Utorak 7. maj 2019. Blic broj 7978 www.blic.rs
POP&Kultura
Ijan Kertis (1956-1980)
Episkop Srpske pravoslavne crkve Jovan Ćulibrk o fenomenu grupe “Joy Division”
Foto: profimedia
Borba sa demonima
2 POP&Kultura
Naslovna Život i stvarnost i Mančester i muzika – izgledalo je kao da se sve raspada Joy Division je 2. maja 1980. godine odsvirao svoj poslednji koncert, u Birmingemu, u univerzitetskom High Hallu. Poslednja pesma koju su odsvirali bila je “Digital”. Nastupi Joy Divisiona često su bili furiozni, dramatični, napeti, sa završnicom takvom da izgleda kao poslednji put da se bilo šta tako moćno može prirediti zarad večernje zabave. Ni ovaj nije bio drugačiji, s tom razlikom što ovaj nije samo izgledao kao njihov poslednji koncert, nego je to zaista i bio njihov poslednji koncert. Joy Division potrajao je samo nešto više od dve godine, manje od hiljadu dana, i doskočio do ovakve završnice. Turneja koja bi pratila Love Will Tear Us Apart koji je postao hit tog leta nikada se nije ostvarila – zvoneći, ali uglavnom ječeći na top-listama, pesma je zvučala uvrnuto vedro, iako malo odsutno i rastrzano. Komercijalni uspeh kakav su melodije, atmosfera i raspon albuma “Closer” nagoveštavali da samo što nije postignut nikad se nije ostvario. Joy Division je trebalo da 19. maja počnu svoju prvu američku turneju. Ijan je bio zabrinut, rasejan i namučen teskobom, boreći se da se dovede u red, podeljen između obaveza prema ženi, ćerki, devojci, sebi, grupi, izdavačkoj kući, albumu, Americi, fanovima, umetnosti... Boreći se da se oseća dobro kada je sve oko njega – život i stvarnost i Mančester i muzika – izgledalo kao da se raspada... Kasno uveče, 18. maja, Ijan je gledao film Vernera Hercoga i slušao “The Idiot” Igija Popa. “U nedelju skraćujem pantalone, pripremam se za turneju”, kazao je Stiven Moris. “U ponedeljak uveče vrištim.” Slavi koja sada nadilazi njegov neuspeh okončan smrću mogli bi se pripisati i šok zbog samobistva Ijana Kertisa isto koliko i briljantnost njegovih reči. Bernard, Piter i Stiven prvi put su se pojavili bez Ijana u klubu Manchester’s Beach 29. jula 1980. Više nisu bili Joy Division. Još nisu bili New Order. (Odlomak iz knjige „Joy Division - Deo po deo“ u izdanju Kontrast izdavaštva, čija će promocija biti održana 8. maja u KC Gradu. Autor knjige i muzički novinar Pol Morli pratio je rad benda od samog početka, a u knjizi je sakupio sve što je do sada napisao o njima. Posle razgovora koji će moderirati Milica Špadijer, a u kojem će učestvovati prevodilac Matija Jovandić, slavonski episkop Srpske pravoslavne crkve Jovan Ćulibrk, kao i muzički urednik Dragan Ambrozić, uslediće koncert tribjut benda)
Lat. Appendix, dodatak, dopuna, prilog knjizi ili delu; Riječ se ne odnosi toliko na autorov tekst Smrt skrivena, riznica nevidljiva i svetlost neimeniva, koliko na činjenicu da će uticaj Joy Divisiona „biti teško prepoznatljiv u onome što je nekad bilo zvano pop“. Zato, nakon prvog teksta koji se bavio načinima recepcije Joy Divisiona i ovoga, koji govori o putu grupe same, smatram da se potreba pisanja o njima dovršava. Svjetlost kojom se žari nebo nad nama, znamo, nebu ne pripada. Tako ni smrt, kojom je ovijena atmosfera oko Joy Divisiona, ni život za kojim se žudjele njihove pjesme, nisu pripadali njima. Pristati na ovako radikalnu, prividno manihejsku opreku znači priznati da sudbina/ djelo Iana Curtisa i Joy Divisiona ima svečovječansku važnost, stovažnost i za nas. ObaEpiskop Srpske pravoslavne ga vezni smo da taj dug crkve Jovan Ćulibrk: obrazložimo i, po mjeri naših moći, ukažemo na mogućnost njegova poravnanja. Smrt o kojoj govorimo kada govorimo o Joy