Avangrad No. 14

broj 14 - decembar 2012/januar 2013.

rad Ivane Stanić; kombinovana tehnika, 29,7x21cm

Četrnaesti

Pogled iz ugla:

TRI SUSRETA

interv ju

:

MIĆA VU JIČIĆ 6

4

čitalište:

DRAGOSLAV MIHAILOVIĆ

+

I+ ANDRES BARBA + ALEKSEJ SLAPOVSK

NDELO + ŽIVKO IVKOVIĆ HELENA KLAKOČAR + LUIĐI PIRA

9

esej:

dada: POREK LO TAJNE 14 osvrt:

VEK RUSKOG FUTURIZMA 16 a:

psihologij

RIČA SENDINA P 17

film: kratki film 19

muzika:

GODIŠNJI PR

PETAR LUPA 20

EGLED + om + Scott kell y & the road home + naevus + th e orb + thir di + Wooden am bulance

22

ovde blizu:

FERENC RAJHL

25

ICI IVO ANDRIĆ U ZEN 28

literarni

sokak

kulturni gurmanluk Pred Vama smo četrnaesti put. Još od prethodnog broja, ali i usled nadolazeće zime, značajno smo se udebljali kada je reč o broju stranica, te samim tim i raznolikosti sadržaja, ideja, originalnih prikaza skrivenih u prepunoj ostavi (na)zvanoj kultura. Iz nje valja redovno vaditi nova, još neotpakovana dela, koja će odisati svežim ukusom i mirisom, a ona ustajala i bajata nepovratno baciti u kontejner ispred zgrade ili kuće bilo kog podneblja. Za razliku od nas, običnih smrtnika, ovo zimsko gojenje Avangradu i te kako prija donoseći mu novu energiju, čudesnu aktivnost i želju da više nikada ne smrša.

Shodno tome, Avangrad je protivnik kulture na dijeti, koja neprestano mrguda zlovoljna, frustrirana i bezidejna, te povremeno praćena nepodnošljivim zvucima iz praznog stomaka. Dakako, list neće biti zadovoljan ako ovo povećanje težine ne ide u korak s kvalitetom sadržaja kako ne bi postao predstavnik ugojene kulture, to jest one sveprisutne, prepune nezdravih sastojaka, štetnih za naš duh, telo i mozak.

Iz pomenute ostave smo za naše književne gurmane ovog puta izvukli istinske specijalitete: intervju s izvanrednim mladim novinarom i piscem Mićom Vujičićem, nekoliko recenzija žanrovski različitih dela, priču o ruskom futurizmu, ali i osvrt na pisce poput Dragoslava Mihailovića, Andresa Barba, Alekseja Slapovskog. Posebno valja izdvojiti specifično književno viđenje jugoslovenske apokalipse iz pera američke spisateljice Lejn Keler. Dakako, tu su i naše ustaljene rubrike posvećene psihologiji, muzici i filmu. Kao i uvek, naročita poslastica jesu originalne pesme i priče naših saradnika u literarnom sokaku zvanom Proesis.

Na kraju, samo nam naši čitaoci mogu prepisati strogu dijetu u slučaju da zastranimo i preteramo u našim kulturnim gurmanlucima. To je uvek moguće, te Vas molimo da to i ovog, četrnaestog puta, imate na umu. Verujte samo sebi...

A pomalo i nama.

Milan Živković

PROESIS

29

Urednici: Branko Ćurčić i Milan Živković; redakcija: Ivan Panić, Brankica Opačić, Dejan Šimurda, Siniša Trifunović; saradnici: Jelena Perić, Tanja Mijanović, Dunja Ilić, Zoran Ilić, Ivan Despotović, Dušan Opačić, Lidija Vuksanović, Jana Danilović, Milan Zulić, Aleksandar Isailović, Marina Drobnjaković, Maja Jovanović Majolinica, Ivana Dragin, Slađana Šimrak, Živka Suvić Petrović, Slavko Mali, Tanja Ristić, Boris Nad, Ivan Radenković, Aleksandar Novaković, Branko Radaković (Srbija); Franko Bušić, Boris Kvaternik (Hrvatska); Mirsad Đulbić, Aleksandra Kukoljac, Semir Avdić (BiH); Ivana Stanić (Crna Gora); dizajn: Branko Ćurčić; izdaje: Udruženje ARTiFAKT Sombor; štampa: Azur print Sombor; tiraž: 700 primeraka.

Rad na naslovnoj i poslednjoj stranici: Siniša Trifunović.

Priloge primamo na e-mail: avangrad@gmail.com Sajt: www.avangrad.weebly.com; www.facebook.com/avangrad Telefon: 064/157-34-48 CIP - Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 008(05) AVANGRAD : besplatni list za kulturu / urednici Branko Ćurčić i Milan Živković.

- 2009, br. 1 (maj)- .- Sombor : ARTiFAKT, 2009-. - Ilustr. ; 24 cm ISSN 1821-133X COBISS.SR-ID 239782407

Ovaj broj Avangrada pomogao je Grad Sombor i Ministarstvo kulture Republike Srbije

pogled iz ugla

AVANGRAD

“ i t ces a n a t e r s u s Tri “

Stari Grad (Hvar)

Vinež, Istra, 13. jul Malo mesto pokraj Labina, da ga nema ča vidit’, k’o što reče Mitrov zet Marin. Reče on još da mu turisti uopće ne smetaju jer razmišlja samo o šoldima kojih nikad dosta. Mitar već jeste sasvim drugog kova. Nema kod njega tih budalaština o šoldima koje ispiše mozak mlađim generacijama. Ma nije to tako niotkud, niti zbog, kako mi zet Marin reče u poverenju, ima Mitar dobru mirovinu pa ga šoldi tol’ko ne interesiraju, već Mitar beše relikvija stare Juge u kojoj se moglo sesti u vlak pa preko Ljubljane do Zagreba po novog jugicu.

Nije to lako danas razumeti. I dan-danas ga hvali (biće zbog nostalgije, pre nego motora). Pun je priče o dobrim starim vremenima, istarskim specijalitetima i nezaobilaznoj malvaziji dobroj za mladi i stari krvotok.

Da bi se ti krvotoci redovno održavali, Mitar rano ustaje i s neverovatnom pažnjom uređuje nizove loza na svom vineškom imanju. Izvlači Mitar i svoje povrće iz bašte koju neprekidno treba polivati jer istarska crvenica nije vojvođanska crnica da je ostaviš pa nek’ radi posao. Priroda je neverovatna na Mitrovom imanju i oko njega... Neka vrsta Toskane, još neotkrivene.

No, ispod letnje kujne ima još tajni. Omanji podrum s

4

bačvama u kojima Mitar čuva piće bogova, a koje je sam napravio. Nimalo turistički, neprekidno ih doliva i stavlja na sto, kako bi se kvalitet proizvoda što bolje ispitao. Mitrova žena, rođena Labinjanka, Marija, nudi maneštricu, ili ti juhicu od povrća, kukuruza i ko zna čega već. Na tome se ona nikako ne zaustavlja, pa sve pomalo dobija balaševićevski prizvuk na istarski način.

Trebalo mi je nekoliko godina i redovnih dolazaka u Istru da bih saznao od ovih srdačnih i nadasve običnih ljudi jednu neobičnu stvar. Oni imaju, čak, i svoj jezik – labonjski ili labinjanski koji niko u Istri ne razume sem njih. Dakle, stari, autohtoni jezik Labina koji se čuva u njegovim granicama i po kojem okolnom selu. Potpuno neverovatno! Sâm Labin beše rudarski grad. Stariji to dobro znaju. Stari grad je na uzvišenju, sav od kamena, tipičan istarski prizor, sve sa topovima na njegovim obroncima. Pogled puca ka moru i turističkom Rapcu.

Turistički, a nimalo vineški. Što bi Mitar rek’o: Sipaju turistima prah u vodu da bi dobili ukus vina... Eh, šoldi su čudo. Oni pripadaju filozofiji mlađeg naraštaja, nikako Mariji i Mitru. Bila su to druga vremena.

Više vineška, a manje rabačka.Više ljudska, a manje materijalna...

pogled iz ugla

AVANGRAD

Jelsa

Nestvarni kameni gradić u unutrašnjosti, mističan i polupust. Tu se vreme mora meriti vekovima, nikako satima. Te uske uličice postoje van vremena i bacaju u zasenak svu nametljivu raskoš grada Hvara i Starog Grada. One se ne mogu vrednovati današnjim materijalnim mernim jedinicama… Ostrvska jedinica za merenje je posebnost. Što bi Vinko rek’o: Odemo brodicom do Splita za uru i pol, odgledamo utakmicu pa se iza ponoći vratimo natrag. Dakako, vodenim autoputem. Bez panike, kao karneval u Jelsi…

Jelsa, Hvar, 23. jul

Bački Monoštor, Bačka, 11. avgust

Hvarski put od Sućuraja ka Jelsi od nekih pedesetak kilometara jeste prava avantura, pogotovo kada vam nailazi vozilo u susret. Strme litice bez branika koji se samo povremeno javljaju i to na mestima gde je neko, kako mi kasnije Vinko reče, izletio i vin’o se u nebo. Kad se, pak, odvažite i krenete hvarskom cestom, čeka vas metaforično tranzicijsko putovanje od Istoka ka Zapadu, od nesređenosti i nestašice do sređenosti i izobilja. Dakako, ovaj napor vam postaje sve neprimetniji nakon što ste otvorili prozor i osetili neponovljivi miris hvarske lavande dostojne divljenja jednog Andrića koji je tamo provodio vreme u dugim šetnjama. Malo ribarsko misto sa najboljim sladoledom u ciloj Dalmaciji, odjekuje s broda punog turista dok živahno prilazi Jelsi. Dakako, drugi dan je taj sladoled postao najbolji i u cilom svitu, ali ko to uopšte mari.

Domaćin Vinko, električar, rođen je u Jelsi. Ima nešto u tom ostrvskom identitetu. Izolovanost i mikrokosmos čine svoje. Neobjašnjiva je ta osobenost. Udarci talasa u obale Jelse koje u rano jutro Vinko sluša dok marendira s prijateljima u lokalnom pabu, stvaraju neobjašnjivu opuštenost koja vas obuzima u ovom mestu. I Vinko, poput Mitra, svog konja za trku ima. Ponosno vadi svoje crno vino, dakako, najlipše na svitu da se u njemu gušta cilu noć. Samo da sutra ne zakasni u obližnju Vrbosku nešto da završi... Nedaleko odavde su Pitve.

Sledići put ću ovamo dovesti vojvođansku televiziju, pa da svi vide kako se veseli, ushićeno i potpuno iskreno uzvikuje Zvonko Bogdan sa bine Bodrog festa, dok ga prate najbolji tamburaši na svetu vojvođanske radiotelevizije. Duh ravnice, Bačke i Vojvodine odzvanja na svakom koraku bačkomonoštorskog šora, duž koga prolaze žene u šokačkim nošnjama, fijakeri i jahači... Sa strane se kuvaju paprikaši od divljači, sve sa ravničarskim vinom od koga, dakako, boljeg nema.

Ovde je srce Specijalnog rezervata prirode Gornje Podunavlje kojem ni Stari nije mogao odoleti, a kamoli mi. Na današnji dan, svake godine, to je i rezervat dobrog raspoloženja, tamburaške muzike, panonske hrane, ali i mešavine ljudi koji pokazuju ono najbolje što imaju – jedinstveni vojvođanski duh. Stari Monoštorac, Stipan, ponosno nudi svoje vino i domaće specijalitete kojih, opet, nema niko na svetu. Pogled na arhaične rukotvorine upotpunjava doživljaj ove fešte... Još samo da nam legendarni bodroški vitez dojaše iz ravničarske pomračine i gde bi bio kraj priče. Mnogi se kunu i da su ga videli, posebno u sitne sate, dakako, posle više kapljica bodroškog vina. Ko to jednom k nama pođe, taj će opet da nam dođe..., prati nas Zvonko pesmom. U osvit bodroškog jutra...

Milan Živković

5

intervju

AVANGRAD

v

COVEK IZA SPUSTENIH ROLETNI v

Mića Vujičić foto: Vladislav Mitić

Roman ,,Oštar start’’ (Stubovi kulture, 2010.)

Miće Vujičića sâm od sebe pokreće izvesna pitanja koja izlaze iz okvira jedne fikcije, zvane literatura, i ulaze u drugu fikciju, zvanu život. Autor ovog romana vešto balansira svoj hod između obe fikcije, pažljivo ih prepliće i kombinuje. Jer iza (i ispred) njega nije samo iskustvo ćutljivog pripovedača, nego i novinarski rad (između ostalih, u dnevnim listovima Dnevnik, Danas, Politika, Blic, zatim u magazinima Playboy i Yellowcab, te u književnom časopisu Ulaznica, a vredi napomenuti da je bio dopisnik splitskog nedeljnika Feral Tribune) gde valja dobro zasukati rukave i koliko-toliko očistiti materijal od krljušti sopstva. I još nešto, važno, možda i najvažnije, Mića Vujičić je rođen u Mokrinu. I živi u Mokrinu.

Šta je teže, biti pisac ili biti neko ko sa živim ljudima i potencijalnim likovima razgovara?

anegdota? Ispovest sopstvenog postmodernog uma ili nešto drugo?

Pokušavam da se držim iza spuštenih roletni.

Roman Oštar start je fikcija. Pomenuo si taj svet.

Otac, pretučeni fudbalski sudija iz najnižih rangova takmičenja, očajnički pokušava da uspostavi kakvatakva pravila igre u beton ligi. I majka, zubarka, koja napušta stomatološku ordinaciju tokom devedesetih i otvara nezavisnu radio-stanicu, ne bi li uspostavila kakav-takav sistem vrednosti. Na kraju, tu je i taj pripovedač, sa lošim pregledom igre, koji ceo svet gleda kroz rupe na spuštenim roletnama. Zatvorene škure, dakle, i sa jedne i sa druge strane. Reklo bi se da stvarni i fiktivni svet u slučaju Oštrog starta povezuje reč Mokrin. Ali, ukoliko bismo zamislili geografsku kartu, on bi se nalazio na dva različita mesta.

Anegdtota i priča neprekidno se koškaju. Tvoje pitanje stavio sam na leđa mog junaka, strica Sime, koji je pod tom težinom na kraju i potonuo. Razume se, problem se prenosi i na naratora koji pripovedajući priču o stricu mora da izbegne anegdotu. (I jedan i drugi su učenici Škole mrzitelja anegdota.) Tu sam na kraju i ja. Pre nekoliko dana pitao sam makedonskog pisca Aleksandra Prokopieva da mi otkrije o čemu će se raditi u njegovoj priči koju piše tokom boravka u Mokrinu, u Kući na Ravnom bregu. Rekao je da nikada ne otkriva svet svoje nove pripovetke, bar dok ona ne dobije svoju prvu verziju na papiru. Ako je ispričaš pre vremena, priča se potroši. Ne makne dalje od anegdote.

Posebno je zanimljivo i naročito snažno to što je anegdota u Oštrom startu napomenuta kao vid piščevog prokletstva – nekakva magla koja te guši i stalno ti odvlači pažnju. Može li savremena priča da ne bude anegdota i šta ona postaje ako u srži nije

6

Ispripovedana mladost u Oštrom startu ima ćopićevske dimenzije britkog humora, satire, ali i melanholije. Da li je prošlo vreme (pre početka kraja dvadesetog veka) bilo na neki način idiličnije (ili naivnije) od sadašnjeg?

AVANGRAD Nema naivnog i idiličnog vremena. Volim ove odlomke o školi iz Ćopićeve knjige Glava u klancu noge na vrancu: ,,Primiče se dan polaska u školu, a ja i moj stric Ilija sve smo zabrinutiji. Kako i ne bismo bili, braćo moja!

Obojica smo upisani u prvi razred osnovne škole. Sam đavo zna šta nas čeka tamo kad nas naguraju u prostran razred, zatvore vrata, a pred nama se pojavi učiteljica s močugom u ruci.

– Namrtvo smo poginuli! – zloslutno prorokuje stric Ilija i beči se na mene kao pečena ovca. – Glave ćemo pogubiti.

Ja sam i bez toga uplašen, a još kad čujem šta on govori, tek kada se prestravim, pa da to prikrijem, razgalamim se na njega: – Ćuti, jer sad ću te zaklati i ubiti kocem!” *** – Kud će vam taj mali? Da neće u Ameriku kad ga toliko češagijate?

– Neće, bogme, nego u školu – veselo graknu moj djed.

– Uh, jadna mu majka! – huknu onaj seljak. – Odraće ga tamo živa.”

Kako se kao pisac (a ne, ipak, fiktivni pripovedač) odnosiš prema svom rodnom kraju? Da li, makar ponekad, kao Džojs bežiš i distanciraš se od njega, ali te naposletku zahvati vrtlog povratka ili nemaš iluzija o (pod znacima navoda) bekstvu, te si tu gde jesi?

intervju Mokrin, Kikinda i, uostalom, ceo Banat, imaju dugu i poštovanu pesničko-pripovedačku tradiciju.

Mika Antić se pominje i pojavljuje u tvom romanu, a tu je i veliki vojvođanski pisac Đura Đukanov. Na koji način su ovi izvanredni duhovi ravničarskog prostora i vremena oblikovali tvoj poetički svet?

U svet književnosti ušao sam zahvaljujući Đuri Đukanovu i Srđanu V. Tešinu. Oko Đure Đukanova, jednog od najvažnijih vojvođanskih pripovedača, pisca paorske proze, kako je govorio, okupljali smo se u mokrinskoj biblioteci. Radio je kao knjižničar.

Dolazio je i Raša Popov. Upijao sam njihove priče i danas se oni pojavljuju u mojim pričama. Nisam siguran da u tome uživaju, ali je njihov uticaj bio velik.

Miroslava Antića nisam imao prilike da upoznam, ali sam tragao za njegovom biografijom. Za njegovim novinskim tekstovima, filmovima, slikama. Prvi je odveo Jugoslaviju na Pesmu Evrovizije, prvi uređivao rok časopis...

Sport nije zanemarljiva kategorija u intervjuima koje si radio, dok posebno mesto, naravno, on zauzima u Oštrom startu. Da li se kroz vizuru sporta zaista može nazreti filozofija života?

Pokušao sam da na jednoj književnoj večeri glasno razmišljam na tu temu, ali Božo Koprivica, pisac koga cenim, rekao je da postoji jedna reč koja povezuje

Postoji u Oštrom startu refren stara porodična kuća.

