Argus Books Online Magazine broj 15 - Ženska moć

ŽENSKA JUL 2016.

MOĆ No. 15

ISSN 2466-4766

Broj 15 jul 2016.

TEMA BROJA:

ŽENSKA MOĆ

ŽENSKA JUL 2016.

MOĆ No. 15

2 REČ UREDNICE 6 Verica Vinsent Kol Renesansa 28 Biljana Malešević

Jureći duha 37 Đorđe Bajić

Ženska moć na velikom platnu i malim ekranima: NOVA GENERACIJA SF JUNAKINJA 47 Filip Nikolić

STO I JEDAN 61 Pavle Teofilović

MELANIJA MELA MELANI 68 Milka Knežević-Ivašković ŽENA U HOROR FILMU 76 Darko Sudžum

PUT ZA OJCA OJCA ILI SLUČAJ UBISTVA IZ OSVETE 101 Jovana Dimitrijević

ŽENE I PROZA: BAJKA O ORLANDU

ISSN 2466-4766

Argus Books Online Magazine # 15

1

Reč urednice Poštovani čitaoci, pred va­ma je tematski broj časopisa Argus Books Online Magazine o ženskoj moći.

Neću da opisujem sve teškoće koje je ideja prošla da bi, konačno, bila realizovana. Verujte da nije bilo lako, ali i da, srećom, ženska moć i leži u činjenici da su žene sposobne da prevaziđu, prebole i preskoče većinu prepreka (i ljudi) koje im se postavljaju na put baš zbog toga što su žene.

Tema je bila teška. Na konkurs je pristiglo mnogo dobrih radova, ali većina nije uspela ni da zagrebe pitanje ženske moći, što možda i dovoljno govori o percipiranoj nespojivosti dva termina (že­na i moć) i problematici gledanja na ženu van konteksta njene plodnosti, veze sa muškarcima, konkurencije sa drugim ženama, majčinstva i očekivanja od rodno-polne uloge u privatnom i javnom životu.

Volela bih da čitaoci imaju na umu da ova ideja nije feministička u svojoj suštini, te da je zamišljena samo kao izazovna i jedinstvena – tema o kojoj se dosad nije promišljalo mnogo, a koja je u stanju da izdvoji autentičnost jednog pola i roda, kroz istoriju tlačenog i marginalizovanog, ali i idealizovanog. Svesna sam, doduše, da određene feminističke etikete (i to lepljene od strane onih koji o feminizmu ne znaju ništa ili znaju vrlo malo) ne mogu da se izbegnu u društvu u kojem živimo, te ih ja, sa ponosom, prihvatam i nosim.

Volela bih, takođe, da čitaoci znaju kako ova tema nije ciljala na unapred određeni sadržaj. Kriterijumi za odabir radova oslanjali su se na otvoreno i nedvosmisleno povezivanje termina „žena“ i „moć“, uz određenu dozu empatije prema specifičnim situacijama u kojima se žene nalaze globalno i lokalno. Svakako je ovo bilo još i mnogo teže uraditi kroz dodatni kriterijum – da priče budu žanrovski određene.

Argus Books Online Magazine # 15

2

Predstavljam vam osam autora koji su, svaki na svoje, brilijantne načine uspeli da odgovore na temu i u potpunosti, kroz priče i teorijske radove, prenesu svoja viđenja moći u žena. Neki od autora su prekaljeni, iskusni u odgovaranju na temu i mnogo puta objavljivani; a neki su mladi, talentovani i oštroumni, te im pero i instinktivno pogađa metu.

Verica Vinsent Kol predstavlja nam inteligentnu priču – projekciju budućnosti, zasnovanu na aktuelnim događajima.

Posebnu poslasticu predstavljaju vizije koje opisuju koliko bi globalne i lokalne društveno-ekonomske promene i demografska pome­ranja mogli da utiču na rodno-polne odnose i planovi razjedinjenih i ujedinjenih žena da se izbore sa nastalom paradoksalnom situacijom.

Biljana Malešević najviše se približila pomenutoj empatiji prema ženskom biću, opisujući nam život jedne žene kroz njene životne faze. Introspektivni metod kojim se Biljana pri tom služi, uz žanrovske odrednice, efektno zaokružuje priču u, rekla bih, ne samo žensku, već i opšte ljudsku, suštinu. Đorđe Bajić nas, u svom prepoznatljivom maniru odličnog poznavaoca žanrovskih prilika i neprilika, opušteno i znalački vodi kroz filmski svet istaknutih žena. Čini se da možda i najveću pažnju u ovom tekstu privlači Bajićev jedinstveni osvrt na domaći žanrovski film i žene prisutne u njemu.

Posebno sam zadovoljna prisustvom priče mladog autora i žanrovske nade Filipa Nikolića, koji je, u velikom broju pristiglih radova, uspeo da se izbori za mesto pod suncem konkretnog odgovora na zadatu temu. „Sto i jedan“ je anti-utopija u kojoj je ženi data uloga buntovnice. Posebno je vredan autorov opažaj ženskog bića kao radoznalog, borbenog i željnog života.

Pavle Teofilović unosi dragocenu duhovitu notu u sadržaj broja. Kroz karakterističan humor i vrcav ispis, autor se bavi jednom od najbolnijih tema za ženski psihički i fizički integritet, Argus Books Online Magazine # 15

3

uspevajući da, istovremeno, prikaže radnju i kroz žensku i kroz mušku perspektivu, što priči dodaje na značaju i vrednosti.

Milka Knežević Ivašković poslala nam je vodič kroz horor film iz ženskog ugla. Mudro primećujući sve karakteristike tretmana žene u žanru koji je dugo odbijao da izađe iz okvira stereotipa, Milka nas vešto vodi kroz transformaciju ženskog bića u hororu.

Priču Darka Sudžuma, pisca na prekretnici između mlade nade i već izbrušenog talenta, odabrala sam zbog jedinstvene muške predstave ženske moći. Darko je vičan introspekciji i upotrebi psiholoških alata u svojim pričama, te je, stoga, „Put za Ojca Ojca“, u stvari, pametan putopis kroz psihu glavnog junaka, progonjenog prošlošću i ženskim demonima.

Višestruko talentovana Jovana Dimitrijević je, osim divnim ilustracijama u ovom broju, doprinela i jedinstvenom analizom veze između bajki i dela Virdžinije Vulf. Zanimljivim, maltene psihodeličnim, stilom, Jovana nas vodi kroz tumačenje bajki, psihoanalizu i seksualnost, povezujući sve elemente svoje analize u intuitivnu celinu koja isporučuje esenciju ženske moći.

Moja dobra prijateljica, takođe višestruko talentovana i lepa, Biljana Purić, istoričarka umetnosti koja se bavi i estetikom filma i rodnim studijama, uradila je upečatljive ilustracije za pojedinačne priče u svom prepoznatljivom, dramatičnom, ali elegantnom, stilu.

Na kraju, zahvalila bih se Stevanu i Milanu na podršci i pomoći u realizaciji broja.

Broj ne bih nikome posebno posvetila, osim sjajnim autorima koji su se potrudili da ostave kvalitetna teorijska dela i priče za neke buduće bitne analize i čitaoce.

Dragana Matović – D.

Argus Books Online Magazine # 15

4

Argus Books Online Magazine # 15

5

Verica Vinsent Kol

RENESANSA Rim, 23. maj, 2119. „Žene u politici. Jesmo li za ili protiv? Zašto smo za ili protiv?

To je tema o kojoj večeras, u Carpe Noctem, razgovaramo sa uvaženom Laurom La Rovere – koju mislim da ne treba posebno predstavljati, s obzirom da nam je svima poznata po svojim knjigama i svom neumornom humanitarnom radu – i sa gospođicom Marinom Paladino, jednom od tri žene koje će, na predstojećim izborima, okušati sreću u trci za mesto u senatu Južne Italije.

Gledajte nas direktno, po ceni koju upravo vidite na ekranu vašeg komunikatora, tako što ćete, nakon očitavanja svog personalnog čipa, uneti broj kod koji vidite u donjem desnom uglu. Za uslove pod kojima možete pogledati snimak, pritisnite CN112414. No, pre nego što počnemo – nekoliko kratkih poruka mojih cenjenih sponzora.“ Čekajući da se na jednom od dva velika ekrana ispred kojih sedimo, završi serija reklama za neke proizvode iz Kalabrije koji se od nedavno mogu nabaviti po mnogo pristupačnijim cenama, odsutno slušam džinglove i entuzijastične glasove, sve vreme gledajući u drugi, na kome vidim nas tri – sebe, Marinu Paladino i Veroniku, autorku ovog video-bloga. Izgledamo kao zanimljiva ilustracija za tri doba žene, doba u kojima je, ako to želi, moćna na različite načine i neke koji su uvek isti.

Reklame su gotove i Veronika se okrene prema meni.

Argus Books Online Magazine # 15

6

„Eminentissima La Rovere, približavaju se izbori za senat, prvi nakon ujedinjenja Rima i Kalabrije. Od preko tri stotine kandidata, samo tri su žene. Možete li, kao neko ko se bavi istorijom našeg društva, da nam objasnite zašto je to tako? Šta je dovelo do toga da u politici velike većine država danas skoro nema žena, kada znamo da su tokom dobrog dela prošlog, pa čak i pretprošlog veka, one ne samo bile prisutne na političkoj sceni, nego čak i na čelu nekih velikih, moćnih država?“ Klimnem glavom i osmehnem joj se. Ako je članica Kluba – na prvi pogled rekla bih da jeste, mada je nisam otvoreno pitala jer to nije nešto što mi radimo – Veronika zna onaj važan deo odgovora na svoje pitanje. Da li me je pozvala u svoj program zato što zna da su naša borba – koja, naravno, nije gotova – i njeni dosadašnji rezultati u opasnosti?

Borba nije gotova jer osvešćivanje ljudske vrste nije ni najmanje jednostavan proces. Dokaz za to je činjenica da su neki, u krajnjoj liniji destruktivni modeli ponašanja, uspeli da se održe dugo, da se razvijaju i nadgrađuju i čak smatraju civilizacijskim pomacima. Pa čak i onda kada je postalo evidentno da je, kao posledica tih nazovi pomaka, ljudska vrsta na dobrom putu da sabotira sopstveni opstanak, retko ko je bio spreman da upre prstom na uzrok: već navikli na svakojako silovanje prirode, arogantno smo počeli da dovodimo u pitanje i jednu od njenih osnovnih postavki: postojanje dva pola. Od biljke do homo sapiensa, dva pola oduvek su bila sine qua non postojanja života.

A homo sapiens je, da je ikada bio dostojan tog imena, trebalo da već vrlo dobro zna da – priroda zna bolje.

No to je stara priča kada je homo sapiens u pitanju, ta neverovatna sebičnost kojoj je dopustio da vlada njegovim svetom na svim nivoima, od individue do nacije: ono što me interesuje su ja i moje – moja prava, moje slobode, moj narod, moj način.

Argus Books Online Magazine # 15

7

Kao što rekoh, osvešćivanje je komplikovan i dugotrajan proces; pogotovo kada je, za mnoge, opasnost o kojoj govorim bila vrlo apstraktan pojam, ništa što nam direktno visi nad glavom. Ono što oni nisu shvatali je da je frustracija tog masovnog nabijanja četvrtastih klinova u okrugle rupe sa nama već neko vreme, da je počela da upravlja našim životima, i da nas menja. Na žalost – ne na bolje.

Broj u uglu drugog ekrana, koji označava broj gledalaca koji preuzimaju Veronikin blog, konstantno raste i trenutno je na 49991, što je, imajući u vidu more konkurentskih blogova sa različitim informativnim i zabavnim sadržajima, više nego dobro. Čim dostigne 50000, automatski će ga preuzeti Piazza del Popolo bilbord, da bi se, potom, pojavio na novom bilbordu u državi na svakih 5000 novih uključenja. Zadovoljna što sam prihvatila poziv i što je Veronika, kao i obično, bila brža od konkurencije, ponovo bacim diskretan pogled na ekran u kome vidim sebe. Za ženu mojih godina, izgledam dobro. Moć daje posebnu auru.

Vreme je da pređem na odgovor na Veronikino pitanje: „Početkom prošlog veka nauka i tehnologija bile su na takvom stepenu razvoja da je bilo sasvim logično očekivati da ćemo njegov kraj dočekati uz, recimo, redovne komercijalne letove u svemir i poneku svemirsku bazu, da ćemo biti sposobni da lečimo bolesti protiv kojih smo vekovima bili nemoćni, da ćemo znati kako da se nosimo sa razornim aspektima prirode, rešiti pitanja dostupnosti resursa i prenaseljenosti. I da ćemo, možda, konačno odustati od ratova kao rešenja za probleme ili apetite nekih država, ili naroda, ili grupa ljudi – na račun nekih drugih. Ali znate i sami da se to nije desilo. Krajem XXI veka, stvari su na planu razvoja nauke i tehnologije, uz neke minorne izuzetke, bile maltene iste kao na njegovom početku. Neka važna istraživanja su prekinuta, projekti odloženi, planovi zaboravArgus Books Online Magazine # 15

8

ljeni. Planeta, doduše, nije završila ni kao gomila radioaktivnog pepela – što je u nekoliko navrata izgledalo kao sasvim verovatan scenario – pa iako sada, skoro dvadeset godina od početka XXII veka, nemamo mnogo toga što smo mogli imati, pretpostavljam da treba da budemo zahvalni za to što smo uopšte preživeli kao vrsta.“ Veronika klima glavom, sa izrazom lica koji komunicira svu tragičnost takvog potencijalnog razvoja događaja. Marina Paladino me gleda kao da se pita kakvim ja to podmuklim manevrom nameravam da joj izmaknem tlo ispod nogu i stolicu u senatu ispod dupeta. „Nastavite, molim vas“, kaže Veronika. „Sjedinjene Američke države – kako se tada nazivala zajednica država Severne Amerike – koje su dugo pretendovale na to da uređuju ostatak sveta po svojoj volji i eksploatišu resurse kojih su mogle da se domognu, bilo na lep, bilo na ne tako lep način, konačno su prešle prag tolerancije koalicije država koja se, predvođena Ruskom carevinom – koja je u to vreme bila mnogo veća zemlja, republika poznata kao Ruska federacija – formirala tokom dvadesetih godina prošlog veka. U želji da ljudima u SAD konačno objasne kako rat i sva stradanja koja on donosi nisu samo vesti na ekranu koje mogu po volji da isključe i ponovo biraju iste vođe, koje sprovode istu politiku, izvršili su nekoliko ozbiljnih napada na odabrane ciljeve u SAD. Očekivalo se da će SAD odgovoriti istom merom. No njihovi šokirani organi vlasti, znajući vrlo dobro da će to samo dovesti do eskalacije, a u isto vreme svesni da više ne mogu da kontrolišu haos koji su u svetu napravili, rešili su se na drastičan zaokret u spoljnoj politici: rešili su da se povuku i ostave ostatak sveta na miru i, naravno – druge da čiste iza njih. Ali ni Ruska federacija nije postupila prema očekivanjima i iskoristila situaciju da novonastali vakuum popuni svojim vizijama i verzijama uređenja sveta. Car Argus Books Online Magazine # 15

9

Vladimir Prvi, tada još samo predsednik, mudro je zaključio da, u situaciji kada zemlja ima dovoljno resursa i dovoljno sopstvenih problema, nema potrebe za uvoznim – resursima ili problemima Rezultate tog povlačenja znate i sami. Ostavivši na miru jedni druge – ostavili su na miru i ostatak sveta. Što se tiče posledica takvog razvoja događaja po taj ostatak – recimo ovom prilikom samo da su neki u tome prošli dobro, a neki loše. Evropa se, na žalost, nije snašla i, u krajnjoj liniji, izgubila je više nego što je dobila.“ „Recite nam kako se to manifestovalo“, kaže Veronika.

Marina Paladino izgleda kao neko ko mora da sluša dosadnu priču koju je čuo već mnogo puta, no budući lepo vaspitana osoba – uradiće to strpljivo, uz tek naznačen izraz svoje tihe patnje. „U situaciji kada je takozvano globalno selo postajalo skup sela sa visoko podignutim ogradama, u svakom smislu reči, Evropa je, takođe nesposobna da pomiri različite stavove svojih država po mnogim, a pogotovo po pitanju velikog broja imigranata prispelih u nju u prvoj polovini veka, kao i po pitanju sopstvene sigurnosti pred konstantnom pretnjom, nazovimo ih plemenima, nastalih nakon kompletnog raspada nekoliko velikih bliskoistočnih i severnoafričkih država, ujedinjenih verom i idejom o novom kalifatu – i sama pribegla istoj politici. Počela je da se zatvara i ograđuje. Prvo su postojeće državne granice, koje je početkom veka, u vreme postojanja takozvane Evropske unije, bilo moguće prelaziti bez ikakvih naročitih provera – drastično učvršćene. U njihovom nadzoru niko se više nije oslanjao samo na ljudski faktor. Ko god bi pokušao da ih pređe bez border-čipa, automatski bi, čim bi prekoračio skriveni energetski kabl, doživeo parališući šok, dovoljno jak da ga održi u tom stanju sve dok ne stigne interventna jedinica granične policije. Oni Argus Books Online Magazine # 15

10

bi ga, obično, samo vratili nazad; nikome nisu trebali novi zatvorenici, niti drama njihovog naknadnog izručivanja. Ali i dalje je bilo infiltracija, uz pomoć ilegalne prodaje već ugrađenih border-čipova. Zato je, nakon izvesnog vremena, većina zemalja počela da zahteva i unapred odobrene viza-čipove, koji su, da bi bili izdati i ugrađeni, zahtevali dugotrajnu i vrlo temeljnu proceduru.

Takva politika dovela je, naravno, do otežane trgovine što je, sledstveno, rezultiralo celim nizom problema. Onda su regioni – u nekim slučajevima federalne jedinice, ili pokrajine – koji su vrlo često imali različite ili, čak, suprotstavljene interese, počeli da optužuju jedni druge za sve što im nije bilo po volji, bilo to nešto novije prirode, kao što je sve što je imalo veze sa imigrantima, ili nekakav stari i nikada do kraja razrešen međusobni problem, koji su centralne vlasti, dok su bile jake, obično držale pod kontrolom. No da ne dužim: u daljem zatvaranju i ograđivanju Evropa je završila kao skup gradova-država, maltene nalik onima iz srednjeg veka, mada neuporedivo bolje utvrđenih.

Milansko vojvodstvo, Toskanska kneževina, Hamburg, Bazel, Katalonija, Normandija, Vels, Džersi, Korzika i da ne nabrajam – sve su to, sve do sredine XXI veka, bili delovi mnogo većih država. No to je već nešto što je manje-više poznato. Pretpostavljam da nikoga ne treba podsećati na nedavni referendum o ujedinjenju i na to da je naša sopstvena država, Južna Italija, do nedavno bila dve države, kao što nikoga ne treba podsećati na to šta je sve bilo potrebno da se iz Rima pređe na teritoriju Kalabrije, i obrnuto.“ „I to je ono – mislim na nastanak gradova-država – što je, za nas, žene, promenilo stvari, istorijski trenutak u kome smo, da tako kažem, izbrisane iz političkog života?“ Klimnem glavom i uzmem nekoliko gutljaja vode sa najvećim mogućim procentom kofeina. Noćni blogovi su popularniji Argus Books Online Magazine # 15

11

od dnevnih, ali ja imam mnogo dnevnih obaveza, ustajem vrlo rano i već sam prilično umorna. „Grad-država, naravno, nema kapacitete da šalje ljude u svemir. Vratili smo se u srednji vek u više nego jednom smislu. A neke stvari, za koje se pretpostavljalo da su završile samo u udžbenicima istorije, vratile su se na velika vrata. U malim, ograđenim delovima sveta, u kome više nije bilo međunarodnih organizacija, demokratske institucije građene vekovima izgubile su bitku sa prostom silom. Bilo je to samo pitanje precedenta, kao što je to slučaj sa mnogim stvarima kada je u pitanju ljudsko društvo: nešto nekažnjeno jednom, pa još jednom, kada ne postoji dovoljno volje da se to koriguje, pre svega zbog razumljive apatije naroda izmučenog svime što mu se izdešavalo – postaje prihvatljivo. A onda su se – spontano ili ne, to je jedno od onih pitanja oko kojih rasprava još traje – pojavili teoretičari, zagovornici stava da se svet, zapravo, počeo spontano oslobađati svega što mu je, kroz kratkovidost jednih i interese drugih, bilo zapravo nametnuto, i da se ljudsko društvo konačno vraća u svoje prirodno stanje, u svakom smislu reči. Ta teoretska verifikacija postojećeg stanja je, naravno, zaokružila celu sliku i dala joj legitimitet.“ „Slavno Prirodno stanje. Možete li da nam malo pojasnite koncept i objasnite kako je moguće da je svet tako brzo prihvatio tu, kako neki kažu – obmanu?“ Obmanu, ponovim u sebi. Ja lično ne bih upotrebila tu reč olako, dozvolila joj da pokrije sve aspekte ideje Prirodnog stanja.

No koncept je uvek bio kontroverzan; neki su čak išli dotle da se pozivaju na Tomasa Hobsa i njegove teoretske spekulacije, tvrdeći da je jedina razlika u tome što se, umesto bellum om­nium contra omnes, u našoj verziji Prirodnog stanja počeo odvijati prikriveni rat polova koji će, konačno, dovesti do potpunog rasArgus Books Online Magazine # 15

12

pada civilizovanog društva. No to nije nešto čime treba zamarati slušaoce. „Naravno. Svodi se, otprilike, na sledeće: stvari imanentne jednom polu – ali ne i drugom – date su mu zato što imaju važnu funkciju, zato što imaju svrhu. Uzmimo kao ilustraciju materinski nagon, ili mišićnu masu. Logično, zar ne? Te ako dozvole sebi da konstantno budu svesni te svrhe, da je zdušno podržavaju i ne pokušavaju da je koriguju ili relativizuju ni na koji način – kako su to, tokom nekih ranijih vremena, očigledno radili ili pokušavali da rade – i ako i društveno uređenje baziraju na tim premisama, ljudi će konačno moći da polažu legitimno pravo na nešto što ni jedna druga vrsta na planeti nikada ne može da spozna: na sreću! I to ne bi trebalo da bude nikakav problem: budući imanentna čoveku kao individui, potraga za srećom je, ipso facto, imanentna i ljudskim zajednicama. Dokaz za ispravnost njihovih stavova je, tvrdili su, to što su se – jednom kada su otklonjeni mehanizmi kontrole uspostavljeni u drugačijim vremenima i bazirani na drugačijim vrednostima – slični procesi na nivou društva počeli odvijati u skoro svim novonastalim entitetima, mada je svaki mogao da bira sopstveni sistem uređenja.“ „Možete li da, ukratko, objasnite našim mlađim gledaocima kako je to izgledalo u stvarnosti?“ „Bilo je, naravno, razlika između entiteta po mnogim pitanjima. Ali u većini nije više bilo žena u politici, niti žena na čelu preduzeća ili na bilo kakvim odgovornijim položajima. Iz godine u godinu, broj žena koje su uopšte radile je opadao, a ako su i radile, to su bili isključivo tzv. ženski poslovi: vaspitačice, negovateljice svih vrsta, estetičarke. Mi žene smo, naravno, i dalje mogle da pohađamo škole, uključujući univerzitet, no prećutna preporuka, prevedena u šansu za zaposlenje nakon diplome, bila je da radije biramo predmete koji će od nas napraviti domaćice Argus Books Online Magazine # 15

13

sposobne za kompetentnu konverzaciju na temu gastronomije ili umetnosti i naučiti kako da našim muževima obezbedimo dom u kome mogu da se opuste nakon teškog rada, gde ćemo naučiti kako da podižemo pristojnu decu i rešavamo konflikte u porodici. Alternativno, ako već toliko želimo da se bavimo i nečim drugim – neka to budu zanimanja koja se mogu obavljati od kuće, ili gde možemo da određujemo svoje sopstveno radno vreme, no u svakom slučaju treba da izbegavamo ona koja će od nas učiniti robove karijere, na štetu naše porodice. Podrazumevalo se da ćemo mi, žene, vremenom shvatiti da zapravo nemamo ništa protiv takvog stanja stvari, da je to, zapravo, baš ono što nam treba, makar toga, za početak, i ne bile svesne. Naravno, jedna od premisa Prirodnog stanja je takozvani jak muškarac, muškarac uz koga možemo da se osećamo kao prave žene. Mi ćemo se truditi da on bude zadovoljen, fizički i psihički, a on će, za uzvrat, zadovoljavati naše potrebe i naručivati nam nakit iz Amsterdama i novu garderobu iz Milanskog vojvodstva, ne bi li bile još lepše, za njega i one kojima nas prikazuje. Jer želja da budemo lepe i korisne i predmet divljenja je u našoj ženskoj prirodi. To je ... „ „Prirodno stanje“, izgovorimo uglas. „Pretpostavljam da nema potrebe naglašavati da govorite isključivo o braku između muškarca i žene. Ali gde je tu mesto za sve one žene koje, bilo zato što to ne žele ili sticajem okolnosti, ne završe u braku ili u heteroseksualnoj vezi?“ Očekivala sam ovo pitanje jer ono je, naravno, važno. „Koncept se odnosi na većinu. Većina žena je, tvrde njegovi zastupnici, heteroseksualno i želi stalnog partnera. Priroda to nalaže jer vrsti je, da bi opstala, to potrebno. I što je taj model ponašanja zastupljeniji u praksi, sve više će podržavati sam sebe; kao i nekada, uostalom, pre nego što su mnoge žene, kako kažu, dozvolile sebi da postanu kvazi-muškarci.“ Argus Books Online Magazine # 15

14

„Možete li da nam kažete kako je tako zamišljeno društvo onda tretiralo manjinu: žene – uostalom i muškarce – homoseksualne orijentacije?“ „U početku je bilo problema, jer Prirodno stanje je pružalo ’prirodan otpor’ svemu što se ne uklapa u idealnu – ili idealizovanu – sliku. Bojim se da je, kao i u slučaju prava žena, sve ono što je bilo postignuto u prethodna dva veka jedno vreme jednostavno ignorisano. No, koliko bi zatvaranje očiju pred činjenicom da su neki ljudi jednostavno, prirodno homoseksualni – što sa naučnog aspekta odavno nije bilo sporno – i poricati im sva prava koja imaju prirodni heteroseksualci govorilo u prilog zagovornicima Prirodnog stanja? Priroda je nešto htela ili nije, uključujući ’izuzetke od pravila’. Ne možemo veličati mudrost prirode, da bi je porekli čim nam se neka njena rešenja ne dopadnu.