Divisionu, te i fascinacija njome, ishode iz samo jedne stvarne i tragične smrti: samoubistva koje je Ian Curtis izvršio u ranim jutarnjim časovima 18. maja 1980. godine, i njime dokinuo postojanje grupe. Ona, koja je simbol svih ostalih jest i jedina o kojoj ovde neće biti riječi. Osam godina docnije je Paul Morley, govoreći o Atmosphere kao posljednjoj pop pjesmi, potvrdio i – jednom izrečenu – tvrdnju o Curtisovoj smrti kao smrti popa samoga. No ona svoj svesmisao zadobija tek kada u popu prepoznamo istinski Gesamtkunstwerk (sveobuhvatno ujetničko djelo, cjelovitu umjetninu), konačno postvarenje sedmostoljetnog postrenesansnog sna o ponovnom sjedinjenju umjetnosti i života, jednom razdvojenih u pobjedi „koju je prirodni čovek odneo nad duhovnim čovekom“ kako je pisao Nikolaj Berđajev. Kako se takva – životu obretena – sinteza upodobila smrti moguće je poznati tek otkrivanjem načina na koji se u Ianu Curtisu i Joy Divisionu ovaplotio istovremeno i „savršeni haos“ i „savršeni red“, dakle: kako je osnovna dihotomija poslijerenesansne umjetnosti – patrijarhalnog i matrijarhalnog, htonskog i uranskog, avangardnog i retrogradnog, etc. – ukinu-
IAN CURTIS JOY DIVISION APPENDIX*
la shizofren odnos između života i umjetnosti, ali ne i raskol unutar sebe same. To što je shizofrenija o kojoj je riječ ovaploćena u samom djelu Joy Divisiona, ne tjera nas da prekapamo po „psihopatologiji“ Iana Curtisa i omogućava nam da o njoj (o shizofreniji, raskolu) govorimo, a da ne govorimo o smrti. Svako poravnanje duga za nas podrazumijeva blagodarnost dužnika, štaviše – život u ljubavi, Erosu, kao smisao. Zato će i naša riječ o Joy Divisionu biti usmjerena ka onoj žudnji za životom koju smo zazvali na početku. Haos, provobitno, prekosmogonijsko ishodište ili stanje svijeta, potencijalna energija kojom i iz koje se kosmos stvara, oličavao se u koncertnom, „živom“ tijelu grupe od samog početka. Kako svjedoče njihovi koncertni zapisi – a piratska izdanja nam omogućavaju da grupu ponekad pratimo iz dana u dan: iz Amsterdama (Solitary Demands EP, kaseta Last Will) u Eindhoven (Effenaar Album) pa do Pariza (kaseta Nordland) – oni ne samo da nisu poznali nikakv repertoarski i skoro nikakav svirački razvoj, nego je grupa cijelo vrijeme bivala skoro užasna. Sve vrijeme tokom kojeg je izvođena Warsaw, od prvih koncerata do završnog, 2. maja 1980. godine na Univerzitetu u Birmingemu – svaki red, uvođenje novih ili odbacivanje starih radova – bio je zametnut, a nastajanje pjesama kao da nije bilo ni u kakvoj vezi s uzvišenim redom kojim su se nizali Transmission, Unknown Pleasures, Love Will Tear Us Appart, Closer i Atmosphere. U sveopštem bezobličju, jedino je ova posljednja pjesma imala povlašten položaj: njome su Joy Division koncerte otpočinjali. Tog nesmisla Ian Curtis nije bio nesvjestan, uostalom sam ga je pothranjivao: od grešaka u Disorderu, do insistiranja da ona upravo takva uđe na živi album koji je isprva trebalo da izađe samo u Njemačkoj i kome su kasnije dodani stari snimci i naziv Still. Od klasicistički čiste uzvišenosti Closera do njihovog smiješnog izgleda i padanja na bini u nesvijest, koje je utjelovljivalo Curtisovo duhovno nasljeđe najvećeg autodestrukta rocka – Iggyja Popa, šamana samoprezira. No kod Popa je to bilo stilsko sredstvo, uza sav teret koji je ono donosilo, sredstvo s kvalitativnim rezultatom, a kod Curtisa – epilepsija. Tako se i njegova vidljiva i opipljiva borba s demonima na bini otkrivala kao „savršena“ svrha haosa o kakvoj govori jedan naš savremenik, Stefan Sandžakoski, i u kakvu je stupio Ian Curtis: „u demonosferu duhovne prelesti i duhovne prostitucije (...)
