Optimist (broj 60 – jun 2021)

Osnivač i izdavač: Gej lezbejski info centar Godina osnivanja: 2011.

Glavni i odgovorni urednik: Predrag Azdejković Saradnici: Nemanja Marinović, Zoran Janković, Milan Aranđelović, Igor Maksimović, Milan Živanović, Ivana Nikolić, Bogdan Petrović, Jovana Ivetić, Milica Simonovski, Filip Obradović, Miloš Peri, Ana Stjelja, Marko Radojičić Fotografija sa naslovne strane: Måneskin, Damiano David Web: www.optimist.rs E-mail: optimistmagazin@gmail.com FB Page: www.fb.me/optimist.rs Štampa: Newpress Podrška:

Република Србија МИНИСТАРСТВО КУЛТУРЕ И ИНФОРМИСАЊА

Magazin možete čitati i na:

Magazin prihvata nadležnost:

CIP ­ Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 305 OPTIMIST : vodič kroz gej Srbiju / glavni i odgovorni urednik Predrag M. Azdejković. ­ God. 1, br. 1 (jun 2011)­ . ­ [S. l.] : Regionalni info centar, 2011­ (Smederevo : Newpress). ­ 21 cm Dvomesečno. ­ Naslov 1. broja: Optimizam ISSN 2217­6756 = Optimist COBISS.SR­ID 186184972

N OPTIMIST Zakon

acrt Zakona o istopolnim zajednicama uključujući njegovu najavu, nacrte, predloge - prošao je do sada nekoliko faza.

Red hajpa od strane pripadnika LGBT zajednice, aktivista za ljudska prava, i nas (nadam se, ipak, većine) koji podržavamo ljudska prava bez izuzetaka; red denial-a, jer Srbi smo, u denial-u moramo biti, od strane navodno 500 imena u Apelu 212, raznih koalicija za nekakve normalne porodice, raznoraznih Boškića i njemu sličnih. I red posve tužne tišine kada je jedan čovek rešio da je predlog tog Zakona u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije, koji ova zemlja, njeni građani i političari svesrdno poštuju i u koji se kunu, koga da nema, ne bi bilo ni Kosova jer u Srbiji Kosova ima samo u Ustavu. Zato nam je toliko važan taj Ustav. Ali ni Ustav ni Kosovo nisu tema ovog teksta. Neki drugi put. Elem, Predsednik je izjavio da neće potpisati Zakon, jer smatra da „Ustav upućuje na Porodični zakon koji brak definiše kao zakonom uređenu zajednicu muškarca i žene. Stoga i Zakon o istopolnim zajednicama ne bih mogao da potpišem i vratio bih ga Narodnoj skupštini“.

(Nećemo sada da objašnjavamo zašto je ovo notorna izmišljotina, već zašto je Predsednik, inače pravnik, rešio da laže) Njegov stav je, kao i mnogo šta u vezi sa ovim predlogom Zakona, napravio pravu pometnju u javnosti: naišao je na oštru kritiku istinskih poznavalaca prava, koji su objasnili zašto on, ipak, nije u suprotnosti sa Ustavom; LGBT zajednice, aktivista, a iskreno se nadam da ni Ana Brnabić nije ostala ravnodušna, ta deklarisana pripadnica LGBT populacije, koju je upravo Vučić doveo na to mesto. Mnogi kažu da se baš Ana našla u „najneugodnijoj situaciji“, ali je to nije sprečilo da se ne izjašnjava o stavu svog, kako to ona kaže, šefa. Ali, stanite, šta i očekivati od osobe koja je za zajednicu kojoj pripada uradila koliko i, na primer, Smederevo i Bor zajedno za kvalitet vazduha u svojim

kasabama, dakle ništa, i koja je, ilustracije radi, na pitanje zašto se ovoliko čekalo na Zakon o istopolnim zajednicama, odgovorila: ,,Ne mogu da odgovorim, jer šta god da kažem, kritikovaće me da nisam objektivna. Pustiću resornu ministarku da se bavi tom temom. Kod ljudskih prava nema objektivno i subjektivno. Suviše je blisko mojim privatnim interesima da automatski znam kako bi se moj komentar tumačio“.

A gospođa resorna ministarka Gordana Čomić? Trudila se, trudila, pričala, branila, objašnjavala. A sada? Pa ništa, neki kažu da je ona kolateralna štetica Vučićeve igrarije - visoka funkcionerka strašne bivše vlasti, može da bude glavni dežurni krivac za pokušaj indoktrinacije srpstva sramotnim tekovinama Zapada. Eh, Goco, Goco. Neki bi rekli „ko sa decom spava, upišan se budi“.

Zakon o istopolnim zajednicama

Ljudska prava na čekanju

4

www.optimist.rs

piše: Ivana Nikolić

ALEKOVI IGROKAZI I VRUĆI KROMPIRIĆI Kada ostavimo moje, neki bi rekli, zajedljive i ironične komentare, po strani, dolazimo do dva krucijalna pitanja: najpre, ko je bio toliko glup da radi na neustavnom Zakonu; i drugo, ono pravo, šta Vučić zapravo želi da postigne?

Prvo pitanje je posve retoričko: Zakon, tj. njegov nacrt, nije neustavan, niko nije bio glup, i Vučić to sve zna. Što se drugog pitanja tiče, evo jednog od mogućih odgovora. Govoreći o ovoj temi za medije, pravnik Milan Antonijević objašnjava da je Vučić spornom izjavom kupovao vreme, i da

ipak nije reč o nekom sukobu između njega i gospođe ministarke Čomić. „To je više neki mali igrokaz u kojem su građanima uskraćene prave informacije i činjenica da će taj zakon na kraju biti donet. A onda će opet, umesto da govorimo kako želimo da unapredimo prava svakog građanina, država da se sakrije iza pritiska Evropske unije i iza presude Evropskog suda za ljudska prava, koja jasno nalaže da se te zajednice moraju urediti“. Uz to, Antonijević dodaje, javno mnjenje u Srbiji u ovom trenutku ne daje signal da bi prihvatilo taj zakon, i na ovaj način se možda ponovo kalkuliše oko tog pitanja.

Inače, nacrt Zakona je dobio i zeleno svetlo od Saveta Evrope početkom juna ove godine. „Da bi se dogodila prava promena, neophodni su snažna politička volja i posvećenost, koje će se pretočiti u jako zakonodavstvo koje će biti ne samo usvojeno, već i sprovedeno“, rekao je šef kancelarije Saveta Evrope u Beogradu, Tobijas Flesenkemper.

Ipak, ostaje pitanje šta će se desiti sa nacrtom Zakona ako Vučić ostane pri svom stavu.

Kako piše Vukašin Obradović: „Može se desiti da Predlog zakona i ne stigne do Skupštine, odnosno da se zastane sa procedurom. Valja, međutim, pretpostaviti da je Vučić, ako je to zaista želeo, imao na raspolaganju niz načina da zaustavi ili uspori rad na ovom Zakonu mnogo pre nego što se došlo u završnu fazu. Biće, dakle, da će izabrati neki drugi put“.

Podsetimo se malo teorije: ako Vučić odbije da proglasi zakon koji izglasa Narodna skupština, moraće da, zajedno sa pismenim obrazloženjem, vrati poslanicima zakon na ponovno odlučivanje. Ako poslanici reše da ponovo glasaju o tom zakonu, on se izglasava većinom od ukupnog broja narodnih poslanika, i tako izglasan zakon Predsednik je dužan da proglasi.

Ako ovo bude srpski scenario, to će značiti da je Vučić vruće krompiriće bacio svojim poslanicima, i njima ,,uvalio” uvođenje jednog strašnog zakona sa Zapada.

Dakle, sada čekamo. Kao i uvek kada se Aleksandar Vučić oglasi, pa nešto najavi, pa napravi dramsku pauzu, skine naočari, uzme gutljaj vode, gledajući negde ispred sebe, zamišljajući neku bržu, bolju i jaču Srbiju.

Vodič kroz gej Srbiju

5

V OPTIMIST Istorija

eć odavno je prestala da bude javna tajna da u redovima desnih partija i pokreta, od onih na centru do (klero)fašističkih, postoji značajan broj članova homoseksualne orijentacije. To su, uglavnom, osobe koje su formirale svoje desne političke poglede pre nego što su osvestile svoju homoseksualnost, mada ima i onih, koliko kod to bilo uvrnuto, koji su svesno ušli u takve organizacije sa već formiranim homoseksualnim identitetom.

Zajedničko i jednoj i drugoj grupi jeste što moraju da vode dvostruke živote, tj. da čvrsto skrivaju svoju homoseksualnost, kako bi očuvali reputaciju unutar svojih organizacija, koje imaju izrazito negativan odnos prema LGBT ljudima.

Ipak, za njih je najveći problem to što poštujući partijsku disciplinu, moraju i sami da negativno istupaju prema svojim sunarodnicima iste seksualne opredeljenosti i zastupaju krajnje homofobične stavove. Mnogi to čine i kao vid poricanja i neprihvatanja sebe, ali kako je to u psihologiji već odavno dokazano, ekstremna homofobija nosi znakove latentne homoseksualnosti. Svako onaj ko je siguran u svoju seksualnost, nema potrebu da je poriče kod drugih i da je osporava. Drugi, pak, dolaze u ve-

DVOSTRUKI ŽIVOT GEJ DESNIČARA

I tako, mnogi pripadnici desničarskih organizacija, čak i ako čvrsto veruju u svoja nakaradna uverenja, prinuđeni su da „žive u ormanu“ neprestano strahujući da mogu biti otkriveni.

Nalaze se neprekidno u paranoji i nemaju nekog s kim bi mogli podeliti svoje probleme. Šta više, da bi pokazali svoju pravovernost, nekada se pokazuju i kao veći homofobi od svojih lidera, ako i sami lideri nisu u homoseksualnom fazonu.

Zato ćemo predstaviti slučaj najpoznatijeg britanskog ekstremnog desničara, Nikija Krejna, koji je kao član tzv. Britanskog pokreta, vodio dvostruki život: s jedne strane, nacista, rasista i huligan, s druge, posetilac noćnih gej klubova.

Njegova priča je indikativna i za brojne gej desničare u Srbiji.

Nikola Vićenco Krejn, kako je glasilo njegovo puno ime, rođen je 1958. godine, kao jedno od desetoro dece svojih roditelja, koji su živeli u mešovitom braku. Njegova majka je bila italijanskog porekla, što je Krejnu nije davalo dobre predispozicije za britanskog nacionalistu.

Međutim, Krejn je svoju huligansku karijeru započeo među londonskim skinhedsima, gde se pokazao u uličnim tučama, da bi potom pristupio Britanskom pokretu otvorenoj nacističkoj organizaciji, koja se obračunavala sa migrantima, levičarima, homoseksualcima, sindikalistima i drugim „ideološkim nepodobnicima“.

- Adolf Hitler je bio moj bog. On je bio moj vođa, moj lider. Sve što sam učinio bilo je za Hitlera – priznaće Krejn u svojoj kasnijoj ispovesti.

Krejn je postao odgovoran za prijavljivanje novih članova i organizovanje napada na političke protivnike i manjinske grupe. Takođe je primljen u „Liderovu gardu“, koja je služila kao lični korpus telohranitelja Majkla Maklohlina, vođe pokreta. Članovi su nosili crne uniforme ukrašene neonacističkim simbolima.

Krejn je brzo stekao reputaciju, u redovima krajnje desnice, zbog izuzetno brutalnog nasilja. Ređali su se napadi na crnce, Azijate i druge nebritance, sukobi sa antifašistima, a sudija pred kojeg je izveden zbog raznih krivičnih dela, opisao ga je kao „goreg od životinje“.

Brojne zatvorske kazne (1981-84) nisu smirile njegov temperament, a služio ih je na zloglasnom ostrvu Vigt.

Slučaj Nikija Krejna Piše: Igor Maksimović

like unutrašnje sukobe sa svojom savešću, jer je iz pojedinih takvih organizacija veoma teško istupiti bez određenih posledica.

6

www.optimist.rs

Kolege su govorile za njega da nije bio orator, da mu je rečnik bio oskudan, ali da je plenio harizmom, iako je bilo teško voditi sa njim bilo kakav razgovor osim na osnovnom nivou. Šon Berčal kaže za Krejna da je bio oličenje desničarskog idealizma, po svom izgledu i reputaciji.

No, prema kazivanju Krejnovih savremenika, polako je počela da na površinu izbija i druga strana njegove ličnosti. Po izlasku iz zatvora, prvi put je primećen u gej klubu „Heaven“, gde je kasnije postao redovni posetilac.

- Ćaskao sam sa njim. Bio je prilično ljubazna i tiha osoba. Potpuno u suprotnosti sa svojim izgledom – opisao ga je Džon Birn, skinhed leve orijentacije.

Krejnu se ubrzo dopao noćni gej život, te je čak i pronašao posao portira u jednom od klubova, ali je podjednako morao da strahuje i od svojih nacističkih saboraca da ne saznaju da je gej, ali i od gej antifašista da ne saznaju da je nacista. Pričao je da nije imao seks sa muškarcem pre svoje 26 godine. Na nacističke skupove dolazio je uvek u društvu devojaka, ali kako je kasnije priznao, nijednu od njih nije voleo.

Bilo je to vreme, kako objašnjavaju pojedini autori, kada je počela da cveta fetiš scena, te su se mnogi istetovirani nacistički simboli na Krejnovom telu mogli iščitavati kao deo hipermaskulizovane slike kakvom su se mnogi predstavljali.

U junu 1984. godine, održavao se veliki protest u Londonu protiv nezaposlenosti i vladinih mera štednje. Na protestu je svirao levičarski skinhed bend. Krej je sa grupom od 100 nacista organizovao napad na učesnike protesta. Izvukli su deblji kraj, jer su bili pretučeni od strane antifašista i štrajkujućih jorkširskih rudara, a Krejn je pobegao sa „bojnog polja“ koristeći jednu levičarku kao živi štit.

Krejn je priznao i napad na jevrejsku zajednicu, tokom komemoracije na Dan sećanja, a sam je svedočio i o napadu na levičarskog aktivistu u londonskom metrou, koji je brutalno pretučen, ali je preživeo čudom, kako je Krejn preneo.

On nikada nije odgovarao za ove napade, jer je to vreme obilovalo nasiljem sa svih strana, koje je podsticala politika Margaret Tačer.

Bio je i član nacističkog muzičkog benda „Skrewdriver“, nakon što se Britanski pokret podelio na Britansku nacionalnu stranku i Nacionalni front. Za pomenuti bend, Krejn je napisao pesmu „Pravda“ („Justice“).

Ipak, Krejnov tajni život nije mogao dugo da se čuva. Antifašistički magazin „Searchlight“, 1985. objavio je veliki članak o Krejnu. Magazin je bio čitan među nacistima, jer je prenosio tračeve i priče o njihovim članovima. Imali su šta da pročitaju. Pomenuta su Krejnova divljanja, kao i zatvorski dani, a kao šlag na tortu, na kraju Vodič kroz gej Srbiju

7

>>

OPTIMIST Istorija

je otkriveno da je večeri provodio u poznatom gej baru „Heaven“.

Isprva, Krejnovi nacistički pajtaši nisu verovali napisanom. Najpre, stupidno su verovali da je muška homoseksualnost povezana sa feminiziranošću, što je odudaralo od Krejnovog imidža. Drugi razlog je što nisu hteli da veruju tvrdnjama omraženog neprijatelja, naspram reči svog dokazanog saborca, koji je sve negirao.

Treće, mnogi su se i bojali Krejna, jer je bio fizički najjači.

Međutim, Krejnova sudbina bila je zapečaćena, kada su ga dok je radio pred vratima „Heaven-a“, napali jedan fudbalski hiligan i nacistički aktivista. Krejn ih je brutalno pretukao i odbranio se, ali je istina o njegovoj seksualnosti konačno izašla na nacističko videlo.

- Da li znate da je Niki Krejn gej – pričalo se među nacistima, koji nisu mogli da veruju da nacista može biti gej.

- Da li znate da je Niki Krejn nacista – pričalo se u gej zajednici, koja nije mogla da veruje da gej može biti nacista.

Prelomni događaj u Krejnovom životu, koji je u međuvremenu pokušao da balansira između homoseksualnosti i nacizma, dogodio se 1990. na godišnjicu Krvave nedelje, događaja vezanog za masakr koji se dogodio 30. januara 1972. godine, u gradu Deriju u Severnoj Irskoj,

8

www.optimist.rs

kada su pripadnici britanskog 1. padobranskog bataljona pod komandom potpukovnika Dereka Vilforda i kapetana Majka Džeksona, ustrelili 26 demonstranata tokom marša koji je organizovala Asocijacija za građanska prava Severne Irske u predgrađu Bogsajd. Komemoracija žrtvama masakra koju su godinama posećivali antifašisti, bila je meta nacista.

Tog dana primećen je i Krejn, koji je brutalno pretučen od strane antifašista i osetio na svojoj koži sve ono što je činio svojim žrtvama.

Napadači na Krejna su osuđeni na 11 godina zatvora, a sam Krejn je svedočio na suđenju, koje je bilo odlučujući momenat da Krejn prekine sve svoje veze sa nacizmom. U narednim godinama često je putovao na Tajland, jer ga tamo niko nije znao, a povremeno se pojavljivao u amaterskim gej porno filmovima sa temom skinsa.

U svojoj televizijskoj ispovesti „Kanalu 4“, koji je pravio prilog o subkulturi gej skinhedsa, 1992. godine, Krejn je priznao da je znao da je gej, još od učlanjenja u Britanski pokret. Kazao je da se osećao licemerno, jer je nacistički pokret bio antigej raspoložen, te da se stidi toga što je nekada propagirao.

- To je sve prošlost. Napravio sam dramatične promene u životu. Sada verujem u individualizam i nije me briga da li je neko crnac, Jevrej i bilo šta. Prihvatam ili odbacujem osobu kao individuu, a ne po boji ili nečem drugom – dodao je.

Njegovi nekadašnji drugovi ostali su preneraženi. Čak su mu uputili i pretnje smrću, a više od saznanja da je gej, pogodilo ih je Krejnovo napuštanje nacističke ideologije.

- Prevario sam se kao i svi ostali. Možda više od svih drugih. Osećao sam se izdanim i ne želim da imam nikakve veze s njim - rekao je jedan od nacističkih vođa.

Iako je Krejn konačno „pronašao svoju dušu“, nije uspeo da dugo oseti zadovoljstvo svoje „prave prirode“. Umro je naredne godine u svojoj 35. godini života od posledica AIDS-a.

Smrću Nikija Krejna i nacistički pokret je, srećom, počeo da bledi i nikada nije povratio svoju nekadašnju snagu.

Slučaj Nikija Krejna, koji smo vam ukratko predstavili, opomena je i domaćim desničarima da nikad ne znaju ko možda sedi do njih, dok izbacuju svoje homofobične poruke biračkom telu.

R

OPTIMIST Pink Kapitalizam

eklame vrebaju sa svih strana – s televizije, radija, iz mejlova, poštanskih sandučića, svojim krupnim sloganima mame nas s bilborda, a uz jednu poruku: „kupi!“ Potrošačko društvo halapljivo guta tu udicu, a s reklamiranim proizvodom dobija i informacije o tome šta je „normalno“: heteropatrijarhalna porodica, idealno s dvoje dece.

Do pre nekoliko godina marketing se u različitost nije razumeo, što je shvatljivo ako se problem posmatra iz poslovne perspektive – većina je heteroseksualna, iz čega proizilazi da dobar deo klijenata želi strejt reklame. Drugačiji su dugo bili odsutni iz reklamnih spotova, koji su većinsko društvo zasmejavali, rastuživali, mamili da kupuju još, još i još.

Kvir potrošač se na nevidljivost lako navikne, posebno ako je nevidljiv od najranijeg detinjstva. Upravo je to razlog što se često smetne s uma koliko fali ta sloboda, prostor u stvarnom svetu, ali i u književnosti, pesmama, filmovima, pa i reklamama. Pored toga, skoro svaka kvir osoba od samog početka usvaja negativne stavove o homoseksualnosti, pa je veliki broj onih LGBTIQ+ građana koje na mnoge kvir sadržaje gleda s prezirom. Za izgradnju zdravog identiteta i samopoštovanja je neophodno da se taj

10

www.optimist.rs

problem reši, a svaka pomoć je dobrodošla, pa makar i u obliku reklame za Carnex paštetu.

U razvijenim zemljama je sve više sadržaja koji propagiraju jednakost, a istraživanja ukazuju da veća vidljivost LGBTIQ+ osoba u reklamama, serijama, te na filmu, utiče na bolje prihvatanje. U rezultatima studije koju su sredinom 2020. godine sproveli GLAAD i Procter & Gamble (LGBTQ Inclusion in Advertising and Media) stoji da su heteroseksualni gledaoci koji su imali prilike da na televiziji u moru strejt lica vide i pokoji gej par, lakše razumeli da je različitost nešto prirodno, a da je pravo na mir i ljubav ništa drugo do osnovno ljudsko pravo.

Istopolnih parova, duginih porodica i LGBTIQ+ roditelja nema na lokalnim televizijama, budući da domaći oglašivači i dalje više vole takozvane „domaćinske“ reklame, pa smo neretko žrtve seksističkih sadržaja u kojima se dobro zna „ko kosi, a ko vodu nosi“. Takav poredak ne ostavlja mnogo prostora za ono što odstupa od srednjovekovnog poimanja ljubavi i porodice. To ipak ne znači da takvih sadržaja nema – pojedine strane kompanije donele su homoseksualnost i na srpsko tržište – setimo se da je Cocta u martu 2020. pokrenula kampanju „Živi za svoju stvar“, u kojoj se našla i fotografija s istopolnim parom i sloganom „Tvoja ljubav, tvoja stvar“.

Jedna kompanija je istopolne parove uključila u svoje reklame još daleke 1994. godine. U

pitanju je IKEA, prva kompanija koja je u SjediIKEA je sličan potez napravila i u Srbiji, skoro njenim Američkim Državama prikazala reklamu 27 godina kasnije. Na Međunarodni dan borbe s dva zaljubljena muškarca. Spot pod nazivom protiv homofobije, transfobije i bifobije (IDA„Dining Room“ je potrajao tridesetak sekundi, a HOT), koji se obeležava svakog 17. maja, IKEA Srprikazao je sasvim običan par u potrazi za „oz- bija je pokrenula kampanju „Ljubav živi i izvan biljnim stolom za ručavanje“. Gledaoci su tada četiri zida“, te se tako založila za veću ravnopravdobili priliku da saznaju ponešto o njihovoj vezi, nost i bolju inkluziju svih LGBTIQ+ osoba. a taj potez slobo“Za nas u komdno može da se napaniji IKEA proslavzove revolucijom. ljanje IDAHOT dana Nakon što je reznači isticanje naše klama emitovana, posvećenosti stvaLjubav živi i izvan četiri zida hrišćanska grupa ranju inkluzivnog po imenu American radnog okruženja u Family Association kojem se sve naše pozvala je na bojLGBTIQ+ koleginice kot svih IKEA prodai kolege osećaju dovnica, ali švedski brodošlo, poštopiše: Milan Živanović proizvođač namevano i cenjeno. štaja ni tada nije Želimo da pokapovukao reklamu. žemo ljudima da je Devedesete su tako ljubav, ma kakva označile početak za bila, prevelika da bi reklame koje ciljaju kvir potrošače, a pojedini stala u četiri zida. Jednostavno joj je potrebno eksperti ističu da se to nije dogodilo iz ljubavi, više prostora. Kao brend vođen vizijom stvaraveć kao posledica istraživanja kojima se utvrdilo nja bolje svakodnevice za mnoge ljude, oseda istopolni parovi u proseku zarađuju više od ćamo odgovornost i privilegiju što možemo da heteroseksualnih. podržimo pozitivne promene u društvu”, istakla

Ikea

Vodič kroz gej Srbiju

11

>>

OPTIMIST Pink kapitalizam

je tom prilikom Sara Del Fabro, regionalna direktorka kompanije IKEA za jugoistočnu Evropu.

Nakon toga je ispred robne kuće IKEA Beograd podigla zastavu u duginim bojama, što je „porodične ljude“ posebno zabolelo.

IKEA se za ravnopravnost ne bori samo u reklamama, budući da pruža jednake mogućnosti za zapošljavanje i razvoj osobama svih seksualnih orijentacija i rodnih identiteta, obezbeđujući svojim Kodeksom ponašanja radno mesto bez diskriminacije, uznemiravanja i netrpeljivosti.

Svi progresivni paketi naknada i benefita – poput privatnog zdravstvenog osiguranja – podjednako su primenljivi na LGBTIQ+ kolege i njihove partnere u Srbiji.