To je neka vrsta posvete Pavlu Ugrinovu. Ispisujući hroniku porodice Ladičorbić, zatvorio sam se između zidova. Kada sam završio roman, pomislio sam kako je sada moj jedini zadatak da kako znam i umem izađem iz stare porodićne kuće. Tada sam shvatio zašto je Srđan V. Tešin u svojim prvim proznim knjigama skraćivao ime mesta u kome se radnja odvijala.

Naravno, neprekidno se distanciram i vraćam u mesto M. Mogu li, po tvom mišljenju, današnji Mokrinčani, rođeni kada su se ratovi devedesetih završili, biti dovoljno živopisni za neki tekst, priču, roman?

Imaju li i oni fabularni potencijal kao njihovi dedovi, očevi, starija braća?

Naravno. Kada se priča otkrije, onda joj samo treba pronaći ton, kako kaže Oto Tolnai u Pesniku od svinjske masti.

7

intervju sport i umetnost. Ritam! Tako se, inače, zvao i taj časopis Miroslava Antića. Postoji esej Bore Ćosića u Mixed mediji o geometriji sporta. Pisac postavlja pitanje vezano za odnos linija koje ograničavaju teren i igrača koji pokušavaju da ih nadvladaju. Tek posle tog eseja, shvatio sam zašto mi se tokom rada na Oštrom startu neprekidno vraćala slika oca Sudije koji uporno povlači lenjirima paralelne linije. Član si žirija za Ninovu nagradu. Kako ti odgovara pozicija gde si ti nečiji Sudac?

Trudim se da se ponašam kao junak moje knjige, otac Sudac: držim se Pravilnika i glasno i jasno iznosim svoje stavove. U takvim situacijama, treba poznavati sve članove Pravilnika, čitati knjige i raspravljati sa kolegama. Izuzetno je bitno poznavati najpoznatije nepisano pravilo Ninovog žirija po kome se piscu, koji je već dobio Nina, nagrada dodeljuje drugi put samo ukoliko je njegova knjiga najbolja te godine, ali i bolja od one za koju je već dobio nagradu. Postoji još nešto. Ukoliko ste član žirija koji bira najbolji roman te godine, trudite se da ga poredite sa delima koja su u izboru, a što manje sa najvećim romanima koji su dobili Ninovu nagradu.

AVANGRAD

S obzirom da u listu nemamo mesta za loše stvari, reci nam šta je tvoja preporuka za čitanje, gledanje, slušanje?

Drenje Luke Bekavca, priče Nevena Ušumovića!

Volim prozu Boža Koprivice o fudbalu koja na kraju uvek ispadne savršen porodični roman. Knjige Mirka Kovača, Filipa Davida... Pesmu Ibrahima Hadžića o Nikol Kidman (usta joj ka kutijica). Pripovetke Kristine Tot, romane Patrika Modiana. Kraljevo kupatilo Žana Materna. Osterov Zimski dnevnik, pogotovo opis susreta sa starim francuskim glumcem Žan-Lujem Trentinjanom. I danske serije! Borgen, na primer, dve sezone o ženi koja postaje premijer. Kratka istorija fenomena zvanog spin-doktor. razgovarao: Branko Ćurčić

Kako doživljavaš rezidencijalni boravak pisaca iz regiona u Mokrinu?

Pisci borave u Kući na Ravnom bregu u organizaciji kompanije Terra panonica i izdavačke kuće Arhipelag. Ta kuća nekada je pripadala mokrinskoj porodici Novakov. Pisci su boravili u vili tokom septembra i posetio sam ih nekoliko puta. Bilo je zanimljivo. Sedeli smo u dvorištu, pod starim orahom, svirali, jedne večeri bio je i Dragan Bjelogrlić.

Da li pripremaš neko delo koje će se nastaviti na prethodni roman ili će to biti jedna tuđa priča?

Ne postoji tuđa priča. Koliko god pokušavao da pobegneš, na kraju završiš u parčićima svoje biografije koju u pričama maskiraš i mimikriraš.

Trenutno radim na zbici pripovedaka.

Radni naslov te knjige je Ronjenje na dah. Nalovna priča objavljena je u zborniku Starost koju su priredili Srđan V. Tešin i David Albahari. Pokušavam da hodam po ivici dokumentarnog.

8

foto: Siniša Trifunović

AVANGRAD

čitalište

SKUPLJAČ Dragoslava Mihailovića

Verujem da će se mnogi složiti sa mojom tvrdnjom da je jedan od najboljih romana srpske književnosti druge polovine XX veka upravo prvi roman akademika Dragoslava Mihailovića Kad su cvetale tikve. Ono što je pak malo poznato široj čitalačkoj publici jeste podatak da je nakon romana nastala i istoimena dramatizacija, a potom i predstava u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Premijerno je izvedena daleke 1969. godine, i nakon samo pet izvođenja zabranjena je i skinuta sa repertoara. To, zbog čega je predstava zabranjena, i proglašena za politički pamflet nije tema ovog teksta, ali jeste možda samo jedan od razloga zbog kojih se Mihailović u svom bogatom književnom opusu nije više posvetio drami kao književnom rodu.

Mnoge njegove pripovetke doživele su veoma uspele dramatizacije. Prisetimo se samo monodrama Putnik i Lilika, nastalih na osnovu istoimenih pripovedaka, kao i drame premijerno izvedene 1984. na sceni JDP-a Treće proleće Svete Petronijevića s Žarkom Lauševićem u naslovnoj ulozi, nastaloj na osnovu pripovrtke Proleće Svete Petronijevića, iz koje je kasnije proistekao i roman.

Drama Protuve piju čaj proizišla je iz pripovetke Oni se udružuju, a tu su i Uvođenje u posao, kao i scenario za film Vijetnamci.

Juna meseca 1998. godine, u časopisu Scena, Mihailović je objavio dramu Skupljač, ali se ona, kao zasebna knjiga pojavila tek krajem 2011. godine. Drama Skupljač nastala je na osnovu piščeve pripovetke Mrzim golootočane. Mihailović je i sam istakao da su njegove drame pokušaj pripovedača da

svoje pripovetke iznese na pozorišnu scenu. U svojoj pripovetci, a potom i u drami, tematizovao je nemoć čoveka da se odupre tragičnom pritisku istorije i ideologije. Iz pripovetke u kojoj je oblikovana slika života uniženog i u paničnom strahu ogrezlog čoveka, nastala je drama u kojoj se u kratkom vremenskom roku otkrivaju mnoge zastrašujuće istine. Za razliku od Tikava, u kojoj se scene smenjuju kao na filmskoj traci, a radnja je, kako je jedan od kritičara naveo, bliža scenariju za akcioni film, drama Skupljač je statičnija i, neuporedivo manje nego Tikve i Protuve, obojena naturalizmom i verizmom. U njoj nema velikog broja likova, iskidanih rečenica, žargonizama. To je potresna ljudska drama, istina o stradanjima i posledicama jedne ideologije. Mihailović polazi od posebnog ka opštem, od pojedinačne i konkretne ljudske sudbine, pa sve do šireg predočavanja surovog i turobnog istorijskog perioda. Važno je istaći da je Skupljač angažovana politička drama sa jasnom i nedvosmislenom porukom.

Komad o tragičnoj sudbini trojice muškaraca koji personifikuju tragizme mnogih ljudi, svih onih koji su nekritički verovali u jedan novi sistem koji bi trebalo da im obezbedi zemaljski raj. Ova drama istražuje lične i društvene posledice strahovitih zbivanja i postavlja pitanje šta se dešava kada se parališući, neprevaziđeni strah jedne žrtve suoči sa potrebom druge da se logoraško iskustvo zaštiti od zaborava, i to u društvu koje ni samo nije spremno za suočavanje sa prošlošću.

Junaci ove potresne drame prošli su kroz najveći mogući pakao ovoga veka, logore smrti i logore za

9

čitalište prevaspitavanje. Trajno su ostali opsednuti strahom i nepoverenjem. Za njih ono što je prošlo nikada neće biti i nije mrtvo. U sebi i u vremenu potpuno su izgubljeni, svima su sumnjivi i nikome nisu potrebni. Sve više se osećaju kao žrtve jedne surove istorijsko-političke igre. U njima je nešto prekinuto, prenapunjeni su strahom, opsednuti razarajućim sadržajem. U stalnom su sukobu sa sobom, sa okolinom, svojim drugovima sapatnicima i saborcima. Oni su stalni begunci, zauvek obeleženi kao petokolonaši, nesrećnici koji su okrenuti sopstvenim nesrećama i vremenu u kojem su stradali. Ćutanje jednog od trojice junaka, Egonovo ćutanje, i negacija svega čega je bio i učesnik i svedok, može se tumačiti kao ćutanje srama. To je ćutanje koje se može javiti zbog straha, nečiste savesti ili bolnog saznanja o telesnoj, moralnoj ili duhovnoj slabosti. Teško je prihvatiti, a još manje pomiriti se sa takvom upotrebom čoveka, ali na žalost ona je bila takva, i bila bi velika prevara kada bi se kazivalo drugačije. Za Mihailovića je bio moralni nalog da bez predrasuda i sa velikim ljudskim i stvaralačkim poštovanjem kaže ono što se stvarno dešavalo ljudima na našim prostorima.

Svoje doživljaje i razmišljanja, Mihailović je preobrazio u umetničku realnost. Dao im je trajnija obeležja, podigao na univerzalni nivo, i prikazao kao istinsku dramu koja se zbivala u dubini ljudskog bića.

Svoju umetničku viziju sveta nije gradio samo kao dramu pojedinca, već kao nesreću čovečanstva, kao nesporazum u istorijskom procesu. Njegovi junaci nisu samo žrtve istorije, već i jedne ideologije koja je ravna fašizmu. Oni su tragični jer ih je takvima učinilo

AVANGRAD i jedno tragično vreme u kome su živeli svoje živote i verovali u ideologiju koja je za mnoge predstavljala jedini putokaz u bespuću. Verovali su u komunizam što je uništio generacije jednog naroda i ostali trajno opsednuti strahom i nepoverenjem. Mihailović se ovom dramom, kao i svojim gotovo celokupnim književnim opusom, suprotstavio politici koja čoveka upotrebljava kao sredstvo. On traga za svakom tajnom u čovekovom biću, ne može da bude izvan onoga što se događalo, i zato ovom svojom dramom istoriju stavlja na najstroži ispit savesti.

Drama Skupljač je veliki piščev poduhvat, moralna hrabrost i humanistički gest. Istina svedočenja o zlu nije samo potreba, već i pravo i obaveza svakog pisca, a Skupljač nije samo drama o logoru na Golom otoku, već je to delo koje je dokazalo da je stvaranje na temu zločina moguće, pre svega zločina protiv čovečnosti.

Mihailovićeva drama je delo koje nas tera da se zapitamo u kakvom to svetu živimo, i čemu ta zapanjujuća zla volja u divljanju, strast izmišljanja zverstava. To je drama o nasilju nad ljudima, o borbi pojedinca za javnu istinu o zločinima i njihovim počiniocima, borbi protiv dehumanizacije i zlostavljanja. Ljudski problem i humane vrednosti iskazane u ovoj drami mogu da nađu odziv kako u čitalačkoj, tako i u gledalačkoj publici, te se iskreno nadam da nećemo još dugo čekati na njeno premijerno izvođenje.

Jelena Perić

foto: Siniša Trifunović

10

AVANGRAD

v

čitalište

POSTMODERNI ISECAK

GOSPODARA MUVA Izgleda da roman britanskog nobelovca Vilijama Goldinga Gospodar muva, napisan 1954. godine, u vreme postmoderne dobija neku vrstu drugog dela. Andres Barba (1975), mladi španski pisac, u svom vrlo kratkom romanu Male ruke (Mono i Manjana, 2010) vrši eksperiment čije su osnovne postavke u nešto drugačijem obliku već viđene kod Goldinga. Ali, Barbi je interesantan samo jedan, i to ne glavni junak iz Gospodara muva – Sajmon, koga iseca za potrebe svog opita. Njegova junakinja Marina je Sajmonov antipod, ali pošto oboje završavaju na suštinski isti način, može se reći da oni predstavljaju dva suprotstavljena dela iste celine.

Posmatrajući sporedni zaplet Gospodara muva kao parabolu o prevelikoj dobroti koja, neshvaćena, ističe zlo u drugima i zbog toga mora biti uništena, Barba u svom romanu transponuje dobro u njegovu suprotnost, dosledno sprovodeći eksperiment do kraja. I njegova junakinja je okružena isključivo osobama istog pola, a dovedena je u prostor izolovan od stvarnog sveta (sirotište) zahvaljujući nesreći koju prethodno preživljava. Pored toga, za Sajmona i Marinu postoji još jedan stepen izolacije, jer se zbog svoje očigledne različitosti ne mogu uklopiti u zajednicu. Kao što je dečak nepoznanica za svoje vršnjake na ostrvu, koji ga čas smatraju ludim, a čas mu se dive, i oko devojčice postoji krug misterije i straha. Ona prećutno ipak postaje centralna figura za štićenice sirotišta, koje prema njoj istovremeno osećaju privlačnost i odbojnost. Uprkos tome što vršnjaci ne mogu da ih prihvate, oba književna lika se nalaze u potpunom skladu sa svojim okruženjem.

Goldingovo ostrvo je rajsko sve do ubistva, a Barbino sirotište je oholo, kako i stoji u romanu.

Istinska Sajmonova priroda i isusovski karakter bivaju otkriveni kada se on konfrontira sa glavom ubijene svinje, tzv. Gospodarom muva, koji u Goldingovoj religijskoj simbolici predstavlja đavola. Dok je kod britanskog pisca dobrota istaknuta po principu kontrasta, u romanu Male ruke čitalac počinje da naslućuje Marininu pravu prirodu zahvaljujući sličnosti, u sceni kada je štićenice sirotišta prvi put ugledaju. Ona se tada nalazi ocrtana ispred statue Svete Ane, koju devojčice u svojim igrama smatraju đavolom, crna skoro kao ona.

I Sajmon svojom dobrotom, i Marina zlom, kvare moralnu atmosferu mesta na kome se nalaze, podsećajući ostale na ono što bi trebalo da budu, ili što stvarno jesu.

U Goldingovom romanu, školarci na ostrvu zaboravljaju sve konvencije i prestaju da se ponašaju civilizovano, a njihova razularenost i agresivnost nezaustavljivo rastu.

Samo je Sajmon ostao nepromenjen. Za vreme ritualnog

plesa tokom kog uzvikuju divljačke povike, nasilnost dečaka prelazi granicu prerastajući u životinjsko, stihijsko ponašanje. Baš u trenutku kada dolazi da ih prosvetli svojim otkrićem o nepostojanju ostrvske zveri, Sajmon biva mučki ubijen, kao žrtva prinesena da iskupi sve njihove grehove. Smrt jedinog koji je ispunjen ljudskošću i dobrotom omogućava konačno i potpuno uspostavljanje atmosfere zla među dečacima. U sličnoj ritualnoj igri i Marina završava svoj život, što u romanu nije direktno napisano (kao što, uostalom, nije ni kod Goldinga).

Ona je sama smislila igru za vreme koje će biti ubijena – svaku noć jedna od devojčica glumi lutku koju Marina preoblači i šminka, a onda joj se sve ispovedaju. Jedno veče, ona postaje lutka; kod devojčica rastu gnev i mržnja, da bi potom napravile kolo i počele da kruže oko lutke.

Rečenica štićenice sirotišta koja kaže kako je plakala mnogo dana jer joj Marina nedostaje, samo je jedna od onih koje upućuju na to da je i Barbina junakinja ubijena, i to kao žrtva za iskupljenje zbog probuđenog zla. Posle njenog nestanka, život u sirotištu naizgled ponovo postaje kakav je bio ranije; ipak, kao u Čehovljevim dramama, situacija je na psihološkom planu nepovratno izmenjena.

Uspešno završavajući svoj postmoderni eksperiment, Andres Barba je doveo svoju književnu junakinju do istog mesta na koje je Golding doveo Sajmona. Ispostavlja se da su i dečak i devojčica morali da budu uklonjeni jer su nepredviđeno i nepodnošljivo iskakali iz ustaljenog poretka, ne doprinoseći atmosferi zajednice u kojoj se nalaze.

Dečaci iz Gospodara muva se nalaze na monstruoznom putu agresije, divljaštva i nemorala, a Sajmon im smeta u procesu transformacije ostrva iz raja u pakao. Marina je svojim dolaskom poremetila uhodani način života devojčica, budeći kod njih zlo koje se u određenoj meri nalazi u svakome. Zato je one nagonski ubijaju, bezuspešno pokušavajući da na taj način ponovo steknu nevinost, ali uspevajući da je sklone kako ih ne bi podsećala na ono što i same donekle jesu. Čini se da bi književni opit španskog pisca i sam mogao da ima nastavak, na taj način što bi se u istom tekstu neposredno suočili junaci poput Sajmona i Marine.

Stvarajući lik sadiste Rodžera koji predstavlja iskonsko zlo, već je Golding u istu priču uneo i simbol dobra i simbol zla.

Ipak, on je ovakvim postupkom samo naznačio mogućnost njihovog direktnog suprotstavljanja. Postajući uzor za stvaranje negativne ličnosti, Barbino delo bi tako i samo moglo da postane materijal za sličan postmoderni pokušaj, koji bi intertekstualno bio povezan i sa Gospodarom muva.

Dunja Ilić

11

čitalište

AVANGRAD

Jedan od nas

Prvi drugi dolazak Aleksej Slapovski prevod sa ruskog: Natalija Nenezić Arhipelag, 2009.

Savremeni ruski pisac Aleksej Slapovski u ovom romanu, koji predstavlja jedno od njegovih najvažnijih dela, ne parodira Biblijsku priču o Sinu Božjem, nego eksperimentiše sa tezom o mogućnosti pojave Hrista pred kraj XX veka, u jednom malom gradu u Rusiji. Isus Alekseja Slapovskog nije niko drugi do izvesni Petar Salabonov, obični fizički radnik u tekstilnoj fabrici, ne previše radoznao i ne previše pametan čovek, ljubavnik i bekrija koji se ne napija lako. Petrovo čudesno putovanje stopama Isusa Hrista počinje kada se lokalna skitnica i pijanica, Ivan Zaharovič Nihilov, pozabavi njegovim poreklom.