Položaj homoseksualaca je, naravno, varirao od države do države. Bilo je potrebno da prođe izvesno vreme, ali prvo ovde kod nas, u Rimu, pa onda i u drugim naprednijim državama, o tome je, jednostavno, konačno prestalo da se priča. Što je dobro.

Svaka prava ravnopravnost počinje tamo gde o razlikama više nema potrebe govoriti, gde se prihvatanje dogodi spontano, bez buke. Društvo uvek može da se prilagodi, da prihvati svoje razlike. No ako u jednom trenutku dođe do toga da manjina više nije zadovoljna jednostavnim prihvatanjem, da želi više u svakom smislu i, u krajnjoj liniji, počne da testira sposobnost društva da udomi razlike – kao što se to dogodilo u nekim državama u prvoj polovini prošlog veka – ono će to, pre ili kasnije, korigovati. Jer prirodno je da volja većine odredi sudbinu društva.

Kad god je kroz istoriju manjina pokušala da nametne pravila igre većini, bilo da je u pitanju nacija, klasa, religija ili seksualna orijentacija, to nije moglo da potraje niti da prođe bez – ponekad čak i nesrazmerne – reakcije.“ Argus Books Online Magazine # 15

15

Veronika klima glavom, diskretno proveri broj gledalaca – 123643 – i zahvalno mi se osmehne. Sigurna sam da će me ponovo pozvati u svoj program; što je dobro – za nju, za mene, za sve nas koji pravimo novi svet. „Razgovor ćemo nastaviti nakon novog bloka poruka od strane mojih sponzora“, kaže. „Biće zanimljivo, eminentissima La Rovere, čuti gde se vaši lični stavovi kada je u pitanju tema naše emisije sreću sa stavovima gospođice Paladino, a gde se razilaze.“ Ja se osmehnem. Da, sigurna sam da će biti zanimljivo. Moram samo da budem oprezna, jer moji argumenti se uvek mogu izvrnuti naopako od strane onih žena – sa muškarcima uglavnom nemam problema – koje ne shvataju, koje još nisu spremne da shvate. Zbog toga moram da ih hranim na kašičicu, malo po malo, kao što to radim u svojim knjigama: malo činjenica, malo mašte, malo diskretnih sugestija da sa nekim stvarima eksperimentišu pre nego što formiraju jake stavove i krenu u bitke koje ne mogu ili, što je podjednako važno – ne treba da dobiju.

Reklame su gotove i Veronika se okrene prema svojoj drugoj gošći.

Marina Paladino je u svom odelu – za razliku od mene, u mojoj crvenoj opravi i Veronike, čija ženstvena haljina se preliva u nijansama ljubičaste i žute – siva. Ona misli da tako šalje pravu poruku: ona je ozbiljna osoba, ona nije frivolna, tašta žena koja želi da se igra politike, ona je stabilna i jaka, ona je pravi izbor, ona je pravi – muškarac!

Dok, za početak, odgovara na Veronikina pitanja o svojoj političkoj borbi, sećam se dana kada sam bila mlada i počinjala svoju sopstvenu; ili našu, borbu žena koje su shvatile – i odlučile – da je vreme za promenu i to, ovog puta – za pravu promenu: ne za svet odobren nam od strane muškaraca – nalik na onaj gde su nam, svojevremeno, odobrili pravo glasa i potom nam Argus Books Online Magazine # 15

16

decenijama bacali samo mrvice sa muške trpeze moći – nego za svet uređen po meri žene, svet u kome možemo da, radeći ono što želimo da radimo uz pomoć onoga što nam je priroda dala, budemo – što je jedan od onih aspekata koncepta Prirodnog stanja koji apsolutno podržavam – srećne! Svi prethodni svetovi vrteli su se oko muškaraca – njihovih želja, njihovih apetita, njihovih ambicija. Bilo je vreme za novi, koji će vrteti oko nas. Uostalom – mi smo uvek bile većina!

Rim, 5. mart, 2074. „Pročitala sam“, kaže moja prijateljica Julija dok joj estetičarka upliće kosu u komplikovane pletenice koje će, potom, složiti u još komplikovaniji aranžman na Julijinoj glavi. „I? Šta misliš?“ pitam sa susedne stolice, gde moja estetičarka upravo završava sa oslikavanjem mojih grudi. Moj muž očekuje da na večerašnjem balu ’od mojih sisa svim majmunima ide voda na usta’, i to je glavni razlog što se nedavno isprsio za tzv. ’ženevske umetke’, koji su užasno skupi i dozvoljavaju mojim novim grudima – prilično malim ali savršenog oblika, što je ovih dana trend – da osećaju sve što su mogle i stare.

Julija uzdahne. Knjigu sam joj, nakon što sam konačno uspela da je lociram među ’kontroverznim materijalima’, poslala direktno iz Rimske biblioteke. Dobila sam je na već uhodani način: bibliotekar meni pogled na najnoviju lozinku za pristup kontroverznim materijalima – što je, otprilike, sve ono što one radoznalije među nama može da navede na razmišljanje – ja njemu pogled na ono ispod mojih sukanja dok sedim i pretražujem katalog. Znamo za pravi ugao, tako da kamere ne mogu da registruju ni moj ni njegov pogled. Ako bi neko doveo u pitanje moralnost mojih metoda, rekla bih mu da sam, ako su žene kroz istoriju bile spremne da žrtvuju i život za svoju borbu – ja spremna da žrtvujem malo morala.

Argus Books Online Magazine # 15

17

Argus Books Online Magazine # 15

18

„Da, baš kao što si rekla“, kaže ona zamišljeno „Prosledila sam je dalje, a mišljenja će stići direktno tebi, na taj neregistrovani komunikator. Ti preuzmi dalje. Šta posle toga?“ „Počela sam da radim na programu“, kažem ja, uspravljajući stolicu, da i svoju glavu prepustim tretmanu. Moja estetičarka počinje sa masažom, od čega moje šarene grudi – trenutno podsećaju na finu firentinsku svilu sa delikatnim uzorkom – poskakuju u ogledalu. To o čemu razgovaramo je tajna, ali Julija i ja ne brinemo za to što naše estetičarke mogu da čuju naš razgovor.

Pričamo na latinskom koji smo, kao i druge poslušne žene imućnih muževa, naučile na jednom od onih skupih kurseva smišljenih sa ciljem da dokonim damama daju osećaj da nešto rade.

Latinski je, inače, vrlo popularan ovih dana u Rimu, kao i sve što ima veze sa XV i XVI vekom, od odeće i frizura, do intriga dovedenih na nivo umetnosti i, ako ne otrova, a ono droge – najčešće nikotinskog praha ili tableta – u našem impresivnom prstenju. Moda kao moda; ova je bila inspirisana samim postojanjem gradova-država na tlu gde su, nekada, cvetale u sjaju renesanse. U modi je ponovo i Bog, a gde on može da bude tako lepo pozicioniran u svakom smislu reči kao u njegovoj najreprezentativnijoj ispostavi na zemlji? Vatikan, nakon što je izvesno vreme služio isključivo kao muzej, ponovo ima svoju originalnu funkciju i ljudi sve više dolaze, čak i iz drugih država. I mada ovih dana ne dolaze da kupe oprost od grehova, mnogi ispovest u Crkvi Svetog Petra ipak smatraju prečicom do Božije milosti. Ne znam da li su oni zadovoljni, ali rimska kasa sigurno jeste. Bog je uvek bio skupa roba, šta god bila valuta kojom se ta milost plaća.

Ponekad imam jak utisak da živim na sceni. Oblačimo se kao žene u renesansi – mada grudi većina nas često izlaže u potpunosti i, umesto tetovaža koje su dugo bile obavezni modni detalj u nekim prethodnim godinama ovog veka, oslikavamo Argus Books Online Magazine # 15

19

delove tela – trošimo sate na uplitanje kose i dane po banjama, razmećemo se nakitom. Muškarci nose vrlo tesne pantalone sa ukrašenim šlicevima, ispod kojih se jasno ocrtava ’ženevski umetak za muškarce’, ponekad groteskno veliki. Ali upravo se u drami i komediji našeg načina života začela moja ideja. Zato me neke članice Kluba u šali zovu Lukrecija, a nekoliko njih čak i Makijaveli. Klub je, inače, klub u pravom smislu reči: Zvanično – to je Klub ljubiteljki renesanse: imamo slikarke i muzičarke i članice koje se bave studijama odeće i hrane tog davnog vremena; u stvarnosti – to je udruženje prosvećenih žena, koje poznaju istoriju ljudskog društva i umeju da misle svojom glavom.

15. april, 2079.

Julija osmotri u ogledalu svoje oslikane uši – jedno, pa drugo, moda zahteva da budu ’različite ali u harmoniji’ – napravi grimasu i uzdahne. Julija nema strpljenja za sve što moda ovih dana zahteva od žena. „Znači, imamo plan“, kaže.

Ja skrenem pogled sa zlatnih pramenova oko moje glave koji se, jedan po jedan, pretvaraju u gnezdašca za drago kamenje, uhvatim njen pogled u ogledalu i klimnem glavom. Obe smo uzbuđene, a kako i ne bi bile? „Da, sve je dogovoreno. Počinjemo. Hteli su renesansu – daćemo im renesansu!“ Podignem čašu skupog spumantea koji je, kao i još skuplja tableta relaksanta – koju sam, po običaju, diskretno ćušnula u prsten – deo tretmana. „Za renesansu!“ Za ponovno rađanje, u onom smislu u kome je svetu to potrebno. „Za renesansu!“ kaže Julija i isprazni svoju čašu.

Prvi korak je dogovoren. I ako hoćemo da se njegov udarac ozbiljno oseti, moramo početi odlučno, i od samog vrha.

Vreme: za nešto manje od mesec dana. Mesto: Palazzo Colonna, gde će se održati bal za elitu. Palazzo mog muža koji je, sa svoArgus Books Online Magazine # 15

20

jim talentom za manipulaciju na kome bi mu pozavideo i jedan istinski Bordžija, oteo od porodice koja je na osnovu genealoških istraživanja – vrlo popularnih ovih dana u Rimu, u želji da se iskopa bilo kakva genetska veza sa plemstvom ili nekom značajnom ličnošću iz vremena originalne renesanse – na njega imala veće pravo. Moj muž je opasan čovek, koji živi za to da pobeđuje. Moj muž je, istovremeno, čovek koji je, jednom osetivši čari slobode da radi šta god mu padne na pamet i da za to prođe nekažnjeno, dozvolio zlu u sebi da pređe podnošljive granice. On, naravno, nije izuzetak; to je relativno redovna pojava kad god se sretnu muškarac i vlast. Zato mi neki ’moralno sumnjivi’ delovi našeg plana ne padaju ni najmanje teško.

U društvu gde vlada moral proste sile, moral u pravom smislu reči mora strpljivo da čeka pravi trenutak da počne da se pozicionira. Do tada – cilj ne bira sredstvo. Ne, lažem: cilj uvek može da bira sredstvo. Ja sam izabrala ono sa kojim mogu da živim.

Bal je, zapravo, deo njegove izborne kampanje. Budući tokom poslednjih šest godina samo prvi čovek prvog čoveka Rima – koji zbog narušenog zdravlja broji poslednje dane u svom raskošnom kabinetu – vreme je da preuzme njegovo mesto. Što mu ja, naravno, neću dozvoliti. Potez koji sam smislila lišiće ga šanse za to jednom za uvek, jer male sredine teško opraštaju ponašanje koje će stići kao odgovor na pravu kombinaciju stimulansa – već sam odabrala mlade članice Kluba koje će preuzeti na sebe taj deo plana i uputila ih u njegove sklonosti do najmanjeg detalja – i fine doze relaksanata, a koje će dobro plaćene paparazze verno zabeležiti i poslati na sve komunikatore čijih kodova smo uspele da se domognemo, od ručnih, do onih po restoranima i parkovima. I ne, ne brinem za sebe i šta će se desiti sa mnom nakon toga. Ja znam kako da živim bez ’jake muške ruke’ da me vodi kroz život. A činjenica da moji dalji Argus Books Online Magazine # 15

21

planovi ne uključuju – bar ne zvanično – prisustvo muškarca u mom životu je istovremeno vrlo praktičan i donekle čak i zabavan aspekt cele priče.

No šta ako na mesto mog muža onda dođe neko još gori?

Naravno da je tu mogućnost trebalo eliminisati.

Prvog čoveka Rimske kneževine, takozvanog Princa od Rima, bira dvanaest ’poslanika’ ili, da to nazovem pravim imenom, dvanaest vlastoljubivih idiota koji su, kao i moj muž – mada formalno ’izabrani’ od strane muške populacije teritorija koje – poput nekadašnjih zločinačkih udruženja – kontrolišu, a koje, mada nemaju nikakve veze sa crkvom, nazivaju subdijecezama – sebi kupili stolice u Palazzo Montecitorio, novcem ili manipulacijama. I ne, nisu to ostaci nekakvog demokratskog izbornog procesa, mada se oni pretvaraju da je tako. Sve to nema mnogo veze sa demokratijom. Bez obzira na formalno postojanje sudova i policije, ’Sveto tuce’ ima, suštinski, apsolutnu vlast, a sam postupak izbora je donekle svedena procedura za izbor nekadašnjeg pape. Moj muž računa na pažljivo distribuirane ’argumente’, što u vidu pretnji, što u vidu obećanja. No ja i Klub imaćemo jače ’argumente’ – konačno, na njihovom prikupljanju radile smo dugo i strpljivo – koji će blagovremeno stići na adrese deset poslanika.

Postoji u spoju muškarca i vlasti komponenta koju civilizacija ni u jednoj fazi razvoja ljudskog društva nije uspela da prevaziđe, atavizam zaostao od životinjskog pretka: većina njih ima nagon da, pre ili kasnije, postane vođa čopora.

Zato je ključ našeg plana jedanaesti poslanik, koji, već zagazio u osmu deceniju, zna da je njegova šansa da u trci pobedi mlađe vukove nepovratno prošla. On će pobediti, bez obzira na to što ima najslabije zube u čoporu. A jednom kada postane Princ od Rima, predložiće, u znak zahvalnosti, izvesne reforme postojećeg ’društvenog ugovora’. I zar ovo ne objašnjava sasvim Argus Books Online Magazine # 15

22

fino razliku između muškaraca i žena kada je u pitanju vlast?

Sve što će stradati kada se mi upustimo u borbu za nju biće nečiji ego, nečiji džep, i nečije mesto na čelu čopora.

No ne svodi se sve na modus operandi, niti je naša borba u toj meri borba između polova – postoje senzibilni muškarci koji su sasvim zadovoljni time da vladaju samo svojim sopstvenim životima – koliko borba između različitih ideja kada je u pitanju svrha, cilj moći: u situaciji kada ona može da služi samo jednoj osobi, jednoj grupi ljudi, ili opštem dobru, mi i muškarci smo često, iz svih napred navedenih razloga i zbog svih naših razlika – na različitim polaznim tačkama.

Ukratko: žene i muškarci su različite vrste homo sapiensa, koje nikada nije trebalo da teže tome da postanu iste. No taj ’mali’ previd u konceptu naših prethodnica u borbi za ženska prava je razumljiv: jednom kada je uzeo maha, naš opravdani revolt zbog vekovnog tretmana bio je preveliki da bi posvetio pažnju nečemu što, na prvi pogled, može izgledati kao detalj, nijansa, manje važno od prava na glas ili prava na rad. Ali prošlo je mnogo vremena od tada, i čak je i nauka rekla svoje na temu naših suštinskih razlika. Došlo je vreme da iskoristimo to znanje. Kako?

Potreba za osećanjem moći i nagon za raspršivanjem svog semena čine život većine muškaraca prilično jednostavnom pričom. Mi ćemo im dati privid jednog i naterati da shvate da drugo ima više nego jednu dimenziju i više nego jednu cenu. A ono što ćemo tako postići je svet skrojen po našoj meri koji će, u krajnjoj liniji, i njih učiniti srećnijima.

Sve je to, zapravo, suštinski jednostavno. Društvo je u svakom slučaju derivat prirode. Stoga, kao i u prirodi, u njemu moraju da postoje jin i jang, u svakom smislu, kompatibilnost koja je osnovna ideja tvorca: tučkovi i prašnici, testisi i jajnici; tvrda i meka sila. To što čovečanstvo nije, potpisujući svoje ’drušArgus Books Online Magazine # 15

23

tvene ugovore’, na vreme naučilo da poštuje uzorak, motiv, ideju – je srž problema i uzrok mnogih patnji kroz celu njegovu istoriju.

Naravno da mi je, jednom prilikom, postavljeno i sledeće pitanje: kako znamo da nam, jednom kada postanemo vladarke, makar bile vladarke meke ruke i vladarke za opšte dobro, moć neće udariti u glavu, da nećemo postati samo muškarci u suknji ili, kao što se to dešavalo kroz istoriju sa američkim predsednicama, britanskim premijerkama i nemačkim kancelarkama – početi da dokazujemo da imamo veći ’ženevski umetak za muškarce’ od naših muških prethodnika? Znamo zato što smo, sticajem okolnosti i za razliku od njih, imale priliku da uporedimo neke stvari iz prve, druge i treće ruke i da izvučemo smislene zaključke. Kao, na primer, da prirodno stanje stvari postoji, iako to nije u potpunosti ono koje zagovaraju muškarci našeg doba.

Prirodno stanje stvari je da je ženi potrebno dovoljno vremena za decu – ako želi da, jednog dana, homo sapiens zasluži svoje ime – i njenu nauku i njenu umetnost i njena sopstvena zadovoljstva. Ali prirodno je takođe, jednostavno zato što imamo um, i da ne želimo da neko o našem životu odlučuje umesto nas, samo zato što je fizički jači, prirodno monomaničan, i što ima na šta da prikači ženevski umetak. I ja ne vidim ni jedan razlog zašto ne bi imale Prirodno stanje koje uključuje i jedno i drugo.

Zaboravljeni koncept jednog prosvećenog uma iz Kneževine Srbije, nastao još u XX veku i nazvan Planeta žena, koji je, svojevremeno, malo ljudi shvatilo ozbiljno, dobio je svoje sledbenice i svoje sveštenice, koje su ga dodatno razradile. Mi, žene, već imamo moć. Ali nama ona nije cilj, ona je samo sredstvo.

I čini se da su Lukrecije XV i XVI veka znale to mnogo bolje nego tzv. moćne žene XX i XXI. Da bi stvari bile onakve kakvima ih mi zagovaramo, mi, žene, ne moramo uvek da ih izgovaramo, a pogotovo ne da ih izvikujemo sa senatskih govornica. Uvek Argus Books Online Magazine # 15

24

postoji neki muškarac koji to može da uradi umesto nas. Pa čak i onda kada, malo po malo, privodeći druge žene svesti o svim mogućim upotrebama njihovog prirodnog ’oružja’, uredimo svet na bolji i plemenitiji način – ne bi trebalo da se upecamo na udicu proste moći. Specijalizovaćemo se u njenim tišim, no zato moćnijim aspektima. Neka se muškarci – bar dok se, zahvaljujući novim generacijama prosvećenih majki, ne osveste i ne prevaziđu atavizme – busaju u grudi, reže, laju i zabadaju jedan drugom noževe u leđa, neka i dalje mere svoje umetke, prirodne ili ženevske. Neka kopaju rudu i rovove i valjaju klade u svakom smislu reči jer – oni su za to opremljeniji od nas.

Mi imamo važnije i, za život – svetije zadatke: da negujemo instinkte koji su u prirodi onih koje daju život i omogućimo im dovoljno prostora da iz pepela sveta sagorelog na lomači volje za glupom, muškom verzijom moći koja ne vodi ničemu osim uništavanju – sagrade novi: empatičniji, plemenitiji. Ženski.

I to će biti prava renesansa.

Rim, 23. Maj, 2119.

Priroda je žene i muškarce učinila različitima sa razlogom.

Razliku treba slaviti, podržavati i staviti u funkciju opstanka i razvoja čovečanstva.

Moja sagovornica, koja zdušno zagovara povratak žena u politiku, to ne zna, i postoji velika opasnost da će, vremenom, naša plemenita borba izgubiti trku sa ambicijom njoj sličnih.

Da, ima i žena koje vole glasnu, vidljivu moć. To su najčešće one koje u sebi ne osećaju onu pravu, koje joj nisu dale šansu da se razvije.

Mislim da ću je, nakon što završimo sa snimanjem, pozvati na piće i tabletu nikotina i objasniti joj neke stvari u četiri oka.

Zašto da jedna lepa, još mlada, potencijalno vrlo moćna žena, krije svoje noge i svoju moć pod sivim pantalonama? Zašto da bude nesrećna, pokušavajući da bude muškarac?

Argus Books Online Magazine # 15

25

Iskoristiću priliku da je pozovem da poseti Vatikan. Kardinalka La Rovere ponudiće joj, ako to želi, ispovest u Sikstinskoj kapeli i čaj sa Svetim ocem. To je najmanje što on može da učini za svoju dugogodišnju savetnicu, svoju vernu kamerlengu. Uostalom, on voli da priča o svojim dostignućima: o minimalnim bankarskim kamatama, o svim dobrotvornim akcijama, o besplatnom univerzitetu, o dobro opremljenim bolnicama, o nezavisnim sudovima. I o onome o čemu on razmišlja kao o svom najznačajnijem dostignuću, svom legatu za potomstvo: prvom ujedinjenju dva grada-države, za koje se nada da će postati obrazac za ponovno ujedinjenje pocepanog sveta.

Verica Vinsent Kol je rođena u Beogradu. Po zanimanju je pravnik, sa specijalizacijom iz međunarodnog pomorskog prava. Objavila je četiri romana, od toga tri kriminalistička. Od 1999. godine živi i radi na Malti.

Argus Books Online Magazine # 15

26

Argus Books Online Magazine # 15

27

Biljana Malešević

JUREĆI DUHA Oduvek postoji jedna čežnja zajednička svim ljudima, serijskim ubicama i filantropima, anđelima i demonima, karijeristima i neambicioznim trutovima. Zajedničko ludima i nepredvidivima, kao i onima dosadnim i praznim. Zajedničko sanjarima i realistima, ubeđenim u ispravnost svake svoje odluke. Da li istu težnju dele i životinje nikada nećemo znati, jer ljudi nikada nisu, niti će, ikada umeti da komuniciraju sa životinjama, ma koliko bili ubeđeni u sličnost njihovog rezona sa ljudskim. Ljudi su skloni da projektuju svoje vrednosti na sve druge vrste. Vanzemaljci, po ljudskom rezonu, imaju slične težnje i način života kao ljudi, spavaju i reprodukuje se, žele da se izraze, žele da budu voljeni, umeju da budu pakosni. Oni su dobri i spremni da nam pomognu, ili zlobni i proždrljivi, pa žele da nas unište i pojedu, ili da nas unište pa nasele sami našu planetu. Ponekad su, pak, osećajni, puni ljubavi, imaju čak i smisao za humor. I znaju da kradu ili da učine uslugu, ili da zavode. Najsmešnije kod te logike je to što je to ljudska logika, a ne vanzemaljska, i ne životinjska. To je ono što psihijatri zovu „projekcija“. To je kada ono što sami mislite o drugom, projektujete na tu drugu osobu ili biće, kao da to ono misli o vama. Čovek je najveći egocentrik, najveći u celom životinjskom carstvu. Čak i najveći filantrop, najveća žrtva ili mučenik, veći je egocentrik od neke, od strane ljudi, oklevetane životinje, na primer – mačke. Mačke su verovatno samo iskrene. Zarobite ih u svom svetu kao svog ljubimca, a one to iskoriste najbolje što Argus Books Online Magazine # 15

28

mogu, ugoje se, spavaju na toplom i prihvate novi način života.

Gde god da stavite mačku, ona kao da misli: „meh, mogu ja i tako da živim i da to odlično iskoristim.“ Ili je to opet „projekcija? Ljudi uglavnom ne mogu da se primire i uživaju u trenutku, njima je cilj uvek „tamo negde“, negde gde ga treba juriti, ali nikad stići. A onda umremo i to je kraj potrage.

Ja se transformišem i adaptiram ceo svoj život, jer sam žena pa se to od mene očekuje. Muškarac ne mora da se transformiše, on je od početka zadovoljan sobom, bez obzira kakav je. On nikad ne menja način života, jer život mora da se prilagodi njemu, a ne obrnuto. Ako je on spletom okolnosti prinuđen da promeni način života, onda mu to predstavlja veliku muku. On nije kao pripitomljena mačka, on ne želi da prede i smireno prihvati promenu, možda čak i neku vrstu zarobljeništva, kao nešto iz čega može da izvuče koristi i da uživa u tome. Kao mačka. Ne, on će provesti najveći deo života žaleći se na uslove koje bi mogao da promeni, ali to neće učiniti. Jer, u stvari, svako više voli da bude žrtva umesto dželat. Tako ste mučenik, dobrica, tako ste sigurno u pravu. Najvažnije je biti u pravu.

Društvo od žena traži perfekciju, traži kontraste, istovremene suprotnosti koje je nemoguće postići, da budete seksi i strasne, ali i skromne i privržene, skupe i kučkaste, ali i skromne, umiljate i drage, besne i zapovedničke, ali i pitome i slatke, smerne i poslušne. Priglupe i lutkaste, ali inteligentne, duhovite i osećajne, kad treba. Društvo od nas traži nemoguće, a mi taj cilj jurimo ceo život.

Ja imam taj dar da sam rođena potpuno bezlična sa beskrajnim mogućnostima transformacije. Kosa mi je sivkasto smeđa, lice bledo, mišoliko, sitnih i krhkih, gotovo nevidljivih crta. Telo mi je kao glina, možeš ga oblikovati kako hoćeš. Ja imam tu sreću, kad sam već rođena kao žena, da mogu da budem bilo ko.

