Número 19
BOOKVAR HISPANSKE KNJIŽEVNE AZBUKE INTERVJU SA UREDNIKOM ČASOPISA BOOKVAR MILANOM ARANĐELOVIĆEM ŠPANSKI STRIT ART NA PUTU OKO SVETA GRAFITI UMETNICI IZ GRUPE BOA MIŠTURA OSLIKALI ŠPANSKU KUĆU U BEOGRADU SVE ALMODOVAROVE MUZE ŠPANSKE FILMSKE DIVE KOJE SU NADAHNULE POZNATOG REDITELJA METAFIZIČKE REKE ARGENTINSKOG HRONOPIJE STOGODIŠNJICA ROĐENJA HULIJA KORTASARA
ENFOQUE
I
CARA A CARA
I
LITERATURA
I
ARTE
I
CINE
I
MI RINCÓN
I
COLLAGE
I
TESORO
Reflejo (Refleho), Broj 19, 2014. godina Zvanična publikacija Društva hispanista, Beograd, Srbija Urednica Refleha: Marija Gudurić Novinari: Igor Banović, Jelena Bašević, Katarina Gligorić, Marija Gudurić, Vanja Kudra, Milica Lilić, Jovana Matić, Ivana Petronijević, Tijana Čupić Prevodioci: Sofija Petrović Lektorka: Marija Gudurić Dizajn i prelom: Nikola Kecović Logotip: Vladimir Popović Administratorke internet portala: Marija Gudurić, Milica Lilić Internet stranica: www.reflejo.drustvohispanista.rs YouTube: www.youtube.com/user/reflejodh Twitter: twitter.com/revistareflejo Facebook: www.facebook.com/revista.reflejo Google+: plus.google.com/108545210103670771389
CONTENIDO
04
ENFOQUE
06
CARA A CARA
08
LITERATURA
14
ARTE
16
CINE
20
MI RINCÓN
22
COLLAGE
24
TESORO
Prva nacionalna konferencija hispanista pokrenula diskusiju o stanju hispanizma u Srbiji
Bookvar hispanske književne azbuke
Metafizičke reke argentinskog hronopije Poezija ne poznaje granice
Španski strit art na putu oko sveta
Raznolikost savremenog hispanskog filma Sve Almodovarove muze
Leptir
Španski dragulji na afričkom tlu
Spengliš – novi jezik u SAD?
04
ENFOQUE
REFLEJO
PRVA NACIONALNA KONFERENCIJA HISPANISTA POKRENULA DISKUSIJU O STANJU HISPANIZMA U SRBIJI Kragujevac je ove godine bio domaćin Prve nacionalne konferencije hispanista Estudios hispánicos en la cultura y la ciencia serbia koja je okupila najeminentnije ljude iz hispanskog sveta u Srbiji. Cilj konferencije bio je da objektivno predstavi trenutno stanje hispanistike u našoj zemlji. Bogatim programom predstavljeni su različiti aspekti trenutnog stanja hispanske kulture i statusa španskog jezika kako u Srbiji, tako i van njenih granica.
AUTORKA: Ana Šuluburić
P
osebnu pažnju privukao je Okrugli sto (Mesa redonda) sa temom “Estudios hispánicos en la ciencia, cultura y economía serbia“, čiji su učesnici bili Dalibor Soldatić, Injigo Ramires de Aro Valdes (Excmo. Sr. D. Íñigo Ramírez de Haro Valdés) i Enrike Kamaćo Garsija (D. Enrique Camacho García). Diskusiju je započeo Dalibor Soldatić, profesor na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, izlaganjem o preprekama sa kojima se suočava hispanizacija u Srbji tokom XX i XXI veka. Soldatić je istakao datume i događaje koji su ostavili dubok trag na razvoj i širenje hispanistike u našoj zemlji – govorio je o prevodima koji su začeli hispanizam u Srbiji, hronološki je prikazao formiranje hispanizma od samih početaka do danas. Posebnu pažnju posvetio je razvoju profesionalnog hispanizma koji je, prema njegovim rečima, započet onog trenutka kada je donesena odluka o organizovanju Katedre za romanske jezike u okviru Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon ovog kratkog pregleda razvoja hispanistike u Srbiji, Soldatić se fokusirao na trenutno stanje, gde je naglasio da je hispanizam prisutan kako u osnovnom, tako i u srednjoškolskom obrazovanju, što je izuzetno pozitivna vest za njegov budući razvoj i rast. Svoje izlaganje završio je govoreći o prognozama za budućnost, u okviru kojih je ukazao na to da je izuzetno bitno produbiti i poboljšati trenutno stanje, a takođe je naglasio i da se može očekivati
rast popularnosti španskog jezika i hispanskih kultura od onog trenutka kada Srbija zvanično postane članica EU. Nakon Soldatića, reč je uzeo Injigo Ramires de Aro Valdes, otpravnik poslova Ambasade Španije u Beogradu, koji je govorio o značaju stereotipa za ekspanziju španske kulture u Srbiji, budući da, prema njegovim rečima, španska i srpska nacija izuzetno liče, imaju slične običaje, istoriju itd. Pored toga, posebnu pažnju posvetio je predstavljanju vizije koju Ambasada Španije ima kada je reč o promociji španskog jezika i kulture u našoj zemlji. Naime, španska ambasada ima za cilj širenje hispanizma u okviru trodelnog programa – otvorenog konkursa za projekte, festivala i posebnih vrsta programa. Ramires je naglasio da će 2015. godina biti od velike važnosti za promovisanje hispanizma, budući da je to „godina Kihota“ jer se tada obeležava četiri veka od kada se prvi put pojavio drugi deo knjige o Don Kihotu. Ovaj momenat, prema njegovim rečima, jeste krucijalan upravo zbog toga što pruža mogućnost da se organizuju različiti kulturni događaji, diskusije, izložbe itd., putem kojih će se srpskoj publici približiti španski svet, kultura i jezik. Na kraju se osvrnuo i na finansijsku situaciju – nezaobilaznu temu novog doba, gde je izjavio da novac, zapravo, ne predstavlja problem. Problem, u stvari, leži u idejama. Treći deo diskusije vodio je Enrike Kamaćo Garsija, direktor Instituta
Servantes u Beogradu, koji se osvrnuo na trenutnu situaciju, kada je reč o učenju španskog jezika. Istakao je da se jasno može videti da je kriza u Srbiji uzela maha kada se uporedi trenutan broj učenika koji pohađaju nastavu španskog jezika u Institutu Servantes sa prethodnim godinama. Kamaćo tvrdi da se taj broj izuzetno smanjio i da je, stoga, zadatak hispanista dosta otežan. Osvrnuo se i na trenutno stanje španskog jezika u svetu – broj maternjih govornika, broj onih kojima je španski drugi jezik itd. Međutim, ono što je najbitnije, prema njegovom mišljenju, jeste trenutni broj onih koji uče španski jezik – ovaj podatak jeste ono što hispaniste „tera“ da nastave da ulažu u promovisanje španskog jezika i hispanskih kultura. Kamaćo je, takođe, predstavio i statističke podatke vezane za učenje i korišćenje španskog u svetu, u određenim zemljama, kao i na internetu i naglasio je da se ovaj jezik visoko kotira i da se stavlja u rang sa vodećim svetskim jezicima, poput engleskog i mandarinskog kineskog. Kao glavni cilj istakao je povećanje broja škola u kojima će španski biti jedan od ponuđenih jezika za učenje. Zbog manjka vremena izostao je deo u kom bi publika imala prostora da iskaže svoja zapažanja i postavi pitanja učesnicima, te je ovaj okrugli sto završen izlaganjem direktora Instituta Servantes, uz obećanje da će se debata nastaviti na nekoj od narednih konferencija.
ENFOQUE
REFLEJO
05
06
CARA A CARA
REFLEJO
BOOKVAR HISPANSKE KNJIŽEVNE AZBUKE Časopis za promociju čitanja Bookvar priprema iznenađenje ljubiteljima hispanske književnosti, jer za temu novog broja ima Markesa kao centralnu ličnost, ali i druge književne velikane sa prostora Latinske Amerike i Španije. Urednik Bookvar-a Milan Aranđelović dao nam je zanimljivo viđenje položaja književnosti na španskom jeziku kod nas, opšte kulture (ne)čitanja kod Srba, kao i manjkavosti lektire u srpskim školama.