Dobar deo potrošača je na kampanju reagovao onako kako se i očekivalo – agresivnim komentarima na internetu. Mnogi su zapretili da nikada više neće kupovati u IKEI, budući da ih jednakost vređa, a jedna od najboljih reakcija na njihovu „akciju“ je komentar „Da, do sledećeg popusta“. Kompanija je ubrzo nakon početka kampanje izgubila oko dve hiljade pratilaca na Instagramu, ali je taj broj kasnije nadoknadila. Sigurno je da u IKEI kupuju i oni koji ne koriste društvene mreže, a jasno je da niko ne može da proveri da li će homofobični kupci nastaviti da koriste IKEA popuste uprkos tome što su alergični na ljudska prava.

U sveopštu buku su se uključili mnogi, te su nova i stara pokolenja podsetila na omiljene homofobične pokliče – „Ubij, ubij pedera“ i

12

www.optimist.rs

„Peder u IKEI neće kupovati“. Kampanja je na taj način pokazala koliko su akcije ovog tipa neophodne na našim prostorima, budući da promovišu jednakost i pojačavaju vidljivost svih LGBTIQ+ građana.

IKEA kampanja je najviše dirnula nešto što se zove “Savez pravoslavnih žena”, budući da su članice u rekordnom roku uputile pismo direktorima Ikea Srbija, a s bogougodnim rečenicama poput “U ime velikog broja porodičnih organizacija i verujućih građana koji su se obratili Savezu pravoslavnih žena želimo da vam iznesemo u njihovo i svoje ime sledeće”. Već je nakon ovakvog uvoda jasno da je u pitanju lament nad „svetom srpskom porodicom“: „Vašom javnom kampanjom koju ste otpočeli 17. maja pod sloganom “Ljubav živi i izvan četiri zida“ na Međunarodni dan borbe protiv homofobije, bifobije i transfobije, ste povredili verska i moralna osećanja većine građana Srbije, hrišćanske i muslimanske veroispovesti i izvršili diskriminaciju nas porodičnih, tradicionalnih građana. Pokazali ste da nas ne poštujete, da smo za vas građani nižeg reda, time što niste javno obeležili ničim 15. maj – UN Međunarodni dan porodice, a još manje izostankom javne kampanje IKEA Srbija kojom bi pokazali da se zalažete i za tradicionalne porodične vrednosti, za koje se zalaže 90% Srbije“.

Izmučene čistim osećanjima, „pravoslavne žene“ su podsetile i na to da IKEA ovom kampanjom „promoviše sve suprotno onome što su naše (čitajte njihove) tradicionalne vred-

nosti i moral u Srbiji“, te da se „LGBT+ politika i LGBT+ osobe stavljaju u povlašćen položaj“.

Ovakve tvrdnje nisu ništa novo, budući da zaslepljeni mržnjom uglavnom ne poštuju osnovna pravila logike, te u toj muci zaboravljaju da jednakost i ljudska prava nisu „povlašćen položaj“, već minimum za dostojanstven život.

Već smo navikli na svakodnevnu kuknjavu „porodičnih ljudi i vernika“, ali to ne znači da ne možemo još jednom da podsetimo da naše porodice nikako ne ugrožavaju one koje već stolećima uživaju sve privilegije, te da vera i mržnja ne idu zajedno. Vreme je da se „pravoslavnim ženama“, te svima koji se tako osećaju, stane na put, i da se za sva vremena ućutkaju rečenice

poput: „Mi porodični, tradicionalni verujući građani, nemamo ništa protiv seksualnog opredeljenja LGBT+ osoba jer je to njihov izbor, sloboda i privatna stvar“. Život je privatna stvar onoliko koliko to želi onaj koji ga živi. Privatnost ne znači da bi onu ljubav koja nije po ukusu „pravoslavnih žena“ & drugara trebalo skrivati, već podrazumeva da oni koji u nekom odnosu učestvuju biraju kada će i na koje načine o tome govoriti. Tako bi možda još bolja poruka ove kampanje bila „Ljubav ima pravo da živi i izvan četiri zida“, kako bi i oni s poteškoćama u shvatanju ljubavi prema bližnjem svom razumeli da je mržnji došao kraj.

Ako ništa drugo, zbog zakona kojima se zabranjuje diskriminacija.

Vodič kroz gej Srbiju

13

T

OPTIMIST Intervju

voja ljubav, tvoja stvar je Cocktina kampanja u kojoj su prikazani i jedan gej i jedan lezbejski par, koji se pojavljuje i u televizijskoj reklami, ali i na bilbordima širom regiona. Skoro je izabran i novi Cockta Freedom Squade među kojima su i neke LGBT osobe iz Srbije. To je bio povod da razgovaramo sa Borisom Lomanom, Senior Digital Marketing Specialistom u Atlantic grupi.

Cockta je piće uz koje su odrastale generacije mladih na prostoru SFRJ. Koliko je jugonostalgija deo marketinške strategije i brenda Cockta?

I jeste i nije, rekli bismo da nije direktno. Primetili smo da starije generacije dobro pamte slogan „Piće vaše i naše mladosti“ i upravo zbog tog slogana i dalje se nalazimo u očima jugonostalgičara. Iako te generacije ne zaboravljamo, našim kampanjama usmereni smo na njihove generacijske naslednike, ali smo sigurni da nas i oni prepoznaju u svim onim porukama koje danas plasiramo a koje su bile na neki način zabra-

14

www.optimist.rs

njene ili su se smatrale buntovnim u njihovo vreme. U brendu Cockta se oduvek osećao taj buntovnički, kreativni i autentični vajb, a i od samog lansiranja Cockta naše vizuale radili su ljudi koji su bili kreativnog duha, poput Uroša Vajage (sigurno se sećate ilustracije devojčice sa Cocktom u ruci i slamčicom).

Koliko i kako se Cockta modernizovala i rebrendirala od socijalističkog pića?

Mi ne bismo rekli da smo ikad bili baš socijalističko piće, iako je nastalo u to doba. Još od lansiranja brenda, on je promovisao snove i neki novi svet. Prateći epohe koje su se dešavale kod nas i u svetu, doživljavala je svoj razvoj baziran na porukama ljubavi, muzike, ljudske autentičnosti i vrlo futuristički imala pogled na sva dešavanja u kom se nalazila. Oduvek je budućnost bila „kul“, a oduvek smo težili budućnosti. Možemo slobodno reći da je modernizacija i rebrending Cockte sve vreme pratila trendove i nesebično ponekad išlo ispred tih trendova.

Kako se rodila ideja za kampanju „Tvoja ljubav, tvoja stvar“?

Brif je bio jasan – Cockta se zalaže za ljudsku slobodu, bilo da se radi o njihovoj ličnoj fizičkoj slobodi ili slobodi da rade i stvaraju šta žele, da budu svoji ili da vole slobodno. Želeli smo da učinimo neke pozitivne korake u tom pogledu iako znamo da naš region nije tolerantan po mnogim pitanjima. Ipak, smatramo da je vreme da se pokrenu neki dijalozi i diskusije na razne teme. Zato smo odlučili da prikažemo stvarne ljude, koji nisu glumci, prvo u našoj televizijskoj reklami a kasnije i stvarne ljude sa realnim ljubavnim pričama u februarskoj kampanji „Tvoja ljubav, tvoja stvar“. Time smo humanizovali probleme koje ljudi iz našeg regiona generališu ili posmatraju uz mnogo predrasuda. Krenuli smo od toga da predrasude potiču iz neznanja ili iz neke vrste straha i znali smo da ukoliko samo nekoliko ljudi porazmisli o našim porukama postoji mogućnost da preispita svoja stanovišta – učinili smo dobru stvar. Kada smo kontaktirali parove iz kampanje već kroz odgovore na naša pitanja koje smo dobili od njih, znali smo koliko je potrebna ova kampanja na obe strane.

Preko vaše televizijske reklame Monika i Bruna su ušle u mnoge domove širom regiona. Koliko je bilo teško naći lezbejski par koji je bio spreman da se izloži tolikoj vidljivosti?

Monika je bila već članica tadašnjeg Cockta Jeste, i to u kampanji koju smo sproveli u feFreedom Squada, dakle pre snimanja reklame, i bruaru oko Dana zaljubljenih. Bio je to prirodan to u srećnoj vezi sa Brunom. Imale su malo za- izbor parova koji su imali šta da ispričaju i vrlo drške i nedoumica, realnog straha od reakcije smo srećni što su i Aleksandar i Nebojša bili zainporodica i okruženja ali su na kraju odlučile da teresovani i hrabri za takvu vrstu angažmana. je ipak važnije prikazivanje njihove ljubavi i slo- Svi parovi, pa i oni, vrlo su emotivno ušli u kambode. Na neki način su predstavljale i zajednicu panju, to je podstaklo naše emocije koje smo kojoj pripadaju. Nije bila laka odluka ali je bila vrlo snažno uložili u sprovođenje iste. Sinergiju potpuno njihova, i to zaista možemo smatrati tih osećanja su osetili svi koji su kampanju isprahrabrošću i postuptili, mislimo da smo kom za divljenje. I odlične poruke plakako same kažu, sirali u društvo i zbog poruka podrupravo zbog toga ške koje su pružile naišli smo više na Tvoja ljubav, tvoja stvar motivisale su i poovacije nego na nemogle nekim mlagodovanje. Ljubav dim ljudima da se je tada pobedila. autuju, da pronađu U toku kampanje hrabrost u sebi i smo bili na vezi sa stanu čvrsto pred svim parovima, voRazgovarao: Predrag Azdejković svoje porodice i pridili računa kako se jatelje - njihov rizik i oni osećaju zbog odluka da učesvih komentara koji stvuju u našoj kamsu pristizali, prenopanji imali su viši sili im šta su svojim cilj. porukama postigli, a dobijali smo zaista poziU kampanji je učestvovao i gej par Ale- tivne poruke. Bilo je tu dosta suza, pomešanih ksandar i Nebojša. osećanja i kod nas i kod njih i kod naše publike.

Cockta

Vodič kroz gej Srbiju

15

>>

OPTIMIST Intervju

Mislim da nikad rečima nećemo uspeti da prenesemo šta se događalo iza kulisa. Glavne stvari su se nalazile u našem inboxu, ljudi su nam se čak zahvaljivali jer su smogli snage da se autuju svojim dragim ljudima, prijateljima i porodici.

Ako budu i ovo čitali, iskoristili bismo još jednom priliku da im zapljeskamo dlanovima i zadivimo se njihovoj hrabrosti.

Hejt prema lezbejkama je manji nego prema gejevima. Da li ste to uzimali u obzir pri osmišljavanju tv reklame?

Nama je prvi cilj bio da pronađemo autentične ljude koji provociraju stereotipe i ruše neke norme i neka ustaljena pravila koje društvo nameće. Istina je da su Monika i Bruna skrenule najviše pažnje, ali u tv reklami nisu samo one. To nije reklama usmerena na LGBT ljude, to je reklama koja poziva ljude da budu svoji, da neguju svoju autentičnost i da je ne kriju, jer to je „njihova stvar“ na koju bi kao pojedinci trebali da budu ponosni. LGBT ljudi su takođe deo društva, a mi ne posmatramo društvo u njenim delovima. Ako nas pitate da li smo kalkulisali birajući između gej momaka ili lezbejki – nismo na osnovu hejta, jer se njega iskreno ne plašimo, već samo na osnovu poruke koju želimo da prenesemo. Kao što smo već napomenuli, sa Monikom smo već sarađivali pa smo prvo sa njom

16

www.optimist.rs

popričali i uspeli smo da se dogovorimo. Sad kad se osvrnemo i malo porazmislimo to je i bila dobra odluka sa naše strane jer da smo angažovali gej momke, ljudska percepcija u našem društvu bi potpuno smetnula sa uma krajnju poruku i klasifikovala reklamu na drugi način.

Nama je cilj da podstaknemo svaku autentičnost koju svako od nas nosi u sebi. Kao što znate, momci su se pojavili već u sledećoj našoj kampanji.

Svako prikazivanje LGBT populacije za sobom nosi hejt homofoba. Kako se vi nosite s tim, naročito na društvenim mrežama?

Ljudi hejtuju stalno na društvenim mrežama bez obzira da li je taj hejt usmeren na LGBT populaciju ili na nešto drugo. Hoćemo da kažemo – očekivano je da se tako nešto događa u našem društvu, a mi smo tu da te stvari menjamo. Neslaganje sa našim stavovima je dozvoljeno, mržnja nije. Ljudi koji su puni mržnje nisu ni naša ciljna grupa, ne razvijamo nikakve odnose sa njima. Takve ljude ne blokiramo jer svako ima pravo da svoj stav potencijalno promeni, ali komentare pune mržnje brišemo jer smatramo da niko nema pravo da nekog vređa ni po kom osnovu. Postoje ljudi koji žele i ulaze u neku vrstu diskusije na normalan i ljudski

način, i takav dijalog vrlo rado podržavamo i podstičemo. Šta je i ko čini Cockta Freedom Squad?

Cockta Freedom Squad čine autentični ljudi koji se bore da svojim aktivnostima nadahnu mlade i kreativne ljude da se otvore u svom okruženju, budu svoji i ostvare se u životu u potrazi za srećom. To su ljudi koji menjaju društvene norme, služe svim generacijama u društvu kao određeni uzori. Upoznajući njih i njihove ljudske osobine pronalazimo i mi inspiraciju za mnoge aktivnosti.

Uprkos činjenici da prikupljanje glasova i lajkova stavlja pripadnike manjinskih zajednica u nezavidan položaj, pojedine LGBT osobe su uspele da uđu u Freedom Squad.

Moramo da istaknemo da se to zaista slučajno desilo. Kada smo interno birali TOP 20 kandidata nije nam pala na pamet ničija seksualna orjentacija, broj follower-a ili nešto treće. Gledali smo njihove profile na društvenim mrežama, komentare koji im ljudi ostavljaju, čime se bave i koje su to aktivnosti koje bi potencijalno mogle da inspirišu druge. LGBT ljudi su često vrlo kreativni i autentični, to nije nikakva tajna. Nismo dobili nijedan hejt komentar, a tek kako je takmičenje odmicalo skontali smo da

smo odabrali neke LGBT ljude. Ovom kampanjom nismo ulazili u intime 950+ takmičara koji su se prijavili i čije smo sve prijave detaljno pregledali. Čvrsto verujemo da su LGBT osobe koje su odabrane u TOP 10 dobile podršku i glasove i od ljudi koji nisu pripadnici LGBT populacije.

To prosto nije bio kriterijum.

Jun je mesec ponosa i mnoge svetske kompanije ga obeležavaju proizvodima i menjanjem logotipa u dugine boje na društvenim mrežama. Da li možemo da očekujemo nešto slično i od Cockte u budućem periodu?

Hm… a da li postoje boje za autentičnost i ljudskost?

Svesni smo da smo postavili određena i visoka očekivanja kod LGBT populacije. Za sada, možemo samo reći da ćemo nastaviti da ih podržavamo. A da li ćemo postaviti logo u duginim bojama ili nešto drugo, videćemo. Napomenuli smo već da ponekad nesebično idemo ispred trendova, potrebno nam je vreme da razmislimo jer bismo voleli da istupimo sa nečim što zaista menja društvene poglede u celini. Podrška LGBT populaciji je nesporna, ali postavlja se pitanje da li ćemo promeniti društvo samo ako promenimo naš logo na određeni period?

Vodič kroz gej Srbiju

17

D OPTIMIST Doroteo

žoan Kolins je jednom prilikom rekla da je fizička lepota poklon koji dobijemo u mladosti, pa nam se onda sa vremenom malo po malo oduzima, što je u velikoj meri tačno. A pošto je lepota privilegovana i poželjna, prevashodno zato što svi seksualno reagujemo na vizuelne telesne stimulanse, onda činjenica da sa godinama potencijalno gubimo na fizičkoj atraktivnosti mnoge uznemirava i zabrinjava. Problematika je dodatno pojačana činjenicom da je ogromna komponenta lajfstajl kulture u modernom dobu postala usredsređena na lepotu, mladost i seksualnu privlačnost.

Strah od starenja u kontekstu fizičke lepote svojstveniji je ženskom polu, dok muškarce više zabrinjava opadanje seksualnih sposobnosti i potencijalna impotencija. Gej muškarce muči i jedno i drugo u istoj meri, pa bi se moglo reći da su u kontekstu starenja, oni na dvostrukom udaru toksične panike . Štaviše, uznemirenost zbog pada sopstvene atraktivnosti, koji neminovno dolazi sa godinama, kod gejeva često biva posebno naglašena usled odrastanja u stigmatizirajućem društvu. Činjenica da su mnogi u mladosti zbog

Gej muškarci i starenje

liku pažnju sopstvenom izgledu u najboljim godinama, želi da taj osećaj fizičke privlačnosti, kada im se mnogi dive i poštuju ih, traje večno.

Ili makar što je duže moguće.

Postoji jedna viralna rečenica koja kaže: „Gej kultura je biti tinejdžer u tridesetim, jer tinejdžerske godine nisu bile tvoje da bi u njima slobodno živeo i uživao.“ Zvuči smešno, ali i srceparajuće. Nesporno, istinito. Jer, većina onih koji su svoje formativne godine bili prinuđeni da provedu „u ormanu“ teško može pobeći od osećaja da bi trebalo da nadoknade izgubljeno vreme.

Veliki broj gej muškaraca upravo u kontekstu vidanja rana iz detinjstva, nastalih usled stigmatizacije društva, u kasnijim godinama puno radi na fizičkom izgledu, podižući level svoje privlačnosti do maksimuma. Mnogi uz to imaju i dosta seksa, što takođe bilduje njihov ego, a sve to zajedno ih čini posebno neprikladnim za suočavanje sa neminovnošću starenja. Ljudima koji su fizički atraktivni ne može da ne imponuje zavodljivo privlačenje tuđe pažnje. Samim tim pad sopstvene atraktivnosti, koji dolazi sa godinama, mnoge od njih frustrira, što je sasvim razumljivo.

Gejevi mnogo više nego heteroseksualci izjednačavaju mladost sa seksualnom atraktivnošću. Usled toga mnogi razvijaju dvostruke aršine u odnosu na mladost i fizičku privlačnost - koliko u svom slučaju žele da je produže, toliko druge gejeve svrstavaju u „daddy“ kategoriju mnogo ranije nego što muškarci to zaista postaju. Drugim rečima, gej muškarci heteronormative vezane za starenje čine još surovijim, na sopstvenu štetu.

Gej kultura je u biti takva da si uglavnom poželjan dok si „twink“, što ne znači da „tatice“ nisu, ali u drugom kontekstu. Ako izuzmemo razne forme fetišizma, gej muškarac je poželjan samo dok je fizički atraktivan tj. nije „prestar“.

I u tome se ogleda surovost zajednice, odnosno njena samostigmatizacija, koja je zapravo samo posledica preterane fokusiranosti na seks te bi u tome trebalo tražiti i rešenje za frustraciju zvanu strah od starenja.

Najpre je važno osloboditi se uverenja da su lepota i fizička privlačnost najvažnije. Nema ništa loše u žudnji za zgodnim muškarcem, niti

Strah od starenja piše: Bogdan Petrović

sopstvene seksualnosti živeli zatvoreno ili, što je još gore, bivali maltretirani i ismejavani u društvu, dovela je do toga da razviju sindrom „ružnog pačeta“. Samim tim, trenutke u kojima su se pretvorili u labuda, a većina gejeva svesrdno radi na tome pridajući neretko i abnormalno ve-

18

www.optimist.rs

u tome da sami činimo sve kako bi bili zgodni, ali je veoma bitno da se ne pretvorimo u osobu kojoj je to najvažnija stvar na svetu tj. da dajemo prednost formi u odnosu na sadržaj.

Za dobro i zdravo starenje je jako bitno da se čovek u mladosti oslobodi površnog pogleda na stvari. Od kolektivnog mentaliteta zajednice koji stavlja fokus na fizičku atraktivnost se ne može pobeći i sasvim je OK da u pojedinim trenucima života budemo usredsređeni samo na to kako izgledamo, koliko smo seksa imali i koliko smo lajkova dobili na poslednji selfie objavljen iz teretane ili u donjem vešu. Međutim, fascinacija time mora u nekom trenutku da bude stavljena pod kontrolu, makar do četrdesete, jer u suprotnom nam ne gine psihoterapija sa ciljem lečenja frustracija izazvanih starenjem.

Godine jesu samo broj, i niko nam ne brani da se u četrdesetim ponašamo kao da smo u dvadesetim, u pedesetim kao da smo u tridese-

tim i tako redom, ali koliko god nas činio poletnim u nekom trenutku se moramo pozdraviti sa tinejdžerskim majndsetom, uozbiljiti se i umesto pitanja kako izgledam sebe zapitati koliko je dobro moje mentalno zdravlje i koliko sam suštinski, a ne formalno zadovoljan sobom. Sa takvim stavom i seks u kasnim godinama postaje bolji nego što je bio u mladosti, pogotovu što i iskustvo čini svoje.

Ako imate dovoljno sreće da ste lepi, svakako uživajte u tome, ali shvatite da će vam trebati još nešto da vas održava u životu, posebno kada ostarite. Ako je vaš izgled u najboljem slučaju prosečan, nemojte se zavaravati misleći da su oni koji su fizički privlačniji od vas istovremeno i srećniji ili ispunjeniji . Zapravo, možda ćete imati prednost u odnosu na njih u otkrivanju pravog smisla života i pronalaženju vrednosti koje će vas održati dugoročno zabavnim i srećnim.

Vodič kroz gej Srbiju

19

J

OPTIMIST Herstory

oš kada je 1773. godine afroamerička robinja Filis Vitli postala prva žena crne rase koja je objavila zbirku poezije, čime se zlatnim slovima upisala u istoriju američke književnosti, bilo je jasno da su Afroamerikanke odlučne da se izbore za svoju slobodu, i od te borbe ni dan-danas nisu odustale.

Taj trag je svakako sledila i Odri Lord (Audrey Geraldine Lorde), afro-američka lezbejska pesnikinja i aktivistkinja. Ova izuzetno uticajna ličnost i višestruko nagrađivana pesnikinja, rođena je 1934. godine u Njujorku, u porodici karipskih doseljenika. Najmlađa od tri ćerke, odrastala je na Menhetnu gde je pohađala katoličku školu.

Poezijom je počela da se bavi još kao tinejdžerka kada joj je njujorški časopis „Seventeen“ objavio prvu pesmu. Završila je „Hunter College“ 1959. godine, a 1961. godine magistrirala bibliotekarstvo na Univerzitetu Kolumbija. U periodu između 1962. i 1968. godine radila je kao školska bibliotekarka. Godine 1962. udala se za advokata Edvina Rolinsa (koji je inače bio gej belac) sa kojim je dobila sina Džonatona i ćerku Elizabet. Razvela se već 1970. godine.

20

www.optimist.rs

CRNI JEDNOROG Crni jednorog, pohlepan je.

Crni jednorog, nestrpljiv je.

Crnog jednoroga zamenili su sa senkom ili simbolom i odveli ga u hladnu zemlju gde je magla naslikala ruganje moga besa.

Rog ne leži na krilu njenom već duboko unutar negovane mesečeve rupe njene.

Crni jednorog, nemiran je.

Crni jednorog, neumoljiv je.

Crni jednorog, nije slobodan. (prevod pesme sa engleskog: Ana Stjelja) Svoju prvu zbirku poezije pod naslovom „The First Cities“ objavila je 1968. godine nakon čega se iz Njujorka seli u Misisipi. U tom periodu počinje da se posvećuje političkom aktivizmu, borbi za prava lezbejki i crnaca te su njene dve naredne zbirke poezije „Cables to Rage“ (1970),

„From a Land Where Other People Live“ (1973) začetnik afro-nemačkog pokreta. Njen uticaj na and „New York Head Shop and Museum“ (1974) afro-nemački pokret našao se u fokusu dokuviše retoričke i političke, dakle sa izraženom kri- mentarnog filma „Odri Lord ‒ berlinske godine tičkom notom u kojoj dominira nezadovoljstvo 1984-1992” koji je prikazan na Berlinalu i kasnije zbog lične i društvene nepravde. Za njeno naj- nagrađen na brojnim evropskim LGBT festivabolje i najuspelije pesničko delo smatra se lima. knjiga „Crni jednorog” („The Black Unicorn“, Osim kroz poeziju, Odri Lord se vrlo aktivno 1978). Godine 1980. zajedno da afro-američkom borila za prava crnih žena, izvršivši odlučujući aktivistkinjom Barbarom Smit pokrenula je izda- uticaj na žene bele kože da priznaju i prihvate vačku kuću „Kitchen Table: Women of Color značaj privilegija koje imaju u društvu. Veliki doPress“ u okviru koje je 1988. godine objavila prinos je dala kroz borbu protiv rasizma, ksenosvoju knjigu „Prasak svetlosti” („A Burst of Light“, fobije, antisemitizma i homofobije, a sve na 1988) koja je godinu dana kasnije nagrađena tragu razmišljanja da je u savremenom svetu prestižnom američkom književnom nagradom humanost ugrožena više nego ikad. Nakon de„National Book Award“. Njena poslednja knjiga cenije borbe sa rakom, o čemu je pisala u svojoj „The Marvelous knjizi, Odri Lord je Arithmetics of Disposlednje godine tance“, objavljena je svog života provela posthumno 1993. na Devičanskim godine. Osim kao ostrvima živeći sa crnkinja, lezbejka, pesnikinja, ostvarila svojom partnerkom majka, ratnica, pesnikinja se i kao prozni pisac Glorijom I. Džozef. i esejista.

