Katarina Ristich Aglaja: "Kula Vetrova - potraga za parametrom zla" by Prozaonline

Kula Kula Vetrova

- potraga za parametrom zla -

Negde na pusto{nom severu Engleske, na samom po~etku devetnaestog veka, kule oronulog zamka – proviruju}e kroz bledozelena mo~varna isparenja – isticale su u visini svoj lebde}i savez: onaj koji nije imao nikakve veze sa njihovim zemaljskim temeljima, iz kojih su ove nevezano – stalnim dozidavanjem – ponikle. U tom zamku su – svako u zasebnom odeljku – stanovali odabrani stranci; znalci iz raznih oblasti, koji su se okupili s raznih strana sveta oko zadatka tuma~enja jednog – mimo znanja javnosti uvezenog – drevnog svitka; on je iz Egipta dospeo u Englesku: posredstvom mreè tajnih akademija, odnosno, novijih istraìva~a iz redova protestantskih nekonformista. Njeno skoro osnovano sedi{te bilo je u Francuskoj. Ali zbog toga {to je oko postrevolucionarne dràve tamo onemogu}avalo svaku neprijavljenu delatnost bilo je sigurnije da se tuma~i ovog svitka okupe u Engleskoj. Ova mreà se pla{ila posledica koje bi za tada{nju evropsku svest donelo razotkrivanje klju~nog (potresnog) detalja cele iznete (njime samim neuokvirene ali bitno preusmerene) pri~e – vezane za postanak ljudskog roda: intervencijom izvesnog vanzemaljskog uma na pojedinim ìvotinjama. Po njemu, bol – naru{enje atlantskog raja – be{e jedini na~in da predstava o postojanju vi{ih sfera u|e u umove stvorenja niè prirode; a ne da ona prva ovim drugima upravljaju. A upravo je ta najvi{a namera usadila u prvobitnu zajednicu

klicu izvesnog zla.

Iz pomenutih razloga, egipatski papirus (– na|en u Bahariji, i to zajedno sa svojom gr~kom i latinskom verzijom, koje su se na odre|enim mestima ~inile autenti~nijima od originala –) stigao je u englesku zabit. Tek tada je i ovaj oronuli goti~ki zamak obnovljen za potrebe privatnih znanstveno-opitnih okupljanja. Me|u pozvanima je bio i jedan filozof-alhemi~ar, po imenu Albert, koji je stanovao u istom kraju. Njemu je – jo{ pre sedam godina – na posebnu vrstu {kolovanja predata jedna darovita devoj~ica, s jugozapadnog priobalja Engleske. Njeni roditelji – koji su poticali iz starih gra|anskih porodica – umrli su od azijskog virusa, dok je ona jo{ bila beba. Osim bake koja je umrla i tetke koja je stalno putovala nije imala drugih pogodnih staratelja, te je sa deset godina napustila rodnu ku}u. Upravo kada je napunila sedamnaest godina formirao se i ovaj tajanstveni skup u njenom susedstvu. Bilo je potrebno pre}i samo dva brega da bi se stiglo do o{tre strmine na kojoj je po~ivao zamak – a koji je, u odnosu na alhemi~arevu ku}u, bio okrenut na suprotnu, negostoljubiviju, severoisto~nu stranu. Devoj~ica Elenora je i ranije, tokom dugih {etnji sa svojom tetkom Telmom, svra}ala do napu{tenog zamka; ulazile su kroz razru{ena vrata u uzane hodnike, i zajedno su pri tom sklapale pri~e o tome ko tu sve no}u gostuje! A zamak je bio ugnut, budu}i sme{ten na valovitom tlu, odnosno, na klizi{tu prekrivenom tresetom. Bio je njime zano{en k raznim stranama, {to je uticalo na to da sredi{nji prostor

– salon za okupljanje diskutanata – bude /poput uklete la|e/ neobi~no asimetri~an; te usled stalnog izbegavanja ruba glavne strmine ljuljaju}i: – kao ruà vrtlo`nih vetrova, buket prelomljenih lukova, ili presek vi{esmernih {iljaka. Kao su{ta suprotnost tome, Albertova ku}a be{e blaèno ukotvljena – u prostranoj udolini nicanja mnogo ve}eg i stamenijeg drve}a! Stoletno hrastovo drvo prolazilo je kroz sredi{te njihove ku}e, ili je ona bila obzidana oko njega, tako da su joj odàci – odgurnuti na obode krova – {tr~ali ukoso. Upravo kao i kule zamka, ali su ovde bela usijanja s mnogih bo~nih ognji{ta zamenjivala svetlosti uljanih lampi unutar nizova lu~nih prozora. Duga puzavica je – na zidovima oba zdanja – omogu}avala lak spust s krovova mnogim lakomisleno uspetim ma~kama. U maloj ku}i otkucavalo je mno{tvo klepsidri, a u salonu zamka jedan jedini zidni sat. Za razliku od planirane opreme Albertove ku}e, unutra{njost obnovljenog zamka bila je sasvim nasumi~no popunjavana starim knjigama i kultnim predmetima, donetih s raznih strana sveta. Pa`nju prido{lih znanstvenika privukla je Albertova ne toliko obimna koliko probrana biblioteka: ona se sastojala iz retkih i nedovoljno poznatih knjiga novijeg vremena – koje obra|uju tamna mesta op{te-prihva}enih istina. Stoga, primljeno gradivo nije iz Elenore teklo u povezanim re~enicama, nego se u zgusnutim nemim slikama – sasvim ispreturanim redosledom – skladi{tilo u arhivu njenog uma; odatle je ~ekalo na ~as svog sazrenja. Elenora je jo{ kao malo dete pravila sopstvene skice primljenih znanja; ose}ala je u utvr|enim stvarima procep i iznosila ga na videlo; – postavljala ga je kao novo, sebi zadato teì{te tuma~enja, te s njega odapinjala strelu ~e`nje k obali drugog shvatanja. Albert je i sam u~io posmatranjem deteta, i ophodio se prema njoj kao prema sebi ravnoj. Sedam godina je provela odvojena od dru{tvenog ìvota, i tetka Telma – koja je bila elokventna u prepri~avanju velegradskih doìvljaja – bila joj je jedina veza sa tim davno ostavljenim svetom. Jedna stara gospo|a iz susedstva podu~avala ju je francuskom jeziku, teoriji muzike i sviranju na klavikordu. U crkvu je i{la samo da bi slu{ala orgulje, nikad na propoved. Tokom prole}a i leta Elenora je dobro podnosila samo}u, odnosno odsustvo svojih vr{njaka. Ali u poznu jesen ~esto je prinosila svoje bademasto zagasito-zeleno oko prozoru, kraj koga se njihala mrka jelkina grana i na njoj mlada {i{arka boje i oblika kao i u njenog oka. Tako je – poistove}ena s njome – sticala utisak da samu sebe i sve stvari u sobi posmatra iz spoljne perspektive! Njeno koso oko (nadsvo|eno zmijorepom obrvom i uz to jo{ nadovezuju}im {iljkom uha) kao da je – ogledanjem u prozorskom staklu – izgubilo tre}u dimenziju! Najzad se i vinulo – putem otvaranja okna – ka daljnim prostorima i obuhvatnijim vizurama, iz kojih ova ku}a samu sebe otu|eno posmatra. I zaista – nije bilo jasno {ta je bila osovina njenog lika i pokreta; lice joj je bilo blagoprevojito, ba{ kao i klizno tlo koje je oblikovalo zanose}e kosine obli`njeg zamka; posebno njegovu sredi{nju a isturenu odaju – kroz koju se naginjalo, prema spolja{njim predelima, njegovo najunutra{njije Lice! Upravo kao i to lice, Elenora je imala nagla{en ispitiva~ki otklon spram svih stvari kojih bi se doticala. Bila je prava Artemis: razborita usred naivnosti, nesalomljiva usred osetljivosti. Kao i u boginje lova: udovi su joj bili vretenasti, grabe}i u {irokim lukovima daljne nepoznavane prostore – kroz koje je bez daha

protr~avala! Setne sanjala~ke o~i postajale su joj vrcave, ~im bi ugledala makar i artificijelnu sliku kakvog predela. A taj poseban ~etinarski nektar u o~ima, {to se pun tonova i zimski rascvalih izdanaka krunio iskrama, Elenora je (ve} razre|en) dobila od svoje bake po majci, koju nije nikad upoznala – i to od bake koju su svojevremeno nazivali ènom-ma~kom. Njena baka po ocu, koja je za nju bila stvaran ljudski lik (jer ju je zaista ~uvala kao malu), bila je ne manje markantna: imala je o{tar kukasti nos i krupne o~i pune oplemenjene starine – ~iji je fokus sjaja ~esto lutao po kosoj tavanici trema, i otkopavao otuda svoja memorijalna blaga. U svemu tome be{e izvesno istovremeno za{ti}uju}e i optere}uju}e nasle|e predaka: {ifarski uslikovljeno znanje davnine, predato, kao zave{tanje obeju strana, mladoj Elenori. Me|utim, tom njenom starom – za{ti~enom – ìvotu bliìo se kraj. – Moram je nekako povesti sa sobom u zamak, i to u vreme odigravanja debata – rekao je ostareli Albert. – Najpre samo da slu{a; a kasnije bih poku{ao da im je predstavim. – Ali ona ne zna da se pona{a u visokom dru{tvu – odvrati Telma. – âs je nesta{na i luckasta, ~as tiha i zami{ljena. – Elenora – obrati joj se Telma – mora{ se pona{ati ujedna~enije. Ljudi nisu naviknuti na takve suprotnosti. – I biti i dalje u svojoj pravoj prirodi neprepoznatljiva – dodade Albert. – Jer tamo nema ni jedne devojke. – Zaista je neobi~no to da je nema – odvrati Elenora. – Zar se cela njihova rasprava ne vrti oko Sofije? Mlada Elenora – usled svog povla{}eno-samosvojnog ìvota – nije jo{ stigla da upozna sve licemernosti patrijarhata. Po~ela je da se sprema za odlazak u zamak. Obukla je novoskrojeno lova~ko odelo i zlatnori|e slapove kose podgurala pod kapu ukra{enu nojevim perom. Ustanovila je da moè da pro|e kao de~ak. – Ali to je samo privremeno preru{avanje – naglasi ona. – înim to samo zato da bih na kraju otkrila svoj pravi identitet. Prvi Elenorin utisak o okupljenom dru{tvu, prilikom ulaska u salon zamka, bio je slede}i: Za okruglim stolom sedi – kao gavrani prisleteli s raznovrsnih stabala – retka skupina: upu}eni u jezik atlantske kraljice; oni koji – na ostrvu davno ohla|ene lave – slave povratak izgnane; debata u ~ast one ~iji je fitilj nekada{njice – ~uvan u dubini ostrvske pe}ine – najzad dogoreo i prosvetlio okrugli sto. & Elenora je zahvaljuju}i uzdrànom pona{anju i bezazlenom detinjem izgledu pro{la kao neopaèna pratnja svog u~itelja – slu{aju}i narednih pola godine debate u ovom zamku. Pri samom njihovom kraju, koji nije izneo re{enje, iznenada je progovorila i iznela svoj stav: povodom pitanja nemogu}nosti izgradnje druga~ije poredbe za onozemaljsku realnost Plejada do li preko predstave o prausa|enoj klici zla – koja je istorijski razvojna. Ono {to

je u vi{im sferama zape~a}en izraz jedne najplemenitije namere, u niìm se o~itava kao bezizlaz istorijskog uma: odnosno, kao proizvod jednosmerne razvojne linije tog istog. Njen komentar – prihva}en uz kratko ~estitanje Albertu kao njenom podu~iva}u – podstakao je produàvanje diskusije u slede}em pravcu: izvesna topografija zla, utisnuta na planetu Zamlju tako da odgovara vi{im zvezdanim rasadima – pro{lim kroz kapiju paralelne vaseljene – mora biti dekodirana jezikom te iste vaseljene. Ako ne, jedno {iresmisaono zlo osta}e naprosto zlo u zemaljskim okvirima. A otkrivanje mesta njegove koncentracije – za jednu odre|enu epohu – donelo bi ~ove~anstvu vi{e {tete nego koristi; umnoìle bi se njegove snage, te bi to bilo isto {to i otvaranje Pandorine kutije. Albert je zatim okupljenima izneo slede}u hipotezu: Tamna mesta odre|enih tradicija – onda kada prestanu da budu predmet razmatranja – ispovr}u svoj poslednji nus-produkt: sliku izolovane sada{njice, koja zaboravlja proces koji ju je izneo; bri{e trag pramajke, ~ija je nit povesnog tkanja pro{la kroz presek paralelnih svetova. Lukavstvo starog samodr{ca, Saturna, be{e u tome da – nakon {to je uni{tio otkriva~e mape njime patvorene preistorije – postavi sebe kao merilo pravdonosne promene. “Novi svetski poredak” je tako nastao kao falsifikat prastanja – koje je poricalo premo} vladara, te za~elo novinu u vlastitom tuma~enju. On zna~i potisnu}e, iz dubine Zemlje izronelog, okida~a dru{tvene promene. A zatim je jo{ priloìo reprezentativni odlomak iz svoje mitopoetske pripovesti: Pra-pra-maj~in zbrisano-imeni identitet jeste topografija jo{-ne-ispoljenog zla, ili mapa patolo{kih ta~aka unutar sveop{te du{e, – on je, dakle, svijutak plamenog jezi~ka njene volje, koji teì da se otrgne iz mreè sveop{teg, bespovratno da odbegne iz Crne Kutije i vine se u prostranstva neodre|enosti. Njen jedini klju~ar je Tot-Hermes, ali to samo zbog toga {to je njegova ”smrtna rana” (du{evna mrlja) upravo onolika koliki je i prostor dorasta Maj~inog supstrata do ta~ke upotpunjenja! Jer taj prostor mogu}nosti se sobom probija/istrgava/osvetljuje, zahvaljuju}i nestanku svog uporednika – prvog oblika znanja iz-haosa-izdigle svemajke o samoorijentaciji u vakuumu. Jer, jedino {to ta maj~inska sfera u-sebi-beskrajne mogu}nosti moè (budu}i fluidna) da `rtvuje (tj. da opredmeti, kao `rtvu-paljenicu) jeste znanjeznanje-o-skretnicama – na svom putu kroz neizmerje. Patent spre~avanja zloupotrebe Sadràja-iz-Kutije radi po tom principu {to se – prilikom poku{aja ne~ijeg nasilnog otvaranja te iste – `rtvuje jedan njen u-ovom-svetu (instantno) primenjiv deo (a to su, na primer, natalne karte stanovnika neke odre|ene teritorije, koje u svom uzajamnom preseku omogu}uju apsolutnu kontrolu nad patogenim elementima istih), ~ime se on sam od dovr{enog (iako do kraja nerazmrsivog) oblika znanja prevodi u ekstati~ki ili poeti~ki oblik – ~ija je svrha alhemijska preobrazda ljudske vrste, a ne kontrola nad njom kao nepreobraènom, suzbijenom u svom prekomerno stvarala~kom kapacitetu. Upravo taj do kraja neuspeli poku{aj suzbijanja zla, putem preduvi|anja (zastarelim merilima – jer se zvezdano nebo ve} promenilo) mesta njegove pojave, u~inio je Tot-Hermes. A zatim je uni{tio mapu zla, svijutak maj~ine volje, radi toga da ona (kao jo{ neprotuma~ena) ne oda ba{ njega – kao onog jedinog koji ima jasno premerljivu mrlju unutar staro-eonske elite (jer zbiljski nije iz nje ni ponikao, ve} joj se samo pri{unjao). Dakle Tot-Hermesov (doslovni, neartisti~ki) falsifikat ove mape nastaje automatski – samim ~inom (u biti nasilnog – i uprkos posedovanome klju~u) otvaranja Kutije. Ali, sama Ananke (kao Zvezdana No}) ga je na sve to (pred-svesno) izazvala: zato jer je on, kao deo staro-eonske (za Dajmona

Njenog Vihora bezmalo ograni~avaju}e) elite, upravo njena (neprotuma~ena) nemogu}nost zatvaranja u sebe! Da bi zata{kao otkriveno a ujedno spre~io provalu zla iz ljudske prirode (po`arem pra}en izlazak iz rajskog stanja – kraj prekrasne Lemurije!) on (~eki}em – uzdignutim klju~em) odvaljuje glavu/kupolu/toranj Gospi Zvezdane No}i, preme{taju}i je u Podzemni Svet (gde ona jo{ hu~i bitkom svog pred`ivotnog korenja). On pri tom dobro skriva svoju tamnu stranu, ali tu|u eksponira – jer odbija da prihvati postojanje onog {to je iznad mere njegovog dobra, a {to prelazi u meru njegovog (uporedo: nadindividualnog) zla.

Shodno re~enome, egipatski zapis o Plejadama – glavni povod ovog okupljanja – imao je svog zlog blizanca: zapis o ta~kama geopsihi~kog zla, koje se na ta~no odre|enom mestu i trenutku aktiviraju u ljudskoj prirodi. To je isprva bila samo pretpostavka, jer takav svitak u Bahariji nije bio na|en. Me|utim, ubrzo se u zamku pojavio jedan indijski ekspert – u{av{i na skup lica skritog ispod kapulja~e – koji je tvrdio da u rukama ima prepis milenijumski stare mape zla: rezultat visoko razvijene astrolo{ke matematike u drevnoj Indiji. Izneo je zatim tezu da je ta mapa korisna za ovladavanje silama zla u svetu – iako se ove nikad ne mogu sasvim razlu~iti od sila dobra. Njegov iznenadni dolazak i nastup izazvli su – na ovom kosmopolitskom skupu – op{tu pometnju. Nakon dugih razmatranja autenti~nosti dokumenta (koji je prepis davnog prepisa – pa ipak i sam veoma star) do{lo je do podele me|u znanstvenicima: jedni su smatrali da }e spoj ta dva elitna koda (staroegipatske mape postanja i staroindijske mape zla) doneti traèno re{enje; drugi, pak, da ne}e – jer }e unakrsno pretuma~ivanje tih dvaju kodova opet proizvesti jedan zatvoren (prakti~ki neupotrebljiv) kod. Ovo drugo mi{ljenje je preovladalo, bivaju}i prihva}eno i od samog Indusa. Ali, ovaj se i dalje drào stava o korisnosti svog donesenog zapisa – jer ovaj, ako i ne donosi re{enje zagonetke zla, ipak omogu}ava kontrolu nad elementima istog u ovom svetu. Albertov prethodno izneti argument, koji je i{ao direktno protiv Indusovog stava, bio je taj da bi ljudska du{a – pod takvom kontrolom – izgubila mo} alhemijskog preobraàja, i sposobnost za samovo|stvo. A i pitanje je ko bi vr{io tu kontrolu. U svakom slu~aju, moralo se opredeliti izme|u ova dva uzajamno poni{tavaju}a skripta – potekla iz sasvim razli~itih tradicija. Ukoliko bi se izabrao onaj staroegipatski (mo`da: pitagorejski), on bi – da bi iza{ao iz svog privatno-slikovnog koda – morao biti zacenjen za jedan svoj deo. Ali pitanje je – za koji deo. Da li za sredi{nji, tj. za odgovor na pitanje o tome gde i kako je do{lo do stvaranja ljudske vrste? I pitanje je {ta od celog teksta tad ostaje, odnosno, da li se njegovo poni{teno sredi{te da ne~im nadomestiti? Na kraju se do{lo do zaklju~ka da je najbolje ostaviti ga takvog kakav jeste, u njegovom privatnom kodu, koji je dostupan samo za njih okupljene – probranu manjinu. Vest o njemu ne treba dalje da se {iri, jer bi ga neupu}eni samo iskrivili. Elenori je u tom trenutku sinula ideja da bi `rtvovanjem sredi{nje informacije staroegipatskog teksta mogao da se otko~i patent njegovog samotuma~enja: – njegov ìv, samopokretan dah (pustinjsko ili animalno slovo), koji bi (u jednom trenutku) postao punosmisleniji od samih ~injenica iz pro{losti. Dogodio bi se prevrat u samom bi}u prateksta, i on bi tad pruìo uto~i{te svom novom tuma~u – omogu}io isprepletan suìvot s njime! Umesto da opisuje jedan spolja{nji doga|aj, pratekst nastavlja liniju autopoetike –

produàvaju}i dejstvo vlastitog patenta – sve dok ne ispovrne iz svog sredi{ta sam prasvet, i to kao apsolutnu novinu! Na taj na~in bi se dogodio obrnut paralelizam izme|u staroegipatskog i staroindijskog teksta; ovaj drugi bi mogao biti dekodiran prvim, ali tako da pri tom ne bi bilo mogu}e i obratno! Onaj prvi ostao bi rasklopljen ali neproziran, a ovaj drugi vi{e ne bi predstavljao pretnju ve} samo negativni podsticaj prvom: – okida~ promene koja se ve} jednom desila, i to u davnom atlantskom carstvu. Elenora je ove svoje misli oprezno saop{tila Albertu, i on ih je najpre izneo u svoje ime. Ideja je bila oprobana i donela konkretan – Elenorinim perom uobli~en – rezultat: malu ali suvislu pripovest o na~inu otelovljenja klase izvangalakti~kih duhova kroz izvesne partenogene organizme na Zemlji – unutar kojih je nastajao jedinstven slikotvorni Um, putokaz preobraàja smrtne materije; ujedno: zametak pisano-govornog jezika; prvi izvor fascinacije za pra~oveka – koji je teìo da izrazi sopstveni bol i strah i preobrazi ih u mo} shvatanja; to jest, da prevede gutala~ki princip zemnog opstanka u princip androgenije sun~anog Uma – koji provla~i kroz sebe svu strahotu onog Izvan! A sam pra~ovek je istovremeno ìveo i u zajedni{tvu i nezavisno od tih duhova; sve zahvaljuju}i simetriji izme|u dva kosmosa – koja je, opet, stvorila simpateti~ke titraje: muziku daljnih sfera. Tek tada je Albert odao tajnu da je sve to ura|eno po ideji male Elenore. Sve su o~i bile uprte u nju. Mislila je za trenutak da }e propasti kroz zemlju, ali poneta bujicom svojih dugo sputavanih uverenja ona prevazi|e tremu i toliko se raspri~a u daljim obja{njenjima da se u to vi{e nije moglo posumnjati. Dobila je povla{}en, ali ne i izjedna~en status u krugu ovih znanstvenika; jer ona je obilovala u specifi~nim ali ne i u op{te-prihva}enim znanjima. Patila je od blage dezorijentacije u odnosu na ova druga, i ukoliko ih se dohvatala izvrtala ih je na pole|inu ili razlagala na proste sastojke – te na taj na~in svako svoje znanje podizala iz nulte ta~ke! – Jo{ nam ostaje na zadatak da pre~itamo mapu zla – da bi na{a osnovna pri~a dobila {ire odjeke; to jest, da bi njen “izglavljen” sredi{nji kod pokazao mo} na konkretnim primerima. Moramo zato pregovarati sa onim Indusom i iznuditi mu odobrenje – re~e okupljenima Albert. Me|utim, Indus – koji je isprva insistirao na tome da prikaè prepis mape zla – iznenada je promenio mi{ljenje. Nakon {to je pro~itao Elenorinu malu pripovest, shvatio je patent autotuma~enja staroegipatskog teksta – zahvaljuju}i kome je ova i nastala – i u mislima ga primenio na staroindijski tekst. Nije izneo razloge za tako naglu promenu svog stava, samo je pokretom ruke za{titio rasklopljenu mapu i sagnute glave dobacio Elenori: – To nije za ène! – Ne}ete ni vi dobiti vr{nu nit moje pri~e niti njen patent, a va{a mapa zla bez njih ne vredi mnogo! ona prikazuje samo jedno ~injeni~ko stanje, meru kolektivne patologije unutar (jednog po jednog) vremena i mesta, ali ne i prvi uzrok i poslednju svrhu tog zla! – odvrati Elenora sevnuv{i o~ima, i spretno povu~e svoj svezak s okruglog stola. Pobunili su se odmah i ostali, pozivaju}i ga na prethodni ugovor.