INTERVJU SA MILANOM ARANĐELOVIĆEM, UREDNIKOM ČASOPISA BOOKVAR. Kako ste došli na ideju da osnujete Bookvar? Bookvar je onlajn magazin koji se bavi književnom tematikom. Ideja je bila da tekstovi u njemu budu zanimljivi, čitljivi, zabavni, ali i inteligentno napisani. Glavni uzor za nastanak Bookvar-a bio je Politikin Zabavnik. Za razliku od Zabavnika mi pišemo „samo“ o književnosti, knjigama, piscima, stripovima i donekle o pozorištu. Kako je sve počelo? Kao i sve u Srbiji – za kafanskim stolom. Dešavalo se, dok neobavezno sedimo u kafiću, da me prijatelji pitaju ono čuveno srpsko dokono „šta ima novo“. I tad bi trebalo da im dam spisak knjiga i stripova koje sam „novo“ pročitao, sve divne trenutke koje sam „novo“ doživeo dok sam to čitao, sve „novo“ rečenice i mudre misli koje sam naučio iz tih „novo je“ pročitanih knjiga. Međutim njih to i ne interesuje. Onda sam pokušavao da kroz neku zanimljivu priču ili anegdotu ispričam šta ima novo u svetu „ja sedim u fotelji i čitam“. Primetio sam da na ovaj način uspevam da ih zainteresujem za temu uprkos tome što su ih škole istrenirale da književnost doživljavaju kao bauk. Pokojni Ljubiša Rajić je stalno apelovao, i lično pokušavao da nešto učini u nemogućoj misiji, da školske lektire postanu čitljivije za učenike da bi deca stvarno pročitala nešto. Želimo da od romana neprimerenog uzrastu, Derviš i smrt, napravimo Kada su cvetale tikve. Zašto sve pametno mora da bude ozbiljno? Znamo da je ozbiljnost poslednje utočište plitkoumnih koji pokušavaju da se sakriju iza „komi fo“ frazetina. Na koji način Vaš časopis utiče na čitaoce u Srbiji? Nismo želeli da napravimo još jedan časopis o književnosti koji čita uski krug stručnih ljudi. Hteli smo da što više ljudi zainteresujemo za knjige, a ne i da ono malo što ima neku želju za čitanjem oteramo i da im zgadimo čitanje. Dakle, ono što je napisano u interpretacijama za srednje škole ostaje u interpretacijama. U Bookvar-u niko neće da nađe „dlaku“ tokom čitanja. Ja, koji volim da čitam i koji to radim ceo svoj život, nisam voleo časove srpskog jezika. Ne zbog profesora, gramatike ili ocena već zbog materije i načina obrade. Neke stvari, sa druge strane, jednostavno
AUTORKA: Marija Gudurić
nisu ni bile primerene uzrastu u kome se po nastavnom planu obrađuju. Uvek sam, ono što čitam, delio na ono što volim da čitam i u čemu uživam i na ono što čitam u školi. Sa druge strane, ne želimo da našim tekstovima podilazimo bilo kojoj publici. Ne želimo da kažemo da je neko naročito pametan ako čita Mišela Turnijea i Emila Siorana, a da je neko mnogo glup ako čita Ivu Štrljić ili Luna kralja ponoći. Imamo i rubriku posvećenu šund književnosti, ali ne zato da bi smo je ocrnili već da pokažemo čemu to služi. Teofil Pančić je rekao da čovek ne može da izgubi vreme čitajući bilo koju knjigu. I od loše napisane knjige se nešto nauči – kako izgleda loše napisana knjiga. Prelistavajući prethodne brojeve Bookvar-a, primetili smo da promovišete različitu literaturu – od klasika, preko bestselera do fantastike. Da li neke pravce posebno preferirate? Možda bi bilo lakše i kraće da nabrojim šta posebno ne preferiramo? U pitanju je poezija. Ne zato što ja lično imam nešto protiv poezije, nego je jednostavno previše teško da nađem nešto što je dovoljno interesantno za čitaoce, a vezano je za poeziju. Voleo bih da nekako nađem način da nadomestim taj nedostatak u budućnosti. Čitam sve tako da i u Bookvar-u pišemo o svemu. Lično neke stvari više volim i, mada se trudim da budem objektivan prilikom odabira tekstova, povremeno dobijem sugestije da u časopisu ima više tekstova o jednoj vrsti literature, a manje o drugoj. Naredni broj Bookvar-a imaće zanimljivu temu za sve ljubitelje hispanske književnosti, „I posle Markesa – Markes“. Da li je upravo smrt kolumbijskog velikana uticala na izbor teme narednog broja? Da. Smrt kolumbijskog velikana kao i odmor u Španiji. Kako biti u Španiji, a makar ne spomenuti Servantesa? On i njegov Vitez od Manče su nepresušni izvor priča koje i dalje ne prestaju. Naučnici još uvek traže njegov grob. Vi to znate bolje od mene, ali 400 miliona ljudi danas govori španski jezik kao svoj maternji. I, što je za Bookvar važnije, 400 miliona ljudi piše i čita na španskom jeziku. Na dva kontinenta, među različitim kulturama. To je fascinantan izvor za časopis koji se bavi književnošću. Prilika koja se ne propušta. Da li mislite da je u Srbiji španska književnost u senci latinoameričke književnosti?
U intimnim razmišljanjima nemam običaj da posmatram književnost kroz prizmu geografskih, jezičkih, nacionalnih, polnih ili bilo kakvih podela. Književnost jednostavno delim na dobro napisanu i na onu „poučnu“, koja nas uči kako ne bi trebalo da se piše. Međutim kada ste formulisali ovo pitanje jasno mi je bilo da je njegov odgovor potvrdan. Ja više čitam špansku književnost, ali latinoamerička književnost je kod nas popularnija. O njoj ljudi više pričaju, čini mi se da i izdavači više forsiraju latinoameričke književne zvezde što je, sa komercijalne strane, i razumljivo. Svi u Srbiji, čak i oni koji u životu nisu pročitali ni jednu knjigu, čuli su za drugove Markesa i Borhesa zahvaljujući popularnom filmu, iako možda i ne znaju za šta su oni tačno optuženi. Oni su ovde podignuti na nivo kulta o kojima se apokrifno ne piše. Španci su kod nas definitivno izgubili medijski rat protiv latinoamerikanaca. Magijski realizam je postao brend koji prodaje čak i nešto manje magičnu književnost. A jedan je Markes. Svi ostali su šegrti! Ove godine obeležavaju se dva velika jubileja u hispanoameričkoj književnosti - sto godina od rođenja dva velika književnika, Hulija Kortasara i Oktavija Pasa. Da li planirate da u novom broju Bookvar-a odate počast ovoj dvojici velikana? I tako se opet vraćamo u Latinsku Ameriku? Šalim se. Kao što sam rekao hispano književnost je prepuna bisera. Ovaj broj Bookvar-a će da bude najkvalitetniji do sada, a svakako će da ima i najveći broj tekstova do sada. Čak i u takvom proširenom Bookvar-u nisu svi mogli da nađu mesta. Na veliku žalost ljubitelja Oktavija Pasa. Sa Hulijom Kortasarom ćemo da igramo školice i da, kroz jedan tekst o njemu, prikažemo život književnika koji je literaturu posmatrao kao igru, igru u koju neko unese ceo svoj život i koji je, zbog te igre, spreman da žrtvuje sve ostalo. Oktavio Pas će svakako da nađe mesta na stranicama nekog narednog Bookvar-a. Nema šanse da ga zaobiđemo.
je uvođenje veronauke. I kako sada da očekujete od ljudi, koji kao novitet uvode kvazinauku koja je zastarela već vekovima, da čuju za pisce koji su stvarali u dvadesetom veku? Malo parodiram situaciju da bi ljudi bolje shvatili ono što želim da kažem. Problem je okoštalost sistema koji ne želi da prihvati ništa novo, ništa što nije prošlo test vremena koje se računa u eonima. Da li iko veruje da bi srpska lektira mogla da bude Bogorodica plaćenika ili Dnevnik lopova? Sa druge strane, mi u Bookvar-u želimo da pokažemo da svaka književnost može da bude interesantna. Svaka od vrhunske kakva je ona koju stvara Ivo Andrić do – one druge – koju produkuje Dejan Stojiljković. Želim da ljudi počnu da gledaju na književnost iz različitih uglova. Uglavnom svojih, ma kako tupi bili ti uglovi. Pokušajte da na Anu Karenjinu gledate kao na suprugu nekog lokalnog tajkuna koja ima problema sa paklom droga. Da li bi Tolstoj u ovom vremenu sveopšte vizuelizacije preko modernih medija opisivao njenu haljinu na trideset strana ili bi ipak spasao nekoliko hektara šuma od ovoga? Da li bi Banović Strahinja danas živeo na Dedinju ili na Vračaru? Mislim izvesno je da ga je curica ostavila zbog drugog sponzora uprkos tome što je bio stambeno situiran, vozio je najskupljeg vranca, imao kul kućne ljubimce... A ona ga ostavi, nevernica pohlepna. Pokušavamo da okoštalim mitovima udahnemo novi život. Ep o Gilgamešu je nekada sigurno bio veliki književni blokbaster. Kladim se da se tražila karta više za ledinu na kojoj je izvođen. Marko Kraljević, budući da je junak bez mane i straha, gotovo bog, bio bi deo DC-jevog univerzuma, dok bi tragični sin zmaja Obilić sigurno bio Marvelov pulen.
Književnost na španskom jeziku slabo je zastupljena u srpskim školama. Šta je, po Vašem mišljenju, uzrok toga? Po mom mišljenju, problem su srpske škole. Nije tu španska književnost nešto posebno „privilegovana“. U srpskim školama slabo je zastupljena matematika, fizika, biologija… Poslednja velika novina u srpskim školama bila
CARA A CARA
REFLEJO
07
08
LITERATURA
REFLEJO
METAFIZIČKE REKE ARGENTINSKOG HRONOPIJE aku n z iče u i t o a r 4. p đenja ti Hulij ikana 1 0 r l 2 ina njice ro jice sm eke ve d o r G diš odišn ičke nos o d g o z o st setog etafi nosti, anje M e r trid asara. književ e, raza normi, t Kor ntinske ntastik jiževnih ovog oj, a a g arge rnog i f lnih kn su nje meričk tavlja a a stva encion , odlike ispano osti os leđe. n s v kon ealizam , koje h književ us u na r a nad ralaštv etskoj, evni op v ž stva ako i s an knji t k sva n izuze jeda
AUTORKA: Tijana Čupić
Kortasar o poređenju igre i književnosti: „Kada se deca igraju, iako im je to zabava, shvataju igru veoma ozbiljno. Ozbiljno koliko će shvatati i ljubav ili nešto slično godinama kasnije. Sećam se kada sam bio mali, mama mi je govorila: ‘Dobro, dosta si se igrao, hajde sad uđi u kuću da se okupaš’. Za mene je to bila glupost, jer kupanje nije uopšte bilo bitno, za razliku od igranja sa prijateljima. Tako vam je i sa književnošću – to je igra, ali igra u koju pojedinac može da uloži svoj život. Igra za koju bi pojedinac sve učinio.” „Postoji jedan vrlo francuski Kortasar, a postoji i drugi duboko argentinski i njih dvojica su savršeno razdvojeni“ Hulio Kortasar (Julio Cortázar), veliki hronopija, razarač književnosti onakve kakvu poznajemo, rođen je u Briselu 1914. godine, a umro u Parizu 1984. Kada bi se gledali samo ovi
šturi podaci o mestu rođenja i smrti, moglo bi se pomisliti – pa dobro, a gde je tu Argentina – a tu je, svakako.