Tada je i promenila Osamdesetih ime, uzevši afričko godina prošlog ime Gamba Adisa veka, doselila se u (u značenju „ratnica, Zapadni Berlin gde ona koja svoj smiPiše: ANA STJELJA je radila kao gostusao čini poznatim”). jući profesor na BerUmrla je 1992. golinskom otvorenom dine na karipskom univerzitetu. Bila je ostrvu Sent Kroj.

Odri Lord

Vodič kroz gej Srbiju

21

I

OPTIMIST Osmatračnica

još jedna gej olimpijada uspešno se završila. I to čak više nego uspešno. Makar u Srbiji. Da li zato što smo konačno poslali nekog ko je ovde popularan i zbog kog zapravo ljudi i žele da gledaju šou, ili zato što smo se uželeli ovog takmičenja zbog otkazane Evrovizije 2020, ili iz nekog drugog razloga, ali Evrovizija u Srbiji beleži rekordnu gledanost. Rezultati se vide i na terenu, pored pobedničke pesme i naših predstavnica, već se po žurkama vrti i ukrajinski „etno rejv“, ali i dvadesetoplasirana „MaMaMa Mata Hari“ koja je, očigledno, zaludela celu Srbiju.

Dok smo kod „Mata Hari“, Efendi koja izvodi ovu numeru važi za svojevrsnu LGBT ikonu. Podsećanja radi, njena numera za neodržanu Evroviziju 2020. godine imala je stihove „Cleopatra was a queen like me, just like me, straight or gay or in between“. Iako je zadržala motiv Kleopatre i u numeri „Mata Hari“, druga pesma nije toliko eksplicitno proLGBT, već više profeministička.

Zanimljivo je da je čak i Rusija išla na feministički momenat i poslala pesmu „Russian Women“ čiji stihovi slave žensko oslobođenje. Izvođačica koju su odabrali, naime, čak važi za osobu koja podržava LGBT populaciju, iako to u Rusiji nije ni popularno, ni poželjno. Pinkwashing, još jedan taktički isplaniran pokušaj da se pokažu kao „otvoreni“ (kao već milion puta do sad), ili

Frajer u štiklama

sudeći po komentarima na mrežama, svi izludeli za Damianom Davidom – strejt žene i gej muškarci prevashodno, ali i ostali poprilično. Nosio je štikle, ali njegovu muževnost niko ne negira.

OK, ima nekih, ali su prilično u manjini i vrlo brzo ismejani na mrežama.

Naravno, čim je u štiklama odmah su se potegle priče o njegovoj seksualnosti, kad ono – ima devojku. Što ga opet nije sprečilo da se na sceni poljubi sa članovima benda – i muškim i ženskim. Njemu, očigledno, ništa nije problem.

Pa ni da se podvrgne testu na narkotike kako bi dokazao da nisu svi rokeri nužno narkomani i da neko može i da se sagne iznad stola, a da to ne mora nužno da znači da šmrče kokain u uživo prenosu sa milionskim auditorijumom. Bespotrebno, doduše, jer onima koji bi mogli da poveruju da je to zaista moglo da se desi džabe objašnjavati i džabe hiljadu testova.

Sledeći fun fact kad je u pitanju Maneskin – iako Damiano David, reklo bi se, nije LGBT – dva druga člana benda otvoreno se izjašnjavaju kao osobe čija je seksualnost drugačija od normativne. Victoria De Angelis se otvoreno izjašnjava kao biseksualka, dok Ethan Torchio sebe definiše kao "sexually free" osobu. I tako je jedan, očigledno potpuno slobodan, bend omogućio da nam Evrovizija konačno dođe maltene pa u komšiluk, još bliže i pristupačnije nego kad je druga nebinarna osoba, Končita, šou dovela u Beč. Hvala Moneskin i vidimo se u Rimu.

Međutim, najoriginalniji i možda najhrabriji potez ponovo pripada Islanđanima. Ovo ostrvo je ludački hrabro!

Podsećanja radi, kada je festival održan u Izraelu, uprkos strogim preporukama u vezi isticanja zastava, islandski predstavnici su u kadru podigli zastavu Palestine. Zastavu koja nije zastava njihove zemlje imali su u kadru sve vreme i ovogodišnji predstavnici, koji su se uključivali iz karantina s obzirom na to da nisu mogli da nastupe na sceni jer je dvoje članova benda bilo pozitivno na korona virus. I dok smo na sceni gledali snimak sa probe, u karantinu se vijorila zastava jedne seksualne manjine čija je vidljivost u medijima gotovo pa nepostojeća – panseksualaca. Ovaj potez benda sa Islanda skrenuo je pažnju na ovaj problem i povećao vidljivost panseksualnih osoba, ali i upoznao veći broj ljudi, koji možda

Evrovizija 2021. piše: Nemanja Marinović

su se samo „zeznuli“ – ko zna, ali bilo je jako zanimljivo videti Rusiju u ovom izdanju.

Ipak, ovo nisu ni približno najzanimljivije stvari koje su obeležile poslednju Evroviziju. A i kako bi, kad je pobedio „frajer u štiklama“! I to, najblaže rečeno, frajer – s obzirom na to da su,

22

www.optimist.rs

nisu ni čuli za ovaj naziv, sa ovom manjinskom grupom. Hrabro i originalno, kao što se to već i očekuje od predstavnika ovog ostrva.

Naravno, posebnu pažnju ove godine skrenuli su i voditelji i voditeljke programa, pa može se čak reći da su neki od njih i zasenili izvođače. Pritom mislim svakako na Niki, koja je skrenula pažnju evrovizijske publike još na prošlogodišnjoj alternativnoj Evroviziji koja je išla kao zamena za otkazan šou, a ove godine blistala na glavnoj sceni.

Naravno, transfobičnih komentara je bilo na sve strane, pa čak i pretnji da će je autovati, ali Niki je ipak ušla u istoriju – ona je prva transrodna voditeljka Evrovizije! Trans i nebinarne žene su ostavile dubok trag na Evroviziju, Dana International je pobedila te davne 1998. godine, a uticaj Končite Vurst koja je okrivljena čak i za poplave u Srbiji je, očigle-

dno, nemerljiv. Niki se uspešno upisala na te stranice istorije.

Kada se sve sabere i oduzme, Evrovizija je i ove godine ostala dosledna svojim vrednostima – gradimo mostove, propagiramo mir i širimo toleranciju, posebno prema osetljivim društvenim grupama. Budimo iskreni, Holanđani su pripremili odličan šou, a i Evropa se potrudila pa je veliki broj pesama skrenuo pažnju i reklo bi se da će ovo biti godina sa najviše hitova nakon čuvene Evrovizije 2015. godine. Vreme je i bilo.

Uzgred budi rečeno, naše predstavnice su se takođe brendirale kao LGBT frendli i podržale jednu LGBT kampanju u Srbiji, iako je snimak njihove podrške objavljen na LGBT stranicama, ali ne i njihovoj zvaničnoj stranici. Bar ne u tom trenutku. Na samoj Evroviziji, pak, najviše su skrenula pažnju domaćih medija Ksenijina podignuta tri prsta.

Vodič kroz gej Srbiju

23

D OPTIMIST Iz dijaspore

va ubedljivo najtužnija - Znaš, ima taj onlajn upitnik, pa deo kad te dana 2020. godine u pita da li ti je partner sa kojim si imao odnos bez celoj zemlji bila su otka- zaštite rekao da je HIV pozitivan? E, pa ja tu ozzivanje Prajda u Amster- načio da nije, jer realno, nikad mi se to nije dedamu i odlaganje silo. I stigne mi odgovor: „Poštovani, Vaš zahtev Evrovizije, koja je nakon ne ispunjava kriterijume hitnosti kojima je rad pobede Holanđanina Instituta trenutno uslovljen zbog pandemije koDankana Lorensa, a na rona virusa. Molimo Vas da pokušate ponovo za histeričnu nacionalnu 10 dana“. Kakav je to način? – besneo je preko radost, trebalo da se telefona. održi u Roterdamu.

Kasnije je čitao članak holandskih dnevnih Tugu su podjednako podelili i hetero- i homo- novina „Het Parool“ o time kako je testiranje na seksualci, i jedni i drugi željni bar jedne velike HIV zbog pandemije potpuno ukinuto u skoro žurke, bilo kakvog sadržaja. Sećao se Prajda iz tri četvrtine zemalja sveta, što je dodatno isti2015. koji je zatvorila Bojana Stamenov i raspa- calo ranjivost LGBT+ populacije. Pitanja da li je lila patriotski oganj u njemu, pa onog iz 2016. korona smrtonosnija od HIV-a i da li su od HIV-a koji je u skromni centar grada doveo pola mi- ugroženi samo gej muškarci, gde zdravorazumliona ljudi svih polova i seksualnih opredeljenja, ski odgovori nažalost nisu oslikavali delanje razzbog čega se činilo da na Trgu Dam nema do- ličitih svetskih zdravstvenih organizacija, još više voljno kiseonika. Osim kanalske parade i njenih su isticala čestu marginalizaciju te populacije u propratnih događaja, poput Olimpijskih igara za društvu. Stoga mu se posle čekanje od 10 dana kraljice drega, otkazani su i vesnici nedelje na koje je bio prinuđen, uopšte nije činilo opaPrajda – festivali tehno i druge muzike, počev od snim – kako je moglo da bude. Pored toga, u Hoomiljenog dvodnevnog Milkšejka, zatim gay-friendly Mystic Garden-a i drugih. Glupo je uopUticaj korone na život gej zajednice u Holandiji 2. deo šte i upotrebljavati pojam gayfriendly na podneblju gde sve pokazuje blagonaklonost prema seksualnim manjinama, a utisak koji se stiče je da ova kovanica uz ime festivala u zemlji vetrenjača ne znači da su LGBT+ osobe na takvim skupovima „tolerisane“, već čak skoro podjednako zastupljene kao i oni koji vole suprotni piše: Miloš Peri pol, ali se festival ipak ne definiše posebnim LGBT+ karakterom ili sadržajem. I velika Kalinichta žurka, na kojoj se, na terasi bara Noorderlicht u landiji je radilo na desetine organizacija i sajtova severnom Amsterdamu slavio melos od Rovinja koji su ljudima sa HIV-om pružali posebnu moi Solina, preko Peštera i Stare planine, pa sve do ralnu podršku i pomoć kod različitih štetnih psiAnadolije i Plodnog polumeseca. hičkih stanja. Kada je jednom otvorio Grindr, Jedino dobro što je korona virus uradio za iskoči mu pop-up obaveštenje, sa vezom ka pregej zajednicu u Holandiji, uprkos prošlogodiš- gledu svih lokalnih centara za pomoć osobama njem jeku pandemije i ovogodišnjem nedosta- koje se bore sa anksioznošću, izazvanom korona tku vakcina, bilo je podizanje svesti o tome virusom, zdravstvenim problemima ili zavisnokoliko je zemlja uređena i koju snagu ima vlada- šću od seksa. Upravo zavisnost bila je tema o vina prava. Negde u januaru zvao je Rohana da kojoj se često govorilo, kako bi se razorio tabu i mu se požali kako je Institut za javno zdravlje skinula stigma sa ljudi, i kako bi se ukazalo na odbio, tj. odložio njegovo testiranje na HIV. tananu ali postojeću razliku između zavisnosti

Kad Glory hole postane Black Hole

24

www.optimist.rs

od seksa, zavisnosti od pažnje i zavisnosti od besomučne potrage za muškarcima, tzv. skrolovanja. U poslednjih nekoliko decenija Holandija je postala zemlja koja ozbiljno shvata probleme psihičkog zdravlja, te će zdravstveni radnik podjednako ozbiljno pristupiti i žrtvi silovanja i osobi koja se, kao uostalom i on, oseća neprivlačno zbog nedostatka kontakta na Romeu.

On se sa sujetom i sličnim strahovima borio na svoj način. Sede na voz i ode u neku šumu u Luksemburgu, gde beše iznajmio baštu sa tušem na otvorenom, skide sve sa sebe i reče fotografu, sitnom alzaškom starčiću: „Shoot!“ (U smislu: fotografiši!) Kad već nemam koga da gledam, i kad nema ko mene da gleda, onda ću bar gledati samoga sebe. – razmišljao je dok je voda spirala nesigurnost koju je korona pokušavala da prokrijumčari.

Stvarnost na koju se privikavao nosila je sa sobom i opor ukus onog naftalinskog PEDERI STOP iz vremena teleteksta, koje je želelo da zaustavi, da odstrani i poništi, kao školska drugarica koja bi na rođendan pozvala sve osim njega. Jedino što je ovoga puta korona imala viziju društva u kome su SVI STOP, te se čovečanstvo, kao kolektivna persona non grata, donekle i zbližilo, jer bolest i strah ne diskriminišu. On je opet tvrdio da je LGBT+ zajednici teže. Jer je ona manja. Koliko god gej klubova da ima, koliko god gej kolega delilo njegovu kancelariju i koliko god gej ljudi da poznaje – bio je uveren da je onih strejt jednostavno više. Koliko god bilo neuobičajeno da ljubav između muškarca i žene plane uz preznojeni zid turskog kupatila, toliko

je učestalije u svetu gej muškaraca. U strejt klubu gej muškarac statistički nema šansu. Otud ta posebna krhkost LGBT+ društva u pandemiji korona virusa – zbog večne osuđenosti na prepoznavanje i pronalaženje, koje je korona uskratila, spakovavši sve napokon između ta ozloglašena četiri zida.

Neko bi naravno pomislio i na Grindr, Badoo i druge sajtove za upoznavanje, koje korona ipak nije mogla da zaustavi. Ali to je za njega, koji će u prepodnevnim časovima pre stići na matiné nego do orgazma, učinio večernji policijski čas.

Na kraju, nije mogao da se ne osvrne na kruzing i taj stil života koji vekovima nesmetano odoleva. I nije mislio pritom na predatore koji goli vrebaju iz sada već zatvorenih podzemnih seks-tamnica, niti na izmučena lica istočnoevropskih mladića koji u ćoškovima barova čekaju da ih pokupi penzionisani holandski sudija ili operski reditelj poput gospodina van den Berha, niti na gologuze, bosonoge muškarcezombije koji do u cik zore bazaju po lavirintu saune. Mislio je na beskrajnu Amsterdamsku šumu (Amsterdamse Bos) i tu komunu gej muškaraca, koji kao prebegli iz filma „Rrrrr“, svoj ugođaj pronalaze u hladu stoletnih hrastova i topola, u ševarima leske, u žbunju božikovine i zukve, i na hladnom pesku Novog jezera (De Nieuwe Meer). Izgleda da je od „nove stvarnosti, novog društva i doba Vodolije“ jedini spas u šumi – bilo Amsterdamskoj, bilo onoj njegovoj, kod Aranđelovca – šumadijskoj. nastavak teksta iz broja 59 Vodič kroz gej Srbiju

25

T OPTIMIST Intervju

alas je mlada organizacija koja se primarno bavi problemima trans, interseks i rodno varijantnih (TIRV) osoba, a koju istovremeno vode TIRV osobe. Razgovarali smo sa aktivistima i aktivistkinjama Talasa, Norom Juno Janković, Aleksom Milanovićem, Mateom Stefanovićem, Sarom Sarić i Matijom Stefanovićem.

Kako je nastao Talas?

Ideja se prvi put rodila početkom 2020. godine na aktivističkom treningu koji je organizovala Asocijacija Spektra u Podgorici. Tu smo kroz radionice i dosta razgovora sa aktivistkinjama i aktivistima iz regiona uvideli važnost ovakvog modela organizovanja. Iako su se podrška i rad cisrodnih saveznica/ka pokazali kao nezamenjivi za našu zajednicu, smatramo da je neophodno da sama zajednica koja sve te probleme oseti na svojoj koži bude ona koja će upravljati radom TIRV organizacije i na taj način osnaživati samu sebe, kako bi se postiglo istinsko oslobođenje. Takođe, primetili smo da srpski TIRV aktivizam neretko zaostaje u odnosu na savremena tumačenja TIRV iskustava i položaja, kao i u modelima radikalne borbe za naše uključenje u društvo.

Zbog toga smo od početka Talas zamišljali kao organizaciju koja će na intersekcionalno-feminističkim osnovama edukovati i osnaživati zajednicu, ali i pružiti joj prostor da sama razvija i formuliše svoje stavove.

U Srbiji su već aktivne trans organizacije Egal i Geten. Koji će fokus imati Talas?

Talas je prva organizacija koju vode trans i rodno nebinarne osobe i kojoj je jedini fokus promocija i zaštita prava TIRV osoba, što uključuje i izgradnju jake i organizovane zajednice u Srbiji.

Do sada su se organizacije koje rade sa TIRV zajednicom fokusirale na pravnu borbu i na pružanje različitih usluga zajednici. To jeste neophodno i Talas namerava da se aktivno bavi pitanjem zakona o rodnom identitetu, ali smo isto tako svesni da samo pravno regulisanje našeg položaja neće nužno smanjiti diskriminaciju kojoj smo izloženi u društvu. Zbog toga

26

www.optimist.rs

ćemo direktno raditi i na podizanju vidljivosti TIRV osoba i njihovom uključenju u obrazovanje, tržište rada, politički život i druge sfere socijalnog života. Na tom putu posebno ćemo imati u vidu različiti ekonomski položaj svake individue i druge vidove opresije kojima može biti izložena kako bismo izbegli da neki delovi zajednice ostanu nevidljivi. Zato će biti neophodno da se povežemo sa organizacijama i pokretima koji se bave i drugim problemima koji pogađaju i TIRV osobe, ali i da ih ohrabrimo da se same/i uključuju u njih. Ono što često predstavlja prepreku našoj zajednici u ovome jeste njena fragmentisanost i izlovanost mnogih njenih delova. Ona je uslovljena i nejednakim

Nova organizacija za trans, interseks i rodno varijantne osobe

Talas Razgovarao: Predrag Azdejković Foto: Aleksandar Crnogorac

ekonomskim razvojem unutrašnjosti Srbije zbog čega se mnoge TIRV osobe tamo nikad i ne autuju iz straha od potpunog odbacivanja i gubljenja osnovnih uslova za život. Stoga ćemo posebno raditi na osnaživanju i povezivanju zajednice širom Srbije kao i na pritisku na institucije da joj obezbede odgovarajuću podršku i usluge izvan Beograda. Ono što je lično možda najbitnije mnogim TIRV osobama jeste odgovarajuća psihološka i medicinska nega i podrška u tranziciji. Nameravamo da sprovedemo istraživanja koja će utvrditi koje su stvarne potrebe zajednice i kojim delovima zdravstvenog sistema smo nezadovoljni, te na osnovu toga raditi sa institucijama na prevazilaženju ovih problema.

Jako nam je bitno da u ovom procesu taj sistem prestane da patologizuje TIRV osobe i počne da nam pruža stvarnu podršku u življenju što autentičnijeg života. No, želimo obrazovati i samu TIRV zajednicu o specifičnostima njenog zdrav-

lja kako bi bila svesnija kakvu medicinsku i psihološku negu može i treba da očekuje, te zaštiti sebe. Na taj način želimo da formiramo održivi TIRV pokret koji neće isključivo zavisiti od NVO organizacija i njihovih finansija.

Kako vidite trenutnu situaciju kada su u pitanju prava trans zajednice u Srbiji?

Sami zakoni koji regulišu položaj i prava trans osoba su unapređeni poslednjih godina, najznačajnije u pogledu promene oznake pola, ali je to i dalje daleko od onoga što bi moglo obezbediti ravnopravnost trans osoba i njihova ljudska prava. Sam zahtev da se prođe hormonska terapija je i dalje izrazito nehuman i, kao procedura koja vodi sterilizaciji, u suprotnosti je sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i slobodama. Da bi se uskladilo sa njom kao i sa poslednjom klasifikacijom bolesti Svetske zdravstvene organizacije (gde je transrodnost depatologizovana) potrebno je ukloniti sve medicinske zahteve i ispitivanja na putu do promene oznake pola i primenjivati princip samoidentifikacije. Drugi problem sa zakonom je taj što rodni identitet u njemu nije definisan, a pominje se eksplicitno kao zaštićena kategorija u samo tri zakona (Zakonu o zabrani diskriminacije, Krivičnom zakonu i Zakonu o mladima). Činjenica da se on ne pominje u Zakonu o radu predstavlja veliku prepreku u borbi protiv diskriminacije trans osoba na tržištu rada koja je najčešći uzrok siromaštva, a koje opet drastično otežava ostvarivanje drugih ljudskih prava. Smatramo da su najveći izgledi da se ovi problemi reše kroz usvajanje posebnog Zakona o rodnom identitetu.

Pored zakona, veliku prepreku trans osobama u ostvarivanju svojih prava predstavlja društvena diskriminacija kojoj su izložene na svakom koraku, pa i u državnim institucijama koje bi ih u tome trebale podržati. Trans osobe, poučene iskustvima drugih, se retko uopšte obraćaju za pomoć MUP-u (iako se dosta radilo na njegovoj senzitivizaciji), sudu, sistemu zdravstvene zaštite itd. Mnogi nadležni nisu čak ni upoznati sa transrodnošću, pa samim tim ni sa osnovnim pra-

vima i potrebama trans osoba, a dešavalo se da čak i lekari odbiju da pregledaju trans osobu.

Onih koji se specifično bave transrodnim zdravljem je izuzetno malo što ograničava pravo na drugo lekarsko mišljenje, a njihova centralizovanost u Beogradu otežava onima iz unutrašnjosti pristup neophodnoj nezi. Ove probleme je najteže rešiti i zahtevaće sistemski rad uz intenzivnu saradnju institucija sa NVO organizacijama koje se bave trans pravima.

Koliko i kako mediji doprinose transfobiji u srpskom društvu i kako to promeniti?

Mediji u Srbiji o transrodnosti izveštavaju na neadekvatan način, služe se uvredljivom i zastarelom terminologijom i uglavnom se to izveštavanje može okarakterisati kao senzacionalističko. Naslovi medijskih tekstova formulišu se tako da im je jedini cilj da privuku i šokiraju čitalaštvo. Tekstovi obiluju stereotipnim reprezentacijama transrodnih osoba i uglavnom se svode na lične priče transrodnih osoba ako je u pitanju vest koja se bavi lokalnim kontekstom, ili na priče iz života javnih i poznatih ličnosti ukoliko je u pitanju vest iz Evrope ili sveta. Teme koje najviše zanimaju novinarke i novinare vezane su za medicinski proces tranzicije čime se zadire u privatnost intervjuisanih osoba i potpuno izostavljaju problemi sa kojima se ove osobe susreću kada je u pitanju trans specifična zdravstvena zaštita. Osim toga insistiranjem na priči o medicinskim aspektima tranzicije zanemaruje se mogućnost da neke transrodne osobe ne žele da pristupe procesu medicinske tranzicije. Iz samih komentara na ovakve vesti može se videti u kojoj meri je transfobija zastupljena u našem društvu i na koji način mediji doprinose porastu transfobije. Premoderacija komentara koji sadrže govor mržnje ili uvrede upućene transrodnim osobama na onlajn portalima ne postoji, a to bi mogao biti prvi korak ka poboljšanju odnosa medija prema TIRV osobama. Korišćenjem terminologije kojom se opisuje transrodnost i poštujući način obraćanja transrodnim osobama mogao bi biti drugi korak ka korektnom i profesionalnom pristupu medija Vodič kroz gej Srbiju

27

>>

OPTIMIST Intervju kada je u pitanju izveštavanje o temi transrodnosti. Jedan od načina da se utiče na medije jesu edukativni sadržaji i materijali koje će Talas svakako u nekoj skorijoj budućnosti pripremiti za predstavnike i predstavnice medija, kako bi došlo do unapređenja načina reprezentacije TIRV zajednice u medijima ali i do veće vidljivosti zajednice u javnom diskursu.

Da li vas brinu TERF aktivnosti u Srbiji i kako izaći na kraj s njim?

Srbija je nažalost lider u regionu i kad su u pitanju transfobija u okviru levice i nekih feminističkih krugova. Međutim, trudimo se da se tim problemom bavimo konstruktivno te smo u skladu sa tim pristupili formiranju zajedničke trans i feminističke platforme na regionalnom nivou. Zajedno sa Trans mrežom Balkan, Trans Aid-om iz Zagreba i Asocijacijom Spektra iz Podgorice učestvujemo u projektu čiji rezultat će biti kreiranje strategije za borbu protiv transfobije i jačanje veza sa regionalnim ali i lokalnim feminističkim organizacijama jer smatramo da su trans i feministička borba neodvojive.