Argus Books Online Magazine # 15

29

Argus Books Online Magazine # 15

30

Počela sam kao skromna, ćutljiva učenica, zatim nekoliko godina kasnije, studentkinja, povučena, introvertna, ali pametna i načitana, zanimljiva kad je upoznate. Problem je bio u tome što niko nije poželeo da me upozna. Niko zaista ne voli introvertne ljude, oni su previše zahtevni, treba ih juriti, izvlačiti iz školjke, treba biti uporan sa njima, i imati beskrajno samopouzdanje i upornost. A čak i ako neko baš toliko zapne da mu to naposletku uspe, to je neko ko zapravo voli izazove i kome ćete tako otvoreni i raspoloživi, dosaditi, pa će odmah da krene u potragu za novim izazovom. Ljudi introvertnost doživljavaju kao ličnu uvredu. Oni vam ne veruju da je to vaša priroda, oni misle da imate nešto lično protiv njih, jer, u osnovi, svaki čovek je egocentričan i misli da se sve vrti oko njega. Teško je biti sam u ovom svetu. I tako sam prvi put promenila lični opis, spolja i iznutra.

Postala sam ono što gledate na koricama magazina, muških i ženskih. To je nešto što sam uvek smatrala naročito smešnim.

Svetom vladaju muškarci, ali na svim koricama magazina, na reklamnim bilbordima, na posterima, na televiziji, po internetu, svuda su žene. Retko ćete videti muški lik, pogotovo u časopisima namenjenim ženama. To može da vam navede na pogrešnu misao da žene vladaju svetom, ali u stvari to samo znači da su žene ukras. Muškarci nisu ukras, oni imaju suštinu, i ne moraju da imaju atraktivnu fasadu, ako to ne žele. Žene su ukrasi. Poučena tim saznanjem, povukla sam se u svoj dom, i poradila na tome da postanem ukras. Kad imate telo i lice od gline i bezbojnu kosu, uz urođeni dar da se u potpunosti transformišete bez ičije pomoći, to je lako. Pošto me iz mišje faze niko nije upoznao, jer se niko nije potrudio da me upozna, novi identitet je bilo lako nabaviti. Nikom ne nedostajem onakva kakva sam bila pre. Vajam noge da budu duže i vretenaste, grudi razvlačim dok ne budu groteskno nabrekle, struk sužavam, pozadinu obliArgus Books Online Magazine # 15

31

kujem u apsurdnu dvostruku poluloptastu masu kakva se danas smatra privlačnom. Kosa postaje vatreno riđa, lice blistavo i izražajno. Par nedelja kasnije, jer imam dar transformacije, ja sam lutka sa naslovne strane. To iskustvo nije bilo ono što sam očekivala. Žene me preziru. Muškarci masturbiraju nad mojim slikama, bulje u mene kada prolazim ulicom, i govore stvari tipa „joj, šta bih joj radio“ ili bizarnosti tipa „evo majke moje dece“.

Tinejdžeri balave, odrasli me gledaju sa neskrivenom požudom, sanjare o meni samo iz razloga što budim sve što je animalno i suštinsko u njima i zbog apsolutno ničeg više. Seksualno ih privlačim, žele me, ali u stvarnom svetu, ne bi znali šta bi sa mnom.

Naposletku, ponovo mi niko ne prilazi. Ja sam mamac za bogate mafijaše koji žele trofej, kojim mogu da se pohvale i pokažu svima kako su bogati. Jer kakav ste to bogataš ako vam je žena ružna? Možete komotno onda da budete i siromašni.

Ponovo ne nalazim ono što tražim, ono što svi mi tražimo.

Sledeća faza bila je „čudak“. Niču mi tetovaže, duž cele leve ruke obavija se roze ljiljan, na desnoj nadlaktici oslikan je delfin u skoku iz vode, oko struka i na leđima mi se obavija prelepa tetovaža zmaja. Rep mu se vijugavo spušta preko i oko mojih butina. To je moje remek delo, U njega je utkano tačno pet stotina boja i nijansi, radila sam na tome da bude toliko realističan, da poželite da ga skinete sa mog tela i okačite na zid kao ukras.

Na levom uvetu, duž cele hrskavice školjke, imam niz srebrnih graviranih karikica, a kroz poslednju na resici prolazi srebrni lanac i vodi do karike koja probija bradavicu leve dojke. Na leđima, tačno duž zmajeve kičme, su trodimenzionalne „tetovaže“, tako da krajevi zmajevih malih i beskorisnih krila izviru iz mog tela u vidu metalnih šiljaka. Svaki dan dodajem nešto novo na svoje telo i uživam u tome. Zanimljiva sam. Oblačim se zanimljivo, telo mi je umetničko delo. Govorim besmislice, ali zanimljive besmislice. Previše pijem, drogiram se da prigušim Argus Books Online Magazine # 15

32

duševne i telesne bolove. Nosim sa sobom niz žileta u kutijici, izvlačim ih kad mi je potrebna publika i rezuckam samu sebe.

Može mi se. Ljudi to ne znaju, ali kod mene sve zarasta i nikad mi ne ostaju ožiljci, čak ni najmanji tragovi sakaćenja i povreda.

Ako poželim, za par nedelja mogu da izgledam sasvim neprepoznatljivo, a ožiljci će zarasti. Ljude je lako impresionirati samopovređivanjem, jer većina potajno voli da gleda kako se neko samopovređuje. Ljude potajno impresioniraju nakaze ali to vam nikad, nikad neće priznati. Oni ne znaju da se ja regenerišem, zato su impresionirani mojim naizgled ireverezibilnim sakaćenjima. Gledaju me kao čudo, fascinirani su. Gledaju moje rane i potajno uživaju u dubini samosakaćenja, u svakom novom šiljku, isturpijanom zubu, posekotini, novoj blistavoj tetovaži na upadljivom mestu. Mogla bih da se polijem benzinom i spalim, a oni bi i dalje bili fascinirani. Okružena sam fascinacijom, gledaju me sa pohlepom i željom da dobiju još. Ja sam šou, cirkus, kao da nisam ljudsko biće nego predstava, samo za gledanje i perverzno uživanje. Brzo mi to dosadi. Par nedelja kasnije, nakon rada na novoj transformaciji, neprepoznatljiva sam.

Sledi niz daljih promena kojim menjam identitet, neke uspele, neke ne. Bila sam „pixie dream devojka“, zatim pankerka, hevi metalka, hipi, militantna, intelektualka, čak i beskućnica.

Tražeći mesto da se uklopim, prošla sam niz varijacija u psihičkom i fizičkom smislu. Najduža faza mi je bila faza fine, smerne žene, idealne majke i domaćice, lepe i obrazovane taman koliko treba, ni previše, ni premalo. Bila sam suština proseka, balansa i zlatne sredine, koliko je god to bilo u mojoj moći. Skoro odmah na početku te faze sam se udala. Tu sam brzo uvidela svoju grešku jer sa dvoje male dece ne možete tek tako da pobegnete od svog identiteta. Suprug je bio dobar čovek, po većini društvenih standarda. Ponosan na svoju malu porodicu, na svoju vrednu i skromnu suprugu, i sam je bio vredan i spreman da Argus Books Online Magazine # 15

33

nas sve izdržava. Videlo se da mu prija što ima tako tipičnu i visoko cenjenu ulogu u društvu. Iako to zvuči kao idealna sudbina jedne žene, nakon par godina počela sam da se osećam kao modni dodatak idealnog braka. Izdržala sam u toj fazi taman toliko da mi obe kćerke malo poodrastu i počnu da ispoljavaju istu, nasleđenu moć transformacije. Od tada pa nadalje, bilo je sve teže pratiti njihov razvoj i brojne promene. Znam da ću ih izgubiti, kao i one mene, ali to je breme koje ženski potomci moje porodice nose vekovima. Ja sam bila prva koja je počela zaista kasno, tek u predpubertetu. Ostale su počinjale veoma rano, zato je naša loza tako dugo i trajala, naročito u vremenima koja su bila posebno nenaklonjena ženama.

Dalje transformacije su se nizale jedna za drugom, ali neizbežno telesno starenje je počelo da ih ugrožava. Problem sa starenjem je što smanjuje izbor transformacija. Ne možete više da budete bilo šta i bilo ko. Čak ni ovakvi kao ja ne mogu da prikriju godine. Ni najbolje plastične operacije, ni najbolji hirurg ili dermatolog, ne mogu da prikriju zrelost u pogledu, nedostatak svežine tena i sjaja u očima. Ni transformacije to ne mogu.

Bila sam plastična lutka koja odbija da ostari, redovni pacijent estetske hirurgije. Bila sam postarija, držeća dama u najboljim godinama, sa sve naočarima za čitanje. Bila sam kuguarka, otmena i načitana, skupoceno odevena, lukava i prepredena zavodnica. Starost me sustizala sužavajući mi opcije sve brže i brže. Konačno, opcija je ostalo svega nekoliko i sve su ionako bile međusobno toliko slične da nije bilo svrhe truditi se. U tom trenutku, već mi je svejedno, svesna sam da sam kao i sve moje pretkinje ceo život jurila duha.

A da se vratimo na početak naše priče, na pitanje šta je zajedničko svim ljudima? Svi ljudi žele da budu voljeni. Na svaki način, na sve načine, pa i pogrešne. Ubice ubijaju zato da budu primećeni i da se izdvoje iz proseka, zato da ih javnost, odnosno Argus Books Online Magazine # 15

34

mediji i publika vole, da imaju neke sledbenike obožavatelje, pa makar i sasvim poremećene. Karijeristi koji se prividno odriču svega, porodice, partnera, dece, čak i seksa, u stvari takođe jure ljubav. Žele publiku, žele protégé, sledbenike, čitaoce, šegrte, učenike, zamenike, ljude koji će da ih vole, makar kroz divljenje i ambiciju. Filantropi koji se naizgled odriču svega da bi pomagali unesrećenima, pa… i oni žele da ih vole. Znate to. A znate kao i ja, na kraju svih tih preobražaja, da, naposletku, niko ne nađe to što traži. I da u tom trenutku kad to shvatite, već ste proveli ceo svoj život jureći za duhom.

Biljana Malešević rođena je 06.09.1972. godine u Novom Sadu. Diplomirala je 1995. na Prirodno-Matematičkom Fakultetu u Novom Sadu i od tada radi kao programer.

Prvi roman „Prolaz“ objavila je 2009. godine u izdanju izdavačke kuće Tardis. Pored toga, objavljivala je uglavnom žanrovske priče u „Znaku Sagite“, zbirci kratkih priča „Art Anime“, u tematskim zbirkama priča izdavačke kuće Paladin: „Apokalipsa danas, juče, sutra“ i „U znaku vampirice“ i za časopis „Ubiq“. Bavi se i pisanjem scenarija za stripove, zatim crtanjem stripova i ilustracija, koji su objavljivani u raznim časopisima, fanzinima, antologijama stripa više autora i nekoliko pratećih strip albuma/kataloga tematskih izložbi.

Argus Books Online Magazine # 15

35

Argus Books Online Magazine # 15

36

Đorđe Bajić

Ženska moć na velikom platnu i malim ekranima: NOVA GENERACIJA SF JUNAKINJA Glavne uloge u filmovima naučnofantastičnog žanra su decenijama bile rezervisane gotovo isključivo za muškarce. Ženama je u njima pripadala podređena pozicija, one su obično bile samo ukras, bespomoćno biće koje treba zaštititi. Čak i kada su imale noseću ulogu (kao, na primer, Jane Fonda u Barbarelli), likovi koje su tumačile bili su naglašeno erotizovani i prilagođeni dominantno muškom viđenju sveta. To se sada menja. Polako, ali, rekao bih, sigurno. Katniss iz „Igara gladi“, Furiosa iz novog „Pobesnelog Maksa“ i Ray iz sedme epizode „Zvezdanih ratova“ dokaz su da savremena publika nema ništa protiv naučnofantastičnih filmova u kojima glavnu reč vode žene.

Proces ženske emancipacije u SF-u je bio postepen, a za njegovo razumevanje su ključna dva lika: Ellen Ripley i Sarah Connor. Poručnica Ripley se prvi put pojavila u filmu „Osmi putnik“ (1979) u kome se na svemirskom brodu ganjala sa smrtonosnim ksenomorfom i na jedvite jade sačuvala živu glavu.

Njeno prvo pojavljivanje je zanimljivo iz više razloga. „Osmi putnik“ počinje kako manje-više tradicionalno polno postavljen film. Tom Skerritt kao Dallas je isprva u fokusu i čini se da će on biti protagonista i heroj. A onda: šok (bar iz perspektive gledaoca iz 1979. godine). Dallas gine, Ripley preuzima inicijativu Argus Books Online Magazine # 15

37

i pobeđuje nezasito svemirsko čudovište. I dok je u prvom filmu više bežala nego što se borila, u nastavku, sedam godine kasnije, Ripley postaje prava mašina za ubijanje tuđinske pošasti. „Osmi putnik 2“ (1986) postaje prelomni film u načinu na koji su žene tretirane u SF-u. Sigourney Weaver postaje glavna zvezda filma, u to više nema sumnje – njeno ime je prvo na špici, čitava promotivna kampanja se vrti oko lika koji tumači. Dok je na početku prvog filma Ripley bila u pasivnoj ulozi, u nastavku je njen lik taj iz čije perspektive sagledavamo radnju. Ona je inteligentna i hrabra, spremna da se suoči sa svim opasnim situacijama: uzor za sve SF junakinje koje će doći nakon nje. Usledila su još dva nastavka (1992, 1997), a Neil Blomkamp je najavio da priprema peti film u kome će Sigourney Weaver, danas u poznim šezdesetim, još jednom otelotvoriti lik koji ju je proslavio.

Lik Sare Connor su tokom godina tumačile različite glumice, ali je „izvorna Sarah“, Linda Hamilton, ostala bez premca. Sarah je u prvom Terminatoru (1984) većim delom bila dama u nevolji, ali zato u nastavku (1991), slično kao i Ripley, preuzima stvar u svoje ruke i postaje neustrašiva ratnica. Neosporno, Schwarzenegger jeste glavna zvezda serijala, ali je Linda Hamilton, smatraju mnogi, uspela da ga zaseni u „Terminatoru II“. Nezadovoljna scenarijem u kojem je Sarin lik marginalizovan, glumica je odbila da se pojavi u „Terminatoru III“ (njen lik su kasnije tumačile dve glumice iz Igre prestola – Lena „Cersei“ Headey u seriji „Terminator: Hronike Sare Connor“ i Emilia „Daenerys“ Clarke u petom delu filmskog serijala). Zanimljivo je da je oba ključna filma za promenu načina na koje su žene tretirane u SF-u napisao i režirao James Cameron – on je svoju sklonost ka snažnim ženskim likovima ispoljio još u svom rediteljskom debiju, hororu „Pirana 2: Mrešćenje“ (1984). Imajući sve to u vidu, ispada da je Cameron dao presudni doprinos u borbi za emancipaciju SF junakinja.

Argus Books Online Magazine # 15

38

Ellen Ripley i Sarah Connor su udarile temelje, a njihove naslednice su nastavile da grade bedeme. Alice je glavna protagonistkinja „Pritajenog zla“, dugovečnog serijala (2002-2017) u kome su pomešani mnogi žanrovi, ali koji svakako sadrži dovoljno naučnofantastičnih elemenata da bi obezbedio mesto u ovom pregledu. Od 2002. godine pa do danas snimljeno je šest delova koji su filmove o zombijima gurnuli u glavni tok i, bez obzira na uglavnom loš prijem od strane kritike, zaradili ogroman novac. Kada je pre četrnaest godina premijerno prikazan prvi film, verovatno niko nije ni sanjao da će serijal dogurati do šestog dela koji se upravo snima i koji će se u svetske bioskope stići u februaru 2017. godine („Pritajeno zlo: Poslednje poglavlje“). Odvažnu Alice u svim delovima glumi rusko-srpska lepotica Milla Jovović koja je i pre prvog Pritajenog zla imala iskustva sa SF žanrom („Peti element, 1997“). Neustrašiva Alice i njeni klonovi se iz filma u film obračunavaju sa hordama zombija i zlom korporacijom „Umbrella“. Alice je lepa i skočna, raspoložena za tuču i najrazličitije akrobacije i u sećanje priziva poboljšanu Buffy Summers, nezaustavljivu ubicu vampira, glavnu junakinju filma (1992) i TV serije (1997-2003). U svakom filmu upravo je Alice ona u centru priče, okružena zombijima i ostalim karakondžulama, spremna da se razračuna sa zlom Umbrella korporacijom odgovornom za širenje T-virusa. Doduše, serijal „Pritajeno zlo“ nije za one željne intelektualne stimulacije.

Akcija počinje od prvih kadrova i ne jenjava do kraja. Nije tajna da je ova filmska franšiza zasnovana na istoimenom Capcomovom serijalu kompjuterskih igara. Dok je u igrama akcenat stavljan na saspens i horor, filmovi su još od prvog dela bili više akciono orijentisani. Tako je i ovog puta. Scenarista svih delova i režiser prvog, četvrtog, petog i šestog dela Paul W. S. Anderson isporučuje ono što se od njega i očekivalo. Anderson preuzima dramaturgiju kompjuterske igre sa svim vrlinama i manama koje ova odluka donosi.

Argus Books Online Magazine # 15

39

Kada govorimo o akcionom hororu, svakako moramo da pomenemo i vampiricu Selene koju tumači Kate Backinsale.

Ona je glavna junakinja tri od četiri filma iz serijala „Podzemni svet“ (peti deo, „Underworld: Blood Wars“, trenutno se nalazi u postprodukciji). Zahvaljujući Podzemnom svetu, Backinsale je dobila priliku da zaigra u još nekoliko akcionih filmova sa snažnim uplivom fantastike i fantastičnog (Van Helsing, rimejk Totalnog opoziva), ali likovi koje je tumačila u tim ostvarenjima nisu bili noseći. Utegnuta u crnu kožu i uvek spremna na obračun sa vukodlacima i drugim vampirima, Selene je osvojila srca mnogih. Doduše, bez obzira na popularnost koju imaju. Selene i Alice svakako gube u poređenju sa Sarom Connor i Ellen Ripley. „Starije“ junakinje poseduju višedimenzionalnost koja manjka „mlađem naraštaju“. Glavne junakinje „Pritajenog zla“ i „Podzemnog sveta“ su akcione pin-up lepotice koje, prvenstveno, reprezentuju fantazije muškaraca koji su im podarili „život“.

Paradoksalno, ženski likovi su se tek nedavno izborili za nešto bolju poziciju u filmskom supeherojskom ringu. Napredak se pre svega vidi na televiziji. Od skupljih filmskih adaptacija, tu su komercijalni i kreativni promašaji: „Supergirl“ (1984), „Žena mačka“ (2004) i „Elektra“ (2005). Krahovi ovih filmova Argus Books Online Magazine # 15

40

su uplašili producente, što je dovelo do toga da se ženski supeheroji moraju zadovoljiti epizodnim ulogama. Tako je Scarlett Johansson glumila Natashu Romanoff/Crnu Udovicu već pet puta u filmovima iz Marvelovog filmskog univerzuma, ali još uvek nije dobila priliku da zaigra u ostvarenju u kome će biti glavna (doduše, Johanssonova jeste dobila noseće uloge u popularnom SF akcijašu „Lucy“ Luca Bessona i „Duhu u ljušturi“ zasnovanom na istoimenoj mangi/animi). Gal Gadot je gostovala kao Wonder Woman u „Zori pravednika“, a u toku je snimanje njenog samostalnog filma koji će pokazati da li su gledaoci voljni da pohrle na supeherojski film u kome glavnu reč vodi jedna žena. Na televiziji je situacija nešto bolja. Netflixova serija zasnovana Marvelovom stripu „Jessica Jones“ za glavnu junakinju ima nadljudski snažnu buntovnicu koja odbija da nosi kostim. Prva sezona od trinaest epizoda prikazuje njen sukob sa Killgraveom, sociopatom koji može da upravlja voljom drugih (glumi ga David „doktor Who“ Tennant). Serija je dobila brojne pohvale zbog mračnog tona i nezgodnih tema sa kojim se hvata u koštac, a najviše komplimenata je dobila Krysten Ritter koja tumači naslovnu junakinju. Jessica, naime, nije samo ženska varijacija muških superheroja, nije „Batman u suknji“, ona je suštinski drugačija i specifična. Ne uklapa se, beži od slave i Argus Books Online Magazine # 15

41

kontakata sa drugim ljudima. Pored Ritterove i Tennanta, u seriji se pojavljuju dve glumice koje su slavu stekle epizodnim ulogama u popularnim naučnofantastičnim filmovima: Rachael Taylor („Transformersi“) i Carrie-Ann Moss („Trinity iz čuvene trilogije Matrix“). Seriju je osmislila Melissa Rosenberg, a na njenom stvaranju su, uz muške kolege, učestvovale rediteljke S.J. Clarkson, Rosemary Rodriguez i Uta Briesewitch, i scenaristkinje Liz Friedman, Jenna Reback, Dana Baratta. Neosporno, u serijama sa elementima fantastike je i ranije bilo snažnih i upečatljivih ženskih likova, setimo se samo već spomenute Buffy Summers, Sookie Stackhouse, kapetanice Kare „Starbuck“ Thrace ili, naravno, Dane Scully, ali je u poslednjih godinu-dve ovaj trend sve prisutniji i žilaviji („Agent Carter“, „Supergirl“, „Shadowhunters: The Mortal Instruments“).

Ključni savremeni serijal za jačanje ženskih pozicija u SF-u su „Igre gladi“. Prvi deo je premijerno prikazan u martu 2012, da bi nastavci u bioskope pristizali u ujednačenom ritmu – po jedan svakog novembra. Prve Igre gladi je, po scenariju zasnovanom na omladinskom bestseleru Suzzane Collins, režirao malo poznati Gary Ross, da bi od drugog dela pa nadalje rediteljsku palicu preuzeo Francis Lawrence. Neosporno, prvi deo je privukao veliku pažnju i postao jedan od najvećih hitova 2012. godine, treći po gledanosti u SAD, odmah iza „Osvetnika“ i „Uspona Mračnog viteza“. Bez obzira na komercijalni uspeh, kritičari nisu bili oduševljeni Rossovim filmom. Dolazak Francisa Lawrenca je serijalu udahnuo novu snagu. Dogodilo se nešto što se retko dešava – nastavak je u svemu pretekao prvi film, kako po zaradi, tako po kvalitetu. Drugi deo je na listi najgledanijih filmova 2013. godine zauzeo jako peto mesto, dok je u SAD uspeo da se probije na sam vrh i pobedi hitove kao što su „Zaleđeno kraljevstvo“, „Iron Man 3“, „Čovek od čelika“, „Grozan ja 2“ i „Gravitacija“. To je zaista veliki uspeh, tim pre što su Argus Books Online Magazine # 15

42

svi najgledaniji filmovi u SAD od „Isterivača đavola“, četrdeset godina ranije, imali muškarca u glavnoj ulozi. Zahvaljujući Katniss Everdeen, Jennifer Lawrence je postala međunarodna senzacija i zaradila brdo novca (ispred ove talentovane dvadesetpetogodišnjakinje, na listi najplaćenijih u 2015. godini, nalazi se jedino Robert Downey Jr). „Igre gladi: Lov na vatru“ (2013) posedovao je sve sastojke potrebne za uzbudljiv distopijski spektakl. Pored omladine, film je u bioskope namamio i starije – pre svega poklonike akcije i naučne fantastike, ali i one kojima je, očigledno, imponovalo da pogledaju film sa upečatljivim i snažnim ženskim likom u glavnoj ulozi. Holivudska mašinerija je uvek gladna novca, pa je odlučeno da se završna knjiga iz trilogije Suzanne Collins, „Sjaj slobode“, pretoči ne u jedan, već u dva filma. Ova odluka je bila pogrešna, motivisana isključivo pohlepom producenata, tako da završnica serijala nije bila onoliko efektna koliko je mogla biti. Lawrence je režirao obe polutke „Sjaja slobode“, samo što je ovoga puta, posebno u prvoj polovini, morao da se izbori sa praznim hodom i nepotrebnim odugovlačenjem. „Igre gladi: Sjaj slobode, I deo“ (2014) je tek uvod u završni film. „Igre gladi: Sjaj slobode, II deo“ (2015) je doneo željno očekivani rasplet. Da li se čekanje isplatilo? I jeste i nije.

Najnoviji film je svakako uzbudljivi i dinamičniji u odnosu na prethodni, mada „Lov na vatru“ i dalje ostaje nedostižni uzor i najbolji film u serijalu. Staro društvo se okupilo za završnicu, a podela je ojačana novim glumačkim imenima, uključujući i dve „komandujuće“ žene: Michelle Forbes („Odeljenje za ubistva“, „Prava krv“) i Gwendoline Christie („Igra prestola“, sedmi deo „Zvezdanih ratova“). Kada se sve sabere i oduzme, „Igre gladi“ su pristojan, mada neujednačen serijal koji će pre svega ostati upamćen po svojoj neofeminističkoj poruci. Takođe, zahvaljujući uspehu Igara gladi, u bioskope su stigli i drugi filmovi rađeni po sličnom principu: književni predložak + distopija + buntovna Argus Books Online Magazine # 15

43

tinejdžerka u glavnoj ulozi. Tako su nakon Katniss na veliko platno stigle Tris (serijal „Divergentni/Drugačija“) i Cassie („Peti talas“).

Dobro je poznato da se domaći dugometražni naučnofantastični filmovi mogu izbrojati na prste jedne ruke. Bez obzira, zanimljivo je pomenuti da su ženski likovi dominantni u tim filmovima. U animiranom filmu Alekse Gajića „Technotise – Edit a ja“ (2009), glavna junakinja je na sve spremna Edit Stefanović (glas joj je pozajmila Sanda Knežević), dok u nedavno po prvi put prikazanom „Procepu“ (2016) Dejana Zečevića glavnu ulogu tumači slovenačka glumica Katarina Čas. Edit i Liz Waid iz „Procepa“ su snažne žene, spremne da se bore za ono što smatraju važnim. U filmu „Ederlezi Rising“ Lazara Bodrože jednu od dve glavne uloge tumači američka glumica srpskog porekla Stoya. Ona u ovoj naučnofantastičnoj romansi smeštenoj u svemir, tumači androida Nimani. Premijera „Ederlezija“ se očekuje krajem 2016. ili tokom 2017. godine, a u pripremi je još jedna domaći SF. Jelena Marković, rediteljka koja je stekla ime u okvirima srpskog garažnog filma („Država“, „Unutra“), najavila je da uveliko radi na scenariju za SF dramu čiji je radni naslov „Disidentkinja“.