Kortasarov život i stvaranje i jeste u njegovim velikim putovanjima, u godinama provedenim u rodnom Buenos Ajresu (1918-1951), kao i u godinama provedenim u Parizu (1951-1984) i njegovu fantastiku su i oblikovala ova
dva najznačajnija grada njegovog života. Ili kako je to lepo sročila Aleksandra Mančić: „Između Buenos Ajresa i Pariza, između Žarija i Borhesa, između metafizike i patafizike, protiv Rečnika i protiv Gramatike, Kortasar je gradio svoju realističku fantastiku“. Kada bismo izdvojili neke od najznačajnijih tačaka Kortasarove biografije, tu bi se svakako našlo objavljivanje njegove prve pripovetke iz 1946. godine, Zaposednuta kuća, koju je sam Borhes objavio, u časopisu Anali Buenos Ajresa. To je priča koju je Kortasar sanjao. Iako to nije prvo objavljeno delo Kortasara, rekli bismo da je prvo delo od većeg značaja. Zatim, pet godina kasnije, objavljuje prvu zbirku pripovedaka Zverinjak. Iako je najpre poznat kao majstor priče, o čemu i svedoči bogata kolekcija počevši od Zverinjaka, potom Kraj igre, Toliko volimo Glendu, Oktaedar, Sve vatre vatra, Tajno oružje, Neko ko se tuda smuca, dao je veliki doprinos hispanoameričkoj i svetskoj književnosti svojim romanima,
LITERATURA
REFLEJO
09
10
LITERATURA
REFLEJO
najpre Školicama, a onda i romanima Nagrade, Slagalica 62, Divertimento, Manuelova knjiga. Na kraju lepeze žanrova kojima se Kortasar bavio, nalaze se i zbirke Povesti o hronopijama i famama i Tamo neki Luka. To su „zbirčice“ koje uključuju priče o čudnim likovima, zanimanjima, i predstavljaju jedne od najsmešnijih, samim tim i izuzetno zanimljivih, Kortasarovih ostvarenja. „Umetnost i život, sve je to jedno te isto, nijedno od to dvoje nema prednost“ Izgleda da zaista nema, bar nam se čini da se to pokazuje kao velika istina za velike umetnike. Kako ga je uvek opsedala veza stvarnosti i fantastike, njihovo prožimanje, uplitanje jedne u drugu, i na kraju nemoguće razdvajanje, Kortasara je oduševljavala i veza fotografije i priče. Za razliku od filma i romana, u priči, kao i na fotografiji, pripovedač ili fotograf, prikazuje samo jedan isečak stvarnosti, a taj isečak potom u čitaocu ili posmatraču fotografije raste i razvija se, sa mogućnošću da izraste u nešto što bi bilo van piščevog ili fotografovog domašaja, što uzročno-posledično dovodi do pitanja koliko je neko delo nezavisno od svog autora. Velika pitanja Kortasarove književnosti u pripovetkama Đavolje bale i Apokalipsa u Solentinameu postavljaju pitanje veze između fotografije i pripovetke, stvarnosti i umetnosti, pitanje angažovane književnosti. U prvoj pripoveci fotografije koje je uslikao fotograf-amater oživljavaju kada ih izradi, prikazujući šta se sve moglo zbiti sa scenom koju je fotograf uslikao da je nije prekinuo, zamagljujući granice stvarnosti i fikcije. Prema Đavoljim balama je snimljen i film Blow Up, italijanskog režisera Mikelanđela Antonionija (Michelangelo Antonioni). Tačnije, režiser je uzeo okvir Kortasarove priče, ali je u njega stavio sasvim drugačiju sliku. Sam režiser je rekao da ga nije ni zanimala toliko radnja pripovetke koliko fotografija i njena moć. Posle Antonijevog filma stiže Kortasarova druga pripovetka sa temom fotografije, Apokalipsa u Solentinameu. Počevši sa realističnim motivima, fotografa koji pravi slike umetnika na ostrvu Solentiname, dolazi do fantastičnih motiva, slika koje kada se izrade predviđaju veliku katastrofu pokolja i jedne užasne realnosti. Jer umetnost i stvarnost se prepliću i nadrealisti tope prostor i vreme: nejasno mi se učinilo da shvatam njegovu tajnu
volju, da ukine prostor i vreme... „Ovo sviram sutra odjednom za mene dobija potpuno jasan smisao...“ Džez i Kortasar, improvizacija i sloboda, automatsko pisanje i nadrealizam. Džez muzika počinje da se javlja dvadesetih godina XX veka, i obuhvata tri perioda: period tradicionalnog džeza, period svinga i period bi-bopa. Akcenat je na improvizaciji, na varijaciji teme do te mere da se ona čak više ne može ni prepoznati. Čarli Parker, Telonijus Monk, Džon Birks, Bili Holidej, velika imena džeza inspirisali su i velikog pisca ne samo kao ličnosti, već najpre kao braća po komponovanju, odnosno stvaranju književnog dela. Kortasar je smatrao da je džez jedina nadrealistička muzika, vođena improvizacijom,
stvaranjem u trenutku. Tako da on priču otkriva dok je piše, praveći paralelu sa džez muzikom. Džez muzičar improvizuje temu i nekada ta improvizacija ispadne dobro, nekada ne. Tako je i sa njegovim pričama. Na takav način pravi analogiju i sa književnošću, svestan da takav pristup pisanju ima i svoje opasnosti, može dovesti do nesavršenstva, ali i do apsolutnog. Džez je kod Kortasarasovih dela prisutan na duplom planu: na planu improvizacije, kršenju pravila, i na planu ritma svinga, odnosno igre s vremenom i brisanjem konvencionalnih granica vremena. Iako može da deluje da se radi o apsolutnoj slobodi stvaranja, ne radi se. Džez muzika, kao ni Kortasarov način pisanja, ne mogu imati apsolutnu slobodu, jer svaka kreacija mora da pođe od neke osnove, od neke strukture koja će da se kida, lomi i na kojoj će da se improvizuje.
Neobična zanimljivost u vezi sa Školicama: prvo poglavlje romana koje je Kortasar napisao jeste zapravo poglavlje iz Buenos Ajresa, sa Talitom i Travelerom, u kome Talita prelazi dasku između dva prozora kako bi pokupila neki materijal iz Olivejrinog stana. Pošto je napisao to poglavlje, Kortasar je shvatio da je ono samo za sebe ništa, da ne može biti pripovetka, već jedino deo neke veće celine. I tada se vraća na početak Školica, počinjući od Orasijevog života u Parizu.