POP&Kultura 3 Haos, provobitno, prekosmogonijsko ishodište ili stanje sveta, potencijalna energija kojom i iz koje se kosmos stvara, oličavao se u koncertnom, „živom“ telu grupe od samog početka
Sećanje
Pola veka beogradske „Kose”
Foto: profimedia
Piše Lazar Šećerović
u život za smrt.“ Uživo, Joy Division su bili bijedni do bola. Kozmogonija kojom se haos živih nastupa razrješavao i u kojoj je iz rocka nastajalo nešto što je u sebi nosilo cjelokupno mističko iskustvo Zapada rekapitulirano i pripremljeno za „korenite metamorfoze i žrtve“ (riječi umnogome srodne osobe, Leonida Šejke), zahtijeva aktuelizaciju Ian Hunterove definicije rocka kao „igre onog koji gubi“. Kada u njoj poznamo određenje neuroze koja ni po čemu ne odstupa od one kakvu, na primjer, daje Lawrence Kubie („Neurotično je smetnja za stvaranje“), postaje jasno da je niz koji je vodio od “Transmission” do “Atmosphere” bio proces očišćenja koji je završio u trenutku kada „videsmo sebe kao nikada pre / sliku trauma i izopačenja“, dakle kada je katarsični i stalno obnavljani koncertni ritual doveo do „bistrenja“ koje Closer, zaključno s citiranom Decades dokumentuje. Nije ni bilo za očekivati da će onaj koji je „Unknown Pleasures“ započeo stihom „Čekam da vodič dođe i za ruku me uzme“, svog vodiča otkriti na slici s koje se, izmjenom rastuće, božanske („obrnute“ u u uobičajenom rječniku) perspektive u dubinsku, izmjenom koju je izvršila renesansa, vodič nije više pojavljivao, nije dolazio nego pozivao na put ka sebi, u ničim određenu iluziju beskonačnosti. A kada „umetnost zaboravi sakralni jezik simbola – i tretira plastično ’religijske teme’, duh transcedentnog više ne prelazi pre nje“, piše Pavle Evdokimov. Pogledamo li omote oba albuma koja su Joy Division izdali, razvoj je još uočljiviji – a muzika je krunski dokaz: za razliku od Unknown Pleasures, Closer ni u jednom trenutku ne opstaje kao rock ploča, mada čak i unutar njega djeluje razvojna linija, uočljiva i u opreci između prve i druge strane ploče. Ovamo, snimak posljednje poruke umiruće zvijezde sa prvog omota smjenjuje oštra i stroga, poput Durerove grafike, slika oplakivanja Hrista na drugom, a s njom i ključna aporija („...Nema reči da objasne ni dela da odrede...“, The Eternal) o smrti koja daje život. Tada, kada krst više nije znamenje saveza neba i zemlje, nego objekat umjetničke manipulacije, jedini put na koji nas je Ian Curtis i mogao pozvati u Atrocity Exhibitions („... Ovo je put, ukorači...“) bio je u Pustolinu (Wilderness), „do zatvora krsta“: „dole niz stepenice u zemlju ničiju“. Sa „Atmosphere“, kojom su Joy Divison otpočinjali, oni su i završili uzvišeni red koji je izrastao iz njihove diskografske zaostavštine.