– Ja imam napismeni ugovor samo sa Sedi{tem u Francuskoj, koje mi je i uputilo poziv. Vama ne dugujem ni{ta, svoj prepis }u poslati direktno u Francusku! – odvrati pritajeni Indus, spreman da napusti salon. – Prokleti uljezu, ko zna {ta krije{! Pitanje je da li je tvoj doneti prepis veran, i da li je original ikada postojao! – ~uo se protest iz publike. Zatim su, tako revoltirani, stali da naga|aju {ta je uzrok tako nagloj promeni njegovog stava: da li je – nakon primene Elenorinog patenta tuma~enja na njegovu mapu – video u njoj ne{to {to mu li~no ne odgovara? Na primer to da on sam ima tu upisanu ve}u dozu individualnog zla od one koju je pretpostavljao? – Ali za{to ga to tako brine ako ve}ina ljudi ima mrlju u vlastitoj du{evnoj supstanci – to jest, ako je ve}ina a ne manjina zla? zla – upita Elenora. – Vaàn je samo krajnji rezultat ~ovekovog delanja, koji ga iskupljuje za svo po~injeno zlo! – To je zato – odgovori joj jedan od znanstvenika – {to to i takvo saznanje dovodi u pitanje njegov mona{ki poloàj koga on ima u Indiji, a koji mu je bio ve} samim ro|enjem nametnut; i koga on – kao jednu nasle|enu ali neizabranu ulogu – dalje name}e podre|enima. – Njegova religija – nastavio je znanstvenik – ne dopu{ta mogu}nost uspona nakon pada; u njoj sve stvari stoje u jednom zacrtanom poretku, bez mogu}nosti ikakvog pomaka. Ako ne bude smeo da uni{ti svoju mapu, on }e je preina~iti – napravi}e falsifikat, ali mu za to treba vremena. Zato ga treba preduhitriti i {to pre obavestiti Sedi{te u Francuskoj. – A na koji na~in se njegova mapa moè preina~iti a da i dalje bude suvisla i punosmislena? – postavilo se pitanje iz publike. Odgovor je bio slede}i: Ako bi se ta~ke ovozemaljskog zla – {to odgovaraju zvezdanim rasadima Plejada – pretvorile u beline unutar teksta mape, do{lo bi do takvog njenog saìmanja da bi popis du{a /vr{en po vremenu i mestu ro|enja/ postao onakvim kakav bi se vr{io po vremenu i mestu smrti! Takvo skra}ivanje strele vremena – nastalo usled ga{enja zenice njenog repa, {to saìma treptaje jednog strujno-samoispra`njenog, upadnog vremena – dovodi do njenog obru{avanja nazad u prastanje: mo~varu prekomerja vlastitih zna~enja; vrtlog energije {to parali{e i usisava podlo`ne prolaznike. Dakle: njeno propadanje do u ~eljust one zveri {to izokre}e hijerarhiju svih stvorenja i postavlja sebe samo za vrhovno (anti)-bi}e. Druga~ije re~eno: brisanjem ta~aka zla sa lica Zemlje, bri{u se i udaljene zvezdane konstelacije koje se sa nje nikad ne vide, ali uslovljavaju njen podzemni preporod. Prigu{uje se, pri tom, iskri~av dah njene atmosfere; stoga se ova – iako plava – osloba|a primarnog gr~a: kroz osloba|anje-iz-dubine kuglastih munji, {to se hukom obru{avaju niz kupaste visove polova! – Iako nikad nisam bila u polarnoj oblasti, ja prepoznajem i u na{oj engleskoj pustari usisavaju}a mesta – re~e Elenora. – Pretpostavljam da je potrebno imati njihovu mapu, jer ve}ina ljudi ne moè da ih oseti niti je upu}ena na to kako da ih prepozna. Ili je

mo`da upravo suprotno: bolje je da je nemamo, da bismo u neku od njih nevino stupili i tako jednog dana otkrili prolaz ka Plejadama! – U svakom slu~aju – izveo se op{ti zaklju~ak – tako preina~enu geopsihi~ku mapu ovaj Indus ne}e smeti da po{alje nazad u rodnu Indiju, nego }e je ostaviti u Evropi: jer ona proizvodi zlokobne efekte. efekte. Izaziva lakomost u ljudima, jer im (– prividno razre{enom zbrkom izme|u zagrobnih vremena –) pripisuje poloàj koji im (u datom zemaljskom vremenu) ne pripada – da bi ih zatim nemilosrdno obru{avala u ponor. – Naàlost, na{ pokrovitelj s Kontinenta nije dovoljno upu}en u stvar da bismo mogli odmah da osujetimo Indusa – re~e presedan skupa, filozof i kriptograf, Osvald. – Zato Elenorin patent – iako nedovoljno oproban na konkretnim primerima i bez produ`ne linije svog vlastitog putokaza – treba {to pre poslati u Sedi{te. – Iako nismo dobili konkretne podatke po pitanju vanzemaljskog porekla ljudske vrste – up. prostorno-vremenske koordinate atlantske civilizacije – Elenorinom formulom izneta mala pripovest postanja jeste pravi detonator: ona predstavlja simbolisti~ku esenciju, koja mora jo{ dugo da ~eka da bi postala sno{ljiva u svojim emancipatorskim efektima! ona je krtola koja moè da proklija tek u drugom vremenu i na druga~ijem podneblju. Ako ona i nije zamena za traène podatke, vrednija je – u svakom slu~aju – od onog {to u rukama ima Indus. Neodre|en strah ujedinio je sve diskutante, te se prikloni{e ovoj neprili~no apstraktnoj odluci Osvalda, s tim {to je za kurira Elenorinog novoiznetog patenta-i-re{enja izabrana osoba na koju bi se najmanje posumnjalo: njena tetka Telma, koja je i ina~e saobra}ala izme|u Engleske i Francuske. Iako svedok mnogih neobi~nih stvari koje su se doga|ale u ìvotima Alberta i Elenore, ona nije priznavala natprirodnu egzistenciju. Time je bila idealni izvr{itelj ovom zadatku. Takvoj neutralnoj osobi sa strane nisu se mogle – od strane neprijatelja – ~itati misli, niti utvrditi pravac i cilj kretanja. Ostalo je, me|utim, pitanje kako }e se Sedi{te pomiriti sa nepotpunim re{enjem samog prokrijum~arenog svitka, koje je u potpunosti izostavljalo njegovo faktografsko jezgro – ali ga je pri tom nadome{talo na zaobilazan na~in: onakav kakav ga je bogatio u opisnim detaljima, te vr{io odabir klju~nog (potresnog) me|u njima – omogu}avaju}i prenos tog jezgra u savremeniji kontekst. Zbog toga je prepis staroegipatskog papirusa zadràn u Engleskoj, za slu~aj da rad na njemu mora da se nastavi. Me|utim, Indus je potajno poslao svoju prepisano-originalnu (– kasnije }e se saznati – ve} patvorenu –) mapu u Sedi{te. A njen ponovljen (doslovni) prepis je zadrào za sebe – pretvaraju}i se da je to onaj isti koga je doneo iz Indije. Poàlio se uz to Albertu da je u poku{aju da uni{ti jednu opasnu mapu nastala jedna jo{ opasnija; i da on mora – bez znanja skupa – dobiti na uvid staroegipatsku mapu postanja, kao i Elenorinu formulu za

tuma~enje ove iz-same-sebe – da bi svoju patvorenu mapu zla vratio u prvobitno stanje. Jer, on mora jednu od te dve – vernu ili patvorenu – poslati u Sedi{te. – A svakako bi posledice slanja ove druge bile lo{e – po vas – naglasio je Indus. – Vi biste morali dugo da lutate u lavirintu informacija datih u va{oj mapi, da pro|ete kroz sve njene odeljke i stranputice – dok ne potrefite ono jedino njeno mesto/odeljak {to osloba|a kariku kakva se vezuje uz moju mapu; i dok ona obe mape – i va{u i moju – ne akcentuje u pravom svetlu. Sve to je – uz Elenorino oklevanje – na kraju i dobio; ali cilj mu nije bio taj koji je naveo, ve} da dobije – makar i kratkoro~an – uvid u sadràj mape postanja; ta~nije, u to ko be{e prvostvoriteljsko bi}e i {ta behu motiv i svrha za njegovo skrivanje. Pravilan ugao spajanja dveju karika /zglavak povezivanja dve mape/ razotkriva {upljinu odsustva takvog bi}a; dok onaj pogre{ni na taj na~in fokusira trag njegovog nestanka da ga zamenjuje sa njim samim – i tako stvara lik la`ne sli~nosti, sli~nosti koji vi{e odgovara ukusu masa te u njoj izaziva talase mahnitog poklonstva! Izgleda da mu se to upravo i{~itano jo{ manje dopalo od onog {to je prethodno video u vlastitoj mapi – jer je gnevno sevnuo o~ima na Elenoru, zaklopio svezak i potom rekao: – Bolje vam je da se ovoga okanete za sva vremena! U svakom slu~aju – te{ko onom ko previ{e vidi – dodao je odlaze}i, mra~an i potuljen kao uhoda. Ubrzo zatim je napustio Englesku. Ali posledice njegovog kratkotrajnog prisustva su bile nesagledive. Stara gospo|a iz susedstva o{tro je osmotrila odlaze}eg uljeza i veoma se zabrinula za Elenoru. Ali, konstatovali su da – u ovakvoj nastaloj situaciji – nisu imali izbora. & U me|uvremenu, tetka Telma je stigla do Atlantskog okeana. Susret sa Elenorinim rodnim krajem pokrenuo je u njoj nezadrìvu bujicu se}anja: Sent Ajvz, grad na padini ~ije su se uske i kamenite ulice survavale do peskovite obale, prepune raznovrsnih ptica; luka prepuna raznovrsnih brodova nalik na sâme ptice. Tu je i ~etvorougaona kula sa uskim prozorima, {to {tr~i nad celim gradom; u njenom potkrovlju stanovala je Elenora sa svojim mla|im bratom, na niìm spratovima ro|aci sa svojom decom, a u suterenu najpouzdaniji prijatelj: baka. U po~etku – negde do njene osme godine – bila je to sre}na zajednica; tim pre {to je Elenora bila uspela da uspostavi vladavinu jednog svog specifi~nog de~jeg prava. Njen visoko samosvestan zadatak za uvaàvanjem de~je perspektive, iz koje se produbljeno sagledava prisutan svet. Podstrekivanje (od strane njene jedine bake, Tereze) slobodne upotrebe jezika – umesto upotrebe ve} ustanovljenih izraza – dovela je do toga da mala Elenora iznese na videlo slede}e: da postoji jedan prepun, dovr{en i samodovoljan de~je-slikovni svet; te da njega odrasli (– umesto da ga potisnu, nametanjem jezi~ke logike ovoga sveta kao navodno jedine –) treba istrajnim posmatranjem deteta da izu~e; i time steknu uvid u ogromno prostranstvo prenatalnog vremena; te da tako i sebe – sopstveni pogled na ovaj svet –

iznova situiraju spram svega toga. Dakle proces u~enja – izme|u dece i odraslih – morao bi te~i dvosmerno, i to u podjednakoj srazmeri. U svakom pozivanju dece na poslu{nost Elenora nije videla vladavinu principa ve} brutalnu silu – ozakonjenu putem ignorisanja tamne pozadine ovog sveta. Ve} sa dve-tri godine postala je svesna da se nalazi u lo{em poretku stvari, neuspeloj kopiji jedne daleko upe~atljivije stvarnosti, koja joj se ~esto ukazivala u polusnu: svet u kome je sve `ivo i samovlasno, bez uzajamnog sudaranja – iako kome{aju}e u jednom ustreptalo-prepunom prostoru. Za razliku od ve}ine dece svog uzrasta, koja su se divila velikom/sna`nom/sumiranom, ona se divila malenom/krhkom/posebnom – jedinoj poredbi nepreglednom prostranstvu

paralelnih svetova.

Negde oko svoje pete godine, ona je – kroz svoje opitne crteè – preokretala odnos podre|enih i nadre|enih stvari u prirodi, odnosno, dru{tvu. U ustanovljenom poretku bi}a/stvari otkrivala je pododeljke koji su menjali sliku o redosledu postanka njihovih delova – odnosno, iscrtavala je strelicu tehtonskih pomeranja neumoljivih zakona ovog na{eg ome|enog sveta. Katkad joj se ~inilo da de~je bajke – posebno pripoveda~ko preimu}stvo njene bake – iznose iste zakone: skokoviti redosled izlaganja, koji ne bri{e ve} skladi{ti u se}anju svoje za-dati-tren neuklopljene ~lanove. Ali – tako|e i to da pripoveda~kim procesom izneseno razre{enje zapleta biva apstrahovano od istog tog procesa i osu|eno na oko{tavanje. Jer, moral otmenih – moral njene bake – kao sediment jednog iskonski-burnog pokreta sveusukobljavanja, sadrì u sebi snop snop uporednih istina. Nevolja je u tome {to se prelivanjeu-sebi tog snopa prerano zaustavlja u na{em umu – i pre nego {to je jedna procepna istina uspela da izroni, i to kao milosno razre{enje ostalih; kao prevr{enje ili samoprema{aj one svemu kroje}e komponenete smisla. Usled toga Elenora je stekla otpor prema svim fiksnim normama – upravo zato jer je ose}ala kako pod njima vri izvor jo{ neiskazane sile; one koja ih je njima neznano oblikovala – a koja, tako potisnuta, nije jo{ stigla da lupi poslednji pe~at njihovog ~istog akcentovanja. S pet godina bila je u svom malom zlatnom dobu – ujedno, vodi} bra}e i sestara u svetu imaginacije te ~uvar nezavisnosti njihovih rasu|ivanja. Bila je – u tom trenutku – u sredi{tu cele ku}e, izazivaju}i bezmalu ljutnju muèva svojih tetaka. Ali ta sre}a – op~injenost {arenilom dobro-selektiranih utisaka – bila je samo dnevnog karaktera; s prvim sutonom i ~utim kricima lasta spustio bi se veo àlosti na Elenoru. Sva stvorenja bila su zbrinuta u njenom svetu, ali je ona ose}ala bol nezbrinutosti onih {to prebivaju u daljnim, okolnim okeanom odmaknutim svetovima. Ose}ala je ~ak i patnju neìvih, u njenome stanu sme{tenih, stvari – i to kao svoju sopstvenu. I to stalno ponavljaju}e no}no proìmanje najintimnijeg dela ku}e dahom nekog neznanog ambijenta – {to je ozaren jedinstvenim postolujnim raspoloènjem, ili krajnjeraspletnim ishodom neke pradavno proìvljene tragedije – stvorilo je nepremostivu prepreku izme|u nje i uku}ana. Ona nije imala re~i da prenese taj no}ni deo njene li~nosti – koji se ponekad pojavljivao i u toku dana. Ali, to se – setila se – doga|alo i ranije, dok je jo{

bila beba i obitavala u jednom sopstvenom jeziku, kao riba u mehurju. Tako je – usred preobilja unutra{njih doìvljaja – ostajala osu|ena da bude nema. Jednog letnjeg dana, s nepunih {est godina, iskosa je osmotrila bra}u i sestre i upitala se za{to oni idu za njom kad nemaju pravi i potpun uvid u njen ìvot. Svest o ne~emu javlja se – shvatila je – tek prilikom prelaska jednog koda u drugi. Tek kada je poku{ala da prevede poluzbrisani znakovni sustav svog prenatalnog ìvota na jezik ove stvarnosti, dogodio se kratak spoj: svest o mogu}nosti saobra~anja sa svetom iza horizonta; ~e`nja koja }e je od gospodarice ku}e pretvoriti u odmetnicu. S jedne udaljene stene na obali posmatrala je – poluzlurado, polusaàlno – kako deca jure njenom uobi~ajenom kru`nom stazom, traè}i je. Bilo je o~igledno da je tu nema, ali su se oni i dalje vrteli u krug – bez ideje da je potraè negde drugde. ûdnovato: kao da je – u njihovim glavama – ona bila sastavni deo jednog kruga iz koga se ne moè iza}i! Osetila je da je razlaz izme|u njih i nje nepopravljiv; ona vi{e nije niti }e ikada ponovo biti deo jedne takve samozadovoljno osmi{ljene zajednice – {to izjeda vlastito nespoznato jezgro, sme{teno u dubinu vlastitog nespoznatog vrtloga. Otad je Elenora sama lutala ~etinarskim gorama, kamenitim obroncima i dokovima grada – kao Ukleti La|ar. Traìla je izlaze iz uskih ulica u {iroka neome|ena prostranstva, dok je njena baka neuspe{no traìla s toplim {alom u rukama. Elenora je ~ak i ode}u ose}ala kao okov, te je i{la ulicama bosa i polugola – iako je ve} bio nastupio septembar. Iz ku}a su se ~uli povici: – Dete, jel’ ti ima{ majku?! Hodaju}i najpre kroz lavirintnu beskrajno samodovoljnu unutra{njost svoje rodne ku}e, dotakla je – u jednom trenutku – njeno tamno dno, i ovo se pretvorilo u njeno novoprobijeno tavansko okno – ka severoisto~noj strani neba; prolaz za strelu sputane ~e`nje ka daljnim nepoznatim predelima, povratno doupisuju}im u stakla iste ku}e. Da bi je makar donekle ukrotile, Elenorine tetke su jednoglasno odlu~ile da je {to pre po{alju u {kolu. Prilikom popunjavanja prijemnih testova Elenora je odbila da ogovori na pitanja koja su se – po njenom ose}anju – doticala njene intime. Tako je – suprotno od onog {to se o~ekivalo – bila sme{tena u razred sa~injen od dece koja su bila ili bez natprose~nih sposobnosti ili seoskog porekla. U situaciji gde je morala da prihvati jednu od spolja nametnutu disciplinu (koja se u mnogome kosila sa njenom unutra{njom) i gde je kao dete bila isklju~ena iz procesa definisanja vlastitih prava, ona se odlu~ila za pasivno izraàvanje otpora: dràla se – do zastra{uju}e ta~nosti – svakog zadatog pravila; ali je zauzvrat odbijala svaku potkupljuju}u povlasticu koju su deca dobrog vladanja i uspeha dobijala: prazni~ne poklone kao i mogu}nost da se za vreme {kolskih pauzi igra. Ukopala bi se u mestu kao sfinga, ne progovoriv{i nijednu re~. Po{to nijedno {kolsko pravilo nije niti predvi|alo niti zabranjivalo takvo njeno pona{anje, upravitelj nije mogao da prona|e osnov da je izbace. O~ekivala je – u potaji – saveznike me|u decom, ali takav se odaziv nije dogodio. Izuzetak je bila jedna veoma zanosna i veoma drska devoj~ica – crnka belog tena ~ije su bistro-sjaje}e o~i, u trenucima sanjarenja, prelazile u no}no-sedefastu plavet. Ali ona se ubrzo pokazala kao nezrela buntovnica: iako je sama pri{la Elenori, od nje se ubrzo i ogradila ~im je videla posledice tog prilaska na svoj ugled. Ovo kratkotrajno savezni{tvo – koje je kod Elenore izazvalo provalu radosti – raspr{ilo se kao mehur od sapunice. A od

novonastalih malih mehurova }e tek poneki prispeti na obalu drugog nekog vremena i dru{tvenog ure|enja. [kolska deca su imala sve druge ideje po pitanju Elenorinog drànja osim da je to vid bojkota i poziv na bojkot. Obzirom da je ve}ina njih bila seoskog porekla, posezali su za sujevernim obja{njenjem. Glavna u~iteljica je – s prosvetiteljskog stanovi{ta – branila Elenoru od ~estih napada dece; tuma~ila je njeno pona{anje – odbijanje da se brani ili da odgovara na uvrede – kao izraz retke kulture i hristolike oplemenjenosti. Ali za ve}inu to nije bilo zadovoljavaju}e obja{njenje. Jer iza gesta Elenorinog nebranjenja provirivala je ne preporu~ena krotkost duha ve} samosvojan ~vrst stamen: ledni~ki {iljak jedne za njih nepojamne prirode koju je trebalo – zarad skladnog opstojanja zajednice – ili pridobiti ili ukloniti. Do{lo je do podele i me|u samim u~iteljima: jedni su Elenoru vrlo rado izuzimali od pravila primerenog ve}ini i gledali da joj iza|u u susret, drugi su je osu|ivali i odista je se uàsavali. Ali nisu se pri tom usu|ivali da se direktno s njom konfrontiraju, tim pre {to je bila nema i neprobojna, ve} su samo okretali svoje glave i tiho progovarali: – Sa~uvaj Boè, sa~uvaj Boè! Ali retko ko je shvatao da je Elenorino naizgled asocijalno pona{anje bilo samo jedan subverzivni oblik povi{ene socijalne svesti i savesti – kakvo je govorilo o tome da postoje}i sustav raspodele mo}i isklju~uje ve} i samu ~injenicu njenog postojanja. Razapeta izme|u povr{nog prosvetiteljskog stava (pod kojim se krije kôd jedne dubljeusamljeni~ke divljine, kôd otmenih) i ponora primitivne svesti (koji mami svojim tamnim kolektivizmom) Elenora se morala opredeliti: svakako za ono prvo, ali uz novoste~eni kriti~ki otklon spram njega. Trebalo je kôd usamljeni~ke divljine otklju~ati i ponovo uroniti u njegovu dubinu, uz rizik njegove prebrisanosti kolektivnim stremljenjem – sve radi toga da bi se kona~no izneo na videlo exemplar moralnog zakona: prazakonodavni za~etnik civilizacije. Jer: onozemaljska inteligibilna pramajka povela je ovozemaljsku primitivnu povorku i stvorila prvi koncentri~ni grad – nestav{i u njegovom sredi{tu; ali i postav{i amblemom sopstvenog hrama – u vidu krilatog zmaja; to jest, postav{i ku}om predatog zakona – gde oni tad od predvo|ene povorke postaju samostojnom konstelacijom: krovom – podignutim nad provalijom njene odsutnosti – {to prigrljuje suprotstavljene vetrove! Elenora je postepeno prilagodila svoje pona{anje, i u svojoj desetoj godini ìvota postala prava dama – iako je i dalje bila potpuno sama. Zbog jednog svog pismenog rada sa ~asa veronauke (koga su otkrili sa jednogodi{njim zaka{njenjem) morala je najzad biti isklju~ena iz {kole. On je glasio ovako: ZAPIS NEPO@ELJNIH ISTINA:

Isus je prvi ~ovek koji je znao donekle o Bogu. Bog nije uvek samo dobro nego i ono zlo, i ovaj ceo drugi (pali) svet. Do Boga se ne dolazi poslu{no{}u i molitvama; do Boga se dolazi munjevitom pravom. Onaj koji `ivi onim drugim, druga~ijim svetom od ovoga, on do`ivljava Boga.

Mi pre svega volimo svoje telo: bezmerno volimo da smo lepi. Ali, Bog je stvorio nas da i pored svog tela vi{e volimo njegovo okruènje (celokupan kosmos). Kao {to mi volimo svoje telo, tako Bog voli nas. Mi smo u stvari Bo`je telo. Nije ta~no da \avo osporava Bo`ju promisao; \avo je koncentrisano zlo, a Bog je koncentrisano dobro; to zna~i da je \avo tek samo opreka, prausa|ena u razvojno bi}e Boga, ne i ono {to se s Njim isklju~uje. Bog se ne moè voleti. Moè se biti za Njega ili protiv. Isus se moè voleti, jer je nakada ìveo na zemlji. Vera je sila na{ih misli, koja pomaè razvoj bo`je suprotnosti, sve do one ta~ke kada ona samu sebe ho}e da ukine. Tad ona prelazi u prostor kristalne prozirnosti, u kome blista objavljeno znanje znanje: Hristovu Ku}u – koja okuplja oko sebe narod, i prima zalutale i otpadnike.

S navr{enih deset godina Elenora je ~vrsto odlu~ila – uz bakino àljenje i tetkino podstrekivanje – da napusti rodnu ku}u. – Ti si, Elenora, ipak glupa – re~e joj uvre|eni brat Filip, od koga se ranije nije bila odvajala, i koga je kao lavica {titila od pretnji odraslih. – Mogla si da vlada{ ovom ku}om umesto da sama luta{ obalama – dodade on. – Nema{ vi{e ni{ta {to je tvoje. – Tek sada pronalazim ono {to je moje – odgovori ona. – Ako ho}e{ kreni za tim, ako ne}e{ ostani gde jesi. – Teì{ ne~emu {to je nemogu}e – odvrati on. – A to je da opstane{ na nekom mestu gde uop{te nema ljudi! – Najgore stvari se doga|aju u i me|u ljudima, ili na mestima povezanim s odre|enim ljudima – odgovori ona. – Vi{e ne verujem u spasenje ljudske vrste; ona je samo put ka ne~em boljem. – Ali ja ne mogu da se okrenem duhovima pusto{i! Moram da budem human i verujem u oprost grehova! – zajeca najedared Filip. Nakon tih re~i, on gnevno zalupi prozor kroz koji je dopirao vetar s pu~ine – i nije ga vi{e otvarao. @iveo je u zagu{ljivom prostoru, {to Elenora nije podnosila te je jedva ~ekala da otputuje. – Ja ne mogu ve~no biti va{a majka – zaklju~ila je. – Ho}u svoj svet iznova – samom sobom – da stvorim. @elim svoj rodni kraj iznova da sagledam – s onu stranu njegovih horizonata! Tada joj je tetka Harijeta – preko daljnih porodi~nih veza – prona{la Alberta, koji je oglasom traìo u~enika. Prilika se svima u~inila kao stvorena za nju. Baki je obe}ala da }e je s vremena na vreme pose}ivati i redovno izve{tavati o svemu.