Naravno, to nije sve što se može napisati na ovu temu. Ni približno. Katniss je prokrčila put i drugim SF junakinjama.

Teško je poverovati da bi producenti sedmih „Ratova zvezda“ dozvolili da centralni lik „Buđenja sile“ bude Rey da „Igre gladi“ nisu pre toga požnjele planetarni uspeh. Za decembar 2016. godine je predviđena premijera filma „Rouge One: A Star Wars Story“ u kome je centralni lik ponovo ženskog pola: Felicity Jones glumi svemirsku ratnicu Jyn Erso. Nesumnjivo, devojke i žene sve češće dobijaju ključne uloge u SF filmovima. Ipak, zabrinjavajuće je što te filmove uglavnom i dalje gotovo isključivo pišu i režiraju muškarci. Doduše, i to se, pomalo, menja. „Æon Argus Books Online Magazine # 15

44

Flux“ (2005) više neće biti jedan od retkih visokobudžetnih SF filmova koje je režirala žena (Karyn Kusama). Patty Jenkins upravo radi na spektaklu „Wonder Woman“ (planirana premijera: jun 2017), prvom visokobudžetnom supeherojskom film u režiji jedne žene (devet godina pre nje, Lexi Alexanderje potpisala naslini akcijaš „Punisher: Ratna zona“, ali u tom filmu nema fantastike), dok Anna Foerster dovršava rad na petom delu „Podzemnog sveta“ (premijera: oktobar 2016). Prisustvo žena iza kamera je ključno za jačanje ženske moći u SF-u, a borba za ravnopravnost se sve više zahuktava. I za sam kraj, ne treba zaboraviti da centralno mesto među ženama iza kamere u naučnoj fantastici pripada Lani Wachovski. Nakon promene pola, Lana je sa bratom Andyjem radila na filmovima „Atlas oblaka“ (2012), „Jupiter: Uzdizanje“ (2015) i seriji „Osmo čulo“ (2015).

Kako je nedavno i Andy Wachowski promenilo pol i postao Lilly, uskoro ćemo najverovatnije biti u prilici da gledamo SF film koji su napisale, producirale i režirale dve trans* sestre. Ko kaže da je život manje uzbudljiv od filma?

Đorđe Bajić je srpski filmski i književni kritičar i pisac iz Beograda, magistar teorije umetnosti i medija. Pisao je za brojne časopise i sajtove, uključujući Popboks, NIN, Yellow Cab i Huper, a trenutno svoje tekstove objavljuje na portalima City Magazine i FCS. Autor je romana „Ostrvo prokletih“, „Žuta kabanica“, „Jedno đubre manje“ i e-romana u nastavcima „Crveni sneg“.

Argus Books Online Magazine # 15

45

Argus Books Online Magazine # 15

46

Filip Nikolić

STO I JEDAN Bio je to početak kraja jedne epohe. Kao što je razumno pretpostaviti, toga u datom trenutku uopšte nisam bio svestan.

Ko misli o epohama suočen sa skandalom? Pametovati o varljivosti istorije pred Lejlinim odurnim i nečovečnim ponašanjem?

Istovremeno sam se osetio osramoćeno, i užasnuto, i ljutito.

Stajao sam, zaslepljen jutarnjim suncem, i pokušavao da čitavu stvar ignorišem, u nadi da ću sutra sve pripisati halucinaciji...

Ili košmaru.

– Zero, molim te – rekla je Lejla.

Zero, to je moje ime. Za deset i šest godina koliko se poznajemo, Lejla me nikada nije oslovila po imenu. Imenovati lični aspekt kao prolazni deo bezvremene celine, osloviti Sto i jedan a obratiti se njegovom najsitnijem, ćelijskom delu, to nije mala stvar. I to pred svima, dok smo štelovali opremu. Samo se tako pojavila, niotkuda, i bacila mi ime pred noge, kao bombu spremnu da eksplodira.

Da se na tome završilo, stvar bi se nekako izgladila. Privremena histerija; svakome se to pre ili kasnije desi. Možda je, nadao sam se, niko nije ni čuo, mada su takva razmišljanja bila nategnuta.

– Zero – obratila mi se, dakle, i ja sam zaboravio da treba da dišem. Osetio sam poglede ostalih kako mi progorevaju potiljak.

Pogledi što sinergijom ogoljavaju mene i Lejlu, crnobelim rendgenskim snimkom pred kojim se ništa ne može sakriti i ne postoji ni jedna tajna. Kap znoja mi se srozala niz nos. A onda je Lejla uradila nešto još gore.

Argus Books Online Magazine # 15

47

– Zero, molim te, nemoj biti budala – rekla je. – Nemoj da ideš u Jamu, svi znaju da je mesto ozračeno.

Tako nešto se nikada pre nije dogodilo. Ne kažem – u tišini noći, kada je čovek sklon grehu, svako se od nas privremeno otuđi od propisa i sura, zabranjenim šapatom se obraćajući tmini. Ali na svetlosti dana, tu, pred svima? Probao sam da je urazumim.

– Blagosloven je onaj koji verno služi Sto i jedan – izdeklamovao sam suru 11:1001, u nadi da će je to prizvati pameti.

Uzalud, kako se ispostavilo.

– Ti nisi prirodno glup, ali ti to jako dobro ide – nastavila je Lejla, na moj užas i sramotu. Kakav je to pogan jezik bio?

– Svako delanje u skladu sa celinom, donosi blagodet i prosperitet Sto i jedan; i ne plašite se mraka, ozračenja i zveradi, jer onaj koji je spoznao celinu ne može zaista umreti – probao sam drugu taktiku. Kombinacija sura 217:1001 i 999: 1001. Dobar, pošten odgovor. Da bih joj stavio do znanja koliko je neprikladno to što radi, dodao sam još i suru 923:1001: – Ženski aspekt popravlja makine, muški aspekt kopa rupe, ženski aspekt izliva metke, muški aspekt dobavlja gorivo...

– Niko se još iz Jame nije vratio, a tebe sada šalju! – nije mi dopustila da završim. Kao da je jeretik ili, još gore, da je postala divlji gul, žderač leševa i korenja. – Reci im da nećeš da ideš! Ne budi kreten! – dodala je, pre nego što su stariji došli.

Tako je to počelo. Momenat što najavljuje promene, međutim, proleteo je pored mene neprimećen. Od Lejle se ništa dobro nije moglo očekivati, to sam znao, i ispadi pogubne samovolje joj nisu bili strani. Od kad je znam, Lejlina omiljena sura je bila 34:1001: – Ko ljubi mudrost, drag je u Sto i jedan, kao i 5:1001: – Pitajte i biće vam rečeno.

Oduvek je postavljala pitanja, izuvijano, surama: zašto ženski aspekt mora da bere cvetove lokvanja, a ne muški? Zašto Argus Books Online Magazine # 15

48

gulove ubijamo, kada nas ne diraju? Zašto potomke pravimo samo kada Sto i jedan tako naredi? Pitajte, pitajte, pitajte... Često je Lejla zbog takvog ponašanja provodila svoje dane dole u rupi.

Ali da ovako besramno odbaci sure i ogrne se plaštom individualnosti? To se i pred najvoljenijima od voljenih retko činilo.

Odlučeno je da se Lejla disciplinski smesti u rupu na par dana strahovite samoće. Ja sam dobio pohvalu, tapšanje po leđima i uputstvo do Jame. Međutim, ostao sam pod utiskom neprijatnog događaja. Utoliko neprijatnijeg što sam negde duboko verovao da je Lejla bila u pravu. Svi su to znali. Jama jeste ozračena.

U ta davna vremena nije bilo ni jedne druge zajednice nalik na Sto i jedan. Naša ograda, sastavljena od cementa i napabirčenog kamena, s krivim i trošnim palisadama, čuvala je poslednju iskru reda i civilizacije na ovome svetu. Sve iza je bilo prepušteno žderačima i ozračenim beštijama, korovu i paprati, džungli polegloj po betonskom lešu staroga sveta. „Sto i jedan je poslednja luča ljudskosti pod zverobraznim svodom“, kažu sure, i mi smo verovali.

Uprkos svemu, to nije značilo da možemo mirno spavati u utešnom gnezdu zajedništva i sura, da ne moramo napustiti ograde, ne bi li iz paklene tarapane što nas okružuje pribavili resurse. Znalo se kako – ženski aspekt bere plodove, stara se o grlima, cedi kaktuse, poznaje tajna znanja o mehanizmu električnog generatora i lovi manju zverad; muški aspekt lovi divljač, ubija gulove, seje polja i po potrebi odlazi u stare gradove, da dobavi naftu i gorivo, baterije i solarne ploče. Takav je bio red, i mada sam se užasavao odlaska u Jamu, nikada nisam pomislio da se pobunim protiv zadatka što mi ga je Totem poverio. Pobuna je, uostalom, reč nepoznata u surama. Šta bi bilo da jesam? Da li bi se sve brže odigralo? Ili bi i mene bacili u rupu? Pretpostavljam da ovo drugo. Mada, pretArgus Books Online Magazine # 15

49

postavka je majka svih grešaka, kao što sam kasnije naučio.

Stvari su se odigrale svojim tokom, a moj odlazak u Jamu je bio kraj života kakvog sam poznavao. Lejla je bila samo vesnik promena.

Jama je od davnina poznata, mada niko nije bio siguran čemu je nekada služila. Bila je to najveća zgrada u okolini, na dva puta po deset spratova, sva od betona, kamenih stepenica i slepih prozora iz kojih je džigljalo žbunje. Okružena ritovima i močvarom, a puna ko zna kakvih strahota, Jama je za sve nas mlađe u Sto i jedan bila košmar, i to onaj pravi, opipljivi. Mnogi su se tamo zaputili, samo da svoje postojanje nastave kroz večni kontinuitet, ali nikako i svojom individualnom manifestacijom.

Materijalna ljuštura je uglavnom ostajala negde u tami, da je hrskaju svakakve spodobe.

Sve sam to znao dok sam se šunjao kroz vodu do kolena, znojeći se ispod filtracione maske. Lejline zlokobne reči mi nisu davale mira. Ni kada sam kročio na prljavo stepenište, i zagazio u mračne hodnike tek mestimično išarane sunčevim svetlom, upozorenje me nije napustilo. U memli, dok su mi muve zujale oko glave, čuo sam šapat – mesto je ozračeno.

Neću grešiti dušu. Da li me je Lejla toliko omela da sam dozvolio sebi grešku? Da li me je njeno neprikladno korišćenje zabranjenih rečeničnih konstrukcija toliko uzbudilo? Ne sećam se, ali ne verujem. Lako je stradati u Jami, kao što je to Lejla lepo primetila.

Nisam stigao dalje od par soba na drugom spratu kada sam ih video. Žderače. Samo na trenutak, iza razvaljenog okvira vrata, potom su trkom nestali. U jednoj ruci gajgerov brojač, u drugoj puška, smotao sam se, zbunio, i pojurio za njima. „A veštice i vrače, i gulove i korenja žderače, i ljudsku zverad i đavole, valjano je sa zemljom satrti“ kaže sura 13:1001. Takve stvari nisu prioritet u odnosu na gorivo i baterije i panele, ali nije bilo Argus Books Online Magazine # 15

50

bezbedno dokle god oni vršljaju naokolo. Pojurio sam , s namerom da ih prvo eliminišem, pa potom da nastavim potragu.

Glupost je to bila, ali ni prva ni poslednja u mom životu.

Glupost koju sam, pak, skupo platio i valjda se tako opravdao.

Pred sobom opravdao, dakako, za Sto i jedan sam bio, i samo sam i mogao biti propala investicija, neznatni odliv biomase.

Nema opravdanja pred Sto i jedan za neposlušnost, kao ni za beskorisnost.

Nisam umro, mada sam se kasnije kajao zbog toga. Evo kako je bilo – brzo sam izgubio žderače u lavirintu hodnika, oni su, uostalom, Jamu poznavali mnogo bolje nego ja, a ubrzo sam i samoga sebe izgubio. U mraku, u sobama ispunjenih kršom i lomom, u hodnicima gde rupe bez dna zjape u zidovima, lutao sam, čini mi se, danima. Kad sam na kraju prilegao, nešto me je napalo.

Nisu to bili žderači, oni bar liče na nas, ljude Stojedan. Nije to bio ni divlji pas, ni štakor, ni đavolja mačka, ni varan iz kanalizacije, ništa iz radioaktivne menažerije na koje nas opominju sure. Samo znam da je imalo mrtve oči, telo od zglavaka i hitina, ralje kukca, kao i ravnodušnu svirepost kakvu nikada pre nisam video. Ščepalo me je za nogu s takvom silinom, da sam u trenutku shvatio da je besmisleno opirati se. Ali, valjda jesam; čitav događaj je ostao u nekom mutnom i košmarnom sledu slika za čiju verodostojnost ne mogu svedočiti. Znam samo da sam se, krvav i polumrtav, umazan blatom, bez opreme, oružja i plena, dovukao do vrata grada, da bespomoćno grebem po dverima.

Nikada nisam saznao šta mi je nogu odgrizlo.

Bilo kako bilo, nisam napustio materijalnu ljušturu i prepustio se bezvremenom zagrljaju Sto i jedan. Nije mi bilo dozvoljeno. U životu zajednice treba težiti idealnom broju, a to se ne može postići ako skauti prečesto napuštaju individualne forme.

Patrljak noge mi je zalečen, groznica utišana čajevima i lekoArgus Books Online Magazine # 15

51

vima, i nakon četiri sedmice teškog bolovanja, uspeo sam da ustanem iz kreveta. Samo, to što je s postelje ustalo, to više nije bila ista gradivna jedinica, to više nisam bio ja.

Znao sam da tako osakaćen ne mogu više obavljati svoju društvenu ulogu. Moj doprinos zajednici Sto i jedan je bio degradirani na samo teoretsku osnovu – mogao sam komunicirati propisanim surama, ali nisam više mogao da ispunim ni jedan zadatak muškog aspekta; da kopam, žanjem, lovim, idem po gorivo. Moje beskorisno prisustvo u materijalnom obliku je, s toga, bilo samo privremeno. Čak i uteha da ću kroz četiri ili pet godina postići večnost sa zajednicom, činila me je gorkim i besnim. Od ranog jutra pa do kasne večeri, ležao sam u kolibi, gnevan na sve: na sebe, na sopstveni patrljak i na život ovaj, i na život večni. U košmarima mi se vraćalo škripanje hitina i krckanje kostiju. Jednom dnevno, prilikom zajedničkih molitvi, viđao sam samo sažaljive poglede zajednice. Parazit; mrtvo meso koje uskoro treba odstraniti, bubnjalo mi je u glavi. A kada mi je nakon par meseci te muke, Totem izrekao suru o neophodnosti održavanja brojčanog stanja, osetio sam kako me obuzima jedno vrlo nezajedničko osećanje – želja da se okrenem i od Sto i jedan zauvek otćopam.

Razlog je bio neprihvatljivi totemov izbor plodonosnog partnera. U slučajevima kao što je moj, sure su predviđale da bi mesto koje ostavim za sobom trebao da preuzme moj potomak.

S kojom jedinicom Sto i jedan bih taj sveti zadatak obavio, nije bilo moje da biram, ali sam kao svojevrsnu uvredu primio vest da je moja odabrana partnerka zacelo Lejla. Nisam mogao da verujem. To je, mislio sam, kazna zbog neobavljenog zadatka.

Sto i jedan želi da me ponizi. Ko bi se, uostalom, sa Lejlom izborio?

Uprkos mojim najčemernijim očekivanjima, Lejla se nije bunila. Nije nepropisanu reč rekla, čak mi se i prikladnim suArgus Books Online Magazine # 15

52

rama u javnosti obratila. Prihvatila je svoju dužnost ženskog aspekta celine uzorno i smireno, baš kako se to radi u Sto i jedan. Priznajem, bio sam prijatno iznenađen, ali i oprezan.

Ubrzo nam je određena i privatna zemunica, koju smo trebali koristiti za problem idealnog broja, na koliko god nam noći bude trebala. Te duge, znojave večeri nikada neću zaboraviti.

Razmiš­ljao sam ovako – ako je moja proždrana noga u Jamama bila pakle­na muka, barem se brže okončala. S Lejlom je to išlo mnogo teže.

– Zero, razmisli malo – rekla mi je prve večeri, i opet me prepala bahatim odnosom prema mom imenu. – Zero, zašto misliš da čovekov um može da formira govor van propisanih sura, ako je to toliko opasno?

– Misao rađa reč, reč rađa delo, a dela mogu biti ili rđava ili sura – gunđao sam. – Od rđave misli potiče rđavo delo, te individualni aspekt Sto i...

– Znam i sama šta kažu sure – prekinula me je. – Ali reci mi, da li je pravedno da ti umreš jer ne možeš više trčati, ni kopati ni loviti, iako možeš naučiti prirodu generatora i tako doprineti zajednici? To je bitan zadatak, a ne trebaju ti za njega noge.

– To je ženski posao! – sablaznio sam se. Naknadno sam shvatio da je to prvi put da izgovorim nešto glasno pred drugim aspektom, a da nije doslovno zapisano u surama.

Nije mi bilo lako tih dugih noći. Lejla me nije puštala na miru s pitanjima na koje je sama davala odgovore. Tu sam njenu stranu, što nepromišljeno priča kao da je žderač iz Jama a ne pripadnik Sto i jedan, ipak, mogao da prihvatim s izvesnom rezervom; izgledalo je da je zadatak poveren od Totema, najsvetiji zadatak ženskog aspekta, blagotvorno uticao na Lejlinu samovoljnu prirodu. Prestala je da se nepristojno izražava pred Sto i jedan, i nije više postavljala pitanja. Osim meni, nesrećniku, i to po čitavu noć.

Argus Books Online Magazine # 15

53

Argus Books Online Magazine # 15

54

– Zero? – uvek bi tako podmuklo počela. Iz inata sam prestao da se štrecam na sopstveno ime, barem u privatnosti zemunice. – Zero, koliko ljudi živi u Sto i jedan?

Glupo pitanje, mislio sam tada. Prva sura je tu bila vrlo jasna.

– Sto i jedan je najidealniji broj kosmosa: sastavljen je od nule i jedinice, dva broja što tvore čitavu stvarnost; sto i jedan, jedan i sto, tom broju uvek mora težiti zajednica, jer samo...

– Hoćeš da kažeš, dakle, da mi živimo u zajednici od sto i jednog čoveka?

– Blagosloven je onaj koji verno služi Sto i jedan – rekoh rezignirano. Nadao sam se da će je taj odgovor konačno zadovoljiti.

– Ili možda u našoj zajednici živi prvo jedan pa tek onda sto ljudi? – šapnula mi je Lejla na uvo. – Da li si ikada prebrojao sve pripadnike Sto i jedan?

Nisam, naravno, a i zašto bih? Ipak, đavolja misao mi nije dala mira. Narednog dana sam izašao ispred svoje nove zemunice, i pošto me nikakve dnevne dužnosti nisu čekale (niti su me mogle čekati), uzeo sam na sebe zadatak da prebrojim sve individualne aspekte. Nije bilo lako jer su se svi bavili svojim zadacima širom naselja, i morao sam često počinjati ispočetka. Ćopao sam okolo, zagledao, zapisivao grančicom po zemlji kada je trebalo. Kada sam bio siguran da sam sve pobrojao, krenuo sam brojati ponovo. Narednog dana opet. I dan posle toga.

– Sto i jedan...– promucao sam naredne večeri, kao čovek koji uči tuđ jezik. Nije bilo lako otrgnuti se poznatom ritmu sura. – Sto i jedan je... zapravo sto. Sto ljudi ima u našoj zajednici.

– Jeste – klimnula je Lejla glavom. Ležali smo u postelji zemunice, u mraku. Nisam joj video izraz lica; samo su joj se oči caklile.

Argus Books Online Magazine # 15

55

– Ali... gde je jedan?

– Dobro pitanje – rekla je Lejla, i zaspala na mom ramenu.

Kao da se umorila od naših razgovora.

Stvari su se, pak, brzo razvijale. Naš rad, moj i Lejlin, konačno je dao rezultate, i zametak novog individualnog aspekta se začeo u Lejlinoj utrobi. U početku neprimetno, tiho, pre nego što je stomak počeo da joj se zaokrugljuje svake sedmice sve više i više. Proces sam pratio sa strahopoštovanjem, tako da sam čak i na svoju nesreću zaboravio: tako se Sto i jedan obnavljaju vekovima, čudo bogova i prirode!

Ali gde onda fali jedan, dodao je tihi glas u mojoj glavi. Takve strane misli, od Lejle usađene, nisu mi davale mira. Odlučio sam da stvari isteram na čistac. Na svu sreću, s Lejlom sam se još uvek mogao tajno sastajati.

– Totem je jedan! – rekao sam pobedonosno.

– Misliš? – upitala je.

– Totem je... – počeo sam, tragajući za pravom reči. Hteo sam da pokažem kako se i ja znam koristiti tim njenim varvarskim, mutantskim jezikom. – Sim... samost... Simult!

– Misliš simbol? – upitala je uz osmeh.

– Simbol, da! Totem je jedan, on je sa nama sto i jedan!

– Možda i jeste – klimnula je glavom Lejla. – Ali šta ako je jedan osoba? Ako je nas sto ovde, a jedan se krije?

Na tako uvrnute misli nisam imao dobar odgovor.

– Da li bi ti, Zero, kad bi mogao, naučio ženski posao? Da popravljaš generatore? – pitala me je Lejla posle toga. Odlučio sam da joj na tako ponižavajuća pitanja ne odgovaram.

Mog vremena je, uostalom, bilo sve manje i manje. Dan kada će se Lejlin i moj plod predstaviti zajednici, znao sam, biće dan kada ja prestajem da postojim, barem u fizičkom smislu. Ja ću svoje sveto ime predati onom koji dolazi na moje mesto, ali posle toga je sudbina ovog aspekta završena. Pitanje Argus Books Online Magazine # 15

56

je bilo samo kako: ostavljanje među zverima, ili sekira u glavu, ili žica oko vrata? Možda nešto milosrdnije? Znam samo da mi je strah oduzimao i ono malo pokreta koje sam mogao da napravim.

Sve sam češće provodio vreme posmatrajući Totem, piramidu od kamena, bambusa i crepa, poslednji bastion civilizacije.

U odnosu na grandiozne građevine prošlosti, sudeći prema arhitektonskim skeletima što gvire iz džungle, piramidica je delovala navrat – nanos sagrađena. Mora da je stara, mislio sam se. Drevna, čak. Ali, neko ju je morao sagraditi. Neki muški aspekti su mešali cement, i tesali kamen, i oblikovali bambus. Neki ženski aspekt je morao ugraditi kompjuterski terminal što izdaje direktive u obliku odabranih sura.

Mnogo godina kasnije, misli su mi se često vraćale našem noćnom sastanku što je usledio. Igrom slučaja, bilo je to samo par dana pre nego što je Lejla donela muški aspekt na ovaj svet, slučajnost o kojoj sam kasnije mnogo razmišljao.

Biće da sam u jednom trenutku ispovedio svoja razmišljanja o Totemu. U tom trenutku sam se već uspešno znao izraziti, bez dikcije sura. Lejla me je saslušala, s jednom rukom na zakrivljenom stomaku, sve vreme klimajući glavom. Potom se nasmešila.

– Rekla sam ti da nisi glup, samo kada hoćeš da se potrudiš – rekla je. – Hajde sa mnom da ti nešto pokažem. Vreme je da upoznaš nekoga.

Zaputili smo se kroz usnulo naselje. Lejla je zbog mene hodala polako, mada se zbog telesne veličine i sama dosta gegala.

Ja sam se batrgao sa jednom nogom i bambusovim štapom. Došli smo do Totema, ali sa zadnje strane. Lejla nogom razgrnu prašinu na zemlji, i pred nama se ukaza okrugli, metalni poklopac.

Loš predosećaj je zračio oko tog železnog kruga. Znao sam da posle toga ništa više neće biti isto.

Argus Books Online Magazine # 15

57

Dugo je sve to trajalo, a meni se činilo i još duže. S mukom smo poklopac pomerili, i sa još većom mukom (barem ja), spustili niz merdevine zacementirane u zid. Kada sam se, bolan i znojav, dočepao memljivog hodnika ispod zemlje, Lejla mi je pomogla da ustanem. Ruku pod ruku, zaronili smo u tamu.

Sve me je to podsetilo na jednu čudnu priču što mi je Lejla jednom ispričala, nje nema u surama, a čula ju je od ženskog aspekta koja je mogla biti njen predak. O zajednici po imenu Oz i čarobnjaku. Nikada je nisam razumeo do kraja, ali mi je tada bila na pameti.

Kao i u toj priči, ušli smo u neobičnu okruglu sobu. Nikada takvu nisam ranije video – zidovi od metala, i četiri ili pet terminala, kao onaj na Totemu. Žuta sijalica na plafonu je bojila naš ledeni dah.

Sredinu sobe je zauzimala debela staklena cev ispunjena uskovitlanom mutnožutom i zelenom tekućinom. Lejla je to čudo nazvala akvarijum, i svečano mu je prišla.

– Upoznaj, Zero, našeg broja jedan! – rekla je. – Nemoj mu, doduše, zameriti ako ti ne odgovori.

Oprezno sam prišao. U mutljagu akvarijuma se ništa nije moglo nazreti, osim trunja. Prislonio sam nos na ledeno staklo.

– Tu je, samo je malo stidljiv – reče Lejla, čikajući me. Napregao sam oči.

Kao kada se ispostavi da štap nije štap, nego je zmija što brzo s mesta otpuza, tako se i u oblaku tečne prašine izdvojio oblik.

Krenuo sam da kružim oko akvarijuma, loveći smisao u svemu tome.

– Mrtvo je – ustanovio sam, gledajući deformisane očne duplje.

– Mrtvo je već godinama – rekla je Lejla. – Decenijama, možda. Direktive koje Totem izdaje se automatski štampaju.

Argus Books Online Magazine # 15

58

Kao što se da očekivati, mnoga pitanja su mi se rojila po glavi. Ko je to bio, šta je to bilo? Da li Lejla već dugo zna? Kako je saznala?