Tada će ovaj svojevrsni Jovan Krstitelj ustanoviti da Petrova majka Marija nije mogla da zatrudni od svog muža, Petrovog oca, jer je taj čovek ordinarna ispičutura bez bilo kakvih seksualnih ambicija. Po istraživanju Nihilova ona nije imala ljubavnike, dakle, oplodila ju je nebeska sila i Marija je na svet donela Petra, to jest Isusa. Dolazak Sina Božjeg poklapa se sa rastankom od komunizma. Ljudi počinju da veruju u iscelitelje, čudotvorce i magove, te Petar Salabonov ima težak zadatak da dokaže da je baš on pravi Hrist u moru raznih spasilaca čovečanstva. Njegova čuda su u skladu prohtevima polusveta sa kojim se susreće. U kafani na železničkoj stanici mutnu vodu pretvara u prvoklasnu votku, ne vaskrsava Lazara, ali ga dostojno odmenjuje u krevetu njegove žene, te leči hemoroide momku svoje ljubavnice koji i pored toga ne veruje u čuda i tako predstavlja nevernog Tomu ali i Isusovog tur operatera.

On predlaže da Petar ne ide pešice da propoveda i čini čuda, kao pre dve hiljade godina, nego avionom. Sve do svog bizarnog kraja, Petar će sam sebi i drugima dokazivati da je Isus Hrist, da bi na posletku ostavio svet u zabludi i grehu, daleko od apokaliptične katarze.

Potraga za mirom Nemirno more Helena Klakočar Vukšić Fabrika knjiga, 2008.

Nemirno more je strip o tročlanoj hrvatskoj porodici koju rat u bivšoj Jugoslaviji zatiče na proputovanju jedrilicom kroz hrvatsko, crnogorsko, italijansko i grčko primorje. Daleko od žarišta sukoba, junaci stripa će sagledati dešavanja u bivšoj državi iz jednog drugačijeg ugla.

Njihova uznemirenost korespondira sa burama i olujama u stvarnom svetu. Hrvatska strip autorka Helena Klakočar Vukšić svoje viđenje ratnog stanja i svoja iskustva prenosi na mladu junakinju dajući joj, za to doba, neobične i čudne karakteristike – normalnost i prisebnost. Kroz susrete sa drugim ljudima, neistomišljenicima i istomišljenicima, kroz suočavanja sa sopstvenim strahovima, ona slika jednostavne osobe preopterećene svakodnevnim političkim parolama u koje se nije smelo sumnjati, jer su bile obavezujuće, poput srednjovekovnih crkvenih dogmi. Njeni glavni junaci su ideološki neopterećeni, u pitanju su ljudi koji tragaju za mestom pod suncem gde bi nastavili svoje male, ali srećne živote. Nažalost, situacija u njihovoj zemlji obeležiće ih tugom i nespokojem i stalno ih udaljavati od harmonije za kojom tragaju.

ta

*

Izme|u

sa

KNJIGE SA PIJACE

pa

a,

o{enih ~a izn ra

12

luka, kabl ov

U pripovetkama jednog od najčuvenijih italijanskih pisaca s kraja XIX i početka XX veka, sakupljenim u ovu knjigu, dominira ideja o prelasku iz saznatljive forme postojanja u jedan drugi, transcedentni oblik bivstvovanja. Junaci Pirandelovih priča su malo iza granice koja deli život od smrti, a smrt je svuda shvaćena različito. Kao ništavilo, obitavalište senki, prostor duhova koji mogu živima da pomrse račune. Bokačovi uticaji čitljivi su u završnim porukama priča, kada sudbina iznenada promeša karte, a priča dobije sasvim nepredvidiv tok. Pirandelo nije ni pesimista ni optimista, on samo iscrtava životnu krivulju i, baš kao i Bokačo, svoje likove prepušta Fortuninim klizavim rukama.

Njegove pripovetke, takođe, ne mogu se lako žanrovski razvrstati. Postoje fantastične, satirične, tragične priče, ali i samo poučne crtice izvučene iz životnog folklora.

Branko Ćurčić

te, la

Mesečev urok Luiđi Pirandelo prevod sa italijanskog: Ana Srbinović i Elizabet Vasiljević Književna opština Vršac, 1996.

x VHS k as i xx e

Između dva prostora postojanja

čitalište

AVANGRAD

v

Dzouk on the road, AGAIN! Ohne filter Živko Ivković Kulturni centar, Šabac, 2012.

Ako krenete na zapad prateći tok reke Save, posle satsat i po vremena vožnje stići ćete u Smorvil.

Prvo ćete, najverovatnije, da potražite najbliže parkiralište, a potom ćete krenuti u otkrivanje čari i draži Smorvila. Jer kada se krene u Vijenu, ide se da bi se pronašla izgubljena djeva, a kada se krene u Smorvil onda se kreće u potragu za Džoukom. Upravo tako se zove junak romana Ohne filter, šabačkog pisca i rokera Živka Ivkovića.

Problem sa Džoukom iz Smorvila jeste što on više živi u prošlosti nego u sadašnjosti. On misli da vremensku kategoriju sadašnjost treba jednostavno ignorisati, proglasiti je za nepostojeću. Kada sadašnjost ne postoji, a budućnost je potpuno neizvesna, i o njoj nema ništa da se kaže, onda nam samo ostaje prošlost. Tačnije: sećanja na nju.

Džouk je, inače, ostareli roker, ljubitelj muzike koja se svirala u državi koja više ne postoji. I ona je ostala u prošlosti dok su do sadašnjosti dospeli samo fragmenti te države. Jedan od fragmenata bivše države jeste i Srbija: zemlja u kojoj Džouk živi i kojom se kreće.

Ono što Džouka pokreće na putovanja jesu muzički događaji: koncerti, rok festivali... Na Džoukovu sreću toga u Srbiji i na početku dvadeset i prvog veka ima!

Na tim putovanjima Džouk sreće stare prijatelje iz Prošlosti. Oni su potpuno marginalizovani, neki od njih su na samoj ivici života. Što bi se reklo: život je negde

drugde, a ne u sadašnjosti i u Srbiji. Verovatno je ostao u prošlosti i u bivšoj Džoukovoj državi.

Ono što doprinosi, još jasnije potcrtava sivilo atmosfere u Ivkovićevom romanu jeste nedostatak ženskih likova.

Da li zato što je rokenrol posao za muškarce i tu nema previše prostora za žene ili zato što su i one, slično životu, ostale u Prošlosti, nepoznato je: pisac nam ne daje eksplicitan odgovor.

Gde je u svemu tome Smorvil, i da li je ono putovanje automobilom sa početka ovog teksta bilo uzaludno?

Odgovor je manje-više potvrdan.

Džouka je teško, skoro nemoguće, sresti na opustelim smorvilskim ulicama. I kada je u Smorvilu, on vreme provodi okružen gramofonskim pločama i knjigama, dok se na starom gramofonu okreće jedna od ploča iz Prošlosti. Njegovo je lice u tami, skriveno od nas. Kao i njemu, i nama je pristupačan samo rokenrol zvuk iz davnih sedamdesetih, osamdesetih...

I dok se mrak spušta nad Smorvilom, ponovo pokrećemo svoj auto, i prateći tok reke Save kao Arijadninu nit koju smo razmotali na početku svog putovanja, napuštamo Smorvil i Džouka. I slično Džoniju Štuliću mrmljamo sebi u bradu, jedva čujno: Ne mogu pomoći nikome od nas... kao neku mantru, davno zaboravljenu parolu naše mladosti.

Zoran Ilić

13

esej

AVANGRAD

Emi Henings i Ugo Bal

Poreklo tajne

Kada je reč o romanu, dvadeseti vek je izrodio mnoga čuda, poput Džojsa, Kafke, Prusta – dela koja se mogu okarakterisati kao dijametralno suprotna devetnaestovekovnim klasicima. Posmatramo li pak avangardne pokrete s početka prošlog veka, koji su prvenstveno bili pesnički manifesti, učiniće nam se da je dobar deo poezije devetnaestog veka i te kako pripremio teren za njih i kako su stihovi Remboa, Bodlera, Malarmea u suštini saglasni s pesmama Tristana Care, Majakovskog, Bretona... premda su ovi potonji negirali bezmalo svaku vezu sa prethodnim poetikama. Ako je umetnost reči na prelazu dva veka i doživela neku vrstu revolucije, zanimljivo je da je taj prevrat pripremala i izvela lirika, najesencijalniji književni rod, što opravdava epitet suštinska u pomenutoj promeni, jer je poezija najuniverzalniji izraz čoveka, barem govoreći o izrazima zasnovanim na rečima.

U poređenju s drugim -izmima prošlog stoleća, dadaizam je jedini koji nije znao šta hoće, to jest poznavao je samo ono što ne želi. Futurizam je želeo da živi u budućnosti, veliča borbu kao jedinu lepotu, uništi muzeje prošlog. Nadrealizam je verovao u višu stvarnost, istinu trenutka, hteo osloboditi zapostavljene asocijacije, nije negirao baš sve, ponajviše jezik realizma. Ekspresionizam je težio da izrazi unutrašnjost fenomena: dušu čoveka, stvari, ono što se nekada zvalo srce. Nije se plašio izvitoperenja stvarnosti.

Dada, kao najveći negativac u plejadi buntovništva, prezreo je romantizam, realizam, parnasizam, simbolizam i sve dotadanje pravce, ali i učinio korak dalje: Dada nije ništa, ne znači ništa, služi samo da bi ljudi rekli: Mi ništa ne razumemo. Šta je to?. Tako je osnovni cilj pripisan dadaistima bio sablažnjivanje gospode u frakovima. Kada se nešto prošlo prezre na

14

Tristan Cara

tako nemušt način, da se pritom ne poništava ni sa čim novim, možemo se sasvim dadaistički zapitati da li je to uopšte prezir?

Ako je verovati nemačkom anarhističkom pesniku Ugo Balu, on sâm je pojam Dade dobio slučajnim ubadanjem olovke u rečnik i tako izvukao francusku reč za konjića, igračku. Dadin bezrazložni prezir svakog smisla (a kakav inače može biti prezir smisla nego bezrazložan) dao je valjan alibi imenu samog pokreta.

Savršenstvo svoje vrste je zaokruženo. Ko želi verovati u slučaj, neka to i čini, kao da su poručili potonjim pokolenjima.

No, ova je infantilnost Dade delovala ozbiljnije od svakog klasika, pa je sa prethodnom istorijom bila povezana više nego što je sama tvrdila. Nazvati jednu stvar pravim imenom znači ukinuti tri četvrtine zadovoljstva da se stvari otkrivaju deo po deo, znali su da kažu simbolisti, čijoj umetnosti će Cara biti blizak. U Cirihu je grupa umetnika iz Rumunije srela pomenutog nemačkog anarhistu i njegovu suprugu Emi Henings, muzičarku. Februara 1916, Bal je iznajmio Cabaret Voltaire s namerom da ga koristi za performanse i izložbe. U martu se grupi pridružio njegov zemljak, pisac Ričard Hulsenbek, da bi se brzo angažovao u Carinom performansu stiha kazivanog po automatizmu, prvog takve vrste u Cirihu i celom svetu.

U takvom miljeu se rodila Dada. Negde u maju iste godine njeno je ime bilo objavljeno. Po mišljenju Tristanovog saborca, pisca Černata, prvi dadaistički performans zbio se par meseci ranije kada se devetnaestogodišnji Cara, sa monoklom, popeo na scenu Kabarea Volter pevajući sentimentalne melodije, pružajući svežnjeve papira svojim zapanjenim gledaocima, te napuštajući pozorje ne bi li ostavio mesta

AVANGRAD maskiranim glumcima na štulama, da bi se potom vratio odeven u klovna. Kabare je, razumljivo, bio primoran na zatvaranje.

Nijedan izam, dakle, ne beše u tolikoj meri negatorski, da je svoje ne okrenuo svakom smislu. Smrt smisla, koja nije nikakav izum postmoderne, i dalje je delovala samo kao jedna smrt, dok svi znamo da iza nje dolazi nešto novo. Razmrdani su temelji književnosti, tačnije rečeno oni su prosto otkopani – i da je Cara, kojim slučajem, u Manifest stavio frazu put do dna nepoznatog da bi se otkrilo novo, time bi samo citirao Bodlera, kao što je ovaj možda citirao romantičare, oni Šekspira, on antiku i tako dalje – bežeći lančanim asocijacijama u prošlost, kao po kakvoj teoriji velikog praska, stigli bismo naposletku do sinkretizma – prapočetka svih umetnosti, gde su muzika, slikarstvo i reč bile povezane – do plemena koje pleše oko vatre. Do pra-hepeninga. Cilj umetnosti u sinkretizmu sastojao se u tome da udovolji Bogu. Činilo se kako je cilj Dade bio udovoljiti čoveku, time što ona neće zadovoljavati nikog drugog.

Prevrat u književnosti s početka XX veka obeležili su pesnički manifesti. I sam Tristan Cara je pre svega potonjeg bio lirski pesnik, tom osobinom već potaknut da traga za nečim univerzalnim, to jest da u književnoj revoluciji želi univerzalnu promenu.

Suštinska mena je izgleda odbacila i same reči kao nešto do tada najsuštinskije, uvodeći igru, performans, odbacujući tako superiornost lirskog. U stilu Sokrata mogli bismo reći kako je sama Dada najistinoljubivija moguća stvar, budući da zna da ništa ne zna, kao i da je od ostalih prošlovekovnih izama najinovativnija: ona stari smisao ne zamenjuje novim. Tako i ceo prošli vek možemo smatrati periodom brisanja granica lirskog, epskog i dramskog, akrobaciju smisla, gde su i veliki romansijeri nasledili revoluciju pesnika, odnosno išli naporedo s njom. Liniju između poezije i proze pokušavaće da ukine Džojs, tok svesti kao automatizam koji smisao dovodi u pitanje zaigraće i na stranicama velike proze. Kafka će potrti svaku logiku i manifest, i bez pomoći simultanog zapisivanja postati – da se tako automatski izrazimo – besmislica s predumišljajem. Godina Kafkine smrti (1924) je ista ona u kojoj je objavljeno Sedam manifesta dadaizma. A Dada je tim veća zagonetka, jer pored pomoćnih zidova u zamku književnosti, izmešta i pregrade koje je dele od slikarstva, muzike, filma...

No, možda je gore prepričano rođenje Dade jedna ipak romantičarska premisa, ispletena oko lika mladog Samujela Rozenstoka skrivenog iza neobičnog pseudonima Tristan Tzara (što na francuskom znači tužni magarac Cara, a na

esej rumunskom: tužan u zemlji). Te 1915., u kojoj njegova rodna Kraljevina Rumunija još nije bila upletena u Prvi svetski rat, otputovao je za neutralnu Švajcarsku, zemlju koja ne zna ništa i ništa ne želi u kontekstu evropskih prilika. Od tada pa nadalje, pisao je većinom na francuskom. Sigurno je neobičan podatak da je osnivač pokreta koji negira svaki smisao – bio i aktivista komunističke partije; zanimljivo je i pitanje može li se Dada povezati sa jednom budućom ideologijom.

Svaka prošla epoha imala je sopstveni i potpuno validni umetnički izraz. Devetnaesti vek doživeo je industrijsku revoluciju, dvadeseti je započeo tehnološku. Otuđeni (?) konjić za igru, zaostao u kakvom potrošačkom izlogu, legitiman je amblem jednog doba: lančane proizvodnje, beskrajne pokretne trake gde radnik više nije kreator rada, a čovek je podređen sistemu. Marketing bez ideje, opredmećenost bez ikakve aure, fetišizam, ravnodušnost ljudi spram onog što se događa oko njih i u svetu... sve je to krstilo Dadu. Možda se ono Stendalovo ogledalo nije ni promenilo, već prizor pred njim. Bilo kako bilo, Dadino (ne)ogledalo živelo je sopstvenim životom, nezavisno od toga da li je živo to što (ne)prikazuje.

Ivan Despotović

rad Ivane Stanić; kombinovana tehnika, 29,7x21cm

15

osvrt

AVANGRAD Vek ruskog futurizma (1912-2012) Radanje avangarde u v ruskoj knjizevnosti i umetnosti

Futuristički pokret je zvanično nastao u Italiji 20.februara 1909. godine kada je italijanski pisac F.T. Marineti potpisao i objavio Manifest futurizma u pariskom listu Figaro. Kao zvanični rodonačelnik futurističkog pokreta, Marineti svoj Manifest objavljuje kao program ekspresionističke umetničke avanture rušilačkog karaktera. Sâm naziv dolazi od latinske reči futurum koja znači budućnost, što ujedno definiše umetnički pravac koji je okrenut budućnosti, stvarajući je i verujući u nju. Rađanje futurizma definitivno označava apsolutnu negaciju dotadašnje umetnosti.

Ubrzo se taj pravac širi Evropom, prvo u Nemačkoj i Austriji, ali i u Francuskoj i Engleskoj, u nešto drugačijoj formi, pod nazivima vorticizam i imidžizam.

Ruski futurizam je bio značajno drugačiji od futurističkog pokreta u Evropi. Jedino je izvorni futurizam bitno uticao samo na likovnu umetnost u Rusiji.

Futurizam u Rusiji se javlja kao reakcija na simbolizam i akmeistički književni pravac koji je istovremeno bio u fazi nastajanja u toj zemlji oko 1910. godine. Futuristi su najviše promenili pesnički jezik. Totalno je odbačen religiozni jezik simbolista, dok je uključen i utemeljen stari i zaboravljeni jezik van svakodnevne upotrebe, obogaćen psovkama, govorom deklasiranih, a naročito tzv. vanume, reči bez logičkog značenja.

Svojim stilom menjaju sintaksu, interpunkciju i metričke norme.

Sve je to prezentovano u manifestu pod nazivom Šamar društvenom ukusu 1912. godine koji i zvanično označava stvaranje futurističkog pokreta u Rusiji i koji nam daje Velimira Hlebnjikova, Vladimira Majakovskog, te čitavu plejadu ruskih pisaca.

Ruski futurizam simbolizuje mržnja prema buržoarskom poretku, čime se i objašnjava podrška i učešće u Oktobarskoj revoluciji 1917. godine. Takođe je izražena mržnja prema gradu kakav je izrastao u kapitalizmu.

Poštovali su ženu i osećajnost, slavili narodnjaštvo, vezanost za selo i duhovne tradicije i iskrenost. Oštro su osuđivali i napadali: ratove, terorizam, šovinizam, mašinizam i amerikanizam.

Sa druge strane postaju prepoznatljivi po brojnim skandalima, čudnom odevanju, drskošću, samouverenošću u svoju avangardističku misiju, optimizmu, odricanju umetničkog nasleđa i slično.

Futurizam je imao više frakcija od kojih je najznačajnija bila kubofuturistička kojoj su pripadali Jelena Guro, braća Burljuci, Hlebnjikov, Majakovski i Kručonih. Bliska im je bila grupa pod nazivom Centrifuga u kojoj su bili Pasternak i Asejev, nastojeći da zbliže futurizam i simbolizam koristeći folklorne teme.