& Tok se}anja u Telminoj glavi – ~ija se diliànsa popela na Sredi{nju visoravan Obrak – zaustavio se kada je ugledala statue krilatih zmajeva na stubovima ulazne kapije: upravo onakve kakve je ~esto vi|ala na Elenorinim de~jim crteìma. Bio je suton i vrt – obavijen ljubi~astom izmaglicom – vi{e se naslu}ivao nego video na slaboj svetlosti fenjera. Odavao je utisak da je poluìv i da je posmatra: iz svakog }o{ka kezila se neka preistorijska ili mitolo{ka zver. Pro{av{i ovaj artificijelni vrt ispunjen statuama, zasa|enim egzoti~nim rastinjem i uvezenim rajskim pticama, prispela je najzad do kru`nog stepeni{ta koje ju je odvelo do samog ulaza u palatu. Posle duèg ~ekanja sluga joj je otvorio masivne vratnice i usiljeno se naklonio. U{la je u hol; bila je par minuta zablesnuta svetlinom plafonskih lampi i ogromno{}u prostora u kome se na{la; zapanjena bogatstvom zidnih tapiserija kao i galerijom slika, {to iznosi sled pravaca novog veka. Veliki krug poda bio je izbrazdan poput ~asovnika, i u okviru toga jo{ iscrtan geometrijskim simbolima doteklim iz raznih svetskih kultura – koje se na ovom mestu ukr{taju. Svaki ugao bio je name{ten u druga~ijoj boji i stilu – iako su bo~ne loè i njihovi prozori bili sazidani u jednom istom poznatom nam stilu: bili su uski i dvokrilni, karirano re{etkasti, sa prelomljenim lukom na vrhu. Ve}ina njih je imala plavoljubi~aste vitraè, {to je u salon unosilo – i preko dana – produènu atmosferu sutona. Stoga je no}na atmosfera ovde bila daleko veselija i sve~anija nego dnevna. Sve u svemu, bio je to stra{an kontrast oskudnoj opremi zamka u Engleskoj – koji je upu}ivao svoje stanovnike da neprestano – vrebanjem kroz uska okna – uokviruju-u-svesti ise}ke pusto{nih pejzaà; uve~e, pak, da slu{aju otkucaje zidnog ~asovnika i osmatraju uveli~ane senke na golom zidu. A ovde – u Sedi{tu – pogled je do te mere bio zarobljen unutra{njom rasko{i da nikad nije stremio ka napolje: ka plodnoj visoravnoj goleti, nalik na kakvu pustinju. I gotovo da u ovoj palati nije bilo prazne povr{ine na kojoj bi se govor dubine neke oja|ene du{e mogao ispisati! Telma je osetila izvesnu {tetnost ove rasko{i na duh i karakter njenih stanovnika – bivaju}i, u isto vreme, iznena|ena zbog svega toga; jer znala je da je njen vlasnik i opremljiva~ poreklom protestant. U to se hitrim elegantnim korakom i u vijore}em pla{tu spustio niza spiralno stepeni{te plemi} Hajnrih; bio je nadmen ali i srda~an; tridesetih godina, stasit, nagla{enih manira i fosfornih o~iju kao u polarnog vuka. Ali, kada je ~uo {ta uistinu dobija – obrazac autotuma~enja drevnog svitka, umesto kona~nog oblika njegovog rastuma~enja – planuo je: –

Kako su mogli poveriti jedan tako odgovoran posao maloletnici? Mogu da poverujem da je va{a sestri~ina – kako se pri~a – izuzetno nadarena, ali ne i kvalifikovana za istra`iva~ki rad. Da sam ranije znao za nju dobila bi na raspolaganje moju preogromnu biblioteku, te bi vremenom mo`da i stekla pokri}e da se ovim predmetom bavi. Ovako je to za na{e Sedi{te neprihvatljivo. Nju pozovite kod mene na dalje {kolovanje, a znanstvenicima u Engleskoj poru~ite da nastave sa svojim poslom koga su kukavi~ki utrapili jednom detetu!

– Ne prenagljujte s zaklju~cima! – odvrati Telma. – Bolje prvo ispitajte celu stvar! Moja ro|aka je sazrela u svom na~inu mi{ljenja i izraàvanja i bez va{e uvaène biblioteke! znate da postoje i drugi – nevidljivi – putevi saznanja. A va{a biblioteka je – ~ini se – kao prebogata ~ipka oko {upljeg sredi{ta, koga predstavlja odmetnuti egipatski pratekst, i ~ije je re{enje mo`da upravo u rukama male Elenore. Shvativ{i da je upravo rekla ne{to nepristojno, odmah je dodala: – Ja vam samo prenosim tu|e poruke, a to nije isto kao i vest iz prve ruke. Ovde je – niste ni pogledali – pismo preporuke za njeno malo otkri}e; napisano je od strane najistaknutijeg znanstvenika skupa: kriptografa Osvalda. Tako|e i izve{taj o toku cele diskusije. Hajnrih se trè i malo zacrvene, primiv{i pismo bez komentara; zatim naredi sluzi da isprati gospo|u do njene diliànse – tek kasnije se setiv{i da je ona pre{la dug put i da je trebao da je ugosti. Po{to nije uspeo da sazna gde je ona odsela, poslao je pismo direktno u Englesku, pozivaju}i Elenoru u Sedi{te, radi daljeg usavr{avanja. Njene radove – koje je prelistao uvidev{i njihovu delikatnost, ali ne mogav{i da ih sastavi u pojmovnu celinu – prosledio je odboru Sedi{ta. Ono je ubrzo prihvatilo Elenorin patent-i-re{enje bivaju}i spremno da joj oda priznanja i u~lani je u njihovu mreù – ali, pojavio se novi problem: u me|uvremenu je stigla ona – za skup u Engleskoj kompromituju}a – Indusova po{iljka. Hajnrih je na to bio upozoren ali se ipak obradovao toj po{iljci, o~ekuju}i da }e Elenorina formula vratiti falsifikatnu verziju prastare mape zla u njen prvobitni oblik – te da }e dobitak time biti dvostruk: nasta}e ono o ~emu su oduvek ma{tali, a to je jedan ìvoìvo-tekstualni ~asovnik kosmosa, kosmosa ili grafi~ki predstavljen Antikitera mehanizam. Ali Sedi{te nije bilo ni izdaleka tako spokojno; strepelo je od Indusove mape, jer nije znalo u koliko primeraka/prepisaka je ono umnoèno; gde li je jo{ poslato poslato, ato i kakve }e biti posledice toga patvorenja, na svetovnom i duhovnom planu??! I {to je najgore: kao da upravo ovaj patvoren dokument boànske predestinacije izlaè znake milosti kakve prièljkuju kalvinisti: zato da bi opravdali beskrupuloznost ma{inerije profita. Jer, dana{nji profit nije rezultat onozemaljskog posve}enja igre kockarskog uloga ovozemaljskoj proizvodnji – jer slobodni prostor te igre je unapred eliminisan; eliminisan rezervisan za jednog samodr{ca, {to shodno sebi postavlja sve stvari. Dakle: jedna zakamuflirana antiemancipacija, koren izvitoperenja svih revolucija. A da nije bilo Elenorinog malog otkri}a ne bi bilo ni ove za njih nove pretnje. Nisu zbog toga osudili Elenoru, jer je bila premlada i neiskusana, ve} predsedana skupa, kriptografa Osvalda. Njoj su dozvolili studiranje u Sedi{tu, ali su je – tek {to su je uklju~ili, odmah i isklju~ili iz ~lanstva; za narednih sedam godina: zbog izno{enja na videlo – pred prido{licama skupa u Engleskoj, koji su bili spoljni saradnici – poverljivih podataka iz egipatskog papirusa.

Ali tada se postavilo pitanje da li (– kada se uz pomo} Elenorine formule Indusova mapa vrati u prvobitno stanje –) ovu treba sakriti ili objaviti. Odmah su nastale àrke polemike me|u ~lanovima odbora. Jer, ako je ne objave – zavlada}e svetom njena patvorena verzija, poja~avaju}i u ljudima niske vladarske i osvaja~ke porive; a ako je objave, nasta}e dru{tvo kontrole; mo`da pravedno, ali u svojoj neprirodnosti nepodno{ljivo. Me|utim, u drevnom dobu (– kada boànska i svetovna vlast nisu bile razdvojene, i kada ova njihova mreà ne bi vaìla za jeres –) bilo je obrnuto: – ako je ne objave, vlada}e dru{tvom probrana manjina; a ako je objave, do}i }e do raspada osmi{ljenog poretka te do vladavine rulje. Javljali su se glasovi iz odbora koji su opominjali na prvobitne ideale Sedi{ta, to jest, njihove ilegalne mreè: zalaganje za slobodnu dostupnost svakom znanja iz drevne ba{tine – posebno onih koja se odnose na paranormalne sposobnosti, uskladi{tene u ~oveku. Jer ta znanja su ne drugo do op{ta mo} otrgnuta od jednog jedinog centra mo}i – i time vra}ena svim ljudima. Tek rehabilitacijom tih – autokorektivnih – mo}i smanjila bi se ranjivost ljudske psihe, {to boravi u smrtnom telu, na mnogobrojne ucene koje dolaze od crkve i dràve. Tako bi se ljudska psiha kona~no u~inila sebi dovoljnom za samovo|stvo, i to putem pro{irenih vidika saose}ajnosti: nova sposobnost komuniciranja, putem simpateti~kih titraja {to plove velikim {irinama, i proizvode koincidentalne doga|aje; savez i uzajamna potpora me|u udaljenim svetovima/stvorenjima; nova logika opstanka. A indikator bu|enja tih potisnutih mo}i u ~oveku bio bi Svetli Mesec: unitarna li~nost posmatra~kog preispitivanja. Tek fokusiranjem na nju dolazi se do slede}eg uvida:

Paralelno ovom ìvotu te~e i jedan na{ ìvot koji ne bi bio onaj preudaljen svet ideja, nego svet odjeka nas i na{ih zbivanja u jednoj prefinjenijoj materiji. I ona je ta koja slaè ureze svedo~anstava jedne vi{e perspektive {to, tek na ta~ki postignute gustine, treba iznova da pre~ita ~itav zemaljski ìvot. Diskusija se oduàvala bez naziranja skorog re{enja. Na kraju se izglasalo to da se obe mape, odnosno njihovi prevodi i prepisi, ~uvaju u tajnosti – dok jednog dana ne izrone arheolo{ka otkri}a i ne oja~aju znanstveni eksperimenti koji bi potvrdili verodostojnost njihove sadrìne. Kada se to jednom bude desilo crkva i dràva }e biti obezoruàne, i stvori}e se jedno sasvim novo – duboko prestruktuirano – javno mnenje. & Za to vreme Elenora se spremala za put; primiv{i pismo od plemi}a silno se obradovala, jer joj je produbljen ìvot na jednom mestu ve} traìo nove prostore – da se na njih, gustinom svojih sakupljenih sadràja, isprojektuje. Nije je uvredilo obave{tenje o tome da je za odre|en period isklju~ena iz registara njihove mreè, jer joj je ve} i sama ideja o takvom jednom umreènju vlastite nedovoljno rasvetljene egzistencije bila strana; imala je samo nagla{enu a neutaènu èlju za komunikacijom. Elenora je – za svoje godine – bila u jednom smislu premlada a u drugom prestara: bila je novajlija u ovom svetu, upravo zato jer je imala obilje se}anja na prethodne ìvote,

koji najverovatnije nisu pripadali ovozemaljskoj ravni – nego su proizilazili iz prostora

jedne mnogo dublje starine.

Prvi put je morala da putuje bez tetke Telme – koja je nakon svoje posete Sedi{tu obolela i ~ekala je u Parizu. Usput }e svakako navratiti do Atlantske obale. U rodnoj ku}i su je, na njeno iznena|enje, do~ekali sa hladno}om; ta~nije, potpunom blokadom se}anja u odnosu na njihov raniji – sred razlika tesno propleten – suìvot. Izuzetak je bila njena tetka s o~eve strane, Harijeta, koja joj je kao jo{ sasvim maloj usadila u svest sliku drevnog Egipta. Njena ranija idili~na predstava o porodi~nom ìvotu se u me|uvremenu izjalovila, te je jedina shvatala i odobravala Elenorin usamljeni~ki put. Harijetina majka Tereza je ve} pet godina bila mrtva, ali su njene suterenske prostorije ostale – po vlastitoj neiskazanoj atmosferi – istovetne. Ina~e su ih preuredili i koristili, {to je Elenoru intimno vre|alo. Brat Filip je i dalje ostao na razme|i izme|u dve suprotne ìvotne orijentacije, {to ga je najzad zakovalo za mesto ro|enja – koje je i samo razme|a. Za bespovratno razilaènje ljudskih jedinki iz matice skupnog postanka – razmi{ljala je Elenora – potrebno je priznavanje pro{log fakticiteta te matice, koja je samorazvojno i dovela do proboja vlastitog okvira i oslobo|enja/rasejanja vlastitog semenja. Brisanjem kako li~nog tako kolektivnog pam}enja tog zauvek napu{tenog a nekad àlopevno {iknutog praizvora, prosejani pe~ati osamostaljenja njegovih jedinki ostaju nerazlomljeni. Pojedinac tad po~inje da deluje iz ta~ke svog geopsihi~kog zla – razaraju}i, a ne preuobli~avaju}i, svoju prethodno izgra|enu li~nost. Otud sledi ono – za spoljnog posmatra~a iznena|uju}e – potpuno izneveravanje ne~ijih prvobitno samopostavljenih ideala; potpuna promena u li~nosti, ili pak uporedno obitavanje dvaju sasvim nespojivih li~nosti u jednoj osobi – koje se neprestano smenjuju, okrenute jedna protiv druge. & Si{av{i s netrpljenjem u vrt iza ku}e preneraèno je spazila da je njeno omiljeno drvo, niklo na jugozapadnom }o{ku, pose}eno pose}eno: e}eno to je bio dvostruki bor s uvrtloènim granama, na koga su se brat i ona ~esto peli i zatim dugo visili na njegovoj jedinoj spustnoj grani. Ostao je samo dvojni panj s nataloènim ostacima smole. Elenora uze u ruke jednu figuru od smole, koja je li~ila na devojku. – Bor se bio ve} sasvim osu{io – rekla je tetka Harijeta, s èljom da se opravda. U no}i nakon tog àlosnog saznanja Elenora je napisala: - Princeza od smole Lutka skrivena u godovima drveta (njegova najintimnija li~nost; pra-pra-unuka podzemno-sun~ane starice) postaje vremenom sve manja i manja – u korist svojih pro{irenih odjeka koji prate, talasaju i preokre}u njenu prvobitnu nameru: da iza|e napolje i udahne talas daljne atmosfere.

Zbog te nemogu}nosti ova lutka se `arila u samoj sebi, a mozak joj je proklju~avao – postaju}i sve vi{e nalik purpurnom jorgovanu. Tako je ona isu{ila sokove stoletnog stabla, a ono-kao-umiru}e po~elo je da ispu{ta smolu, nektar samopomazanja (suze davno zaboravljene starice). Kapi smole padale su na zemlju s jedne adventivne grane, i stvorile ljudsku uspravnu figuru. I kada je sputanost `ive lutke dovela do klju~anja njenog mozga – i kada je ovaj isti oslobodio munju, koja je rasula cveti}e sopstvenih mu misli kroz gornje-nebesko crnilo – nepomi~na figura-od-smole se ispuni bojama /ovog posmrtno sun~anog vatrometa/; te oslobodi vlastite mirise potekle od `rtvovanog prastabla. Tad ona na~ini prvi pokret, proistekao iz njene sopstvene (– s polukru`nim vremenom naizmeni~ne tiranije tamnog starca i svetle starice vi{e nepodudarne –) volje.

Iako fokus atmosfere njenog rodnog vrta, ovo drvo nije bilo samozadovoljan primerak za sebe, ve} mesto raskr{}a, najja~i prikaz kretanja vazdu{ne struje – koja se spu{tala od uzvi{enog severoistoka ka dolinskom jugozapadu. Stoga je Elenora objasnila njegov {iri kontekst, odnosno, iznela na videlo njegovu vi{u perspektivu:

Isto~na Kapija -

Zrak sutona {to menja akcenat na stvarima ({iknut mlaz iz srca planine, {to boji tugom sutonje nebo i preuobli~ava zemni predeo) tihne i ostavlja (umireno-vulkanski, bledo-tirkizni) odblesak na Severnoj strani: – poslednji sud zvezdanom tkanju (koje be{e bezmilosno). Severna Kapija propu{ta putnika na Istok, gde ga sa~ekuje neumoljivo-àlni lik tre}e su|aje: Nema Posmatra~ica – pokazuju}i mu, s vrha litice, na daleki jugozapad: jugozapad {koljku blaènih, blaènih unutar koje trepti sumiran sjaj novopro~i{}enih du{a umrlih – koje potpomaù uspostavljanje kontakta izme|u izgubljenih zemnih stvorenja i uzvi{enog onozemaljskog uma. U nju se survalo svo bezobalno korenje porekla, i izvrtanjem vezalo za nov zvezdani koren: zidanje nebeske platforme, platforme oslonjene tek na jedan ustrajali izdanak adventivnog korena, usa|enog u sam procep {umskog klizi{ta. Dah najdubljeg podzemlja izbija iz ~a{ki mladog zelenila i nerascvalog cve}a, a granje se pod njegovim nadirom vrtloì – postaju}i nalik na podvodno rastinje, kakvo se uvek zdruèno drì pred naletima vetrova. Crvena (podzemno-izba~ena, srce-pulsna) zemlja te (zagrobno obasjane) pusto{i, filtrira uticaje zlo}udnih zvezda na nove zemne nara{taje – i ove povratno upisuje u iste: iste oboga}enje zvezdanih krakova novim bru{enijim ukrasima. Tek time ona – ~iji je uzorak no{en u putnikovoj {aci – navodi ~itave konstelacije nebesnika na samopreispitivanje.

& Kona~no se na{la sama u svom rodnom potkrovlju, kroz ~ije su uske nizove prozora – razilaze}e poput krakova iz temena krovne konstrukcije – prodirale zlatne trake svetlosti, i na uvek druga~iji na~in akcentovale prisutne stvari. Na tom mestu – videla je – bili su sa`eti putokazi svih njenih pro{lih i budu}ih putovanja. Njen pokojni otac, neobuzdani pustolov, dobavljao je antikvitete i kultne predmete iz celog sveta i preprodavao ih u Engleskoj; tako je i doneo u ku}u smrtonosni virus s bliskog istoka. Njena pokojna majka – prido{lica iz Londona, poreklom iz Norve{ke, po

karakteru hladna i nesklona ljudskom dru{tvu – izra|ivala je njihove reklamne ilustracije. Jedan znatan deo toga je ostao u njihovoj ku}i, zra~e}i svojim ìvim samosvesnim prisustvom na malu Elenoru. Poseban utisak na nju ostavile su figure ptica s licima èna – koje je povorka li{}em oki}enih domorodaca pronosila na uzdignutim {tapovima. Pogled iz opre~ne vizure sutona, koji je kroz uska okna prodirao u njihov stan, stalno je pomerao svoj fokus – izdvajaju}i svaki put neku posebnost koja je u datom trenutku odre|ivala atmosferu celine. Uzela je pisaljku sa stola i napisala slede}e: - Prostor ~ekanja Prvi utisak nakon i u vezi mog ro|enja jeste ose}anje izvesnog unutra{nje proizvedenog pritiska, nemogu}nost da se izna|e dovoljan prazan {iroko-udisajan prostor u kome bi se nastanila jedna grananjem uspinju}a, tropski prebogata slika-o-sebi: – mesto saìmanja, za koga bi se – kao za vrh kakvog u hitnji improvizovanog {atora – prika~ilo oko mog jo{ nemu{tog samoposmatranja. Prag uslikovljavanja tog u-daljodaslatog oku-prednja~e}eg zvuka sopstva be{e i odvi{e tesan, tako da se kroz njega – kao kroz prozor~e jedino preostale nade – moglo tek proviriti ali ne i nekamo pristupiti. A samo on je onaj jedini prolaz kroz koji se moè provu}i slep~eva ra{lja, i sa koga to zaloèno – u otvor poloèno i nekim odneto – zrno sopstva moè do~ekati svoj strmo-ukotvljen procvat: dohvat one visine samopremeravanja koja ne mogade druga~ije – do li putem ove zaplene – da podnese odsustvo odraznog lika sebe same u eterskoj supstanci sopstvenog nera{~lanjenog korenja. Oko, koje ne mogade da na|e ikakvu poredbu du{e u svetu primanom ~ulima, na{lo je – paradoksalno – ovu istu u mestu zgu{njavanja svih ~ulnih utisaka; mestu presecanja svih strujanja unutar sopstvenog naju~estalijeg vidnog polja. A to je vrh “{atora” (krova), koji je umesto samog sebe prikazivao svoj potporni, ponad svega izdvojen “sprat” (splet greda) – sa koga se pruàla nova, oku-iz-dubine nedohvatna vizura (nagove{tena tu prika~enim jelenskim rogovima). Stoga je ova (de~jim okom tek naslu}ena) ciljna ta~ka, mesto postignute gustine, bila poput ~epa izba~ena – izme{tena – u ve}e ali i razre|enije visine. Usled bega svoje traèno zbiljske, dubinom odzvanjaju}e paralele, koja bi mu jedina pruìla vernu odraznu sliku sopstva, oko detinjeg snovi|enja moralo je da se zadovolji tek njenim izobli~enim okvirom: nastanjivanjem na pruzi jedne u-krug-putuju}e, a postepeno udaljavaju}e nad-vizure zapadnog obzorja, tu prispele od strane jednog sasvim tu|inskog (sutonjeg) pogleda – ~iji izduèn pramac (kosi zrak), budu}i odvaljen i zakovan u mestu, sluì jo{ samo kao poluga odskoka ka novim nenaslu}enim odredi{tima. * Biti dete vakuumskog prostora mnogo pre nego ljudi, bi}e kome je daljina u svakom njenom pojavnom vidu blià nego blizina – nu`na je posledica toga {to je ne{to najprisnije iscurelo iz oblika prisutnih stvari i njima istim priro|enog ljudskog okruga, i prebeglo onde gde pogled ne dopire; to be{e prolom kazaljke jednog – `rtvenog jer ne-prevodivog – sopstva ka pravcu podudaranja sa sveop{tom osom. A pri tom je sam prostor u kome sam se (svojim neizabranim, duboko neèljenim, ali lunarnim magnetom prosle|enim, ro|enjem) na{la bio ne-slu~ajan, povla{}en; obavijao me je poput ra{irenih krila vlastite, u pergament svijene unutra{njosti. I jo{ je bio osovina koja je svijala rubove svaju ~etiri okolna horizonta, i njihove uzajamno vezane odsjaje katapultirala ka daljnim nepoznavanim predelima. Pored toga {to je imao “{atorsku” konstrukciju i njen glavni (iako odsutan) potporni stub (nalik na razapeta jedra i odozgo utaknutu katarku), ovaj prostor je bio pun pregiba i napuklina, neo~ekivanih prolaza ka svojim opre~nim vizurama ili dobro pritajenim pole|inama, – te je du{a lako mogla da izlije na njega ceo unutra{nji tok svog predsaìvljavanja sa /jednokratno izazvanim/ bolom onog /u odnosu na detinju vizuru/ neuporedivo

{ireg sveta; ta~nije: da se uklopi u mozaik /mnogobrojnih/ puteva zaceljivanja njegove /za sva bi}a zajedni~ke/ rane. Zauzvrat tog mog prislu{avanja njihove patnje, predmeti su mi – kao jedno nemo postrojeno i k meni nagnuto gledali{te – odgovarali tonom ozarene, sipko pro~i{}avaju}e sete. Potpuna promena vizure: sada ja – umesto njih – bejah ta koja je sa svih svojih strana sagledavana. Taj klju~ dvounakrsnog ispisivala{tva vlastitih du{evnih stanja na vi|ene stvari i prislu{avala{tva njihove samorasklopive unutra{njosti, doveo je u jednom trenu svog rada do zastoja; nagnulo se tad moje bi}e ka svojoj pasivnoj strani: prislu{avala{tvu. I tada je strela mog slepo-poglednog pisanja-po-stvarima, nakon odu`ene pauzi~ne zapetosti, bila obrnuta u svoj izvor – postav{i (protivte`no mom utapanju u sebe – kao predaleku i prevremenu) re{etkastom lampom iz-oka-otetog plama! Otud sledi zamra~enje jezgra toga plama, ili zamagljenje mog prvoste~enog prodorno-bistrog pogleda odu{evljenja – uprtog u vlastitu ta~no fokusiranu viziju (obris dalekih savezni{tava). Varnica shvatanja, upaljena u mom oku, tad je do`ivela svoje naglo zahla|enje; be{e se pretvorila u kristalnu iglicu, {to {aranjem po povr{i svojeg zaborava kr~i put jednog op{teg vra}anja u dubinu – koja sad prvi put postaje tonski razu|ena; spiralno stepeni~na, iako izmenjeno redosledna; uvis bruse}a, ili najzad prevedena – u muziku svojih u nepovrat raspr{enih atoma.