– To... To znači... – bilo je sve što sam mogao da promucam.

Lejla je klimnula glavom, i završila rečenicu umesto mene.

Ubrzo se izvinila, ali je morala napolje, hladnoća joj je smetala.

Mene je ostavila da razgledam prostoriju, terminale i gnusobu u akvarijumu. Dugo sam tamo stajao, nakrivljen i obogaljen, dok mi se dah ledio na žutoj svetlosti sijalice.

To znači, Zero, da sada možemo napisati kakvu god suru poželimo...

Osmehnuo sam se, pa zakikotao i na kraju zasmejao. Cerekanje je dugo odzvanjalo mračnim hodnicima, kao predskazanje novog doba.

Kakvu god suru poželimo...

Filip Nikolić je rođen 1988. godine i živi u Beogradu.

Argus Books Online Magazine # 15

59

Argus Books Online Magazine # 15

60

Pavle Teofilović

MELANIJA MELA MELANI Dragi ljubitelji mašinskog baleta, obaveštavamo vas da, usled tragične smrti upravnika, Centar za Nadhumanu Umetnost otkazuje sve predstave do daljnjeg.

27.04.2186. ccc Dan ranije Melanija Mela Melani?

Da? – ušetala je na prstima.

Sednite Melanija Mela Melani.

Poslušala ga je, poklonila se i sela nasuprot njegovog stola.

Na jednoj od slika iznad upravnikove fotelje videla se i ona. Čovek je sklopio ruke, pokušao da je gleda u oči, ali njene noge omele su ga u naumu.

Dugo razmišljam kako ovo da saopštim. Verujte da nije lako.

Ipak, kad pomislim da će biti surovo, setim se ko ste vi u stvari i shvatim da ćete stoički izdržati.

Samo izvolite – kapke je spuštala u nizu od pet brzih i jednog sporog poteza.

S obzirom da se njegovo ćutanje nastavilo, gricnula je i nokat.

Kada sam vas primio, pre deceniju i po, svideo mi se način na koji plešete – odvažio se da kaže. – Mnogo publike dolazilo je u naš Teatar specijalno radi vas.

O? Kako se toga ne bih sećala upravniče dragi?

Argus Books Online Magazine # 15

61

Argus Books Online Magazine # 15

62

Koliko smo samo plastičnog cveća skupljali s dela bine gde ste se vi klanjali, o Melanija Mela Melani – ustao je, došao do nje i pomirisao joj kosu skupljenu u punđu. – Ipak, vremena se menjaju.

Ne razumem.

Dve prestupne godine otperjale su ko bačeni jastuk, od kako ste akterka isključivo sporednih uloga. Čak i to je dobro funkcionisalo neko vreme, ali danas... Mislim da moć ustanove ne prevazilazi opstanak svih. Žao mi je.

Direktore! – otpuštala je suze takođe u nizu pet bržih padova, jedan sporiji. Ta, šesta suza bila je veličine kocke leda. – Ja volim ovaj pos’o. Balet je moja jedina svrha. Ukoliko negde grešim spremna sam da priznam. Recite mi kako, šta i odmah ću ispraviti sve.

Vidite, Melanija Mela Melani, teško će Vam pasti ova kritika, ali Vi, sada već bivša balerino ovoga teatra, igrate kao... kao...

– uzeo je maramicu i obrisao nos.

Recite – suze su joj ubrzale pad, veličinu i gustinu.

Svo ovo vreme plesali ste tek... tek kao... Kao ljudsko biće!

Neeee! – u očaju je pokušala da odšrafi glavu. – Kako možete? To je najveća uvreda koju ...

Smirite se. Ne ljutite se, Melanija Mela Melani. Nijedna androitkinja ovog doba ne želi to da čuje, al’ je fakat! Vaši pokreti su kao kod neke žive devojke. Ne bilo koje, naravno! Igrate kao žena koja je dakako završila baletsku školu i to sa najboljim ocenama. Pritom je bila i prvakinja nacionalnog teatra. Otprilike nivo Isidore Dankan i Maje Plesickaje.

Neee.

Ali to – rastužio se i sam – više nije dovoljno, Melanija Mela Melani.

Današnja publika želi nešto novo. Prkos gravitaciji. Povremeni let nad scenom sa idealnim vokalom i udovima koji se Argus Books Online Magazine # 15

63

mogu produžavati i smanjivati u zavisnosti od tačke. Energija i snaga ljudskih bića u umetnosti je prevaziđena!

Ja ovo ne mogu da podnesem – zajecala je dok joj je on doneo kofer-kutiju u kome se nalazio njen punjač za struju.

Kako ću bez teatra? Daleko od drugarica i drugova sa kojima sam toliko uživala radeći? Bez publike za čije sam aplauze ... – htele je reći živela, pa se zaustavila. – Ama znam! Ponudiću se za ugradnju novih programa. Ažurirajte me ako Boga znate.

Unesite u me sve novo i moderno. Rado ću postati da budem izmenjena.

Da – upravnik došeta do prozora. – Razmišljao sam i o tom, ali postoje brojne prepreke Melanijo moja. Proizvedeni ste pre četiri decenije. Ubrzo po nastanku kupio vas je stari udovac, vlasnik kompanije za kremiranje. Uzevši vas, ažurirao vam je najpre izgled i karakter. Podesio da ličite na njegovu, prerano preminulu suprugu iz devojačkih dana koja je bila balerina u vremena kad su krvomesnati igrači još nešto i značili. S obzirom da udovcu nije manjkalo novca ugradio je u vas mnogo lepih programa. Od onih za pomoć prilikom kremiranja do svih plesova koje je nekad uspešno izvodila njegova žena.

Da – nostalgično se setila. – Svako veče pre nego što bi zaspao, tražio je da budem dama s Kamelijama, Julija, bela ili crna jezerska labudica i dočaram mu atmosferu iz Don Kihota.

Primetno je da je stari voleo i sambu, mambo, tango, ća ća ća – dodao je upravnik. – Ali jedne noći, tokom izvođenja „Ohridske legende“, pred njegovom foteljom, uhvatio se za srce, potrčao ka vama buncajući ime pokojne supruge, pao i ...

Ne podsećajte me molim vas!

Kasnije vas je njegova familija pronašla i već sutra preprodala ovoj instituciji. Problem je što se novi programi za plesne egzibicije ne ugrađuju lako na stare modele. Sećate li se, Melanija Mela Melani, nekoliko puta smo pokušavali, kompletno vas Argus Books Online Magazine # 15

64

resetovali, ali nije dalo rezultata. Činilo se, na jednoj premijeri, da Vam procesor dobro upija sve pokrete. Ipak, ukočili ste se nasred scene. Bila je to velika bruka za ovo pozorište i to više ne smemo dozvoliti.

I šta će sada biti sa mnom? – kleknula je – Hoću li u staro gvožđe?

Siguran sam da ćete uživati u novoj svrsi.

Prijaviću se da volontiram u bolnici, nekom domu zdravlja...

Pomagaću starima, bespomoćnima... Usput im igrati Koštanu i Krcka Oraščića. Oni neće biti toliko zahtevni.

Melanija, podsećam vas da prijave za novu svrhu upućuju samo inteligentne mašine koje su odbačene. Vi ipak imate svog vlasnika, a to je ova institucija. Biću konkretan. Ja sam taj koji odlučuje o vašoj sudbini.

Pa da čujem. Šta me čeka?

Prodaću vas izvesnom starijem gospodinu kome ćete pomagati.

Pa to sam i htela! Donosiću mu hranu i piće u krevet i ...

Ne toliko starom! Može sam da sprema večere, čisti o kući i obavlja veliku i malu nuždu. Šezdesetogodišnjak je moj ujka i jedino šta mu fali je intimnost u okviru vikendice u kojoj vikendom odlazi bez ujne.

A a ali...

Neće zahtevati plesne pokrete bez mane. Moći ćete da grešite koliko hoćete.

Ono šta želi je ugradnja – izvadio je usb fleš i krenuo ka njoj – sposobnosti koje mu smušena ujna nikad nije pružila. To se bar jeftino nabavlja i lako ugrađuje. Hajde... – približio joj se, a ona počela da beži oko stola.

Kad vam ovo udenem, o, Melanija Mela Melani, postaćete kraljica muških želja. Isceliteljka svake inhibicije. Čemu sada beg draga? Nisu ovde nikakve perverzije. Sve same uobičajene Argus Books Online Magazine # 15

65

stvari za kraj dvadeset i drugog veka: urofilija, klizmafilija, partijalizam, dakrifilija, mazohizam, troilizam, salirofilija i akromatofilija!

Ne. Ne, molim vas. To... to neću biti ja!

Ma bićeš još bolja ti, malena meka bombono! – počeo je da se kikoće.

Najzad joj je uhvatio nogu. Ugradiću ti ovo, posle čega ćemo raditi probu, uzbudljiviju nego onu od labudovog jezera. Samo ti i ja! – zgrabio ju je za ruke, oborio na sto i u nju ubacio namenjeno. Htela je da se brani, odgurne ga, ali u nju nikad nije ubacivan program za fizički obračun. Poželela je da ga pljune, ali mehanizam za proizvodnju tečnosti bilo koje vrste, nije bio nešto što je posedovala. Bacivši oko na gajtan preko kog se punila u struju, mislila je da bi rado zadavila krvomesnatog skota.

No, i on je bio predalek. Najzad se, u trenutku kad joj se, usled ugrađenog, psiha menjala, setila programa koji joj je uneo prvi gazda, krematolog. Nad živima ga nikad nije koristila. Dosad!

Okrenula se ka upravniku i iz očiju ispustila munje.

Pavle Teofilović, rođen je 1977. u Beogradu. Na Akademiji Umetnosti je diplomirao dramaturgiju 2001. Prve decenije nakon toga uglavnom je radio u medijima. Kao dramaturg TV emisija na RTS i Happy TV, a kao novinar redakcija za kulturu, muziku i televiziju u listu Politika i na radio Beogradu 2. Od 2011. je referent za marketing u privatnoj firmi.

Argus Books Online Magazine # 15

66

Argus Books Online Magazine # 15

67

Milka Knežević-Ivašković

ŽENA U HOROR FILMU Nekadašnja akterka iz gotskih „romana jeze“ i ranih horor filmova bila je krhka, nežna i nemoćna da sama savlada čudovište. Ona je, vrišteći, bežala od progonitelja saplićući se o krajeve svoje krinoline. Drhtala je od straha u sobi mračnog Drakulinog zamka ili padala u nesvest pri pogledu na monstruma.

Njena pojava je imala zadatak da naglasi kontrast između čedne nevinosti i vrhunskog zla, kao i da posluži kao tačka interesa oko koje se sukobljavaju vampiri i vukodlaci i heroj, oličen u muškarcu. Takav prototip idealne mete – nevine, naivne i bezazlene – koja je u sendviču između predatora i izbavitelja, trajao je sve do druge polovine XX veka, iako je feminizam već bio prožeo druge oblike umetničkog izraza. Horor, ne samo zato što je dugo bio prokažen kao ne-umetnički, pa čak i kao kič, jedan je od poslednjih žanrova koji je ženi dozvolio da postane emancipovana junakinja. Ponavljanje matrice: žena-žrtva – progonitelj – izbavitelj vuče korene iz strašnih folklornih priča i njihovih kasnijih adaptacija u bajkama, čija poruka glasi: žena-dete je slobodna tek pošto je oslobodi muškarac, koji će činom spasavanja steći pravo na njenu večnu ljubav i odanost.

Ovakvog obrasca lišeni su tek kultni filmovi s kraja sedamdesetih: „Keri“ (1976), Brajana De Palme, po romanu Stivena Kinga; Karpenterova „Noć veštica“ (1978); „Osmi putnik“ (1979) Ridlija Skota. „Noć veštica“ je – eksplicitnije nego ranija ostvarenja – u žanr uveo pojam finalne devojke. Finalna devojka se od svojih vršnjakinja razlikuje po osećanju odgovornosti. Naime, ona je Argus Books Online Magazine # 15

68

bejbisiterka koja ozbiljno shvata svoj posao, školarka koja ozbiljno uči, dobra devojka iz komšiluka. Ona je skoro savršena u svakom pogledu, čak toliko „savršena“ da, za razliku od sporednih ženskih likova, ne ispoljava libido. Seksualnost, naime, nije odlika pozitivne heroine horor filma iz tog perioda. Seks se smatrao muškom privilegijom, kao vid dominacije. Ukoliko bi devojka u tadašnjem horor filmu pokušala da preuzme kontrolu nad muškom seksualnom energijom, bila bi ubijena, ili bi oboje bili ubijeni tokom seksualnog čina. Nije se samo ekstrem u vidu ženske erotske razuzdanosti smatrao neprihvatljivim, već čak i ženska seksualna sloboda.

Za razliku od finalne devojke, ostali ženski likovi su promiskuitetni, skloni lakim drogama, povodljivi, površni, imućniji.

Ti ženski likovi često su iskarikirani do te mere da se pojam sporedne devojke/žene – priglupe, upadljivo atraktivne bujne plavuše – može svrstati u kliše. Režiser Dario Arđento je jednom prilikom izjavio da mu je zanimljivije da u filmu, umesto ubiArgus Books Online Magazine # 15

69

janja ružnih žena i muškaraca, vidi ubijanje fizički privlačnih, mada se, kao ni De Palma, poznat po sličnom stavu, nije libio da za svoje glavne junakinje odabere lepe glumice. Tako dolazimo do neminovnog zaključka da je samo finalna devojka, koja zrelošću i moralnim ponašanjem („uzornim“ u kontekstu puritanske zajednice) odskače iz svoje društvene grupe, sposobna da preživi napad brutalnog serijskog ubice i da mu se, štaviše, suprotstavi i eliminiše ga. Ona, najčešće jedina, oseća pretnju i od samog početka je na oprezu, jer je – kao čista i neukaljana duša – sposobna da predoseti tri glavna elementa horora: zlo, opasnost i predstojeći haos. Igra žmurki sa predatorom početak je njene inicijacije: oslobađanja iz ljušture devojčice i prelazak iz doba nevinosti u doba zrelosti. Svako preterano insistiranje na ženskosti dovodilo je do njene (ženske) transformacije u zli karakter. Najočitiji primer je Keri, koja se preobražava u demonsku osvetnicu pošto dobije prvu menstruaciju. Ovde moram da napomenem da se iza Kerinog negativnog preobražaja krije čitav spektar psiholoških i socijalnih uzroka, od kojih je najbitniji – majka. U „Keri“ je uloga vaspitanja i majke kao ishodišta zla, pandan Hičkokovom „Psihu“. Konačno, iako su ovaj film mnogi kritičari proglasili mizoginim, „Keri“ je i svojevrsna kritika puritanstva – toliko, u pozitivnom kontekstu, eksploatisanog u ranijim horor ostvarenjima, i verskog fanatizma.

Ako su „Noć veštica“ i „Keri“ u prvi plan iznele žene u nastajanju, „Osmi putnik“ je iznedrio Ripli – sinonim za ženuborca, takoreći androginu, čiji su telesni atributi u funkciji pokazivanja dobre fizičke kondicije, neophodne da junakinja preživi čak i u uslovima gubitka kontrole ostatka, mahom muške, posade nad čudovištem. S obzirom na činjenicu da se horor odvija u svemiru – u prostoru koji iziskuje dodatno planiranje, snalažljivost i okretnost, njene veštine, inteligencija i hrabrost još su ubedljiviji.

Argus Books Online Magazine # 15

70

Gledalac će primetiti da je jedno od glavnih obeležja navedenih akterki – usamljenost. One su – čak i u slučaju Lori („Noć veštica“), naizgled dobro socijalizovane ali drugačije (pri čemu ćemo tek u nastavcima pomenutog filma shvatiti zašto) – izopštenici, crne ovce u školi, u kući ili na svemirskom brodu. Ta izolovanost nije rezultat njihovog, na primer, fizičkog izgleda, već osećanja nepripadanja ambijentu ili timu, ili – kod Keri – izloženosti izrazito neprijateljskom, siledžijskom okruženju vršnjaka.

Nakon Ripli, usledio je korak dalje, u vidu žene-policajca, naučnice, ili forenzičarke, posvećene svom poslu, žene u odličnoj psiho-fizičkoj kondiciji, natprosečno inteligentne, lepe, ambiciozne, odvažne. Ovaj prototip funkcioniše kao deo muškog tima, ali se kolege muškarci prema njoj odnose sa određenom dozom strahopoštovanja i ravnopravno sa njom dele najzahtevnije i najopasnije zadatke. Mlada agentica Klaris, iz kultnog ostvarenja „Kad jaganjci utihnu“ (1991), iako početnica, vična je da rešava mozgalice super inteligentnog kanibala koji joj pomaže da otkrije identitet serijskog ubice. Trauma zbog jagnjeta koje nije uspela da spase u detinjstvu prepliće se sa simbolikom čaura leptira koje ubica ostavlja u ustima žrtava: tek kada uspe Argus Books Online Magazine # 15

71

da reši prvi zadatak, i oslobodi poslednju zatočenu žrtvu, Klaris će naći svoj mir. Odnosno, doći će do njenog preobražaja na unutrašnjem, psihološkom planu. Pri tom, čak i tokom osvajanja sopstvene stabilnosti (mira), Klaris ostavlja utisak zrele, samosvesne, hrabre žene.

Izuzetno psihički jake žene pojavljuju se i u trilerima koji koketiraju sa hororom. U filmu „Poljubi devojke“, glavna junakinja je kidnapovana žrtva koja uspeva da pobegne od serijskog ubice i, za kratko vreme, potisne ružno iskustvo i aktivno učestvuje u istrazi. Takva heroina, po pravilu, ne vrišti, ne plače, ne paniči, i sposobna je da prevaziđe kako iracionalne, tako i racionalne strahove.

Ostvarenja iz horor kategorije „rape and revenge“ (silovanje i osveta) nastala početkom sedamdesetih, predstavila su specifičnu junakinju: žrtvu silovanja, koja se, nakon oporavka i transformacije iz žrtve u progonitelja, sveti silovateljima na podjednako brutalan ili čak brutalniji način. Ovde je, za razliku od Lori i Ripli, akterka drame ciljana meta upravo zbog svog pola, odnosno ženskosti, i surova „inicijacija“ preobražava je u borca za povraćaj sopstvenog integriteta jer, u falusocentričnom poretku kakav je opisan na početku „rape and revenge“ filmova, u kome je žena objekat, jedino logično i katarzično rešenje jeste da žena – nekim čudom preživevši i prevazišavši posttraumtski stres – dokaže da ume da bude podjednako okrutna kao muškarac.

Gnevni kritičari osvrnuli su se na problem moralnosti motiva osvete, smatrajući da na zločin ne treba uzvratiti zločinom, ali su slešeri iz serijala „I Spit On Your Grave“ („Pljujem ti na grob“) bili revolucionarni barem po dva pitanja: definitivno su poljuljali ustaljen model nejake žene i uticali na, do tada česte, zamene teza po kojima je žrtva silovanja krivac zbog nasilja nad njom.

Industrija kompjuterskih igrica doprinela je da žena ne postane samo ravnopravan učesnik, već i glavni protagonista u Argus Books Online Magazine # 15

72

fantastičnim, strašnim svetovima. Film „Resident Evil“ („Prijatejno zlo“) značajno odstupa od istoimenog serijala igara, ali zadržava „trend“ glavne junakinje, u filmu nazvane Alis, borca protiv moćne korporacije i mutanata koje je korporacija stvorila.

Alis je potencijalni spasilac sveta; ona je oličenje ženstvenosti, seksipilna, utegnuta i rizično razgolićena poput Barbarele iz nekada popularnog stripa, okretna kao Lara Kroft i neustrašiva kao Sara Konor iz „Terminatora“, i uz sve to – obdarena telekinetičkim i inim super-moćima. Nažalost, filmski serijal daje primat akciji nad horor atmosferom i pričom, pa se subliminalne poruke, kao i istrajnost glavne junakinje da porazi svog Nemesisa, gube. Od emancipovane Džil iz igre ostaje samo klasična akciona heroina.

Mnogi od najupečatljivijih monstruma u horor filmu su – žene. Katrin Danev u „Opsednutosti“, Romana Polanskog i „Gladi za krvlju“ Tonija Skota, Selma Hajek u „Od sumraka do svitanja“ itd. „Fatalna žena“ (ili romantičarska, Sadova „gospa od bola“) iz horor filma uvek je zla, psihopatska ličnost, ali obavezno poseduje harizmu kojoj žrtve ne mogu odoleti. Za horor Argus Books Online Magazine # 15

73

žanr, definicija lepog leži u Šelijevoj pesmi o Meduzi (1819), u kojoj se pesnik divi „uzburkanoj lepoti užasa“ i „licu žene sa zmijskom kosom, koja u smrti posmatra nebo“. Ta Meduza, prokleta lepota, izrasla je u predmet obožavanja romantičara i ušla u XX vek kao idealna građa za filmske likove zlih zavodnica. Na sličan način su u horor žanr nahrupili mitovi o vampirima i vešticama. Dok je u prvim horor filmovima vampir bio isključivo muškarac, a žena postajala vampirica tek nakon vampirskog ugriza (zamene za seksualni čin), i to samo ukoliko je bila odabrana za njegovu partnerku, vremenom se osamostalila, postavši podjednako moćna i opasna. No, ako je vampiru potreban plašt kao simbol mačoizma, vampirici je – s obzirom da ne poseduje dušu – bilo neophodno savršeno, skladno, ženstveno, seksipilno TELO. Slična se filmska transformacija desila i vešticama: umesto nekadašnjeg stereotipa ružne starice, danas nam horor film nudi mladu, zgodnu čirlidersicu koja se u slobodno vreme bavi veštičarenjem. Ako nije smrtonosna, ona je ipak manje ili više zla; ako i nije zla, opterećena je svojim poreklom i sposobnostima, što je – poput svih junakinja horora – čini usamljenom, izolovanom i tajanstvenom. Nedokučivost ženskog karaktera je, naime, kao i fizička privlačnost, najprimamljiviji atribut za prosečnog muškog gledaoca horor filma.

Milka Knežević-Ivašković (1961.) diplomirala je na odseku književne publicistike na katedri za Opštu književnost beogradskog Filološkog fakulteta. Član je Udruženja književnika Srbije. Autor desetak proznih knjiga i dobitnik nekoliko nagrada za kratku priču. Rođena, živi i radi u Beogradu.

Argus Books Online Magazine # 15

74

Argus Books Online Magazine # 15

75

Darko Sudžum

PUT ZA OJCA OJCA ILI SLUČAJ UBISTVA IZ OSVETE Ukrcah se na nekakav brod, nisam imao kud, u pozadini goreo je grad. Sećam se da sam iskočio iz voza u odlasku, iz poslednjeg vagona, kao pljačkaš sa Divljeg zapada upetljao sam se u pomrčinu perona izgužvan, mamuran, izgubljen. Lutao sam gradom. Niko me nije prepoznao. U džepu sam imao sedam novčića i ruž za usne. Lutao sam gradom. Nisam se mogao setiti svoga imena...

Dijabolično ushićenje silaska među blejavu svetinu kao lav sa Atlasa. Neka mi se zagubi svaki trag. Neka se o meni ništa ne zna. Mrzim železnicu, nove gradove prezirem. Imaju pločnike krojene po meri štikala dugih tri palca, i oštrih, jedna viri u mene, pod rebrom, metalna štikla lakovane cipele proizvedene u Parizu, i smeje se, smeje...

Dakle, nađoh se na brodu. O tome ne znam ništa. Visila je – dok se tavanica nije urušila – na kuhinjskom zidu u porodičnoj kući, nekakva slika brodića sa jednim jedrom na debeloj pučini, ispod Sunca sumnjive boje. I to su, ta slika, sva moja iskustva sa moreplovstvom.

Nisam želeo da se moje prisustvo otkrije, smatrao sam se slepim putnikom, verovao sam da osoba poput mene nema nikakva prava, stoga sam ćutao, mada sam se, u prolazu, susreo sa tipom sa belom kapom na glavi, moguće kapetanom plovidbe, jednim brkajlijom, crvenih obraza i belih cipela, koji me je isArgus Books Online Magazine # 15

76

pitivački pogledao i zapevušio nešto kao hip! Hip!, ili je to možda zvučalo kao hik! Hik! Sumnjivo mi je bilo sve, brod, putnici, more (reka, jezero, močvara), mesečina. Ja nisam čovek prirode, ne razumem se u zakone planetarnih orbita, nisam naročito osećajan tip, ne privlače me stihovi i ljubičasti džemperi, volim jasne reči, dobro piće i čvrsto spavanje. Stoga, čak ni neke lepojke kakvih su, inače, puni takvi brodovi, koje u jednoj ruci drže okruglaste čaše sa šampanjcem ili nekim drugim, obojenim pićem, a u drugoj tanke cigarete, nisu mogle da privuku moju pažnju i probude u meni mirenje sa sudbinom – čoveče, klatiš se na luksuznom brodu, uživaj! Ne, ne, ja sam se držao svoje prakse iz poslednjih nekoliko meseci: igranja uloge ostavljenog muškarca. Zbog drugog muškarca, zbog žene ili nečega trećeg, nije bilo važno.

Rekla je – znaš, ima nešto mračno u tebi. Dušo, ja sam umetnik, bez naše pomrčine, bez naših mrakova, nikada vama, ljudima, ne bi svanulo! Umetnost?, dreknula je ona. Čuj, Mračni (smem li da te zovem Mračni?), sad ću se popišati na tvoju umetnost. I zaista, ona je, najpre izuvši štikle i stavljajući ih pod mišku, prišla štafelaju, skinula prilično odmaklo malanje kojim sam se bavio prethodnog meseca, krvavo, znojavo, pošteno malanje, i, čučnuvši, spustila je gaće i popišala se na moju sliku, ponosno, preliminarno nazvanu Inkubacija mraka Čadora Nikiforoviča, od koje sam očekivao mnogo kod galerista i kritike.

Gospođica je, dakle, pišala.

Draga, rekao sam, to je veoma vorholovski, no, ništa novo.