Apsolutnoj slobodi se teži, ali se ne dostiže, Školice pokušavaju da budu nešto više od književnosti, ali su ipak književnost, Čarli Parker pokušava da odsvira nešto više od muzike, ali je to ipak „samo“ muzika. „Stvarnost je tu i mi smo u njoj, svako je shvata na svoj način, ali je unutar nje“ Kada bismo navodili neke od bitnih razlika između Kortasara fantastičnog pripovedača i Borhesa, koji je na njega dosta uticao, jedna od velikih bili bi politički stavovi kojima se Kortasar bavi u nekim od svojih dela. Hulio je jednom prilikom rekao za sebe da je on pisac koji je veoma zaokupiran političkom situacijom u Latinskoj Americi i da se to često ogleda u njegovom pisanju, nekad svesno, nekad nesvesno. U svojim
političkim stavovima branio je Kubansku revoluciju, Aljendeov režim u Čileu, kao i sandinizam u Nikaragvi. Neki ga nazivaju angažovanim piscem, ali on želi da se ogradi od jednog, za njega bitnog, stava. Želi da zadrži ravnotežu u svom pisanju, da mu književnost ne postane čisto političkog sadržaja. Postoje pripovetke koje su izuzetno jasno političke, kao Štakorski car ili Apokalipsa u Santinemeu, ali postoje i pripovetke kojima neki kritičari pripisuju antiperonističko tumačenje, iako to iz samog dela ne mora nužno da znači. Pojedini kritičari tumače Zaposednutu kuću ili Autobus kao antiperonističke pripovetke, čak i njegovu dramsku poemu Kraljevi, videvši borbu pojedinaca protiv društva ili protiv nečeg nepoznatog ili zlog kao bitku sa diktatorskim režimom. Međutim, pored dela za koje se jasno vidi da su
napisane sa političkom namerom, a i pisac sam to potvrđuje, postoje i dela, kao gorepomenuta, koja nam daju mašti na volju, da ih zaista možemo shvatati kao dela angažovane književnosti, ako smo takvom tumačenju više privrženi. Naravno da nisu svi čitaoci oduševljeni Kortasarom-angažovanim piscem, jer uvek postoje čitaoci koji su ravnodušni prema politici ili koji su zadovoljni političkim poretkom, te ih ne more takve brige. Njima nije drag taj aspekt velikog hronopije, dok drugi, oni koji biju istu bitku i dele istu bol, sasvim drugačije reaguje na pripovetke Okupljanje, Apokalipsa u Solentinameu ili Štakorski car. „Što se samoga pak hronopije tiče, on sebe smatra za blagi super-život, ali to više pesnički nego istinski“ Povesti o hronopijama i famama predstavljaju jedan neobičan i smešan deo Kortasarovog opusa, priče o hronopijama, zelenim i vlažnim predmetima, neurednim bićima, o nadama, tim blistavim mikrobima, i o famama, „višem sloju društva“. Zbirka obuhvata i priručnik sa upustvima (za plakanje, na primer, za koje pisac ne preporučuje da traje duže od tri minuta), kao i odeljak o neobičnim zanimanjima i materijalima. Navedena bića (hronopije, fame i nade) služe kao jedna interesantna metafora o ljudima, i mada u zbirci nisu prikazani kao ljudi, oni „nose“ raznovrsne ljudske osobine koje ih definišu. Verujem da bi svakom čitaocu najviše pažnje privukle hronopije, one raskidaju sa konvencijama i teže slobodi, za razliku od fama, uštogljenih robova normi. Kako bi sam veliki hronopija rekao o zanimljivoj povezanosti hronopija i fama – „sa svojih položaja fame mnogo pomažu hronopijama, koje za to boli uvo.“
LITERATURA
REFLEJO
11
12
LITERATURA
REFLEJO
POEZIJA NE POZNAJE GRANICE
D
MEKSIČKA POEZIJA U FOKUSU NOVOSADSKOG KNJIŽEVNOG FESTIVALA
eveti međunarodni književni festival održan je i ove godine u Novom Sadu, od 25. do 29. avgusta, a ovogodišnji fokus festivala bio je na meksičkoj savremenoj poeziji. U prijatnim ambijentima Srpske akademije nauka i umetnosti, Trga mladenaca, kao i kafea Apsolut, svoju poeziju predstavljali su gosti iz čitavog sveta, dok je Novi Sad ugostio čak četiti meksička pesnika: Antonija Deltora (Antonio Deltoro), Hulijetu Gambou (Julieta Gamboa), Hosea Anhela Lejvu (José Ángel Leiva) i Pabla MolinetAgilara (Pablo Molinet-Aguilar). Osim meksičkih pesnika, od pesnika iz Latinske Amerike, gošća festivala je
bila i kolumbijska pesnikinja Mirijam Montoja (Miriam Montoya). Drugog dana festivala bili smo u prilici da prisustvujemo predstavljanju antologije savremene meksičke poezije, koju je priredio meksički kritičar i pesnik Pablo Molinet-Agilar. Antologija obuhvata dvananest savremenih meksičkih pesnika, a jedan od pesnika antologije, Antonio Deltoro, dobitnik je ovogodišnje Međunarodne nagrade Novi Sad. Priređivač antologije, Molinet-Agilar, ističe kako je savremena meksička poezija kontradiktorna i da takva nestabilnost potiče od toga što nema više autoriteta i određenog središta, koje je u drugoj polovini XX
Ovogodišnji Međunarodni novosadski književni festival ugostio je pesnike sa drugog kraja sveta. Za četiri dana trajanja festivala, pesnici i gosti mogli su da uživaju u savremenoj meksičkoj i kolumbijskoj poeziji, kao i da čuju u kojima pravcima se kreće savremena poezija.
AUTORKA: Tijana Čupić
veka predstavljao nobelovac Oktavio Pas. Priređivač antologije izabrao je dvanaest pesnika čije poslednje pesme nisu objavljene pre 2009. godine, a pesnici pripadaju generacijama 1920, 1940, 1950, 1960, 1970. i 1980. Među izabranima nalaze se: Eduardo Lisalde (Eduardo Lizalde), Fransisko Ernandes (Francisco Hernández), Elsa Kros (Elsa Cross), Antonio Deltoro, Koral Braćo (Coral Bracho), Eduardo Langagne (Eduardo Langagne), Veronika Volkov (Veronica Volkow), Hose Anhel Lejva, Hulio Hubard (Julio Hubard), Alehandro Tarab (Alejandro Tarrab), Oskar de Pablo (Óscar de Pablo) i Hulijeta Gamboa. Pored gostiju iz Meksika, pesničko druženje upotpunila je i Kolumbijka Mirijam Montoja, koja živi i radi u Francuskoj. Osim poezijom, bavi se i prevođenjem, kao i izdavaštvom, a poseduje i svoju malu izdavačku kuću. Njena poezija obiluje temama vezanim pre svega za egzil, jer je i sama otišla iz Kolumbije zbog političkih razloga. Svako veče festivala bilo je upotpunjeno čitanjem poezija, te smo mogli da uživamo u delima savremenih pesnika Latinske Amerike. Reflejo vam prenosi delić atmosfere kroz jednu od pesama meksičke autorke Hulijete Gamboe.
POHVALA SEMENKI Uronjena u vodenjak sa bubnom opnom još u stvaranju već sam razlikovala oštri brid glasova, raširen po izlasku, produžen do detinjstva: čovek i žena su jedno srazmerno rađanju: u njihovom središtu otkucava seme. Mesto tvog tela kuća je u koju sedneš i sačekaš da se otvori semenka koliko god je puta moguće pa da ti se lice i glas umnože i tebe produže. Izglačaj svoj odraz u toj kući mrmora; neguj belinu odeće i meru svoju pod čaršavima. Sakrij se kad se pojavi virus. Boja glasa sagradila je lavirint: dva ista tela moraju da se odbijaju: magnetizam ne podnosi spajanje sličnih naboja, fizička je istina. Zagrljaj žene i žene otvara jalovo vreme, njihova blizina zateže ravnotežu života.
Tvoja neprirodna koža kraj druge neprirodne kože udaljava seme, klijanje, cilj krajnji. Izvijanje granja najavilo ti se u liniji dlana, u rasporedu zvezda na dan kad si rađana. Lozo bolesna, nevidljiva na mapi stvorenja. Čvrsto stisni noge, zaključaj svoj jezik, usne zašij, spreči dodir. Kad poplavi plodno polje želja luta; nađe put da te čoveku da i da te primi, ili traži maske da mu uguši znoj, podiže zidine da nas spasu od zaraze. Spoljašnjost glasova htela je biće bez udova, trup bez ruku, nogu, i pola, slomljene kičme, no moje telo je lagano gluvelo, za oštre zvuke utroba mi je ogluvela da se ne bi osušila, da ne bi čuvala stegnuti drob i sa dodira pridike sprala glasove obrisala: crve je gajilo što su se pod kamenjem legli.
LITERATURA
REFLEJO
13
14
ARTE
REFLEJO
ŠPANSKI STRIT ART NA PUTU OKO SVETA
Gosti ovogodišnjeg Miskser festivala i Društva hispanista bili su momci iz Boa Mišture, grafiteri koji su širom sveta dali novi život sivim zidovima, a u Beogradu su u unutrašnjosti Španske kuće ispisali reči jedne srpske poslovice.
D
ruštvo hispanista i Mikser festival ugostili su ove godine Boa Mišturu (Boa Mistura), svetski prepoznatljiv kolektiv iz Madrida. Veoma energični, simpatični i raspoloženi za komunikaciju sa svima, momci iz Boa Mišture postali su nezvanične medijske zvezde festivala, naročito nakon panel diskusije o upotrebi javnih prostora koje je u okviru programa festivala organizovalo Društvo hispanista kao deo dugoročnog projekta Balkanski hronopiji. Na festival su došli da bi oslikali unutrašnjost Španske kuće koju su osvežili ispisavši na unutrašnjim zidovima poslovicu „Lepa reč gvozdena vrata otvara“, ali su na ulicama Savamale ostavili još dva manja grafita. Razgovaramo sa Havijerom (Havijer Serano – Pahg) i Pablom (Pablo Puron - Purone), drugovima iz klupe koji su u predgrađu Madrida počeli da crtaju grafite i vremenom shvatili da je to njihov životni poziv. Pablo (Pablo Ferejro - Arkoh) i Huan (Huan Haume -Derko) za to vreme u Španskoj kući dovršavaju oslikavanje.