Elenora je udaljavanje od detinjstva shvatala kao nazadovanje; sav napor njenog uma bio je uperen na to da obnovi sliku svedoìvljenosti iz ranog detinjstva. Prema njenim se}anjima, prvi pad s platforme sveznanja doìvela je oko svoje druge godine; drugi u sedmoj a tre}i u jedanaestoj godini. Svaki od tih “padova” bio je kompenzovan rastom samoizraàjnih sposobnosti primerenih ovom svetu: uspinjanje uz lestvicu sa~injenu od sedimenata patnje iznelo ju je na ~istinu s koje je stekla nov odnos prema otu|enju. Ti{ina zasijanja slobodnog prisustva jedne zbilje – stalnim pomeranjem kazaljke njenog samoogla{enja unutar svog sopstvenog kruga – biva najzad otelotvorena kao ornament-kojipeva: suzno-kristalna pahulja samosvesti. Taj pe~at ledni~ke osame prebacio ju je iz Solarnog u Lunarno vreme. Povodom toga Elenora je napisala: - Solarno i Lunarno vreme Ljudsko ili Solarno vreme vreme – jeste strela Solarne zenice, koja prolama sutonju zonu ~ove~anstva (ka zapadu) i opredeljuje je put Novog (ovostranog ili onostranog) Svitanja. Boànsko ili Lunarno vreme – jeste me|uvreme tog samog opredeljivanja; tamna sudnja ~ekaonica. Ono je obrnuta strela Solarne odluke, Mesec-koji-opada: – povratak u zenicu streline sedmobojne perjanice, ili, u mitsku {upljinu ne/postojanja – koja tad isijava crvenilom prvobitne boànske povrede. U tom preodlu~ivom me|uvremenu (– {to kod èna odgovara periodu oseke sila zemaljske reprodukcije, tj. poslednjoj sedmici menstrualnog ciklusa –) zbiva se po{kropljenje svih smrtnih stvari crnosun~anom svetlo{}u melanholije. Izmicanje ciljno-ustrojenom kretanju materije, ili razre{enje od kanibalisti~ke naravi zemne svetlosti {to upravlja ljudskim sr~anim strujanjem; destilacija plave krvi unutar ~oveka, sa odjekom unutar krune polarnog strujanja. Novo – sasvim onostrano – osvetljenje na stvarima, usled upliva tu|inske perspektive jednog pogleda, koji poput àre}eg fitilja prodire u njihovu dubinu. I pojedine ène tad bivaju okupane setom okruùju}ih ih otre`njeno-smrtnih stvari, koje tad postaju delovi njihovog novog pro{ireno-svetlosnog tela – {to vr{i prijem fotonskih mlazeva s Severnog pola. Zatim sledi gubitak ose}aja ~vrstog tela i njegove granice sa okolinom. Upu}enost na vlastiti unutra{nji pejza`, ili arhipoeti~ko ispisivanje /na okrenut List pro{log ìvota/

njima vrtoglavo i{~itavane, {ifrovane azbuke reljefa. Jer pra-bi}e Maj~ino je iskrvarilo da bi se stvorio zemaljski svet: pismo reljefa, kao putokaz uznosa pojedinca u vi{e sfere. Samo u tom periodu odre|ene ène borave u procepu izme|u dva sveta, budno sanjaju usled slobodnog priliva slika iz nesvesnog. Njeno bi}e se tad okre}e od bliskog joj ljudskog okruènja ka Licu stvoriteljke paralelnih svetova. Iako cikli~no udaljavaju}a spram zemnih ciljeva, ona ostvaruje svoj neophodan povratak – kroz nagovaranje prasvetlosnog duha prirode na progovor palom ~ove~anstvu. Upravo ta sposobnost u pojedinih mo`da i ne toliko retkih èna jeste najve}i neiskori{}en inventivni kapacitet ~ove~anstva koji, svojim daljim zanemarivanjem, moè dovesti do provale planetarnog gneva: sve ~e{}ih zemaljskih potresa. Li~no svedo~im da sam svaki redak svojih tekstova – u obliku {ifrovano-geometrijskih skica sasvim mi neznanog porekla – napisala u pomenutom periodu svog menstrualnog ciklusa. U ostalim danima svog ciklusa mogla sam samo da obra|ujem taj napisan materijal i da na taj na~in – paradoksalno – u~im od same sebe.

Od svoje trinaeste godine u Elenoru su – u pomenutoj sedmici njenog ciklusa, u prelaznim stanjima budnosti i sanjanja – ustrujavali izvesni vihori, pra}eni hukom kao u vodene bujice. To se u ve}oj meri doga|alo nakon njenih {etnji vijugavom stazom pustare. Najpre bi je (da li solarni ili drugi?) magnet s le|a okovao i paralisao, zatim bi osetila kako joj o stopala naizmeni~no udaraju mlazevi prido{li odnekud iz atmosfere. A zatim bi osetila varni~enje i ~ula glasan pisak u desnoj hemisferi mozga; zatim bi joj od stopala ka glavi kretale njene sopstvene struje, umnogostru~avale se sudarom s pomenutim mlazevima – uskovitlavale bi se, da bi na kraju pre{le u vihor, koji bi joj iznosio energetsko telo iz ~vrstog (~ula je {um njegovog odvajanja); zatim bi poletela – uzdignutih ruku i velikom brzinom – kroz taman tunel; do~ekala bi se rukama uvek na nekom tlu: to je naj~e{}e bio suteren rodne ku}e, sa upravo onakvim rasporedom stvari kakav je vladao dok joj je baka bila ìva. Sve je na prvi pogled bilo isto, videlo se ~ak i svako zrnce pra{ine, jedino su boje bile mnogo ja~e i upe~atljivije. Imala je nekoliko minuta da – iako zahva}ena strahom – ispita zakone sveta u koji je banula; pre nego {to bi je vihor ponovo zahvatio i vratio nazad, u ~vrsto telo. Otkrila je da je u tom – paralelnom – svetu gravitacija slaba: svi predmeti padaju meko i bezvu~no; tako|e i da tu ne postoji spoljni izvor svetlosti: ona zra~i – sveè tonirana – iz samih predmeta. No}u se ipak pojavljuju zvezde, ali uveli~ane i sa {irokim svetloplavim oreolom – tako da no}no nebo nikada nije crno. Nekada je, umesto uveli~anih zvezda koje se dodiruju s ledenim vrhovima planina, vi|ala lebde}e more: uskovitlani tamnoljubi~asti oblak koji se nadvija nad tropski predeo. Kada se pa`nja dugo fokusira na neki objekat, ovaj po~inje postepeno da se pribliàva posmatra~u rasklapaju}i mu sve svoje uglove, odnosno, posmatra~ev pogled uranja u predmet poput svetlosne strele iznose}i na videlo njegovu najtamniju unutra{njost. Neki delovi pejzaà istovetni su sa dobro nam poznatim zemaljskim predelom, dok pored njih stoje – uklopljeni – oni koji pripadaju sasvim tu|im geografskim destinacijama. Misli se ~uju i vizuelno ispisuju u prostoru, dok odmah za njima sledi odgovor duha celokupnog prostora – koji ih ili odmah razgra|uje ili pripaja sebi. I uprkos brze materijalizacije misli tu nema prostora za mahnitanje ne~ije ma{te – ova odmah biva osporena silom jednog neumoljivog zakona. Patnja nedu`nih i ovde postoji, ali se zasla|uje jednim daleko brìm

nadolaskom pravde. Elenorin zaklju~ak je bio taj da je taj svet objektivan iako sazdan od finije – daleko ose}ajnije – materije. A nakon tih putovanja: iako bi se vratila u ljudski svet. njeno unutra{nje bi}e bi jo{ dugo bilo obraslo injem i utrnulo od melanholije – ostaju}i staklenom pregradom pregra|eno od pre|a{njih smrtnih èlja. Iz melanholije bi je prenuo tek gnev zbog uo~ene dru{tvene nepravde: vladaju}e cenzure po pitanju obave{tavanja ljudi o pomenutim fenomenima, poznatim jo{ od davnina. Jer, jo{ su prethomerovski Grci znali za podzemno-nadzemni Vihor, koji “otima” smrtnike, vodi ih u zagrobnu zemlju (Hiperboreju) i vra}a nazad (u Atlantidu); zlatni ili nadzemni dahovi obezbe|ivali su odlazak, srebrni ili podzemni povratak – koji je znatno rizi~niji od odlaska jer smrtnik moè biti zako~en op~injeno{}u. Ipak, povratak na zemlju obezbe|uje nostalgija; povodom toga Elenora je napisala: - @alost Male Atlanti|anke Prolom bujice Maj~inog umovanja o jedno ostrvo, ostavio je dubok otisak: – tablicu imena izgnanih duhova, me|u kojima predvodi ona sâma, kao zaboravom prenesena u vlastitu K}er. To je “ona koja vi{e ne zna ni svoj stale` ni svoje mesto, ali koje se san jo{ se}a...”*. Vrtlog Maj~inog nestanka iscrtao je koncentri~ne prstenove ostrvskog grada: vetrom ispisane nanose oko njenog sredi{nje-izmaklog znanja. Ali ona sama be{e – nakon povratka sa zvezdanih lutanja, gde joj iza najdalje bele magline stoji utisnut pe~at klase – prognana; neprepoznata od strane ostrvljana sa kojima je svoj zemaljski ìvot proplela. A prisustvo detinjeg Erosa, s kojim se beja{e provla~ila kroz dìnovsko cve}e, bî zamenjeno vrtnim statuama. Jo{ jedna stra{na promena dogodila se za vreme njenog odsustva: na~injen je popis stalnog stanovni{tva – koji je isklju~ivao duhove me|uprostora, {to kruè izme|u ostrva i daljnih svetova: kako svetova sme{tenih na samom globusu, tako i onih koji se nalaze na delovima zvezdanog neba {to se sa Zemlje nikad ne vide /a upravo to behu nerasvetljeni izvori raznorodnosti ostrva i ostrvljana, kakvi su narastali do praga ~udesnog/. Tako duhovi s nali~ja Plejada potraì{e sebi drugo mesto za vlastite biljno-inteligentne, zvezdanosvetlosne rasade: na|o{e prvo Egipat, potom Kipar, Krit i Del. I tek tu se dogodi emancipacija ljudskog roda od klase vanzemalja~kih duhova: onih koji su grb praroditeljke spustili s nebeske visine i ukopali ga u zemaljske dubine... Jer, Majkom prosuto zvezdano semenje dovelo je do toga da biljke zra~e sopstvenu blagu svetlost, a pojedine ìvotinje steknu zvezdani razum – postanu ljudima. A zatim je do{lo i do nicanja – iz no}nog krila prirode – zdanja pogodnih za ìvot i planetarno-nebesku orijentaciju ostrvljana. Trenutak ti{ine – unutar pra{ume prepune zvukova ostrva. Samo oni malobrojni, na vreme prebegli – koji zelene zvezde {to razja{njava poreklo ostrvske klase. Hiperborejci. A potopljeni ostrvljani jo{ dalje tumarahu davne svetle}e olupine, ili kronosu prkose}i Lemuri.

– be{e poslednji znak opomene za napu{tanje nemahu ose}aj premo}i – behu svedoci pojave I samo oni – kao njome vo|eni – postahu morima, kao vazdu{ne skeletne prikaze: oni su

Setila se zatim toga {ta je usnila pro{le pozne jeseni: planeta Zemlja se malo bila nagnula ka jugozapadnoj strani, gde joj je pretilo skretanje s stare putanje i obru{avanje u bezdan. Blagi potres ju je probudio, jo{ joj je odzvanjao golem bruj u u{ima, a od stopala su joj krenule struje jakoga naboja – {to svakako vi{e nije bio san! Razmi{ljala je: ju`na Zemljina polulopta, u podsvesti severnih naroda predstavlja rajsko prastanje, sveprisutnu pro{lost kakva se nije dogodila: ona je obe}anje uokvireno obzorjem pravde, {to dolazi na samom kraju istorije; ona je ne drugo do znak samosvesne nemogu}nosti sopstvenog apriornog ostvarenja. Mesta slivanja podzemnih voda /vrtlozi tamne energije/ predstavljaju izvore napajanja tropskog rastinja – jednu veliku nepoznanicu /od koje je potekao ìvot/. Na krajnjem severu polarna svetlost ~ini opre~ni izvor ukorenjenosti ìvih stvorenja – koja grabe sa visine i spu{taju u dubinu ovu trenuta~nu viziju prvog stvoriteljskog bi}a. Ali to bi}e vi{e nema svoju astralnu prêdivnu materiju, jer ju je predalo svetu – koji se od njega otu|io i raspao na dve polovine! Duhovi iz podzemnih pe}ina napustili su svoja uto~i{ta na jugu (koja je ispunio korov) i vinuli se (zanosom) u polarni krug; stoèr sazve`|a, koji nije zamenio toplinu prvobitne pe}ine, ali je zadrào u se}anju viziju i{~ezlog: i{~ezlog bledi lik majke koji se udaljava od ljudskog sveta. Sada koloplet duhova savesti, unutar pro{log zbivanja, predvodi ona (krilata mala vila, sklup~ana usred oluje) u kojoj je koncentrisana svest o nemogu}nosti daljnjeg prostiranja (ve~nog {irenja) maj~ine tamne energije. I ona – poput Arijadne – iz upetljanog klupka tih duhova – izvla~i vr{no-uzlazni konac; onaj koji se vezuje za kakvo zemaljsko bi}e, kome – usled posve}enosti bledoj udaljavaju}oj prilici – treba{e hitna pomo}: jedan novi orijentir. Povodom toga je napisala: - @alosna ptica Dok je vladao kru`ni tok vremenâ ptica-selica je stalno menjala pol magnetnog pera vrh svoje glave. Ali, kada se ustalila na Severu, nemo}na da u jesen poleti (zato jer je jedno, spram nje pobedni~ko vreme stalo na ~elo uzlazne spirale doga|anja) zov (nedogo|ene) pro{losti postade toliki da izazva u njoj gr~. Fontana svetlosti {to izvire iz pernate krune se zaledila i okovala pticu, a glavno magnetno pero je po~elo da joj se koleba izme|u dva suprotna zemljina pola – opredeliv{i se za procep sred dvosmernog vremena; tj. za prolaz unazad ka mestu izop{tenom iz op{te struje: ka komori njenog uma, gde pluta ostrvce od okatog kristala, koga napaja{e kap s tavanice vremena.

Nova elita na Zemlji Zemlji – razmi{ljala je – bi se sastojala od onoga lanca zemaljskih individua kakav se odmotava samo s vretena njihovih ejdetskih slika, eteroplovnih duhova savesti. Izgon iz rodne ku}e, ku}e u kojoj je nabujao korov oko spomenikâ i privukao smutna stvorenja iz njezine retrogradne pro{losti, biva nadome{ten jakom pismenom mre`om svetskih putnika, arheologa-tuma~a i antropologa. Oni }e – otkrivanjem daljne starine – ponovo da uspostave mnoge kosmopolise na Zemlji; one bez ~ije oscilatorne vertikale – zuje}e rilice zlatne bube – nema uspona u zvonastoprodubljeno indigo nebo. Jo{ je dodala:

- Jezik ptica (…) ^udovi{na, u beskrajnom samoosvetljenju, njihova zaliha u~enja; A oni, prognani u skladnu ekstazu I heroizam otkrivanja. (...) – Da li se to drevno divlja{tvo opra{ta? – (“Kretanje”)**

Plemenita Astreja (samo`rtvena Daleka) nije uspela da znanjima iz sveta nadmese~evog usavr{i ljudsku prirodu, a samim tim ni da u~vrsti (odve} kratkotrajan) pravedan poredak na Zemlji. Uspela je samo da usavr{i Spekulum putem koga nebesnici osmatraju zbivanja na Zemlji, i time ublaì istoj krajnju presudu... Ali, od prizora tog zemnog nesavr{enstva umrlo je bi}e Mese~evo, ostaviv{i za sobom jezovit huk; istopilo se ono, te je od njegovog Lica ostao srebrni rog, kakav je ljudima sluìo tek za uspomenu na izgubljeno pravreme... Tada se pojavila prva odmetnica Kosmopolisa, istim srpom naoruàna i iz {ume vrebaju}a, Artemis (da li sama Astreja, u svom preobraènju?); ona koja je upori{te dostojanstvu ljudskog roda prona{la u (ponovljenoj – izgubljenoj?) ophodnji sa divljim ìvotinjama (posebno: no}nim pticama). Samosvojnost zveri be{e kvalitet koji je uzmakao ~oveku Kosmopolisa. Jer, zver je nosila u sebi latentnu mo} saznanja, ve}u od sveg zvezdanog znanja: – krik prvog pitanja.

Najzad joj se ukazao smisao raskola: - Vremenski Levak U srcu Atlantide postojao je nesklad izme|u plana primljenog odozgo i materijala crpenog odozdo. Ravoj primitivnog uma nije mogao da sustigne viziju koja ga je pokrenula, te se zaustavio na

pretposlednjem stepeniku hrama – ~iju je skalu sâm izgradio. Tada je do{lo do prvog pogleda unazad: unazad na zgaèna stvorenja du` pre|enog puta, koja ne behu shvatila ritam i redosled povorke {to se kretala (kao-usnu) ka vrhu razja{njenja zvezdane vizije; ona su dopustila da ih sasvim obuzme pohlepa, te su previdela {estarom nebesa prautvr|en raspored. Tek se tu – preko prizora nasilja – javila svest o rascepu onog gore i ovog dole; jer ovo dole je praznina samopreispitivanja onog gore, ne i njegov gradivni materijal – koji je (kao fakticitet drevnog vremena) osu|en da se uru{i-u-sebe; te i da vaskrsne iz svog ostatka, ostatka putem progovora zavi{}u povre|ene okrugline onog gore – koje je najzad shvatilo svoju samodovoljnost; autonomnost sopstvenog razvoja, {to proisti~e iz dobro patentiranog vretena, ìvog kostura slikotvorstva. slikotvorstva Ali, na prvom mestu – iz govornog subjekta, koji je ~ovek samoprevazilaènja svoje prvobitne situiranosti na blaènom ostrvu – kroz dar smeha: smeha sâme Baubo. Otud sledi oslobo|enje daha iz tamnosvetlosne ~ahure, metamorfoza svilene bube, ili {irenje saznajnih horizonata na sve strane.

Novi zakon Atene Palas, koja – Gromom izba~ena iz komore Uma – potiskuje zakon evolucije u najdublje podzemlje – da bi tamo ovaj uveli~ao svoje dejstvo; dejstvo te ujedno prerastao u maslinu {to gran~icom doti~e oblake: platformu Hiperboreje. “[ta”, mislio je on, “zar bi bilo mogu}e da se pod na{im nogama pokre}e neki zaseban svet, pun ogromnog ìvota? Da u Zemljinim bezdanima vr{ljaju ne~uveni stvorovi, koje bi unutra{nja vatra mra~ne utrobe razvijala u dìnovske i duhom silne prilike? Da li bi ovi stra{ni stranci, isterani prodornom hladno}om, mogli jednom da se pojave me|u nama, dok bi se mo`da u isto vreme nebeski gosti, ìve jezikom obdarene slike sazve`|a, pojavili nad na{im glavama? Da li su ove kosti preostaci njihovog odlaènja ka povr{ini ili znaci bekstva u dubinu?” ***

& Elenora je kroz sve svoje astralne i geoenergetske avanture izlazila sa odre|enim saznanjima, i pri tom prolazila bez ve}ih udesa, te je s razlogom izazvala pa`nju okupljenih znanstvenika. Tek kada je uljez skupa okom zgrabio reljefnu sliku njenog uma i time o{tetio njegovo za{titno staklo, njeno unutra{nje bi}e po~elo je – kroz nastalu pukotinu – da krvari; i time da se izlaè {tetnom uticaju spolja{nje atmosfere, te oksidacijom promeni cinober boju svoje davno upaljene zvezde zore u plavo; te da putem te novonastale boje retu{ira vlastiti vitra` – ~ime on celi tako {to iz vlastitog oìljka zvonko uvis procvetava. & Elenora se prenu iz svojih opse`nih se}anja i razmi{ljanja kada je na okruglom mesinganom stolu – postavljenom ta~no ispod temena krovne konstrukcije – spazila jedno pismo: bilo je adresirano na nju. Majka njene sestre – s o~eve strane – koju nije videla ~itavih pet godina, pozivala ju je da ih poseti. One su stanovale tek nekoliko ulica dalje, na zapadnoj strani grada, na zelenoj padini koja se okomito spu{tala do okeana; deo njihove ku}e se mogao videti kroz zapadni prozor Elenorinog potkrovlja. Elenora se odazvala pozivu; njena sestra Ada je kao mala bila vrlo vezana za nju i uvek je plakala kada je morala da napusti njen dom – koji joj se ~inio mnogo ~arobnijim od njene ku}e. Za razliku od Elenorinog zlokobno-vilinskog lika, koji je upadao u o~i svojim {iljcima, Ada je imala an|eosko-ikonografski lik savr{enih proporcija – a uz to i potpuno poverenje prema predo~enim autoritetima. Ali to je bila onakva vrsta nekriti~kog poverenja kakva je – nakon razo~aranja kakvo donosi iskustvo – mogla lako da se okrene u vandalizam. Maloj Adi je prijala sloboda koju je imala u Elenorinoj ku}i, ali nije bila u stanju da samoj sebi postavi granicu iste – usled ~ega bi padala pod vlast svoje sopstvene neobuzdanosti. I zaista: sada kada ju je videla kao stasalu devojku od petnaest ipo godina, morala je da primeti znatnu promenu: izvesno ta{to zahla|enje izraza njenog lica, s tokom misli uperenim na jedan odre|en cilj. A pre je njen pogled lutao kroz prostore poput izmaglice, i ~itavo je njeno kretanje – kada su se kao deca zajedno provla~ile kroz venjake – bilo lelujno. Njen novi lik izraàvao je potpuno poricanje svega {to je bilo ranije. Njena majka Alisa je bila poreklom iz naroda, ali se udajom za gospodina i ustrajnim obrazovanjem profinila – oplemeniv{i svoje instinkte, koji su bili jaki poput vodene stihije.