Zar ne možeš bolje? Onda je prdnula, to je bio prvi put da sam čuo ženu kako prdi. Prdnula je, na moju sliku, prdnula na Čadora Nikiforoviča. Čučala je, stopala su joj bila u mokraći i spranoj boji, i prdela. Draga, preteruješ, pokušao sam da zadržim prisebnost. I to pišanje, molim te, nisam znao da ti je pising Argus Books Online Magazine # 15

77

fetiš, ili to radiš za novac, priznaj, poznato je da je gospodin Nikiforovič dobrostojeći čovek, on plaća da se piša po njemu. Priznaj!

Naravno, ništa nije htela da prizna, već je navukla gaće, obula štikle i, dok je izlazila, dobacila mi – sreća tvoja pa sam na dijeti.

Dobro, jasno je o čemu je reč. Možda moja umetnost nije neka vrla i krasna, i tako dalje, ali sam kao ljubavnik, u krevetu, bio kao top. Vreo, zreo i ceo! Ostajali ožiljci su, a na raskršću svakom, samo pravo, zna se. Čujte, da li je ova priča o promašenoj ljubavi, ili bekstvu od žene ili bilo čega, ne znam. Možda je i o ljudima koji žele da me uklone, ako ni zbog čega, a ono zbog toga što sam nevažan, što ništa ne znam, i ne glasam na izborima. Sa Čadorom Nikiforovičem i njegovom nezgodom izazvanom urinarnom kritikom dugogodišnje mi dragane, završila se moja karijera slikara, a počela, kako se čini, povest sumnjivog lica (sumnjivi su, uvek – ostavljeni muškarci, navijači klubova crvene boje dresova, ljudi koji piju iz flaša, slepi putnici na brodovima).

Dakle, plovio sam. Neću reći da li je to bilo jezero, more, ili nešto treće, voda je voda, tek, plovili smo, sve je to ličilo na mastilo, mrklinu nekakvu, da nije bilo već pominjane mesečine, pomalo uštogljene, priznajem, ne bi bilo nikakvog orijentira, valjda smo, ko zna, uplovili u neki Stiks, Letu, ili neku sličnu reku koja vodi na mesta koja nisu baš prijatna, gde ima mnogo mrtvih, ona mesta o kojima su stari bardi voleli da pišu Odiseje i o tome kako je Odisej prevario Kirku, zaobišao Scilu i Haribdu, takoreći, o Hadu.

A možda, možda je to sve posledica jednog pišanja. Čujte, zaista sam se osećao kao popišan. Nisam, doduše, žuto osetio, poput Čadora Nikiforoviča, po svom licu, ali, družba je družba, a nužda je nužda. Ipak, dosta o tome...

Argus Books Online Magazine # 15

78

U početku sam ispitivao brod, šetao sam od pramca do krme, malo se naginjao preko ruba i gledao u bezdan, pozdravljao sam učtivo sve oko sebe, odbijao piće koje su brojni kelneri raznosili po palubama (žene su mnogo pile), i pokušavao da razjasnim izvesne misterije oko svog položaja. Da li sam bežao? Od čega?

Od koga? Da li sam tragao za nečim ili nekim? Dokle ide povređeni ponos, može li uvređeni čovek da izgubi svaki dodir sa realnošću u toj meri da izgubi – samog sebe? Da se izgubi i prostorno, kao što sam se, očigledno, izgubio ja, ali i da izgubi i deo svoje unutrašnjosti, u opštoj, jedinoj spoljašnjosti, te da mu njegova unutrašnjost, nazovimo je naivno dušom, liči na neku javnu, svima dostupnu svojinu, koja može da se pazari, ili, pored koje se može prolaziti kao pored turskoga groblja. Duša? Ma, hajte, molim vas...

Sumnja, rasla je u meni. Ubrzo, počeli su da sviraju, bilo ih je četvoro, mršavi, izduženi, bledi čovek, Nosferatu lično, koji se smejao iza svog kontrabasa, debeli violinista velikih ušiju i masne kose, pomalo izdvojen, očiti solista i zanesenjak, zatim saksofonista, čovek nedefinisan, to, zaboga, možda nije ni bio čovek, ličio mi je na neku masu, grudvu nečega, okruglo je to bilo, ali sa saksofonom vešto, u prstima njegovima ležala mu je moć, i, četvrti, poslednji, čovek za klavirom, o, kakva je to frizura! Dlaka uz dlaku, razdeljak, video sam sličnu glavu u jednom filmu, poznat glumac zaista, no, nepamtljivog imena.

Dakle, počeli su da sviraju, bio je to neki džez, ali mornarički, meni nerazumljiva sorta, ne mogu reći da sam uživao, a niti sam naročito napredovao u ispitivanju i upoznavanju broda, naime, početak muzike je označio i vrisku, a onda su počeli da plešu, naročito one žene što su mnogo pile, te sam se morao držati po strani. Nisam ljubitelj plesa, ali volim pokrete, naročito žena koje imaju lepe noge, i gole, jer malo je danas sukanja na ulicama, sve je to skriveno u nekakvim panArgus Books Online Magazine # 15

79

talonama, krije se od očiju, i zato je mnogo zla, ljudi su napeti, jer ne vide, i jer im se ne dopušta da vide. Plesali su, i odvažio sam se da uzmem od konobara čašu pića, za koje mi je on rekao da je burbon, vrlo star i dobar. Kako se zove orkestar?, pitao sam ga. Ah, gospodine! Ta, to su čuveni... Rekao mi je njihovo ime, i zbilja ono zvuči lepo, no, meni je to prilično prepotentno, te ću ga prećutati.

U zanosu plesa, valjda, prišla mi je žena. Bio je to pokret u crnom, okret, izvijene ruke, zabačen vrat i, ono, čemu imena nema, a što žene rade očima, kada popiju, pa bi da se ljube, ili, kada popiju, pa bi da ti opale šamar. Reče mi – da li ste vi iz našeg grada? Rekoh joj, ne, gospođice, gradovi me se ništa ne tiču. Čudno, kaže ona, ukrcali ste se na pristaništu, pre mene. Aha!, pomislio sam, tu smo, dakle. Tamo sam se ukrcao, znači, na pristaništu na kojem je i ona. Hoćete da plešete, okretala se, i okreArgus Books Online Magazine # 15

80

tala, valjda htevši da posegne za mojom rukom. Čujte, gospođice, možete li mi reći nešto o tom pristaništu?, navaljivao sam, vrpoljeći se. Ne, ne, ne! Želim da plešem, bila je uporna. Priznajem, plesanje, to su za mene trice, to je za narode žarkih predela koji idu golišavi po plažama i jedu žuta voća i smeju se puno, životu i ljudima. Ja nisam takav. Odbio sam. Mislim da se uvredila. Hteo sam se izviniti, reći joj da sam ja melanholičan tip, samoubilački nastrojen, takoreći, popišane vrste, da nisam vredan pažnje i da bih joj izgazio lepe cipele u kojima se tako graciozno kreće. Rekla je, sramite se, ja sam bosa! Ovaj ples se ne pleše u cipelama! I zaista, ošamarila me je, da. Slabo mi ide u životu, u poslednje vreme, priznajem...

Popio sam i drugi burbon. Znao sam da je to bila greška. Četiri će biti dovoljna da ja pojurim za konobarima. Sa konobarima treba samo oštro – dobar dan, dobar dan, čorbica, kolenica u saftu, pivce, račun, hvala lepo, doviđenja, dođite nam opet. Njuškala su to, opijaju ljude. Vole novac i rošave noseve.

No, popio sam, nije se moglo nazad.

Rešio sam da zauzmem pozu Jul Brinera, što će reći, naslonio sam se na brodsku ogradu, podbočio se jednom rukom, savio sam levu nogu u kolenu, spustio obrvu i dovršio piće. Pa da vidimo, gospodo, šta se ovde zbiva, kakav je ovo brod, ko je ko i gde mi to idemo!

Dobar potez. Odmah sam primetio izvesna šacovanja, ženska, muška. Priđe mi jedna, frajla kakvih ima u ravničarskim podnebljima, pita me jesam li glumac. Tutanj, mala! Konobar!

Ovamo. Treći burbon, dobro, ivica noža, jasno, no, treba ispitati granice. Zagledaju me, komentarišu, da li je to on, jeste, ma nije, ko ga jebe. Samo brinerovski, neka vidi žgadija sa kim ima posla.

Sa podijuma, gde su muzicirali, pređoše na neke, meni nepoznate, kompozicije, a to je, kako sam mogao da primetim, Argus Books Online Magazine # 15

81

krenulo od onog debelog violiniste, počeo je da forsira klasiku, suvu umetnost nikome razumljivu, što je izazvalo negodovanje, kod žena, željnih plesa, dovoljno pijanih da požele još nešto, ali se niko nije usuđivao. Kakav je ovo brod, dovraga! Da li da krenem? Transformacija iz Jul Brinera u Stiv Mekvina i – pomor.

No, masa uspe da izdejstvuje kod orkestra, i oni zasviraše tvist i ostale gadarije. Potonućemo, umalo ne povikah, tabanate kao sumanuti, i gde je kapetan sada, ovo je nečuveno! Baš u taj čas, prođe kraj mene onaj sa belom šapkom i u belim cipelama, hip!, povika, mada je to, možda, na hik! ličilo i, iako to nisam hteo, zateče me nespremnog, mislim da sam bio in d midl of a transformejšn, takoreći bejah Jul Mekvin, nekakav Stiv Briner, te ne uspeh zauzeti pravi stav. Konobar!, povikah smesta, burbon ovamo! O, bogo, četvrti. Dakle, ovom brodu je, ipak, suđena titanikovska sudbina, potopiću vas kao što je potopljen Bizmark! Četvrti burbon...

A možda, čekajte, možda sam ja u ateljeu? Upravo u trenutku kada se sve ovo dešava, ovo brodoplovstvo koje liči na brodolomstvo, ja sam za štafelajem i slikam, malam, kapljem, prosipam boju kao Polok, sanjam svoje sanje, vizije, ha!, sve je ovo putovanje u mene, more, mesečina i razbijene flaše!

Kako ljudima dolaze ideje, od čega se prave one šarene stvari koje vise u ponekim izlozima, to sam hteo reći, utešiti sebe, kao da nisam na brodu, da, evo, čekam da se osuši boja, pa da nastavim. Čador Nikiforovič, možda se tako zovem. Možda imena nemam, možda mi i ne treba, tek, neka pišanja treba sačuvati samo za sebe. Ljudi, bavite se autopišanjem! Vaša mišljenja, vaše reči, vaše ljubavi, sačuvajte za sebe. O, da, za sebe. Šta? Ne čujem. Da, uvređen sam. Ipak, moj atelje, moja pravila! Ti, mali, i ti bubuljičavi, ženo ružnog dupeta, nema boja za vas. Hej, pusti taj kist! Idi, nađi sebi neku drugu ćeliju, ne bavim se štalama, mada sam voleo krave. Rekla je – ima nešto mračno Argus Books Online Magazine # 15

82

u tebi. U redu, osvetli taj mrak, Čadore, gospoda žele da vide.

Gospodo – mrak... Četvrti burbon. Upozoravao sam, znao sam šta će se desiti, a ipak sam ga popio. Ne znam da li sam u ateljeu, možda je svet atelje. Izaći u noć, sam, obružan velikom četkom za farbanje, četkom za WC šolju i četkati, četkati paučinu obešenu između tršavih brestova predgrađa i napetih zgrada sljuštenih iznutra znojem ljudi, četkati primerke noćnih zveri – pijandure, transseksualce, policiju, sudiju uteklog sa bokserskog meča. Hej, Čadore, crvene, crvene! Crvene boje daj, za drugove, bulevari su još uvek njihovi. A preko nje, crnu, crnu boju, boju popišanih četkara, presretnimo čergare koji uprežu svoje mečke u ručno sklepane nadriautomobile, gle!, oni jezde kao osvetnici kartonskih mahala i seju svoje seme, kao bikovi rasploda, kao aveti onanije, oni su, oni sužnji koje želim sustići i četkom osloboditi – četkom bukagijom. Četvrti burbon... četvrti...

Brode, tebi se obraćam. U redu, nema poze. Ili, odaberi ti jednu, kaži ime. Robert Mičam? U redu. Cigara u uglu usana, čkiljav pogled, mamuze, dugački kolt za pojasom, crno, crno odelo, crna pozadina, konjanici u galopu. Pristajem, posmatram sa krme prizor: dve, tri lomače gore na palubi broda, goli, skoro goli putnici igraju oko njih, konobari više ne raznose piće, ono se proliva, lije se niz jarbole, sliva se, plavi glave i guše. Oni slave.

Negde, daleko, javili su, ostvarena je velika pobeda. Naš čovek, potukao je do nogu mrske neprijatelje. Čuo sam njegovo ime – Đokvan. Pozivaju me, žene, umazane požudom tek ovlaš, na vršcima prstiju, pipave i dalje u kolenima i nožnim člancima, i kažu – Đokvan je naš, i mi smo Đokvanove! Možda je taj čovek nosilac znanja, možda on zna tajnu o meni, tajnu mog putovanja. Kada bih znao, samo kada bih znao, da li još uvek, u kišnim danima, ispred moje kapije pravi se ona ista bara, koja je tu odArgus Books Online Magazine # 15

83

vajkada, ili su poravnali rupu, ili su, možda, zabranili kišu, možda je Đokvan zabranio sve što seća na tužne dane, on, pobedilac nepobeđenih.

Prišla mi je dama, ocenio sam da je to po godinama, naime, bila je mrtva. Žene umiru kada prestanu da zaviruju u tuđe svetove, kada se zatvore u svoje, a ova, siva žena, gledala je kroz mene kao da sam čaša zaprljana, na suncu, sa muvom na rubu, i ponudila mi je da sednemo, kraj zgarišta jedne od lomača, oko koje su, kao ulovljene ribe, u grčevima, još poskakivale umorne plesačice. Pristao sam. Volim mrtve žene, i jednu, živu, dok je bila mlađa, Klaudiju Kardinale, zbog očiju i sisa. Šta se desilo sa Fuselijem?, pitala me je dama. Košmar, košmar to je, cela ta zavrzlama. Jeste li vi čuveni detektiv koji je istraživao slučaj ukradenih dela Fuselijevih iz zatvorenog muzeja?, navaljivala je gospođa. Počešao sam se po bradi, nisam znao šta da kažem, možda je i poza Roberta Mičama koju sam zauzeo, uticala da me pobrka sa nekim, ali sam pohvalio njen stas. Počela je da mi govori o svom snu, uz tvrdnju da je ona nevesta Fuselijeva, i da ja moram nešto znati o njemu, inače ne bih mogao da budem prisutan na ovom brodu. Odmahivao sam glavom, a ona je nastavila: Vi se brinete jer ne znate ništa o ukrcavanju. Vi se plašite jer ne vidite razliku između neba i mora, jer se jedno sa drugim stapa i, čini vam se, nešto je u tome veoma pogrešno, u nijansi boje, ili u veličini. Ali, možda je potrebno, na plovidbi, zatvoriti oči. Pustiti vetar da nosi. Piti blago piće. Pričaću vam o svom snu. Nema sna. Razumete? Zato je vaš značaj neprocenjiv, gospodine. Morate doznati sve što možete, o Fuseliju. Molim vas, dodirnite me. Hladna sam, zar ne? Ah, predugo sam mrtva! Ali, gde vam je lice, gde vam je...

Naravno, svakom se dešava. Četiri burbona mene ošamute, neko možda izdrži više, ja četiri, onda me prodrma kriza, viArgus Books Online Magazine # 15

84

dim i čega nema, pa posle, kad popijem peti, ide lakše, te sam svoj čovek. Naručih, dakle, peti burbon, razbistrih um i progledah jasnije. Bi to čudan prizor: ljubiše se, preda mnom, žene. Umorne od plesa, ležale su na sklupčanim koturima brodske užadi, nalik Nimfama, gole, i ljubile su se, žene su se ljubile i niko ništa nije mogao da preduzme, to se nije moglo ni gledati, to je bilo ostvarenje svih naših maštanja; da li smo mi na Argu, na putu za Kolhidu, kada nam se ukazuju ovakve fantazme nedostojne običnih smrtnika? Zaključali smo se u ateljee, u male, zagušljive ruine smisla, koje zovemo sobama razumevanja, ali, ne shvatamo ništa, ništa što nas okružuje, ljubav je za nas škrabotina na spoljnim zidovima soba, grafit buntovnika, trag urina odocnelog pijanca koji kasni na sopstveno pijanstvo.

Svirali su, ovoga puta je bledi Nosferatu, čovek za kontrabasom, poveo ritam, svirali su melodije Kartaginjana, i znao sam da je to upravo to, kada su žene prestale sa orgijom i otišle, samo otišle, ostavljajući nas zabezeknute pred tajnama noći...

Prošao je, opet, treći put kraj mene, čovek u belim cipelama i sa belom kapom, možda kapetan ove plovidbe, i rekao hip!

Hik!, rekao sam, i znao sam da je to laž, slova su odavno bila izgubila smisao, ali povratka više nije bilo, ličili smo, tek, na brod u boci, i ništa više... Šesto piće me otrezni potpuno, uglavnom. Postalo je očito da ova plovidba ima značenja koja mi izmiču, ali, ja nikada nisam bio čovek koji je tragao za smislom, bio sam gonič zelenih magaraca što su, ponekad, bili vezivani kraj kafane iz mog predgrađa, koju su srušili, a koji su, ti magarci, znali dobro da strižu ušima, kada ih niko ne gleda. To je bila moja priča, dok se jedna žena nije popišala na ćutnju, rekavši – dragi, ne preteruj. Sve je oko tebe nekakva ćutnja, želela sam da pođem za molera, zaista, zašto si morao da budeš slikar? Zar svet nije dovoljno lep, ili Argus Books Online Magazine # 15

85

dovoljno ružan, i bez tvojih pejzaža, zar ljudi liče na nešto, anđele ili demone, i bez tvojih portreta? Hej, ne volim te. Ne volim te.

Brod. Možemo govoriti i o Brodskom. Ali, rekoh, ne volim stihove. Ukrcan sam, kao vreća krompira, putujem za zemlju Ojca Ojca, to je iza, još dalje od tog iza. Šta vredi govoriti o tome, možda me zaista progone, možda je ovo način da me se reše jednom zauvek. Počeo sam da im smetam. Mogli ste videti kritike u novinama: taj je slikar revolucionar! Tako su pisali o meni. No, čujte, nisam se žalio, trpeo sam uvrede i slabo posećene izložbe. Onda sam im rekao – dosta! To je bio znak da se obruše na mene i da mi se osvete. Naravno, život je kao moderni fudbal, ništa bez ofanzivnih bekova. A ja, oduvek slab na bočne vetrove, nisam izdržao, posustao sam, propio se, ruku svoju zapostavio, kist zaboravio i, i, šta je moglo od toga da ispadne! Otresi sam, ono što treba da otreseš, posle pišanja, kažem ja, ne traži od drugih da to učine umesto tebe. Uvek sam bio za to da se piša samo na, za to, predviđenim mestima. Ne može se reći – ovo je loša umetnost, molim vas, počnite sa otkopčavanjem vaših šliceva. Eto, ne može. A ona, ona je to učinila, i bez šlica, čučnuvši. I još, još je prdnula. Prdnula na Čadora Nikiforoviča. Da li, ja, u stvari, patim zbog toga što sam izgubio ono između njenih nogu, ili, zato što sam, upravo preko žutog koje je isteklo iz jedne od rupa između njenih nogu, pronašao potvrdu da je moja umetnost obična farsa? Šta mi smeta?

Da li mi je povređen ego kao muškarcu, ili kao umetniku? Hoću da se osvetim. Mislim da ću ubiti nekog. Da. Neku ženu sa ovog broda. Što da ne? Noć beskrupuloznog zločina. Putovanje užasa. Hladna, nabusita osveta. Moja osveta. Znam, slikari su poremećeni ljudi, koljači sopstvenih ušiju, degenerici, zanesenjaci, svi ti polokovci, vangogovci, fuselijevci, nakaze koje sružavaju lep svet i ulepšavaju ružni, fantasti i vampiri. Dajte, kaArgus Books Online Magazine # 15

86

petane plovidbe, te žene koje jedna drugu ujedaju za stopala i ljube kolena, konobar! Daj burbon, ne brojim više, daj, natoči, a vi, muzikanti, ti, Nosferatu, kontrabas pripravi, sada sviraj bluz, bluz, bluz...

Ne, ne znam o čemu je ovde reč. O ljubavnoj priči ili trileru, o jednom sporom pasažu ka ludilu, ili naprosto, o ničemu, samo o grupi ljudi koja se našla na brodu i koja – živi, jer, oko njih, pregolema je niština crnog, tišina noći samo. Probudiću se, znam, ali to buđenje biće samo potonuće u san. Ja sam ukleti čovek...

Odlučio sam da se ne prerušavam. Dođavola svi Brineri, Mekvinovi i Mičami! O čemu se tu, zapravo, i radilo? To je farsa ovog veka – biti neko. „Neko“ je lice sa ekrana, ili čovek koji vozi moderna kola boje trule višnje. Kao slikar, znam da je to boja očaja, lošeg seksa i utaje poreza. Žene koje ostavljaju nose karmin te boje. Dođavola, u džepu imam baš takav karmin! Tom bojom mirišu bebe prilikom izlaska iz materice. Hej, sve ja znam!

Ako su pesnici vikari bogova, slikari su vesnici budućnosti. Progone me u novinama jer verujem u monarhiju i čiste ulice. Mrze me je virim kroz ključaonicu svlačionice ženskog, juniorskog odbojkaškog tima. Progone me i jer me se Đokvan ne tiče, kao ni njegove pobede. Uvek im je bilo bitno – neka brod plovi. U redu, ukrcan sam, ali, šta sad?

Upravljamo se po nagonu, po strastima zveri, osećamo izvesne vibracije, određena strujanja koja nas vode, zavedeni obećanjima, polomili smo drevne astrolabe i sekstante, zavarani pitomošću nepoznatih sazvežđa, čiji je zreli sjaj možda bio samo obmana. Priznajem, izdao sam sve što sam mogao izdati, prodao sam prijatelje, odrekao se rodbine, samo da bih bio pregažen, isceđen od strane jedne žene, slan miris njene pišaćke sprao je iluzije. Je li to njen karmin u mome džepu? Ako jeste, onih sedam novčića namenjeni su Haronu, samo, za čije oči? Štikla, tri Argus Books Online Magazine # 15

87

palca duga, oštra, sigurno je njena, boli i peče. Možda sam bio ljubitelj sado – mazo igara, gaženje, vezivanje, šamaranje, bockanje testisa štiklama, bockanje mozga štiklama, zveckanje štikli svuda, svuda, gde god da se okreneš štikle, štikle, one su u nekakvoj ljubavi sa trotoarima, one su gorde, one traže svoje plen.

U Africi, neka plemena kupaju se u kravljoj mokraći, čak i pijuckaju pomalo, ne znam iz kojih razloga, verovatno ritualnih.

Nisam od takve sorte. Čovek voli da se sveti ženi. Razgovarao sam sa Čadorom Nikiforovičem i to je rešeno. Dajte, molim vas, da to obavimo. Nema više šta da se čeka.

Nekoliko gradova je zasvetlelo na horizontu, na nekim obalama, ili su to bili odblesci mesečine, koji su se kresali o talase, ne znam, nisam želeo da znam, putovanje se nastavljalo, činilo se da smo galijoti osuđeni na večito grčenje na tuđem brodu o čijem kursu ne znamo ništa, na kojem se gušimo, trulimo, umiremo. Čovek je spušten u more, vezan užetom, vuče se po talasima. Smeje se, klipan, mislim da je Rumun, ili Italijan, samo mu glava viri iz talasa. Obred starih moreplovaca: da li smo to prešli ekvator? Ili su odlučili da ovog ohlade od pijanstva? Sve se više pletem u mrežu, počinjem da želim da se ovo putovanje nikada ne završi, mada mu ne znam razlog, ni potrebu. Možda snimaju film? Da, možda, ljudi tako deluju, kao statisti. Eno, sviraju neku rusku pesmu, znači da na brodu ima i Rusa, a gde su oni, ni nevolje nisu daleko. Rusi ništa značajno nisu dali slikarstvu, to je zbog veličine njihove zemlje, gde je sve golemo, pa se vid gubi i razuđuje u izmaglicama i daljinama. Žene su se vratile. To su nove, večernje haljine, goli, beli vratovi, hladni i sveži. Nosferatu, čovek za kontrabasom, šacuje te šije. Sijaju mu oči, daje mi znak. Hvala, ne pijem krv. Počinje žustro da, takoreći, kontrabasa, Black Batty, to su poveli, to zvuči pomalo sklisko, ali ljudi skaču, žene belih vratova su oko mene, Argus Books Online Magazine # 15

88

nadražene sopstvenim odrazima iz ogledala u kojima su se dugo ogledale, prilaze mi, dodiruju me ovlaš, posežu za mojim preponama, ali se užasavaju mojih pogleda. Ja sam mrtav čovek.

Mrtve dame moja su slast. Pijem, šta ću. Možda i ja postanem Nosferatu, iako nemam kontrabas.

Došla je, ujela me za palac i pozvala me da je naslikam, rekla je – prepoznala sam vas, vi ste čuveni slikar. Treba li da se skinem? Slikajte linije moga tela, prevoje i senke, ulegnuća ispod dojki, profilišite obrise moje duše i od te skice načinite senku boginje. Uhvatila me je jeza od beline njene kose. Ne, draga, ja sam čuveni plesač na užetu nad provalijom! Nije poverovala, pozvala je konobara, doneo je u čašicama dve vatre i ispismo. A sada, rekla je, smešeći se, prestanite da zamišljate ovaj brod, ovu vodu, ove ljude i počnite, napokon, da sanjate! Govorio sam o teškim buđenjima, o šakama pilula za spavanje i o potrebi da zamenim jastuke mekim dojkama, pa sam joj ukazao na figurice Majki iz Vinče. Takve dojke želim! Ali, one su ogromne!, bunila se ona. Ali, ja govorim o kamenju, o svetovima, o glavama. Naposletku, gospođice, možda sam ja zaista naslikao ovaj brod, ali, to još uvek ne znači da sam i sam na njemu, iako me vi uveravate da jesam! Žene na ovom brodu su lezbejke, zar ne? Ne, gospodine, ovde nema žena, nema muškaraca. Dobro, moliću, a šta ste vi, gospođice? Ja sam vaše drugo ja. Znači, moje drugo ja ima sise? Naravno. Inače, čime biste dojili one koji imaju potrebu da budu dojeni. Vi ne volite Đokvana, ali imate deo njegove slave. Znate, posećivala sam vaše izložbe. Dojili ste me snagom.