Iznikla iz potpuno ogoljenog dvanaestotaktnog blues obrasca, ona se uznijela do svečanosti strane rocku, ali po svojoj prostoti – i cjelokupnoj evropskoj tradiciji. Pjesma u kojoj se otjelotvorio beskrajni san Evrope o „povratku mora u izvore iz kojih je isteklo“ i obnovi prvobitne čistote, bila je savršena ali i besmislena: nije sačuvala život svog tvorca. Kada se 1988. godine za nju pojavio i videospot u kome su bezlične male prilike, utekle sa prvobitnog omota „Sordide Sentimental“ singla, u crnim i bijelim mantijama s plusevima i minusima na leđima, pronosile pustom obalom „ikoničke“ slike svoje žrtve, postalo je bjelodano da su i pjesma i grupa pronašle idealnu sopstvenu sliku: ikonu besmisla. Besmisla, jer dvije prirode koje su „savršeno“ utjelovili u sebi, nisu ni mogle biti u harmoniji: jednom raskinuvši jezik kojim je mogla opštiti s Praslikom, umjetnost je jedino u sopstvenoj rascijepljenosti pronašla sjećanje na zajednicu u kojoj je ne kada postojala. Obrnuvši perspektivu, ona je harmoniju prometnula u borbu. Tragično obznanjen kraj te borbe jest najveća vrijednost Joy Divisiona. Zato će njihov uticaj, mada mnogo veći no što nam se pričinjava, biti teško prepoznatljiv u onom što je nekada bilo pop. Njihova recepcija će biti mnogo stvarnija i smislenija unutar stvaralačkog, kulturnog obrasca i nasljeđa koje njima sudbinsku raspolućenost haosa i reda nisu upoznali i kojima će Joy Division služiti kao beskrajno plodan i mnogo voljen primjer njene pogubnosti. Nadamo se da novi umjetnici, koji će bar iskrenost naslijediti od Iana Curtisa, tu pogubnost neće nikada ni osjetiti ni vidjeti. Prihvativši jednom određenje umetnosti po kojem je ona oblik molitve, ne ostaje nam drugo do da naše djelo posvetimo Ianu Curtisu i djelatno „bdimo, san mrzovolje odgoneći“. Episkop pakračko-slavonski g. Jovan (Ćulibrk) * Ovaj tekst je nastao povodom desetogodišnjice smrti Iana Curtisa i prestanka rada Joy Divisiona na zahtjev uredništva časopisa “Ritam, u kojem je objavljen u broju 14 od juna 1990, na stranicama 54-57. Tekst predstavlja u stvari dodato poglavlje velikom radu “Smrt skrivena, riznica nevidljiva i svetlost neimeniva” objavljenom u “Studentu” aprila 1989.godine, u kome se Joy Division razmatraju u mnogo širem duhovnom, umjetničkom, kulturnom i civilizacijskom kontekstu. Tekst je ponovo publikovan u upravo objavljenoj knjizi “Joy Division - Deo po deo” (Kontrast).