Koje aktivnosti možemo očekivati od Talasa u narednom periodu?

Mi smo početkom juna završili sa “Zapljuskivanjem” kako smo nazvali ciklus onlajn radionica i predavanja održanih u maju i početkom juna. To je ujedno bila i prva aktivnost Talasa, koja je usmerena ka zajednici i zahvaljujući kojoj se zajednica okupljala i razmenjivala znanja i iskustva. Predavanja i radionice držale su trans i rodno nebinarne osobe, a imali smo i jednu gošću koja nije deo zajednice ali je svakako osoba koja TIRV zajednici u Srbiji pruža veliku podršku. Tokom meseca ponosa organizujemo i druženje sa zajednicom koje će se održati uživo u zadruzi Oktobar. U narednom periodu nas očekuje rad na trans i feminističkoj platformi odnosno udruživanje sa feminističkim i drugim organizacijama kroz tribine i razgovore. U planu su svakako i nove edukativne radionice i sadržaji ali način realizacije svega toga zavisiće pre svega od epidemioloških uslova i mogućnosti da se zajednica okuplja u zatvorenom prostoru.

NORA JUNO JANKOVIĆ (1995) Rođena sam u Beogradu, a u njemu i živim od svoje pete godine i tu sam završila osnovnu školu i Matematičku gimnaziju. U aktivizam sam formalno ušla sa 17 godina kroz revolucionarno leve organizacije ali sam se vrlo brzo počela pri-

28

www.optimist.rs

marno interesovati za levi i radikalni feminizam i položaj žena u kapitalizmu. Elektrotehnički fakultet u Beogradu upisala sam 2014. gde trenutno studiram na odseku za Biomedicinsko inženjerstvo. Tamo sam učestvovala u organizovanju studentskih protesta povodom smanjenja broja ispitnih rokova i pisala o tome. Početkom 2019. godine istupam iz levičarske organizacije u kojoj sam do tad bila, iz ličnih razloga, ali i zbog nedostatka odlučnosti da se stane na put svakom seksizmu i patrijarhalnim odnosima moći unutar nje. Nešto kasnije te godine konačno se autujem sebi i drugima kao transrodna žena, nakon četiri godine intenzivnog preispitivanja svog rodnog identiteta i lečenja od depresije. S time se i moj aktivizam i stavovi odaljavaju od radikalno feminističkih pozicija i postaju primarno fokusirani na queer feminizam kao i na borbu drugih marginalizovanih grupa. U tome nastupam nezavisno sve do osnivanja Talasa. Samo autovanje usledilo je nedugo nakon sna u kome sam sebe videla kao devojku po imenu Juno, za koje do tad nisam ni čula, i osećanja vezana za taj san i sliku sebe su bili kap koja je prelila čašu. Kasnije sam počela da koristim ime Nora, po omiljenoj drami Elfride Jelinek „Šta se dogodilo kada je Nora napustila svoga muža ili Stubovi društva“, kako bih se bolje uklopila. Moji prijatelji uglavnom su dobro reagovali na moje autovanje jer nisam bila u stanju biti bliska ni sa kim ko ne bi prihvatao moj rodni identitet, a koji sam suptilno ispoljavala do tad. Za roditelje je to bio potpuni šok, što nije čudno i s obzirom na to da sam rano postala svesna svoje različitosti i snažno se trudila da budem „normalna“ ispunjavajući sva očekivanja njih i okoline. Pritom, to uklapanje i potiskivanje sebe je bilo dodatno intenzivirano tokom osnovne i srednje škole gde sam pretrpela vršnjačko nasilje zbog svoje feminiziranosti. Međutim, ogromno poboljšanje mentalnog zdravlja koje je došlo sa autovanjem i započinjanjem hormonske terapije dalo mi je snage da se izborim sa tim traumama i u potpunosti prihvatim sebe kao i svoj nebinarni identitet. Zbog toga svoj put tranzicije ne volim da definišem kao „muško u žensko“ niti kao ikakvu transformaciju, već kao put povratka sebi, kakva sam oduvek bila, i preuzimanja kontrole nad svojim telom. U tom smislu, svesna da se čak i cis osobe (a pogotovo žene) mogu susresti sa sličnim problemima sa rodom, transrodnost doživljavam i predstavljam dru-

Stoje s leva na desno: Nora Juno, Aleksa, Mateja, Matea Sedi: Sara

gima kao nešto najnormalnije. To se pokazala kao jako dobra taktika, pogotovo u susretu sa javnošću. U svemu tome najveća podrška mi je bila sama transrodna i lezbejska zajednica i prijatelji, u odnosu sa kojima sam mogla bolje prihvatiti i razumeti svoje atipično iskustvo, kao i dve najbliže prijateljice sa kojima se družim još od pre autovanja. Mladim trans osobama bih štošta mogla poručiti, ali ću se sada zadržati na rečenici koja je označila kraj mog samoprihvatanja: „Uprkos svemu, to ćeš i dalje biti ti.“ ALEKSA MILANOVIĆ (1981) Rođen sam i odrastao u Kragujevcu, međutim već više od dve decenije živim i radim u Beogradu. Aktivizmom se bavim od 2008. godine i od tada sam volontirao za veliki broj aktivističkih organizacija i neformalnih aktivističkih grupa koje se bave unapređenjem LGBTIQ prava. Učestvovao sam u osnivanju Trans mreže Balkan 2014. godine od kada sam i član njenog koordinacionog tima u kojem vodim program za umetnost i kulturu. Po osnovnom obrazovanju sam

geograf, ali sam završio master i doktorske studije u oblasti teorije umetnosti i medija. Radim kao predavač u zvanju docenta, a pored aktivizma bavim se i naučno-istraživačkim radom u okviru koga se pretežno bavim studijama tela i studijama roda u domenu transrodnih i kvir studija. Autor sam dve knjige koje se bave temom transrodnosti: „Reprezentacije transrodnih identiteta u vizuelnim umetnostima“ (2015) i „Medijska konstrukcija Drugog tela“ (2019). Autovanje sam obavio jako davno tako da se više i ne sećam reakcija okoline. To definitivno ukazuje na to da je sve u principu dobro prošlo, ako se dobrim može smatrati to što bliskim ljudima celo popodne morate da objašnjavate zašto se ne uklapate u binarni rodni normativ. Danas to naravno više ni radim jer je prilično iscpljujuće i sva nova poznanstva uslovljavam insistiranjem na tome da je edukacija na ovu temu i više nego dostupna svim osobama koje žele da se o tome informišu te da ne trpim nikakve oblike nepoštovanja ili preispitivanja mog rodnog identiteta. Ljudi to uglavnom poštuju ili me jednostavno zaobilaze.

Najveću podršku dobijam od partnerke i naravno od prijatelja koji pripadaju regionalnoj i lokalnoj trans zajednici. Imam tu privilegiju da se krećem u društvenim krugovima u kojima su male šanse da doživim neki težak ili nasilan oblik transfobije. Međutim, ne mogu reći da se uopšte ne suočavam sa transfobijom jer ona svakako oblikuje način razmišljanja i ponašanja većinske populacije, zapravo poznajem veoma malo osoba za koje mogu da kažem da istinski razumeju i prihvataju rodnu različitost bez trunke bilo kakve zadrške. Srećom, danas se sve veći broj mladih osoba uključuje u LGBT aktivizam te verujem da će to doneti neke pozitivne društvene promene i uticati na smanjenje homofobije i transfobije u Srbiji. Od trenutka kada sam ja počeo da se bavim aktivizmom do danas kao najpozitivniju promenu koja se tiče lokalne trans zajednice naveo bih pojavu težnji ka odstupanju od binarnog rodnog normativa i hrabrost mladih ljudi da se autuju kao rodno nebinarne osobe, ali i težnju ka tome da se sve više povezuju sa lezbejskom i gej zajednicom.

MATEA STEFANOVIĆ (1996) Rođen sam u Leskovcu. Svoje ime sam izabrao vrlo jednostavno – svidelo mi se. Zbog vršnjačkog nasilja sam IV godinu srednje škole završio vanredno što mi je na neki način pomoglo da Vodič kroz gej Srbiju

29

>>

OPTIMIST Intervju pronađem sebe na profesionalnom planu. Uvidevši složenost i multidimenzionalnost društvene stvarnosti zanimalo me je ne samo kako društvo funkcioniše, već i zašto funkcioniše na određeni način i kako se to može promeniti. Iz tog razloga 2015. godine upisujem sociologiju na Filozofskom fakultetu u Nišu koju sam diplomirao 2020. godine. Nakon toga dolazim u Beograd sa željom da dam svoj doprinos trans aktivizmu i tako postajem deo organizacije Talas.

Sa analiziranjem i istraživanjem sebe počeo sam još od malih nogu i vrlo brzo sam shvatio da nešto “nije u redu sa mnom”. Još kao veoma mali sam ispoljavao klasične indikatore transrodnosti: oduvek sam više voleo odeću, igre, boje koje su društveno predodređene za dečake. Sam proces socijalne tranzicije je počeo krajem osnovne škole u periodu od 2010. i odvijao se sporo i selektivno, sve do godine 2015. godine kada se u potpunosti završio. Tada sam se u potpunosti autovao sebi i (ne)prihvatanje od strane drugih mi je postalo manje važno. Tokom samog tog procesa izgubio sam dosta “prijatelja”, dok samo prihvatanje toga od strane porodice je bilo turbulentno, od iznenađenosti, zbunjenosti, ljutnje, straha pa sve do nadanja da će ta faza proći. Međutim, i sa tako pomešanim jakim osećanjima, shvativši da to nije faza i da to nije nešto što je prolazno, vremenom su prihvatili i postali moja najveća podrška. Pored njih, u velikoj meri kolege i profesori sa fakulteta su bili podržavajući, ohrabrujući i motivišući faktor. Sa medicinskom tranzicijom sam krenuo 2016., nakon završetka prve godine osnovnih akademskih studija, delimično zbog toga što sam tada i mogao da je započnem jer sam imao 19 godina, a donja granica za početak medicinske tranzicije je 18, a delimično zbog akademske sredine koja je bila glasna da su različitosti okej. Svoju medicinsku tranziciju sam završio 2019. godine a u očima zakona sam kao muškarac priznat početkom 2020. Iako sam proces medicinske i/ili socijalne tranzicije, sa sobom donosi mnogo izazova, on takođe donosi i nešto mnogo važnije a to je oslobađanje sebe.

Ono što je najbitnije jeste da pre svega sebi priznamo sebe, prihvatimo sebe i shvatimo da ne priznavanje nas od strane drugih nije suštinski validno i važno. “No one is you and that is your power” i zato pre svega volite, cenite i čuvajte sebe, jer ste bitni, vi i vaše postojanje. Sve je u redu sa vama.

30

www.optimist.rs

SARA SARIĆ (1993) Iz Arilja sam iako sam poslednju deceniju uglavnom živela u Beogradu. Pored aktivizma u organizaciji Talas, bavim se režijom i pisanjem, pretežno romana i scenarija. Trenutno je u nastajanju roman naučne fantastike sa radnim nazivom, ‘Ništavila u belom’ dok je scenario za prvu sezonu serije, ‘Gravitacija duge’, napisan i spreman za sledeće faze pretprodukcije. Serija će se baviti životima LGBTI+ likova u glavnim i sporednim ulogama i problematikom koju takvi životi nose u Srbiji. Moje iskustva autovanja su bila uglavnom pozitivna jer sam birala ljude, situacije i uslove u kojima će se desiti dok nisam osetila da sam rekla svim ljudima za koje sam smatrala da treba da čuju vesti od mene. Porodici je trebalo vremena da shvati šta to sve znači ali su od samog početka bili prihvatljivi što je, kao što svaka osoba iz zajednice zna, veoma bitno.

Danas veliku podršku nalazim u zajednici jer se u njoj nalaze potpuni stranci koji će vas mnogo bolje razumeti od ljudi koji misle da vas poznaju celoga života. Po sopstvenom iskustvu, tek u susretima sa pojedincima iz zajednice počinjete da shvatate da niste sami i da drugi dele slična ili ponekad ista iskustva, shvatate kako je vaš život zapravo trebao da izgleda i počinjete da idete ka tome sve osnaženiji. Prvo ime koje sam odabrala bilo je pseudonim, Ciri Teron; Ciri po fiktivnoj junakinji Cirila iz serijala epske fantastike Veštac od Andžeja Sapkovskog, i Teron po majci-boginji Šarliz Teron. To ime sam zadržala kao umetnički alter ego koji ću koristiti u budućem umetničkom radu: romanima, serijama, filmovima, etc.

Sara je ime koje sam prilično spontano izabrala.

Ako bih tražila ikakve poveznice iz života, učiteljica me je tako zvala još u osnovnoj zbog prezimena, a i majka mi je naknadno priznala da je htela tako da me nazove jer je mislila da će da dobije devojčicu, tako da se oko imena napravilo malo sapunice. Poručila bih mladim LGBTI+ osobama da budu strpljive dok pregovaraju sa svakim aspektom svoga života dok traže resurse, ljude i institucije koje će ih ohrabriti i osnažiti da budu ono što jesu. Ja lično osećam da je svet malo bezbedniji svaki put kada neko shvati, prihvati i podeli sebe sa svetom. Neverovatno je važno da čujemo priče jedni drugih. To je i razlog zašto želim da napravim ovu seriju i prikažem toliko različitih borbi kao jednu zajedničku. U društvu koje želi da vas uguši bitno je postojano,

Prvi red: Sara, Aleksa, Mateja Drugi red: Nora Juno, Matea

ujednačeno disanje. Ako ste na početku svoje autentičnosti ta poruka da je vaša priča važna može delovati kao besmislen optimistični slogan ali nije bitan njen sadržaj bitno je ko ste vi kada je pročitate i nadam se da ćete sve brže i brže pronicati u dublja značenja vaših sopstvenih priča. U zemlji tišine i pozadinske buke ima toliko toga bitnog da se ispriča.

MATIJA STEFANOVIĆ (1997) Veći deo života proveo sam u Valjevu gde sam završio Valjevsku gimnaziju. Trenutno studiram Srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od novembra prošle godine radim u Prajd Info Centru gde me možete naći svakodnevno, ako je neko za bleju. Autovanje sam započeo stidljivo. “Bacao” sam suptilne “hintove”, a onda sam se postepeno otvorio i moji prijatelji su počeli da mi se obraćaju u muškom rodu. Pre nego što sam se autovao porodici, živeo sam kao muškarac u nekim sferama života, tako da sam vodio dvostruki život. Morao sam da budem si-

guran “da je to to” pre nego što nešto tako veliko i važno kažem mojima. Porodici sam se autovao pre godinu i po dana, putem pisma koje sam pisao godinama. Bili su povređeni što sam to krio, trebalo im je vreme da shvate i prihvate, i, da budem iskren, još uvek radimo na tome. Ali nisu me izbacili iz kuće, nisu bili ljuti, dali su mi priliku da kažem šta imam, i uverenje da će mene i ljubav prema meni uvek staviti ispred svega drugog. Za početak, to je dovoljno. Sada mi se već obraćaju u muškom rodu, gotovo bez greške, i sve lakše žive sa činjenicom da imaju transrodnog sina i brata. Uskoro započinjem hormonsku terapiju testosteronom pa verujem da će i njima tada sve postati više stvarno. Do skora nisam doživeo diskriminaciju na osnovu svog rodnog identiteta. Doživljavao sam je jedino kada bih bio percipiran kao gej muškarac i tada bih doživljavao homofobiju. Međutim, kada sam nedavno izašao u nekoliko online portala sa svojom pričom, zapanjio sam se količinom poruka mržnje i nerazumevanja na koje sam naišao u komentarima. To je bilo otrežnjujuće i dodatno je učvrstilo moju želju da se bavim aktivizmom.

Kada sam birao ime, želeo sam neko obično i dosadno, kakvo bi mi dali i moji roditelji. Takođe, muška imena koja se završavaju na -a su imena takozvanog gramatičkog ženskog roda a prirodnog muškog. Ona se menjaju isto kao i, na primer, imenica “žena”, ali označavaju mušku osobu i u rečenici se ponašaju, i druge reči se prema njima ponašaju kao prema imenici muškog roda.

U to sam učitao značenje i simobliku koja je meni odgovarala i tako sam postao Matija. Mladim LGBTI+ osobama bih poručio da se nikad i ni za šta ne povinuju cishet očekivanjima. Naš identitet i seksualnost jesu veliki deo naše ličnosti (mogli su da ne budu, ali je baš to cishet društvo učinilo da budu) i kad je tako - onda to treba da nosimo s ponosom. Postoje ljudi koji nas nikada neće videti kao sebi ravne, šta god mi činili. I sa takvim ljudima nema kompromisa. Važno da se ne okrećemo protiv svoje zajednice i svojih ljudi da bismo bili “dobri pederi” u očima onih koji će uvek tražiti razlog da nam uskrate ravnopravnost, da im se ne ulizujemo i ne tražimo njihovu naklonost, jer - ne treba nam. Postoje cishet ljudi koji shvataju pravo svake osobe na autentično postojanje, i postoji LGBTI+ zajednica, i tu ćete uvek naći podršku.

Vodič kroz gej Srbiju

31

U OPTIMIST Intervju

septembru, posle prošlogodišnje pauze, opet ćemo imati prilike da šetamo ulicama Beograda na Prajdu i da se pripremamo za EuroPride koji nas očekuje sledeće godine. Marko Mihailović je direktor Beograd Prajda, a televizijska publika je skoro mogla i da ga gleda u Utisku nedelje kada je pobrao sve pohvale.

Koliko je COVID-19 pandemija uticala na LGBT zajednicu u Srbiji?

LGBT+ ljudi su se i pre COVID-19 pandemije suočavali sa problemima poput nasilja i raznih oblika diskriminacije, svi ovi problemi su se intenzivirali sa početkom pandemije. Dosta ljudi je izgubilo posao i neki od njih morali su da se vrate da žive kod svojih homofobičnih i transfobičnih porodica gde su bili izloženi pritiscima pa čak i nasilju. Isto tako, za dobar deo LGBT+ ljudi koji nisu aut noćni život je bio jedino mesto gde nisu morali da kriju svoj identitet - pa im je zatvaranje oduzelo i tu jednu priliku gde mogu da budu slobodni. Takođe, osobama koje pate od depresije i drugih problema mentalnog zdravlja - zatvaranje je pogoršalo situaciju.

Prošle godine je zbog pandemije otkazan Beograd Prajd. Kakva su predviđanja za ovu godinu?

Ove godine Beograd Prajd i Nedelja Ponosa održaće se od 13. do 19. septembra. Spremamo više scenarija, jedan za slučaj da budemo ograničeni zbog nepovoljne epidemiološke situacije ali imamo i scenario prema kome se događaji dešavaju u punom kapacitetu u nadi da će se do septembra život vratiti u normalu. Naravno, bezbednost građana nam je na prvom mestu tako da ćemo sve raditi u skladu sa preporukama.

Planiramo da intenziviramo događaje zabavnog karaktera jer smatramo da nam je svima potrebno da se opustimo i malo proveselimo, što ne znači da ćemo zanemariti druge događaje i akcije kojima želimo da skrenemo pažnju na probleme sa kojima se kao zajednica suočavamo. Šta sve podrazumeva organizovanje Nedelje ponosa i Beograd Prajda?

2019. godine smo imali 82 događaja - predavanja, radionice, razgovore sa zajednicom, filmske projekcije, pozorišne predstave, umetničke performanse, izložbe, žurke kao i sam prajd marš i koncert posle prajda. Samo logistika oduzima mesece pripreme a da ne pominjemo pribavljanje potrebnih dozvola, rad sa volonterima, izradu materijala, press saopštenja, dovođenje gostiju iz inostranstva, koordinacija sa organizacijama koje su deo Prajda... Organizovanje Prajda i Nedelje ponosa je jedan izuzetno naporan i stresan posao u koji je uključeno više od 150 ljudi. Ono na čemu radimo je razvijanje mehanizama koji će uspeti da još više uključi ljude iz zajednice u sve "pripremne radove" i ovim

Pridružite se borbi za sebe

Marko Mihailović

32

www.optimist.rs

Razgovarao: Predrag Azdejković Foto: Miloš Nadaždin

putem bih ohrabrio sve zainteresovane da nam se jave kako bismo videli na koji način možemo da ih uključimo. Da nema volontera kao i ljudi koji se nesebičnim zalaganjem trude da doprinesu borbi za bolji položaj LGBT+ zajednice – Prajd ne bi bilo moguće organizovati.

Kako birate ko će da nastupa? Da li je bilo umetnika koji su odbili da nastupaju? Što se tiče koncerta posle Prajda - do sada su svi performeri nastupali pro-bono, tj. nisu bili plaćeni. Smatrali smo da je važno da zvezde to urade iz solidarnosti sa zajednicom. Obzirom da se EuroPride približava, to znači da ćemo Prajd morati da prebacimo sa nedelje na subotu. a to je dan kada većina muzičara nastupa, moraćemo da nađemo način da dovedemo performere. Što se tiče odabira ljudi - uvek smo se trudili da prvo zovemo ljude koji su afirmativno govorili o LGBT+ zajednici i skretali pažnju na probleme sa

kojima se suočavamo. Pored toga, zvali smo i razne velike zvezde i tu je bilo raznih odgovora; bilo je ljudi koji nisu znali šta je Prajd a bilo je i onih koji su mi spustili slušalicu kada sam ih zvao. Ne bih želeo da ih pominjem imenom zato što mislim da je važnije da pažnju posvetimo ljudima koji su se odazivali i koji su nam dali podršku. 2018. godine kada smo uradili prvi koncert posle Prajda nastupale su Marina Visković i Ida Prester. 2019. godine su na koncertu posle Prajda nastupale su Sara Jo koja je bila kuma te godine, Zoi kojoj je Prajd bio prvi nastup u životu i Bojana Vunturšević. Ne bih želeo da propustim da pomenem i Natašu Bekvalac, Bojanu Stamenov i Marinu Perezić koji su nastupali na Prajdovima kada format koncerta posle Prajda nismo još uveli. Isto tako - posebnu zahvalnost dugujemo dreg kraljicama koje su nastupale na Beograd Prajdu a to su Alex Elektra (kraljica Prajda 2017), Dita Von Bill (kraljica Prajda 2018), Ostroga (kraljica Prajda 2019), Vlažena, Karma Gedonia, Diva i Ajsi iz Prištine i Alexis Plastics koja je vodila program. Od DJ-eva smo imali Jovijah, Anja the Batman, Sonja Sajzor, Tamarama i Stanwik. Pozdrav i za kume Biljanu Srbljanović, Mirjanu Karanović, Jelenu Karleušu i Suzanu Trninić, Bilo je i mnogih drugih DJ-eva, muzičara i

dreg kraljica koji su nastupali na događajima tokom Nedelja ponosa ali za sve njih bi nam trebalo više strana da ih sve pobrojimo, tako da se njima svima kolektivno zahvaljujem ovim putem.

Sledeće godine nam u Beograd dolazi EuroPride. Kako napreduju pripreme?

Da budem iskren - COVID19 nam je prilično otežao pripreme ali bez obzira na to - svakako se pripremamo i nadamo se da ćemo uspeti da EuroPride prevaziđe svačija očekivanja. Cilj nam je da ovim događajem privučemo mnogo ljudi i turista u Beograd ali iskoristimo ovaj događaj da ukažemo na problema sa kojima se LGBT+ zajednica suočava ne samo u Srbiji - već širom Balkana. Pored toga - smatramo da lokalna zajednica zaslužuje najbolji provod i najbolji program od kada se Prajd održava i spremamo se da im to i damo. Za to će nam, pre svega, biti potrebno da se još više ljudi iz zajednice pridruži Prajdu i da na bilo koji način doprinesu ovom istorijskom događaju.

Koliko vidiš da se država zanima za taj događaj?

Uvek smo se trudili da održimo nekakav odnos sa vlastima koji je, u zavisnosti od ljudi koji su na vlasti, bio bolji ili gori. Samo kroz saradnju sa vlastima Vodič kroz gej Srbiju

33

>>

OPTIMIST Intervju

možemo da utičemo na društvene promene koje su nam potrebne i zato se iskreno nadam da će država i grad prepoznati važnost EuroPride ne samo za turizam i poboljšanje imidža Srbije koju ljudi percipiraju kao ekstremno homofobičnu i transfobičnu sredinu, već da će shvatiti da je krajnje vreme da nešto urade i za sopstvene građane i građanke koji/e su deo LGBT+ zajednice i da podrška ne znači dolazak 3 zvaničnika na Prajd već rad na iskorenjivanju sistemskih problema i rada na poboljšanju društvene pozicije LGBT+ osoba.

A LGBT zajednica?