Neke porive unutar sebe ipak nije mogla da savlada: gajila je veoma ambiciozne planove u odnosu na svoju k}erku, i nije prezala od toga da ih ostvari po ma koju cenu. Cenila je Elenoru, ali je o~igledno na{kodila njenom odnosu sa sestrom neprestanim upore|ivanjem druge s prvom. Nakon razgovora o njihovim ìvotima u periodu duge razdvojenosti, Alisa je obznanila Elenori glavnu vest: njena k}erka je primila – na Elenorinu ku}nu adresu – neobi~no pismo od jednog Indusa: upravo onog koji je bio na skupu znanstvenika na kome su bili i ona i njen u~itelj. Na osnovu svoje posebno aspektovane astrolo{ke mape i jo{ nekih pomo}nih sredstava odredio je ta~no mesto i vreme Adinog ro|enja; tako|e i to da je ona Elenorina sestra od ujaka, i da je u nju usa|en jedinstven duhovni kapcitet koji bi mogla da razvije – ukoliko se sa ovom njegovom preporukom obrati Sedi{u u Francuskoj. – To je krajnje cini~no! – neverovatno dvoli~no! – odvrati Elenora, kojoj se na licu ogledao neiskaziv uàs. – On zna da ga tamo preziru, jer su prozreli njegove trikove i otkrili da je mapa patvorena. Sigurno se kod nekoga raspitivao o mojoj porodici i tako saznao za Adu, kao najmla|u i po svoj prilici najpodlo`niju njegovim sugestijama. – Ja ne verujem da je on tako zao kao {to ga ti prikazuje{ – odvrati Alisa – ve} da ga je njegova rodna okolina u~inila smutljivcem; on mora neprestano da laè – i to u vi{e slojeva – da bi opstao. – Ako Ada èli da studira u Sedi{tu, pone}u ja sa sobom njene radove – posebno one koji se doti~u starih civilizacija i teorijske fizike – i li~no ih predati svom pokrovitelju – predloì Elenora. – Ja ne bih tako rezonovala – odvrati spremno Alisa. – Ti si za njih – dokle god si isklju~ena iz ~lanstva – samo u~enica. Svoje autorske radove moè{ promovisati tek kad za to sazri ~as; mo`da ~ak i posthumno. A osim toga, oni ipak ne pori~u vrednost Indusove mape – ona moè dati zna~ajan doprinos ~ove~anstvu kada se vaspostavi njen prvobitni oblik – u ~emu si im ti nezamenjiva pomo}. I na kraju }e se u originalnoj astrolo{koj mapi prepoznati kako tvoj nesumnjivi potencijal tako i onaj malo manji u moje k}eri. – Ako bude tako, onda vam ovo gadno pismo ne}e trebati. Ja ga u svakom slu~aju ne}u poneti sa sobom! – odvrati Elenora. Me|utim, Ada – koja je slu{ala ovu raspravu iz ugla druge prostorije – bila je i dalje ponosna na pismo koje je dobila. Iako joj je ono pre sluìlo na hvalu nego {to je zaista nameravala da ode u Sedi{te. Dobacila im je samo to da joj uop{te nije bitno uvaàvanje Indusovog mi{ljenja od strane Sedi{ta, jer je ono ve} uvaèno na drugoj – za nju mnogo zna~ajnijoj – adresi. Ni Alisa ni Elenora nisu shvatile zna~enje njenih re~i, te se razi|o{e u neodre|enom polurazdoru. Kako se kasnije ispostavilo, Ada je imala paralelan ìvot koji je ve} duè vreme krila od majke: vezu sa momkom koji je bio osniva~ laburisti~kog kruòka u svom mestu. Pun mr`nje prema ìvotnom stilu buròazije, zalagao se za ìvot u komuni. Me|utim, iznenada je prestao da bude laburista i postao misti~ki opredeljen: jedini na~in da – na svoj èljeni

na~in – preokrene lestvicu dru{tvenih i moralnih vrednosti. Njegovo interesovanje za Adine radove o prastarim kulturama nije postojalo zarad pronalaènja za~etaka gra|anskog dru{tva u njima, ve} zarad sopstvene te`nje sunovrata u prvobitnu zajednicu; onu kojoj je – kao vi{estruko zapletenom vencu svejednakosti – nedostajao kolovo|a: on sam. Kao ~ista suprotnost kultu starine, odgajanom kod njene majke, javila se kod Ade – na belom listu njene isklju~enosti iz duha promi{ljaju}e savremenosti – slika izokrenute modernosti; modernosti; slika izolovane sada{njice, koja ignori{e proces koji ju je izneo – te koja se otud svodi na surogat prastanja, kopiju pramajke. Jer, ona jednom odapeta strela pramajke {to stremi postistorijskom vremenu, biva u letu {~epana rukom crvenog laburiste i poslata u slepu ulicu: pomereno teì{te prevrata. Jer, u pitanju je jedan sebi nedosledan anarhizam, koji upravo vra}a orijentalno-despotski apsolutizam. I to u obliku novope~enog liderailuzioniste, {to zavodi na~elo mehanizacije u sferu ljudske psihe ukidaju}i joj pravo na usamljeni~ko za~injanje razvojne linije njeni njenih misaonih tokova – koji sada moraju biti u funkciji neprirodnog poravnanja ìvota unutar odre|ene zajednice! I jo{ ne{to: Ada je shvatila kao svoj zadatak i obavezu da ispri~a svom tajnom vereniku Zorou sve {to zna o Elenorinoj li~nosti i ìvotu – ne bi li on na{ao na~in da je spase i prevaspita! & U no}i nakon posete sestri i njenoj majci, Elenora je – prespavav{i u sobi svog potkrovlja sa terasom okrenutom na zapad – usnila uznemiravaju}i san: njen brat i ona su bili – silom nekakve neznane sudske presude – iseljeni iz rodnog potkrovlja; zato da bi se u njega uselio novi opunomo}eni vlasnik: Indus, uljez sa skupa iz opustelog zamka, koji se u ovom snu stopio u jedno sa jednim pritajeno-nasilnim de~akom iz njihove ulice, sa kojim su ~esto imali okr{aje kada su bili mali. Bili su u tom snu iseljeni u potpalublje la|e – koja je stajala u luci kao dom za besku}nike, a ne kao sredstvo prevoza na drugo mesto – i kroz okrugla okna gledali u rodnu kulu kao u zauvek izgubljenu stvar. Svrativ{i do svoje ku}e, radi poslednjeg poku{aja protestovanja, dobila je u ruke izvesnu nadoknadu: srebrnjake, koji nisu – kada ih je bolje pogledala – bili {tampani kao novac, ve} kao kockice ruleta ili opcije putovanja: putokazi {irenja prekookeanske mape. A zatim su postali krilate o~i, kakve se roje pod krovom njihove kule, i izle}u kroz odàk u visine. U tom trenu se probudila. Bio je ~as pred svitanje: kroz tanke zastore je jo{ sijao polupun Mesec a male laste u gnezdima pod krovom tek {to su po~ele da kri}e. Popila je ~a{u vode sa postavljenog sto~i}a pored sebe i uspravila se u krevetu. U tom trenutku spazila je kako kroz beli zastor terase prolazi tamna senka – silueta stasitog mu{karca – koja se uputila pravo ka njoj stegnutih pesnica i uputila joj glasnu pretnju (ova je odzvonila kroz prostor kao zvuk ispod povr{ine vode): – da se ona nipo{to ne usudi da upotrebi te nov~i}e! Osetila je smesta da je materija od koje je on sastavljen magnetna i da se prema njoj kre}e kao hipnoti~ki talas. I uprkos samrtnom strahu i parali{u}em iznena|enju iz nje se otelo: – E, ba{ ho}u! On je ve} bio krenuo da iza|e kroz zastor, kada se naglo okrenuo – kao da je ~uo njenu misao – i {~epao je za rame. I taman {to je pomislila – gotova sam! – odnekud iz prostora su

iskrsle dve ruke u crnozelenim zvonastim rukavima (nalik na prastare jelkine grane) i dobro joj poznati glas pokojne bake: – Ni{ta se ne boj, milo moje dete, mi tebe ~uvamo! U tom trenutku stisak na ramenu je popustio i senka je pobegla. Da li je to bio san, odnosno, da li se ona uop{te bila probudila? Elenora se u svakom slu~aju nije po drugi put probudila, svest joj je tekla kontinuirano; rame ju je jo{ bolelo od stiska a ~a{a vode je zaista bila ispijena. Kada se uverila da se ovaj ne}e vratiti (– u njemu je po~ivalo isto neko mi kao i u glasu njene bake; dakle: s jedne strane zbirna senka, kao otelotvorenje zajedni~kih osobina svih njenih neprijatelja, i s druge strane, pruène jelkine grane kao izvr{ioci bliske joj volje zbirne majke {to izdaleka motri na nju –) ustala je i pro{etala kru`nom terasom. Bilo je ve} uveliko svanulo te se nije vi{e pla{ila povratka senke, mogla je da razmi{lja. – Ova ku}a mora ostati prazna – zaklju~ila je – ili biti pretvorena u muzej; ona je i sva~ija i ni~ija. Jer, kako da kroz nju huji dah preispitivanja jedne u tlu joj ukorenjene davnine ako je do vrha popunjena stanarima? & Tek kada se Elenora ukrcala na la|u i o~i joj se behu ispunile sivoplavi~astim odsevom nebesa, shvatila je da ide u susret potpunoj neizvesnosti. Pa ipak, osetila je milost preobilja na vr{nom talasu te neizvesnosti – {to je nadolazio s one strane dalekog horizonta. Osetila je àljenje {to napu{ta ostarelog Alberta i njegovu ~arobnu malu ku}u – {to je postala ~ahurom njenog odmetni~kog bi}a i uvukla u sebe beskrajno prostranstvo pustare. Uz to, nije bila sigurna da }e biti dobar student, jer je njen um – i uprkos posedovanom àrkom interesovanju – bio duboko i neobi~no odsutan, neprestano zauzet svojim podzemnim tokovima. Probrani fragmenti /izdvojeni detalji/ neke izu~ene oblasti sklapali su se u njenom umu uvek u neki drugi poredak ili redosled spram onoga kakav je vladao u kontekstu iz koga su oni bili preuzeti. Njen um neobi~no je saìmao u jedno udaljene geografske destinacije i nezavisne istorijske doga|aje – {to se ispostavilo kao prepreka njenog snalaènja u ovom svetu. Morala je da uloì vi{estruk napor radi svog prilago|avanja. Stoga, mogla je da postigne od nje o~ekivano potpuno obrazovanje samo sopstvenim, odlagaju}im ritmovima – koji bi stupanj po stupanj namotavali na vreteno pripovedanja nit tamnosvetlosne materije jednog uporednog sveta. Prispev{i najzad u luku Normandije, zahvatila ju je neopisiva panika – zbog gu`ve i meteà na kakve je bila potpuno nenaviknuta. Uletela je u prvu diliànsu i nije se zaustavljala sve do Pariza, gde ju je ~ekala tetka Telma. Prvi put je videla grad koji je ve} dugo ìveo u njenoj svesti, zahvaljuju}i brojnim vinjetama i op{irnim pri~ama svoje tetke. To be{e grad ~iji je najvi{i toranj prosecao najtajniju komoru odmaknute svetlosne sfere, odnosno zadirao je u crnu zenicu sun~anog – sutonjim ovojima pro{irenog – oka. Telma je stanovala u jednom napu{tenom slikarskom ateljeu, na vrhu vi{espratne ku}e, ~ije su cele zidne povr{ine bile u staklima – omogu}iv{i fantasti~no uranjanje u dubinu sutona. Njegove prosute pastelne boje i promenljive vatre do~aravale su Elenori alhemijski proces du{e-na-umoru, o kome joj je toliko govorio Albert. Budu}i okovana impresijama, tek je posle dva meseca nastavila svoj put.

Za to vreme je napisala: - Put preobraàja materije Sun~ano oko izlilo je tamninu vlastite zenice u najuì ostrvski (kritski) krug. Tako je nastalo okno se}anja, u kome su se ogledali svi budu}i uàsi ~ove~anstva, – tako da ovo gnevom zaplamti i pepelom ugasi samog sebe. Ali u tom vulkanskom pepelu bi utisnut beleg Sun~ane vizije /nacrt visoko-stilizovanog kosmopolisa/; – one vizije koja se odnosila na post~ove~ansko (labudu posve}eno) vreme (Apolonovo). Tako cug podzemlja odnese sav ovaj prah do kopneno-uzvi{ene pe}ine (Delfa) – {to odisa{e parom svog nakapavanja nedohvatnom zvezdom Severa. I tu se – u {upljem steci{tu planina – dogodilo sudaranje dva mlaza; trenje dve zenice: maglenovide (Mese~eve, Gorgonine) i jasnovide (Sun~eve, Persefonine). Iz vakuuma njihovog vrtloènja rodi se tre}e oko: barjak Maj~inog samoodno{enja, {to su~e ka svojoj sredi{njoj praznini – prolazu ka onostranome; zemlji Hiperborejaca. Ali i unazad: ka mestu preuspostave nepomerljivog merila otmenosti, odnosno, ro|enja prvog odmetni~kog para o~iju (Artemis i Apolona); – ka ostrvu Del, {to se – obuhva}eno sedmobojnim krilom no}ne svetlosti – opervazi ljuspama zlata. Ono ne be{e vi{e ljudima nastanjivo. Stari svet se klonio svom kraju (...) Nemilo je duvao hladni severac preko uko~enih polja, i uko~eni ~udesni zavi~aj razvejavao se u etar. Nebeske daljine ispunjavale su se blistavim svetovima. U dublje svetili{te, u vi{i prostor ~uvstva kretala je sa svojim silama du{a sveta – da bi onde vladala dok ne po~ne svitati svetska veli~anstvenost. Svetlost nije vi{e bila boravi{te bogova i nebeski znamen – preko sebe su oni prebacili veo no}i. No} je postala golemo krilo otkrivenja – u njega su se vratili bogovi – i usnuli da bi se u novim prekrasnijim obli~jima vinuli iznad promenjenog sveta.****

A zatim: Atlantska (Kritska) Kruna – ostrvo najprobranijih duhova, gde je utisnut pe~at Plejada – ne sme da teì ogra|ivanju! Jer upravo kroz njegove tajne pukotine struji dah samosvesti Stvoriteljke, {to ga zvezdanim telom nadsvo|uje. A upravo zato jer je njegova svetlost (“sjaj hiljada ~istih du{a”*) sa stanovi{ta okolnog sveta tama, mesto potpune ne~itkosti, njemu se – za vreme “no}nog provetravanja”** sopstvenih duhova – prikrada zloduh samovlasnosti, Senka Majke. I ona prodire u njega mlazem svog jednostranog vidstva, izazivaju}i na njemu poàr – usled otvaranja njegovog (za postanak ljudske vrste uputnog) skladi{ta! uporedo, kov~ega njegove odba~ene prvomogu}nosti postajanja ne-umerenim, samo`rtveno silovitim! A time su zraci ovog neèljenog pogleda odbijeni, jer skladi{tem preobraèni – skrenuti u pravcu ra{ivanja onog nemilosrdnog tkanja {to ih je na samome izvoru sputalo. To je pogled-u-budu}nost jedne ptice koja samu sebe (jo{) ne vidi, te se strmoglavo vra}a u vlastitu pro{lost – {to u svojoj kraterskoj {upljini sve vidi i za sebe zna. A tek sa ga{enjem poslednje iskre tog pogleda, koji je na Zemlji uspostavio prvi pravedni poredak, posmrtno produèni mlazevi njegovih jama nalaze prostor za ekspresiju vlastitog suvi{ka (Horu, Fugu). Ti isti mlazevi isijavaju u prostor iza okeanske povr{i, {to prigrljuje odvaljen lednik Severnog pola; zapravo, plamte}i {iljak planetarnog stradanja – njegovo osetilno dube}e prekomerje!

& Spu{taju}i se diliànsom u ju`nije krajeve, Elenoru su opili mirisi polja kakve nikad ranije nije osetila. Sanjala je, zatim, kako lice njenog budu}eg pokrovitelja (koga je videla ugravirano na bakarnom tanjiru, koga je neko od istraìva~a doneo u Englesku) prelazi od ljudskog u ìvotinjsko, i obrnuto; to se odvijalo naizmeni~no, u nedogled. A ona je uzalud traìla – s pogledom fiksiranim na steci{te ta dva suprotna smera vremena – putokaz krajnjeg izlaza; prevagu razre{enja ove dvojnosti.

Probudila se kada je diliànsa po~ela da se penje ponad Dordonje, i vazduh postajao o{triji: zadivila se prozra~no{}u ùtih listopadnih {uma koje su – i uprkos tom svojstvu – bile obdarene ne~im nedoku~ivim: jedna vizura iza druge, beskona~no izmicanje ne~eg nave{tenog, sasvim nenadan zaokret puta i povratak na isto mesto, ali s njegove opre~ne strane: – uvijanje puta u osmicu. Kada se diliànsa kona~no uspela na goletnu visoravan, ugledala je ispod sebe razbacane breùljke: bili su kao svetla ostrva u modrom nebookeanu, koja se – poput narastaju}e pene oblakinja – sastavljahu u telo zmaja-na-izdisaju. Bio je pozni oktobar. Dvorac njenog pokrovitelja – oaza usred pustinje – bio je zvani~no predstavljan kao edukativna ustanova, namenjena prvenstveno za mlade talente. Iako je uistinu bio Sedi{te ilegalnog okupljanja istraìva~a svih tabuisanih fenomena u prirodi i dru{tvu; tako|e, okrilje svih izgnanika po tom pitanju, bri`ljivo ~uvanih od znala~ke gramzivosti vladara. Elenora je zvani~no putovala tamo da bi stekla rang u~iteljice, {ire prosvetiteljske orijentacije. Za po~etak, predava~e samo deci iz obli`njih sela: dobro pokri}e za njeno prisustvo. Razmi{ljala je o tome kako }e svoje samoskovane anglosaksonske izraze – saète u posebne mukle formule – prevesti u {iroko opisne, ulan~avaju}e ili eksplikativne francuske izraze. Podsticaj za upu{tanje u takav visoko-rizi~an poduhvat samoprevo|enja (jer tu preti opasnost da se izgubi ono jednom postignuto u jeziku) pruào joj je muzi~ki mehanizam fuge. Ina~e, ona je izvesne fuge – nalik na one ve} ~ute, iz perioda baroka i ranog romantizma – ~esto ~ula u snu ili polusnu. Iako mnoge nisu bile (jo{) napisane u ovom svetu! Ali one – odvi{e udaljene – kao da nisu teìle da u njoj prona|u medijum svoje materijalizacije. Bile su naprosto arhivirane u astralnom svetu, i time tek za nekolicinu oslu{ljive; bile su verovatno i zapisive – za one koji su pored mo}i njenog prislu{avanja raspolagali i dovoljnim znanjem za pre~itavanje njenog koda. Kompozitori su samo podesni mediji za ne{to {to ve} postoji – pomislila je Elenora; – sa pesnicima, filozofima i interpretatorima je druga~ije: tu ima mnogo vi{e prostora za li~no arbitriranje. Kada je – u plavoljubi~asti suton – prispela do drakonima ukra{ene kapije dvorca, i duga~kim kru`nim stepeni{tem prispela na njegov prag i provirila u njegovu unutra{njost, bila je isto tako zgranuta prekomernim sjajem i rasko{i kao i njena tetka. Upitala se gde je ona to zaista do{la, i kako je to mogu}e da postoji toliko ogroman raskorak izme|u asketskog duha okupljenih istraìva~a u Engleskoj i ovoga {to je ovde zatekla. Za to je, svakako, bio zasluàn niko drugi do sam plemi}: oprema unutra{njosti ovog dvorca bila je njegov izbor i ukus. Rasko{i, dvorano gde kralj zavedeni Gr~ venaca gleda, smrt u sve~anosti, Samo ponos vi ste, skriven tamnom zlosti Oku samotnika, verom zasenjenim. Znam, daleko od te no}i, zemlja sjajnim Bleskom daje svetlost neobi~noj tajni I rugobni vekovi je manje mra~e.*****

Pro{lo joj je tad kroz glavu da je ona preko no}i izgubila sve svoje domove: Albert je postao nastrano senilan, karakterom nepouzdan – menjaju}i, i to u toku jednog dana, bitne stavove i opredelenja. On je – po obave{tenju iz poslednjeg pisma, koje je bilo stiglo u Pariz – kona~no pao pod starateljstvo gospo|e Eme iz susedstva. A tetka Telma je obolela od nervne bolesti koja je znatno promenila njen karakter: teìla je u~malom ìvotu, sasvim napustiv{i svoj pre|a{nji avanturisti~ki duh: Elenori je po~ela sve vi{e da name}e brojna bezrazlo`na ograni~enja – okolnost koja je dovela do toga da Elenora, kolebaju}i se do poslednjeg trena, nastavi svoj put. Ovo uàsavaju}e zdanje bilo je – htela to ona ili ne – njeno poslednje pribeì{te. Mora}e da ugrabi jedan vlastiti prazan prostor od ove rasko{i. Pokrovitelj Sedi{ta, plemi} Hajnrih, bio je na putu, ali su je njegovi zamenici veoma ljubazno do~ekali – pokazav{i joj kru`nu biblioteku, veliku kao zvezdano nebo, i dodeliv{i joj ~aroban usamljeni~ki kutak za ìvot i rad: bio je okrenut na severozapad, gde su se dva goletna brega kosila i usecala – upravo kao i ispisuju}e trake na predve~ernjem nebu. Sela je kraj otvorenog prozora i u jednom dahu napisala: - Op~injavaju}i prizor -

Propast Atlantide: autokorektivni plamen u njoj samoj Mala Atlanti|anka – i uprkos jasnoj svesti o bliskoj opasnosti – oklevala je da napusti ostrvo, sa sopstvenom klasom lutaju}ih duhova. Jer, u Sedi{tu kru`nog grada nalazio se uput za napu{tanje ostrva, du` odre|enih putokaza {to vode do obale nove izronjavaju}e zemlje – koga je samo ona uzimala u obzir: jer je jedina verovala u trijumf krhkog nad preogromnim. Bi}e ostrva je samo unutar sebe sadr`avalo formulu samorazaranja – pred-znanje o vlastitoj katastrofi, pre`ivljenoj u vremenu pre postanja.

Uput je govorio o tome da srp meseca-u-opadanju ({to zloslutno obasjava grotlom ostrva pradavno izba~ene blokove kamenja) mora da obrne pun krug, da bi na pravi na~in akcentovao/podràvao Veneru: hladnu zelenu zvezdu na crnoljubi~astom nebu predstoje}e katastrofe; posmrtni amblem Atlantide. I na taj na~in dao smernicu plodonosno-vatrometnom rasejanju uàrene kugle, hitnute iz vulkanske dubine ostrva. I da bi Neptunov trozubac bio – u fazi punog meseca-u-senci – zaboden u kome{aju}e jezgro vulkana, te na taj na~in izveo njegov dugo sputavani gnev na povr{inu: munja {to iscrtava putokaz ka izronjavaju}oj zemlji: Hiperboreji. Putokazi Putokazi k Hiperboreji: stabla rastrzana silinom sopstvenih u-dalj-zanose}ih ~vorova – budu}i jednom otrgnuta od gustine sokova ju`no-ostrvskog tla, to jest. vulkanski postalog zemno-nebeskog {ara sredi{ta – nastavljaju da se vrte oko svojih osa, sve dok se ne pribliè pragu nesaznajnog... Tako sva ona – budu}i hodaju}a i nalik na barjake, te vo|ena onim vrtlogom preobilja {to je pretvoren u per~ine sopstvenih odgonetki – prvi put upoznaju severnu stranu; onu gde sutonji zraci, proizi{li iz sfere (naprsle naprsle, naprsle jer kro{njama zarobljene) jasnosti, jasnosti drhte da se ne okliznu u no}... I tad oni – na rubu svog ga{enja – ispredaju srebrno-vrludav izdanak sfere, kobilicu lako-zaokretne la|e sutona.

- Ozirisova Jedrilica Kobilica brodolomne la|e sutona, izdanak potonule {koljke bla`enih, ima bisernu osu, rezervoar tamne svetlosti koji kaplje (prosuta sun~ana sr`) – i posthumno za~inje Hora ora (tre}e oko). Taj rezervoar je stoga ne drugo do klijaju}i kapacitet sun~anih pega, sabitih u predivno vlakno – {to iznosi, iz rosnog krila no}i, zvezdu poslednje jasnosti.

Ozirisovo mrtvo-proklijalo telo se – shodno preure|enju odnosa samih stresnih ta~aka u njemu – razudilo u putokaze. Tako je ono tek posthumno dalo nov predivni materijal za nebesku jedrilicu – koju pokre}u vetrovi sveg njegovog za-`ivota-pretrpljenog jada. A zaostala pokreta~ka sun~ana sr`-u-njemu se – svojim tihim iskapavanjem – pretvorila u fosforescenciju jedne zinuto-preduboke zenice: oko slep~eve orijentacije, usled koje se on jedini penje uz lestvice. Ali drugom nekom taj jedrenjak u dnu zatona crnog vina, i taj miris! I taj `udni miris mrtvog drveta koji nosi snove o sun~evim mrljama, o astronomima, o smrti… Taj brod je na{ i mome detinjstvu nije kraj. ******

& îm je izvr{ila svoj glavni zadatak – a to je vra}anje mape zla u njeno prvobitno stanje – Elenori su dali znatnu slobodu u izboru oblasti njenih zanimanja. Motivisana kontaktom sa obdarenom decom i omladinom iz raznih zemalja i dru{tvenih klasa, po~ela je sve vi{e da razvija ume}e izlaganja vlastite hermeti~ke doktrine jezikom novootkrivenih ànrova, kakvi su imali daleko {iru komunikatibilnost od onih koje je bila ranije usvojila u Engleskoj. Ose}ala je neizmernu radost u preno{enju vlastitih ideja i hvatanju u ko{tac sa razli~itim recipientima – tokom zajedni~kog hodanja po golim breùljcima okolo dvorca. Unapredila je time i samoizneti obrazac tuma~enja, bivaju}i najzad spremna da ga primeni na odmetnuto jezgro prateksta – koje boravi kod svog neprijateljskog blizanca. Produbila je povest Atlantide: Lemurija – sme{tena negde u srednjem Pacifiku – bila je daleko starija od Atlantide; posedovala je

hram zenice sunca.