Mjuzikl Kosa je najčuveniji hipi rok mjuzikl na svetu. Novi pokret slobode, ljubavi, solidarnosti, druženja, bio je hipi pokret. On je zaplahnuo i oduševio ceo svet. Autori Džejms Rado i Džerom Ragni napisali su mjuzikl koji je imao planetarni uspeh. Beograd, kao velika evropska i svetska kulturna prestonica, zahvaljujući genijalnom rukovodstvu pozorišta Atelje 212 među prvima u svetu su uvrstili mjuzikl “Kosa” u svoj program. U beogradskoj predstavi je u glavnim ulogama učestvovalo nekoliko već poznatih pozorišnih, filmskih i pevačkih zvezda, a pleme je bilo sastavljeno od predivnih devojaka i mladića koji su na audiciji oduševili svojim talentom i poletnošću. Predstava je postala pozorišni megahit u Beogradu, karte su mesecima bile rasprodate unapred. Za mene mjuzikl „Kosa“ budi najlepša i najradosnija sećanja. Zanimljivo je da su svi koji su igrali u plemenu fantastično odabrani i da im je „Kosa“ bila platforma sa koje su se otisnuli i napravili divne karijere u glumi, režiji, koreografiji, slikarstvu, muzici, baletu i dizajnu. Odigrano je preko 200 predstava, a ja sam prisustvovao na više od 120. Atmosfera na svakoj predstavi je bila izuzetna. Glumci su nam pružali sve ono najlepše od sebe, a publika je to izvanredno prihvatala, tako da su scena i gledalište postajali jedno. Autori “Kose” su krenuli na evropsku turneju da pogledaju izvođenje mjuzikla „Kosa“ u Londonu, Parizu, Minhenu i Beogradu. Uzbuđenje koje smo osetili kada smo saznali da dolaze autori bilo je neopisivo. Danima smo se spremali za taj susret. Došao sam na predstavu sa celim mojim društvom, sa osećajem lakog podrhtavanja zbog ipak malog straha kako će preslavni autori oceniti našu predstavu. I događa se čudo, u foajeu pozorišta pleme i autori „Kose“ dele poklone. Meni prilazi Džerom Ragni i poklanja mi dugu kožnu traku koju ja u hipi stilu vezujem oko vrata kao ogrNa vrhuncu predstave - na samoj ivici pozornice, ka publici ceo ansambl peva danas kultnu melodiju „Dajte nam Sunca“
licu. Autori izgledaju fantastično. Oni imaju afro-frizure i na golom telu imaju indijanske prsluke od jelenske kože, bez rukava sa resama. Ulazimo u salu. Naši pametni prijatelji iz Ateljea dodali su ispred prvog reda fotelje i moju najbolju prijateljicu i mene Džerom Ragnar postavlja da sedimo pored njega. Predstava počinje, naš čuveni Dušan Prelević Prele svojim čarobnim glasom već od prvih taktova oduševljava autore. Oni posle svake muzičke numere zajedno sa nama frenetično aplaudiraju. Dolazi vrhunac predstave - na samoj ivici pozornice, ka publici ceo ansambl peva danas kultnu melodiju, „Dajte nam Sunca“. Džejms i Džerom nas odvode na pozornicu. Neopisiv osećaj. Mi sada svi zajedno pevamo, a publika ne dozvoljava da se predstava završi. Više od 25 minuta pevamo dok publika stojeći aplaudira i šalje poljupce. Odahnuli smo. Autori daju senzacionalnu izjavu da je, naravno, posle njujorške, naša predstava najbolja, jer su učesnici pružili svima nama neviđen naboj energije i, kako su rekli, pozitivnih vibracija. Mi smo u totalnom delirijumu i sada dolazi događaj o kome je Beograd pričao mesecima. Priređujemo u našoj već kultnoj diskoteci fantastičan parti. Autori “Kose” su došli sa svojim suprugama, devojkama, mladićima, prijateljima. Opet jedno pravo njujorško pleme. Ćerka najslavnijeg holivudskog sceneriste Džudi Heht mi poklanja jedan predivan hipi prsten za uspomenu i ljubi me u usta. Ja sam očaran i zapanjen. Parti traje do zore. Naši divni prijatelji, čuvena