Nikada neću zaboraviti poruke podrške koje smo dobili kada smo osvojili EuroPride. Na izlogu Prajd Info Centra nam je stajao natpis Belgrade Pride - EuroPride 2022 Candidate City par minuta pošto smo u Bilbau osvojili priliku da budemo domaćini, naši volonteri su odlepili taj "Candidate City" deo i iz nekog razloga je to snimak koji je meni naterao suze na oči. U istom tom trenutku se u Podgorici dešavao Montenegro Prajd i njihova zajednica i naši ljudi koji su bili tamo su nam poslali video podrške što je za mene isto bilo jako emotivno. Sve u svemu - mislim da je zainteresovanost u zajednici dobra ali

34

www.optimist.rs

sam siguran da će se entuzijazam povećati kada sledeće godine krenemo sa kampanjom.

Zakon o istopolnim zajednicama je u trenutku kada ti postavljam ovo pitanje ni na nebu ni na zemlji. Kako ti analiziraš proces oko donošenja zakona?

Uz sav trud da ostanem optimističan, moram da priznam da sam (po ko zna koji put) razočaran neefikasnošću naše vlasti da uradi pravu stvar za sopstvene građane. Kada je ovaj proces donošenja zakona krenuo u februaru (posle više od 10 godina borbe za ovaj zakon) - očekivali smo da će se sve rešiti do maja i da ćemo biti jedan mali korak bliže jednakosti sa ostalim građanima i građankama - ali evo - sad je jun, prolećno zasedanje skupštine je završeno a vlasti više ni ne pominju zakon o istopolnim zajednicama. Još veće razočarenje mi izaziva činjenica da premijerka Republike Srbije, koja je aut lezbejka, ni jedan jedini put nije pomenula ovaj zakon i nije iskoristila priliku da kao najmoćnija osoba u vlasti (bar bi premijerka to trebalo da bude po našem sistemu predstavničke demokratije) objasni građanima zašto je ovaj zakon važan. Podsećam da ona sa svojom partnerkom ima dete zakonski tom detetu ona je ništa a svojoj partnerki je, u najboljem slučaju, cimerka...

Na mladima svet ostaje. Kako ti vidiš taj svet i uopšte život u Srbiji?

Mislim da je u Beogradu mnogo bolje situacija u odnosu na pre 5 ili 10 godina. Mislim da su kvir ljudi vidljiviji i na ulici i da ima sve više i više svesti o našem postojanju kao i da ima više kvir događaja koji su sve bezbedniji. Kada sam ja bio klinac, huligani su nas čekali posli žurki i upadali u kvir lokale - danas je to praktično nezamislivo.

Namerno sam počeo odgovor sa "u Beogradu" jer situacija u ostatku Srbije (izuzev, možda, Novog Sada) ostaje užasna. Ne samo da nema kvir mesta već mi se čini da se životna situacija skoro uopšte nije popravila. Iako je internet omogućio mladima pristup informacijama i umrežavanje - ja verujem da je sve to sekundarno - dok ne možemo da budemo slobodni u fizičkom prostoru i u svojim gradovima/selima problem je i dalje više nego ozbiljan.

Otići ili ostati i boriti se?

Od detinjstva sam imao jaku želju da odem što dalje od homofobije i siromaštva na Balkanu, mislio sam da nikada neću moći da budem srećan i slobodan dok sam u Srbiji; ali kako sam

odrastao i kako sam se osnažio da budem aut i da nemam problem sa sobom - stvari su počele da se menjaju. Najveću promenu su mi donela putovanja po Evropi gde sam imao priliku da vidim kako život izgleda van Balkana. Naravno da je u većini Evrope situacija mnogo bolja za LGBT+ zajednicu, ali tada sam otkrio nešto što mi nije padalo na pamet da će se desiti - shvatio sam da mom senzibilitetu i načinu na koji volim da živim život zapravo baš prija ovo kolektivno balkansko ludilo. Pored vrlo specifičnih mehanizama preživljavanja koje ljudi ovde imaju i velike ljubavi ka provodu i drami - mislim da je Balkan jedno od poslednjih "borbenih polja" u Evropi ovde se još borimo za osnovna prava i to mi nekako daje motivaciju da ostanem i da doprinesem ovoj našoj borbi. Ne mogu da ne kažem da sebe smatram privilegovanim, pre svega jer imam podršku porodice i prijatelja i relativno stabilne prihode i to značajno menja situaciju.

Ne osuđujem nikoga ko želi da ode jer mi je vrlo jasno zašto se ljudi odlučuju na taj korak. Jako bih voleo da jednog dana imam muža i decu u Beogradu i u Srbiji koja se izborila sa netrpeljivošću prema LGBT+ osobama ali sam isto tako svestan da se to možda neće desiti dok sam još relativno mlad.

Tvoja poruka čitaocima Optimist magazina.

Produžite se borbi za sebe i ostale ljude iz LGBT+ zajednice jer jedino što nas može spasiti je solidarnost i odlučnost da ne dozvolimo da nas neko tretira kao manje vredne samo zato što smo LGBT+ osobe! Pratite me na twitteru @PalpFiskn i pratite @BelgradePride na društvenim mrežama. Ukoliko imate želju da se pridružite Prajdu ili ukoliko vam treba bilo kakve informacija - slobodno kontaktirajte @belgradepride. Isto tako, ukoliko imate neku ideju za događaj, akciju - tu smo za vas.

M

ila Popović je multidisci- Hm, ne znam kako bih sebe opisala na najbolji plinarna umetnica koja način. Najveći broj ljudi koji je oko mene kažu kombinuje svoj umetnički da sam polimat i svestrana ličnost. Ne znam da talenat sa strašću prema li bih sebe svrstala isključivo kao umetnicu, ili novim tehnologijama. Sli- bih se predstavila kao osoba koja ima više zanikarstvom se bavi od najra- manja, jer volim da radim različite stvari, od nijeg detinjstva i imala je kojih su mi neke istovremeno i posao i hobi. Živela si jedno vreme u Japanu. Kako je priliku da se školuje na došlo do toga da odeš na drugi kraj Akademiji umetnosti u sveta?

Novom Sadu, kao i na Dizajnu interaktivnih medija Preko posla, zato što volim strip i dosta dugo Metropolitan Univerziteta u Beogradu. Svoja sam radila mangu i anime i onda sam htela da dela izlagala je u Veneciji (Italija) i na Kvarneru se upoznam sa njihovom kulturom bolje, da bih (Hrvatska). Pored slikarstva, posvećena je di- mogla da što približnije odgovorim na zadatke. zajnu i programiranju video-igrica, radu sa mladima i osetljivim kategorijama, kao i ilustrovanju mangi i stripova. Želim da prenesem deo svoje pozitivne energije Nakon života u Tokiju, svoj mir je pronašla u Koralehu (Kanarska ostrva), mestu i da je širite dalje koje trenutno smatra svojim spiritualnim domom. U galeriji Božidarac je od 12. do 26. maja bila postavljena njena prva samostalna izložba u Srbiji pod nazivom (Ne)Vidljivo, pa smo tim povodom želeli da porazgovaramo s njom i Razgovarao: Filip Obradović bliže je predstavimo srpskoj publici.

Za početak mi reci ko je zapravo Foto: Ivan Miladinović, Live Production Mila Popović, kako bi ti sebe predstavila nekom ko se prvi put susreće sa tobom i tvojim radom?

Mila Popović

Vodič kroz gej Srbiju

35

>>

OPTIMIST Intervju

Želela sam da naučim više o njihovoj tradiciji, šta je njima lepo, interesantno, kakvo je njihovo tržište, ali i šta je kod njih dozvoljeno, jer imaju vrlo jasna pravila o tome šta se cenzuriše. Da bih mogla da uradim stvari kako treba, bilo je neophodno da živim sa njima. Nisam mogla da postanem Japanka, ali je ovo bilo nešto najpribližnije tome!

A zašto baš Japan?

Zato što me u tom periodu jako inspirisala i sama Sakura i njihov stil crtanja anime, a malo i njihova “uvrnutost”. (smeh) Kakva iskustva nosiš odatle?

Jako pozitivna, zato što mi je veoma prijalo kako se ljudi ophode prema meni. Ima par gradova koji su mi se jako svideli. Bez obzira na to što je Tokio milionski grad, ja bih u njemu mogla da živim, ili da provodim dosta vremena, zato što je sve organizovano. Najviše sam bila fascinirana njihovim metroima, mada moram da priznam da mi se Fudži baš i nije toliko svideo!

Da li je i kako život u Japanu uticao na tvoj rad i tvoje stvaralaštvo?

Jeste, zato što sam naučila mnoga pravila i neke stvari koje mi smatramo “normalnim” i prihvatljivim su njima neprihvatljive i neshvatljive. Čak se, kada je u pitanju dizajn, anime i crtanje svega toga, za neke stvari može dobiti jako velika kazna, što kod nas na primer ne podleže ni cen-

36

www.optimist.rs

zuri. Tamo je jasno podeljeno šta može potpasti pod dečiji sadržaj, teen sadržaj, ili neki ozbiljniji sadržaj. Uvek mora da se naglasi ako ima nešto što je po njihovom mišljenju eksplicitno. Iako su u nekim stvarima za naše poimanje poprilično “uvrnuti”, kada je recimo erotika u pitanju, poprilično su osetljivi.

Tvoja naredna destinacija su bila Kanarska ostrva. Šta je inspirisalo tu promenu?

Htela sam prosto da nađem neko mesto na svetu gde bih se ja osećala dobro, gde bih živela srećno. A s obzirom na to da obožavam sunce i plažu, preovladala je moja želja da budem na takvom mestu. To je ono što mi daje pozitivnu energiju i što me inspiriše za rad. I kad nam je teško, i kada možda imamo dane kada nam se ne ustaje iz kreveta, uz sunce, plažu, more i zvuke talasa je odmah nekako lakše.

Kada pogledaš sa ove tačke, da li je to bila dobra odluka?

Jeste, jer sam tamo najviše pronašla svoj unutrašnji mir, što mi je pomoglo da napunim baterije za period koji je sledio nakon toga. A i dok sam bila tamo, posao nisam doživljavala kao nešto što “moram” i kao mučenje, već je sve teklo nekako spontano i izlazilo je samo iz mene, tako da je život tamo imao baš pozitivan uticaj na mene.

Ovo je bila tvoja prva samostalna izložba u Srbiji. Šta si čekala do sada?

Izložba se zapravo desila spontano. Nisam čekala ništa, već mi do sada u Srbiji nije bila pružena šansa, za razliku od inostranstva. Ne mogu a da i ovoga puta ne pomenem dvoje mojih dragih prijatelja, Sandru (Alexa Koko Art) i Toda, koji su mi dali vetar u leđa i pokrenuli me na jedan ovakav internacionalni projekat u nacionalnom okruženju. Zaista sam blagoslovena što ih imam u svom životu.

Izložba je podeljena u pet celina. Da li bi predstavila svaku od njih?

Za mene je slikanje način stvaranja dijaloga između svesnog i podsvesnog, racionalnog i emotivnog, vidljivog i nevidljivog. Kompozicije koje sam predstavila su na prvi pogled trivijalne, jednostavnih formi i oblika, ali sve one kriju više čula, simbola i sadrže svestrane vrednosti.

Prva celina nosi naziv Donna con te. Sva ljudska bića imaju tendenciju da imaju dva energetska toka u sebi, muški i ženski. Započevši ovo svoje putovanje, shvatila sam da smo kao uspešni ljudi dobro povezani sa onom muškom stranom, koja je jaka, orijentisana ka cilju, ali često na tom putu imamo tendenciju da se udaljimo od ženske strane, koja je emocionalno otvorena, nežna, senzualna, i stoga ranjiva. Inspirisana umetnošću kubizma i postmoderne, ova celina je tehnički najspecifičnija, jer je stvorena tehnikom bojenja tela, u kojoj je ženski model korišćen kao umetnički medij za izražavanje emocija na platnu.

Druga celina nosi naziv Secrets of the Universe.

Sve je u energiji. Odvojite trenutak da se povučete u sebe i dozvolite da vas te dublje misli savladaju i povežu sa univerzumskim jezgrom iz kog dobijamo znanje, snagu i inspiraciju. Mir može doći samo kao prirodna posledica univerzalnog prosvetljenja kroz duboku meditaciju i svesnu autorefleksiju. Svi smo ovde sa razlogom, da bismo napravili nešto posebno i jedinstveno što prevazilazi nas same i naše postojanje. Tajna univerzuma oživljena je kroz savremeni impresionizam uz povetarac japanske sakura ceremonije i protok prirode po šintoizmu.

Treća celina nosi naziv Nel blu, dipinto di blu. Zaronite u mirne zvukove talasa, osetite topli kanarski morski povetarac i zaplešite pod mesečinom. Na plaži u Koralehu, gde je Mlečni

put tako blizu i vidljiv da ga gotovo možete uhvatiti raširenih ruku dok plešete uz zvuke španske gitare. Osetite tu radost, živeći u sadašnjem trenutku i samo prihvatajući čistu sreću u ovom smirujućem, ali opet energičnom plavom talasu. Četvrta celina nosi naziv Vibra Dance. Život je pun raznolikosti, dinamike i dualizma. Istražite razlike, osetite energiju i dozvolite sebi da vas pojedu razni materijali, oblici i umetnički mediji koje možete videti. Prihvatite koncept unutrašnje pobede koji vas vodi do najbolje verzije sebe.

Peta celina nosi naziv Simply the Best. Poslednja, ali ne najmanje važna - ovo je suština ko sam ja, šta osećam i u šta verujem, za šta se zalažem i koga volim. Jednostavno, najbolje je napisano jezikom ljubavi, tako da se možemo okupiti rezonirajući na višim, pozitivnim frekvencijama Univerzuma.

Koja ti je najdraža celina?

U suštini, nema najdraže celine. Inspiracija za svaku od njih su bile različite stvari koje ja volim i koje su mi zanimljive u tom trenutku, tako da sam samo htela da prenesem ono kako sam se osećala u određenom periodu života.

A koja ti je celina bila najzahtevnija?

Najzahtevnija za rad je fizički bila definitivno plava serija, jer je zahtevala dosta naslojavanja i lepljenja svega i svačega da bi svaki rad ostao na mestu. Te tri slike su nastale jedna za drugom, u dahu, počela sam jedno jutro i slikala do narednog. Inspiracija je naišla i izgubila sam pojam o vremenu.

Koliko je trajalo pripremanje izložbe?

Zbog relativno kratkog vremenskog roka, sve se odvilo poprilično brzo, što se možda ne bi moglo reći na prvi pogled, s obzirom na različite stilove koji su predstavljeni.

Da li je bilo naporno?

Nije, zato što to nije bilo nešto što sam morala da uradim, već sam želela i bila sam inspirisana.

Kakvi su utisci ljudi koji su bili na otvaranju i koji su pogledali izložbu? Ljudi su me danima nakon izložbe zvali i zahvaljivali na pozitivnoj energiji, druženju. Moram da otkrijem da su neke slike sa izložbe rezervisane za prodaju, a tu su i nove porudžbine!

A kakvi su tvoji utisci?

Sve u svemu jedno pozitivno iskustvo, zadovoljna sam kako je sve proteklo, s obzirom na kratak vremenski rok, sve je bilo i bolje nego što Vodič kroz gej Srbiju

37

>>

OPTIMIST Intervju sam očekivala. Glavna poruka ovog ciklusa je bila prihvatanje različitosti i sinergija. Zato mi je najposebnije od svega to što sam uspela da na otvaranju izložbe u našem Beogradu okupim prijatelje i poslovne saradnike sa četiri kontinenta (Evropa, Amerika, Australija i Azija).

Da li smatraš da je Srbija otvorena za LGBT umetnike?

Ja stvarno ne znam da li bih mogla da odgovorim na to pitanje, jer ako uzmem u obzir to ko je došao na moju izložbu, to su ljudi koji su otvoreni, a bilo je stvarno mnogo različitih profila ljudi i niko ni sa kim nije imao problem. Ljudi iz mog okruženja sa kojima se susrećem i sarađujem su vrlo otvorenog uma i vrednuju posebnost i različitost, ne osuđuju niti diskriminišu. Što se ostatka Srbije tiče, zaista nisam sigurna.

Da li imaš neke planove za budućnost?

Naredni koraci podrazumevaju profesionalno napredovanje, zato što izlaze nove stvari koje još nisu stigle u Srbiju, pa bih volela da radim na tome, pošto je to novo i aktuelno.

I za kraj, šta bi želela da poručiš čitaocima magazina Optimist?

Kada sam upisala grafički dizajn, cilj mi je bio da svojim radom svest makar jedne osobe uspem da podignem na neki pozitivniji nivo. I dandanas imam utisak da radim na tome da ljudima, kroz neke sublinimalne poruke, prenesem pozitivnu energiju i ulepšam život na neki način.

To sam u osnovi ja, tako da bih svima želela da prenesem deo svoje pozitivne energije, da je šire dalje.

me ovog Berlinca je Stefan. I to vam ništa ne govori o njegovom poreklu, dok ne čujete da se preziva Radaković. Iako ima srpske korene, rođen je u Češkoj Republici.

Potom se 2015. godine preselio u Nemačku, gde i danas živi. Dve godine kasnije, 2017. objavio je svoju prvu knjigu, u dramskoj formi, „Zašto?“. Ovo delo, pisano na engleskom jeziku, govori o Branku, srpskom tinejdžeru, koji je zbog sredine prinuđen da svoju homoseksualnost drži u tajnosti. To se menja kada upoznaje Dejanu, koja pokušava da ga izvuče iz vlastite ljušture. Priča slavi prijateljstvo, ljubav i porodicu, ali što je najvažnije, slavi samoizražavanje i samootkrivanje.

Svoju ljubav prema pisanju, Stefan iskazuje i kroz blog koji vodi, „Beyond Vodka“. A osim toga, i strastven je putnik, i govori čak šest jezika.

Rođen si u Pragu, pohađao si nemačku školu... Koliko si bio "pogođen" Balkanom i ovdašnjim shvatanjima? Šta je ono dobro, a šta ono loše što si nasledio od Balkana?

To je iskreno rečeno razgovor koji baš redovno vodim sa ljudima. Iskreno mislim da je glavni razlog taj da je pogotovo moj otac bio mnogo vezan za Balkan i time meni isto dao do znanja da ne potičemo iz Češke, već iz Srbije (i Hrvatske, ako ćemo po geografiji). Dodatno mi je srpski maternji jezik i kad ga pričam se najviše osećam

kao ja, kao autentična verzija sebe. Češki do dan danas pričam sa srpskim naglaskom.

Da li se sećaš momenta kada si prvi put rekao porodici da si gej? Kako si se osećao? Kakve su bile reakcije?

Uf. Kako da se ne sećam? Tati nisam rekao, on je preuzeo neki anonimni poziv (dakle jedan/a prijatelj/ica me verovatno izdao/la). Reakcija je bila katastrofa, od konverzione terapije koju sam prolazio u Srbiji, do izbacivanja iz kuće, i finansijske manipulacije u mojim studentskim danima, svega je bilo. Preko tate je i saznao ostatak porodice sa njegove strane. U međuvremenu je moja mama reagovala relativno radosno, a i porodica sa njene strane me je većinom bez većih

I

Balkanac među Berlincima

Stefan Radaković

38

www.optimist.rs

Razgovarala: Jovana Ivetić

poteškoća prihvatila. Njih redovno posećujem i sa dečkom.

Otac te je poslao kod psihijatra u penziji, da „te izleči“. Kako je tekao taj razgovor?

Ti razgovori su bili iznenadno normalni. Imao sam 15 godina tad, tako da su me više gledali kao neko slutano dete. Psihijatar je mnogo kopao po mom detinjstvu i tražio razloge za moju seksualnu orijentaciju. Na kraju je zaključio da nisam od onih koji su „prirodno nastrani“, već da je moje vaspitanje krivo. To je i mom ocu rekao, no otac do dan danas krivi mamu za to „vaspitanje“. Živiš u Berlinu od 2015. godine. Šta ti je Berlin lično doneo?

Teško je reći. Dečka, haha. Pa preselio sam se zbog faksa i ostao zbog ljubavi. Grad je mnogo kul, i bilo mi je super iskustvo sa 18 napustiti roditeljsku kuću. Iskreno ne volim Berlin toliko, ali sam se u tom gradu osamostalio, i mislim da će me to uvek vezati za njega. (i dečko...)

Queer scena Berlina, kakva je?

Berlin je jedan od najliberalnijih gradova u Evropi. Kvir scena je velika, i svuda na ulici možete da vidite kvir ljude kako prosto žive svoje živote, pa čak i mene možete da sretnete. Ali, moram reći da kvir scena ima jednu veliku manu, a to je da znaju da nastanu jako ružne dinamike. Borimo se sa rasizmom, fatfobijom, diskriminacijom unutar zajednice mnogo. U Beogradu se mnogo bolje osećam u kvir prostorima jer se i dalje shvatamo kao jedna zajednica.

Pričaj mi o svom blogu The Diaspora Series?

The Diaspora Series je bio jedan moj projekat na mom ličnom blogu „Beyond Vodka“ koji se bavio konkretno temama dijaspora po celom svetu.

Hteo sam time da obratim pažnju na neke dinamike iz mog života, ali i života moje okoline, kao što su diskriminacija, usamljenost u stranoj državi, i dinamike u međunarodnim odnosima (veza sa Nemcem je avantura koju ne bih preporučio svima). Možete da pročitate tekstove na sradakovic.com, no tamo ću uskoro da nastavljam sa ličnim temama. Ponekad će izaći i po koji tekst na srpskom jeziku.

Objavio si knjigu 2017. Ko je ciljna grupa, kome je namenjena?

Mislim da nikad nisam imao ciljnu grupu, osim da to mogu da čitaju moji prijatelji, zato sam je i napisao na engleskom jeziku. Prva verzija je nastala 2014. kao proizvod mojih frustracija iz terapije, i posle izbacivanja iz kuće. Tek te 2017. su

me prijatelji digli i rekli mi da prepišem u verziji koja je namenjena svetu. Valjda se može reći da je namenjena i Zapadu i Istoku. Zapadu da obrati pažnju na Istok, a Istok da podseti da nije sam.

U kojim mestima si održao promocije i kako je prošlo?

U Nemačkoj, promocije su bile održane u Potsdamu, Berlinu i Osnabriku. A u Srbiji u Beogradu, Kragujevcu, Nišu i Novom Sadu. Potsdam i Osnabrik su mi bile najuspešnije promocije jer sam sarađivao sa lokalnim LGBT+ organizacijama i gradskim administracijama. U Srbiji sam napravio veliku grešku da nisam imao jak marketing, pa su promocije ispale malo manje posećene. Nadam se da ću to nekada da popravim.

Da li planiraš još knjiga?

Apsolutno! Rekao sam sebi da mi je cilj u životu imati bibliografiju od bar 10 knjiga. No u prošlih četiri godina sam bar toliko knjiga počeo, i digao ruke nakon 10, 20 strana. Trenutno se bavim jednom bolnom knjigom pod nazivom „Letters to my Ex“, i jednom pod nazivom „Disillusioned Deutschland“. Prva je priča o tome šta bi bilo da sam sa dečkom raskinuo, druga o mom vrlo čudnom odnosu sa Nemačkom kao državom.

Inače isto radim na udžbeniku za srpski jezik za Nemce, Austrijance i Švajcarce.

Vodič kroz gej Srbiju

39

>>

OPTIMIST Intervju Nešto interesantno iz tvog aktivizma?

Trenutno ne. 2020. je trebalo da radim u međunarodnoj korespondenciji Tbilisi Prajda u Gruziji, ali su me uhapsili na aerodromu zato što je gruzijska ambasada napravila grešku sa mojim dokumentima. A 2019. sam snimio dokumentarac

„Queer Balkans“ sa jednim univerzitetskim projektom, koji nikad nije bio završen zato što nam je pobegla editorka. No, nadam se da ću jednoga dana naći ekipu i volje da i to vidi svetlost dana.

ero Jovović je mladi novinar redakcije Nova.rs, koja trenutno prednjači kada je u pitanju kvantitet i kvalitet LGBT medijskog sadržaja u Srbiji i jedan je od retkih javno autovanih novinara na srpskom medijskom nebu. On je s nama podelio svoje viđenje medijske scene i LGBT aktivizma u Srbiji.

Kako bi ocenio trenutnu medijsku scenu Srbije?

Ne bih im dao ni prolaznu ocenu. Velika većina mainstream medija u Srbiji je dotakla samo dno.

Ne znam ni da li ih možemo nazvati medijima, s obzirom na to da su poslednjih godina postali propaganda glasilo vladajuće partije. Velike medijske kuće, njihovi vlasnici i urednici su zaboravili šta znači etika, istina i čast. U velikoj većini slučajeva puko prenose izjave političara, te neretko zbog klikova i gledanosti ne vode računa čak ni kada obrađuju najosetljivije teme. Najsvežiji primer toga je činjenica da su pojedini tabloidi besramno svaljivali krivicu na žrtve, na glumice koje su skupile hrabrosti da u javnost izađu kao žrtve silovanja zbog bolje i sigurnije budućnosti svih nas.