Futurizam u Rusiji nestaje zajedno sa samoubistvom Vladimira Majakovskog, 1930. godine. U ruskoj književnosti futurizam je odigrao kapitalnu ulogu, dajući plejadu velikih pesnika.

Omogućio je razvoj ruskog formalizma i konstruktivizma, ujedno imajući veliki uticaj na modernu evropsku i svetsku književnost.

Dušan Opačić

16

AVANGRAD

pogledi u dusu v

v

Sendina prica POTRAGA ZA IDENTITETOM

Provela sam u tome čitavu večnost, meni se barem tako činilo, smenjujući boravke u psihijatrijskoj bolnici sa boravcima van nje, menjajući lek za lekom ne bi li se došlo do onog koji ima najblaže neželjene efekte, lutajući besciljno iz godine u godinu. Sa 23 godine, bila sam, kao mnogi drugi mladi ljudi, u fazi osmišljavanja života koji ću da vodim. Za mlade osobe prelomni događaji na putu odrastanja najčešće su ostvarenje stabilne partnerske veze, završetak studija, pronalaženje posla. Kada vam ove životne događaje prekine obolevanje od psihoze, šanse da ćete učvrstiti svoj identitet zbrisane su u tren oka. Pojavom mentalnog poremećaja u mom životu sistematski je otkidano parče po parče mog krhkog i nerazvijenog identiteta. Proces je bio neumoljiv. Bespoštedan. Ponižavajući i razarajući.

Ležala bih tako u krevetu pod dejstvom lekova za smirenje ne radeći ništa. Što sam više vremena tako provodila, to sam se lošije osećala, što sam se lošije osećala, to sam manje bila u stanju da se pokrenem, i tako u krug. Sve se urotilo da me načini bespomoćnom i pasivnom, lišenom svesti o tome ko sam. Provela sam godine u krevetu pod teretom sramote, onesposobljena za uključivanje u život, preplašena od mogućnosti upoznavanja novih ljudi jer sam se bojala pitanja “šta radiš”. Nisam imala odgovor. Kretala sam se u senci drugih, ne ostavljajući sama nikakvog traga. Nisam imala ni trunke samopoštovanja i samopouzdanja.

Iskustvo je bilo užasavajuće i unižavajuće.

Da biste vodili dostojanstven život neophodno je da imate identitet. Ljudi stvaraju svoj identitet na različite načine; kroz posao, intimne veze, posvećenost kulturi ili sportu, nekakvom kreativnom radu. Čini mi se da neki ljudi poseduju urođeno osećanje sopstvene vrednosti, koje je uvek tu, bez obzira šta rade. Ljudi se razlikuju… Svima nam je potreban identitet da bismo lakše prevazišli probleme sa kojima se svakodnevno suočavamo, da bismo bili u stanju da se odbranimo od svih aveti kojima je ovaj složeni svet u kom živimo preplavljen. Bez identiteta ponašala sam se kao da sam nevidljiva i da nikog ne interesuje ko sam, ni šta radim. Čak iako me drugi nisu tako opažali, ja sam sebe tako videla. Patnju i bol koje prouzrokuje odsustvo identiteta dodatno otežavaju česti izleti u nestvarni svet obolele psihe i naknadne hospitalizacije.

Identitet je nešto što obogaćuje unutrašnji svet, utiče na to kako opažamo sebe i druge. On je oruđe koje omogućuje komunikaciju i društvenost, i osećanje sopstvene vrednosti. Postaje deo jedne samoodržive

psihologija

(odlomak)

spirale. Što više samopouzdanja imate, radite više, a što više radite, osvajate više samopouzdanja. Pre toga, morate probiti brane koje zaustavljaju vaše prve probne pohode u spoljni svet.

Mnogi OD NAS u nama vide samo našu bolest i ništa više od toga. Postajemo etiketa kojom smo žigosani i po kojoj nas, stoga, prepoznaju. Lečenje i oporavak bi trebalo da pre svega znače ponovno sticanje samopoštovanja i pronalaženje onog što pruža osećanje lične vrednosti, i konačno, identiteta.

Lečenje bi trebalo da pomogne ljudima da pronađu svoj stvaralački duh, da spoznaju ko su u ovom svetu koji je često nemilosrdan i okrutan, naročito prema ljudima za koje se smatra da su drugačiji ili problematični. Lečenje mora da podrazumeva pomoć ljudima u njihovim nastojanjima da se izdignu iznad svoje bolesti i etikete koju je stvorio odnos društva prema duševnoj bolesti, i da postanu građani sa istim pravima i privilegijama kao i svi drugi. Kvalitet života sastoji se u življenju u sredini koja dozvoljava čoveku da se slobodno izrazi i da ima snažan, zdrav, i od strane drugih priznat i prihvaćen doživljaj sebe.

MILOST NEZNANCA

I u divljini bolničkog okruženja, bilo je trenutaka istinske humanosti i dobrote. Oduvek sam smatrala da je jedan od najneprijatnijih aspekata patnje prouzrokovane šizofrenijom taj što nikada ne znam kada ću se ponovo osramotiti, jer je u pitanju bolest koja ne poštuje uvek društvene norme. Kada se nađemo u tim neugodnim situacijama, često zavisimo od milosti neznanaca. Naša ranjivost nas i dovodi u takve opasne situacije. Ima nas svuda: u kafićima, u crkvama, na fudbalskim utakmicama, u teniskim klubovima, na univerzitetima, na ulici, u vašem komšiluku. Možda su svi ljudi prepušteni milosti neznanaca, ali nama, koji dospevamo u situacije koje nas čine posebno ranjivim, nama je ponajviše potrebna dobrota i čovečnost. Ja sam se sa takvom milosti susrela na najusamljenijem mestu na svetu. Odveli su me u psihijatrijsku ustanovu zatvorenog tipa, gde sam, neposredno po prijemu, bila maltretirana od strane medicinskih sestara. Uznemirena, sedela sam u prostoriji za dnevni boravak i plakala, kada mi je jedna žena prišla i počela da češlja moju dugu kosu. Bilo je kasno noću. Ta žena nije bila svesna dejstva koje je imala na mene, ali ja se nje dobro sećam, iako je posle nikada više nisam srela. Nije govorila na našem jeziku, ali čudnovate reči koje je izgovarala ne prekidajući češljanje moje kose utešile su me. Naučila

17

psihologija

AVANGRAD

me je velikoj istini i pružila mi je veliku nežnost na mestu gde obitava beznađe. Osećala sam se sada smirenom zahvaljujući njenoj nežnosti i sećam se celog događaja kao da je bilo juče. I kada živite u kandžama psihoze, mnoge događaje trajno zapamtite. Želela bih da mogu da zaboravim neke mučne situacije u koje sam sebe bila dovela u nastupima gubitka razuma.

TEŽNJA ZA ZDRAVLJEM Zdravlje za mene predstavlja stanje u kom mogu da se povezujem sa ljudima koji me okružuju i uskladim sa zahtevima dnevnih aktivnosti. Čak i tako mala stvar kao što je snaga da ustanem iz kreveta postignuće je zdravlja. U stvari, ustajanje iz kreveta je čin nade. Sećam se godina u kojima je hronično ležanje uzelo maha jer mi je nedostajalo motivacije i nisam smela da započnem dan nad kojim bi se po običaju nadvili crni preteći oblaci samomržnje i samoprezira. Kada niste u stanju da svaki put znate šta je stvarnost to vas čini izuzetno ranjivim. U takvim prilikama stvarnost vam iznova mogu stvoriti ljudi oko vas. U isto vreme opterećeni ste dubokim osećanjem otuđenosti od sebe i od drugih koje je potrebno da prevaziđete. Sve u svemu, predstoji vam čudovišno težak rad na rekonstrukciji samog sebe i reintegrisanju u svet koji uglavnom ne razume mentalne

poremećaje. Maori koji imaju psihičke tegobe sebe nazivaju tangata whaiora, što znači osoba koja teži zdravlju, i to odgovara slici koju ja imam o sebi. Na neki način, svi smo ljudi koji teže zdravlju, osim što neki od nas imaju teži put pred sobom.

Težnja za zdravljem i oporavkom je uvek jedinstveno iskustvo. Duševna bolest postoji u onoliko oblika koliko je ljudi pogodila. Budući da bolest zahvata vašu jedinstvenu moć imaginacije iza koje stoji vaše jedinstveno životno iskustvo, i vaš oporavak će biti jedinstveno iskustvo. Priča mog oporavka razlikovaće se od priče o oporavku neke druge osobe.

Za jednu osobu oporavak može da predstavlja ustajanje iz kreveta jednom u toku nedelje, dok za drugu osobu oporavak može da znači nalaženje stalnog zaposlenja.

Oporavak je proces koji ponekad podrazumeva da ste učinili dva koraka napred i jedan nazad. On može da bude sporiji i bolniji ili brži. Ne opisuje linearnu već spiralnu putanju, gde je moguće ponovno javljanje simptoma i pogoršanja. U toku oporavka mogući su periodi brzog napredovanja kao i periodi sa skoro neprimetnim promenama.

Oporavak je put, a ne ishodište, i obavezni pratioci su mu stručnjaci iz oblasti mentalnog zdravlja, kao i prijatelji, koji razumeju teškoće koje proizilaze iz duševne bolesti. Velik deo mog oporavka postignut je zahvaljujući bliskim prijateljima koji su mi pružili dom i mesto koje mi nudi blagodeti udobnog i stabilnog života. Ne bih živela ovako dobro kao što živim sada da nije bilo njihove podrške i ljubavi. Pomogli su mi da istrajem na svom putovanju kome je pretilo potpuno uništenje. Oporavak je, ponavljam, sasvim lično putovanje na kom stavovi i osećanja osobe nadrastaju katastrofu mentalne bolesti. Posredi je proces samootkrivanja i samoobnavljanja i to iskustvo je ispunjeno snažnim osećanjima i uistinu menja vaš život. Za mene oporavak znači da prihvatam da ne mogu da se izborim sa šizofrenijom sasvim sama, i da uviđam da nisu moji prijatelji ili lekari ti koji su moji neprijatelji, već da mi je neprijatelj sama bolest. Oporavak je put nade, put ponovnog samootkrivanja i samopotvrđivanja u zajednici; oporavak je kada možete sa ubeđenjem, a bez samoživosti, da kažete: Ja jesam.

Napisala Sendi Džefs (Sandy Jeffs), odabrao, sa engleskog preveo i prilagodio Ivan Panić

Čekanje rad Andrijane Danilović; kombinovana tehnika, 150x100cm

18

Prevod teksta objavljujemo uz odobrenje priređivača zbirke necenzurisanih ispovesti o borbi sa duševnom bolešću pod naslovom GLIMPSES: A compilation of uncensored real life experiences with Mental Illness, u kojoj se izvorni tekst nalazi.

Za besplatnu kopiju zbirke u PDF formatu pišite na forwalls@xi.com.au

film

AVANGRAD

Pet izuzetnih kratkometražnih filmova Paris, Je T’aime - 14e Arrondissement (2006), trajanje: 7 min Kada sam odlučio da ću da sastavim ovu listu, jedan filmčić sa velikim srcem, poslednja epizoda u celovečernjem omnibusu posvećenom Parizu, imao je osigurano mesto na njoj od početka. Ostali delovi ovog kolažnog filma najblaže rečeno nisu vredni pomena, ali ovde nas zanima samo to kako je domaći zadatak uradio Aleksandar Pejn. Simbolički, ovaj kratki film predstavlja utešni zagrljaj između jedne žene i njenih osećanja. Odraz humanističke orijentacije u kreiranju lika protagonistkinje vidimo i u tome što baš od nje čujemo da se oduvek nadala tom zagrljaju. Za Kerol, Pariz je jedino mesto na kom je ta scena mogla da se odigra, ali Kerolin Pariz nije iz sladunjavih klišea o gradu ljubavi, on je nastao tek njenim odlaskom na dugo priželjkivano putovanje. Ocena: čista desetka

Security (2006), trajanje: 13 min

Kratki igrani filmovi neretko zapadnu u sferu osrednjosti odabirom izrazite dramaturške neravnoteže u korist obrta na kraju pripovedanja. Gledalac tada ostaje sa utiskom da mu je ispričan vic iz dnevne štampe, a razočarenje usled izneverenog obećanja sveobuhvatnijeg iskustva daje krila već galopirajućem zaboravu. Nemački film Obezbeđenje na planu zaplet-obrt-rasplet nudi više nego što očekuju i najveći entuzijasti kad je u pitanju kratki metar. Nesumnjiva modernost i aktuelnost ove male tragedije ne stidi se svog ruha tradicionalne narativne forme. Predate li se reci da vas nosi, smer kretanja je jedan i nepromenljiv, od kad je sveta i veka, zamišljam da čujem reditelja, ili možda starogrčki hor. Pogledajte film sa prijateljima, upoznaćete ih bolje kroz razgovor o tome sa kim od dvoje protagonista (više) saosećaju i zašto, ko je radio svoj posao, a ko nije, i šta se dešava kada odjavna špica prekrije ekran. Koga smo videli i koga smo zaista HTELI da upoznamo? I am a rock bottom riser and I owe it all to you...

The tube with a Hat (2007), trajanje: 23 min Ponovo smo na terenu klasične linearne naracije, sada vam je potpuno jasno da je moja malenkost konzervativna, ali strpite se malo, možda vas i iznenadim do kraja. Novi rumunski film zaslužuje da mu se posveti daleko više pažnje nego što nam prostor ovde dozvoljava, ali neka ta tema ostane za neku drugu priliku. Iza naizgled banalnog naslova Televizijska cev sa kapicom krije se veličanstvena punoća isečka iz života jednog dečaka koji želi da gleda nedeljni film sa Brusom Lijem na televiziji, a kućni TV aparat je pokvaren. Otac i sin provode dan zajedno u nastojanju da se kući iz grada vrate obavljena posla. Otac je požrtvovan, grub, topao, ponosan, naivan, istrajan, nagao. Dete je dete. Verni pratilac ovog dvojca je velika nemaština. I onaj ko ne odustaje od stava da je Bog neke ljude prosto napustio, videće milost Gospodnju na ovom pohodu punom nedaća. Ukoliko su vam ovakve reči strane, znajte da propovedi u filmu nema ni na vidiku, samo slika činjenja iz ljubavi, oca sinu.

Never Like the First Time! (2006), trajanje: 15 min Pred sobom imamo stilsku vežbu u mediju animiranog filma na temu prvog seksualnog iskustva. Ispovesti neimenovanih osoba koje su autori filma prikupili između avgusta i oktobra 2002. godine pretočene su u 4 epizode koje se, iako tematski objedinjene, po sentimentima koji ih boje značajno razlikuju. Demistifikuje se famozni prvi put i pokazuje istovremeno kako sama fama utiče na izbor situacije, mesta i trenutka kada će osoba izgubiti nevinost, pa posledično i na naknadna proživljavanja celokupnog iskustva. Rečenice kojima se ispovesti završavaju naročito su ilustrativne u tom pogledu. U koferu sećanja koji nam Jonas Odell otvara u svom filmu jedni nose trofej, drugi suvenir, treći traumu, četvrti najlepše buđenje. Tehnike animacije, kolorit i muzika pažljivo su birani za ton svake priče. Pravi festival za oči čeka nas u poslednjem segmentu, koji na duhovit način pokazuje koliko se društvena percepcija seksualnosti menjala kroz vreme.

Ryan (2004), trajanje: 14 min

Na kraju liste nalazi se još jedan animirani film, ovaj put još bliži srodnik dokumentarnog filma. Talentovani kanadski animator Chris Landreth želeo je da široj javnosti predstavi svog starijeg kolegu Rajana Larkina koji je posle par revolucionarnih ostvarenja pao u zaborav, velikim delom usled bolesti zavisnosti kojima je robovao. Inovativnost ovog kratkog filma u vreme njegovog pojavljivanja bila je legendarna, a ni danas nikog ne ostavlja ravnodušnim. Majstorske karikature ljudi u stilu kompjuterskog neobaroka za početak XXI veka i istorijska relevantnost sadržaja čine ovo delo nezaobilaznom pop-kulturnom freskom. Povrh svega, tu je iskrena ljudska seta.

Ivan Panić

19

film

AVANGRAD

Petar Lupa je rođen kao U omnibusu Kapi, Petros Lupas (u prevodu vode, ratnici iz 1962., u sa grčkog, lupas ili u prvoj, Živojinovoj priči, originalu loupas znači Lupa je glumio torbara vuk) 20. juna 1921. u lutalicu koji svira usnu selu Klisuri, pored grada harmoniku. Bilo je to prvo Kastorije, u Grčkoj. Ova dugometražno ostvarenje teritorija nalazi se blizu u kome se pojavio. Nakon makedonske granice. toga nastavlja da glumi Otac mu je bio pop i u crnotalasnim biserima. preminuo je kada je Pera Klakson (1965), Povratak bio jako mali. Zbog toga, (1966), Kad budem mrtav i sa šest godina dolazi u beo (1967) i Vrane (1969) Beograd sa majkom, samo su neki od naslova. domaćicom.

U filmu Delije iz 1968.

Kada je dobio srpsko tumači lik čoveka koji drži državljanstvo, dobio je i govor u kome se obraća ime i prezime po kome deci i vojnicima, a to je kasnije potpisivan u zapravo predstavlja aluziju filmovima i po kome ga na tadašnje govornike koji svi ljubitelji njegovog lika glume ozbiljnost ali zapravo i dela znaju. ništa bitno ne kažu. Lik Krajem četrdesetih koga glumi Lupa govori o godina prošlog veka bio u filmu Kako je propao rokenrol tome da je fašizam pobeđen je imućan proizvođač ali da borba za čoveka tek bombona. Imao je i svoje preduzeće, a početkom pedesetih predstoji. prestaje da se bavi ovom delatnošću. Nakon toga, obavljao Pera je glumio i u mnogobrojnim komercijalnim srpskim je mnoge poslove u bioskopu Union. Tu je bio u početku filmovima, a pojavljivao se i u nekim najpopularnijim cepač karata, a kasnije je postao upravnik i tu funkciju je srpskim serijama, kao što su, recimo, Ljubav na seoski obavljao neko vreme. način iz 1970. gde je glumio popa Jovu i Grlom u jagode U drugoj polovini pedesetih godina postaje aktivni iz 1976. gde je u par minijaturnih pojavljivanja efektno član Kino kluba u Beogradu iz čije produkcije su izašla odglumio čoveka u godinama kojeg muči čir ali taj već kratkometražna ostvarenja u kojima je Lupa načinio prve ostareli čikica, koji je uvek u prolazu, ne ostavlja sliku glumačke korake. Prvi kratki film u kom je glumio bio je kao da se predao, već zna i da se na sebi svojstven način Sreća malih miševa iz 1957. reditelja Dragoljuba Ivkova, našali na svoj račun i tako se naruga svojoj bolesti. On je zatim glumi u filmu Marka Babca Čežnja iz 1958., a 1960. dedica koji podržava mladost i koji ne dosađuje svojim pojavljuje se u ostvarenju čuvenog snimatelja Aleksandra komšijama.