Odvaljen vrh piramide, ili strela sun~ane vizije, sadràvala je u sebi jedinicu mraka; mraka odnosno, njen vrhunac se /samozaokretno/ napajao na tom izvoru; ptica kondor /sun~ana letilica/ je /tokom selidbe/ udahnula maglinu iz ponora ni{tavosti, i ova je postala sastavni deo njenog /vi{evrtlo`nog/ puta. Stanovnici Lemurije su toliko bili uronjeni u prikazu zenice sunca, da nisu videli samu okolnost njene pojave; a to je mulj samorazornih samorazornih du{a – koji, strelu ove prvoizronele sveop{te-svetlosne du{e, teì da obru{i i usisa u dno svih bezna|a. I hram zenice sunca – nasa|en na u{}e podzemnih sila – i stanovnici okupljeni oko njega, potonuli su u algama obraslo podokeansko dno. Oni – odve} zaneseni lepotom – nisu vodili ra~una o potrebi rashla|ivanja sun~anog diska, na koga su se upisivali sadràji no}nosvetlosne no}nosvetlosne kugle prorokovanja, prorokovanja posa|ene na sredi{nje postolje unutar hrama. Iako je ovaj isti izazivao {umske poàre. Nekolicina preìvelih prenela je kristalnu kuglu i njen disk na susedni kontinent, odakle su ovi najzad stigli do Atlantide. Zato, jer su samo Atlanti|ani – iako li{eni predstave o pratvorcu – imali izgra|ene brojne prstenove okolo mesta za sun~ev hram. Tako je donesena kugla najzad izra~ila sadràj svoje – diskom pre~itane – unutra{njosti na okolne prstenove prstenove; ve ispisala konstelaciju sun~anih pega, {to odgovaraju kako licu majke stvoriteljke tako ta~kama zla u ljudskoj prirodi. Ostavi dom od kristala, i izrasti, sa patnjom, niz svod mese~inasti – usput – kao svici u sicilskoj no}i,

i drugim svetovima daj svetlosne mo}i! Oglasi sve tajne svojega poslanstva sazve`|ima, sjajnim sred prostranstva, i budi svakom srcu me|a i kob preka, da zvezde ne klonu pred grehom ~oveka! *******

Me|utim, Atlanti|ani nisu umeli da iz tog nepokrenutog mozaika izvuku nit posmrtno-tkaju}e svetlosti pramajke, kao {to su to ~inili Lemuri – uronjavaju}i u dubinu njene vizije o dalekoj budu}nosti; odnosno: ~ine}i budu}nost i deluju}om u sada{njosti i prelomnom spram pro{losti. Vekove~ni rod, ~ije je ti{te}e vreme palo, preterano, u pro{lost, i koji pun slu~aja nije `iveo, u stvari, nego od svoje budu}nosti. – Taj poreknuti slu~aj uz pomo} jednog anahronizma, li~nosti, vrhunskog ovaplo}enja tog roda, koji ose}a u njemu, zahvaljuju}i besmislu, postojanje Apsolutnoga, ... ********

Nau~no-tehnolo{ka elita s Atlantide to nije mogla nikako da postigne, ve} samo da obezbedi stabilnost prisutnog (daljnim zvezdama odre|enog) poretka – koji se nikad nije uzdizao do vizije proistekle od prvostvoriteljskog bi}a, niti je bio u ikakvoj sadelatnosti sa njime: hramom je zavladala patvorena slika pramajke: njena sijamska sestra. Jedino je Mala Atlanti|anka zadràla nit se}anja na pramajku: onu koja vi{e nije znala da postoji, jer je ~ekala da uskrsne s celokupnim ~ove~anstvom. Ali, cena za to njeno se}anje je bila jedna nepremostiva – jer spiralno uznosna – osama; posve}enost razgovoru s daljnim sferama. A jedini – tome razgovoru srazmeran – na~in uspostavljanja njenog kontakta sa stanovnicima ostrva, ostrva bio je preko ta~aka zla u njihovoj prirodi – koje su se upravo u njenoj blizini aktivirale! proizvodile odre}ene ru{ila~ke efekte, da bi zatim upravo te osobe iz kojih je to proisteklo bile prinu|ene da ih sagledaju! Reakcije su po tom pitanju bile dvojake: jedni su izri~ito poricali da je to proisteklo iz mra~nog dela njihove prirode, progla{avaju}i njenu izaziva~ku li~nost za uzrok te nesre}e; drugi su priznavali postojanje klice mraka u sebi, i putem katarze Tako se upravo iz njih destilovala no}nosvog pribranog sagledavanja njenih efekata dolazili do katarze. svetlosna materija paralelnog sveta. (...) Dok prosta~ke gomile smrtnih, bi~evane Krvni~kim uìcima u kolu pomamnom, Na piru se ropskome grizodu{jem hrane, Boli moja, pruì mi ruku; do|i sa mnom, I gledaj: preminula pro{lost sagiba se U haljini starinskoj s nebeske terase, Nasme{eno Kajanje izranja iz voda: Pod svodom je usnulo sunce umiru}e, I kao pokrov koji se po istoku vu~e, ûj, o ~uj No} prene`nu kako blago hoda. ********* (Pribranost)

Dakle, stara – obnovljena – vizija posmrtne budu}nosti, prevedena je u jedan {iri kontekst kontekst: tekst lavirintno ostrvo {to saobra~a s ~itavim svetom: Atlantidu. Odatle je prvo stigla u Egipat. ***

Jednog dana narednog prole}a osetila je da je neko posmatra: osvrnula se i istrpela dug pogled svog pokrovitelja, koji se upravo vratio s puta:

– A vi ste ona neobi~na mala Engleskinja! – re~e najzad nakloniv{i se. – Vidim da mnogo radite. Ali umesto da odgonetnete sam pratekst, vi i dalje umnoàvate slojeve njegovog okoli{nog pretuma~ivanja. No, o tome da je jezgro prateksta moralo biti `rtvovano da bi se ovaj od lokalnog prevelo u univerzalni kod – ve} sam obave{ten. Ipak, ja smatram da vi moète na samome kraju – onda kada stignete do poslednjeg spolja{nje-unutra{njeg ovoja okolo nedostaju}eg jezgra prateksta – da povratite njegovu prasliku. – Ali ona ne}e vi{e biti ista – uzvratila je hitro Elenora, – to jest, ne}e imati pre|a{nje prostorno-vremenske koordinate; zapravo: bi}e unutar-sebe-ista ali prema spolja razli~ita; jer ona je istovremeno duboko-slojevita i polivalentna. – Lebde}e – nastavila je – kao signalni toranj u bezmernoj pusto{i, odmaknuta od svega, nepristupiva. Samo ona moè – po milosti svog prekomerja – ka drugima zakora~iti, ne i obratno; rasklopiti se, razlistati se – i to kao punina jedne svemu osvetljavaju}e budu}nosti, {to postupno ucrtava svoju (– bolno-preina~enu, skokovito-vrednosnu –) lestvicu u uvek jedan po jedan okrenut list, odnosno, lokalitet. Dakle, ja osvedo~avam mo} svog obrasca tuma~enja, isklju~ivo po pojedinim geografskim destinacijama – koja se ulan~avaju u kru`nu nisku, kroz vlastita stalna pomeranja, jer saìmaju u sebi jednu lavirintnu vi{esmerno-zapletnu pri~u! – Ali – nakon pauze odvrati Hajnrih – jezgro prateksta i dalje stoji nepromenjeno, na isti na~in upisano na papirusu, ~iji prevod i prepis ste upravo vi dobili u ruke! U samom tom tekstu je sve dato, on nema potrebu za va{om nadgradnjom. Za{to ne moète jednostavno da ga i{~itate? – Vama nedostaju tehni~ka znanja za tuma~enje ovog svitka – nastavio je – a pona{ate se kao sam njegov autor ex nihilo. Razgovara}u ja jo{ sa odborom i predloì}u va{u dalju edukaciju. Vi ste se odve} smelo prihvatili – odnosno, vama je za ~udo dodeljen najodgovorniji zadatak u na{em Sedi{tu! Nadam se da }ete opravdati ukazano vam poverenje! Ostavio je zatim skamenjenu Elenoru, koja se vi{e zabrinula nego rasrdila, jer je u trenutku shvatila slede}e: da je predrasuda o postojanju jednog jedinog mesta razotkrivanja istine-o-postanju zatomila ovog u osnovi plemenitog plemi}a, i onemogu}ila ga da zapo~ne neko sopstveno stvaranje. Tako je – upravo iz te nevolje – i postao njihov pokrovitelj. No, tek s ta~ke tog nesporazuma i kre}e ~itav lanac nevolja! & Upravo je krajem leta te godine zazvonila na vrata Sedi{ta Elenorina sestra Ada. Dobila je pravo na studiranje na osnovu dobre procene radove koje je komisiji poslala po{tom njena majka. U~inila je to kri{om od k}eri, nadaju}i se da }e ona – ukoliko bude primljena – tu ~ast i prihvatiti. Tako se i dogodilo, ali je Adin motiv dolaska bio u raskoraku sa maj~inim planovima za nju. Zapravo, nije doputovala sama: sa njom je po{ao i njen tajni verenik Zoro, koji je – preko mreè li~nih poznanika – prona{ao u obli`njem mestu nekolicinu istomi{ljenika, spremnih da ugoste kako njega tako i celu njegovu grupu. Nevolja je bila u tome {to je Ada znala da se u Sedi{tu odigravaju ilegalne delatnosti, i {to je to prenela svom vereniku. Jednog dana je rekla Elenori:

– Mora{ da upozna{ mog verenika, i moje novo dru{tvo u koje me je on uveo. Ovde je mnogo pogodnija klima za na{e delovanje nego u Engleskoj: stvari su ovde prirodno pomerljivije. Ja sam – kad ve} to mogu – do{la ovde da se obrazujem, ali to ne zna~i da delim va{ sistem vrednosti. – Vi ste sve u~inili – nastavila je Ada – da plamen va{ih otkri}a u~inite nedostupnim narodu. A predstavljate se kao da radite u njegovu, a ne samo va{u, korist. Ja znam da najvrednijim me|u ljudima ovde nema pristupa! – Zarad postizanja jednakosti potrebno je pre}i more vremena – odgovorila je Elenora. – A kakvi su to sad ljudi?? Pominjala si samo verenika! – Ako krene{ u nedelju sa mnom na izlet do mesta gde se oni okupljaju, Zoro i ja }emo te li~no sa njima upoznati! Pri~ala sam im ve} o tebi, oni jedva ~ekaju da te vide. – Pa i vi ste – kao i Sedi{te – neka polutajna mreà! – primeti lukavo Elenora. – Mi smo otvoren novoformiran pokret, nemamo stalno mesto boravka. Ali, me|u nama postoji poverenje i deljenje svega {to imamo, i materijalno i u mislima. I uprkos svim preprekama mi odràvamo ìvot u zajednici! – odvratila je ùstro Ada. – Ovde nema ìvota u zajednici! okuplja nas na{ istraìva~ki rad kao i zajedni~ki ideali i kulturna stremljenja. Ono prvo shvatanje ìvota je primitivno, a povratak na primitivnu svest sa na{eg stupnja razvoja predstavlja opredeljivanje za zlo! Po svoj prilici, iza svega stoji poriv tvog verenika za manipulacijom nad tu|im ovakvim ili onakvim hendikepom! – odvrati uàsnuto Elenora. – To je, naprotiv, povratak u izgubljeni raj gde nema jo{ nikakvih zala; zlo se pojavljuje tek s mi{ljenjem – i kad je u pitanju procenjivanje na{e zajednice ono postoji samo u tvojim mislima! – odvrati drsko Ada. – Najve}e zlo nastupa onda kada zlo prestaje da se prepoznaje kao zlo! ta~nije, sa zabranom samog mi{ljenja – odvrati spremno Elenora. – U takvoj zajednici nikada nema ravnopravnosti niti pravedne raspodele dobara; njena za~etna ideja je u osnovi kanibalisti~ka: jedan jedini poglavar guta sve ostale ~lanove sopstvene porodice. – To sve govori{ napamet, s predube|enjem! – odbrusi Ada. – Ipak }u morati da krenem s tobom! – nastavila je Elenora – i ukoliko ocenim da su oni ono {to pretpostavljam da jesu, ne}u se potuìti tvojoj majci nego }u odmah upozoriti na{eg pokrovitelja, i on }e preduzeti potrebne mere! – Ti si zaista tvrdokorna osoba! – odgovori Ada. – Znala sam da }e{ na po~etku imati otpore, ali oni }e popustiti onda kada zaista bude{ upoznala moje prijatelje. Oni ti – a posebno Zoro – mogu biti prava pomo} za to da kona~no iza|e{ iz staklenog zvona i po~ne{ da ìvi{: jer ti, zapravo, kao i da ne ìvi{! – Bolje je da ne ìvim, ako takav svet predstavlja ìvot! – odbrusi Elenora. – Uistinu se gadim takvog va{eg pojma o ìvotu! – A mi se gadimo va{e nezasluèno uvaàvane preosetljivosti! – zaklju~i najposle Ada. Elenorina lo{a predose}anja su se obistinila: bila je to – po njenoj intuitivnoj proceni – bezna~ajna skupina mladih s kvaziezoterijskim znanjima, jakim orgijasti~kim sklonostima i megalomanskim pretenzijama. Adin verenik Zoro – plav, visok i stamen – smatrao je sebe njihovim bogom, a oni su ga nazivali vo|om i u~iteljem. Adu je pridobio neumerenim komplimentima; naro~ito mu je imponovala silina njene predanosti, njena lepota kao i to {to je

jedina od svih do{la iz dobre ku}e. Iako je bio inteligentan, spu{tao je svoj um na nivo ìvotinjskog njuha – radi ocenjivanja sredstava kojim bi mogao da pridobije odre|enu osobu. Naj~e{}e su to bila laskanja uperena na oja~avanje one ta~ke u ne~ijoj psihi koja je bila najranjivija. A to je nadalje stvaralo izvesnu zavisnost: op~injenost sopstvenom snagom, snagom, ili neosnovanu samouverenost – koja nije mogla nikako da preìvi van granica njegovog uticaja! Re{enje je bilo u tome da se obezvredi sve ono {to postoji izvan njihovog kruga i delokruga. Zoro je – u prisustvu svojih ~lanova, koji su se bez pogovora s njim usagla{avali – po~eo da laska Elenori da je u njoj jo{ izdaleka prepoznao lik Jovanke Orleanke; odnosno, pravio je razne aluzije na to da je ona njena boànska reinkarnacija. Krajnji njegov cilj – poga|ala je u sebi Elenora – jeste to da od mene iskam~i prepise obeju mapa – o ~ijem postojanju ga je izvestila Ada. Ali ubrzo se pokazalo da on ho}e i mnogo vi{e od toga! Tvrdio je da drevne mape, u svom originalnom obliku, treba da pre|u iz ruku Sedi{ta u Elenorine ruke: zato da bi ona pojednostavila njihov sadràj i obznanila ga narodu: – i to uz pomo} njega kao duhovnog predvodnika njihovog preporoda. – Stvari – kada se pojednostave – ispuste sopstvenu sr` – rekla je oprezno Elenora, pretvaraju}i se da je na njegovoj strani. – Zato proces obznanjivanja mora te~i postepeno. A to mi u Sedi{tu upravo i radimo: prave}i bezbroj verzija jedne iste pri~e ili oblasti znanja, zarad uve}anja broja njenih optika. Na taj na~in omogu}avamo svakome iz mase da prona|e neku sebi primerenu, i tako do|e do svojeg sopstvenog saznanja. – Ja zato – nastavila je – uporedo drìm predavanja po selima i slu{am njihova predanja: knji{ko i usmeno znanje moraju se spojiti – ali tako {to usmeno teì {upljem sredi{tu a knji{ko razuzdanoj periferiji, te na kraju povezuju svoja dva izgubljena kraja u ma{nu vra}aju}eg vremena, ili petlju ponovljenog stvaranja. – Ali vi nemate pravo da se tako drìte na distanci i sami odre|ujete sva pravila! To je, izme|u ostalog, protivno Bonapartinim zakonima! – primetio je najzad Zoro. – To su ne univerzalna ve} multiverzalna pravila! – odvratila je Elenora. – I to ona koja ne dolaze od jedne samokrunisane osobe ve} od preogromnog talasa, kakav se diè iz podsvesti masa i u pravom trenutku smenjuje eon! Mi na na~in te distance (– to jest, doziranim osloba|anjem govora njene dubine –) omogu}avamo samom bi}u Sofije da di{e. A ako joj se ukine pravo na njeno priro|eno odstojanje – koje je ne kona~no ve} beskona~no – ona umire za-dati-svet; uskra}uje narodu mogu}nost da ih daruje! – Za razliku od evropskog duha finalnog samokriti~kog osvrta – nastavi zatim Elenora, s odre|enom insinuacijom prema Adi, – indijska najvi{a kasta (iz koje je i prido{ao doti~ni uljez skupa, koji patvori sve ~ega se dotakne) zbrisala je se}anje na boginju Indi, stoèr svih znanja. Time je zape~atila sebi presudu obru{avanja svojeg prebogatog kulturnog nasle|a u ki~: razjapljenu ~eljust uvijaju}e turbo-folk zmije. Time je zbrisala matricu koja se obnavlja samo kroz prestupno-individualnu delatnost genija – plemenitu sadnicu koja je na takvom tlu /ukucanih vrednosti/ spre~ena da proklija; proklija vazda spava – nesvesna bleskova dalekog horizonta – u svojoj podzemnoj krtoli. I ta ista zmija-ukorpi, koja je progutala prostranstvo svih proteklih vremena, sada se prodaje izvesnim potro{a~ki nastrojenim zapadnjacima – kao preìveli uzorak davnine: njihov podmukli, jo{ neprime}eni revan{ za kolonijalizam.

Poslepodne je bilo na izmaku; vreme njenog boravka u selu je isteklo, te je diskusija morala da se prekine. Zorou je odgovaralo odlaganje ovog razgovora, jer je morao da se pripremi kako bi Elenori odgovorio na primeren na~in. Namerno ju je pustio da odrì dug govor; bio je spreman na sve ustupke, samo da ona pristupi njima. On sam drào je distancu u odnosu na podre|ene ~lanove svoje grupe, tako da mu je njena potreba za istom bila shvatljiva. Adi, me|utim, nije. Intimno je duboko osu|ivala Elenoru. A Zoro jo{ nije shvatio da Elenoru vlast ne interesuje, nego prisvajanje prava na stvaranje jednog sopstvenog sveta – po zakonima jedne estetike koja dovodi do katarze mra~nih ta~aka starog sveta. & Kada se Elenora – po plavoljubi~astoj svetlosti sutona – vratila u dvorac, naletela je na plemi}a kako se {eta po fenjerima poluosvetljenoj, kru`noj stazi vrta. Stala je pred njega zadihana. – [ta se desilo? Za{to ste tako uzbu|eni?! – upita Hajnrih. – Moja lo{a predose}anja su se obistinila! Verenik moje sestre obave{ten je o ilegalnosti rada Sedi{ta, i spreman da vas ucenjuje po tom pitanju – da bi dobio obe mape. On predvodi celu jednu ~etu mladih posve}enika. – Odakle je obave{ten ako ne preko vas?! Niste smeli da poveravate na{e tajne nikome, pa ni va{oj sestri! – Zaista nisam to ja u~inila. Moja sestra me jedva trpi, i kontakt sa mnom odràva tek zarad dobiti svog verenika. To je u~inio onaj Indus, poslav{i pismo Adi na moju ku}nu adresu. Kako je doznao da ona postoji i za{to se ba{ na nju uperio, nisam uspela da doznam. – To je zaista za~u|uju}a pri~a – odvrati Hajnrih. – Nikako da se oslobodimo posledica kratkotrajne posete tog Indusa! Zaista je nezamisliva koli~ina njegove pretvornosti – ona prevazilazi sve {ovinisti~ke pri~e Engleza koje sam dosad ~uo! Nije uop{te jasna njegova orjentacija, niti ka ~emu stremi. – Stremi tome – odgovorila je Elenora – da zadrì svoj mona{ki poloàj, koji mu je dodeljen po zakonima jednog smenjenog eona; on ga, mo`da, prvobitno nije ni èleo, ali je jedina alternativa tome bila njegovo potpuno isklju~enje iz kaste kojoj pripada. A na takvo odricanje on nije spreman, jer smatra da je celokupna boànska arhiva u njegovim rukama. Ali, maleno ìvotno jezgro preure|ivanja tog velikog mrtvog arhiva kompletira se tek preko izgona izgona u neki strani tekst/diskurs/zakon; onde gde ovo postaje subjektom njegove reanimacije. – On, budu}i od malena zastra{ivan – nastavila je ona, – nema hrabrosti da prihvati put progon progonstva, stva odnosno, da ponovi prvobitnu boànsku samo`rtvu – te krene stopama odmetnute, ponorno poreknute boginje mudrosti: jer svetlost njene posmrtnosti ne obasjava (vi{e) maticu (kulturnih vrednosti) u kojoj je ro|en. Iz svoje suène vizure, on ne ~ita akcente preuobli~enja putanje njenog kretanja; to jest, putokaze povratka na mesto koje je pomereno – podzemnim progresom svetlosti prastanja, ili proklijalom pripovesti o mestu prvog postanja.

– I vi i Indus ~inite istu gre{ku – dodala je ona – {to teìte da samo jednu lokaciju na planeti Zemlji proglasite mestom sveg postanja. Jer, pravi izvor postanja je onostran i multiverzalan. – Ja dajem blagu prednost Atlantskom okeanu – odgovori àcnuti Hajnrih – ali nisam po tom pitanju isklju~iv. A va{a veza sa istim okeanom je ne-slu~ajna, i mislim da samo potvr|uje moju pretpostavku. – Mo`da sam traìo jednu nemogu}u stvar od vas – dodade plemi}, posle duèg ~utanja. – Ali vi ste se sami u~inili taocem jednog opasnog znanja, kada ste se – bez dozvole na{eg Sedi{ta, koje razmatra odnose rizika i dobitka – ume{ali u diskusiju znanstvenika u Engleskoj. – Sada ne znam kako ni vas ni nas da izvu~em iz novonastale situacije – nastavio je. – Mora}ete da otputujete negde na godinu dana, dok se stvar ne smiri. Uspaljena omladina ume brzo da se razo~ara i otkaè poslu{nost, a i va{a sestra je u godinama kada se naglo sazreva. Da li je va{a tetka jo{ u Francuskoj? Mogli biste sa njom da otputujete u moju vili u Provansi. Tamo se nalazi jedan vaàn ogranak moje biblioteke, koga u {ali zovem “Heretikus”, a tako|e ima i jedan klavir na raspolaganje za va{u tetku. Imali ste previ{e uzbu|enja tokom proteklih godinu dana, a ovo vam je mo`da dobra prilika da se doìvljeno u vama slegne i da se preispitate. U me|uvremenu, oba svitka }e pre}i granicu Francuske, i kada se budu kona~no na{la u protestantskim zemljama van Napoleonovog doma{aja bi}u miran: ne}e vi{e imati ni{ta konkretno za {ta mogu da nas tuè. Elenori je bilo ào da to ~uje: jer, zavolela je svoj novi ìvot na razme|i divljine i instituta, rusti~nosti i sofisticiranosti, re~ne pastorale i vulkanske goleti… Neka seoska deca su se ve} vezala za nju, i pokazala neo~ekivan nivo razumevanja za njen na~in govora; neka su pak podozrivo gledala iz prikrajka: zloban duh dugotrajne ~amotinje kao da je ponekad postajao ja~i od duha pojedina~ne osobe. U svakom slu~aju, selo se oko nje bilo polarizovalo. Ona jo{ nije shvatala opasnosti takve polarizacije, niti je poznavala snagu zveri zemljinog sredi{ta – koja najpre zaposeda sve one koji su ispali iz toka svog vremena, a zatim ih okre}e protiv vizionara u svom mestu. Kroz pona{anje odre|ene dece izbijali su prikriveni stavovi njihovih roditelja. Jer ovi su isprva – polaskani posetom jedne gospo|ice – ljubazno ugo{}avali Elenoru. Ali njeni dolasci na konju u mu{kom jaha~kom odelu – uznemiravaju}a slika devojke kao oli~enja brzine i pokreta – bili su u suprotnosti sa sedela~kom ulogom ène u selu. Prilikom njene poslednje posete, jedan starac ogromnog stomaka – koji je u ruci drào no` i kobasice – èstoko joj je zapretio crkvom: iako je sam bio nevernik; ta~nije, poklonik podzemnog duha svog rodnog mesta: – crni panteista. @iveo je u sasvim svesnoj i namernoj neobave{tenosti spram de{avanja iz spoljnog sveta: na~in apsolutizovanja zakona svog malog sveta. & Trebalo je {to pre prona}i Elenorinu tetku Telmu. Ali, ona se u me|uvremenu vezala za jednog obolelog gospodina koji joj je obe}ao da ne}e biti sama u trenutku smrti: on }e

oti}i zajedno s njom. Nedostatak zagrobne vizure u njenom umu ubrao je svoj danak: odbijala je sve` vazduh i dnevno svetlo, teè}i mestu nemogu}e sigurnosti; odnosno: jednoj izvesnoj zameni za svoju li~nu besmrtnost – u koju nije èlela da veruje. Jer: upravo je to kvaziromanti~ni ideal spajanja sa suprotnim polom u trenutku ne~ije smrti: uko~ena slika jednog zloslutno kolebaju}eg vremena; vremena sve zarad izbegavanja – od strane onog koji sedi na tronu odlu~ivanja – obrtanja obrtanja pole|ine stvari. Me|utim, antipod takvom poku{aju samozatvaranja u komoru apsolutne izvesnosti bila je slika mediterana. I ona jo{ nije bila izbledela iz Telmine svesti, te je najposle uspela da se otrgne od ove zloulivene joj ideje i pristala da sa Elenorom krene na put. Elenora je provela sa svojom tetkom jednu mirnu godinu na obali Sredozemnog mora – imaju}i vremena da razmotri uzroke i posledice svojih pre|a{njih doìvljaja. înilo joj se da oni dolaze iz dubine nekog neistraènog vremena, koje – budu}i uzburkano srpom skoro nado{le plimatske promene – ispisuje sebe samo u potresom izba~en {iljak visine. Tokom puta je napisala: - Osloba|anje Knososa Pra-bi}e (majka-sova) koje nije imalo opreku (ve} se okretalo oko svoje ose) moralo je samo da je smisli, smisli te projekcijom-na ni{tavilo oproba – u njenoj mo}i da opstoji. Tako je nastao Lavirint jednog svetlosnoosamostaljenog Pogleda: onaj koji je izraz usu|ivanja pra-bi}a na prizor vlastitog nepostojanja: ~etvorokut vlastite izop{tenosti iz novonastalog sveta. I on – kao prostor mogu}nosti suìvota razlika – nastavlja da se multiplikuje (mnoì sa samim sobom): na taj na~in {to se – projektovanjem u daljinu – smanjuje i (~etvorodelno) doupisuje u samog sebe: kao prvobitno fiksiran ram opreke. Tako nastaje pododeljak vizije pra-bi}a, koji odre|uje segment njegove (~etvorokutne) sile: par (umnoàvaju}ih, supersimetri~nih) suprotnosti: Juno i Genije, dva (izlazno-ulazna) pola nebeskog vretena – koje, stalnim obrtanjem oko svoje ose, brusi dijamant ni{tavila; oplemenjuje prirodu svetlosti /kroti nepodno{ljiv pogled ~udovi{ta/; skre}e je u prostor iza ogledala – gde ova postaje fugom svoje zemne utrnulosti; trepetnom i stoga slikotvornom ìcom ìcom harfe – {to crpi svoj ìvot iz sloènog mozaika vlastitog posmrtno-razbijenog zvona odjeka. Ali – da bi ovo nebesko vreteno radilo kako treba – niti zemaljski vlasnik June /Minotaur/, niti zemaljska vlasnica Genija /Arijadna/, ne smeju ove zadràvati kod sebe: moraju ih otpustiti u Eter, gde }e se ukrstiti – kao Heksagram, uzdignut simbol jednog pokretnog jedinstva. Arijadna (samostvorena majka-sova, privremeno spu{tena na zemlju) je otpustila svog Genija; ali, Minotaur (samostvoreni otac jednoroga, ili tvorac muzike osame) nije otpusto svoju Junu – eteri~nu dvojnicu Arijadne, za koju je gre{kom mislio da je sama Arijadna, sasvim nevoljna da ìvi u podzemlju. Tada je ona morala – predvo|ena Genijem vr{no-ulazne niti nebeskog tkanja – da krene u bezdan Lavirinta; tj. u preusmeravaju}i bezizlaz jednog zmajevski-svevide}eg pogleda – kakav be{e hitnut u utrobu Zemljine lopte, jo{ u vremenu pre postanja ìvota na Njenoj povr{ini. I da – stigav{i do Minotaura, i to kao osvedo~enje (odbeglonezavisnog) ìvota njene zarobljene (pogre{no tuma~ene) praslike – preuzme Junu (àlom opijenu, svetsku nerazdeljenu du{u). Tek time – iz otrovne bobice podzemlja ispredena – nit sudbinskog tkanja biva oslobo|ena nu`de tkala~kog ponavljanja, i zakovrnuta tako da izbegne sopstveni prekid o izduùju}i {pic vretena. A uporedo tome i rog Minotaura be{e zakovrnut u Mese~ev srp; ujedno: pehar Venerinih suza.