AUTORKE: Jelena Bašević i Jovana Matić
Na početku su nam rekli nekoliko reči o angažovanju na Mikser festivalu i izazovima koje je pred njih postavio rad na Španskoj kući. - Španska kuća je veoma složen prostor, zato što je ruina, a mi nikada ranije nismo radili u sličnom prostoru. Čim smo je posetili, osetili smo neku magiju. U ovom projektu primenili smo anamorfozu, tehniku koju često koristimo i koja se sastoji iz deformacije perspektive: iz jedne tačke se čita „lepa reč“ i iz druge „gvozdena vrata otvara“. Kao i svaki put, sve smo osmislili na licu mesta i istraživali tražeći odgovarajuće poslovice uz pomoć Beograđana. Bilo nam je interesantno da radimo sa ćirilicom koja je ovdašnje pismo sa kojim vi možete da se identifikujete. Sama poslovica ima veze i sa našim načinom rada jer smo i sami koristili lepe reči kad bismo ulazili u neke zatvorene lokalne sredine i tamo oslikavali zidove. Koristili smo samo belu boju jer je Beograd „beli grad”, a rukovodioci prostora nisu želeli da bude mnogo boja niti da intervencija bude masivna. Od ostalih uličnih umetnika, ovaj kolektiv se razlikuje po tome što su reči i dijalozi osnova svakog njihovog grafita, bilo da se radi o poznatim stihovima, poslovicama, ili univerzalnim porukama. - Poruke biramo na osnovu mesta na kome radimo. U početku istražujemo nasumice, ali uvek odaberemo ono što je univerzalno. U Brazilu se reč belleza koristi kao pozdrav, te smo tako tu reč napisali na ulicama favela, kao i reči: amor, dulzura... Ljudi su nam uvek izvor inspiracije, a nekad nam i pomažu dok bojimo zidove, kao što je bilo u favelama. Mi želimo da ljudi promene način na koji vide mesto gde žive i da budu ponosni na svoje okruženje. U Beogradu smo radili samostalno, ali da nam je neko prišao i ponudio se da pomogne, vrlo rado bismo mu dali četku da farba. Njihovi grafiti su pravi primeri kako street art može da transformiše javni prostor. Oni šalju značajne poruke i menjaju lokalne sredine radi ljudi koji u njima žive, ali se pritom menja i njihov pogled na poziv koji su uzabrali. - Strit art je fenomen savremenog društva. Nema strit art umetnika od 90 godna, što govori da on da potpuno pripada 21. veku: menja gradove, stvara dijaloge, unosi dinamiku. Špansko društvo još uvek to nije shvatilo jer je mentalitet tradicionalan, kao i Vlada, i zato radimo više u inostranstvu nego u Španiji. Ipak ima sredina koje prihvataju strit art, a španska administracija sve
više postaje svesna njegovog značaja. Ipak, uradili su veliki projekat u samom centru Madrida obojivšu kupole pijace u kvartu La Latina i uspeli da podmade legendarno madridsko mesto koje je već bilo na izdisaju. - Gradske vlasti nisu primetile da radimo dok nismo završili. Mesec i po dana smo bojili, a prethodno nekoliko meseci radili na projektu. 6 kupola, 5000 kvadratnih metara, cela fasada, mnogo tona boje, a kad smo počeli da radimo na fasadi, već je bilo kasno da nas zaustave. Nakon toga, imali smo sastanke sa Skupštinom grada, jer nas periodično pozivaju da im kažemo mišljenje o nekim projektima, ali ga do sada nisu usvojili.
portugalskom.
Zajedno se vraćamo na njihove početke, kada su crtali grafite sa drugarima iz kraja. Havijer i Pablo su sedeli u istoj klupi u osnovnoj školi, a Huana i Pabla su upoznali kada su imali 15 godina radeći hip-hop grafite u madridskom predgrađu Alameda de Osuna. Nameće se pitanje zašto su odabrali baš ime Boa Mistura. - Kada smo završili studije, u januaru 2010. godine, shvatili smo da je ovo naš životni poziv. Osetili samo da treba da damo ime onome što radimo svakog vikenda kao što drugi momci igraju fudbal ili piju pivo. U to vreme smo već počeli da putujemo i zarađujemo i uvideli smo da to može da bude naš profesionalni poziv. Osnovali smo studio u centru Madrida, i sada je ukupno jedanaest ljudi koji čine naš tim. Naziv Boa Mistura izabrali smo još 2001. godine, kada smo bili sedamnaestogodišnjaci. Boa Mistura na portugalskom znači „dobra mešavina” i opisuje da smo iz različitih profesija: Pablo je grafički dizajner, Huan je zadužen za fotografije i video zapise, Ruben, peti član početne postavke, i ja smo arhitekte. Obično su imena na engleskom ali mi smo želeli da budemo drugačiji. Sviđaju nam se Portugal i Brazil, kao i njihov strit art, pa je i ime na
sada i ovde, i da je Savamala savršena tačka u kojoj je kanalisana sva kreativna energija. A ako bi morali da ga opišu u pet reči, rekli bi da je stvaran, autentičan, progresivan, dinamičan. I seksi. Poslednjih godina neprestano putuju svetom i rade na sve većim projektima. Skromni su kada govore o svojim uspesima, iako se mogu pohvaliti saradnjom sa Santanom, nominacijom za Gremi nagradu za najbolju naslovnicu diska za grupu Ćambao, „En el fin del mundo“ iz 2009. godine. Radeći dekorativne murale, pronalaze inspiraciju u nepoznatim mestima i ljudima, a postaju sve svesniji koliko promene prostora utiču na lokalno stanovništvo. Njihov sledeći veliki projekat je u Keretaru (Meksiko) u okviru koga treba da oboje 1000 privatnih kuća u zajednici koja liči na favelu, dok će do kraja godine biti angažovani i u Boliviji, Ekvatorijalnoj Gvineji i Majorci. Razgovor završavamo sa željom da ponovo budu naši gosti i ponovo ukrase našu prestonicu osvežavajućim idejama, a oni sa nadom da će se prilika uskoro ukazati jer je boravak u Savamali prevazišao sva njihova očekivanja.
Pre nego što su stigli, o Beogradu su znali vrlo malo iz priča prijatelja, ali su već nakon prve dve noći u našoj prestonici naučili šta znače „rakija”, „živeli” i „mamurluk“. Slažu se da je mesto na koje definitivno žele da se vrate. Zbog ljudi, energije i atmosfere u Savamali, doživljaj Beograda porede sa onim što su iskusili u Južnoj Africi. Sva četvorica oduševljeno tvrde da je jedno od najinteresantnijih mesta na kojima su bili. „Veoma autentično mesto, sa autentičnim ljudima, koji su kul baš zato što jesu takvi. Mnogi kažu da liči na Berlin pre 15 godina, a mi osećamo da je Beograd
ARTE
REFLEJO
15
16
CINE
REFLEJO
RAZNOLIKOST SAVREMENOG HISPANSKOG FILMA
O
d početka devedesetih godina do danas, hispanski film postigao je svetsku afirmaciju. Do toga je došlo zahvaljujući rediteljima koji su uspeli da komercijalizuju film na španskom jeziku, a da opet u svom stvaralaštvu zadrže ono što ih čini specifičnim. Filmovima Pedra Almodovara (Pedro Almodóvar) osamdesetih godina otpočela je afirmacija španskog filma. Konačno je postignuta filmom Žene na rubu nervnog sloma (Mujeres al borde de un ataque de nervios). On je, naravno, i u budućnosti nastavio sa kvalitetnim radom, ali je veoma bitno to što je pripremio teren za novi talas španskih reditelja. Početkom devedesetih na špansku filmsku scenu probija se mladi reditelj sa veoma autentičnim stilom, koji je kombinovao humor, horor i triler. U pitanju je Aleks de la Iglesija (Álex
de la Iglesia), koji je svetskoj javnosti postao interesantan posle filma Dan zveri (El día de la bestia), a po izlasku filma Ferpektni zločin (El crimen ferpecto) već je bio poznato ime svetske kinematografije. Sredinom devedesetih pojavio se Alehandro Amenabar (Alejandro Amenábar), sa filmom Teza (Tesis), posle koga je usledio Otvori oči (Abre los ojos). Radi se o reditelju čiji su se prvi filmovi odlikovali izuzetno mračnim stilom, koji se mogu svrstati u žanr trilera, sa elementima fantastike i horora. Njegov film Otvori oči dobio je i holivudski rimejk, dok je film Duhovi u nama (Los otros) na engleskom jeziku, sa Nikol Kidman u glavnoj ulozi. Još jedan stvaralac sa specifičnim stilom je Fernando Trueba (Fernando Trueba). Njegovi filmovi su kombinacija veselih i mračnih tonova, a bavi se ozbiljnim i ljubavnim temama, što se može videti
Savremeni hispanski film u doba svoje afirmacije Počev od poslednje decenije dvadesetog veka, film na španskom jeziku postaje svetski priznat i dobija bogat izraz, zaslugom vrlo kreativnih reditelja različitih stilova.
u filmovima Zlatno doba (Belle Époque) i Devojka tvojih snova (La niña de tus ojos) koji su postali internacionalno poznati. Radnja ovih filmova smeštena je u periode pre i posle građanskog rata u Španiji. Iako ne rodom iz Španije, temama vezanim za Španski građanski rat u pojedinim filmovima bavio se i meksički filmski stvaralac Giljermo del Toro (Guillermo del Toro) - Đavolja kičma (El espinazo del diablo) i „Panov lavirint (El laberinto del fauno). On, uz Alehandra Gonsalesa Injaritua (Alejandro González Iñárritu) i Alfonsa Kuarona (Alfonso Cuarón) čini trojku svetski afirmisanih meksičkih reditelja. Što se tiče novijih hispanoameričkih filmskih dela, treba pomenuti ostvarenje Tajna u njihovim očima (El secreto de sus ojos), Argentinca Huana Hosea Kampanele (Juan José Campanella), koji je 2009. godine dobio Oskara za najbolji strani film.
AUTOR: Igor Banović
Poslednjih godina, Španija je kao filmska lokacija bila interesantna i velikanima kao što su Džim Džarmuš i Vudi Alen. Džarmuš je 2009. godine u Španiji snimio Granice kontrole (The limits of control), dok je Vudi Alen 2008. godine u filmu Ljubavi u Barseloni (Vicky Cristina Barcelona) ovekovečio grad iz naslova.
CINE
REFLEJO
17
18
CINE
REFLEJO
SVE ALMODOVAROVE MUZE
Penelope Krus svakako je jedna od najpoznatijih Almodovarovih inspiracija, ali da li znate koje su ostale španske glumačke dive koje su nadahnjivale poznatog reditelja?