Kako vidiš reprezentaciju LGBT tema u srpskim medijima?

Podjednako skandalozno. Mediji od LGBT građana i ljudskih prava prave senzacije, te neprestano možemo videti šokantne naslove koji na negativan način opisuju transrodne ljude ili gej parove. Ljudska prava nisu senzacija ako imate barem osnovnu školu i trunku empatije. Ljudska prava nisu ni predmet debate. Pored portala Nova.rs, Nova S, N1 i Danasa, možda bih mogao da izdvojim još jedino nedeljnike i Noizz koji zauzima jedan jako pozitivan stav.

Nova.rs se često bavi LGBT temama i to možemo pre svega tebi da zahvalimo?

Moram da se zahvalim i urednicima koji razumeju potrebu i važnost toga da se o LGBT temama piše i priča. Oni su podjednako zaslužni, jer da ne postoji njihovo odobrenje, moji tekstovi nikada ne bi ugledali svetlost dana. Mi smo jedan proevropski, liberalni mediji koji razume tezu da niko nije slobodan dok svi nismo slobodni. LGBT građani nisu izuzetak. Meni je lično jako važno da govorima o pravima LGBT građana u Srbiji. Negde u unutrašnjosti, daleko od Beograda, postoji neki klinac ili klinka koji sebe smatra čudakom, oseća se depresivno i loše, misli da je greška prirode, u svojoj okolini nema nikoga ko bi mu rekao da je biti gej okej. Nema nikoga ko bi mu pružio podršku. I ja sam se tako osećao nekada. Važno je da ljudima objasnimo da nisu sami i da je sa njima sve u redu. Ljubav nije nešto čega bismo trebali da se stidimo. S druge strane, mržnje prema različitosti bismo uvek trebali da se stidimo.

P 40

www.optimist.rs

Preuzmite svoj život u svoje ruke

Pero Jovović Razgovarao: Predrag Azdejković

Kako je biti autovani gej novinar u Srbiji danas?

Oslobađajuće i zastrašujuće u isto vreme. Davno sam sebi rekao da nikada više ne želim da se krijem od onoga što jesam. Nije me briga koju

cenu moram da platim - a cena postoji. Postoje ljudi koji sada ne žele da budu povezani sa mnom. Mene za to nije briga, i sada ni ja ne želim da budem povezan sa tim ljudima. Ništa nije vrednije od slobode i mira koji imate kada sami sa sobom legnete na spavanje. Pojedini ljudi su me upozoravali da će me javno autovanje možda u budućnosti koštati karijere, ali ako će mojim budućim poslodavcima moja seksualnost biti jedina briga - onda ne želim takve poslodavce. Verujem da imam gomilu drugih kvaliteta koji nikako nisu povezani sa mojom seksualnom orijentacijom.

Zakon o istopolnim zajednicama se zaglavio u nekoj fioci. Kako ti vidiš ceo taj proces?

Srbija je, nažalost, zaglavljena u srednjem veku.

Za to su krivi mediji, ali i ljudi na vlasti. Isti oni koji su devedesetih godina pozivali na rat i pretili da će ubiti sto muslimana za jednog Srbina, sada vode glavnu reč i vedre i oblače. Od takvih ljudi, okorelih radikala, ratnih huškača i ultra desničara, ne može se očekivati da shvate zna-

čenje ljubavi. Predsednik Srbije je populista koji misli da će zakon o istopolnim partnerstvima ugroziti njegov rejting. Od njega nisam ni imao očekivanja, ali Ana Brnabić je razočarenje decenije. Žena koja je izdala sopstvenu zajednicu i koja je izjavila da kao LGBT građanka nikada nije osetila diskriminaciju u Srbiji, te da, otprilike, ne shvata čemu drama. Drago mi je zbog premijerke, ako je to tačno, ali se nadam da će je zakoni ove države prepoznati kao majku svog deteta pre nego mali Igor krene u prvi razred osnovne škole.

Koja je tvoja impresija o LGBT aktivizmu u Srbiji?

Vremena su se promenila. Više nije dovoljno samo biti vidljiv po svaku cenu, već i pružiti neki dobar i pozitivan primer, te nešto korisno i uraditi. Pogledajmo samo premijerku - iako je njena vidljivost najveća, nedostatak empatije i zalaganja za sopstvenu zajednicu pokazala je da krucijalnih pomaka u društvu zapravo nema. Kao pozitivan primer aktivizma bih mogao da izdvojim Marka Mihailovića, organizatora Beograd Prajda. Njegovo gostovanje u Utisku nedelje je bilo fenomenalno. On je jedan pristojan i pametan mladić. Dopada mi se ono što radi i način na koji to radi.

Kako smanjiti homofobiju i transfobiju u srpskim medijima, ali i u srpskom društvu?

Treba edukovati ljude, jer samo se neobrazovani ljudi boje različitosti. Mediji u tome mogu da pomognu, ali kao što sam već napisao, njima je stalo jedino do senzacija i klikova. S druge strane, nadam se da je ono što mi na Nova S i Nova.rs radimo jedan korak napred ka boljoj, tolerantnijoj i jednakijoj Srbiji. Ukoliko makar jedna osoba koja se oseća drugačije pročita moj tekst i dobije vetar u leđa da beskompromisno bude svoja - ja sam srećan i moj rad onda ima smisla. To je jedino što je važno.

Na mladima svet ostaje. Koja bi bila tvoja poruka mladim LGBT osobama u Srbiji?

Ljudi uvek imaju nešto loše da kažu. Život je prekratak da bismo se bojali bilo koga ili bilo čega.

Preuzmite svoj život u svoje ruke i radite ono što osećate. Na kraju dana ostajete sami sa sobom i imate samo sebe, a ako ne volite sebe - taj kraj dana ne može biti dobar. Zato, beskompromisno volite sebe. I da, sve će biti okej.

Vodič kroz gej Srbiju

41

G OPTIMIST Mitovi

odine 1987. preko deset hiljada ljudi okupilo se na Tajms Skveru da na trenutak ugleda pop pevačicu Madonu, koja tek što je došla iz Kalifornije.

Nosila je srebrnu haljinu bez bretela i vatreno crveni karmin.

Njena kosa bila je kratko ošišana i ofarbana u plavo. Sa širokim osmehom na licu obratila se publici: “Ova situacija je veoma ironična. Pre deset godina, prvi put sam došla u Njujork, prvi put išla avionom.

Nisam znala kuda idem, tamo nisam nikoga poznavala. Zamolila sam taksistu da me ostavi na mestu koje je centar dešavanja. Odvezao me je na Tjams Skver.”

Komplikovana stvar kod mitova je da se oni obaviju oko stvarnosti, poput zmije. Mogao bih da objasnim zašto je Madonina priča čista glupost. Mogao bih da istaknem Saru Šulman, Semjuel Delanija, Hose Esteban Munoza, decenije queer kulture naspram džentrifikacije i komercijalizacije Menhetna. Rekao bih da ovaj komercijalni govor pokušava da opravda nestanak urbanog prostora tog grada u kome su obitavali ljudi koji pripadaju različitim staležima. Tri godine kasnije, Tajms Skver iz Madonine mladosti više nije postojao.

Kako ponovo slušam ovaj govor, mitovi stežu svoj obruč. Naprasno, i ja želim da prvi put otputujem negde avionom. Želim da me taksista odveze u nepoznatu ulicu punu ljudi. “Bila sam zabezeknuta,” rekla je Madona, “deset godina kasnije stojim na sred Tajms Skvera gledajući sve vas.”

Ova godina obeležava tridesetu godišnjicu Madonine turneje Blond Amibition. Prema magazinu Roling Stoun, ova turneja okarakterisala je Madonu kao jednu od najuspešnijih pevačica.

Takođe, donela je novo značenje turneji i povećala dozu provokacije i spektakla.

Ova turneja postala je nacrt kako izgleda uspeh u muzičkoj industriji. U dvadeset i prvom veku, promocija albuma pop zvezde doživljava kulminaciju u koncertnoj dvorani, gde se dešava kombinacija teatralnosti, seksualnosti, kontroverze i autobiografije. Muzika ne predstavlja glavnu atrakciju već dodatak plesu, modi i vizuelnom

42

www.optimist.rs

spektaklu. Ono što se dešava na sceni predstavlja samo jedan deo turneje. Performans prelazi na medije i internet, pa publiku podrazumeva svaki očevidac medijskog spektakla. Ipak, pop zvezda mora ovaj detalj da trži u tajnosti, u suprotnom fanovi ne bi potrošili dvesta dolara na kartu.

Razumljiva je potreba da se mitologizuje Madonina turneja Blond Ambition, kao i njena karijera uopšte. To tako funkcioniše, zar ne? Naši idoli stare, njihovi albumi se slabije prodaju. Njihovi životi se možda raspadaju. Komplikovani razvodi, kriza srednjih godina? Sve to budi sećanje na vreme kada su bili mladi. Započinju velike turneje u cilju da ostanu relevantni, ali koncerti retko podsećaju na Blond Ambition turneju.

Muški idoli sviraju gitaru i nose kožne jakne; dok žene nose šljokičaste haljine i pevaju pored koncertnog klavira.

Međutim 2010. godine, Madona je uspela da se odupre nostalgičnom narativu, iako je njena muzika postala sve više autobiografska.

“Greh je stariti”, rekla je Madona u svom govoru tokom dodele Bilboard nagrada 2016. “Bićete kritikovane, omalovažavane, a vašu muziku definitivno neće puštati na radiju.”

Madona je prošle godine objavila svoj četrnaesti album- Madame X. Ekscentričan i pun

energije, inspiraciju zičare koji su ostaza ovaj album proreli, ne samo zato našla je u brazilskoj što su poput mafado muzici kao i šina za putovanje nemačkom tehnu. kroz vreme, već 30 godina Madonine svetske turneje Uprkos besu sa tvipredstavljaju odraz tera zbog određestarenja nas samih i nih stihova- “I’ll be pružaju nam pokaIsrael, if they’re inzatelj kuda mi carcerated” (Biću idemo,” napisala je Izael, ako budu poGrigoriadis. “Ali, ja Piše: Quinn Roberts stali zatočenici), nisam kao Matrebalo mi je vredona... Ja sam mena da priznam majka na igralištu da sam u stvari sa prosutim jogurveoma impresionitom na majici.” ran. Balade kao “Crave” i “Crazy” su osećajne i Madona odiše ironijom, ruši tabue, otima emotivno inteligentne. Plesao sam i trčao uz estetiku, ali da li je ikada ponudila neki trag?

“Faz Gostoso” i “Bitch I’m Loca” tokom celog leta. Njeni hrabri i zarazni pokreti u publici izazivaju Iako me riskantniji momenti albuma nisu odu- oštre kritike. Dvosmislenost njenog dela što bi ševili, treba ga uporediti sa albumima njenih se protumačilo kao trag, proističe iz različitih nazovi-naslednicima. Može se zaključiti da je značenja koja joj pridajemo. Prema Kamil Paglia Madame X jedan od najmanje predvidivih pop Madona je budućnost feminizma; za Toma albuma 2019. godine.

Varda ona je zla, bezdušna kapitalistička drolja; U vidu promocije Madame X, Madona je a ako pitate Bel Huks, ona je pristalica seksizma odradila intervju za Njujork Tajms, sa rok kritičar- i nadmoći bele rase. Svako od ovih tumačenja kom Vanesom Grigoriadis. U članku, Grigoriadis može biti tačno iako se žestoko ne slažemo sa imala zadrške Madoninim pokušajima da se- tim. Ne možemo poreći da je Madona, po ko zna ksualizuje ostarelo žensko telo. “Fanovi vole mu- koji put, pogodila u živac.

Blond Ambition

>> Vodič kroz gej Srbiju

43

OPTIMIST Mitovi

O ovoj dinamici je takođe reč u tekstu Njujork Tajmsa gde Grigoriadis hvali Madonine uspehe iz ranijih godina, ali kritikuje što je postala preveliki moralista i što je uporedila situaciju kada su joj album Rebel Heart objavili na internetu sa činom silovanja. “Ne bi trebalo da moramo da objašnjavamo ženama da tu reč ne koriste kao metaforu.”

Iako sam zahvalan Grigoriadis što je bila surovo iskrena, ne vidim da je tako efikasno gledati na Madonu kao na “mašinu za putovanje kroz vreme”. Jeste da je ona prepoznala Madoninu nespremnost da poprimi status legende, ipak sa njene tačke gledišta se nastavlja sa narativom nasleđa. Tekst iz Tajmsa predlaže da je diskurs oko njenog nasleđa potpuno rešen. Da li silovanje može da se koristi kao metafora? Da li bi starije žene u većoj meri trebale da ispolje svoju seksualnost? Na osnovu tog teksta, pomislilo bi se da smo svi izvukli isti zaključak.

Ipak, kao što smo i očekivali, Madona je prokomentarisala tumačenje Grigoriadis. “Osećam se silovano,” napisala je na instagramu. “Ženama teško pada da se bore za druge žene, čak i kada se pretvaraju da su feministkinje intelektualci.”

Poznih 80ih godina, Madona se postavila kao komercijalna sila. Njen treći album True Blue po-

44

www.optimist.rs

stao je najprodavaniji album 1986, godine. Takođe, konstantno je bila u žiži javnosti, posebno zbog braka i razvoda od Šon Pena. Pri promociji svog četvrtog albuma Like a Prayer, Madona je težila da je publika prepozna kao ozbiljnu i uspešnu umetnicu. “Ljudi imaju svoje poimanje mene i mislim da je vreme za promenu,” rekla je za Interview magazin. “Moji prvi albumi su proistekli iz devojčice koja je u meni. Nov album oslikava osobu u koju sam izrasla i brutalno je iskren.”

U mitologiji njene rane karijere razumemo da Madona nije uspela da dobije pozitivne kritike zbog predrasuda muzičkih kritičara. Reči hvale su bile usmerene ka Prinsu i Majkl Džeksonu. U govoru na dodeli Bilbord nagrada, Madona je uporedila način na koji se mediji ophode prema njoj i prema Prinsu. “Mene su nazivali kurvom i vešticom. Stani malo, zar se Prins ne šeta okolo u mrežastim čarapama, visokim potpeticama, karminom i oskudnom garderobom? Da, ali on je muško.”

Mit ide ovako - da je i ona kojim slučajem muško, kritičari bi je obožavali. Da li je ovo uopšte tačno i kojim delom je oblikovano PR-om? Imajući u vidu njen govor, prisećamo se da je Madona u sred najvećeg uspeha Blond Ambition,

držala distancu od feminističkog diskursa. Za magazin Interview ona je potcenila ženski pokret jer “misle da moraju da se oblače i ponašaju kao muškarci da bi imale moć. Mislim da je to čista glupost.” Za magazin Cosmopolitan, požalila se da feministkinje nisu shvatile njenu šalu. “Mislim da se javnost umorila od pokušaja da protumače da li sam ja feministkinja ili ne.”

Za Nujork Tajms Grigoriadis je skrenula pažnju na ovaj propust: “Za nekoga ko je pokrenuo treći talas feminizma, Madona nije bila spremna da prihvati feminističke principe.” Naravno lako je optužiti Madonu da je licemer da iskorišćava stereotip da su feministkinje dosadne i nezanimljive.

Ipak, ova promena ne predstavlja korak napred.

Zapravo, Madonin izgled sa početka karijere može se protumačiti kao moć izvučena iz ograničenja patrijarhata. Njeno prizivanje katolicizma pomoglo je da se uobliči teorijsko pitanje o rodnim ulogama u opipljivoj stvarnosti, lako prepoznatljive mejnstrim publici. Poput Brusa Springstina a kasnije i Lejdi Gage, Madona je bila oličenje poteškoća sa kojima se suočavala radnička klasa u naporima da žive u skladu sa pravilima crkve; verovali su u žrtvu i obožavali svoje očeve, ali njihovi životni izbori i želje bili su suprotni onome o čemu su učili u crkvi. Madona je taj tabu predstavila javnosti.

Motiv loše devojke ponovio se u Blond Ambition, a još više u filmu Dick Tracy gde je glumila pevačicu u kabareu. Tek u pesmi Express Yourself je Madona pokazala svoju fasciniranost muževnošću. Pojavila se na vrhu stepenica u crnom odelu i zalizanom kosom. Na podnožju stepenica čekala je grupa igrača koji su radili sklekove i željno gledali ka njoj. Odmah se znalo ko je glavni.

Kada je skinula sako, ugledali smo famozni špicasti brus. Poznavaoci mode prepoznaju ovaj korset, koji je dizajnirao Žan Pol Gotje, kao simbol početka devedesetih; prodat je na aukciji za više od 20.000 dolara. Gotje se u intervjuu za Njujork Tajms prisetio te saradnje: “Madona je odmah znala šta želi. Svidela joj se moja garderoba zato što predstavlja spoj muževnog i ženstvenog.”

Iako je Madona dosta puta menjala svoj stil, ovde moramo potražiti ako želimo da u potpunosti razumemo vezu između njene muzike i onoga što je prikazano. Špicasti brus je reči pesme sproveo u delo. U vladavini patrijarhata na žensko telo se gleda kao na nešto nežno, na izvor

života. Madona je postavila pitanje- zašto je žensko telo potčinjeno? Špicasti brus otelotvorenje je konflikta koji je relevantan i danas. Trideset godina kasnije čini se da poznati često odlučuju da obuku korsete, kao da su nostalgični za moći koji je taj odevni predmet nekada imao. Nisu uspeli da dođu ni blizu snazi špicastog grudnjaka.

Da je Madona bila muško, da li bi je kritičari izjednačavali sa Prinsom? Ovde mitologija postaje stvarnost. Pitanja o njenom nasleđu su postavljena tako da nude kratak odgovor. Kakva vrsta mizoginije može da ospori da je Madonina karijera bila zatrovana seksizmom i starosnom diskriminacijom? Da li sam ja nazadan zato što želim da komplikujem narativ? Postaje skoro pa nemoguće da objasnimo da je naš sadašnji okvir ograničen oslanjanjem na nagađanja - mi ne možemo znati šta je moglo da se desi - i neuspehom da uzme u obzir faktore pored roda, kao što su rasa i društveni stalež.

Kasnije osude javnosti postali su osnova eseja Bel Huksa iz 1995: “Madona: Plantation Mistress or Soul Sister?”. On je istraživao njenu ambivalentnost prema korišćenju crnačke i gej kulture u okviru Blond Ambition. Njena subverzija muške Vodič kroz gej Srbiju

45

>>

OPTIMIST Mitovi moći zavisila od potčinjavanja crnaca, posebno crnkinja. “ Izgled koji Madona najviše koristi je onaj tipične “bele devojke”. Ona uvek mora da se postavlja kao autsajder u odnosu na crnačku kulturu,” Huks nastavlja. “Upravo joj taj položaj autsajdera omogućuje da prisvoji crnačko iskustvo, čak i kada pokušava da zamaskira svoje postupke rasističke agresije i predstavi ih kao afirmaciju.”

Kritika se naravno ne odnosi samo na Blond Ambition. Pre Madone, bilo je vreme Elvisa Prislija i Dženis Džoplin- mitologija američkog rokenrola počiva na unižavanju kulturološkog duga koji belci rok zvezde imaju prema crnim bluz muzičarima. Kada je 1981. Prins nastupao kao predgrupa Roling Stounsa, rasizam i homofobije od strane fanova Stounsa, prethodno spomenuti dug postao bolno jasan. Možda u naslovima Prins nije okarakterisan kao veštica, možda tabloidi nikada nisu objavili njegove gole slike- kakvu god privilegiju on imao zato što je muškarac nije bilo dovoljno da oni ne bacaju voće i ostatke mesa na njegov bend.

Huks ističe da ako odlučimo da previdimo uticaj crnačke kulture da onda namerno okrećemo glavu i poričemo. Deo spota za pesmu Vogue gde je Madona iskoristila koreografiju koja je nalik na dreg nastupe iz ballroom scene, česta je početna tačka diskusije o njenoj tendenciji da prisvaja tuđu kulturu i rasu.

Neizbežno, Madona je odgovorila na ovu vrstu kritike. “Mogu da me poljube u dupe,” rekla je 2015, u intervjuu za Hafington Post. “Ja ne prisvajam ništa. Pričaju kako je Elvis Prisli ukrao afroameričku kulturu. Naš posao umetnika je da preokrenemo svet naopačke i da podstaknemo publiku na razmišljanje i da ne uzimaju ništa zdravo za gotovo.”

Možda je Huksovo tumačenje veoma zahvalna perspektiva kroz koju možemo ponovo da proživimo Blond Ambition. Ipak je era Trampa obećala vrstu obračuna sa našim nacionalnim mitologijama - hajde da to nazovemo eshatologijom. Koje su to glavne nepravde na kojima se bazira naša sloboda? Naravno, možda nas umetnici teraju na razmišljanje ali šta je sa ogromnim korporacijama kojima pripadaju naše pop zvezde? U vreme kada su kulturološka proizvodnja, interes korporacija i nasilje od strane državnih organa u direktnoj vezi, na koji način umetnost može da nas natera na razmišljanje?

46

www.optimist.rs

Od eshatologije našeg vremena, kontra mitologija nastaje. Sistem možda jeste nefunkcionalan, klimatske promene nas uništavaju ali makar umetnici naš svet ne okreću naopačke.

Umesto toga nas uzdižu. Uzdižu marginalizovane grupe i suprotstavljaju se nepravdi. Potezi ka progresivnim vrednostima nisu uvek cinični već ih zvezde koriste za promociju albuma i reklamiranje proizvoda.

Toliko ovoga je veštački. Upravo nas je na to Huks upozorio i optužio Madonu na isto to. “Da, moguće je da zaposlite gej ljude, da podržite AIDS projekte a da i dalje budete pristrasni u vidu patrijarhalne heteroseksualnosti. Vrednost svega transgresivnog i potencijalno osnažujućeg feministkinjama i muškarcima a tiče se Madoninog rada, može se umanjiti onim nazadnim delovima koje sadrži.

Ako Blond Ambition predstavlja primer uspeha u industriji zabave onda je ovakva kritika definitivno opravdana. Ali smatramo da mora da se povuče razlika između Madone i njenih naslednika. Uzmimo kao primer njen nastup uz pesmu “Cherish”. Madona je obukla roze haljinu dok svira harfu, okružena trojicom plesača koji su na sebi imali samo plave repove poput muških sirena.

Ovde je predstavila muževnost na potpuno drugi način, crpeći ga iz drugog izvora. Predstavila je muške sirene kao gej, ali su oni svoje repove dizali u uspravni, erektilni položaj. Da se kaže da je ovo predstavljanje nazadno, odbacuje energiju i eleganciju tih plesača. U vreme kada su predrasude vezane za AIDS okarakterisale queer muško telo kao slabo, bila je prava retkost za zvezdu sa Madoninim ugledom da predstavi queer muževnost van okvira ove bolesti.

Genijalnost nastupa uz pesmu “Cherish” leži u vezi između muzike i vizuala. Za vreme Blond Ambition nije postojala garancija da će gej ljudi biti sa nama zauvek. Od smrti njenog učitelja plesa iz detinjstva kao i jednog bliskog prijatelja, Madona je na svojoj koži osetila posledice AIDS virusa. Trideset godina kasnije, jako malo očekujemo od zvezda koje koriste queer kulturu.

Možda nam je najlakše da Madonine napore uzmemo zdravo za gotovo i prebacimo cinizam i prazne gestove sadašnjeg trenutka, na nju.

Trideset godina nakon svetske turneje Blond Ambition, jasno je da Madona više nije na vrhu muzičke industrije. Madame X turneja naišla je na

pomeranja i otkazivanja, mahom zbog Madonine povrede kolena a i zbog toga što se nekoliko gostiju nije složilo sa zabranom korišćenja telefona tokom koncerta. Ona je podsetila svoju publiku: “Kraljica nikada ne kasni,” na šta je jedan obožavatelj odgovorio tužbom.

Madonina motivacija za odbijanjem mitologije doseže van seksizma i starosne diskriminacije. Ona stvarno izgleda neumorno, jedva čekajući da sebe ponovo transformiše. U intervjuu za Tajms priznala je da je njena stara muzika umara. “Čula sam ih do sada milijardu puta, i želim da pobegnem od toga.”

Madonina pojava 2020. godine predstavlja protivrečnost sadašnjem trenutku, jaz između naših zamišljenih ideala i stvarnosti koju proživljavamo. Teško je reći koji deo Madonine dezorijentacije dolazi iz želje za publicitetom. Skorašnji problematični trenuci su njene instagram objave o Nelson Mandeli i Matin Luter Kingu meni čine kao da nemaju dodir sa realnošću više nego provokativni.

Ipak, moram da postavim pitanje: Ako raščlanimo mit koji je Madona, čime ćemo ga zameniti?