Tako sa olujne platforme sveznanja (presto podzemlja podudaran sa najve}om visinom) biva spu{ten kosi zrak svetlosti – koji na nov neiskazan na~in obasjava ovozemaljski pravno-uspostavljen poredak: grad Knosos, koji je kona~no preobrazio i izneo na povr{inu svoj najdublje-podzemni osnov.

A potom: - [estarenje Ve~nosti Ve~nosti Belo skriveno sredi{te unutar srca gavrana koji {estari nad predelom, obele`ava jedino ti{insko mesto unutar Podzemnog lavirinta Sun~anog grada, koga je oganj ljudske pohlepe pokopao i osudio na nepodno{ljiv vi{evekovni bruj – izraz svog melanholi~nog samozaborava. Otud dubina pri~e jednog gavrana, koji meri stupnjeve narastaju}ih bolova vrh tesne zemljine kore – koji su prvobitno bili nepojamni, da bi tek kroz svoj savez sa dalekim prislu{avaocima postali pojamni: i to kao kristal-koji-raste, sasud odjeka tu|inskih patnji; a zatim, krst sapatni{tva, utisnut na mesto spoznatog vrhunca – u vidu Grede, {to podupire odmetnut, zanavek putuju}i [iljak pojedinstvene volje; odvaljen pramac La|e Argo, koji, se}anjem na Hrastov dom ptica, peva.

*** Prilikom svoje opro{tajne posete Provansalskim Alpima, Elenora i tetka Telma su odsele u jednoj planinskoj ku}i – sme{tenoj ta~no ispod strme litice. Poslednje no}i boravka na tom mestu, Elenora je usnila kako u rukama drì portret neke ène: portret koji je bio fluidan – kao odraz u jezeru. Kada se zagledala u njega videla je da to uop{te nije zemaljski lik – iako odi{e izvesnom ènstveno{}u, odnosno gracioznom izmicajno{}u – i podi{la ju je jeza. To bi}e je po glavnim svojim crtama li~ilo na nju: visoko i {iljato teme glave, istaknute jagodi~ne kosti, uvu~ene kose i duga~ke o~i i veoma suèna vilica. Ali izraz o~iju nije imao veze sa njom, niti sa i~im {to je ljudsko: bio je beskrajno nezainteresovan za ono {to se zbivalo u svetu oko njega, ili, ta~nije, uronjen u neku ogromnu daljinu – na koju se ustremio poput ptice-grabljivice. Zatim je to bi}e iza{lo iz rama slike, uveli~alo se do Elenorine veli~ine i po~elo da je vu~e: i to putem izvesnog magneta, koji joj je izlazio iz uske vilice – poput paukove niti, koja tka vi{evrtlo`nu mreù /u ovom slu~aju: mreù testiranja du{e smrtnika?/. Osetiv{i prisustvo jednog daleko superiornijeg uma od ljudskog, koji nije bio obdaren mo}i da saose}a sa niìm svetom, Elenora je odmah shvatila jedinu svoju prednost: prednost – Ti si nêma! Ti nema{ mo} da re~ima preobraàva{ stvari! Vu~enje se nastavilo, premda oslabljene ja~ine. – Nemoj da me uvla~i{ u sebe, ja nisam isto {to i ti – iako li~imo! Ti si jedna genijalna naprava koja se osamostalila od svog Izumitelja, jer ovaj odavno nije ìv! Ti si ostatak Njegove preegzistencije, koja se sasvim ve} preina~ila! Vu~enje je tada popustilo, i Elenora se – pro{av{i kroz iglene u{i magnetnog tkanja – probudila. Bila je najdublja no}. Treperila je elektromagnetizmom jo{ neko vreme, da bi najzad shvatila da je sve to do{lo od strme stene u zale|ini ove ku}e. Setila se kako ju je

Albert vi{e puta upozoravao na to da ona mora da izbegava podno`je visokih planina. Ali, za{to joj je pretnja dolazila upravo od onog {to je najvi{e privla~ilo i podsticalo njen um? Povodom opisanog doga|aja, Elenora je napisala: Slom nebeskih tablica: @elja pra-ideje (majke-sove) za potvrdom svoje pra-jedine mogu}nosti nesamerlji nesamerljivo oja~ava u vakuumu – u kome ona trudno i{~ekuje vlastitu opreku; ta opreka jesu uvrtloèno-mreàste tablice, pod koje se privodi trag njene samoizronele pojave. Moraju se polomiti tablice (sru{iti lestvice) jer ove pripadaju ravni uskrsnu}a; sferi nesaznajnog, za koju je potrebna – herojska – spremnost na skok. A dokle god se one – kroz pokretne zavoje – daju sopstvenom i{~itavanju, sam subjekt i{~itivanja ne moè izvr{iti (pravovremeni) skok; tj. ne moè ispuniti tablice, jer ne moè u}i u oblast apsolutnog rizika iz koje se one same ispisuju: sopstveno znanje o i{~itanome ga spre~ava u tome. Iz tog vrtoglavog i{~itavanja odmaknute sfere dotekla je i predstava o nu`noj dobroti te iste, i to onoj koja nagoni zemnog sagledavaoca na – u svom pra-razlogu ne-preispitanu – delatnost: odluku na – preuranjen – skok. Ali, prava njegova delatnost moè da izvire tek iz sloma prisutne lestvice vrednosti, ili, beline njegovih olujno-raskrzanih velova.

Teza o zlu nebesnika: Postoje neki od duhova koji ~ine nadnebesku elitu, a koji uop{te nemaju samobitno postojanje – te koji ~ine mrtva slova tablica. I oni usisavaju pojavno mno{tvo, sakupljeno-oko-prestola, kao jednu nepreglednu mle~nu pra{inu. Na taj na~in postade plodonosna glina (klupko mrtvih re~i) iz koje proklijava nov ({iresmisleni, izvanprestoni) `ivot. Postoje i oni koji takvu samobitnost imaju, ali koji ~ine tek manjinu-unutar-manjine: podskup date elite, ili klijaju}i kapacitet vakuuma, skrit ispod samih mrtvih slova. A svi ostali duhovi – kovitlavo mno{tvo ~estica – ~ine prelazne oblike izme|u ova dva slu~aja. (...) Jer nebesnici nisu sve kadri. Naime, se`u smrtnici pre do ponora. Dakle, s njima se preokre}e odjek. Dugo je vreme, ali se zbiva istinitost.**********

& Kada se vratila u Sedi{te tajne mreè, Elenora je imala punih dvadeset godina i bila spremna da nastavi zapo~eti rad. Odmah je dobila usmeno obave{tenje da su svici izvan Francuske i na sigurnom mestu, ali da je oprez i dalje neophodan zbog lokalnih glasina koje bi mogle da se pro{ire. Ada je dobila toliku stipendiju da je mogla jo{ jednu godinu da stanuje u Sedi{tu i poha|a seminare i predavanja, ali to nije ~inila nego je samo povremeno navra}ala da se opskrbi materijalima ili pozajmi neku knjigu. Zorova komuna, nastanjena u okolini Orijaka, me{tanima je sve vi{e upadala u o~i. A Ada – koja je ìvela sa njima ali dràla do svog ugleda – udala se za Zoroa ranije nego {to je planirala i nastanila se trajno na njihovom posedu. Usled ozvani~enja svoje veze, smatrala je da ima prava da zahteva da ih Elenora pose}uje: ova je, me|utim, znala da je to mnogo pre Zorova nego njena èlja.

Prilikom poslednje Adine posete Sedi{tu, Elenora joj je jasno dala na znanje da ih zasigurno ne}e nikad posetiti, jer se ne ose}a kao njihov deo, kao i to da se vi{e ne pla{i Zorovih pretnji jer se svici nalaze u zemljama van Napoleonovog doma{aja. Na te njene re}i Ada nije ni trepnula, kao da je bila ve} sasvim naviknuta na tu|a odbijanja i uvrede. Nepokolebano se kretala ka jednom utvr|enom cilju. Hajnrih je odlu~io da Elenora ne ide u selo sve do prole}a; a tada je bila jesen i {ume prema Dordonji su bile pune plamenori|eg li{}a i sve zagasitije zelene mahovine, dok su stabla kona~no iznosila na videlo svoje karaktere: kroz vr{ike njihovog granja kao da je izlazio na videlo dah neke davne pe}ine – u kojoj je boravilo proro~ko, nebo-iscrtavala~ko oko. Po{to je to znala, a u vrtu Sedi{ta nije bilo lokalnog sezonskog rastinja, Elenora nije odolela isku{enju te je jednog jutra uzjahala konja i odgalopirala daleko, ka prozirnim listopadnim {umama. U~inila je to nekoliko puta sve dok jednog dana nije srela, u {umi domah sela, svoje biv{e u~enike. Oni su se isprva bili silno obradovali da bi se odmah zatim i uozbiljili, saop{tiv{i joj da mu` njene sestre nahu{kava selo protiv nje i Sedi{ta: – Pominje im neumerenu rasko{ dvorca i neprijavljene istraìva~ke delatnosti; zatim va{e duge i usamljene, za njih sasvim nekorisne {etnje! Ali najvi{e to da je va{a misija u selu prekrojavanje narodne tradicije, te da ste umislili da ste nova Orleanka – koja }e im odvesti decu u propast, ako se i nadalje bude dozvoljavao va{ pristup! – Savakako nam ne smete vi{e dolaziti! Ali se moèmo povremeno vi|ati po dogovoru u ovoj {umi. Tu u blizini ima jedna prastara ru{evina ~iji su zidovi srasli s gigantskim korenjem, i gde nas niko iz sela ne}e traìti. Tako se i doga|alo. Bili su to nezaboravni – posebnom draì obojeni – susreti sred neprijateljskog okruènja. Iako sme{teni u sku}enom prostoru, skupovi su se odvijali na sveèm vazduhu i ~esto bili pra}eni horovima ptica. Hajnrih za te njene susrete nije znao: bio je prebriàn po Elenorinom uverenju, te ga nije izvestila ni o Zorovim nahu{kavanjima. Iako su uzajamno poverenje i naklonost naglo porasli – nakon njihovog pro{logodi{njeg razgovora – Hajnrih je i dalje izraàvao izvesnu sumnju u izvornost njenih otkri}a, odnosno, u samoniklost njenih ideja. Vi{ak svesti koji je po~ivao u njoj jo{ od ro|enja, ili njeno muklo znanje nepoznatog porekla, ispostavilo se kao nepremostiva prepreka izme|u njih dvoje. Jer, jedan deo njenog bi}a/znanja uvek je ostajao /za njega/ neprotuma~iv, i tako se proces njegovog samorazja{njavanja oduàvao u beskona~nost. – Jednog dana moramo staviti ta~ku na na{ zajedni~ki rad – re~e joj Hajnrih. – I moramo izvu~i dominantnu nit izlaganja, iz zapetljanog klupka semiosfere. – Uslov te ta~ke je smrt nekog bi}a, koje je povezano sa zaostalim ìvotom jezgra u mrtvoj ljusci prateksta. Koje li je to bi}e? Nije li bolje ostaviti ga da ìvi, jer je ono mo`da vrednije od te ta~ke? – zapita se Elenora. – Neka nam ono nado|e – nakon stavljene ta~ke – kao rasklop sopstvene testamentarne volje! – predloì odlu~no Hajnrih.

Do{la je zima – i sneg u njihovom vrtu ~udno je odudarao od tropskog rastinja, a okolna zavijanja vukova od predve~ernjih krikova paunova. A Elenora je unutar Sedi{ta stekla sasvim druge prijatelje spram onih kojima se s razlogom nadala: ne one koji su prvobitno bili njome ushi}eni – jer su oni potpuno zahladneli prema njoj onda kada su videli koliko stepenika treba, zarad pribliàvanja njenoj esenciji, pre}i; nego one koji su isprva bili prema njoj ravnodu{ni, da bi se tek kroz duì period sara|ivanja razvilo obostrano diskretno simpatisanje, uvaàvanje i razumevanje. & Kada je do{lo prole}e, Elenora je ponovo krenula u svoje {etnje, i povremeno na tajne sastanke sa seoskom decom u dubini {ume. Jednog dana, izme|u seoskih devojaka i Elenore, povela se rasprava o prirodi ljubavi. Da li je ona – ako se desi – proizvod slu~ajnosti ili predestinacije? Da li postoji ve~iti zanos – i ({to je za njih najva`nije pitanje) da li treba da poslu{aju savete svojih roditelja i pristanu na brak zasnovan na tzv. zdravoj proceni razuma? – Postoje mnogi primeri u istoriji koji idu u prilog osvedo~enja postojanja ve~itog zanosa. Oni koji èle te primere da sakriju – iako za njih dobro znaju – ~ine to u cilju trgovine ljudskim du{ama – odgovorila je odlu~no Elenora. – Proizvod slu~ajnosti je ovozemaljski susret izme|u dve osobe; a proizvod predestinacije je onozemaljska harmonija izme|u krilatih duhova-~uvara (anime i animusa) te iste dve osobe. – Nezavisno od prolaznosti ovozemaljskih ose}anja, postoji u svemiru vi{a matemati~ka jedna~ina koja dokazuje da ta~no jedna anima i ta~no jedan animus stoje u srcu zlatnog preseka – koga samo bo`je oko vidi! – naglasila je Elenora. – Ali time se – nastavila je ona – ne garantuje ovozemaljski susret niti ostvarenje harmoni~nog zajedni{tva izme|u osoba, kojima ti krilati duhovi (svetle senke njihovog sopstva) po ro|enju pripadaju. Osobi kojoj je dato da upozna svog dvojnika-na-zemlji (nemalo je takvih, iako ne ~ine ve}inu) mora se pona{ati prema njemu diskretno: ne sme mu nametati vlastito vi|enje na~ina ovozemaljskog ostvarenja nebeski-predodre|ene harmonije me|u njima. Ali, tako|e, ljubav osobe o kojoj je re~ ne sme zavisiti od bilo kakvog – pozitivnog ili negativnog – odgovora prepoznatog dvojnika; nego isklju~ivo od ja~ine vlastitog usaose}avanja u viziju boànskog oka. To je ono {to ovom zanosu podaruje trajnost u vremenu, jednu temeljnu neiscrpivost varijabli pesni~kog govora. – Ali, {ta to zna~i za nas konkretno? – upitala je devojka iz publike. – To zna~i da jedna gospa kojoj se to dogodi mora ostati uzdràna – odgovorila je – i umesto neposrednog iskazivanja svoje naklonosti negovati kurtoaznu komunikaciju: komunikaciju jer voleti nekog zna~i ostaviti ga na miru. Tek ako se desi nagove{taj odgovora s druge strane, ona moè u~initi slede}i korak i izazvati ga da izrekne njenu poetsku su{tinu. Ukoliko on u tome uspe, prostor daleke ljubavi biva popunjen milionima stvorenja koja

~itaju njihov telepatskotelepatsko-dopisni intertekst. intertekst Tada izme|u njih nestaje granica – bivaju}i pomerena na horizont nezemaljskih ali opevaju}ih ih osmatra~a! Ishod svega toga je ro|enje nekog dela: bilo umetni~kog, bilo biolo{kog – u vidu za~e}a posebnom aurom opremljenog deteta, koje je bez mrlje u vlastitoj du{evnoj supstanci; i to je ono ~uveno ra|anje u lepoti, o kome je govorio Platon. – A ukoliko se taj o~ekivani odgovor ne desi, ili se pomenuti zahtev gospe ne ispuni, ona mora odbiti bilo kakvu zamenu za izostalo: izostalo mora ostati sama; tek tada ona postaje pesnik. Jer njoj je dvostruko te`e nego mu{karcu da se odupre svom utapanju u bli`nje – koji u njoj ne vide individuu ve} silu i oli~enje sveobgrljuju}e majke. – Ali, mi nismo na rangu takvih gospi; {ta je sa obi~nim devojkama koje nemaju takav jedan uzor pred o~ima, koje ne mogu ~ak ni da ga zamisle, a sredina im zagovara sve suprotno? – upitala je ista devojka. – Radi promene dru{tvene svesti nije potrebna nikakva druga sila osim sile otkrivenog znanja – naglasila je Elenora. – Jer kako bi ina~e bilo mogu}e da u dvanaestom veku (– onda kada su arapski prevodi vratili Evropi zagubljenu anti~ku gnozu –) najedared procveta samostalna dvorska kultura. I to ona ~iji je je stepen prefinjenosti – dignut iz kaljuge podani{tva crkvenim poglavarima – jednak goti~koj ~ipki maj~ine uzlebdele

haljine: liku budu}e muzike, velikoj zagrobnoj fugi.

–

– –

Elenora je nakon duè pauze nastavila svoj govor: I upravo zato je prototip svih autokrata (– najpre kronos, potom papa –) poku{ao da ospori gospodstvenost jedne dubokoduboko-samosvojne gospe: gospe: – na taj na~in {to ju je u~inio nevidljivom za ovaj svet. A zatim je progutao sve kolebljive poluneuke devojke, koje su ostale bez pravog uzora vlastitoj jo{ neupostojenoj ènstvenosti. A merilo gospodstvenosti te davne gospe (Severne zvezde, Ledene kraljice) upravo je u tome {to je ona jedina stupila na mesto preseka svih pretpostavki (o putu sveop{teg smrtno-iskapavaju}eg postajanja – kroz napuklo zrcalo No}i). I stoga ona ne zavisi ni od ~ijeg odgovora vlastitom u-beskraj-projektovanom zvuku sopstva: ona moè da podnese i najlju~i beleg osame osame. ame I ukoliko obi~ne devojke iz sveta podmese~evog ostanu zagledane u prizor zvezdane osame, vrlina prvobitne ènstvenosti osta}e o~uvana u njima. One ne}e nikad poprosta~iti, ma u kakvoj sredini se nalazile. Jer: samo je za svedoke pramaj~inog vatreno-ispisuju}eg nestanka rezervisan uìtak Osmatra~kog putovanja: – o~i ma~ke opremljene krilima.

Bila je prekrasna svetlost tog majskog poslepodneva kada se vodio ovaj razgovor, ali je zajedno sa kosim sun~evim zracima prodro u {umu i pogled jednog de~aka – koji je bio poslat iz sela da ih uhodi. Odmah je preneo vest o ovom sastanku svojim roditeljima kao i ostalim starijima u selu, te je za koji dan u Sedi{te stiglo prete}e pismo: – Bi}e vam spaljena biblioteka! – Niste to smeli raditi iza mojih le|a! – re~e natmureni Hajnrih.

– Nisam mogla vi{e da izdrìm svoju odvojenost od prirode – re~e okrivljena Elenora. – Slu~ajno sam galopiraju}i srela decu. Toliko su se obradovala da ih nisam mogla odbiti. Jer, jednako kao i na{, vaàn je i njihov napredak! – Ti susreti su pod sada{njim okolnostima neizvodljivi! A pored toga, ovde imate velik i prekrasan vrt – re~e Hajnrih. – Zar vam to nije dovoljno?? – Ah, to nije prava priroda! Ovde je sve tako ve{ta~ko! – odvrati Elenora. – Nemate vi pojma o vrtovima! – odvrati Hajnrih. – Kad ve} volite divlju prirodu, mogu vas poslati u Skandinaviju: tamo su – vi{e nego ovde – ra{ireni ogranci na{e mreè. Takvu prirodu i svetlost jo{ niste videli. [ta kaète na to? – Volela bih, zaista, ali ne odmah! – zaklju~i, nakon duè pauze, Elenora. – Svakako, svakako ne odmah, moramo zavr{iti projekat! – odvrati Hajnrih. – A ako u me|uvremenu budete hteli da ja{ete van na{ih kapija, dodeli}emo vam pratnju! Znam da to ne volite, ali ne vidim drugog re{enja! Kada se Ada ponovo pojavila u Sedi{tu, imala je lice neprobojno kao masku. Rekla je da ona nema nikakve veze s tim pretnjama, i tako je i delovala. Elenora se i dalje dopisivala sa svojom tetkom Telmom. Ova ju je upozorila na to da ~ak i dobri ljudi me|u seljacima mogu ponekad postupiti sasvim suprotno svojoj prirodi – onda kada osete strah pred ne~im za njih nerazumljivim. Lak{e oni podnose tla~enje nego suo~enje s nepoznatim. Tako|e ju je podsetila na to kako je rulja optuìvala Mariju Antoanetu za upravo one poroke koje oni latentno nose u sebi: jer upravo oni ~ine dug rep hidre, koga prevodi glava harpije – {to usisava u sebe pokli~ narodne bune. & Tog leta Elenora je otputovala, i nije se vra}ala dve godine. Imala je, za to vreme, stalnu pismenu komunikaciju sa Sedi{tem. Ovo je – zahvaljuju}i napretku [ampolionovog tuma~enja hijeroglifa – steklo dodatni hipotetski uvid u sâm egipatski pratekst; dotad su se oslanjali na gr~ki i latinski prevod. Saznala je na svom putu tako|e i to kako je jedan Hajnrihov agent otkrio da je falsifikat

mape zla doti~ni Indus poslao u Kazahstan, azijski deo carske Rusije – zapravo, dostavio ga je u jednu pograni~nu planinsku oblast jednom taoisti~kom sve{teniku, koji je poreklom bio iz Kirgizije. Taj se sve{tenik jo{ i pre pregledanja mape bio za nju veoma zainteresovao; ùdeo je da napravi specifi~an amalgam sa vlastitim u~enjem – ~ija je glavna unutra{nja opasnost bila da se ta~ke svetla-i-tame prisutne unutar jin-jang simbola zamene i relativizuju. Zahvaljuju}i svojoj uglavljenosti u oktagonalni to~ak uzvi{enog promi{ljanja svih datih mogu}nosti (to~ak koji se kre}e levo-desno, bez mogu}nosti i~ije prevage) ovaj “spojeno-dvooki” simbol nikada ne gubi iz svog “udruènog” (sinhronog) vida ono {to je starije: starije tamu koja je porodila i uzdigla prvu svetlost: drhtavu zvezdu zore, koja je àlno zgasla i izmestila se u zba~enu opnu vlastitog isijanja (“beonja~u”) – u kojoj tada postade ta~kom tame (“zenicom”); spust boànskog vida u ljudsko oko: uslov mogu}nosti prorokovanja.