I, povremeno, lepotom. Lepo je vaše mleko, dajte mi ga! Ali, gospođice, ja nisam krava! A trebalo je da čujete, da pročitate u novinama šta se sve, u poslednje vreme, govorilo o ovdašnjem mleku, i njegovom lošem kvalitetu. To je zapečaćeno. Ni Simeon Mirotočivi više to ne otpečati. U kandžama smo ljudi koji pišaju okolo, pišaju na nas, pišaju u mleko, zapravo, nema više mleka.

Argus Books Online Magazine # 15

89

Molim vas, gospođice, mogu li videti vaša stopala? Zašto? Nadam se da vam palac nije kraći od prvog prsta do njega? Zašto je to važno? Verujem u određene proporcije kod žene, hteli ste da vas slikam, zar ne? U redu, pogledajte... Da, kao što sam i mislio. Vi lažete, gospođice. Ja vas ne mogu naslikati. Obratite se našem poznatom slikaru Čedomiru Bajiću. On će vas naslikati, ne onakvom kakva jeste, već onakvom kakva bi trebalo da budete. Onda mi se javite, ja ću tada ponovo biti Jul Briner, pa ćemo pričati, možda popiti kafu i pojebati se. A sada, odlazite, želim da slušam muziku.

Izneo sam već pretpostavku da sam u ateljeu, da je sve oko mene samo prikaz na platnu koji raste, stače se u nešto poznato – ovu stvarnost. Ali, šta ako je atelje samo deo nekog ateljea, u kojem sam i ja, dok slikam, nečija slika? Šta bi onda bila stvarnost koju ja stvaram? Opsena onog koji mene stvara? Ili, njegovo buđenje? Želim tu osvetu. Koliko je propišala moja bivša, litru, dve?

Proliti toliko krvi, kao protivtežu prosutom značenju. A na ovom brodu ima dovoljno kandidata: naivne žene u buržujskom kapricu, ljubiteljke Đokvana i lakih perverzija. Ali, kako? Ma koliko mi Nosferatu namigivao, zaista nemam zube za takvo nešto.

Gurnuti ih sa broda? Udaviti užetom? Pustiti ih da... žive?

Ali, one ne znaju da žive. Da znaju da žive, ne bi im bili potrebni slikari, portretisti. Ovekoveči me! Oplodi me, to znači to. Ljubav je rasplod. Trebalo je to da znam, sada ne bih bio popišan. Nemam ništa protiv čipke i kratkih sukanja, ali u porodilištu su najmekši kreveti, i tamo sam je izgubio. U stvari, nikad je tamo nisam ni odveo, i zato se popišala po meni, to jest po Čadoru Nikiforoviču, po mojoj slici, mojoj umetnosti. Šta će ti žena ako nećeš da je oplodiš? To je rupa koju treba popunjavati, to je roša u prašini gde derani igraju klikera. I Argus Books Online Magazine # 15

90

evo, sada sviraju baš u boji mojih misli – tram, bam, baram bam, bam bi ba bam!

Tako, sad čovek može i da zalegne, ko zna, ko zna dokle će ova plovidba trajati, valja se odmoriti, odremati malo, razlučiti da li sve je ovo java sna ili san jave. Evo, prolazi tobož – kapetan, bele njegove cipele ližu nakvašenu palubu, skida u pozdrav mi svoju belu šapku, naklanja mi se i kaže – hip! Hik!, kapetane, odgovaram ja, ali to više nisam ja, već svrab u oku, golicanje kao da mišji rep vuče mi se po zenici i gle!, to je kist, i džinovska ruka koja ga drži i to, to sam ja, nastajem pod tim kistom u milion boja kao najobičnija opsena, kao prelepa laž.

Pauza za cenjene muzičare, mesečina tone u ništa, kao lud sam. Muzičari se razilaze, čudno, svaki na svoju stranu, znači da oni nisu kao ostali orkestri tog tipa, ne liče druželjubivim njuškama kakvima su puni podijumi gradskih barova i omanjih stadiona na kojima se skupljaju ljubitelji alternativnog zvuka i pokoji preživeli hipik, ne, ova bratija, ova četvorka isuviše je posvećena muzici da bi se odali nečemu tako bljutavom, kao što je druženje. Oni se mršte, svaki na svoj način, oni hodaju kao da, i koracima, žele da istaknu međusobne razlike, udaljavaju se, vuku svoje instrumente kao osvojene ženke i to su dugi, posni zagrljaji, to su predavanja koja slute note, tišinu i aplauz, redak i nedobronameran. Oni ne traže razumevanje, za sebe, oni traže pošten odnos prema svojim instrumentima, kao da žele da im publika odobri pravo da i oni, jedan saksofon, klavir, violina i kontrabas, žive i osećaju. Bez svojih instrumenata, oni su usamljenici, lunatici bez mesečine, kao u ovoj noći, za njih se toče, u časima intermeca, suve reči zahvala, tek da im ovlaže usne koje su zaboravile kako se smeje, zašto se smeje; usamljenici, odlaze, svaki na svoju stranu, svako sa svojom čašom, gospoda muzičari, nemaju šta da kažu jedan drugom.

Argus Books Online Magazine # 15

91

Ko zna koliko su dugo na ovom brodu. Razmišljanja o samoubistvu sigurno im nisu strana. Okruženi su lepim ženama, ali, oni, nisu ni lepi, niti za žene pokazuju interes. Njihovi prsti, odvikli od mekote, ne prijanjaju više dobro uz žive tvari, njihova pipanja imaju opor dah metala, lakovanog drveta i praznine, naročito nje, praznine koja je neophodna svim muzičarima, tim vešcima koji je jedino mogu ispuniti, zvukom, zvukom i samo zvukom.

Nosferatu, dugački, mršavi, bledi kontrabasista, prilazi mi, čovek je to karpatskih klanaca, u njemu je bledoća u izmaglici dunavskih klisura, spor je, oprezna hoda i misli o nedostižnom, uvek pod teretom, ophrvan svojim golemim instrumentom i samim sobom. Pita me, a slovo mu liči na mrmljanje šarana bačenog na suvo, to su reči drakulovski tihe, mračne i dvosmislene, pita me da li želim neku kompoziciju, po svojoj želji, rado će, veli, odsvirati. Ne volim muziku, odgovaram kratko. Pripaljuje cigaretu, ali se od kontrabasa ne odvaja, on mu je naslonjen na ulegnute, mršave grudi. Gleda me. Povlači dug dim, ispituje.

Osećam da uvlači u sebe moj miris, njegov tip liči na pse goniče, ti mršavi, uporni, koščati tipovi koji ne umiru, već se fosilizuju, stapaju sa kamenim gromadama Karpata. Nosferatu. Kaže mi: gospodine, nije trebalo da se ukrcate na ovaj brod. Nisam imao izbora, kažem, a ne verujem u to. Noćas će se desiti nešto strašno, uverava me. Sviraćemo samo posmrtne marševe. Kontrabasom?

Da, zašto se čudite, kontrabas je esencija svakog orkestra, potcenjeni svestranik. A šta znate, pitam ga, o onome što će se desiti noćas? Baca opušak, gazi ga, pokušava da razvuče sive, žute usne u nekakav osmeh. Slušajte muziku, kaže, i odlazi. Njegove pauze su kratke, ćutnje ne vrede, a razgovori njegovi, preduslov su za nove, još jezovitije ćutnje. Čuvaj šake, mislim se, i miluj kontrabas, svoju žensku, neko nema ni toliko, tvoje znanje je veliko, pričaće o tebi po vašarima, birtijama i kultnim televizijArgus Books Online Magazine # 15

92

skim emisijama o kultnim, malim ljudima koji su veliko sanjali, u veliko ništa odlazili, bili pamćeni, pa zaboravljani. Zbogom, Nosferatu, ti si samo musavi deran poderanih gaća, senka na biciklu bez točkova, debeljuca koji se prejeo šampita i plače za još...

Gušilo me je. Poželeo sam da imam revolver, da presuđujem. Ciljao bih nasumce, u masu, među žene čiji znojavi pokreti sve više izluđuju onu nekolicinu, prisebnih, na lov spremnih muškaraca, zavaranih noći, muzikom i alkoholom. Ubiću crvenokosu. Tu retku zverku. Jeste li videli crvenokose, na platnima, u muzejima? Nema ih. Ljudi ne veruju takvim ženama, koje nisu dospele na aukcije, ali jesu na prastare izložbe živog mesa, tržnice robova carigradske, kairske i one u Fezu, zlatnom gradu sultana, koji su čuvali lavovi, zverovi Nubije, vatrenogrivi gordnici. Lovili su Islađanke, Irkinje, žene maglovitih predela okolo mitske Tule, lovili su retki turski jedrenjaci koji su se usuđivali da uđu u te severne, ledene vode Hiperboreje; još su Feničani, svojim brzim šalupama odlazili onamo, i vraćali se sa bledim, crvenokosim vilama, skoro prozirnim, oko čijih su se stomaka otimali kraljevi, sveštenici, očevi, prosjaci... Nema više takvih žena. Ni lovaca spremnih da ih love, sada smo utovljeni, na brodu, pijani, gledamo u tuđe oči kao u sopstvene grobove. Ubiću ih. Ubiću ih jer ih nikada nisam imao, ubiću jer sam imao pogrešne. Neka je to pišanje uz vetar, popišaću se na tu izreku! Zapišani, dragi prijatelju, Čadore Nikiforoviču, osvetiću te, biće znano šta se sme, a šta se ne sme, i pričaće o tebi. Hvala na mokraći, draga, reći ću, hvala.

Uvek si znala šta mi je potrebno...

Hip!, rekao je, prošavši pored mene, a već i on bio je bos, go golcat, samo mu je bela šapka kontrirala rumenom licu, dajući mu čednu zaokrugljenost, kao u odojčeta u kolevci koje poseže za zrakovima, tako me je pogledao, nasmejao se, tobož – kapeArgus Books Online Magazine # 15

93

tan plovidbe, hip!, hip!, to je bio neki njegov signal, nejasna lozinka, šifra čoveka u čije se ludilo nije moglo sumnjati, kao ni u njegovu lekovitost. Hik!, tobož – kapetane. Hik! Sada je, u neznanom, dockan dobu noći, sve bilo dozvoljeno, na dohvat ruke bile su boce burbona, gole butine žena, zlatne žabe zemlje Ojca Ojca i džinovski atomi kataklizmičnih orbita iz platinastih izvora Bonance; tu su bile i strelovite iskre topaza, smaragda i rubina iz El Dorada, medne muve iz potpalublja, div – snovi iz noćnih pričina, čak i kreštovi odbeglih koraka slepih putnika. Samo je trebalo posegnuti rukom, i dohvatiti narove slasti, zagristi, opiti se, čoveče, poludeti!

Sada su svirali kao Loše seme, i jedan se popeo na binu, čovek sa opasanim mačem od papira, rekavši – ohoj, ja sam Nik Pećina, želimo vam prijatnu plovidbu našim brodom! Bio mi je potreban burbon da svarim ovog Pećinu, konobar, konobar, dragi konobar! Doneo je, i više nisam mogao da se suzdržim.

Recite mi, mladiću, preporučuje li neka dama ovdašnja, sebe, kao žrtvu? O čemu govorite, gospodine, bio je nepoverljiv. Čujte, navaljivao sam, potreba je velika. Kakva je ovo usluga?! Žaliću se upravi. Omogućite mi žrtvu, po mogućstvu crvenokosu, želim da ubijam, želim da je ubijam više puta, bezbroj puta, doveka, do večnosti. Razumete? Na ovom brodu se ne bavimo time, rekao mi je, odmičući se od mene, zazirući. Ali, pokušao je da me umiri, imamo dobre jastoge, sveže. Želite da poližete prste? Ovako... I, onda je, preda mnom, bacio poslužavnik, i počeo da liže svoje prste, imitirajući gastronomsku nirvanu, on je bio predstraža ugojenih kanibala iz tmine, iz unutrašnjosti broda, njihov greb već je doticao moje drhtave tabane, gazio sam po opsenama jedne ogromne, neutažive gladi. Srećom, Nik Pećina je prekinuo sve to, pevao je, pevao je, plovidba se nastavljala...

Argus Books Online Magazine # 15

94

Bilo mi je jasno: ubistvo je suviše lična stvar, o njemu sme nešto da zna samo žrtva, ubica mora ostati nem, gluv, slep i neobavešten. Tako sam i naumio da igram, kao kartaroš koji je, umoran od blefiranja, potegao za svojim poslednjim, najvećim blefom od svih – predajom.

Odlučio sam se da im pokažem određene pokrete i korake, svojevremeno sam bio kralj stepa svoje ulice, a na ruku mi je išlo i muziciranje orkestra, naročito kontrabasiste koji je, izgleda, prema meni gajio izvesna osećanja, prijateljska, po svoj prilici.

Zapravo, plesanje je trebalo da mi posluži da odaberem svoju žrtvu; žene vole muškarce koji plešu, imaju predubeđena o njima, naime, da su oni slobodni duhovi, budući dobri očevi i duhoviti ljudi. O tome se sve zna. Prava umetnost: naterati žrtvu da poželi da bude ubijena. Dovesti je do tolikog ushićenja, plesom, seksom, pićem, muzikom, da poželi da nađe spas od tolikog sladostrašća, jedini mogući izlaz, kroz mala, uvek odškrinuta vrata – vrata smrti. Da se pretpostavi bol uživanja, nepodnošljivi i razdražljivi, kratkotrajnom, umirujućem bolu umiranja, bolu spasenja.

Imamo na svetu: boje, mirise, oblike, stanja, zvuke, svetlost.

Nudimo čak i spajanja tih pojava u kombinacije koje sluđuju zbog svoje iznenadne lepote. Svet je podijum za sladokusce, ali, naša su nepca mrtva, naše nozdrve zapušene gumom, prsti nam su okoštali, krepali. U grudima imamo drogiranog majmuna zapetljanog na ljuljašci. Nakljukani smo lepotom. Ona je jeftina, jeftina u izlozima, na ulicama, na televiziji, u ljubavima, na proslavama, na sahranama. Crvljivo, užeglo stanje – lepota. Znam, odagnaćemo plesom uspomene na samovanja. Ženo, odboluj me. Razumej da tražim cvrčka u preobilnoj travi iznenađenja, ja sam jurski lovac iz senke, raščerečena senka iz diluvijalnih močvara, i tragam. Spaliću te izloge! Reklame, vabove, pozive na masturbaciju pred nevinošću. I ti ćeš, ženo, pratiti moje Argus Books Online Magazine # 15

95

zmijske korake u Ojca Ojca, jahaćemo na atovima neporecive ružnoće, zauzdaćemo krokodile svake osude, kritike i malograđanštine. A sutra, oh, sutra, ti i ja, ženo, pobićemo čitav komšiluk, tu štazijevsku, tumornu kučku koja šteni svoje urokljive oči svuda, svuda u glavi mojoj. Ženo, kao ratnici Meskalero ujahaćemo u pustinju našeg grada, i svakoga grada, i zaoriti i zaorati naše pokliče. Umesto sekire, ponesi seme kukuruza, umesto ratnog pera, pero za pisanje mrtvih snova. Hej, ženo, porodićemo bogove. Na razvalinama gradova, nastaće naše pleme – novine bez naslova, čajevi u bušnim šoljama, spavanja unatraške, poezija u mračnim, hladnim čekaonicama. Pripravna mi budi...

Njeno ime, crvenokose, bilo je nepoznato, zabranjeno za izgovaranje. Nije verovala u ples, iako smo odigrali svoje, pred očima koje su gorele okolo nas, spaljujući nas žudnim pogledima: zavideli su mojoj senci i njenom stasu. Bili smo četvoroglava zver, osmoruka aždaja, šestopolna neman. Šaputali su: to se ne sme. Odgurnuli smo njihova gunđanja, i osamili se. Znala je, čas se bliži. Negde dalje, sa visine, dugi, mršavi kontrabasista, Nosferatu, kada je sve utihnulo, pakujući svoj instrument, gledao nas je, smešeći se.

Sve mi je postalo jasno. Slikar je biće slikano od strane onoga što slika. Slikar je slika slike, individua bez obličja i razuma, bestidni grešnik koji greh ne poznaje i ne priznaje. Rođen sam u svom ateljeu, godine nulte, slikajući Inkubaciju mraka Čadora Nikiforoviča, ili ma koju drugu sliku, umro sam iste te, nulte godine, slikajući Inkubaciju mraka Čadora Nikiforoviča, ili ma koju drugu sliku, vaskrsavao sam, iznova i iznova, nulte godine, slikajući Inkubaciju mraka Čadora Nikiforoviča, ili ma koju drugu sliku. Za mene nema mesta na ovom svetu. Ja sam pretežak za zemlju, prelagan za vazduh, preobilan za vode. Ja sam onaj koji nije. Negirao sam sebe, negirajući svet, iz polutame Argus Books Online Magazine # 15

96

svog slikarskog ateljea, kada, kroz nevešto navučene zastore, uvuče se sutonski, crveni zračak, inkvizitor, i, padajući na moju šaku, donese kroz svoju umiruću svetlost, obrise i naličja svih onih klovnova koji nastanjuju spoljni svet, one igrače u gigantskom kolu satkanom od osećanja, zabave i zaborava. Prezreo sam bljutave ljubavi. Slikao sam ljubavi mrtvih. Tragao sam za cepelinima koji odnose elfove na druge svetove. Gonio sam krilate ajkule za volanima skupocenih automobila. Porađao sam Eskimke, čučao na glavi kralja zemlje Ojca Ojca, i čekao. Čekao sam svoj mrak, ne mrak sveta, ponoć svih očekivanja. I dočekao da doznam kako se, ono mračno, u meni, zove i čemu služi. Ženo, mrak, mrak je samo otežala, od sebe prevelike, pregoleme i presvetle, svetlost.

Odvela me je u dugu, predugu utrobu broda, u mračne vrtove vlage, sumpora i kamenih sena koja su se cerile sa pokretnih tavanica sličnim nebesima nekih sumanutih galaksija iza dalekih kvazara, pustila me je da učim da hodam po opalom lišću još nestvorenog drveća, nadrioraha i kvazieukaliptusa, šetao sam predgrađima osame, osluškujući kako mi njena ruka šapuće o čekanjima, nadanjima i stradanjima. Želela je. Znala je šta sledi. Njena crvena kosa postajala je žuta, gasila se, zatim je, kao da kriče hiljadu ustreljenih ptica, kriknula u jednom blesku, i pobelela, osedela je i postala hladna, kao orošena ruina spaljene metalne šume.

U potpalublju, kao slepi putnici broda, postali smo slepi putnici potpalublja, slepi putnici naših sopstvenih umova. Počivala mi je na rukama, laka, snena, možda mrtva. Imao sam, na prstima, lepljive tragove nečeg belog, možda pramenove njene žive kose, a sa usana, lizala me je, niz bradu, crvena zmijica, možda njena krv, hladna i topla.

Duboko, u mraku, sve je bilo gotovo, više nije bilo važno kuda plovi brod. Brod nije postojao. Udaljavao se mrak od mene, Argus Books Online Magazine # 15

97

onaj mrak iz moje utrobe odvezivao je svoje lijane koje su držale trudne pontone, roditelje čudovišnih mostova koji su spajali ostrva moje unutarnje svetlosti sa sveopštim, nedeljivim Mrakom. Više nisam bio Mračni. U jurišu, počeli su da gaze, preko uzdrhtalih mostova, cerekavi patuljci, armija čitava ženskolikih derviša. Predvodio ih je čovek o kojem se nije smelo govoriti, senka div i div senke, Čador Nikiforovič, odnekud mi poznat, persona sa kojom sam, slutim, ukrstio svoje puteve gubitnika, nekad, negde, bio je to on, uvek isti, ali je bio žena, bespolno biće, bio je moja senka. Potkupio sam ga sa sedam novčića iz džepa, i on je pojeo poslednju mrenu mraka. Bio sam na drugoj obali...

Sećam se, samo, pristaništa, preda mnom goreo je grad. Nedaleko, stajao je čovek, dug, mršav, crn, držeći se za upakovan kontrabas, sivih, žutih usana razvučenih u osmejak, između kojih je dogorevala cigareta, Nosferatu, nesumnjivo, pratio me je kao crno ulje skliskim, mrtvim pogledom. Hteo je nešto da mi kaže, ali je počela kiša. Odveli su me. Odveli su me. Nisu me čak pitali ni za ime. Odveli su me. Znali su sve o meni. Čak i ono što sam nisam znao, i nikada neću saznati.

U džepu mojih pantalona našli su dokaz: ruž za usne boje trule višnje. Na štiklu, dugu tri palca, duboko usečenu u moje meso, nisu obraćali pažnju. Za svedoka pozvali su Čadora Nikiforoviča, popišanog.

U novinama se pojavila moja fotografija: za noć osedeli čovek lica nalik zvuku kontrabasa. I fotografija žrtve: crvenokosa lepotica iz bogataškog kvarta grada.

Tako se završilo ovo putovanje. Zaista, želim, nakon svega, da mi se zagubi svaki trag. Želim da se o meni ništa ne zna. Ali, dugim predvorjem sudnice, pregojenom očekivanjem, odjekuju zvuci neumoljivih štikli: to je ona. Kada uđe svi će ustati. Kada sedne svi će sesti. Pogledaće me. Reći će glasno moje ime. ObeArgus Books Online Magazine # 15

98

lodaniti moje grehe. A onda će, kao nekad, skinuti gaće nad nekim novim, u mojoj glavi zamišljenim Čadorom Nikiforovičem, ili će me gađati cipelom sa tri palca dugom štiklom, i svi će mi se smejati, cela sudnica, svetina pocrnelih zuba, spustiće se zavesa.

Jer, ipak, nekad me je volela. Zato me i mrzi.

Bio je to moj slučaj ubistva iz osvete. Ali, sve je to farsa. Treba su ukrcati na novi brod. Nosferatu me već čeka, i žene, žene poludivlje sa svih meridijana. Samo da štiklu iz grla iščupam, i ukrcavam se, časna reč.

Darko Sudžum rođen je 16. marta 1979. godine.

Argus Books Online Magazine # 15

99

Argus Books Online Magazine # 15

100

Jovana Dimitrijević

ŽENE I PROZA: BAJKA O ORLANDU U ovom tekstu pokušaću da iznesem nova tumačenja bajke i vezu između bajke, tj. nauke o bajci, sa delom Virdžinije Vulf, kao i vezu značenja bajke i njenog dekodiranja, promene njenog tumačenja i njenog značenja, sa ženskom moći.

Za analizu romana Virdžinije Vulf koristiću se analizama knjige „Morfologije bajke“ Vladimira Propa i filma „Braća Grim“ Terija Džilijama. U vreme kada se ženska ljudska prava i društvena moć karakterišu kao nedovoljna, želim da ukažem na druge izvore ženske moći.

Virdžinija Vulf se smatra ne samo vodećom feminističkom spisateljicom, već i jednom od vodećih modernista i inovatora engleskog jezika. Izabrala sam knjigu muškog filozofa i jedan noviji fantastičan film kao paralele njene knjige, kako bih približila njeno delo (i žensku moć) što raznovrsnijoj publici.

Roman Virdžinije Vulf, „Orlando“, izašao je iz štampe 1928. godine, iste godine kada je ruski formalista Vladimir Prop objavio knjigu „Morfologija bajke“. On u toj knjizi pokušava da utvrdi i razvrsta zakonitosti prema kojima funkcionišu bajke, i to narodne bajke, one koje su sakupljala braća Grim. Mada je Propov rad preveden na engleski i dospeo do zapadne čitalačke publike tek šezdesetih godina, Virdžinija Vulf kao da je bila svesna njegovog rada. Podudarnosti između „Orlanda“ i „Morfologije bajke“, iako oba dela imaju drugačiju formu, su gotovo zapanjujuće.

Argus Books Online Magazine # 15

101

Pišući o Orlandu, engleskom plemiću iz XVI veka, koji se jednog jutra budi kao žena i nastavlja da živi sve do danas, tj.

11. oktobra 1928. kada je knjiga završena, Virdžinija Vulf u jednom trenutku kaže da Orlando ima u sebi šest ili sedam likova: For she had a great variety of selves to call upon, far more than we have been able to find room for, since a biography is considered complete if it merely accounts for six or seven selves, whereas a person may well have as many thousand. Tome prethodi trenutak kad Orlando doziva sebe i kao da je, pred nama, odjednom dignut veo tajne sa transformacije. Tajna života i tajna vremena su pred nama. Jer, osim što se Orlando jednog dana pretvara iz muškarca u ženu, on prolazi i kroz mnoge druge transformacije, a svaka je vezana za određeni trenutak, za vreme: Orlando kao dečak koji se igra sa glavom crnca koju je neki od njegovih predaka odsekao, Orlando kao dečak koji sedi pod hrastom, Orlando pred kraljicom, Orlando koji se zaljubljuje u rusku princezu Sašu, Orlando ambasador u Konstantinopolju, Orlando ciganka, Orlando dama, Orlando zaštitnica pesnika, Orlando Argus Books Online Magazine # 15

102

udata žena, Orlando majka. Roman sugeriše da duboki san u koji zapadaju princeze iz bajke nosi jednu vrstu transformacije koja razara patrijarhat. U tom svetlu, poljubac prave ljubavi može se interpretirati drugačije nego dosad. Na primer, možda poljubac prave ljubavi pretvara princezu u princa?

Prop kaže da se skup bajki može smatrati lancem varijanti, i da među njima i u njima postoje „skokovi... praznine“. On je svestan toga da „narod ne stvara sve matematički moguće oblike“. Prop dalje kaže da bajka u nekom trenutku počinje da detonira i da se raspada. Na početku knjige tvrdi da „stalni nepromenljivi element bajke jesu funkcije likova nezavisno od toga ko i kako ih izvodi“, a „pod funkcijom razumemo postupak lika određen s obzirom na njegov značaj na tok radnje“. Ponašanje junaka može se predvideti na osnovu njegove funkcije. Sve što on radi je predvidljivo. Međutim, bajka se raspada kad kroz nju progovori mit, tj. kad junak uradi nešto netipično. To je ta detonacija – kad lik pored nametnutih funkcija, postane osoba.