braća Aćin, Joca reditelj i Sava scenograf pozivaju nas kod njih na doručak. Na rastanku grljenje ne prestaje. Zaista smo dokazali da nas inspiriše taj fenomenalni moto hipi pokreta: vodimo ljubav a ne rat. (Ove godine u čast 50 godina od premijere “Kose” u Beogradu, 18. maja u okviru Noći muzeja, Dom Jevrema Grujića će u famoznoj diskoteci prirediti izložbu posvećenu ovom mjuziklu i partiju koju se održao u čast autorima. Biće izložene fotografije, umetnički predmeti, čuće se originalna muzika, kao i najveći tadašnji hitovi. Beograd će ponovo ludeti „Kod Laze Šećera“ i sećati se prošlih vremena)
4 POP&Kultura
Feljton EPILOG
ILI… FRIŽIDER ZVANI ELVIS BEOGRAD, 16. AVGUST 2007. GODINE Pišući o rokenrolu samo sam dva puta zaradio. Jednom kad je umro Elvis Presli, drugi put kad je ubijen Džon Lenon. Kad su odlazili politički gorostasi dvadesetog veka, nisam bio podoban za pisanje. Takve tekstove potpisivali su kandidati za unapređenja, nagrade i kvadrate. Šansu sam dobijao samo kad provereni nisu bili u stanju da za odmah napišu zašto je ceo “onaj drugi svet” potresen smrću nekoga ko samo peva ili svira gitaru. Svestan da je nenadana Elvisova smrt moja prilika, za nekrolog o Kralju tražio sam – ni manje ni više nego – frižider. Naime, stari marke “linde” izdahnuo je 16. avgusta 1977. godine, istog dana kad i Elvis. Naručilac, urednik tada najtiražnijeg televizijskog nedeljnika, nemajući izbora, pristade. Deset šlajfni teksta, za četiri sata – jedan hladnjak! Tri dana kasnije u kuću je stigao rashladni uređaj marke “electrolux”. Spas za prvo toplo pank leto! Danas, posle toliko godina, i Elvis i frižider vezani su različitom a ipak nekako zajedničkom simbolikom. Naime, simbol je uvek nešto više... Smrt Elvisa materijal je od koga su sačinjene noćne more šou-biznisa. Prvi velikan rok muzike pao je kao avion bez krila u kupatilu svoga carstva Grejslenda - bolestan, debeo, drogiran, usamljen i potrošen. Tužan epilog priče o čoveku koji je imao baš sve što je ikad poželeo. Ali, dobivši to sve ostao je bez ijednog ljudskog sna. Naraštaju kome pripadam Elvis je podario izgled, zvuk i ambiciju. Poklonivši nam to, bankrotirao je na svakom
“Rokopisi” (Zepter World) Petra Popovića izašli su 2008. godine i rasprodati u svega tri meseca. Drugo izdanje nikad nije upriličeno. U dogovoru sa autorom, “Pop kultura” će u narednom periodu štampati nekoliko poglavlja iz ove knjige kao najavu objavljivanja “Rokopisa 2” i TV serije “Rokopisac” Milana Nikodijevića, koja se bavi poluvekovnim putovanjem Petra Popovića kroz istoriju domaćeg i svetskog rokenrola.
POP&Kultura 5 šao 16. avgust 1977. godine. Umro je od frižidera krcatog izazovima kojima nije mogao odoleti. Nepravda tog epiloga je što nenadmašni pevač strada od svoje prevelike slave. Elvis koji najviše nedostaje je Presli koji je pevao. Moj frižider, zvani Elvis, i posle tri decenije savršeno radi. Malo se trese, ali hladi. P.S. Smrt je najkraći deo života. U slučaju rok zvezde ovo ne mora da bude tačno. Ponekad rok zvezde počnu da žive tek kad umru. Ponekad je najveći korak u njihovoj karijeri onaj kad zakorače u smrt. Elvis je od svih rok pokojnika najviše puta viđen posle svoje smrti! A šta ćemo s publikom koja je njega napravila, baš kao i Hendriksa, Morisona, Bolana, Lenona, Dženis, Kobejna i Merkjurija, većim i važnijim od svakog života? To se pitam stojeći na jednom parkingu u Vest Vorviku blizu autoputa broj 95 koji istočnom obalom Amerike spaja Kanadu i Floridu. Okolo