Dakle, samostalno svetle}e oko iz-podzemlja-izletelog zmaja postade svetlo-upijaju}im ljudskim okom-bez-krila! Zarad nezaborava no}no-nebeskog okrilja koje ga je podiglo, ovo zmajevsko-ma~koliko oko vr{i svetlodavno pretezanje zaprege oktagonalnog to~ka ka jinu (tami/blagosti/neizabranosti) – ali to tako da sâmo nikad ne postaje subjektom te tame (odlukom svetlo-misaone no}i). Dakle ono ostaje samostalno-svetle}e oko-bez-tela; kristalnomuzikalno znanje u snu, {to je bez vlasnika; vrelo postanka svakog smrtnog pojedinstva, koje odbacuje Ustoli~enog omogu}avaju}i mu da sazna ponor u sâmom srcu Prestola… Ali ovaj putuju}i taoisti~ki sve{tenik se upravo bio op~inio nonootkrivenom mogu}no{}u da se to “dvobojno oko”, simbol njegove tradicije, otelotvori kao odlivak prauzroka: senka pro{losti – koja beja{e dijaboli~na; dijaboli~na te da prevagom principa èstine (– koji kida zvezdane niti i divinizuje vladarevu sablast –) ovaj tao-to~ak autonomnog odlu~ivanja o prezentnoj stvarnosti, ukuca u sebe klin odreknute stvarnosti; ta~nije: otrovni nokat proro{tva, proro{tva {to zape~a}uje pra{inastu knjigu sazve`|a, te sobom svezuje upute za samovo|stvo zvezda… To bi bila jedna patolo{ka ideja o lokalnoj upotrebi ove bitno multiverzalne mape dobrai-zla – ona ideja kojoj }e trebati jo{ dosta vremena da se osvedo~i i mo`da geografski pro{iri, a koja svakako pogoduje zanemarenim seoskim teritorijama pod centralisti~kim monarhijama! @ivot u severnim ruskim stepama, tamnim tamnim rukavcima vremena, vremena pogoduje lakom prihvatanju ove izokrenute vizije budu}nosti – koja, kao svojevrstan supervizor mase, uklju~uje u sebe i mesta za sve ve{te poltrone! Odatle tek sledi spektakl uspinjanja u nebo revizioniranih dru{tvenih lestvica, od kojih su neka mesta javnog uspona mesta muklog propadanja u ponor. Dovoljno je samo jedan takav poltron da se uspne, pa da se uru{i carstvo. Vi{e se od toga nije saznalo, niti se o tome dalje govorilo. Kada se najzad vratila – oja~ana velikim hladno}ama i obasjana polarnom svetlo{}u – Elenora je bila na vrhuncu svojih umnih sposobnosti: kao da je dosegla zvezde. Tokom puta je napisala: - Neitine o~i Neitine o~i, koje – poput sun~anog ~asovnika – zriju {irine zvezdanih obrta, te zajedno sa trenom sabirne ti{ine (u kome dolazi do zastoja njihovih dobro-nao{trenih kazaljki) izlivaju te~nu maglinu uvek novoozvezdanih raspoloènja, punih fluorescentne pra{ine. To je prelaz izraza jedne dugo sputavane a pri tom nesalomljive volje za pravdom, u ublaèn sanjala~ki izraz nulto-graditeljskog opaàja stvarnosti! Pri tom se u nje, {to je ujedno ma~ki i vuku nalik, javlja i izvesno preistorijsko svetlenje ipak jo{ ljudskih o~iju – ~ijoj {irini povratnika, ili ìvotinjoliko-kosoj duìni, odgovara neizmerno graciozna suènost vilice: – instrument zavijanja maglene nutrine onog vremena koje tek zagrobno zadobiva svoj crte`! To je, dakle, preciziranje – u njenom oku – smernice sile samog dara. Mnemozina {to usta ne otvara nikada! (...) Ona je unutra{nji sat, prepuna riznica, izvor ogra|en; Veza sa ne~im {to nije vreme uhvatljivo jezikom. Nijedne da izusti; posvetila se negovorenju. Ona je istovremena. Poseduje, i se}a se, i sestre joj budno prate drh-

tanje o~nih kapaka. ***********

Neitine o~i, kada jednom isprojektuju – na gledani predmet – vrhunac svojih unutra{njih zbivanja, taj se vrhunac “odvaljuje” od same te vi|ene stvari i vra}a nazad u ambis njenih zenica. Otud i ove, na ta~ki postignute gustine svojeg zrcaljenja, postaju “ranjene”, svetlosno-izlivaju}e. Njene o~i tad vi{e kao i da ne vide, nego samo jo{ zra~e – ali sa tako uveli~anom snagom svog slepo-misaonog poga|anja nutrine prisutnih stvari, da postaju nalik na crna sunca. Pri tom joj se pogled – u trenu doticanja “krcate” dubine nekog predmeta – do te mere preplavljuje obzorjem da boji njene beonja~e u plavo. I one tu jo{ samo pronose fokus daljnih zbivanja, poput hitre zmijolike re~ice {to proseca sredi{te nekog planinskog venca – koji se ne moè s tla sagledati. Iako zalelujana jer posve}ena daljnom besteìnskom prostoru, pokreti njenih udova kao da proizilaze iz najve}e dubine Zemljine teè, te ona i u stavu mirovanja zadràva trag protoka-kroz-sebe podzemnih vetrova. A ruke su joj, pri tom, kao podvodne grane {to prate smer i razvoj nenadanih vodenih zaokreta. Nekad vetrokazi a nekad ra{lje, {to se slepa~ki-istrajno provla~e kroz ~estar – da bi dohvatile svoju iskonski odmaknutu mo} sveobuhvatanja! I one se – jednim sopstvenim raspoznavaju}im ~ulom u vrhovima prstiju – kao lijane obavijaju oko predmeta. Ona se kao sagledavateljka – sred gase}eg zelenog pojasa sutonje zone – ispunjava slutnjom jedne potpune promene u atmosferi. Iako sva obamrla pod teìnom svetlometnog u-sebi-suprotstavljenog utiska, to jest, uronjena u dubinu sutona, ona nenadano (u bitno nepromenjenom stavu) k njemu zakora~uje, odabiraju}i klju~ni tren – za skok; uporedo: – za pokret razvezivanja njegovih usukobljenih, u-snopsvezanih zrakova. Jer tek na tom mestu gde se sve ru{i ona moè samoj sebi da postane shvatljiva, vidljiva za sve ostale. Svojim ustrajnim, bistro-zanosnim pogledom ona zasenjuje ~ak i nezavidnost sopstvenog poloàja – pogledom gotovo ve} sasvim ma~jim. Jer, krajnje-doseglim se mirom njenih o~iju najavljuje spremnost na skok; i to ka u-dalj-odlaze}em svetlo-ra~vastom izdanku sfere, koji je – poput obrnutog korena, preìvelog ogranka stabla svetlosti – otrgnut iz dubine zemaljskog predela. A prema njemu se i cela sutonja sfera iznova oblikuje, postaju}i sli~na bi}u sagledavateljke: njenom vrcavom uz-vetar-zanose}em plamu! Jer njen pogled oli~ava zanesenost upravo opaènom nebeskom novo{}u, koja izvodi nju-kao-opaà~a iz klopke preokupiranosti radom svog za-zemlju-vezanog tuma~enja. Jer lutaju}i znakovi jedne nevidljive prirode tek naknadno bivaju sabiti u tekst ovozemaljskog reljefa. Pri tom, oganj ove novosti od njih stvara dimnu zavesu, vlastiti svetlosno-produèn rukavac: – putokaz preobraàja ~vrste materije u auru sopstva, koja putuje oko mesta prvo-postavljenog pitanja o sebi. I tek time ona rafinira nit sveprote`ne komunikacije…

– [ta ima novo? – upita Elenora, izlaze}i iz ko~ije s bakarnim uvojcima ispod {e{ira, te stasom i pokretima kao u srne. Imala je dvadeset tri godine, i za godinu dana je trebalo da ozvani~i (ili ne) svoje ~lanstvo (paralelno: autorstvo) u Sedi{tu tajne mreè. Iako i dalje s likom devoj~ice, sazrela je: o~i su joj dobile ja~e zra~enje postav{i u polutami fosforne, kao i Hajnrihove. Postala je vi{e samouverena, imuna na Hanjrihove sumnje – one je vi{e nisu niti podsticale niti spoticale. Nju je sada podràvalo ne ovo dru{tvo ve} ne{to {to je doticalo s mnogo ve}e visine: Kao jelka s visine Posmatra nas pramajka Njeno blago naginjanje Osovina je svekolike ravnoteè Mnogih svetova u nastajanju.

– U vrtu su posa|ene sadnice iz ovog kraja, a dobavili smo i crne labudove, sijamske ma~ke i ze~eve – odgovori joj s ponosom vrtlar. – To je divno! A da li seljaci jo{ uvek prete? – upita Elenora.

– Ni{ta naro~ito: {alju povremeno nepotpisana pisma, zahtevaju da vas vi{e ne primimo! Plemi} je od skora angaòvao nekoliko lovaca da preko no}i ~uvaju na{e kapije – izvesti je precizno vrtlar. – Ne pada mi na pamet da ograni~avam svoje kretanje. Ako treba, nosi}u i ja pu{ku kad budem izlazila! – odlu~no re~e Elenora. – Izgledate mnogo bolje nego kada ste oti{li! – re~e joj razdragani Hajnrih prihvataju}i joj ruku. – Ovde se upravo vodi èstoka rasprava o tome da li da se na{i radovi i otkri}a autorski potpisuju ili ne. To se svakako i vas ti~e u velikoj meri. Ne znam ni sam {ta da vam savetujem. Mo`da da preuzmete pseudonim nekog starca: bolje i to nego nepotpisan rad. Odbor Sedi{ta izglasao je da se zarad fizi~kog opstanka i proboja njihove zajedni~ke ideje – pod nepovljnim dru{tvenim okolnostima – mora `rtvovati li~no autorstvo. Jer tu je pretnja od pro{irivanja Evropom lo{e predvo|ene revolucije, u kojoj bi rulja ugrabila zvono sazrenja krhkog bi}a prastvoriteljke. Njima bi se tad sudilo zbog skrivenosti. A i tako su im se radovi propleli do te mere da je autor postao zbirna persona. persona Jedino putem takve anonimnosti bi se za{titila intima zakopane ko{tice zimskog ploda, koja tek treba da pusti u visinu svoj plemeniti izdanak. – Ali ne stoji li u osnovi na{ih nastojanja vera u nesvodivi kapacitet svake jedinke? – upita iznenada Elenora, koja nije bila njihov ~lan te nije mogla da glasa. – Va{a pozicija me|u nama je uistinu posebna – odgovori joj spremno na~elnik odbora. – Nadamo se da razumete opasnost na{eg poloàja, i da }ete nam oprostiti to {to ne moèmo javno da obznanimo va{e postojanje i ulogu. Sve {to moèmo da vam obe}amo je da }emo nagodine mo}i da vas primimo za ravnopravnog ~lana, i da }e informacija o va{oj zasluzi sti}i u sve ogranke na{e mreè. – Ali {ta }e od mojih radova biti objavljeno u zborniku? – upita Elenora, posle kra}e pauze. – Skoro sve! Va{ stil je specifi~an, tako da }e i u zborniku zadràti svoju samosvojnost. Na{a briga je da zbornik bude ~itan a da ipak preìvi predstoje}i lo{ period. Isticanje na{ih ìvota i li~nosti koji su doveli do njegovog nastanka samo po sebi nije mana, ali je na drugom mestu po va`nosti. Najva`nije je srce autorskog autorskog saveza. saveza Na kraju krajeva, ne{to uvek mora biti `rtvovano. Od tada – kada je ova mu~na odluka bila donesena – niko vi{e nije èleo da pominje tu temu. – Ima i va`nijih stvari od registra na{ih autorstava. A to je sam na{ ìvot. Za{to ne bismo ìveli kao Peripateti~ari? – predloì Hajnrih. – Mogli bismo da krenemo Elenorinim stopama, i da organizujemo duge {etnje tokom kojih bismo raspravljali sve na{e bitne teme i nedoumice. Umesto pra{njavih knjiga ~ita}emo tekst reljefa. To }e biti mogu}no i preko zime, ako nabavimo jelena i saonice.

Elenora je bila veoma zadovoljna ovim predlogom, ali ipak nije sasvim odagnala strepnju; instiktivno je znala da registar ima sopstvenu autonomnu egzistenciju, egzistenciju daleko mo}niju od njihovih biolo{kih ìvota; ìvota te da je on lavirint koji moè da usisa svakog onog koji ga zanemaruje, neta~no se u njega upisuje, ili mu se naprosto odupire neupisivanjem. Pa ipak, bila je to najlep{a godina koju su stanovnici Sedi{ta do tada imali: puna bratskih ose}anja, neobuzdane slobode uma i vizije. Jedina neprijatnost koju je Elenora usput imala je poseta njene sestre tog narednog prole}a. Tada je ova – vidno namu~ena i propala – traìla da ona iza|e izvan kapije dvorca, gde ju je ~ekao deo Zorovog novopro{irenog dru{tva. Videlo se da to ~ini preko volje – po izvesnom tu|em diktatu, koji je upravo bio saveznik njenoj nadmenosti! Elenora je bila gotovo uàsnuta, ali je ipak krenula za njom radi procene novih ~lanova. Bila je to mnogo gora skupina od prethodne. Njih nekoliko, od kojih su bili najgori jedan sirov momak i jedna krupna devojka – kojima su se razvrat, nasilni{tvo i ~amotinja zdruèno ogledali u o~ima. – Ima{ u nama prave prijatelje! A ujedno – ako krene{ sa nama – i luksuzno imanje u najlep{oj prirodi! – re~e joj Ada u ime svih ostalih. – Odakle vam uop{te ta ideja – upita zgranuta Elenora – da bih ja po{la sa vama? – Znamo da ti nisi pravi ~lan ovog dru{tva, da su te zbog tvoje originalnosti i odva`nosti kaznili brisanjem iz registra! Pa kakvi su ti to onda saveznici i prijatelji? – upitala je krupna devojka. – Vama ne dajem nikakva obja{njenja! A ina~e ste vrlo povr{no obave{teni, i to preko moje sestre, pretpostavljam! – odvrati Elenora. – Zbog svog apstraktnog promi{ljanja i gubljenja u detaljima, ti propu{ta{ sve ono bitno {to se kod nas de{ava! – izjavi krupna devojka. – Nije nego – moglo bi se isto tako re}i da vi propu{tate ono {to se kod mene de{ava! – odvrati Elenora. – Dakle, pitanje je {ta ko od nas vi{e propu{ta! – upade nadmeno Ada. – Da bi to utvrdila, do|i kod nas da vidi{ kako smo opremili na{u prostranu vilu! Imamo neobi~ne kultne predmete, razne lova~ke trofeje i pitome {arene zmije. Mra~na devojka joj je zatim pruìla ruku, u znak potvrde svog prijateljstva. Elenora se u trenutku zbunila i iz kurtoazije joj pruìla svoju, da bi ova zatim dugo odlagala da je pusti. Elenora najposle istrè ruku, ispoljiv{i svoju suspregnutu gadljivost. Opake varnice sevnu{e iz njihovih o~iju. Nisu se vi{e sretali, ali je Elenora ose}ala njihov bes telepatskim putem. A seljaci su ubrzo saznali da ri|okosa ve{tica i dalje hoda njihovim krajem – i to sa ~itavom svitom sledbenika! Strah i gnev su se u njima postepeno akumulirali. Usred tih okolnosti Elenora je napisala svr{etak svoje pripovesti: - Bezimena ostrvska zvezda -

Preìveli ostrvljani napravi{e na mestu svog prebega – velikom egejskom ostrvu – novu Atlantidu. I po{to svetlost sazve`|a nebo-okeanske majke ne obasjava{e zadugo ovo novo stani{te – ve} samo napaja{e limb Male Atlanti|anke – oni odlu~i{e da ovu potonju postave u centar novog hrama: ono mesto odakle bi se zraci no}nog sunca, kroz nju projekciono uveli~anu, uveli~anu pro{irili na ceo polis. Ali, ona to dobi. Jer, na taj na~in bi se razmagnetisao unutra{nji kompas njenog astralnog tela, koji jedini pokazuje pravac doticanja-i-oticanja tamne energeje majke, kolabiraju}e du` kru`ne staze svog progonstva. U lako-propustni limb Male Atlanti|anke dostrujavao je gust fluid od vremena pre postanja, i unutar njega se kristalisao u rasvetu postapokalipti~ne budu}nosti. Ali, ona bi radije bila vetrokaz prolaznih zloduha nego {to bi sela u zrakasto sredi{te hrama, {to sputava silu samoosvetljavanja njegove najvlastitije nepoznanice: one {to preure|uje posmrtnu budu}nost ostrva – na taj na~in da ova ne bude feti{izirana (kao potopljen grad statua); te i da ne ozna~i kraj Stolovanja Majki – u veli~anstvenom me|uprostoru neba i mora. Mala Atlanti|anka, oborena samotna zvezda – izraz tesnaca vrtlo`ne sile – bila je poslednji izdanak koralnog zamka i ujedno vladarka mrtvog carstva. Jer, ograni~eno je trajanje loze podmorsko-razumskih bi}a, koja teè savr{enom zdanju – onome koje na svom vrhuncu biva obru{avano u vir {to potapa brodove. Ali, zarad njegovog obnavljanja ostale vile `rtvovahu svoje koralne kose, radosno ubrane zvezdane krakove: to be{e poslednji njihov poku{aj orobljavanja zvezdanog neba donjim okatim ogledalom. Jer, nemogu}e je bilo zaustaviti otvaranje {koljke no}i prema nenadanoj vatrenoj novosti; nemogu}e je bilo navesti biserje da i dalje spava u sterilno beloj sferi svetlosti – {to ne prima belege osvitnog rumenila kakvo se redovno utkiva{e u morsku penu. Tek tim razbistravanjem praizvora svih glasova – {to vr{i stalni pomak kroz zonu sutonje neodre|enosti ~ove~anstva – k}er umrle pramajke biva pridodata Plejadama. Tu neizvesnost saobra~anja-umraku biva najzad preobraèna u prostor zavelovljene prozirnosti: – prizor milionito praskozorne no}i! Oni reko{e: – Nema drugog na~ina da te popi{emo kao stanovnika ovog ostrvskog grada, osim u vidu endemske jedinice {to je nikla u srcu njegovog podzemnog hrama. Trebalo je da zauzme{ poloàj na sâmom vrhu, kao zamena za majku koja je i{~ezla, ujedno, da bude{ {tit hrama od podmuklog pisara na{ih provi|enja. Sada si bezgrani~na nula, i krene{ li na put bez nama izdatog dokumenta, kojim se pravilno imenuje tvoje poreklo, bi}e{ bÎ}e predato slu~aju. ûv{i za takvo svoje obespravljenje, u limbu Male Atlanti|anke dogodio se prelom maj~inog rezonantnog bi}a – tako da ona, gurnuta u novo maj~ino ni{tavilo (penu morskog osvita), izgubi vezu sa svojom pro{lo{}u na zemlji (posebno, novim ostrvskim hramom). A zatim se be{e besteìnski vinula u crno nebo budu}nosti, razviv{i svoj vodeno-plavi cvet u svetiljku no}ne kupole; onu {to svetli ponad ostrva, ali i spu{ta milosnu peteljku (fitilj) do u njegovo sada{nje vreme – kroz otvor na vrhu samonikle piramide Suncostoja. I samo taj svet, jednom zbivaju}i u vremenu, bî izuzet iz vremena – kao uzorni ili astralni svet.

Pro{la je jo{ jedna godina blaènog ìvota u Sedi{tu. Jedne predve~eri poznog avgusta naredne godine, Elenora je sama izjahala izvan zidina vrta: vazduh je na proplancima bio ispunjen jatima zelenih svitaca, silnim àlopevom zrikavaca i mirisom trava nakon kosidbe; na nebu je sijao mlad Mesec podràvaju}i krupnu Veneru. Rastojanje izme|u nje i ovih planeta bilo je premo{}eno svetlom rastvaraju}om izmaglicom. izmaglicom Kada je ova najzad zgasla i kada je ve} mislila da se vrati, ugledala je upaljene baklje kako se izdaleka kre}u po mraku. – Mora da su to lovci ili najmljeni seljaci {to kose livade! – pomislila je. – Ali za{to nose upaljene baklje? Bila je to horda seljaka predvo|ena gradskim proleterom Zorom – koga je prepoznala kada joj se pribliìo pri nejasnoj svetlosti predela. Ma{ila se odmah pu{ke, ali – paralisana uàsom – nije uspela da je upotrebi. Videv{i to, Zoro odmah zgrabi uzde njenog konja i {~epa je za ruku. Poku{ao je da je svu~e s konja, kada je osetio elektri~nu varnicu s njenih

tananih prstiju. Kriknu i otr~a ka hordi seljaka, koji se – upani~eni ~utim i vi|enim – okrenu{e od nje: jo{ vi{e su tada bili uvereni da je ona otelovljenje zloduha pustare. Pohrli{e zatim ka kapiji dvorca i razvali{e njegov katanac. No}na straà jo{ nije bila postavljena. Seljaci su u{li u vrt – ru{e}i ispred sebe statue zmajeva – da bi stazom stigli do praga rasko{ne palate. Elenora je u me|uvremenu dojahala do kapije vrta i ugledala poàr u biblioteci. Pomisliv{i da je ona uzrok sve te propasti i uni{tavanja dobila je napad gu{enja i pala na zemlju. U me|uvremenu, straàri su se organizovali i pu{kama proterali seljake. Stradao je jedan deo ogromne biblioteke. Seljaci nisu znali da se glavno blago – sveske pripremanog zbornika – dràlo van biblioteke: u jednom prostom radnom stolu. Kada su se uverili da je opasnost pro{la, stanovnici dvorca su po~eli da se prebrojavaju i shvatili da nigde nema Elenore. Hajnrih je potr~ao vrtnom stazom i ugledao grupu mladih – biv{e Elenorine u~enike iz istog tog sela; i me|u njima jednog mladi}a, od najvi{e sedamnaest godina, koji je na rukama nosio Elenorino telo. Iako nepovre|ena, nije bila onesve{}ena ve} mrtva. & Ne toliko zbog bezbednosti koliko zbog neizdrìvih uspomena, Sedi{te tajnih akademija je iseljeno iz ovog goti~kog dvorca i preme{teno na drugo nezabeleèno mesto. Ova oaza duha je nestala isto tako kao {to se i pojavila: kao fatamorgana u pustinji. Sli~na je bila i sudbina njihovog zbornika: zbornika izvr{io je – iako nepublikovan – toliko sna`ne podzemne uticaje na duh svog vremena da su njegovi nadzemni efekti (– procvat reformatorske umetnosti, neo~ekivani dometi u lirskom simbolizmu i prirodnim znanostima –) prema{ili njegovu (jo{ relativno sirovu) formu kao predlo{ka. Tako je on – izvr{iv{i svoj samopostavljen zadatak – bio (vek kasnije, od strane svojih sopstvenih sledbenika) ritualno spaljen i na golom bregu razvejan. Zato je i nazvan pismom kule olujnih vetrova.

Katarina Risti}

Citati: -

Sen-D`on Pers: Morekazi Rembo: Kretanje Novalis: Hajnrih iz Ofterdingena Novalis: Himne No}i Malarme: neimenovana pesma Sen-D`on Pers: Pohvale Edgar Alan Po: Al Araf Malarme: Igitur ili Elbenonova ludost Bodler: Cve}e zla

- Helderlin: MNEMOZINA â&#x20AC;&#x201C; fragment druge verzije - Klodel: Ode

Napomena autora: Citati pesama i proznih tekstova Elenorinih nesavremenika, koji su se kakvom gre{kom na{li u ovoj noveli, predstavljaju upliv budu}eg vremena u pro{lu egzistenciju, iz perspektive pripoveda~kog lica.