Petkovića Vrteška kome je ovo bio prvi poduhvat na polju Pored pojavljivanja u najpopularnijim serijama, Pera se režije. pojavio i u dve epizode manje poznate serije Sazvežđe U Kino klub doveo ga je Kokan Rakonjac i neko vreme belog duda iz 1988. gde je tumačio lik čika Toze, dekice bio je njegov asistent. Inače, Kokan mu je bio i dvostruki koji prodaje piće. kum. Venčao je Petra i dao je ime njegovoj ćerki iz drugog U filmu Specijalno vaspitanje iz 1977. tumači lik braka, Snežani. dobrodušnog starog dokoličara koji voli da popije sa Lupa je i sam režirao kratke amaterske filmove, a jedan od društvom ispred prodavnice. njih bio je igrani film Hleb od pepela nastao 1958. godine.

Najveću ulogu u karijeri imao je u Šijanovom remekJoš jedan podatak nepoznat široj javnosti jeste da je Petar delu Ko to tamo peva iz 1980. gde je još jednom glumio napisao scenario za dugometražni igrani film Oči ostaju popa. Naravno i ova uloga bila je epizodna ali opet nije iste koji nažalost nikada nije realizovan. Po svedočenju bio prisutan samo minut ili dva kao u mnogim drugim, već njegovog sina iz prvog braka Blagoja Buce, Petar je znatno duže. Po ovoj ulozi pamte ga mase koje film toliko i verovatno planirao da u tom filmu bude glavni glumac ali ne interesuje, ali zato vole da pogledaju dobru komediju. U izgleda da je Peri bilo suđeno da ostane samo epizodista. svakom slučaju, Šijan napravio delo za sva vremena i Petar Živojin Pavlović ga je skoro uvek uzimao za svoje Lupa neće nikada biti zaboravljen kod široke narodne filmove baš zbog toga što je bio osobena figura. mase baš zahvaljujući ovom filmu.

20

AVANGRAD

u filmu Tri karte za Holivud U Dečku koji obećava iz 1981. tumači lik čoveka koji kupuje kola od glavnog junaka Slobodana. I tu ostavlja par upečatljivih komentara.

U Još ovaj put iz 1983. pojavljuje se u ulozi zatvorenika koji se tajno karta dok traje pozorišna predstava u zatvoru.

U omnibusu Kako je propao rokenrol iz 1989. u drugoj priči reditelja Vladimira Slavice pojavljuje se u efektnoj ulozi ljutitog ali simpatičnog komšije glavnog ženskog lika Barbare, koji sa puškom želi da zaštiti svoju lepu komšinicu.

Poslednju rolu ostvario je u izvanrednoj komediji Tri karte za Holivud iz 1993.

Imao je uglavnom naizgled neobavezne uloge od par minuta, nekada ni toliko, ali to sve bilo je dovoljno da pravi ljubitelj filma prepozna velikog umetnika, umetnika koga nažalost nijedan reditelj nije angažovao da glumi glavnu ulogu u nekom dugometražnom filmu, već su mu svi, po receptu prethodnih, tradicionalno u svakom sledećem filmu davali samo zanemarljivu rolu ali i te male role su bile dovoljne da se prepozna veliki dar i velika umetnost.

Petar Lupa je tako nažalost ostao večni epizodista, iako bi sigurno napravio čudo da je dobio glavnu ulogu. Kvalitet njegove pojave bio je neprocenjiv. Neki ljubitelji domaće kinematografije filmove pamte upravo po njegovim replikama ili ako ne po replikama onda bar po određenim gestikulacijama. Ako zbog nečega treba da se kaje srpska kinematografija, to je onda što u podeli glavnih uloga nije imala Petra Lupu. On je zbog toga ostao glumac koji nikada nije dovoljno iskorišćen, a onima kojima se ovaj glumac podvukao pod kožu samo ostaju da zamišljaju scene filma u kojima bi on glumio glavnu rolu.

Privatno, Lupa je bio strastveni numizmatičar i svirao je harmoniku.

Pored toga, stalno je putovao jer ga nije držalo mesto, pošto je po prirodi bio živahan.

Pored Blagoje Buce, ima još jednog sina, Slobodana, iz prvog braka sa Radmilom. Inače, Blagoje Buca je takođe odavno zaplovio filmskim vodama. Bavi se režijom.

Petar Lupa preminuo je od raka 6. decembra 1997. u Beogradu. Postoji i jedna zanimljiva anegdota vezana za njegovu smrt koju mi je ispričao Blagoje Buca. Kada je

film Buca saopštio reditelju Živojinu Pavloviću da je Lupa preminuo, Pavlović je konstatovao da mu je slava baš na dan Petrove sahrane, a po običajima na dan slave domaćin ne sme da napusti svoj dom. Ipak, Živojin je došao na sahranu i tako prekršio tradicionalna pravila ali to je uradio jer je neizmerno cenio Petra. Želeo je da oda poštovanje velikom glumcu i glumcu koga je obožavao. Nažalost i Pavlović je ubrzo preminuo, 29. novembra 1998.

Lupa je glumio uglavnom obične ljude, ljude koje smo nekada mogli da prepoznamo na ulici, i simpatične i drage penzionere koje muče klasične boljke. Nekada je znao da izgleda i kao čudak, ali nikada nije bio negativac. Ostaće upamćen najviše kao dobroćudni bradati dekica niskog rasta i specifičnog lika, glasa i govora. Obavezno je skoro u svakom pojavljivanju imao simpatične replike koje su bile kratke, ali neponovljive i koje je mogao samo on tako da odglumi. Činjenica je da danas nema tako upečatljivih epizodista kakav je bio Petar Lupa, jer je on bio jedinstvena i neponovljiva figura domaćeg filma. Kao kakav pozitivan duh prošao je kroz našu kinematografiju. O njegovom privatnom životu nije se pisalo. Medijima su oduvek bili interesantni mali glumci sa velikim ulogama, kič nameštaj i sobe samozvanih zvezda i sve ono što Lupa nije bio, niti ga je interesovalo da bude. Misteriozno je živeo i nestao sa scene i iz života. Iza sebe ostavio je pregršt minijaturnih glumačkih etida koje će večno ostati da žive.

Petar Lupa bio je i ostaće najveća enigma srpske kinematografije.

Branko Radaković * Prvi put se javno pojavljuje biografski tekst o glumcu Petru Lupi. On je integralni deo knjige ,,Ničiji film’’ Branka Radakovića, koji sadrži brojne, veoma značajne, podatke o srpskim filmovima, rediteljima i glumcima. Autor ih je godinama brižljivo sakupljao i neki su zaista raritetni, baš kao i ovaj tekst o Petru Lupi.

Knjiga ,,Ničiji film’’ još čeka dobrog izdavača.

u omnibusu Kapi, vode, ratnici

21

muzika

v

AVANGRAD

GODISNJI

PREGLED Svega sam se naslušao ove godine. Dođe vreme za best of. Ako ništa drugo, valjalo bi napraviti neki presek.

Možda relevantnu listu. Nešto objektivno, nepristrasno.

E pa, TRT! Odmah da se poverim – ne sviđa mi se novi Om album, koga su nazvali Advaitic Songs. Ko ne zna za Om, taj ne zna ni za Sleep, stoner sludge mamute i autore legendarnog Jerusalem/Dopesmoker opusa.

bojim se da pokušaj daljeg osvežavanja vizije ni na Advaitic Songs nije prošao najsrećnije. Novi Om samo naizgled deluje dorađeniji nego prošli album. Dobili smo opet violine, tablu, violončela, kao i žešću mistiku ženskog zapevanja u uvodu. Po svemu sudeći, jedna nadahnuta ezoterična parada koja bi trebala da usreći konzumente i interesente. Ranije, nekim čudom, sva ta ekumena i nju ejdž nisu toliko štrčali, ali sad se baš oseti zadah spiritualne čorbe zvane smuti pa prospi - malo Indija, malo Isus, pa fakiri što levitiraju u kraljevstvima senki; Sinaj, Getsemana i bus do Inđije. Dakle, izgubili su fokus, i to dobrano, džaba im kukičanje i šare na ćilimu. Eto, recimo State of No Return i Gethsemane uglavnom povuku na stara Om kotrljanja, no vrlo brzo bivaju utopljene nadirućim gudalima, pa onda zbogom pameti, ajmo na spavanje (Sleep, haha). Nema tu šta da se pripoveda: sve je bilo bolje, žešće i ubitačnije dok su bili jednobojni, jednostavni i jedinstveni. Valjda će Al da smisli nešto pre nego što se rasplinu kroz titranje i kozmetisanje. Ispada da ja imam nešto protiv gudača.

Naravno da nemam.

Om Basista Al Cisneros i bubnjar Kris Hakius su još od davnih dana Asbestosdeath pošteno zaglibljeni u THC močvare Sabbath nasleđa, a posle raspada pomenutih Sleep, njih dvojica se hrabro odlučuju da ispitaju granice svemira i granice žanra. Dakle, ratosiljali su se gitara, pa rani radovi Om bivaju svedeni na bas, bubanj i vokal. Mistični duo nam je, tako razgolićen, podario par sjajnih, i ništa manje moćnih albuma. Grmeli su oni i tutnjali u svom asketizmu od par nota, no, bubnjevisti Krisu je u jednom trenutku valjda dozlogrdilo, pa je otišao daleko. E sad, da li je on otišao zato što je smatrao da su definitivno iscrpli izraz, ili ko zna zašto, to nas ne interesuje, jer je basista i strastveni šahista Al odlučio da nastavi sa mantranjem uz novog saborca znanog iz benda Grails kao Emil Ejmos. Tu su počeli da brljaju još sa God is Good izdanjem iz 2010. Eto nama iz vedra neba sitar, flauta, violončelo, sve nešto mlako, ni tamo ni ’vamo. Da se razumemo – nije moglo doveka u monaškoj bas + bubanj formaciji da se drnda par nota i zapeva o bogu, alahu, satani, krišni i ostaloj ekipi. Ali

22

A još manje imam nešto protiv razbijačke njuške iz Neurosis koja se zove Scott Kelly. Od svih solo izleta Neurot jata, najomiljenija su mi njegova ostvarenja.

Eto, sad znate sve. Tako i ovaj sveži The Forgiven Ghost In Me potpisan kao Scott Kelly & the Road Home udara od prve note i prvog stiha direkt u glavu – odmah religija, odmah spev! Ali, ne strahujte, ovde

AVANGRAD se radi o nekoj malo drugojačijoj religiji... novo jutro blista nad spaljenim tlom; sunce, čelik i promuklina što svedoči o godinama iskušenja ambisa. Žeđ i droun u Within It Blood. Jedna odlučujuća noć, sečivo i oslobođenje od zloćudi bremena u Spirit Reedemed to The Sun. Pomirenje i himna, mrtav bog u krvavoj kupki vaskrsenja dok sunce sanja u duši. Stari dobri bubnjevi dolaze tek pri kraju krunišući ovu zbirku kroz The Field That Surrounds Me. Tu negde nam postaje jasno da je sve to bila samo jedna 40-minutna pesma, amerikana meditacija na temu izbavljenja, beskrajno nežno tkana u senkama hladnog oružja, pod nebom gde jednom davno bauljaše slepi Townes van Zandt, isto tako izgubljen na putu kući, isto tako izgarajući kroz noć...

U redu, dosta patetike - ovo je odličan album za sve ljubitelje mračne punokrvne američke okrutnosti što rado provode vreme po grobljanskim kafanama sa pogledom na Henk Vilijemsovo poslednje utočište.

Skot Keli zvuči sigurnije i ubedljivije no ikad dok mrmlja, pevuši i udara akustičnu gitaru, te možemo sa strpljenjem da dočekamo novo Neurosis klanje.

Mnogi nit’ imaju pojma ko je Lojd Džejms, nit’ su slušali Naevus. Sad ću ja malo ozbiljnijim tonom, eto tako, iz obesti: često trpan u koš sa neofolk bratijom, ovaj autor već godinama uporno radi u senci, i izbacuje odlične albume (uz Naevus, on se takođe zanima industrial/postpank eksperimentima Retarder i Man Eat Man Eat Man). Album Perfection is a Process iz 2004. jeste bio priznat na mnogim neofolk/industrial listama, ali o jednako vrednim, kasnijim ostvarenjima Silent Life i Relatively Close to the Sea se, po mom mišljenju, ipak premalo pisalo. Dakle, reč je o sjajnom britanskom bendu koji se oslanja na neofolk nasleđe u toj meri da većinu pesama nosi akustična gitara u maniru Death In June drndanja, ali senzibilitet Naevus je drugojačiji, što se da primetiti prvenstveno kroz poetiku Lojda Džejmsa, koja mnogo više duguje post panku i novom talasu. Kod Naevus je, uz pomenute DiJ, prisutan veliki uticaj kako NON i Throbbing Gristle, tako i Magazine, The Fall,

muzika John Cale, Momus i Wire. Prisutna je fino dozirana Swans tama, a sam Lojd tvrdi kako su Cranes ostavili puno traga na njegovo autorstvo. Kao što sam već rekao, osobena poetika je još jedan plus u čitavoj priči, jer Lojd ne peva o staroj jevropi, magiji i paganima, niti se zamajava sigranjem totalitarnim simbolima; njega zanimaju telesne funkcije, jegulje, domine, pomeranje ljudskih odnosa u nadrealnim scenarijima, i još neke ujdurme kojima se davno bavio možda jedan Gombrovič, ili pak Kafka. Tako stoje stvari i na Division Of Labour, albumu koji je prvobitno zamišljen kao solo rad Lojd Džejmsa. Od uvodnog drouna Man In a Ditch koji se polako otapa i predaje Naevus receptu pervertiranog neofolk akustičarstva uz otmeni vokal koji tiho zbori mračne istine, preko Idiots (Let Me In) i Bleat Bleep koje prizivaju hirurgiju Wire rifova uz direktne Joy Division citate (majstorski izvedene baš kao i ranija One State referenca na pesmu Slates od The Fall, a nikako klasična obrada). Sledi neofolk industrial elegancija jedne od dosad najboljih Naevus stvari Making Hey; tu nam je jasno da imamo posla sa ekipom koja isto toliko duguje Mančesteru i Morisiju, koliko i dekadenciji apokaliptičnog folka. Sledi još zabave u minimalnoj elektro depresiji Song In Suspension i nojz industrial dezintegraciji u Hobo Placing, sa nastavkom u atmosferičnijoj buci Donkey’s Trough, da bi se sve završilo sa. (po lastfm komentarima) uveliko ocrnjenom akustičnom verzijom Retarder stvari Chalk Is Valuable.

Ako je sad ikom išta jasno ili nedajbože zanimljivo, onda im ja od sveg srca preporučujem Lojdovu muziku!

The Orb se vraćaju, i to u društvu nikog drugog do rege metuzalema, DUB arhe-čiče i Black Ark gurua znanog dobronamernicima kao Lee Scratch Perry (u daljem tekstu Li Skreč Peri). Album Observer In The Star House je zajednički poduhvat ovih ludaka, zadimljena laboratorija u kojoj se krčka žešća metafizika, locirana negde međ’ jevropom i džamajkom. Orb dvojac je spremio Li Periju masne i teške zalogaje, i on se tu, po svemu sudeći odlično snašao. Bez preterane komplikacije i mutljavine besciljnog

23

muzika eksperimentisanja, držeći se DUB golotinje u pravim momentima, Observer... opstaje ne samo dokument jednog zanimljivog susreta ili jedne stondirane sesije, već valja i za slušanje, zamislite. Mene neznalicu u nekim momentima ovaj zvuk zna da podseti na rane Trikijeve shizoidnosti, ali jok, to je samo simptom mog diletantizma. Ovo je mnogo koherentnije nego neki Pre Millenium Tension recimo, fank je masniji, a dok razgrćemo maglu i slušamo Li Perijeve rime u stond puzanju na Man On The Moon shvatamo da je ekipa bila i te kako raspoložena za kosmičke igre, ali bez rasplinjavanja po univerzumu.. Golden Clouds je (per)verzija starog Orb hita Little Fluffy Clouds, gde nama stanovnicima 2012. godine meteorolog Li Skreč saopštava da nema frke, jer God is great i Welcome, welcome to the blazing sun. Meni najbolja stvar je tihi egzorcizam Go Down Evil, i tu se bogami oseti koliko su Orb mudri psihonauti ispravno tretirajući DUB sentiment, bez titranja Papa Legbi i lutanja po podzemlju, te dovoljno prisebni da iz Li Perija izvuku ONO najbolje. No, da sve ne bude sjajno, Observer... se pri kraju ipak pomalo predaje ludilu i konfuziji, pa se tu borimo sa mlakom verzijom legendarne Police & Thieves, za kojom sledi sunčanicom opaljena minijatura Ashes, a za finale pesma Congo, perkusivna halucinacija uz zbogom pameti, zbogom porodico, ne vraćam se iz Afrike, a ni da hoću ne bi me pustili. Ali, to su male zamerke.

Dobro, rešili smo se stranaca, pa da vidimo šta ovi naši rade, jer... ...i mi konja za trku imamo, a obadva entiteta kojima ćemo se nakratko pozabaviti, vole da se služe engleskim jezikom, iako su naše gore listovi.

Third I rade od 2006. i njih zanima industrial nojz ambient zvuk. Preslušavao sam nedavno njihov novi uradak Audiodrome, i baš je tako kao što kažu.