šuma, između drveni krstovi raznih boja i mnoštvo papirića sa ispisanim porukama. Nekad je tu bio klub, sada obeleženo mesto tragedije. Tu je februara 2003. godine tokom prve pesme grupe Great White u roku od nekoliko minuta izgorelo 96 ljudi. Četvoro je kasnije umrlo u bolnici. Lepa Kristal Premental koja je te noći igrala u obližnjem baru priča jezovitu priču. Kako je bespomoćna gledala požar dok joj guta blisku rođaku i njenog momka. Klub Station bio je mali, ali omiljen među pristalicama žestokog roka. Od Bostona, preko Providensa do Njuporta. Nekoliko meseci pre katastrofalnog ognjenog pira, lokalni je umetnik na spoljnom zidu naslikao murale Dženis, Hendriksa i Elvisa. Kad je plamen počeo da divlja, iznutra su istrčavali ljudi zahvaćeni vatrom, a spolja su buktali murali. I sve je, baš sve, bilo gotovo neverovatno brzo. Ćutimo kao što ovde svi ćute dok prvi mrak prekriva jezovito mesto. Jedan zalizan mladić nemo stoji pored nas. Levom rukom drži futrolu gitare. Požar je buknuo dok je grupa Great White svirala pesmu “Pustinjski mesec”. Gore visoko, pravi mesec nailazi s Atlantika. Mladić s gitarom prilazi starom bjuiku koji se ušunjao na parking. U njemu dva slična momka. Udaljuju se uz pesmu koja odjekuje iz auta. Kasnije saznajem da se zove “Elvis Is Everywhere”. Ima u njoj ova strofa: Kad ti pogledam u oči, kad ti se zadubim u lice, znaš li šta vidim? Vidim Elvisa u svakom i svima... Na neki način, matorom rok pristalici, a i onome ko sanja da se popne na scenu, istinitije reči nikad nisu kazane.
In memoriam
Tako je govorio Petar Omčikus (1926 - 2019) Ljudsko lice je pre svega bogatstvo, na licu se svašta vidi - kazao je veliki slikar i akademik Petar Omčikus
Foto: O. Bunić
planu osim materijalnom gde je mogao kupiti samo ono što se prodaje. Prepoznajući u njemu sve što je svima nedostajalo na samom početku, mi smo ga gurnuli u slavu koja ga je vremenom dehumanizovala pretvorivši ga zauvek u poster na zidu, ploču u kolekciji i zanosni filmski privid koji ne sme da se menja. “Kad sam prvi put čuo Evisa, shvatio sam da nikad neću imati poslodavca, da niko neće biti moj šef. Otkriti Elvisa bilo je kao bekstvo iz zatvora!” - tačno će reći Bob Dilan. Zauzvrat, on se transformisao u čudovište. Prvo mlad, lep i atraktivan pastuv, kasnije glomazan i kastriran ljubomorko, na kraju skrivena karikatura koja izaziva mešavinu sažaljenja i gađenja. Dorijan Grej naših pokolenja. Ljudski lik što izrasta u svoju suprotnost. Količina njegovog bola dolazila je iz saznanja tog ukupnog udesa. Imati sve u neograničenim količinama, ali ipak biti smrtnik: pomalo lenj, pomalo tup, poviše hedonista i dirljivo grešan. Postao sam junak stripova. Gledao sam filmove pa postao glavni junak filmova. Svaki moj san se ostvario stotinu puta. Dečak dignut do božanskih visina morao je ljudski patiti. Ta je, međutim, tegoba bila u drugačijim proporcijama. Prvi je od živih znao kako je čoveku nositi na zemlji božje terete. Tu muku neutralisao je hranom, drogom i svim mogućim igračkama američkog sna. Najpoznatija osoba na svetu, živa uspomena na zlatnog dečaka koja je redefinisala pojam “mladosti”, iz dana u dan postajala je nešto sasvim drugo. A kada su se razišli čovek i bog, telo i duh, onda su duša i pevač došli u fazu definitivnog obračuna. Čovek je postao ružan, legenda počela da bledi, bog zapretio da postane šala. Kakva je to korist dobiti sve a izgubiti sebe? On je izgubio i jedno i drugo. Elvis je postao mora, druga strana velikog rok