AUTORKA: Jovana Matić
P
edro Almodovar Kabaljero (Pedro Almodóvar Caballero) je najuspešniji i međunarodno najpriznatiji reditelj svoje generacije. Njegovi filmovi postaju popularni širom sveta, a on je vodeća figura svetske kinematografije. Bio je opčinjen ostvarenjima Luisa Bunjuela (Luis Buñuel) i mnogih drugih, a sedamdesetih godina počinje da se zanima za eksperimentalni film i pozorište. Sarađivao je sa avangardnom pozorišnom grupom Los Goliardos u kojoj je igrao svoje prve profesionalne uloge i upoznao Karmen Mauru (Carmen Maura). Takođe je pisao stripove, članke i priče u brojnim časopisima, a kasnije je počeo da radi i kratkometražne filmove. Zajedno sa svojim mlađim bratom Agustinom Almodovarom (Agustin Almodóvar) osnovao je produkcijsku kuću El Deseo SA, a 2001. godine izabran je za počasnog člana Američke akademije nauke i umetnosti. Njegovi filmovi reflektuju kompleksne priče, elemente melodrame i pop kulture, popularne pesme, satiričan humor, jake boje i odličnu dekoraciju. Najčešće Almodovarove teme su strast, želja, porodica i identitet. Reditelj u svojim filmovima opisuje socijalni život današnje Španije, istražuje ljudsku prirodu i seksualnost, a budući da žene predstavljaju njegovu inspiraciju, on se
prvenstveno obraća njima. Almodovar ima nekoliko muza – prva je bila Karmen Maura, koja je igrala u sedam njegovih filmova, od kojih su najpoznatiji Matador (Matador) i Žene na ivici nervnog sloma (Mujeres al borde de un ataque de nervios). On čak jedan period osamdesetih naziva „godine Karmen Maure“. Tvrdi da ga je Karmen tada jedina razumela kao reditelja. Ona je ponovo zaigrala u njegovom filmu Vrati se (Volver) 2006. godine. Druga rediteljeva inspiracija je Viktorija Abril (Victoria Abril). Viktorija je postigla izuzetan uspeh glumeći u njegovim filmovima Kika (Kika), Veži me (Átame) i Visoke potpetice (Tacones lejanos). Marisa Paredes (Marisa Paredes) i Bet Dejvis (Bette Davis) glume u filmovima Cvet moje tajne (La flor de mi secreto), Visoke potpetice, Sve o mojoj majci (Todo sobre mi madre) i Koža u kojoj živim (La piel que habito). U Almodovarovim filmovima Marisa glumi jake i nezavisne žene. Rosi de Palma (Rossy de Palma) nije bila kao Viktorija i Penelope Kruz (Penelope Cruz), ali je bila inspiracija za slobodne, muškobanjaste i duhovite žene. Mnogi je opisuju kao Pikasovu hodajuću sliku. Igrala je u četiri Pedrova filma Zakon požude (La ley del deseo), Kika, Žene na ivici nervnog sloma i Cvet moje tajne. Međutim, Almodovarova najpoznatija heroina nesumnjivo
je Penelope Krus (Penelope Cruz). Kada je pogledala njegov film Veži me, odlučila je da postane glumica, a sa 23 godine dobija ulogu u Pedrovom filmu Živo meso (Carne trémula). Penelope nastavlja da igra i u njegovim filmovima Sve o mojoj majci, Vrati se (Volver) i Slomljeni zagrljaji (Los abrazos rotos). Elena Anaja (Elena Anaya) je najnovija Almodovarova muza. Igra u filmovima Pričaj sa njom (Hable con ella), a ima i glavnu rolu u filmu Koža u kojoj živim.
Kada su ga pitali šta je tajna uspeha njegovih filmova, Almodovar je odgovorio: „Važno je ne zaboraviti da se filmovi prave kako bi zabavili gledaoca. U tome je ključ uspeha.“
CINE
REFLEJO
19
20
MI RINCÓN
REFLEJO
LEPTIR U
jednoj zgradi desilo se nešto neverovatno i od čega strepi celo čovečanstvo. Pala je berza. Ekonomije su se stropoštale na pod i čak je slutilo da će stići i do ambisa. Valute su devalvirale. Dugovima kao da su iznikla krila od perja jer su skočili toliko da su prešišali stratosferu i ostali da gravitiraju u tami univerzuma. Koje ljudsko biće bi moglo da dosegne do takvih dugova? Samo astronauti. Zamisli samo da se tvoji dugovi udvostruče, utrostruče, učetvorostruče i tako sve dok ne dobiješ temperaturu i dok ti se svet ne spakuje na glavu i dok stvari ne postanu giganti koje ne možeš da kontrolišeš. Sve izmakne kontroli. Haos. Više od trista trideset tri sprata ima ova zgrada. A sprat koji nas interesuje je tačno trista trideset treći. Tu je obitavao biznismen koji govori engleski i pregovarao sa đavolom kako bi došao do informacija koje su svi priželjkivali i sanjali da saznaju. Ali je danas izgubio nekoliko minuta koji su ga ubili. Zaneo se, nije prizvao informaciju iz svojih tajnih izvora i dopustio je da dugovima izniknu ona krila o kojima smo govorili: pernata, od kojih kijaš dok ne dobiješ grip i ne umreš u bolnici daveći se u sopstvenim slinama, svi smo alergični na to perje, tih krila, na tim dugovima. I to sve zato što je jedno biće koje pripada kraljevstvu insekata ušlo u ogromnu zgradu uletevši kroz glavna vrata. Zgrada je enormno velika. Tamno plava jer je od čistog stakla, kvadrati i kvadrati stakla kroz koje ne vidiš unutra, dok tebe oni unutra mogu videti, ali su toliko zaneto zauzeti svojim monotonim
poslom da se ni ne trude. U podnožju zgrade nalazi se park. Žuti leptir, uljez, vrlo je vaspitano stao u red sa drugom gospodom i gospođama u sivim, plavim i crnim odelima, koji nose akten tašne sa pokvarenim i dosadnim idejama koje vrede milione. Proleteo je pored uva jednog biznismena koji je imao četiri srčana udara ovog meseca, pitam se da li bi dobio još jedan da je video insekta tako blizu svog uva. I bi. Biznismenu sa osetljivim srcem je zazvonio mobilni dok je ulazio zajedno sa leptirom i, kako je već imao slušalicu, podigao je ruku da se javi jedim klikom na dugme i prsti su mu slučajno dotakli krila prekrivena dlačicama. Bože! Gospode! Povikao je biznismen sa osetljivim srcem i pao na pod. Nije se ni sećao imena svog ubice, više od trideset godina nije video leptira, čak ni na televiziji. Dok se starac trzao, leptir ga je preleteo; imao je otkrovenje, video je dugove koji lete krilima sa perjem, ti dugovi stizali su do oblaka, dakle, berza će pasti danas. Ubrzo. Odmah zatim jedna riđa gospođica saplela se o starca sa srcem prepuklim od uzbuđenja koje je izazvao taj mali leptir, tako lep i neprimećen. Zbog njegovog pada desilo se tri stvari: braon štikle gospođice ostavile su modricu na unutrašnjoj strani butine starca; to je dovelo do toga da se njen članak izvrne zbog nestabilne podloge na koju je upravo zgazila i zbog toga nije mogla da stigne do sprata broj trista trideset tri; i na kraju, ovaj događaj je leptira odveo dalje u unutrašnjost zgrade. Lepotan je, nakon svoje avanture, sleteo na vrh jedne akten tašne koja je završila u liftu.