Ima potmulog i udaračkog industriala, kakofonija i kakotopija pod reverbom, dobrog ambijentala, dakle svega sto fanu eksperimentalnog elektro zvuka srce traži. Na direktnoj vezi je Nenad Popović, gazda Third I, koji, specijalno za Avangrad, poručuje: Svih ovih godina smo nešto bežali u neke mračne i teške teme pa je takav i zvuk bio, neprijatan, provokativan, kakofon, baš ono neko šmirglanje ušiju a ponekad skroz ambijentalan i jeziv. Od tih tema ni na ovom izdanju nismo baš pobegli, ali smo zasićeni dosadašnjim našim zvukom pokušali

24

AVANGRAD

da stvorimo nešto prijemčiviji muzički izraz i mogu ti reći da nam je rad na ovom izdanju jako prijao kao odmor od sve te buke, mašina, mraka... Naravno, to je i dalje miljama daleko od neke pitke forme ali je ovo možda „najkomercijalnije“ Third I izdanje. Skinite sa http://www.archive.org/download/TI020/TI020.zip ili potražite disk od nas na www.thirdinoise.co.nr. Hvala na javljanju Nenade, a vi ste čuli čoveka – skidajte, preslušajte, Third I kida!

Bilo je to nedeljno jutro, prevreli avgust, a ja mamuran.

Skoro pa pakao, rekli bi neki. Škiljio sam i čkiljio po internetu, tražio spas i zaborav po lavirintima i latrinama virtuelnog svjeta, kad ono negde neko tvrdi da u Wooden Ambulance ima subotički muzičar sa bradom Goran Grubišić koji peva kao onaj iz tinderstiks, ali uz čitav amerikana arsenal. Istog trenutka sam skinuo WA prvenac Intersection, i od prve stvari Pain Is Everywhere jed mamurluka se počela lagano razilaziti.

Jeste bogami, ima tu Stjuarta Stejplsa, ali tu su i Lambchop, a kako je I. Panić onomad mudro primetio, u jednoj pesmi Grubišić zvuči na momente i kao Milan Mumin. Ništa to ne smeta; čak je, (iako mrzim tu reč) baš simpatično. Imate već par recenzija na internetu, koje se uglavnom podudaraju u ocenama i opisima WA zvuka, tako da ja ne mogu, niti želim da raspredam svašta o ovom izdanju. Samo ću dodati: mislim da je besmisleno zamerati WA na neoriginalnosti. Naravno, nema na Intersection ništa revolucionarno, Nil Jang i Walkabouts vrebaju iza svakog ugla - pa šta. Album je odlično isproduciran, metalofona i bendžoa taman koliko treba, a melanholije napretek. U 70 minuta dobijate blok laganih ravničarsko-sumračnih, onda par distorziranih stvari nasred albuma, pa dve obrade Demijen Džurada plus verziju Poor Bastard od Lambchop, i kolosalnu New Love za post rok-gradacijadezintegracija-finiš. Šta ćeš više, jer tu je kraj naše Wooden Ambulance protiv Mamurluk sage. Vidimo se uskoro, ajd zdravo!

Dejan Šimurda

AVANGRAD

ovde blizu

Umetnost Ferenca Rajhla Ferenc J. Barhauzer Rajhl (1869-1960), vojvođanski arhitekta sa prekretnice vekova, kako ga naziva Bela Duranci, rođen je u Apatinu. Studije arhitekture završio je u Budimpešti 1891. godine, a nakon toga je kraće vreme boravio u Nemačkoj. Od samog početka Rajhlova delatnost bila je vezana isključivo za Suboticu da je u literaturi on često nazivan subotičkim arhitektom. I zaista, većina značajnih građevina Subotice jesu delo ovog arhitekte.

Počev od raskošne Rajhl palate (Galerija Likovnog susreta) sa kojom se susrećemo čim izađemo sa železničke stanice, preko zgrade Gimnazije i Gradske biblioteke na uglovima subotičkih ulica, do letnjikovaca u njenoj okolini.

Prva vest o Ferencu Rajhlu kao dvadesetšestogodišnjem arhitekti iz Budimpešte dolazi 1895. godine, kada se pominje kao projektant i nadzornik gradnje hotela Nacional u Subotici. Ovde je mladi arhitekta obnovio fasadu hotela koji je inače izgrađen 1882. godine prema projektu Geze Kocke. Rajhl je preuredio i prekrio renesansnu fasadu vegetabilnom ornamentikom secesijskog karaktera. Na ovoj građevini posebno se ističe gipsana dekoracija u vidu girlandi, vegetabilnih motiva, i simbola zanimanja i pripadnosti samog projektanta (šestar i trougao), svedena je u međuprozorska polja spratnog dela objekta. Pojedinačno se javlja i na polukapitelima, ispod potkrovnog venca u vidu niza konzola.

Naredne godine, projektuje sirotište preko puta Gradske bolnice u Subotici i građevinu Nacionalne kasine (danas subotička Gradska biblioteka). Ovaj jednospratni objekat nalazi se na mestu susreta trga i ulica i izgrađen je sa namerom da bude kulturni dom. Za razliku od spratnog dela prizemlje je gotovo neupadljivo.

Nemoguće je ne ostati zadivljen atlantima koji na leđima nose svo znanje Subotice i jedan raskošni balkon sa kružnim prozorima i vratima. Iznad je gipsana plastika sa aktom žene i tipična forma Rajhlovog krova. Sigurno je da će atlanti zauvek ostati tajna, odnosno nikada nećemo saznati ko je njihov autor jer nema potpisa.

Po ugledu na istu palatu u Budimpešti, 1901. godine projektuje palatu Austrougarske banke u Subotici. Obe palate su masivni objekti sa mnoštvom dekorativnih detalja, prizemlje je rešeno rustično kao na palatama renesanse, a pilastri koji naglašavaju monumentalnost objekata povezuju prizemlje i gornje etaže sa naglašenim ugaonim rizalitima. Ipak, Rajhlova palata subotičke banke ima nešto slobodnije oblikovane ornamente koji ukazuju na secesiju. Uticaj secesije na ovom objektu posebno se ogleda na dekorativnim ukrasima kao što su ženska lica, glave Merkura i cvetovi suncokreta. Naročito se ističe dekorativno oblikovanje gvozdenih rešetki na prozorima podruma koje za osnovni motiv imaju cvet suncokreta oko kojeg se uvijaju stabljike i

Hotel Nacional

Atlanti

Austrougarska banka

25

ovde blizu

AVANGRAD

Gradska kuća,Apatin

Letnjikovac Fernbah, Sonta

Crkva u Bačkoj Topoli

26

listovi od kovanog gvožđa. Svi ovi motivi sa razlogom su predstavljeni na fasadi ove građevine, jer početkom 20. veka, sa ograničenim mogućnostima reklamiranja zbog korisnika koji su često bili nepismeni, vlasnici i institucije su fasade svojih objekata koristile kao reklamne panoe. Dekorativnim detaljima simbolično su prenosili određene poruke klijentima.

Ovde su neke od poruka sasvim bukvalne, kao u slučaju dekorativnog ukrasa ključa koji se nalazi u duborezu vrata, i koji upućuje na to da je novac u ovoj banci na sigurnom, zaključan. Glava Merkura, boga zaštitnika trgovaca, ali i lopova, nalazi se u donjim poljima vrata, a mesingana kvaka vrata izvedena je u obliku sfinge koja poručuje da se u ovoj banci čuva tajna o visini uloga njenih korisnika. Suncokret simbolizuje bogatstvo, budući da je jedan od cvetova koji stvara najveću količinu semenki. Iznad spratnih prozora na rizalitima nalaze se dekorativne posude obavijene zmijama.

To nas prvo podseća na simbol profesije farmaceuta, ali u slučaju ove banke ima nešto drugačiju poruku kazujući da je blago u banci sigurno kao i dragocena tečnost u posudi koju čuva zmija otrovnica. Svi ovi simboli su bili u službi prenošenja poruka i imali su zadatak da od prvog trenutka izgrade poverenje u novu državnu instituciju.

U to vreme Rajhl se ženi Ilonom Varga, ćerkom imućnog advokata Karolja Varge iz Subotice. Zatim slede projekti za Gradsku kuću u Apatinu, letnjikovci Fernbahovih u Sonti i Babapusti i niz projekata u Subotici i Bačkoj Topoli.

Prvobitno gradi u stilu eklektizma, kombinujući elemente istorijskih stilova, a zatim u stilu koji ubrzo postaje sinonim za njegovo ime, u tzv. mađarskoj varijanti secesije. Ovaj stil iznedriće građevine bogato ukrašene dekorativnom plastikom izrađenom od žolnai keramike. Na području naše zemlje, izuzev dve građevine u Senti koje je projektovao Bela Lajta, izvan Subotice nema značajnih spomenika ove stilske varijante u njenoj prvobitnoj formi. U izmenjenoj formi primeri ovog stila se mogu naći u Novom Sadu, Kikindi, Somboru, Zrenjaninu i Pančevu. Najčešče su u ovom stilu građene sinagoge, banke, palate akcionara i fabrikanata i gradske kuće, a i na pojedinim letnjikovcima vidljivi su elementi ovog stila. Arhitekti secesije sa ovih prostora su proučavali konstruktivna rešenja i materijale starih graditelja iz oblasti Kalotaseg, odakle su proistekla njihova karakteristična ostvarenja. Ideje projektanata su najlakše prodrle u provincijske krajeve gde su vojvođanske varoši prihvatale ovaj nacionalni stil sa naglašenim folklornim obeležjima dekoracije i konstrukcije. Secesija je u Vojvodinu donela novi duh gradnje, modernu prostornu organizaciju i arhitektonski program, erkere, međuspratove sa staklenom trakom kroz koju prodire svetlost i staklene stropove obasjane dnevnom svetlošću.

U Rajhlovom opusu neogotika dominira u Apatinu, na zgradi Gradske kuće i na crkvi u Bačkoj Topoli. Opštinska kuća u Apatinu, građena između 1907. i 1909. godine predstavlja snažnu, ugaonu, jednospratnu građevinu sa tornjem kvadratnog preseka na uglu. Fasada je bogato dekorisana i veoma razuđena, sa balkonom, masivnim stubovima, tremovima, rizalitima, različito oblikovanim prozorskim otvorima, bogatom malternom plastikom, rešetkama od kovanog gvožda, keramičkim elementima koji se svi javljaju na lovačkom dvorcu Balinta II Fernbaha koji se nalazio u Sonti (velikim delom je stradao u poplavi

ovde blizu

AVANGRAD koja je zahvatila Apatin 1924. godine a nakon smrti grofa Fernbaha je i u potpunosti srušen). Floralni motivi, preuzeti iz mađarskog narodnog stvaralaštva, rađeni su u malternoj plastici i modelovani na fajansnim pločicama. Prema osnovi, obradi fasada, dekoraciji ove dve građevine su nesumljivo delo jednog arhitekte, Ferenca Rajhla.

Nakon projekata Opštinske kuće u Apatinu i Crkve u Bačkoj Topoli, tačno na prekretnici vekova, dešava se preokret u Rajhlovom radu. Tada je on obišao evropske centre u kojima se afirmisala secesija i gde se tragalo za novim rešenjima, konstrukcijama, oblicima i materijalima. Sada se nalazi u središtu avangardnih zbivanja i opredeljuje se za njih. Tada nastaju dela koja su ovog arhitektu izdvojila iz mase onih koji su stvarali u stilu eklektizma. Prvi projekat sa ovakvim rešenjima bio je za letnjikovac Vilmoša Konena na obali Palićkog jezera.

Rajhl je ovde uveliko odstupio od uobičajne sheme po kojoj su građene vile na ovom letovalištu. Umesto toga, u rasporedu volumena približio se engleskim, slobodnostojećim kućama, ali u obradi fasada još uvek je prisutan eklektizam.

Tek na projektu za svoj dom u Subotici, 1904. godine, potpuno se prepustio secesiji. Tok nastanka ove građevine je veoma zanimljiv, s obzirom da prvi projekat Rajhlove palate nije dobio odobrenje za gradnju, dok je novi projekat za ovu građevinu posebno istaknut kao veoma preporučljiv sa stanovišta estetike.

Taj drugi projekat Rajhl je izradio za manje od mesec dana. U žurbi nije poštovao raspoloživu dužinu uličnog fronta, pa se fasada ove građevine delimično proteže i na susednu kuću koju je takođe on projektovao. Gradnja je završena 1904. godine, a 1905. je tu smeštena njegova projektantska kancelarija.

Veoma pažljivo je osmislio oblik svoje palate koja je izgledom privlačila klijente, a ubzro i postala glavni motiv razglednica sa natpisima Pozdrav iz Subotice. U prizemlju se nalazio Rajhlov projektni biro kao i prostorije za poslugu i ekonomske prostorije.

Na spratu, do kojeg je vodilo mermerno stepenište, nalazila se trpezarija koja je u nekim prilikama služila i kao balska dvorana, muški salon, soba za igranje bilijara, zatim muzički salon, ženski salon i spavaća soba, kupatilo, soba za garderobu i dečja soba.

Nažalost, bračni par Rajhl nije naročito dugo uživao u svojoj lepoj palati - izgleda da je Ferenc voleo da se kocka, a nije baš imao mnogo talenta za upravljanje poslovima. Bankrotirao je 1908. godine, a njegova lepa palata, nameštaj kao i kolekcija umetničkih predmeta, prodati su na licitaciji. Obe palate prodate su Jožefu Hartmanu, a nakon njega vlasnik je postao apotekar Sosenberg, i živeo je u njoj sve do 1949. godine. Na kraju je u palati prvo zaživeo Gradski muzej, kasnije galerija Likovni susret.

Napustivši Suboticu Rajhl se smestio u Segedinu gde sve do početka rata nastavlja sa projektovanjem oslanjajući se na iskustva stečena gradnjom svog doma u Subotici. Među najznačajnijim delima koje je projektovao u Segedinu je Grof Arpadova palata iz 1912. godine, odnosno najamna zgrada sa više stanova. Ova građevina u mnogome podseća na Rajhlovu palatu u Subotici, ali njen volumen i dekoracija ne pružaju tako jedinstven utisak harmonične celine. Ipak, Grof Arpadova palata je dostojno finale nesvakidašnjeg talenta ovog arhitekte.

Po završetku rata nije bio u stanju da prati dalji razvoj arhitekture i nije ništa značajnije projektovao, te se izgubio u Budimpešti, gde je, u aprilu 1960., umro potpuno nepoznat.

Vila Konen, Palić

Rajhl palata, Subotica

Palata u Segedinu

Ferenc Rajhl na fotografiji iz 1919 .

Brankica Opačić

27

O S V R T

ovde blizu

AVANGRAD

ICI

ZEN IVO ANDRIĆ U

Ivo Andrić u bolnič koj sobi se sa drugov ima igra sopstvene sah Drugovi u rukama rane. drže Biblije i priređ uju mu posljednju Andrić leži, vidi se gla pomast. va i potplati cipela.

Ivo Andrić sa društvom snimljen ispred Vojne ambulante po povratku sa neke proslave u Zenici, vjerovatno kada je Stanko Štambuk došao po njega iz Zagreba.

Andrić u sredini, Štambuk mu je na desnoj ruci (www.zenica-online.com)

U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. 10 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna Andrića, podvornika, i Katarine Andrić, rođene Pejić. Budući veliki pisac rodio se u Travniku sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije. Očeva porodica decenijama se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Andrić ostaje bez oca kao dvogodišnji dječak.

Suočavajući se sa besparicom, Katarina Andrić jedinca Ivu daje na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenome mužu Ivanu Matkovšiku u Višegrad. Ovaj grad će na Ivu Andrića fascinantno djelovati u daljem životu. Andrić završava osnovnu školu, a potom se vraća majci u Sarajevo, gdje 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju. Potom studira na filozofskim fakultetima u Zagrebu, Beču i Krakovu.

Na Vidovdan, 28. 6. 1914. godine, na vijest o sarajevskom atentatu, Andrić napušta Krakov. U Split dolazi iz Rijeke početkom jula 1914. godine, a bude uhapšen 28. jula, radi pripadnosti pokretu Mlada Bosna, te 15.augusta 1914. prebačen u Rijeku, potom u Zagreb, te u Peštu, i na kraju je stigao 19.augusta 1914. u Maribor. Oslobođen je iz Maribora radi nedostatka dokaza 20.3.1915. Htio je ostati u Zagrebu, ali policija je preporučila da se ne zadržava.

Stiže vozom u selo Ovčarevo (kod Travnika) 22. 3. 1915. godine, gdje mu je stanovala majka.

Početkom jula 1915. godine, fra Alojzije Perčinlić dobija nalog da preuzme župu Zenica i da napusti župu Ovčarevo.

Vjerovatno je to bio 12. 7. 1915. godine. Sa fra Perčinlićem u Zenicu putuju Ivo i njegova majka. Za Zenicu kaže da je zadimljena i teška za disanje. Kako je bio pod ograničenim kretanjem (konfinacijom), morao se prijaviti policiji, međutim, u policijskim arhivima toga doba nema podataka da je Ivo Andrić bio pod konfinacijom – oganičeno kretanje i redovito javljanje u policiju.

Za vrijeme boravka u Zenici, prvo je stanovao u župnom dvoru Sv. Ilija, a onda kao konfinanta su ga vlasti prebacile u Kaznionicu – Zenica. Tako piše u njegovoj biografiji, ali u knjigama župe Sveti Ilija nema ništa o tom boravku.

Ostaje misterija gdje je stvarno stanovao. Župa Sv. Ilije

28

je tada bila u Crkvicama, te je nekako 1915. godine preseljena u župni dvor uz crkvu Sv. Ilije. Ne postoje dokazi da je stanovao u župnom dvoru. U Matičnim knjigama sadašnjega Kazneno – popravnoga zavoda, ranije zvanog Kaznionica Zenica, uopće nema podataka da je Ivo Andrić, sin Antuna, bio u Kaznionici. Postoji u matičnim knjigama Kaznionice Zenica, samo jedan Andrić P. Ivo, ali ne u 1915. nego 1912. godini! U kasnijim godinama niti jedan Ivo Andrić nije zabilježen u matičnim knjigama Kaznionice kao zatvorenik. Nameće se zaključak da uopće nije bio u Kaznionici niti jednoga dana. U biografiji Ive Andrića se nigdje ne spominje koliko je navodno bio u Kaznionici Zenica. Obzirom da Andrić nije bio darežljiv u davanju podataka o sebi, to je sasvim normalno. On nije nikada ni kročio u svoju rodnu kuću!

Bio je u Zenici do marta 1917. godine (oko 20 mjeseci), kada je regrutovan u jedinicu politički nepodobnih, umjesto kao obrazovan čovjek u đačku četu. Ostaje u vojsci, prema dokumentaciji, do februara 1918. godine, ali u stvarnosti je amnestijom od 3.jula 1917. godine otpušten i oslobođen prinudnog mjesta boravka, te je tada otišao u Višegrad, pa ponovo mobilisan, ali se razbolio i poslan je na liječenje u sarajevsku vojnu bolnicu, odakle je prebačen u Zenicu u Reservespital (Vojna ambulanta) gdje ostaje par mjeseci.