Nisam ubeđen da naš sadašnji okvir može da iz-

drži težinu te diskusije. Na primer, katolici nikada nisu došli do zaključka koje je njihovo mišljenje o Madoni - ona je samo uspela da kristališe bolne prelome unutar katoličke crkve. Slično tome, postoji dosta gej muškaraca kojima je ona odvratna, kao što postoji dosta crnkinja kojima je inspirativna. Prirodno je da mislimo da na osnovu zajedničkog identiteta svi imamo isto mišljenje, ali plašim se da je to kontraproduktivno. U stvari nas samo lišava jedinstvene subjektivnost.

Teži je zadatak da damo svakome od nas naš prepoznatljivi stav sa svim svojim unutrašnjim kontradikcijama i koncesijama. Ali je ipak efikasno. Ja bih na primer pre sve ispitivao nego da se složim sa većinom, pre bih preispitao sva svoja verovanja i uverenja. Ako postoji umetnik koji to može da probudi u čoveku onda je to Madona.

Pre ili kasnije, Madoni će doći prirodan kraj.

Možda neće umreti kao Prins ili Majkl Džekson, bolesna, oronula i navučena na opijate, ali će svakako njeno telo otkazati. Možda će se tek tada osloniti na nasleđe Blond Amibition. To je ono što nam najviše ne da mira o budućnost: koliko god da se mi opirali, naša sudbina biće predodređena mitovima.

Vodič kroz gej Srbiju

47

OPTIMIST Muzika

M

uzički festivali nisu samo mega događaji. Bitni su jer okupljaju ljude na jednom mestu, kao grupu, a u ljudskoj prirodi je želja za pripadanjem. Pritom, muzika funkcioniše kao globalni jezik. Te se festivali mogu posmatrati kao sredstva za formiranje zajednice i deo formiranja identiteta. Međutim, može se zaključiti da je pomenuta želja za pripadanjem pojačana među članovima LGBT+ zajednice. Razlog za to je odbacivanje koje se javlja barem u nekoj meri, od strane ostatka društva. Kada se javlja osećaj odbačenosti, pojačana težnja ka pripadnosti je razumljivo prisutna. Ukoliko polazimo od toga da su festivali sredstva za formiranje zajednice, može li se to iskoristiti i u LGBT+ zajednici?

Prema raznim istraživanjima, uključujući onom sprovedenom od udruženja građana Egal, u Srbiji je više od polovine LGBT+ osoba pretrpelo nasilje zbog svoje seksualne orijentacije ili rodnog izražavanja. Poznat je i slučaj prebijanja Beograđanina zbog sumnje da je homoseksualac. Ovaj slučaj nikako nije jedini, već se samo izdvaja kao onaj dobro poznat široj javnosti.

Zamislimo ovu sliku: gej si i ideš na Beer fest sa svojim dečkom. Moraš da budeš vrlo pažljiv da neko ne shvati tvoju orijentaciju, i nikako ne smeš da dodirneš ruku svog izabranika, a kamoli da ga poljubiš. U suprotnom bilo koja osoba može fizički da nasrne na tebe. I velike su šanse da će ostali podržati njega, a ne tebe. Možeš li

se osetiti kao pripadnik zajednice, dok si u strahu da ona ne počini zločin iz mržnje protiv tebe? Ne. Drugo svojstvo festivala jeste da je on deo formiranja indentiteta. Ukoliko je pojedinac skoncentrisan na skrivanje svog pravog indentiteta, to nikako ne može dovesti do njegovog formiranja, već naprotiv, do njegovog gubljenja.

Iz datih razloga, javlja se neophodnost za LGBT+ festivalima.

U Amsterdamu se održava Milkshake Festival od 31. jula do 1. avgusta. Nastupaju razni queer muzički izvođači, a mogu se videti i razne plesne predstave. Ne znam da li je potrebno napomenuti, jer pričamo o Amsterdamu, ali festival je prilično divlji, te se i dosta droge konzumira. A dobrodošli su “svi oni koji vole”. Španski grad Torremolinos organizuje MAD.BEAR BEACH. Ove godine, trajaće od 6 do 16. avgusta. Nastupiće razni nacionalni i internacionalni izvođači. A cilj je slavljenje vidljivosti Gay Bear muškaraca.

Negde u isto vreme, od 7. do 15. avgusta, u Barseloni se događa Circuit. Pričamo o najvećem internacionalnom gej festivalu, koji se može opisati kao LGBT+ Coachella. Spektakularne bine na zatvorenom i otvorenom, vanserijski dobra scenografija, najveći svetski DJ-evi, mišićavi plesači i puno gejeva!

Pred kraj leta, od 3 do 5. septembra, u italijanskom naselju Gallipoli, traje Italy Gay Summer Party. Može se čuti sve od italijanskog popa '80tih do DJ hitova. Dobrodošli su svi koji slave dugine boje, a organizatori posebno pozivaju momke!

Milkshake festival

48

www.optimist.rs

Circuit Barselona

Ukoliko vam kažem da se na Ibizi održava feSlični muzički festivali ne postoje na Balstival od 19 do 24. oktobra, pomislićete da se or- kanu. A potrebni su nam. Bilo bi dobro kada bi i ganizuje na jesen. Ali, imajte u vidu da ovo balkanski članovi LGBT+ zajednice mogli jedčarobno ostrvo ima mediteransku klimu, te je nom godišnje da se okupe i proslave apsolutnu ovo vreme kada je i dalje toplo, a bez letnjih te- slobodu da budu ono što jesu i vole onog koga ških žega. Velvet Ibiza okuplja queer žene iz žele. Da plešu uz muziku zaboravljajući da u celog sveta. Pet dana i noći, one uživaju na za- svetu vlada crno-bela bola, jer je tih nekoliko bavama kraj badana sve u dugizena, muzici i nom spektru. Ali organizovanom dok Balkan ne poraZašto su važni sportu na plaži, kao ste dovoljno, ni Itai vožnjama kajalija ni Španija nisu kom. Hotel Cala suviše daleko. Čini Martina u kojem su se da korona regošće smeštene nastrikcije polako lazi se u prirodnom slabe, i da se svet okruženju istočne ponovo otvara.

Ibize. Različiti interLGBT + muzički nacionalni DJ-i svifestivali nisu samo raju celi dan, ali mega događaji. To Piše: Jovana Ivetić zabava je zapravo je tvoje sigurno podeljena na dva mesto, tvoj svet iz dela. Prvi deo je na mašte. Jedina mana otvorenom, a drugi je unutar kluba. Interesan- je što ne traju duže, već te ostave čezneš za sletno je da su gošće uglavnom te koje se vraćaju dećom posetom kada ćeš ponovo bojiti svoje zisvake godine, a u međuvremenu održavaju kon- dove duginim bojama, dok zidovi ne nestanu. takt sa onima koje su tu upoznale.

Queer muzički festivali

Vodič kroz gej Srbiju

49

B

OPTIMIST Književnost

ila je sjajna ta 1990. Godinu dana ranije konačno je srušen Berlinski zid, taj najočigledniji simbol blokovske podeljenosti, i svet je krenuo u nešto što je Fukujama nazvao „krajem istorije“. Bili smo na pragu dekade u kojoj će bukvalno čitav svet (osim SFRJ čiji su građani i građanke na izborima iskazali volju za suprotnim stremljenjima) zahvatiti „wind of change“, pozitivne promene ili, makar, nada u njih. Čak su i oni jadni kmetovi u Rusiji (tada još uvek Sovjetskom Savezu) i robovi u Kini osetili početak promena i nadu u popuštanje stega. „Brus Springstin je ime koje obećava, dvadesetogodišnja Selin Dion iz Kanade je pobedila na Evroviziji, a za R.E.M. će uskoro čuti i mnogi saće mašine uveliko zamenjuju kompjuterima i koji ne slušaju indi-rok… Nema te osobe koja ljudi idu na večernje kurseve računara. A došlo nije gledala ’Poslednjeg kineskog cara’, svi su sa- je i krajnje vreme da se gramofonske ploče zaglasni da je Tom Kruz brutalno dobar u filmu mene cd-ovima.“ Takva je bila ta 1990. ’Rođen četvrtog jula’, dok ’Pele osvajač’ predBio je to kraj jedne, hladnoratovske ere i blostavlja vrhunac skandinavskog filma.“ Te godine lansiran je svemirski teleskop kovske podeljenosti, a početak ekspanzije neliHabl, u Švajcarskoj je stvoren WWW i naprav- beralnog kapitalizma i permanentnih ljena prva web stranica, predstavljen je Win- ekonomskih kriza koje će ga slediti.

Ništa drugačije nije bilo ni u Stavangeru na dows 3.0, Gorbačov je dobio Nobelovu nagradu za mir, Margaret Tačer je napustila vladu posle jugu Norveške u kome je živeo, tada gimnazijajedanaest godina vladavine, četrdeset metara lac, Jarle Klep, junak romana „Čovek koji je voleo ispod Engleskog kanala, prvi put posle ledenog doba, kopnom su spojene obale Evrope i Britanije, oslobođen je Poslednja ljubavna priča van interneta Nelson Mendela, krivi toranj u Pizi zatvorene je za posetioce, Nemačka je postala svetski šampion u fudbalu…

Svet još nije upoznao EU, Bila Klintona i Moniku Levinski, Harija Potera, Prijatelje, Titanik, Petparačke priče, Park iz doba Jure, Seks i Grad, Moj takozvani život, autovanje Elen Deženeris, dečačke i devojačke bendove, Britni Spirs, tamagučije, smrt princeze Dajane i Kurta Kobejna, Fotošop, Gugl, DVD, Soni plej Piše: Milan Aranđelović stejšn… „Nemamo mobilne telefone, ali postoje imućni očevi koji se vozikaju unaokolo sa Ingvea“ autora Turea Renberga (sa norveškog bežičnim telefonima u automobilima. Retko ko preveli Dušan Zdravković, Jelena Rovčanin, Naima računar kod kuće i koristi ga za nešto drugo taša Krsmanović, Marina Krdžavac i Bojana Maosim za igranje igrica, ali se po kancelarijama pi- ksimović, a objavila „Kovačnica priča“).

Čovek koji je voleo Ingvea

50

www.optimist.rs

Jarle je imao sve – najboljeg druga, pank bend, omiljene plejliste, najlepšu devojku na svetu, uobičajenu tinejdžersku mržnju i gađenje prema celom svetu, muzičke ambicije, antikapitalističke političke stavove, dugu masnu kosu, bubuljice i ceo svet pred, i pod, sobom.

Da je rođen godinu-dve kasnije Jarle bi nosio dukserice sa kapuljačama, slušao bi hiphop i trens, imao bi kratku kosu i koristio bi hemijske stimulante. Ali kao dete svog doba, on još uvek nosi, uske, kožne stvari, pušta kosu, sluša pank i duva travu. „Imam devojku, prilično sam arogantan, mislim da sve najbolje znam i mislim da je preko 80% mojih vršnjaka gomila imbecilnih konzervativnih tupsona i budala. Ako sam protiv nečega onda je to EEZ, ako nešto ne volim, onda su to vernici, pogotovo mladi, članovi pokreta ’Ten Sing’, a ako nešto mrzim, onda su to komercijala, nedostatak ekološke svesti, hitovi sa toplista i kapitalizam.“ A onda se, na početku drugog polugodišta te kobne godine, pojavio On. Ingve. Novi učenik. Čini se da se Jarle do ušiju zaljubio. Naprosto mora da ga gleda, da ga upozna, da bude sa njim u društvu, da bude sa njim. Totalno je pošandrcao za novim dečkom. Međutim, ako želi da uvede Ingvea onda mora da sruši stari svet, da uspostavi nove odnose sa ljudima, rasturi neke veze, postavi neka nova pravila… Ne smemo zaboraviti da je u pitanju 1990. godina, godina koja je vesnik promena.

Naravno da će nastati haos. Tinejdžeri su i onako u haosu, a tek će ovo dovesti do eskalacije i onako haotičnog života mladog pankera i pobunjenika.

Kao i ceo svet, i njegov život više nikada neće biti isti.

Ono što Jarle ne zna jeste da i Ingve ima svoju tajnu. Tajnu koju veoma dobro skriva.

Kroz priču o Jarleu i njegovim mladalačkim ljubavnim mukama, Renberg nam priča pomalo nostalgičnu priču o jednom vremenu, prelomnim godinama u kojima smo ostavili mnoge društvene i socijalne odnose, a prigrabili neke druge vrednosti. Jarlea odgaja majka koja je upravo ostala i bez muža i bez posla. Otkaz i razvod nisu bili tako uobičajeni u to doba. Međutim, upravo je to bio početak kraja tradicionalnih porodičnih odnosa i socijalne države kakve smo do tada poznavali i naziranja

novih, drugačijih porodica i pristupa životu.

Roman nije namenjen samo mladima, već svim generacijama, a naročito onima koji žele da se ponovo osvrnu na to vreme.

U pitanju je prvi od četiri romana o Jarleu Klepu koji je Renbergu 2003. godine i doneo proboj na književnu scenu. Osim ovih knjiga, on piše i knjige za decu kao i scenarija za filmove.

Njegova dela su prevedena na više jezika, a neka od njih su i ekranizovana. „Čovek koji je voleo Ingvea“ kod nas je prvi put prikazan na Festivalu evropskog filma na Paliću. „Čovek koji je voleo Ingvea“ je roman koji nas vraća u neko drugo vreme, ali sentiment nije njegov glavni adut već začin, univerzalne priče o mladosti, ljubavi, prijateljstvu, muzici, ali pre svega o porodici i društvu i o tome kako konkretne političko-ekonomske promene utiču na prilagođavanje novim okolnostima. Čitanje ove knjige stariji mogu iskoristiti da se sa setom podsete na vreme koje su ostavili iza sebe, a mladima da se upoznaju sa ljubavnom pričom u kojoj nije bilo interneta, mobilnih telefona, vajbera, vatsapa, mesindžera, instagrama, tiktoka, storija…

Vodič kroz gej Srbiju

51

P

OPTIMIST Pozorište

ozorišta u Srbiji su imala veliki izazov poslednje sezone, ali veliki broj predstava je uspešno realizovan i našao put do publike. Izdvojio bih pet predstava koje su svojim sadržajem posebno zanimljivi LGBT populaciji. Neke više, a neka manje, naročito sa kulturološkog aspekta prikazale su da se istorijski gledano homoseksualnost i seksualna orijentacija bili i te kako zastupljeni u delima i predstavama; neke kroz slobodne interpretacije reditelja i dramaturga, a neke direktno iz literarnog predloška.

Svaka od predstava na potpuno različit način našle su svoje mesto u javnom diskursu. U pitanju su neki od najčitanijih svetskih klasika, postavljeni u jako neobičnom kontekstu, jedno čitanje kultnog romana spisateljice koja je svojim tekstovima obeležila jednu epohu, zatim dva po prilično radikalna čitanja teme homoseksualnosti u bliskoj prošlosti, jedno na realističan, a drugo na zabavno komičan način i na kraju savremeno čitanje virtuelnog dopisivanja jednog bračnog partnera. Više neko ikada pre tema otuđenosti i preispitivanja je možda zajednička za sve izdvojene momente u predstavama. A možda i kao podsvesna reakcija uzrokovana globalnom pandemijom oko nas.

TRI SESTRE, Pozorište Kostolanji Deže Subotica (prema istoimenoj drami Antona Čehova, praizvedene 1901. godine, dramaturgija Kornelija Goli u režiji Zoltana Puškaša). Imali smo prilike da gledamo razna čitanja jedne od najpoznatijih Čehovljevih drama, ali ova predstava je neuobičajena po tome što su uloge tri sestre poverene glumcima, i igraju ih Gabor Mesaroš (Olga), Boris Kučov (Maša) i David Buboš (Irina). Reditelj, koji

52

www.optimist.rs

potpisuje i adaptaciju je hteo da obuhvati i pitanje seksualne orijentacije pojedinca, kao i potragu za identitetom. Kako i sam navodi, nije želeo „direktno i neposredno da se bavi homoseksualizmom i seksualnom orijentacijom i nikoga da opterećuje pričom o problemima ove populacije. Cilj je bio da se pronađe ono što je zajedničko svim ljudima bez obzira na njihovo seksualno opredeljenje. Kako se pripremala predstava, pokazalo se da svi govorimo o istom, da imamo iste brige, da smo svi isti“. I nije slučajno zašto se reditelj kroz ovakav autorski projekat obratio publici. Pitanje otuđenosti, iščekivanja i želje za promenom, odlazak u veći grad su jedna od osnovnih motiva junaka (junakinja) ove drame. U tom smislu drama je pomalo i ogoljena, svedena samo na ova tri lika – njihove dijaloge, replike, razmišljanja, TRI BRATA govore u ženskom rodu (prema titlovanom prevodu na srpski). I ostavlja se otvoreno pitanje da li su to tri transrodne osobe, tri muškarca u telu žene, ili su to tri žene u telu muškarca. Simbolično, svaki od njih na kraju predstave oblači crnu haljinu i nastavljaju da se bezbrižno ljuljaju u stolici. I kao i u drami, tako i u današnjem životu simbolizuju potrebu za statičnošću, nekretanjem, neaktivnošću, zavaljeni skoro sve vreme u svojim stolicama nemaju nikakvu potrebu za kretanjem, ali zato imaju za alkoholom. Nemanje potrebe da izlazimo iz svoje zone komfora fizički, a u isto vreme maštajući o promenama.

A ova tri glumca su to sjajno dramski i scenski izneli. Potreba da se beži od realnosti, kao posledica otuđenosti i izolovanosti pojedinca.

Danas je to aktuelna tema, koja ovo delo čili svevremenim i rado gledanim i obrađivanim. Ako je neko poznavao ljudsku dušu i utkao u dramski tekst, to je bio Čehov, i nije slučajno što je posle Šekspira upravo najizvođeniji dramski pisac u svetu.

ORLANDO, Narodno pozorište u Beogradu (po romanu Virdžinije Vulf, dramaturgija Tanja Šljivar, u režiji Bojana Đorđeva). Nemamo često priliku da gledamo scenska čitanja dela Virdžinije Vulf, možda zbog toga što su njena dela poprilično hermetična uz skoro pa potpuno odsustvo dramske radnje, ali istoimeni roman po kome je rađena predstava je posebno zanimljiv iz više aspekata. „Kvir i rodne studije, seksualna revolucija i oslobađanje, te status seksualnosti, ljubavi, privatnog poseda i privatnosti u tehnokratiji, de-

mokratiji, na internetu, i u kasnom kapitalizmu, samo dodatno obogaćuju iskustvo savremenog čitaoca, koji u dodiru sa romanom prvi put objavljenim 1928. godine može da namaštava i dodaje uvek nove i nove slojeve i zaplete, kao i potencijalne transformacije glavnog i naslovnog

Gej momenti u pet odabranih predstava

jako je teško postaviti u pozorištu. Iako na samu predstavu možemo gledati sa više aspekata, ovaj put preskačem sam njen umetnički doživljaj, pa pažnju posvećujem samom delu. Jedino bih istakao raskošne i zanimljive kostime Maje Marković. Ako izuzmemo sam kraj predstave (možda nepotrebno dopisani epilog Gorana Ferčeca) predstava prati radnju romana. U centru pažnje je Orlando (igraju ga u alternaciji ravnopravno, jako talentovani mladi glumci Dragan Sekulić i Iva Milanović), ljubavnik istorijskih razmera. Poput Don Žuana, on ispituje svoju seksualnost, rodni identitet i slobodu kroz ljubavne veze sa stvarnim i fiktivnim istorijskim ličnostima: Kraljice Elizabete (Aleksandra Nikolić), ruske princeze (Kalina Kovačević), pesnika Grina (Nikola Vujović), rumunskog nadvojvode (Zoran Ćosić), turskog ljubavnika (Pavle Jerinić), Balkanskog Ciganina Rustema (Miloš Đorđević), Madam di Defand (Vanja Ejdus), do prostitutke Neli i Kraljice Viktorije (Sena Đorović). Putujući kroz vreme, Orlando (JUNAK ili JUNAKINJA) kulturološki povezuje razne ideologije, razmišljanja, seksualne slobode, religijske okvire, odnos

OTUĐENOST I PREISPITIVANJE Piše: Marko Radojičić junaka-junakinje. Upravo neuobičajena i sveobuhvatna narativna tehnika koju Vulf ovde upogonjuje – pokušaj pričanja jednog jedinstvenog života koji se proteže na preko 300 godina“ (Tanja Šljivar). Ovakvo jedno kompleksno delo,

Vodič kroz gej Srbiju

53

>>

OPTIMIST Pozorište

54

www.optimist.rs

uzdahe strasti. I to traje i traje i traje, dok na samoj sceni pokušavamo da pratimo jedan, pomalo nezainteresovan međusobni razgovor njihovih devojaka (Ljubinka Klarić i Iva Ilinčić).

Površnost i otuđenost, pojavljuje se kao lajt

Foto: Dragana Udovičić

istoka i zapada, aristokratije i podanika, ljubavi i patnje, zaljubljenosti i zaljubljenog. Možda u osnovi svega se krije klasni prikaz jednog belca (belkinje), aristokrate (aristokratkinje), osobe kojoj se svi podrede zbog statusnog simbola.

Nešto što nas je pratilo kroz vekove, dominantno je ostalo i danas, bez obzira na seksualnu orjentaciju. A možda je i sama Virdžinija Vulf bila inspirisana svojom ljubavnom vezom sa aristokratkinjom Vitom Sakvil – Vest.

KISNE KAPI NA VRELOM KAMENJU, Beogradsko dramsko pozorište (prema tekstu Rajnera Vernera Fasbindera, dramaturgija Tijana Grumić, u režiji Juga Đorđevića). Fasbinder, možda manje poznat domaćoj javnosti, ali u pitanju je kultni filmski i pozorišni reditelj, dramski pisac, glumac, esejista i jedan od pokretača nemačkog novog talasa. Njegova karijera trajala je dvadeset godina, ali je za to vreme snimio četrdeset filmova, napisao dvadeset i četiri pozorišna komada i generalno obeležio jedno vreme, dotičući teme o kojima se malo ko usuđivao da govori. To je i sam reditelj u najavi predstave napisao: „Rajner Verner Fasbinder danas je istinitiji i provokativniji od vremena u kome je stvarao, a stvarao je u periodu velikih svetskih promena, revolucija i ratova. Ostao je upamćen kao autor koji je znao da u svojim radovima prepozna i anticipira probleme koji se često karakterišu kao tabu teme. Kako to da teme kao što su ksenofobija, seksualne slobode, bigoterija, malograđanština i homoseksualnost“. Istoimeni dramski predložak, napisan 1966. godine, veoma je smeo i provokativan za svoje vreme.

Otvoreno govori o isprepletanosti gej i strejt odnosa, latentnosti, otvorenim vezama i temi braka, a sve kroz prizmu prikaza otvorenog seksualnog odnosa dva muškarca, što na scenu veoma upečatljivo iznose glumci: Pavle Pekić i Aleksandar Vučković. I zaplet je veoma filmski.

Iskusni stariji muškarac (Pavle), ostvareni reditelj, zavodi mladog i poželjnog studenta – glumca na audiciji. Iako obojica imaju svoje devojke i otvoreno pričaju o njima kao nečemu čemu teže i sa kojima planiraju svoj dalji život, oni uleću u strasnu seksualnu avanturu. Vizuelno ostajemo u vremenu u kome je drama pisana, kostimi su izrazito jarkih boja, dok scenografija isto prati to vreme. Jako je RADIKALAN PRIKAZ SCENE GEJ SEKSA, gde ne vidimo sam čin, ali sve vreme glasno čujemo njihove

motiv i u ovoj predstavi. Iako znamo da je njihov odnos baziran na seksu, ali ne može se reći da između njih nema hemije i na drugim nivoima. Međutim, okolnosti, prisustvo morala, jakog uticaja društva tog vremena, predrasude i malograđanština vezi ne dalje šansu niti mogućnost da opstane. Postavljamo pitanje da li je tako i danas posle više od pedeset godina?

RUŽNI, PRLJAVI, ZLI, Beogradsko dramsko pozorište (Slobodan Obradović, po motivima istoimenog filma Etora Skole iz 1976. godine, u režiji Lenke Udovički). U pitanju je groteskno izrežirana crnohumorna priča o ljudima sa margine, o ogromnoj porodici koja živi u pretrpanoj straćari, u nehigijenskom naselju na obodu Rima.