Mašina za levitaciju ponela je gospodina leptira. Unutra je jedna lepa žena počela da kija. Alergična je na insekte sa krilima. Kako je čudna! Kija jednom. Ne zna zašto. Kija drugi put, pri tome pljunuvši u kafu drugog biznismena i on, ne samo zbog pljuvačke, nego i da bi izbegao bacile, sklanja svoju kafu i nespretnim pokretom je prosipa po drugom biznismenu. Taj drugi biznismen se ljuti, uflekali su mu belu košulju i briljantno plavu kravatu koja mu je omiljena, jedina kojom voli da se hvališe, jedino je na ovom svetu, tako mehaničkom za njega, što ga u određenoj meri čini srećnim, a sada je uflekana. O bože! Uzvikuju jedni. Ateisti se samo žale, a jedini musliman koji je unutra se smeje. Ovom prilikom nije se zadesio nijedan Jevrej u liftu. Nakon drugog kašljanja lepa žena je primetila leptira u liftu. Leptir! Na to će jedni. Treće kijanje i druga žena ravne kose je isto zaražena. Sada su dve bolesne. Čovek s aktovkom promrda tašnu i leptir beži u trenutku kada se otvaraju vrata lifta, a ljutiti biznismen sa uflekanom kravatom odlučuje da ga bije i slomi mu nos. Insekt konačno napušta tu gomilu ludaka prikrivenih pljuvačkom i mrljama od kafe. – Oni su kuga – izjavljuje jedan, veoma ljut. Zašto kuga? Pitaju se ostali. Pa jer su emigrirali iz parka kao kakvi leptirivladari, mnoštvo njih različitih boja,
AUTOR: Jakob Lopes Saldanja (Jacob López Saldaña) PREVOD: Sofija Petrović
i ušli su u zgradu. Ali je žuti bio prvi. Glavni. Onaj koji je ubio i zarazio ljude. Ljudi u odelu su bili u pravu, zgrada je lagano počinjala da podrhtava, nalazimo se na sto trideset trećem spratu i već se osećaju leptiri u blizini. Čuvajte se. Ubijte ga! Ma to je samo jedan insekt, neće nikog povrediti! Pa neće ništa faliti da ga ubiju, kada je već do sad izazvao seriju uznemirujućih događaja. Žuto stvorenjce im se izmigoljilo lepršajući između drugih ljudi koji celog dana misle samo na beskrajne brojeve, koji žive brojeći sve, poreze, vrednosti, akcije, novčiće, novčanice, kompanije, račune, dugove, uplate, zajmove, svoje godine, svoje razvode, svoje neuspehe, svoju samoću, svoje dane u ovoj zgradi. Bolje bi bilo da broje leptire, bilo bi zdravije. Leptir širi svoja krila, napreduje spratom i stiže do sale za sastanke. Tu unutra pozira kao kakvi modeli na kalendarima, na centru stola, pred gomilom škrtih bogatuna i matorih feministkinja, venčanih za ovu zgradu i sve što ona nosi. Šta radi leptir ovde unutra? Dernja se današnji izlagač. Spljeskajte ga. Izbacite ga odavde. I u povicima svi se okomljavaju na leptira bacajući se preko stola, toliko im je preko glave ta monotonija, a opet su na nju toliko naviknuti da ih promena ubija i nervira ih i više nego svakodnevni ustaljeni ritam. Tako su svi zažareno iznervirani zbog ovog stvorenja koje im
je izbacilo iz ravnoteže današnji dan, uvredilo ih je, naudilo im, mrsko im da ga gledaju i besni počinju da se uspinju na sto, čupaju kose jedni drugima, dave se mršavi i debeli, udaraju jedni druge o zidove i o izloženi grafik. Toliko su van sebe od besa u ovim trenucima da im oči gotovo iskaču iz svojih duplji. Današnja devalvacija će ih ubiti. Naš uplašeni žuti prijatelj izlazi iz pravougaone sobe. Zgrada podrhtava, ima još leptira unutra, gotovo nas sustižu. Onaj koji je stigao najdalje kada su spratovi u pitanju opet ulazi u lift. Ovoga puta unutra je samo jedan gospodin, mlad je i nervozan, mogao bi se pomešati sa kakvim narkomanom ako ne promeni taj izraz lica. Ogromni podočnjaci, crvene oči, raščupan, iskrivljena kravata, odsutan pogled, izgrižene usne. Narkić. Ali ne drogira se, sigurno puši i zato širi zadah nikotina i svi papiri koje predaje svojim nadređenima i podređenima smrde na nikotin, ali nikad se ne bi drogirao; izgubio bi posao, devojku, roditelji bi ga se odrekli, ne, ne sme da se drogira. Šta je onda u pitanju? Leptir leluja oko njega, mada ga taj čovek nije ni video, samo su njih dvoje u liftu i uputili su se na sprat broj trista trideset tri. Penju se i penju. I polako primećujemo da ovaj s čudnim licem nije ono što smo očekivali, nego je dužnik. Da, jedan od najstrašnijih dužnika. Duguje toliko da već vidi dugove sa krilima koji se penju u nebesa, iznad oblaka, sudarajući se sa avionima i dosežući još više. On je već saznao da je berza pala i nastaviće s padom dok ne lupi o zemlju i nastavi i dalje prema ambisu. Njegov zadatak je da o tome obavesti svog nadređenog, svog šefa, svog mentora koji mu nikad neće biti prijatelj – biznismena koji govori engleski i trguje tajnim informacijama. Ovaj mladić je jedan od njegovih mogućih izvora. Nažalost, vest je tako ozbiljna da ne zna hoće li uspeti da mu je prenese. Bilo kako bilo, naš biznismen koji govori engleski je u kupatilu i veoma zauzet, poneo je novine tako da će se zadržati nekoliko minuta. Lift se konačno otvara i u tom trenutku mladić primećuje svog pratioca insekta. Vidi mu krila, kamo sreće da i on ima krila. Da ih ima, mogao bi da pobegne iz ove zgrade jednom za svagda i zauvek, pobegao bi od zlobe i ljudske surovosti, ali najvažnije i pre svega, pobegao bi od svojih dugova. Ne! Sačekajte, kako će pobeći od svojih dugova kada su oni već pobedili, već imaju krila i haraju nebesima, drobeći avione i dostižući svemirske brodove. Ubiće se. Vrata su potpuno otvorena i leptir mu je sugerisao tu užasnu ideju. Dužnik trči udesno ka staklu ispred sebe kako bi pobegao
iz ovog života i od ovih dugova, trči najbrže što njegove noge koje nikad nisu vežbale mogu da podnesu. Trči i razbija se o staklo, pada na leđa, krvavog čela. Neprobojno staklo. Moderan izum. Nemoguće. Ostaće zarobljen zauvek. Njegova presuda biće mučenje i patnja kako bi otplatio svoje dugove, makar danas neće uspeti da im pobegne. Biznismen koji govori engleski izlazi iz kupatila. Oseća kako zgrada podrhtava. Pomisli prvo da su to samo nadimanja u njegovom stomaku, ali ne, to bi bio preteran zaključak. Seda u svoju stolicu na točkiće, najudobnija je u celoj zgradi. Radio je za nju. Berza uranja u ambis. Dugovi su sad već stigli na mesec. Ima trista trideset tri mejla na svom kompjuteru koji su ga obavestili o tragediji. Iznenada, kvaka se okreće i širom se otvaraju vrata njegove kancelarije. Pojavljuje se žuti leptir. Nisam do sad obratio pažnju, ali on takođe ima i male crne šare i minijaturne antene koje ga čine tako smešnim. Biznismen je zanemeo od iznenađenja, ovo stvorenje se usudilo da poremeti njegovu monotoniju. Međutim, u trenutku kada je prekinuo svoju rutinu, život se okončao. Telefon zvoni tri puta. Zvonio bi još, ali oni koji su pozvali su prekinuli jer se brinu za sopstvenu šiju. Sada ga kompjuter obaveštava o katastrofi. Mnogo dugova ima, njegovo telo i duša ne mogu da podnesu tu vest. Zbog toga on, tako ozbiljan kakav je oduvek bio, počinje da čupa kosu sa glave. Ne boli ga, ne oseća ništa, prestao je da oseća pre mnogo vremena. Leptir ga posmatra kako ludi. Zgrada podrhtava. Odjednom ulaze sve njegove kolege u njegovu malu kancelariju i svi zajedno se suočavaju s njim. Šta ćemo da radimo?! Vrište više konstatujući nego pitajući, biznismen koji govori engleski je njihov bog, zato su pre nego što postanu žrtve očaja verno došli njemu. Leptir? Pita neko ošamućeno, ne, nije, nego pas; očaj ih je odveo do cinizma i sarkazma. Histerični su, neurotični, već i psihotični. Očigledno je leptir, leptir koji je danas ubio, razboleo, smetao i izludeo ljude. Uto jedan od njih, najcrnje puti, onaj koji ima leptira ispred sebe između obrva i nosa, spljeska ga. Umrljanih dlanova, skliznu na pod. Umro je. Svi staju oko njega kako bi videli to jadno telo dok im bog postaje ćelav. Talas leptira svakakvih boja uznemireno izleće iz zgrade; sada nisu unutra, nego napolju. To sada svi vide i shvataju isto što i dužnik sa licem narkomana. Nije ništa, to su samo leptiri, to su samo dugovi. Ali su ovog puta upotrebili svoje udobne stolice da razbiju stakla zgrade.
MI RINCÓN
REFLEJO
21
22
COLLAGE
REFLEJO
ŠPANSKI DRAGULJI NA AFRIČKOM TLU Upoznajte čuvare Mediterana, dva dela španskog tla zaboravljena na drugom kontinentu – prelepe gradove Seutu i Melilju.
S
udbina dve španske autonomne pokrajine Seute i Melilje malo je poznata. Mnogi, pa čak i žitelji Kraljevine Španije, nisu upoznati sa ove dve teritorije, sa njihovom istorijom, kulturom, politikom i, što je najvažnije, sa značenjem koje imaju, budući da čine delove jedne evropske države koji su smešteni na drugom kontinentu, na severu
Afrike. Ovi gradovi su samostalni kao i ostale autonomne pokrajine u Španiji, ali njihova prava, status, slobode i ostale mogućnosti su daleko manje nego kod pokrajina na Iberijskom poluostrvu. Sa ciljem da proširimo naše znanje o ova dva grada i da im pružimo pažnju koju zaslužuju, predstavljamo vam neke od njihovih lepota.