On se transformiše.

Argus Books Online Magazine # 15

103

Argus Books Online Magazine # 15

104

U trenutku, sadašnjem, kada Orlando ulazi u automobil misleći na brda Persije koje je videla u XVII veku, vreme kao prava linija se ruši i transformiše u vreme kao mrežu, vreme kao prostor. Ono što neku bajku čini jednoobraznom je njen narativni tok. Kada ga izgubi, ona prestaje da bude bajka, ona detonira i pretvara se u priču neke druge vrste. Sama Virdžinija Vulf kaže: I’m writing to a rhythm, and not to a plot, i žali se kako uopšte ne može da održi naraciju u priči, tako da ona ima neku smislenu radnju za čitaoca, već prati sopstvenu misao, sopstveni ritam. Ta njena „nevolja“ se može objasniti time što, ako bismo pisali tako da objasnimo neku stvar, jednu jedinu stvar, zaključak do kojeg smo došli zahvaljujući različitim životnim iskustvima koja su nam se dešavala u različitim periodima života, pisati narativno, redom, skoro je nemoguće, jer je pitanje šta je, uopšte, „red“. Ako pratimo tok misli, videćemo da jedno iskustvo nosi sećanje na prethodno, što nas vraća unazad na pravoj vremenskoj liniji koju naracija traži, pa opet imamo asocijaciju i u trenutku se zbog nje transformišemo u drugu osobu, nekoga ko zna nešto više, i skačući s trenutka na trenutak, ispletemo mrežu, prostor u kome smo i koji je u nama. Ako bismo slepo pratili narativnu liniju pripovedanja, tj. vreme kao pravu liniju, morali bismo da samo teramo napred i izgubimo sebe, izgubimo smisao zarad naracije. And indeed, it cannot be denied that the most successful practitioners of the art of life, often unknown people by the way, somehow contrive to synchronise the sixty or seventy different times which beat simultaneously in every normal human system so that when eleven strikes, all the rest chime in unison, and the present is neither a violent disruption nor completely forgotten in the past. Orlando doziva sebe, a Virdžinija se pita koliko li će se likova odazvati, jer ako neko ima u sebi sedamdeset šest različitih vremena, koliko li likova naseljava svako od tih vremena? Some say two thousand and fifty-two, zaključuje.

Argus Books Online Magazine # 15

105

Da li je to toliko prosto? Transformisati se prostim dozivanjem sebe, Come, come! I’m sick to death of this particular self. I want another? Jer su te različite osobe nagomilane u nama „kao gomila tanjira u ruci konobara“, i sve imaju neke svoje hirove, obaveze i zakonitosti, pa će se jedna pojaviti „kad pada kiša, druga u sobi sa zelenim zavesama, druga kad gospođa Džouns nije tu, a jedna druga ako joj obećamo čašu vina“, ali svako može iz sopstvenog iskustva da gradi odnose sa svojim različitim „ja“ i s njima bude u dobrim odnosima.

Ehren Kruger, pisac scenarija „Braće Grim“ kao da u ovom filmu povezuje rad Propa i Virdžinije Vulf.

Film „Braća Grim“ Terija Džilijama nije biografska priča o slavnoj braći sakupljačima bajki, već se u stvari bavi dekonstruisanjem bajke.

U ovom filmu, braća Grim su šarlatani, nalik na moderne vračeve, proroke i bele magove. Oni se bave isterivanjem duhova i ubijanjem veštica koje sami naprave. Nisu ni preterano pismeni.

Argus Books Online Magazine # 15

106

Idu po selima i varaju sujeverni narod, s tim što je Džejkob (Hit Ledžer) taj koji čuva sve priče meštana, veruje u bajke i bavi se pisanjem bajki. On je taj sakupljač bajki. Vilhelm (Met Dejmon) je, u odnosu na njega, grub i arogantan, ženskaroš. Međutim, dešava se da u nekom selu postoji „prava“ začaranost. Nešto otima decu iz sela. Pošto meštani veruju da je to prokletstvo nastalo zbog francuske okupacije, što vodi u pobunu protiv francuske vlasti, francuski general (Džonatan Prajs) hapsi Džejkoba i Vilhelma kao prevarante i naređuje im da razreše zagonetku u ovom selu, preteći im smrtnom kaznom ako omanu.

Braća Grim odlaze u selo gde se, u stvari, susreću sa svim njihovim bajkama koje znamo, zaljubljuju se u Anđeliku, ženulovca (Lina Hidi), i sukobljavaju sa zlom kraljicom iz bajke (Monika Beluči).

U filmu je vidljiva podela prostora na muški i ženski. Kao što Vuk Karadžić kaže: „Naše narodne priče ili pripovijetke goArgus Books Online Magazine # 15

107

tovo se mogu razdijeliti na muške i na ženske, kao i pjesme. Ženske su pripovijetke one u kojim se pripovijedaju kojekakva čudesa što ne može biti (i po svoj prilici samo će za njih biti riječ gatke, Njemecki Marchen); a muške su one u kojima nema čudesa, nego ono što se pripovijeda rekao bi čovjek da je zaista moglo biti.“ Šuma je ženski, a vojska je muški prostor.

Priroda je žensko, kultura je muško. Čarobno je žensko, mehanizacija je muško.

Zla kraljica, koja je i Rapunzel, i princeza na zrnu graška, i zla veštica iz Snežane, mogla bi da predstavlja i modernu ženu koja zahvaljujući raznim čudotvornim sredstvima koje reklamiraju časopisi, uspeva u večitom čekanju princa kojeg, opet, reklamiraju novine, ali žena bi verovatno morala da poživi 5001000 godina da bi se moglo reći da ga nije dočekala. „Ona će večno trunuti čekajući da je neko spase“, kako kaže Džejkob.

Ova zla žena želi samo da bude lepa i mlada, a ubija iz samoodbrane. Ili, kao sama zla kraljica kaže: „Stvarnost je mnogo gora od fikcije.“ I stvarno, u filmu Džejkobu i Vilhelmu zapravo život ugrožava vojska, a ne zla kraljica. Van šume je rat. Vojska je ta koja je do kraja destruktivna. Vojska na kraju želi da spali šumu i da se reši čitavog tog „problema“ sa nemačkim seljacima tako što će ih sve jednostavno pobiti.

Ali, kako to da braća Grim u šumi preživljavaju, kad okolo padaju leševi? Šuma divlja, drveće se pomera i grabi granama ljude, podiže ih u vazduh i baca, probija im utrobe i otkida udove. Međutim, braća Grim preživljavaju. To kao da nije logično, na prvi pogled se čini da je to slab deo filma. U stvari, šuma ubija one koji u nju uđu naoružani. Žena-lovac, Anđelika, upozorava ekspediciju sa „No weapons!“ Svi koji su ubijeni, nisu je poslušali. Džejkob i Vilhelm sve vreme nose svoje šarlatanske instrumente, ali ništa ubojito. I, kada se u završnim scenama njih dvojica bore protiv francuskog generala i njegovog sluge, Argus Books Online Magazine # 15

108

šuma kao da im „pomaže“. Lijane se zapetljavaju i grabe za članke samo Francuze. Vojnike. Kraljica očigledno kontroliše oružje kada braća Grim, dospevši u kulu, pokušaju da je napadnu mačevima koje su tu pronašli. Kada u borbi Vilhelm probode generala zastavom, ovaj u samrtnom ropcu ajhmanovski izjavljuje da je „samo hteo da zavede malo reda“. On je „kulturan“ i želi sve da kultiviše (dobro je podsetiti gledalište da nisu samo Nemci u XX veku pokušavali da prosvetle i „pročiste“ druge) i naručuje parče kolača. Scena pogubljenja francuskog generala deluje kao scena pogubljenja vampira – Vilhelm ga prvo gađa jednim od njihovih šarlatanskih izuma, raspećem koje se pritiskom na dugme zapali, a zatim ga probada kocem, zastavom. Džejkob gađa sekirom generalovog slugu i promašuje, ali se sekira vraća i kao bumerang pogađa u potiljak Francuza koji se već nadneo nad sklupčanog Džejkoba da ga pogubi. Čarobna sekira u Džejkobovim rukama je zaštita od šume, u Vilhelmovim – suprotno.

On pokušava da zamahne na pravi način, ali bitno je ko drži sekiru, a ne kako. Vilhelm je, recimo, previše... heteronormativan. Šuma sarađuje s Džejkobom. A ono što je zajedničko screwball komedijašu Džejkobu, i šumi, je ženski princip. Džejkob je prototip screwball junaka.

Screwball komedija je žanr komedije naročito popularan tridesetih godina u Holivudu čiji je zaplet takav da su ženski likovi dominantni u odnosu na muške, istovremeno stavljajući ženske gledaoce u ulogu muškog posmatrača. Muški screwball junak je nevešt i/ili pasivan, ali obično stiče svoju muškost do kraja filma, i to zahvaljujući ženskoj dominaciji. Džejkob u maniru jednog screwball komedijaša, poskakuje od straha i baulja za ženom koja se u šumi snalazi bolje od njega, ali je on na kraju spašava budeći je iz začaranog sna poljupcem prave ljubavi.

Znači, princ je smotani šarlatan.

U stvari, skoro svi glavni likovi u filmu su rodno dvosmisleni. Devojčica Saša kao da je tu da ošto podcrta androginost.

Argus Books Online Magazine # 15

109

Prvo je susrećemo obučenu kao dečaka i Vilhelm joj se i obraća kao dečaku, na šta njen otac kaže da je Saša devojčica. Ponovni kadar deteta u muškoj odeći nakon tog obaveštenja, deluje kao udarac mokrom čarapom – Saša bi mogla da bude oba. Kad je Vilhelm nalazi u šumi zaspalu i obučenu u haljinu, nekako se nameće pomisao, da šta god Saša obuče, to je travestija. Nejasno je da li na njoj odeća skriva ili ističe pol, da li ga određuje ili poništava. U filmu ne postoji oštra suprotnost između glavnog pozitivnog i glavnog negativnog ženskog lika. Obe te žene u ovom slučaju, a to su žena-lovac, Anđelika, i zla kraljica, su samostalne i dominantne. Ovde ne postoji ženski lik koji pevajući radi kućne poslove (to je rezervisano za Vila i Džejkoba) ili čeka onog „pravog“. Kraljica, doduše, čeka, ali zato da bi joj taj „pravi“ pomogao da dovrši čaroliju. Ona bez trunke emocija zatim odbacuje lovca i obraća se Vilhelmu sa.: „Dođi, moj novi prinče.“ To je daleko od patrijarhalne monogamije i daleko od ženstvenosti kako je ona shvaćena u patrijarhalnoj kulturi. Kraljica ubija muškarce, tj. naoružane muškarce. Ženski likovi nisu podređeni muškim likovima jer je zamagljena razlika između polova. Likovi i ne postoje kao potpuno muški i potpuno ženski. Jedini potpuno heteronormativni likovi, i jedini koji iz šume ne izvlače živu glavu, su vojnici.

Argus Books Online Magazine # 15

110

Likovi koji preživljavaju bajku, odnosno Kraljicu, su kao i ona – likovi ženskog principa. Film sugeriše da bajka, ili matrica, ili bilo koji sistem, nema moći nad transrodnim ili interseksualnim, ili likovima koje je najjednostavnije svrstati pod ne-heteronormativne. Lik devojčice Saše kao da je došetao pravo iz „Orlanda“ u „Braću Grim“. Ruska princeza Saša u koju se Orlando zaljubljuje kao mladić, prvo ga zbunjuje svojom androginom lepotom. Dok pokušava da joj odredi pol ispod njene odeće neuobičajene za engleski dvor, Orlando se zaljubljuje u nju i pre nego što uspeva da sa sigurnošću utvrdi da je žensko. Ona je nagoveštaj njegove transformacije. Lik Saše pravi i vremenske skokove tako da se može reći da je došla iz 1928. u 2005., ili iz XVI veka u XIX, a mogu se praviti i razne druge kombinacije, iz 1928 u XIX vek, iz XVI u XXI vek, jer u knjizi koja je izašla 1928., Orlando sreće Sašu u XVI veku, a u filmu koji je izašao 2005., radnja se odvija u XIX veku. Kad zla kraljica u filmu otme Sašu, Saša se vraća u XIV vek, vreme u kome je kraljica zamrznuta. Možda je to najbolja ilustracija neodrživosti vremena kao prave linije. Postoji još jedna takva ilustracija u samom filmu: dok u krčmi Vil odlazi uz stepenice da se zabavi sa devojkama, Džejkob ostaje zamišljen oslanjajući se na reljef iznad kamina na kojima su prikazana dva čoveka kako jedan drugome drže mač ispod grla – scena koja će se odigrati kasnije, u kraljičinoj kuli, kada začarano oružje braća potegnu jedan na drugog.

Znači, oni su već deo priče. Kao kada na kraju „Isijavanja“ vidimo portret Džeka Nikolsona na zajedničkoj fotografiji snimljenoj dvadesetih godina.

Kada zla kraljica u filmu kaže da je „stvarnost mnogo gora od fikcije“, ona ne koristi izraz folk tale, već fiction, što je u engleskom jeziku ime za prozu. Dugovečna kao Orlando, kraljica i ovde sugeriše vezu sa Virdžinije Vulf i njenom dilemom o ženama i prozi, kojom započinje roman „Sopstvena soba“. Zamoljena da održi predavanje o ženama i prozi, Virdžinija počinje Argus Books Online Magazine # 15

111

novi roman jer razmišljajući o ženama i prozi, shvata da tema nije jednostavna: „Naslov Žene i proza mogao bi da znači, i to je možda ono što ste vi mislile – žene i kakve su one; ili, mogao bi da znači – žene i proza koju one pišu; ili, možda – žene i proza koja je o njima napisana; ali bi moglo da znači da je sve to troje u nekoj neraskidivoj vezi i vi želite da o njima razmislim u tom svetlu.“ Zla kraljica kao da odražava svo troje. Jer, ona je spisateljica, rediteljka bajke u koju upadaju braća Grim, a zatim oni o njoj pišu. A kakva je ona? Baš kao da je Virdžinija Vulf zamislila kad je, razmišljajući o ženama i prozi zaključila – žena mora imati novca i svoju sopstvenu sobu ako misli da piše prozu.

Kraljica i ne može da izađe iz sopstvene sobe! Kao što se Orlando dobrovoljno izoluje na svom šumskom imanju nakon što ga je Saša izneverila. Radnja „Orlanda“ se odvija u prirodi, sa prirodom. Telo Orlanda je šuma sa drvetom hrasta; pesma o hrastu je pesma o Orlandu; njena biografija je njena geografija, njena morfologija. Pesma o hrastu u originalu koji je Virdžinija uzela od Vite Sakvil-Vest i samo je malo zamaskirala, zove se The Land, „Zemlja“. Isto se odnosi i na kraljicu i šumu u kojoj prebiva. Ona je šuma, ona je bajka.

I knjiga „Orlando“ i film „Braća Grim“ dekonstruišu sve konstrukcije koje poredak sveta čine nepodnošljivim za ženu, raskrinkavaju mehanizme koji sačinjavaju tu „žensku situaciju“ i dovode u pitanje ono što se smatra „prirodnim“. Dekonstruišu pol, rod, herojstvo, brak, roditeljstvo, bajku, religiju, a samim tim vreme, život, smrt. Skoro svi likovi izvode neku travestiju.

U feminističkoj teoriji se prvo spekulisalo o rodu kao konstrukciji a zatim je na red došla i „prirodna datost“– pol. U psihologiji je poznato individualno poimanje vremena. Virdžinija Vulf kao da odlazi dalje, kao da pita – nije li i vreme društvena konstrukcija? The true lenght of a person’s life is always a matter of dispute. Nije li i smrt društvena konstrukcija? U filmu „Braća Grim“ mrtvi Vil oživljava nakon što su čini razbijene, a pre toga Argus Books Online Magazine # 15

112

izbegava smrt zahvaljujući činima zle kraljice koja ga uzima za svog novog princa. Oba dela, i knjiga i film, kao da sugerišu objavu rata smrti kroz suprotstavljanje heteronormativnoj kulturi, a neheteronormativni likovi funkcionišu kao moljci na tkanju ove kulture. Za razliku od heteronormativne kulture u kojoj su sve žene mrtve, bilo da se radi o bajci ili građanskom romanu XIX veka, ovde stradaju heteronormativni likovi. The very fabric of life now, is magic, kaže Virdžinija. Orlandin suprug kojeg ona sebi pronalazi u XIX veku, Marmaduk Bontrop Šelmerdin odmah nakon venčanja odlazi na plovidbu oko Rta Horn, jer to je, kako on objašnjava: about all a fellow can do nowadays. Vidimo Orlanda u XX veku kako zamišlja muža na brodu koji i dalje plovi oko Rta Horn, a zatim tone. Po Propu, bajka poznaje tri osnovna oblika nosioca duša umrlih, a jedan od njih je brod. Orlando doziva svog muža i on dolazi, kao što uvek dolazi in moments of dead calm. Otkucava ponoć, vreme je duhova. All was phantom. All was still. All was lit as for the coming of a dead Queen. Kao u „Pepeljugi“, mrtva kraljica izlazi iz svoje kočije i Virdžinija Vulf kao da nas suočava sa jezovitošću i paralizom bajke, dok Orlando, klanjajući se kraljici kaže da je kuća spremna za njen dolazak. Nothing has been changed.

Argus Books Online Magazine # 15

113

The dead Lord, my father, shall lead you in. Mrtvi gospodar, ili mrtvi Gospod, pojavljuje se u „Braći Grim“ u liku lovca, Anđelikinog oca. Sa poslednjim udarcem ponoći, kao kod Šekspira, duhovi nestaju. Fantom Šelmerdina, koji se pojavljuje sa prvim otkucajem ponoći, nestaje nakon dvanaestog, a umesto njega se pojavljuje divlja guska. U „Braći Grim“, dvanaest devojčica u kriptama je u obliku brojki na časovniku poređano oko kule.

Kula iz bajke „Rapunzel“ tako u stvari gubi svoj falocentrični smisao i postaje alegorija vremena. Kraljici je potrebna krv dvanaeste da bi dovršila svoju čaroliju u noći pomračenja meseca.

Kraljica u stvari želi da vrati vreme unazad ili da ga poništi.

Njena kula je u stvari zvonik. Podmlađivanje je borba s vremenom. Mada besmrtna, kraljica nije mlada, osim u ogledalu.

Kraljicom vlada njen doppelganger, demonska dvojnica koja je simbol smrti. Doppelgangeri su povezani sa fenomenom sleep paralysis, kada osoba ima iskustvo demonskog prisustva u sobi i ne može da se pomeri u toku sna dok joj nešto sedi na grudima.

Kraljica je prikovana za krevet, samo njena slika u ogledalu se kreće. Her world was her own reflection, kaže Anđeliki otac dok joj, kao maloj, priča priču o ukletoj kraljici. „Haunted!“, uzvikuje Orlando, „Haunted! Ever since I was a child.“ Kraljica je religiozni aspekt bajke. Bajka crpi materijal iz religije i mita. Očigledno, kraljica živi u crkvi, ona je crkva. „Savremena religija ne stvara bajku, ona samo menja materijal bajke“, kaže Prop. U filmu „Braća Grim“, hrišćanski kralj je porobio pagane koji su naseljavali šumu, a kraljica ih je mučila i ubijala da bi od njih dobila čaroliju večnog života. Međutim, ta čarolija nije podrazumevala i čaroliju večne mladosti. Ukleta kraljica tako postaje deo bajke koji religija kalemi na mit. Ovaj film je savršena ilustracija za to. Međutim, kaže Prop, „postoje i retki slučajevi stvarne obrnute zavisnosti, tj. slučajevi kada sami elementi religije potiču iz bajke.“ On navodi primer katoličke kanonizacije čudesne pobede sv. Đorđa nad aždajom. Ovaj podvig kanoniArgus Books Online Magazine # 15

114

zovan je mnogo kasnije nakon kanonizovanja samog sv. Đorđa, jer je u narodu priča o njegovoj borbi s aždajom postala popularna. „Iz starog Egipta poznata je predstava o smrti kao krađi duše od strane zmaja. Ali, dok je ta predstava zaboravljena, predstava o bolesti kao useljenju demona u telo živi još i danas.“ U narodnom verovanju, pojava doppelganger-a predstavlja bolest, a kad sama osoba sretne svog doppelganger-a, to je znak smrti. Zato doppelganger-a ne treba gledati i ne treba mu gledati u oči, jer on ima moć da parališe. „Ne gledaj joj u oči!“, govori samom sebi Džejkob dok posmatra kraljicu u ogledalu. Na kraju filma, on razbija ogledalo sekirom, a podmlađena kraljica koja je ustala iz postelje i sela na presto, počinje da se roni u hiljadu staklenih komadića. Njena kula počinje da se ruši i mi prisustvujemo raspadu bajke. Kraljica je učinila nešto netipično – pokazala je milost prema Vilhelmu. I Džejkob je netipično nemilosrdan – on udara ogledalo iz sve snage znajući da će tako ubiti kraljicu. Zagledana u mladog i lepog Vila, kraljica želi da poljupcem zapečati čaroliju i Džejkob uspeva da je iznenadi u momentu neopreznosti.

Orlando se udaje za Šelmerdina nakon što je on pronalazi u jarku povređenu, jer ju je zbacio konj, još jedan simbol nosioca Argus Books Online Magazine # 15

115

duša umrlih po Propu. Šelmerdine uzvikuje, „Madame, you’re hurt!“ na šta ona odgovara: „I’m dead, sir.“ Mrtva i spremna za brak. Jahanju je prethodila kontemplacija o braku i o tome kako svako ima nekog, svi su upareni, samo je ona sama. Prop kaže da su bajke zapisivane onda kad su već počele da se raspadaju, u XIX veku. Mi danas i ne znamo kakva je bajka bila „izvorno“.

Ona neumitno nosi pečat XIX veka i moral toga doba, i to je ono što se može reći u odbranu bajke, da možda u svojoj suštini nije bila antiženska, ali joj je značenje promenjeno u XIX veku.

To što Prop ne može da zna kakva je bajka bila kao oralno predanje u srednjem veku, prosto zato što kao takva nikad nije zabeležena, nije neki nedostatak. Naprotiv, to je kontekst. U takvom kontekstu, zakoni stvaranja sižea nisu nepoznati. Zakon je vreme proteklo od mitova do izumiranja starih i stvaranja novih religija, kao što je hrišćanstvo. I to, vreme kao prava linija.

Kako se formirala religija, tako se formirala i bajka. Bajka je dobila moral. Kao takva, ona se mora završiti na svadbi. Poljubac prave ljubavi vraća iz mrtvih, ali ne menja pol. U mitovima, likovi su drastično menjali funkcije, pa i pol. Dok u mitovima isti likovi šetaju po raznim pričama, u bajkama isti likovi šetaju po, zapravo, jednoj istoj priči. Bajka je paralisani mit. Mada svestan međusobne povezanosti religije i bajke, Prop ne primećuje da se bajke transformišu u neku drugu priču stalnom promenom funkcija likova, tj preobraženjem – apoteozom. On, kao što LeviStros primećuje, ima neverovatnu snagu anticipacije i sve ove termine pominje, ali rasplinuto.

Pošto Orlando baš u XIX veku odlučuje da se uda, to sugeriše da je Virdžinija Vulf ili bila upućena u nauku o bajci, ili potvrđuje pretpostavku da je bajka život, i Virdžinija prosto govori o zakonitostima života, sveta, pa su ona i Prop, on razmišljajući o bajci, ona o životu, došli do sličnih saznanja. Ali, Virdžinija je za prsa ispred njega, jer on ne dolazi do zaključka, ili nije svestan Argus Books Online Magazine # 15

116

zakonitosti po kojima se bajke raspadaju. Virdžinijina prednost je prednost njenog pola. Žene su te koje su neadekvatne. Mi već živimo bajku, ali je bajka sazdana tako da, koliko god se mi trudile i želele više, bolje – „broj funkcija za koji bajka zna je ograničen“. Levi-Stros je u pravu kada kaže da je bajka oslabljeni mit, a i Prop, kada kaže da je bajka pripovetka sa sedam likova. Sve su to dobre i tačne definicije. Da, jeste, bajka je jedna, da, može se reći i da je izdeljena na partije, da, bajka je i mitska pripovetka i narodna pripovetka sa sedam likova, da, funkcije su i spojive i nespojive.

Međutim, kako je čudno da nijedan od dvojice velikih umova nije napisao doslovno: bajka je život. Feministički fokus na „princa na belom konju“ kao krajnju laž kojom se putem bajki hrane devojčice, zamenila bih pretpostavkom istine da je bajka naše ogledalo, gde je levo desno, a lice nam se krivi ako na srebrnoj površini ima izbočina. „Ogledalce, ogledalce moje, najlepša na svetu ko je?“ Ogledalo je naš svet, a „ja, kao žena, nemam domovinu. Meni, kao ženi, domovina je celi svet.“ – Virdžinija Vulf.

Jovana Dimitrijević je carnal art i performans umetnica rođena u Leskovcu 1979.

Obrazovanje: 2016. – studira industrijski dizajn tekstilnih proizvoda na Tehnološkom fakultetu u Leskovcu 2010. – Ženske studije, sertifikat 2004. – studirala lepe umetnosti na HKU (Hogeschool voor de Kunsten Utrecht) 1999. – završila dizajn tekstila u Prvoj tekstilnoj školi u Leskovcu Jedna je od osnivačica organizacije „Girls Can Do Horror“ i studentskog izlagačkog prostora „Alfa in“ pri Tehnološkom fakultetu u Leskovcu. Živi i radi na relaciji Leskovac – Berlin.

Argus Books Online Magazine # 15

117

broj 15 jul 2016.

Magazin izlazi četiri puta godišnje.

Izdaje Nova POETIKA – Argus Books&Magazines Beograd Za izdavača Lazar Janić Glavni urednik Dragana Matović Ilustracije Jovana Dimitrijević Biljana Purić Prelom Boban Knežević Dizajn Milomir Bata Cvetković E-mail argusbookmagazines@gmail. com Website www.novapoetika-argusbooksmagazines.com www.novapoetika.com Facebook www. facebook. com/ArgusBooksMagazines ISSN 2466-4766