Glavni junak, jednooki Đaćinto (maestralni Ozren Grabarić) je i glava porodice sastavljene od četiri generacije, koje se izdržavaju uglavnom krađama i prostitucijom, ali i radeći sve druge poslove; poštene ili nepoštene, bez razlike. Materijalna nemaština uvod je u emotivnu, moralnu bedu, svodi ljude na puku egzistenciju i instinkte. Predstava pleni u svakom aspektu, izuzetno osmišljena režija obogaćena je sjajnim glumačkim ansamblom (Aleksandar Vučković, Aleksandar Jovanović, Vanja Nenadić, Iva Ilinčić, Ivana Nikolić, Ivan Zablaćanski, Jana Milosavljević, Jovo Maksić, Marko Gvero, Milan Zarić, Milena Jančurić, Nađa Sekulić, Nataša Marković, Nina Janković/Dunja Stojanović i Slađana Vlajović), izuzetnim kostimom (Bjanka Adžić Ursulov), originalnom muzikom (Najdžel Ozborn), upečatljivom scenografijom (Aleksandar Denić), koreografijom (Staša Zurovac). Svakako

Danijel (siguran Miloš Timotijević) trebalo bi da su situirani, stabilni i ostvareni, konačno spremni da zasnuju porodicu, ali na svim životnim planovima nagrizaju ih emotivne, finansijske i egzistencijalne nesigurnosti. Činjenica da

Foto: Dragana Udovičić

predstava koja je svim svojim aspektima svakako od najboljih ove sezone kod nas. Ovaj vizuelno – scenski – muzički spektakl govori o najnižim ljudskim porivima, a to je odnos ka novcu, kako do njega doći i kako ga zadržati.

Jednu od najupečatljivijih uloga izneo je Aleksandar Meda Jovanović. Uloga mladića Plinija je jako tragikomična. Kao i ostatak porodice on je prinuđen da prosi, ali i prodaje seksualne usluge, mahom muškim turistima koji dolaze u posetu Rimu. Jako je duhovita njegova dosetka da mnogi mogu pomisliti da Rim, kao jedna metropola, puna istorijskih i kulturnih sadržaja, time prvenstveno mami turiste, ali ne. Jedna od atrakcija su svakako mladi momci i seksualni turizam. A Plinije ima posla više nego ikada i ne može da zadovolji svim potrebama upravo tih turista koji dolaze. Kao neko ko ima jake seksualne nagone, ne preže i da ima čak seksualne odnose i sa partnerima članova porodice. I opet nas vraća na temu prostitucije koja je danas evoluirala, pa se mnogo više govori o elitnoj (gej ili strejt) prostituciji, kao jednom od obeležja savremenog društva.

64, Atelje 212 (prema istoimenoj drami Tene Štivičić u režiji Alise Stojanović). Tena Štivičić, hrvatska spisateljica je jedna od najcenjenijih savremenih dramskih pisaca evropskih okvira.

Njena dela su izvođena u desetak država, a beogradska publika je već imala prilike da pogleda tri drame („Dvij“e i „Svici“, obe postavljene u Ateljeu 212, i dva gostovanja „Tri zime“, iz Ljubljane i Zagreba). U ovoj savremenoj drami (praizvedba kod nas, 2021. godina) razotkriva intimu savremenog bračnog para koji se lomi pod teretom očekivanja i problema sa začetkom deteta. Onih sopstvenih, izneverenih, međusobnih i onih koje im nameće društvo. Na pragu četrdesetih Eva (sjajna Hana Selimović) i

ne uspevaju da naprave dete i da moraju da se upuste u proces vantelesne oplodnje, primoranih da preispitaju i svoju vezu i sebe same i sva svoja uverenja. Situacije u koje ih to dovodi su smešne i bolne, dirljive i ponižavajuće, apsurdne i inspirativne. Ono što posebno izdvajam jeste opet tema otuđenosti i nesigurnosti da se izrazimo i poverimo svojim najbližima, pa čak i prema partnerima. Naše tajne, naše želje, naša razmišljanja su potisnuta. Sigurnost pronalazimo u globalnom fenomenu društvenih mreža, gde imamo veću slobodu da se poverimo potpunim neznancima ili nekim virtuelnim, artificijelnim likovima koji možda i ne postoje. Jako realističan tok radnje i stvarnih likova (bračni par, njena prijateljica, komšija i njihovi roditelji), remeti jedan virtuelni (popularno nazvan avatar) lik Lune koga (koju) jako zanimljivo na scenu iznosi Denis Murić. U svojoj izrazito teatralnoj pojavi, stilizovanim pokretima, obučen u haljinu, praćen muzikom i čestim promenama boja pozadinskog svetla, remeti realističan tok radnje i uvodi nas u virtuelno. Dok Eva sa ipod uređaja komentariše njihove dijaloge, postavlja se pitanje da li je potreba za virtuelnom vezom, koju Danijel ima sa njim (njom) jednako važna kao i njena da flertuje sa komisijom. Iako poprilično kratka scena, ali jako efektna, način na koji je prikazan lik Lune je više nego želja i potreba da se u savremenom društvu sve više uklanjaju jasne rodne i polne razlike. A u virtuelnom svetu, to je možda i najizrazitije.

Vodič kroz gej Srbiju

55

V OPTIMIST Serija

eć smo i ovde, na stranicama nekih od ranijih brojeva Optimista, naravno, nekim drugim povodima, pisali o tome kako bi zbilja po sve u ovom čvrsto ustrojenom krugu (autor-saradnici-temekvir tematika-emiterigledaoci kao krajnji konzumenti) bilo dobro da Rajan Marfi malo uspori, ako već ne može, ako dugo već očito nije kadar da predahne na izvesno vreme. Novi povod je njegova petodelna (dakle, mini) igrana serija biografskog tipa, u čijoj je žiži žiže znameniti Halston, legenda mahom američke visoke mode (i pratećih konzumerističkih pododeljaka i dugog niza neumornog tezgarenja) krajem šezdesetih, tokom čitavih sedamdesetih i delom i osamdesetih godina prošlog veka. Srećom po sve, nije sve tako crno, jer ima ovde i dobra a relevantna i po krajnji ishod ipak blagotvorna dobra vest – iako stoji iza serije kao celine, iako je evidentno i u ovom slučaju ima ogroman deo kontrole nad njenim duhom, suštinom, sadržajem, formom i izgledom, Rajan Marfi ipak nije i režirao pomenutih pet epizoda ovog serijskog biopika sročenog za potrebe takođe nezaustavljivog Netfliksa. Tako da Halstona možemo da smatramo svojevrsnim predahom, i dobro je što je tako, jer samo uz po-

Krpice, zvezde i obilje autodestrukcije

Halston Piše: Zoran Janković

dosta samokontrole sa njegove strane uopšte i ima osnova očekivati da će Rajan Marfi, u međuvremeno dobrano i, reklo bi se, dragovoljno ogrezao u brzopotezni treš upitnog ukusa i smi-

56

www.optimist.rs

sla, ikada ponovo moći da nas obraduje i zaduži remek-delima i krajnje sugestivnim i rečitim dokazima filmske veštine mu, a to se svakako i mirne duše, praktično u trenu može ustvrditi za dva ranija Marfijeva filma, „Trčanje sa makazam“a i „Normalno srce“.

Dakle, nije Marfi, nego je Halstona o kome je ovde reč režirao takođe mnogouposleni Danijel Majnehen, koji se sa Marfijem već sarađivao na nekim od epizoda druge sezone „Priče o američkom zločinu“ (one o ubistvu Versaćea).

Ovde je ta naoko puka faktografska stavka (jer, u ogromnoj većini posve međusobno raznorodnih konkretnih slučajeva, u biti uopšte nema razlike između epizoda i viđenijih serija koje su režirala prestižnija imena i onih na kojima su radili provereni i pouzdani rutineri) izrazito važna, jer dosta brzo, možda već tokom prve trećine prve epizode Halstona postaje očigledan taj vidno i osetno smireniji rediteljski i autorski pristup, te dobrim svojim delom Halston ipak „odiše“ nešto ozbiljnijim tonom i nešto zauzdanijom treš estetikom za skupe pare, koja je već dosta godina unazad konstanta i jedna od udarnih odrednica Marfijevih rediteljskih angažmana i doprinosa. Da zabune ne bude, ima i ovde podosta upadljivih i diskutabilnih iskliznuća u tom pravcu (recimo, prizori iz treće epizode u kojoj čuvena i cenjena kreatorka parfema (u tumačenju tu zalutale, pa potom i poniženo-protraćene Vire Farmige) u trenu pristaje da detaljno ponjuši nošene gaće Halstonovog ljubavnika, ili scena iz završnice u kojoj Halston tokom svoje prve posete (za priče ovog tipa ili iz narečene ere) nezaobilaznom klubu Studio 54 već posle dvadesetak sekundi i desetak koraka na upadljivom mestu prve galerije u prisustvu brojnih zvezda i viđenijih zvanica ugleda istog tvog ljubavnika u punom analnom zanosu nad nepoznatim mladićem); ipak Majnehen je reditelj drugog kalibra te, koliko je to uopšte u znatnijoj meri i bilo moguće, nastoji i uspeva da priči podari i obezbedi mirniji, promišljeniji i decentniji opšti ton, što onda, u krajnjem zbiru, ovu seriju u zadovoljavajućem vidu i obimu izdvaja od skorijih Marfijevih radova iz praktično istog mu „rasadnika/legla“.

Majnehen uspeva da jasno mapira i u prvi

plan istakne krucijalne i/ili prevratničke tačke u Halstonovoj biografiji, kao i da na filmski konsekventan i komunikativan način ispriča priču o jednom suštinski iznimno nedopadljivom liku, kod koga je okorelo samoljublje tek jedan u dugom nizu i falinki i opterećenja mu. S druge strane, pak, u velikom broju situacija prikaz Halstonovih životnih izbora, stranputica, autodestruktivnih poriva, batrganja i posrtanja na putu kao neumitnom nesrećnom kraju i poraznoj dekadenciji zastaje na tački „pešačke“ ilustrativnosti, gde lako upada u oči da pojedinačne scene doslovno i bez preterane finese tek ilustruju epizode koje su autori smatrali posebno značajnim za istaći i potcrtati unutar tog očitog izobilja anegdotske i činjenične građe od koje se krenulo u ovaj projekat.

Osim vrhunskog dizajna (kao sasvim očekivanog dostignuća, jer, ako ćemo pošteno i

iskreno, na to se moglo računati i pre odgledanog prvog minuta prve epizode), te primetne poletne i zgodne žovijalnosti u načinu pripovedanja i pristupu Halstonovoj biografiji i na ličnom i na profesionalnom planu, kao i već pohvaljene Majnehenove postupnosti i odmerenosti, Halstonov vrhunski adut je Juen MekGregor u naslovnoj roli.

Istina, imao je on i zrelijih i uspelijih rola u zbilja dugoj mu karijeri, ali i ono što je pokazao u ovoj ulozi, vidno određenoj konsekventno u delo sprovedenoj persiflaži nešto zauzdanijeg tipa predstavlja značajan dar ovoj mini-seriji u celini odmeravano. Međutim, ponovo ako ćemo i pošteno i iskreno, i u sadržinskom, i u značajskom, i u kinestetskom smislu znatno više smo na istu temu pre samo par godina dobili od i iz istinski odličnog istoimenog dokumentarnog ostvarenja scenariste i reditelja Frederika Čenga.

Vodič kroz gej Srbiju

57

N OPTIMIST Film

akon nekoliko godina veoma uspešne berbe po tom pitanju, odnosno, nakon barem par desetina i kinestetski vrednih kvir filmova koji su uspeli da transcendiraju te početne krajnje ograničavajuće okvire i da se probiju do znatno šire publike koja pomnije ne prati šta se to sve zbiva u aktuelnom kvir filmu u planetarnom smislu, sasvim je jasno da autori koji biraju da se bave pričama i junacima i iz opsega kvira ne moraju više da se uzdaju striktno u fatum i politički korektne kvote festivalskih selektora i programera, već da će njihovo uključivanje makar u taj festivalski glavni tok postati nešto sasvim prirodno, a ubrzo potom i posve uobičajena. I, zbilja, zaloga za veru u takav ishod u što doglednoj budućnosti je već sada i postojano dovoljno – uzmimo za primer rumunski film „Polje maka“ (Poppy Field) i meksičkobrazilski „Njih 41 plešu“ (Dance of the 41), pri čemu je drugopomenuti uvršten u prestižnu prikazivačku kategoriju naslovljenu ’Netflix Originals’.

Za početak pomenimo da je odlukom žirija „Polje maka“ poneo nagradu za najbolji kvir film festivala u svim programskim celinama ovogodišnjeg beogradskog FEST-a; ovaj film pred ljubopitive gledaoce stiže sa, čini se, namerno/ciljano krivo sročenim kratkim sinopsisom koji, kako se ispostavi već nakon dvadesetak minuta gledanja navodi na prilično

Neka pleše kome je do plesa još

Polje maka i Njih 41 plešu Piše: Zoran Janković

58

www.optimist.rs

pogrešan trag. Naime, ovo nije (kako je u tom kratkom sinopsisu navedeno) priča o mladom tamošnjem žandaru (žandarmercu) koji mora da balansira između tajne veze sa svojim dugogodišnjim dečkom koji živi u Fracuskoj i posla koji je do krajnjih granica uronjen u tu vazda pogubnu hipermaskulinizaciju. Narečeno se odigra i biva jasno već tokom prvih petnaestak minuta, a centralno mesto onda zauzima detaljistički predočena nam epizoda, izvedena u naturalističkom ključu gotovo pa sinema verite stila, u kojoj naš glavni junak biva deo žandarmerijske ekipe koja treba da zauzda incidente koji su izazvali verski fundamentalisti silno gorljivi da onemoguće projekciju neimenovanog kvir filma u tamošnjem omanjem bioskopu.

Ovde je, kanda, nužno kraće pojašnjenje – ovaj, dakle, središnji i glavni deo filma „Polje maka“ (režirao ga je Eugen Žebeleanu, dok je scenario napisala Ioana Moraru) nadahnuće je pronašao u incidentu iz tzv. stvarnosne dimenzije života, odnosno iz skandala kada su gnevni ziloti među vernicima

pokušali da sabotiraju prikazivanje rumunskosrpsko-belgijskog filma „Vojnici. Priča iz Ferentarija“ i naše i tamošnje Ivane Mladenović i francuskog ostvarenja „120 BPM“. Autori „Polja maka“ dosta vešto i precizno inkorporiraju taj stvarni događaj u unutrašnji svet svog glavnog junaka, krajnje rastrzanog na samoj razmeđi ta dva posve oprečna, ako ne i nepopravljivo isključiva sveta, i to je ono u čemu ovaj film nepogrešivo poentira. Za svaku pohvalu je i kreacija glavnog glumca koji se junački izborio sa prisustvom u svakoj sceni, obiljem teksta i ne baš često ovako filmično postavljenom, turobnom identitetskom nelagodom koja samo što nije eksplodirala. Izvesnu nedostatnost, pak, predstavlja, dužina tog glavnog segmenta, pritom, i hiperverbalizovanog, pri čemu (posebno u prvoj mu četvrtini) ima očiglednih viškova, što dovodi do problema na planu ritma naracije, te se stiče utisak da bi „Polja maka“ ostavila snažniji utisak da su štrihovana, odnosno, da su nešto kraća; naravno, to bi predstavljalo problem jer bi se sa postojećih 80 minuta skliznulo na tle u međuvremenu ugašenog srednjeg metra. Uprkos upravo iznetom, „Polje maka“ je vredan i zanimljiv film, koji pokreće vitalne, životne i potentne teme, i, posebno ako ga posmatramo kao deo domena mladog filma (reditelj ima tek 32 godine), pruža ubedljiv nagoveštaj autorske pojave koju svakako ima smisla pratiti u godinama pred nama.

Meksičko-brazilski „Njih 41 plešu“ (Dance of the 41) očito je čedo ambicioznije i raskošnije produkcije, a to je impresija koja se ne iscrpljuje isključivo na planu izvrsnih scenografsko-kostimografskih postignuća (a što je ovde iznimno važno imajući u vidu da film opisuje skandal sa kraja devetnaestog veka, i to u tamošnjim aristokratskim krugovima), nego i znatno dublje i dalekosežnije, i u kreativnoj ravni pripovedanja i jasno idejnog profilisanja tako intrigantne priče o tajnim životima mladog karijeriste Ignjacija, koji je oženio kćerku predsednika Meksika, a koji je, mimo toga, nastavio sa svojim tajnim kvir životom, ovde oličenim u dva jednako rečita i značajna kraka – nenadane romanse sa vršnjakom i takođe prominentnom figurom u svetu državne uprave i na tajnim gej-orgijama za probrane hedoniste i neobuzdane erotomane na prvi pogled bez straha i mane. Možda dominantan utisak o ovom filmu kao celini je preciznost

autorskog pristupa, što je očito u svim aspektima, počev od brižljivog baratanja suštinski jednostavnom naracijom, oslonjenom na lako razumljive i ne preterano komplikovane skupove tropa, tema i motiva.

Naprosto, ovo je film u kome je sve na svom mestu, a ta urednost, to lako uočljivo krajnje uredno ustrojstvo može biti posmatrano i kao udarna mu mana, budući da tako strog okvir ipak ne dopušta puno mogućnosti za osetniji upliv emocija, naprosto nužnih i prekopotrebnih za ovako postavljenu priču uprave te tematske kičme. Međutim, ovo ostvarenje je sasvim zadovoljavajuće u svim segmentima, naravno, računajući i odličnu i zrelu (i ponovo – naglašeno preciznu) glumu svih unutar tog prilično mnogoljudnog glumačkog ansambla, a što se tiče pominjanog čeonog sukoba pomenute, bezmalo hirurške preciznosti i emotivnosti, sve dolazi na svoje u poslednjem kadru filma, odnosno, u tihoj, diskretnoj a vazda bolnoj suzi koja kreće iz oka glavnog junaka u trenu kada mu supruga hladnokrvno i usput, tokom, saopštiti jednu sitnu a tako dalekosežno bolnu, možda i prevratničku vesti o sudbinu baš dragog mu bića.

Vodič kroz gej Srbiju

59

N

OPTIMIST Dokumentarci

a uzorku iz ne samo prethodnih nekoliko godina, postali smo svesni onoga što je zapravo davnih dana moglo i trebalo da nam bude kristalno jasno – u gledalačkom smislu valjan dokumentaran film može da donese jednako zadovoljstva, užitka i one mitsko-poslovične „hrane za dušu“ koliko i takođe dobar igrani film. Pa, nije zalud znameniti Godar istrajno isticao svoj sud da suštinski svaki dokumentarni film teži da u sebi ima odraz igranog, a da igrani film esencijalno teži tom dokumentarističkom pristupu i izrazu. Ako je uopšte i dalje potrebno još argumenata u prilog tezi iznetoj u toj zdravorazumskoj prvoj rečenici ovog teksta, preporučujemo da (čim vam se za to ukaže prilika) pogledate dva odlična recentnija dokumentarna ostvarenja višeg produkcionog profila ne samo unutar uvek teških i teskobnih granica kvir filma.

Reč je o filmovima koji nam stižu iz mahom anglosaksonskog dela sveta – „P.S. Burn This Letter“ (P.S. – Spali ovo pismo) i „Hating Peter Tatchell“ (Mrzeti Pitera Tačela).

Američka produkcija „P. S – Spali ovo pismo“ ima sasvim jednostavno a krajnje intrigantnu i potentnu potku – film rekonstruiše živote nekolicine prominentnijih transvestita (koji su sebi

boravljeno-zaturenih pisama koja su oni pisali zajedničkom prijatelju (njegovi odgovori nisu sačuvani), a koja su posve slučajno nađena u jednom skromnom skladištu. Upravo navedeno predstavlja početnu kotu za istinski uzbudljivo putovanje u to doba iznuđene i teške mimikrije, kada se u tim delićima društva i do dana današnjeg skrajnutim slojevima kvir-zajednica živelo u ozbiljnoj konspiraciji, a ovaj film to prati u brižljivo uspostavljenom i do kraja zadržanom brzom ritmu pripovedanja, uz rečita i za temu važna svedočenja preP.S. BURN THIS LETTER i HATING PETER TATCHELL živelih (sada baš, baš vremešnih) autora pomenutih pisama. Ovaj film jeste zabavan, mnogo zabavniji nego što se to očekuje od jednog tematsko-reportažnog dokumentaraca, ponajpre utemeljenog u činjenicama i, srećom, obilju arhivske građe, ali, sa druge strane, već u prvim rečenicama bolno odjekne mirnim tonom izrečen sud jednog od sagovornika da se o životima tadašnjih LGBTQ civila gotovo ništa ne zna, jer Piše: Zoran Janković nije bilo relevantne pisane građe o tome, dok na drugom tasu stoje brojni samima dodeljivali različite apozicije, poput policijski izveštaji o privođenjima i hapšenjima, ’imitatora žena’) i transrodnih osoba pedesetih naravno, pod izgovorom javne sablazni, neprii šezdesetih godina veka za nama, a prateći trag stojnosti, narušavanja javnog reda i mira, opkoji je posve nenadano stigao u vidu kutije za- scenog ponašanja...

jer samo borba rađa pobednike

60

www.optimist.rs

Ovaj film, pak, koliko je tako nešto uopšte izvodljivo u slučaju pojedinačnog filma u trajanju od 100 i kusur minuta, doprinosi rasvetljavanju delića te prećutane i skrajnute ere u evoluciji života tih nepravično na rub proteranih slojeva unutar kvir zajednice i društva u daleko širem vidu poimanja tog varljivog pojma. Svedočenja su uzbudljiva, usredsređena, rečita, istinski proživljena, akteri i dan danas plene životnošću, autentičnošću, žudnjom za vlastitom istinom i slobodom, jedinstvenošću i pojave i ličnih predistorija... Povrh toga, u središnjem delu filmu detaljno je predočena urnebesna „skaska“ o gomili perika koje su dva transvestita usred belog dela ukrali iz vlasuljarske radionice čuvene Opere Metropolitan. Možda, upravo u tom svom segmentu pomenuti film glasno i jasno ukazuje na tu snažnu, možda i dominantu struju ambicioznijih dokumentarnih filmova koji stižu sa one strane Atlantika, a gde je u praktično savršenoj ravnoteži i međusobnoj razmeri prisutno mnogo toga veoma značajnog po krajnji ishod – precizno odabrana tema, sa podosta specifičnosti i nenametljivih ali i jasno uočljivih širih implikacija, sigurna zanatska izrada, nadahnuti saučesnici, obilje arhivskih snimaka i ostalih ilustracija priče, montažna raznovrsnost, pitkost/komunikativnost, upadljiva briga o ritmu pripovedanja.

Bezrezervne pohvale zaslužuje i australijski dokumentarac „Hating Peter Tatchell“ (Mrzeti Pitera Tačela) u čijem je fokusu zadivljujuće istrajni, borbeni i neustrašivi aktivista na polju borbe za veću vidljivost i opsežnija prava gej populacije počev još od šezdesetih godina prošlog veka, kada je u rodnoj mu Australiji gej seks i dalje bio kriminalizovan, i kada je garantovao zatvorsku kaznu ili bespogovorni odlazak na surove oblike psihijatrijskog isterivanja tog đavola drugosti iz umova i duša zavedenih i zabludelih.

Kristofer Ejmos, scenarista i reditelj ovog takođe izvrsnog dokumentarca, očito je brzo spoznao šta je neporeciva kičma i udarna vrednost ovog mu filma – jednostavno, Piter Tačel je izvanredan govornik, magnetična i vibrantna pojava, a, uz to, i zaista uzbudljive biografije (Tačel je po preseljenju u Britaniju nastojao da postane i član parlamenta, srčano i uporno proširujući područje svoje odvažne borbe u krajnje konkretnim vidovima, a što ga čini apartnom pojavom i sa tačke današnjih aktivista, čak i u svetskim okvirima). Jedan od producenata filma je Elton

Džon, te ni ne čudi što razgovor sa Tačelom u tom delu i tim segmentima ovog uzbudljivo i upečatljivo spakovanog filma vodi veliki Ijen MekKelen; istini za volju, MekKelen ovde nije bio neophodan, jer svedočenja Tačela bi bila dovoljno rečita, majstorski sročena i ubedljiva i bez njegovih pitanja, ali je tu očito reč o sasvim legitimnom pokušaju autora i producenata da ovom filmu omogući veću vidljivost, lakšu prepoznatljivost i lagodniji pristup što brojnijim tržištima i filmskim festivalima.

Tu je još i Stiven Fraj, kao i sam Elton Džon, ali to svakako brzo pada u zasenak Tačela, njegove pojave, snažnog prisustva i tog neospornog značaja koji junak ovog filma ima i mora da ima u svakoj iole detaljnijoj priči o evoluciji stvarne i smislene borbe za prava narečene populacije.

Sve i da nije ovako vešto ustrojen i dramaturški precizno postavljen, a što ga na koncu dovodi do tačke dinamičnog filma sa prominentnim glavnim junakom, ovaj film bi zavređivao pažnju i publike van okvira one kojoj se na prvom mestu obraćaju kvir filmovi, jer nas na ovako upečatljiv način podseća na dve dodatne bitne spoznaje starog kova – da dobrog filma nema bez junaka koji zaista zaslužuje da se nađe u samom središtu i autorove i pažnje potonjeg gledateljstva, kao i da samo borba rađa (eventualne) pobednike. A Tačel je potvrda obe ove teze.

Vodič kroz gej Srbiju

61

OPTIMIST LGBT twitter

62

www.optimist.rs

Vodič kroz gej Srbiju

63