AUTOR: Katarina Gligorić
Uvek plemenit, odan i veran grad Seuta Seuta je španski entitet na severu Afrike koji je ustanovljen kao samostalan grad 1995. godine. Nalazi se na malom poluostrvu Almina, na afričkoj obali Gibraltarskog moreuza. Izlazi na Sredozemno more sa severne, istočne i južne strane, dok je na istoku odvojena od Maroka fizičkom barijerom dugom osam kilometara, takozvanom „seutskom ogradom”. Ograda je podignuta sa ciljem da se spreči ilegalni ulazak imigranata i šverc robe. Čine je dve paralelne ograde visine tri metra sa bodljikavom žicom na vrhu i opremljena je jakim osvetljenjem, videonadzorom i uređajima za noćno osmatranje. Odatle svaki dan stižu vesti o novim konfliktima i pokušajima ilegalnog prelaska, ali i pored ovih svakodnevnih turbulencija, Seuta je miran grad. Moto grada je „Uvek plemenit, odan i veran grad Seuta“, himna je „Seuta, moj voljeni grad“, dok se Dan nezavisnog grada Seute obeležava 2. septembra. Populacija iznosi 85000 stanovnika, smeštenih na 19 kvadratnih kilometara i u većini je čine hrišćani, muslimani, hindusi i jevreji. Geografski položaj, klima i mnoštvo površina pod šumom je ono što čini Seutu predivnim mestom za odmor. Iako muslimani čine gotovo polovinu populacije, u politici to nije slučaj. Najveća stopa nezaposlenosti, delikvencije i neobrazovanosti upravo je među muslimanima koji žive pod stalnim utiskom da su marginalizovani. Sa druge strane, hriščani žive u strahu da će Španija jednog dana ustupiti Seutu i Melilju Maroku, budući da marokanska
vlast već smatra ovaj grad svojom teritorijom, zajedno sa Meliljom i drugim manjim španskim teritorijama na severu Afrike. Seutska gastronomija ističe se po ribljim specijalitetima, pogotovo po tuni, i to sušenoj. Seuta je jedno od malobrojnih mesta gde možete probati autentične ražnjiće (pinchitos morunos). Non Plus Ultra (Nema dalje) Legenda kaže da je na Herkulovim stubovima stajao ovaj natpis, upozoravajući moreplovce da dalje ne idu, pa je tako Melilja, kao jedan od čuvara Gibraltarskog moreuza, uzela ovu rečenicu za svoj moto. Melilja je grad na severu Afrike koji izlazi na Sredozemno more i smešten je na jugoistočnoj obali poluostrva Tres Forkas. Zbog svog privilegovanog položaja, smatra se vratima Afrike. Kao i Seuta, postao je nezavisan grad 1995. godine. Broji oko 70000 stanovnika na površini od 19 kvadratnih kilometara, na kojima živi pet kultura: hrišćanska, jevrejska, islamska, romska i indijska. Osnovana od strane Feničana, Meliljom su potom vladali Rimljani, Goti i Arapi, da bi Španci došli davne 1495. godine. Feničani su je zvali Rusadir, a Arapi su bili ti koji su joj dali ime Melilja. Grad je ponikao između prirodnih zidina na kojima su vremenom građena utvrđenja. Tokom svake etape u istoriji ovog grada, zidine su bile simbol snage i štita kojim su se branili od neprijatelja. Kulturno bogatsvo stanovništva Melilje ogleda se u njihovoj kuhinji koja nam nudi ekstravagantnu mešavinu ukusa
i mirisa. Kao i svaki primorski grad u Španiji, i u Melilji možete naći tapase služene uz dobro vino ili osvežavajuće pivo. Sa druge strane, kulturna mešavina ovoga grada vidi se u arapskom načinu pripremanja hrane: tipično meze iz Melilje (pincho Melillense) uz čaj od nane ili uvek primamljivi kuskus koji je oličenje mediteranskih ukusa. U februaru, tokom karnevala, Melilja postaje veseo, živ, obojen grad, pun zabave, uprkos lošem glasu koji je prati zbog čestih kulturnih, religijskih i političkih konflikata. Melilja drži jedan zanimljiv rekord – to je „najmlađi” grad u Španiji, budući da je stopa nataliteta duplo veća nego u Španiji. Iako su dobili autonomiju 1995. godine, Seuta i Melilja i dalje umnogome zavise od Španije – nemaju svoj univerzitet, već su izdvojeni deo Univerziteta u Granadi, pravno su vezani za Viši sud u Andaluziji, a crkveno za eparhije u Kadisu i Seuti. Međutim, preovladava utisak da je njihova domovina zaboravila na ova dva čuvara Gibraltarskog moreuza. Većina vesti koja stiže u Španiju sa severa Afrike odnosi se na ilegalne pokušaje prelaska granica i šverc. Sa druge strane, pritisak Maroka oko pripajanja ovih entitete raste svakog dana, a najveće posledice snose njihovi stanovnici koji se nalaze između dve vatre. Uprkos tome, oni uspevaju da žive zajedno u toj kulturnoj i religijskoj različitosti i da održavaju mir, iščekujući dan kada će moći da uživaju u lepotama svoje zemlje, uz prava koja im pripadaju i bez straha za budućnost.
COLLAGE
REFLEJO
23
24
TESORO
REFLEJO
SPENGLIŠ
NOVI JEZIK U SAD? Iako je Amerika u XX veku bila obećana zemlja za doseljenike iz celog sveta, španski je jedini imigrantski jezik koji je opstao, ali u varijanti koju nazivaju spengliš, upravo zbog velikog uticaja engleskog. Da li je to samo novi način komunikacije ili novi jezik latinoameričkih imigranata u SAD-u?
Autorka: Jelena Bašević
M
ože se reći da počeci spengliša datiraju još iz druge polovine XIX veka kada je Meksiko izgubio nekoliko država u ratu protiv SAD. Stanovištvo je bilo primorano da govori engleski, ali je španski opstao kao jezik komunikacije u porodičnom okruženju. Međutim, pravi pokretači nastanka spengliša bili su talasi migracija iz Latinske Amerike u drugoj polovini XX veka, a koji traju i danas. Doseljenici su stizali u talasima i koncentrisali se u različitim delovima nove države. Meksikanci počinju da pristižu 20-ih godina prošlog veka, Portorikanci i Kubanci 60-ih, a najviše doseljenika stiglo je iz Salvadora i Nikaragve kasnih 70-ih i 80-ih. Danas su Kalifornija, Njujork, Florida i Teksas države u kojima je hispansko stanovištvo većinsko, a kada se posmatra mapa gradova onda su Meksikanci najbrojniji u San Antoniju, Los Anđelesu i Arizoni, Kubanci u Majamiju, dok u predgrađima Njujorka – Bronksu, odnosno Španskom Harlemu – već decenijama većinu čine Portorikanci, a slede ih Dominikanci. Međutim, spengliš nije isti u svim delovima SAD-a: od južne granice sa Meksikom do Nju Džersija mnogo je varijanti zbog razlika španskog u svakoj zemlji. Termin spanglish prvi put je upotrebio portorikanski lingvista i novinar Salvador Tio (Salvador Tió) 1952. godine govoreći o uticaju engleskog na španski u svojoj zemlji. Drugi nazivi za ovaj jezički fenomen su espangles (espanglés), inglenjol (ingleñol), espengliš
(Espanglish), i angliparla (angliparla). Međutim, za širenje spengliša i njegovo nezvanično priznanje, presudnu ulogu imali su mediji: radio stanice, televizija, i časopisi. Sedamdesetih godina politički i umetnički pokreti su dali novi impuls i spengliš postaje ideološki značajan. Prvo književno delo napisano na spanglišu je Poljito čiken (Pollito chicken) iz 1981. godine, koje je napisala Ana Lidia Vega (Ana Lydia Vega), Portorikanka iz Njujorka. Filolog meksičkog porekla Ilan Stevans (Ilán Stavans), profesor na Univerzitetu Kolumbija, objavio je 2003. rečnik spengliša sa naslovom Spengliš: stvaranje novog američkog jezika (Spanglish: The making of a New American Language) sa 6000 reči i izraza, a 2004. preveo je najveće delo književnosti na španskom, Don Kihota, na ovaj jezik, čime je hteo da pokaže da se spengliš već može smatrati jezikom. Iako se stručna lingvistička javnost i dalje nije složila sa njegovim tvrdnjama, on je među prvima istakao sociološki i kulturološki aspekt spengliša. Spengliš je danas sveprisutan u popularnoj kulturi. Neke od najvećih pop zvezda današnjice, kao što su Dženifer Lopez, Riki Martin i Mark Entoni, svi poreklom iz Portorika, dodatnu popularnost dostigli su kombinovanjem deonica na španskom i na engleskom u svojim pesmama. Naslov pesme Livin’ la vida loca iz 1999. godine, pravi je primer latino popa i koketiranja sa publikom na oba američka kontinenta. Poslednjih godina slavu su tako stekli i Šakira i Pit Bul.
Lingvisti i dalje polemišu da li je to prolazni jezički fenomen, dijalekat španskog, ili novi jezik, ali za latinose u SAD spengliš je više od toga, on je obeležje njihovog identiteta, na razmeđu dva kontinenta, dve države i dva jezika. Slikar i pisac Giljermo Gomes-Penja (Guillermo Gómez Peña) kaže: „Spengliš je naša jedina domovina. Mnogo nas Meksikanaca koji smo živeli nekoliko godina u SAD-u i vratili se u zemlju porekla osećamo se kao stranci i jesmo stranci. Meksiko nam kaže da smo Meksikanci i Sjedinjene Države nam ponavljaju svakodnevno da nismo anglosaksonci. Samo spengliš i hibridna kultura pružili su nam potpuno državljanstvo koje nam obe zemlje negiraju“. Statistika pokazuje da opstanak španskog, kao najrasprostranjenijeg drugog jezika u SAD ne treba dovoditi u pitanje, ali jezički stručnjaci se pitaju u kom obliku će se zadržati. Druga generacija imigranata već govori engleski tečno, a španski zadržava samo u fragmentima i koristi za komunikaciju u okviru uže i šire porodice. Međutim, stalni priliv imigranata iz zemalja španskog govornog područja omogućava da se španski stalno koristi. Dakle, spengiš ilustruje jedno prelazno stanje generacija imigranata čime se njegov broj govornika održava. Tome u prilog ide i njegovo prisustvo u medijima koje „daje krila“ njegovoj upotrebi i međunarnodnoj afirmaciji.
TESORO
REFLEJO
25