Već 3. 11. 1917. je došao u bolnicu Sestara milosrdnica u Zagrebu. Slijedom ovih događaja, prozilazi, da je Ivo Andrić mogao biti tada u Zenici najviše do dva mjeseca. Iz Zenice, uz pomoć tada moćnoga antiratnog lobija hrvatskih intelektualaca, prebacio se u njihov centar u zagrebačkoj bolnici Sestre milosrdnice .

Lokacija Vojne ambulante (Reservespital) u Zenici je bila preko puta Kaznionice (dvije prizemne zgrade), u kojoj su bile prostorije oficirskoga kluba.

Sve u svemu, od jula 1915. do 2. 11.1917. godine, Ivo Andrić je u Zenici za svoja dva boravka, proveo oko 22 mjeseca.

Mirsad Đulbić

OESIS PR literarni sokak rad Tanje Mijanović

proesis

PPorodicni orodicni ddogadaj ogad-aj

AVANGRAD

V V

Odavno sam shvatio da je na ulici mnogo nepristojnog sveta. I nije im samo izgled ili reč nepristojna, već celokupno njihovo ponašanje.

Osetljivog čoveka takve pojave jako uznemiravaju.

Jednog jutra, dok sam sedeo u svom dvorištu, svedočio sam jednom neprijatnom događaju.

To sam, doduše, mogao videti na bilo kom mestu ali tog jutra događaj se odigrao pred mojom kapijom.

Majka i sin. Tukli su se.

Majka je bila žena još mlada dok je dete bilo sasvim mlado, ne više od šest ili sedam godina. U ovom slučaju žena je bila glasovitija, vikala je na dete i udarala ga bez reda i, rekao bih, bez smisla. Samo je mlatarala rukama dok bi poneki zamah i uspeo kao udarac.

Kako je žena postajala sve bešnja, kako su njeni pokreti postajali raznovrsniji, tako je dete trpelo sve brojnije udarace. I ono je vikalo. Ili plakalo. Sve je to bila jedna strašna buka. Onda je i dete počelo da mlatara rukama. I sve to ispred moje kapije.

Iz nekog nepoznatog pravca, u nekom trenutku, dotrčao je čovek do ovog razljućenog para. Znam ga, to je komšija sa početka ulice. Ah, ovo su njegova žena i sin. Konačno će ih neko rastaviti i kući povesti. Međutim, pridošli član se priključuje ovoj

porodičnoj raspravi, i tuči.

Sada otac udara majku, on je najjači u ovoj grupi, ona udara dete koje je najslabije.

Dete se koprca, svi viču. Buka je teška. Onda se otac okreće detetu i sada njega udara, dok se majka ustremljuje na oca.

I dalje svi udaraju, koliko ko može. Dete gura majku.

Majka udara, otac udara, dete udara, ko koga dohvati. Nema tu nekakvog reda ali ima mnogo besa. Oh, sve to ispred moje kapije. Ja gledam, šta ću drugo. Posle nekoliko minuta te zbrke, čije pesnice i šake nikako ne popuštaju, žuri jedno dete prema njima. Ono je veće od onog već bijenog, i ima bar pet godina više, ali ženskog je roda. Šta ono tu radi? Pridružuje se, a šta bi drugo. Znači, sada je tu, pred mojom kapijom, cela porodica. Ćerka udara oca, otac udara sina, sin udara majku, majka udara ćerku. To je jedna gomila neraspoznatljivih bića. Nepristojnih, dodao bih. Bučni su i veoma neprijatni za gledanje.

Otišao sam, prevršilo je!

Otišao sam kod komšije Mitrovića. Čuo sam da je lepo uredio dvorište. Zasadio je nov bor. Komšija Mitrović nikada se ne tuče sa svojom porodicom van kuće. To je čovek pristojan.

Lidija Vuksanović foto: Milan Zulić

30

proesis

AVANGRAD

Ogledalo

Bilo bi lepo kada bi mi neko Objasnio kako da dođem do jednog mesta Izvinite gospodine Znate li put do mene On stoji i namešta frizuru dok me gleda Gospođo Znate li kako da nađem sebe Ona me pogleda i popravi svoju šminku Starice Znate li gde sam ja Ona me pogleda Ostade tako par minuta I tužno neprimetno zajeca Tada se setih Da davno sam se u ogledalo obojio

Po navici Mislim da sam se video Ušavši u svoju sobu Na Na Na Na Na Na Na

krevetu pod crnim prekrivačem podu pod crvenim tepihom prozoru iza zelene zavese plafonu u ugašenoj sijalici zidu pod maskom okačenom policama u bitnim knjigama stolu u punoj šolji kafe

U piksli u jednoj nedovršenoj cigareti Čijem su se dimu dva pikavca divila Tad odlučim da sednem i pišem Donju usnu stavim pod nogar stolice Da ne klati se Svaki dan mi isti Aleksandar Isailović crtež: Ivan Radenković

31

proesis

AVANGRAD

neuspesv na

TRANSAKCIJA foto: Siniša Trifunović

Šesti je april, godišnjica nacističkog bombardovanja Beograda.

I osećam se tako, kao da mi je nemački dornije izručio tonu zapaljivih bombi na glavu. A zbog koga, lepuškasti klipeto? Zbog one iste koja je htela da te pošalje k meni. Ne razumeš? Da pojasnimo: priča počinje u vreme kad sam počeo da se zabavljam s njom. Bila je to ona inicijalna faza zabavljanja kad ti svaka mana deluje kao dobro prerušena vrlina. Njenu stegnutost i izveštačenu uštogljenost smatrao sam za otmenost, njenu nemaštovitost za ozbiljnost, pregršt asimetrija na njenom licu i telu kao seksi detalje ili, barem, originalnu građu koja odudara od ovih implanata na modnim pistama. Da budem iskren: lagao sam sebe da smo jedno za drugo. Bio sam, bez lažne skromnosti, iako deceniju stariji od nje, neiskvareniji i mnogo zgodniji. Ali, pao sam na žvaku a ne na izgled, kao što su i mnoge privlačne devojke zavedene pričom ružnjikavih tipova završile u njihovim krevetima.

32

Eto, to je moja ženska strana ličnosti.

Vratimo se priči. Ekskursa, obećavam, neće biti. Otišao sam, dakle, još pod tim prvim utiskom, do izvesnog Ivana. Taj izvesni Ivan je radio u jednoj izvrsnoj izdavačkoj kućici u centru grada. Rekla mi je, dakle, da joj taj momak duguje neke stvari koje je pozajmio od nje. Ako bih bio srce da uzmem te stvari od Ivana…

Okej, to mi je usput, ionako tuda prolazim kad idem na posao. A o čemu je reč? Ništa bitno, ali srcu drago – dve knjige: Crno je moja omiljena boja od Bernarda Malamuda, Your Pretty Face Goes To Hell, kritički osvrt na žitija Sv. Loua, Iggyja i Davida i CD The best of Bloody Valentines. Nazvao sam ga i dogovorio susret s njim u kafiću prekoputa firme. Znao sam ga ranije, doduše površno. Pročitao sam ponešto od njegovih pisanija, uglavnom kratke priče iz književnih časopisa, i nisam imao neko mišljenje o tome. Delovalo mi je skladno, pametno, ali me nije

AVANGRAD toliko doticalo. Elem, rukovali smo se, obojica pomalo zbunjeni čudnom transakcijom, u kafiću koji je, sa sedlima u izlogu, izbušenom drvenarijom, svećama okićenim kolskim točkovima koji su kao Damoklov mač visili nad našim glavama, podsećao na OK Koral kako ga zamišlja mali Perica.

Seli smo u separe, u stvari robijašku klupu iza rešetaka i naručili dva piva u mardeljaškim kriglama od lima.

– Dakle, ti si njen novi dečko? – rekao je i nasmejao se prigušeno.

Tamne, guste obrve su mu pale na crne oči. Neobičan tip, ne znaš tačno kako da se ophodiš prema njemu. Povijen, maslinastog tena, garave kose, u besprekornom odelu, delovao je kao neki bliskoistočni student.

– Da, ako sa trideset možeš biti dečko.

Tu smo se obojica nasmejali i skrenuli razgovor na neke druge teme.

Iako smo se ponašali sasvim pristojno, skoro drugarski, osećao sam neku gadnu napetost u vazduhu baš kao što sam osećao da mi moja draga nije ispričala celu storiju. Naravno, na kraju jeste: izlazila je s Ivanom koji, pod jedan, ima glupo ime.

Zove se kao Rus a uopšte ne izgleda kao Rus. Vanja, Vanjuška. Ajvan! Da je Škot zvao bi se Ian. Ili Velšanin – Jajin! Jajin! Hahahaha!.

Okej, možda tip ima neke svoje mane, ali nomen nije uvek omen.

Uvek je bila takva – obožavala je reči zbog njihove zvučnosti ali je njihovo pravo značenje ili plašilo ili je bilo potpuno nevažno. Isto se odnosi i na ljude. Naravno, usledilo je prepričavanje scena iz njihove kratke veze. I, tu me je nešto steglo u grlu. Ako ne poštuje njega – koliko poštovanja ima za mene? Ispostavilo se vrlo brzo – nimalo.

Neću ti pričati šta i kako, ne iz poštovanja prema Ianu ili zbog toga što krijem neke intimne detalje nego ne volim da trošim vreme uzalud. Ona će ti, verujem, sve lepo ispripovedati i o njemu i o meni i o svima pre nas.

Ne sumnjam da će joj to pričiniti ekstremno zadovoljstvo, ali opet ne

proesis kao ova činjenica: tri dana nakon što smo raskinuli nazvala me i rekla da će njen dečko doći po njene stvari.

Kapiraš? Ti sad nosiš moje cipele.

Osećaš li koliko su tesne? Znam, znam –bio si na lageru neko vreme. Roba na polici. Verovatno se zabavljala s tobom dok je bila sa mnom u vezi. Kao što se zabavljala sa mnom dok je bila s Ivanom. Ili me držala na stend baju.

Bilo kako bilo – ja za to nisam znao.

I, sad si ti neki opak momak, zavodnik? Smejurija! Ni ti ni ja nismo ništa više do kure u salamuri i ta proždrljivica otpakuje jednu dok se guši drugom. Vulgaran sam? Nema veze jer moje gadosti matorog pokvarenjaka nećeš slušati. Bacio sam sve njene stvari u kontejner pored moje zgrade.

Bile su teže od bombi i dornijea zajedno. Sad mi je lakše. Tebi nije ali me to uopšte ne teši. Zamišljam te dok je tešiš i znam, nije ti lako.

Verovatno si lepuškasti student priglupog pogleda. Imaš dvadeset tri, dvadeset četiri, ne više. Viši si od nje za glavu i po, snažan i pomalo trapav. Ideš u teretanu, džogiraš i ne ugrožavaš nikoga. Jedan od onih koje devojčice vole a momci žele da pregaze kolima nekoliko puta uzastopce. Da se ne lažemo, da je do transkacije došlo poslao bih te na urgentno. Ne iz mržnje nego onako, vaspitno-popravno.

Tebi su sad uši sigurno pune mene.

Histeriše što se nije obavila još jedna uspešna transakcija. Cepa sve živo što sam joj pozajmio i poklonio i u to, mnim, ulaže više strasti nego u selu našu vezu. Ti joj pružaš maramice. Ona ih uzima i gnevno šmrče dok ti sakupljaš krš po stanu. Mislim da bi za nju bilo bolje da prestane da izlazi s muškarcima. Očigledno je da nas mrzi. Ne verujem da bi joj s ženama bilo bolje. Previše je gneva u njoj da bi je bilo ko voleo. Ali, i to ćeš otkriti sam. Ono što jedino znam je da sam je uvredio i da neko mora da plati za to. Žalim, dečko, ali to ćeš biti ti.

Aleksandar Novaković

33

proesis

Green Pink

Caviar

Hoću ge narandžaste pe m do vo orošene (Hoću) Kapljicu vode joj usni na nosu i gorn (Hoću) Mokro a u pregibu kapk Od želje Ne od nedočekanosti (Hoću) Kavijar leu u ružičastom že m no na provid u staklenom stol u) oć (H ma Da mi pod usna r ja vi beži ka a ne ti (Hoću) Da te progutam bom i završim s to o št no e Pr nim potpuno pozele aković Marina Drobnj

34

AVANGRAD

Balkanski odgoj Kad sam imala šest Brala sam puževe s majkom Bili su mali I bespomoćni Boje ilovače Skidale smo ih s paradajza I bacale u kiselinu Neki su odmah potonili A drugi su pokušavali Da pobjegnu Majka bi im opsovala majku I metlom ih ponovo gurnula Dolje U smrt Sa primjetnim zadovoljstvom Na licu Kad je mislila da ih je sve Uništila Odvela bi me kući I uspavljivala pjesmicom Puž, puž, pusti roge...

Enesa Mahmić

Sve u nazivu rad Maje Jovanović Majolinice

AVANGRAD

proesis

CIRKUS

foto: Milan Zulić Vrućina beše znojna toga dana.

Bila je to u stvari omorina koja izaziva anksioznost i osećaj da se sve urotilo protiv tebe. Mučni film u glavi koji neprekidno teče, a zove se – sećanje na detinjstvo…

Otac koji je mirisao na rakiju odveo me je u cirkus, koji je bio dosadan.

Artisti nisu pali sa trapeza, dresirani konj nije crkao od vrućine i besmislene jurnjave u krug. Lav nije pojeo dresera, a slon nije spljeskao lepu vlasnicu, na čiji je stomak stavio svoje ogromno stopalo.

Najdosadniji je bio matori klovn, koji je obećao nekakav spektakl od vratolomije. A samo je napravio kolut napred preko svog šešira, koji je postavio na sred šatre, u piljevinu izmešanu s prašinom.

Glupava deca su mu aplaudirala, a on se cerekao svojim škrbavim zubima.

Otac je otišao da piša i nije se vratio.

Kad se završila predstava pošao sam kući mračnom i tesnom ulicom.

Odjednom sam osetio kap kiše na nosu. Potom još jednu, pa još jednu, puno veselih svežih kapi koje vraćaju smisao danu. Što sam dalje odmicao primećivao sam sve više kuća koje voda nosi ulicom. Bila je to kolona staništa, različitih veličina i boja.

U njima su se kroz osvetljene prozore mogli videti ljudi koji večeraju, čitaju novine, slušaju radio… jedan deda je spavao, ili je, možda, umro. Ali to se nikog nije ticalo.

Kad sam došao do mesta gde sam živeo, ni naše kuće nije bilo tu.

Seo sam na veliki kamen koji je stajao nasred dvorišta i počeo da plačem od sreće.

Otac se više nije vratio, jer kuće nije bilo.

Ostao je za uvek negde između cirkusa i mesta gde je dolazio samo da prespava.

Te kišne večeri sam patološki zavoleo cirkus…

Slavko Mali

35

proesis

AVANGRAD V

PUSTAMO SE Još uvek sanjaš o drugom kraju sveta izričit i umoran Misliš da nas bolje od ovog ima u sebi Ne pojmiš koliko su opruge široke kad si car koji umesto psa šeta – usisivač Raspredaš o bliskosti kad ukapiraš volšebnost mojih pisanih reči ali ne pamtiš kad sam tonula u grad uz déjà vu drugih dimenzija i pogleda i ne pojmiš ko sam kad ćutim e zato na popisu naše imovine ne postoji sito za zajedničke misli i mogu satima da ti ne pružim ništa a da ne shvatiš zašto i mogu polako da prestajem da te sanjam, lave tebe i stepenice u sumrak Poluakt s leptirom crtež: Franko Bušić

...

Usamljeni asketa.

Visok i tanak U odori do zemlje Sa glavom u oblacima.

Njegov pogled je prodoran I dopire do nedogleda.

Njegov oreol zrači Pružajući ruke spasa.

Ne prihvatam tvoje virtuelno lice pravo mi se dopada više pa idem iako u planinskim vozovima nema sedišta za moje unutarnje prevrate a poraziće me i neosvojive kočnice čamaca i izbaciti na adu da se dovikujem sama sa sobom kao reka da pravim buku razbacujem diskove i hranu nemoj da propustiš priliku da tad budeš negde drugde

Nemo pruža nadu Prosvetljujući.

Da ti oprostim ćutanje suviše sam mlada ali želim, posle rata da te nađem i pitam kako se živi kad se samuje jedro drži i ljubav sprži

To nije svetac.

To je svetionik.

kad ti se priviđaju noge koje nemaš

Ukazuje na put Željeni, traženi, izgubljeni.

36

Ivana Dragin

Slađana Šimrak

AVANGRAD

proesis

danas ja Nisam mirna, nisam pametna Nisam uplašena, nisam sabrana Ne znam šta hoću Nisam tolerantna (u stvari mi nije stalo) Ne vidim isto što i ti Ne čujem isto što i ti Nemamo mi o čemu pričati Nisam iskrena Možda sam pažljiva Meni je napor misliti Izvan stiha Ja nisam nikad bila bezbrižna.

I tako sam umorna I sama I na neki perverzan način Bolno i snažno srećna!

Iznutra vs spolja zimujem treperim opet je uzbudljivo mada nikad ne izgleda tako bujam tlomtrčim izvana djelujem, dnevno obavljam opet je uzbudljivo mada nikad ne izgleda tako srce mi tutnji (smiješno je) još uvijek hladne ruke smiješno je divno je imati sebe

Aleksandra Kukoljac

Akt1 crtež: Franko Bušić

Ljubav nestvarnih U noći ponoć da ne otkuca Na čas da ti postaneš ja Priča da se skrati ili ubrza Čovek u odori s neba Čovek sna dat Predskazanje Spasenje U ovoj noći odobrenje Za prekoračenu strast Dodir bluda Ljubav nestvarnih

Tanja Ristić

37

proesis

AVANGRAD

AMERIKA UNITED STATES

rad Živke Suvić Petrović; crtež na papiru, kombinovana tehnika, 70x100cm

To je neka vrsta modernog hodočašća.

U sivom, prljavom, neonskom polumraku prolaziš ogromnim bulevarom. Tu, u neposrednoj blizini, leži Bela kuća, sa svojom kupolom, sterilnim, uvek vlažnim travnjakom, belom ogradom i gomilama diskretnih stražara; mesto za pres-konferencije američkih predsednika, državnih sekretara i njihovih portparola. Mesto gotovo mistično, uznemirujuće, centar svetske moći, zagonetno kao proročište u Delfima... Silueta Kongresne biblioteke, nalik na svetilište u Abu Simbelu, nad kojom se nadnosi Abraham Linkoln, crna senka sazdana od kamena.

Oci-osnivači. Egipat, neka vrsta modernog Egipta, ili možda Vavilona i, u isto vreme, obećana zemlja, Kanan.

Moderni Izrael, koji se klanja Mamonu i Zlatnom Teletu, koliko i svom jedinom bogu – Jahveu. Sumračno svetlo, sunce na zalasku, ili možda neko volšebno svitanje, što svemu viđenom daje halucinantan, sablastan, maltene čudovišan izgled.

38

Zavijanje policijskih sirena, električna pražnjenja u atmosferi, žmirkava svetla, prostrani bulevari, semafori... Naftna polja, krv zmajeva... Supermarketi, tržni centri, mana koja pada s neba i uvek čarobno, rajsko izobilje...

Noć se utapa u zlatnom sjaju.

Milozvučna muzika. Amerika, sa svojim Mekdonaldsima, Kipom slobode, sa Miki Mausom, bombarderima i nosačima aviona. Rekordi, higijena i sport, u plastičnim kutijama. Njujork, smrdljive luke i tesne ulice, oblakoderi, zastoji u saobraćaju, aerodromi, žuti taksi. Ujak Sem, koji pravo u tebe upire prstom. Demokratija za sve, bez izuzetka – za crne i bele robove, za redove i vojskovođe, za pastire i za faraone. Plastični Hrist i gospel. Banke, najmoćnije na svetu, i Vol strit. Njegovo veličanstvo dolar.

TV propovednici, koji prenose poruku o nastupajućem Sudnjem danu i vaznesenju pravednih – rapture – i o ratu koji će se voditi na Kraju vremena. Hostiju

AVANGRAD ovde zamenjuje hamburger; sveto vino pričešća, Hristovu krv – koka-kola. I ti si, kao i bilo koji drugi stanovnik planete, pozvan da učestvuješ u njenim misterijama. To je sasvim nova eshatologija, nova Blagovest. Amerika se sada obraća čitavom čovečanstvu.

Amerika, zemlja prognanih.

Amerika, zemlja slobodnih, zemlja mogućnosti i obećanja. I, isto tako, zemlja mrtvih – mistična Atlantida, čudesno izronjena sa dna okeana, sa svojim darovima i svojim fantazmama: Volt Dizni i Rat zvezda. Holivud.

Ovde si ti potpuni stranac. Lica sa bilborda. Reklame, TV šou. Sipljive grudi bizona. Indijanske senke, groblja, vojnička groblja, sa hiljadama i hiljadama istovetnih, belih krstova. Dve kule, koje se ruše u plamenu. Ratnici-kiborzi, opremljeni nezamislivim oružjima, nosači aviona, nasukani u toplim morima, negde nadomak perzijskih obala... Eksplozije, zlokobne pečurke što se izdižu nad Pacifikom. Imperija, koja to nije želela da bude, toliko različita od svih drugih, sa zastavom noći; istorija, tako drugačija od svega što je ikad videlo čovečanstvo.

Dobro i Zlo. Đavo i Bog, u koga Amerika veruje. Sila koja je odlučila da pokori svet i povede poslednji od svih, rat protiv rata. To je konačni obračun, Armagedon. Sveti Rat za Kraj sveta.

I džihad.

To je sada na pomolu. Ameriko, tvoj san će najzad biti ostvaren.

Uragan koji si sama pokrenula sada se nadnosi nad tvojim nebom. A želela si samo slobodu. And justice for all.

Ameriko, sama protiv svih. Čudesna zemljo, usamljeno ostrvo na zapadu sveta. Hiljade milja praznih puteva, crvene planine Nevade ili Arizone. Toplo, krvavo nebo Juga.

Otrov iz pustinje. Doboši i vatre u noći. Vlažni sumrak. Viski bar.

Ameriko, opsednuta moralom, verom u Boga, Dobrom i Zlom, ti si samo

proesis nesporazum. Ti si nesporazum istorije i vere, vere u Boga, vere u istoriju i njen smisao, tačka krivog srastanja.

Tvoje lice je u isto vreme nevina maska Dobra i maska čistog Zla. Ti nemaš dušu, niti bi je ikad mogla imati. Ti si svirepa u svojoj težnji ka Dobru i beskrajno osećajna dok prihvataš Zlo. Dobro i Zlo, u tvom slučaju, ne znače ništa.

Otuda, ti nikad nisi bila slaba i nikad nećeš biti snažna. Ti nisi imperija, ti nisi deo istorije. Ti si anomalija, anomalija u večitoj okrutnosti istorije. Zato nisi pobednik i ne možeš da budeš poražena.

Takozvane moralne vrednosti su tvoja slabost. Sve dok budeš težila moralu i Dobru, rađaćeš Zlo; dok budeš težila jedinstvu, rađaćeš razdor, rađaćeš smrt. Tvoji ideali su tvoje zlo. Tvoje moralne vrednosti su tvoje prokletstvo, tvoja zla kob, tvoje raspadanje je tvoj život i poslednja prilika za čovečanstvo, ili bar ono što od njega bude ostalo, onog trenutka kada tvoja smrt bude više nego izvesna.

Ameriko, zastavo slobode! Pokušaj da shvatiš. Tvoja sloboda nije za tebe, već sloboda za druge. Za one koji će se uzdići na tvom lešu, za one koji će se nasititi tvojim mesom, za one koji će gasiti žeđ tvojom krvlju. Upravo zato ti moraš pasti. Tvoja smrt jeste sloboda – sloboda za tebe i sloboda za druge. Ti, ustvari, već i jesi mrtva, i zato savršeno slobodna. Poverovala si jednom da živiš van vremena i istorije, i utoliko će buđenje iz tvog sna, sna koji i nije život, i koji nije način života, već samo način umiranja, biti krvavije, bolnije i teže.

Ti umireš – ti, zapravo, već i jesi mrtva, još ne znajući to.

Nema buđenja iz tvog sna o slobodi, kao što nema buđenja iz smrti ili duboke kome.

Boris Nad

39

AVANGRAD

BUDENJE l

proesis

„Probudi se, Beograde!”

Jutarnja sumaglica se uzdizala iznad Save dok je prijatni bariton lebdeo nad Beogradom, šunjao se okolo, uvređen i ispunjen nekakvim ludilom. Govornikova privlačnost je ležala u njegovom cinizmu i luckastom umu; bila je to naročita simbioza koja je slušaoce istovremeno šokirala, zabavljala i tešila. „Bog je, Gospod Bog.” To nije bio glas njihovog brata, oca ili ujaka; nije pripadao ni partijskim zvaničnicima, niti dosadnim gostima koji su beskrajno drobili o jedinom ispravnom načinu pečenja šljivovice; bio je to glas mrzovoljnog roba i načitanog genija, izrečen nežnošću gorile na steroidima.

Bio je filozof, rasista, sveštenik i luda, potreban životu kao vazduh, žalost ili svetlost Sunca. Zvao se Bog, to jest Gospod Bog. „Beograde, budi se. Ovde Bog, Gospod Bog. Budale, raj i hladan pljusak više ne idu zajedno. Seksom razbudi svoju devojku iz vinskog mamurluka. Reci joj da je sve ovo napolju isuviše dobro da bi bilo istinito, mada vam Bog kaže da to nije raj. Sunce se vuče preko Savskog mosta dok ispijam punu šolju kave, a pakovanja američkih magazina od prošle nedelje zvrje razbacana ispred mene. Vidite, ja nisam tako srećan kao vi. Meni preostaju samo simpatične laži i hladna filozofija da mi prave društvo. Ali, skrećem s teme.

Za vas ljubitelje koka kole koji mislite da Dizel farmerke vrede dvesta dinara, turbo folk nije prava muzika, tupani. Sada.

Nakon pažljivog čitanja poslednje gomile zapadnjačkog dildo pakovanja, izabrao sam današnju temu – Egoiste i Budale. Današnje pitanje iz rukava je: Zašto?Why? Zašto Amerikanci puzaju između ružičastog peska i nagaznih mina?Da li je Džordž Buš toliko slab na Kuvajćane ili ima nekakav drugi cilj na pameti? Zašto La Toja Džekson insistira na svojoj golotinji koja je jednako odbojna kao kad je slušaš dok peva? Nešto za Frankofobe u grupi – da li je Francuska još uvek konkurent Japanu kada im ovi nude da im sagrade Diznilend u sopstvenom dvorištu? Šta je sledeće, Tako Bel u Ajfelovoj kuli?

Kada govorimo o luzerima – tupanima, zapitajte se zašto se Rambo II prikazuje

40

u Narodnom bioskopu sa stajaćim mestima dok naše filmadžije prodaju dušu kako bi preživeli. A za one koji podržavaju Mek Patrida na Knez Mihajlovoj, vi bi trebalo da živite na kavi i cigaretama kao pravi muškarci. Pre nego što Carina zaustavi moje zvocanje, obraćam se najvećoj budali od svih, Sadamu. Kad bih bio ti, sakrio bih svoje projektile. To nisu breskve koje gajiš u svojim naftnim poljima. Švarckof je možda svinja, ali nije imbecil.

U čast Stormin’ Normin’, puštam prvu jutarnju pesmu.”

Krešteći urlici poslednje pesme metalpank benda ispunili su hodnik iza Radija Tigar kada je Carina ušla kroz metalna vrata, triput poskočivši dok je prolazila preko mračnih stajališta na stepeništu i praznih niša, da bi potom stigla do ulaza na kome su bile ispisane reči: Radio Tigar Glas slobode Unutra, dva mladića su je čekala u tamnoj hladnoći, stisnuti oko konzole kao da bi ona mogla emitovati neku vrstu toplote.

Smrzavali su se zato što se Ministarstvu učinilo zgodnim da ih nauči još jednu lekciju, a bili su u mraku jer su se plašili da neko ne primeti njihov sastanak. Ona ga je sazvala jer je bila zabrinuta po pitanju pravca kojim vlada ide kroz krizu u kojoj su se našli. Za Srbe koji žive u Hrvatskoj bilo bi to ponovno preživljavanje noćne more koja se desila ne tako davno, a da bi se zaboravila.

Bacila je hrpu novina koje je bila ponela sa sobom iz Budimpešte, a naslov s vrha gomile ju je pogodio direktno u stomak: Srbi ponovo nezadovoljni i stvaraju veliku Srbiju Napolju, prvi tragovi sunčeve svetlosti su prodirali kroz jedini prozor u sobi bojeći tri zraka narandžastozlatnom bojom.

Radnja ovog odlomka se dešava 1991. godine i predstavlja deo romana Covenant of Poppies američke spisateljice E. Lane Keller u kome se istražuju uticaji zapada na poslednje dane Jugoslavije. Za više informacija videti www.ELaneKeller.com

prevod Milan Živković

proesis

AVANGRAD

Breme južnog KRAJA I nije svejedno što u gnijezdu na suncu cvrči kos podnu opustjelih krošnji nad vrelim svodom što žarom u jednom dahu sprži zemljicu od kamena, gordu od bola Radimljinih spavača u potkrovlju akropole gdje im zasipa bitisanje u hercegovačkom kršu čemeru jada i bezdana ilovače i gorkog pelina što im usta svježi u miru i spokoju dignute ruke tijela koje leži gdje svjedoči sa pet prsti sa kamena kleta svoga da je bio i ostao u rodu i kraju svome Junak što sa čašću na počinak ode da u dubini Bune i Trebišnjice uroni mokre stoljetne suze kraljeva prošlih i aždaha budućih da prijestolje lome u rane zore bremena južnog kraja do mora od Jadrana plavetna i modra i burna mu dna i žedna mu dalmatinskog tla vedra osmijeha i mutna grotla prkosna sna.

HALUCINACIJA O AUTOBUSU Bilo je to u kasno popodne. Čekao sam u gradu na autobusnoj stanici. Grad je bio nametljivo tih.

Nakon određenog vremena stigao je moj autobus. Nisu se otvorila prednja vrata, pa sam ušao na druga, te ostao zatečen. Ili, bolje rečeno, preneražen.

U autobusu je bilo dvadesetak ljudi; žene, djeca, babe, mladići...

Standardni skup. Ali svi su spavali, izvaljeni preko svojih sjedala kao odbačene krpe. Njihovi mobiteli, ogrlice, novčanici, papiri i papirići - sve je ležalo razasuto uokolo na mjestu gdje je bilo ispušteno u trenutku padanja u san.

Bio je to nemalo jeziv prizor. Nije čak bilo niti hrkanja da barem unese možebitnu dozu humora ili iritantnosti u cijelu situaciju. Svi su ravnomjerno disali, spavajući kao da su ustrijeljeni.

Nisam se usudio otići do vozačeve kabine. Bojao sam se da ne zateknem i njega kako spava, a autobus samo tutnji dalje bez nadzora. Ili da ne nađem kostur kako beživotno zijeva u kabini. Počele su me spopadati svakakve sulude misli.

Sjeo sam na obližnje prazno sjedalo i pretvarao se da je sve oko mene normalno.

Kada se svi oni probude, sigurno ću tada jedini ja spavati.

Boris Kvaternik

Semir Avdić

41

vodič/vesti

AVANGRAD

Uzmite Vaš primerak AVANGRADA na sledećim mestima: Gradska biblioteka Karlo Bijelicki (Kralja Petra I 11)

PEDAGOŠKI FAKULTET i STUDENTSKI DOM DR ZORAN ĐINĐIĆ (PODgorička 4)

OR

knjižara Most (Zmaj Jovina 22)

RADIO KAFE (Miletićeva 45)

GALERIJA KC LAZA KOSTIĆ (LAZE KOSTIĆa 5)

IZBA (Železnička 4)

biletarnica Narodnog Pozorišta (Trg Koste Trifkovića 2)

Crna kuća CK13 (Vojvode Bojovića 13)

Kafe Klub 2 (TRg Koste Trifkovića 4)

Gradska biblioteka (Dunavska 1)

Kafe Des ARTS (Kralja Petra I 18) Kafe Mali Akvarijum (Zmaj Jovina 3 pasaž)

Biblioteka Matice srpske (Matice srpske 1)

TIN APA Kulturni centar / Gale

Dunavska 35, Novi Sad

www.muzejvojvodine.org.rs

BAČ

Kulturno-etnolo ški klub ISKON (Bratstva i jedinstva 155

rija (Petefi Šandora 4)

)

BEOGRA D

BEOPOLIS (TC EUROCENTAR, Dečanska 5 /Makedonska 30)

Avangrad je neprofitni list, ali uvek spreman da profitira tako što će biti tiražniji i deblji, te je iz tih razloga otvoren za saradnju, donacije i sponzorstva.

NOVI SAD

SO MB

KIKINDA

Bioskop Narodni Sombor Kralja Petra I

Art Pozorišni klub Pro ca 28) (Trg srpskih dobrovolja

Gradska biblioteka u Novom Sadu Dunavska 1 www.gbns.rs

repertoar:

www.bioskopsombor.com/

01repertoar

Venac Radomira Putnika 3 WWW.KCSOMBOR.ORG.RS

Narodno pozorište Sombor Trg Koste Trifkovića 2 025/436-373

biletarnica:

repertoar:

www.npozoristeso.co.rs/srp/repertoar.htm

Gradski muzej Sombor Trg Republike 4 www.gms.rs

Gradska biblioteka Karlo Bijelicki Kralja Petra I 11 www.biblioso.org.rs

Film Bilo jednom u Paraćinu ne učestvuje na 16th Jihlava International Documentary Film Festival koji se održava u Češkoj, iako su kopije filma iz direkcije ovog čuvenog festivala još početkom juna ove godine zatražene lično od reditelja ovog dokumentarca – Branka Radakovića. U obrazloženju, između ostalog, stoji da film nisu uvrstili u zvaničnu selekciju jer se plaše da tema filma neće biti razumljiva gledaocima van Srbije zbog nedostatka znanja o kontekstu tj. zbog Paraćina i mnogih srpskih bendova i muzičara. U razlozima navode i to da bi recimo gledaoci u Francuskoj ili Nemačkoj imali problema da shvate značaj tog mesta.

Na sve ovo reditelj izjavljuje: Bio sam prijatno iznenađen kada su me Česi pozvali i izrazili zainteresovanost za moj dokumentarac za koji nisam imao nikakvih ambicija van područija bivše SFRJ jer sam smatrao da se nikoga ne tiče muzička scena mog malog rodnog mesta, ali zbog poziva pomislio sam da Česi ne razmišljaju kao većina zemalja sveta – o lažnom glamuru, reklami i svemu onome što nema veze sa iskonskom umetnošću i kulturom, ali sada vidim da to nije tako. Krajnje je apsurdno i neozbiljno da neko traži film koji u naslovu nosi naziv grada i u sinopsisu stoji objašnjenje o kojim se bendovima radi, a da onda izjavi da se baš zbog toga plaši da ga prikaže.

Sve u svemu, zabrinuo bih se da su mi u obrazloženju, recimo, naveli da film nije zadovoljio kriterijume njihovog festivala jer nije dovoljno kvalitetan, ali ovako su oni samo otkrili svoju neprofesionalnost, što je veoma zabrinjavajuće jer ovaj festival navodno važi za jedan od najvećih svetskih festivala dokumentarnog filma.

U izdanju Službenog glasnika izašao je izbor iz mlade srpske proze, priređivača Vladimira Š. Vukomanovića, pod nazivom Pucanja. Reč je o autorima rođenim 1975. godine i mlađim. Svaki pisac je, pored priča, dao i svoje viđenje sopstvene poetike u obliku poetičkog rečnika. Pored knjige proze, od istog izdavača dolazi i knjiga Prostori i figure, izbor iz nove srpske poezije.

Knjigu je priredio Vladimir Stojnić koji, baš kao i Vladimir Š. Vukomanović, u opširnom predgovoru teorijski oslikava bit stvaralaštva nove generacije pisaca. Urednik edicije je Goran Petrović.

Na drugom konkursu za književnu nagradu Poziv na putovanje koja se dodeljuje za prvu i(li) drugu proznu knjigu, pristiglo je 48 zanimljivih rukopisa, različitih žanrovskih opredeljenja i poetika. Žiri, koji čine Grupa P-70, urednik Mono i Manjane Aleksandar Jerkov i dva prošlogodišnja dobitnika, Krsto Popovski i Aleksandar Šurbatović, tajnim glasanjem doneo je odluku da se nagrada za najbolji rukopis dodeli Radomiru D. Mitriću za Šum Panonskog mora. Nagrada je autoru dodeljena na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu.

42

rad Tanje Mijanović