sna. Slava, talenat, lepota, bogatstvo, poštovanje, ljubav, snaga - osobine su rokenrol zvezde. To je ono što sanjaju milioni momaka i ono sa čim žude da spavaju milioni devojaka. Velika je jebada imati to sve. Jer kad se jednom pokupi, ne može se vratiti nazad. Nemaš kome. To je prvi shvatio kamiondžija iz Tupela postavši doživotni robijaš ličnog dara i slave unutar svog dvorca u Memfisu. Prešavši sjajan, ali mučan put svoju je kob ubijao hamburgerima, slatkišima i opijatima. Vrh na koji se popeo bio je isuviše visok za običnog momka kome je pravi Tvorac dao samo glas i fasadu. Mi smo ga, kupujući milijardu njegovih ploča, napravili čudovištem. Prihvativši da bude prvi, on je morao da plati punu cenu. I u naše ime. Onda je do-
Tatjana Nježić Četvrtog maja kolege i prijatelji ispratili su ga, kako je rečeno, na njegov dalji put ka večnom plavetnilu. Telo mu je kremirano na Novom groblju, a tom je prilikom, uz cveće i sveće, Dušan Otašević, upravnik galerije SANU i umetnikov prijatelj, između ostalog, kazao: “Rođen u Sušaku, pre 93 godine , krenuvši iz mediteranskog plavetnila započeo je svoje uzbudljivo životno i umetničko putovanje. Boraveći u Rijeci, Beogradu, Zadru, Parizu, Baru ili Veloj Luci, ostavio je trag svog raskošnog slikarskog talenta, o čemu svedoče mnogobrojni istoričari umetnosti, od Mišel Sefora do Jerka Denegrija”. O njegovom bogatom likovnom opusu, znamenitom delu i umetničkom biću decenijama su govorili najrelevantniji autoriteti, ne štedeći reči hvale. A on je, pak, o svom stvaralaštvu i nadahnuću, između ostalog, prepoznatljivom po portretima, pre nekoliko godina kazao: “Šta je ljudsko lice? To je velika stvar! Pre svega bogatstvo.
Na licu se svašta vidi. Jedno lice može imati sto lica u sebi. Volim da čitam dušu. Svi su ljudi dobri kao modeli, nije bolji onaj s velikim nosem od onog s običnim. Čovek je za mene bitan. Portret radim oduvek, jedan u pastelu uradio sam kad mi je bilo 14. U Parizu sam malo napustio portret... Žao mi je što se sada u slikarstvu izgubio portret, vrlo je redak. Šteta”. U Pariz je sa suprugom, takođe velikom slikarkom Kosarom Bokšan (1925 - 2009) otišao 1952, gde je proveo šest decenija, prethodno pripadao čuvenoj Zadarskoj grupi, a u osvrtu na motive koji su ga vodili kroz život i rad napomenuo je i sledeće: “Uvek slikam i stalno tražim tu jednu istu sliku do koje je teško doći. Moji kolekcionari se možda ponekad i boje toga da im jednog dana ne uđem u kuću i nastavim ili dovršim neku davno započetu sliku koju su kupili od mene. Moja poetika je ista, to su petšest motiva koji se prelamaju kroz godine, potom vraćaju... pretapaju, a uvek je isti i pro-
blem svetla... Slikao sam i muzičare, od samog početka mog rada vezan sam za muzičare. Imao sam tu pasiju za muzikom, da nisam slikar, bio bih muzičar. Postoji značajna spona između muzike i slikanja, to je za mene ista stvar, samo su sredstva drugačija”. Danas čuvena Zadarska grupa, govorio je, bila je... “Mi smo hteli slobodu u slikarstvu i to je sve! Napustili smo Akademiju, ukrcali smo se na brod i od Rijeke krenuli obalom. Zadar nam se dopao. Bio je polusrušen, našli smo neku ruševinu na moru i vlasti su nam odobrile da se uselimo. Naše napuštanje fakulteta radi odlaska na more, kao čina osvajanja slobode, bilo je svojevrstan bunt protiv socrealizma u slikarstvu i slikanja u zatvorenom prostoru. Predložio sam da ih kao primorac povedem na more, koje većina nikad nije videla. Mića, Bata, Ljubinka i Kosa predstavljali su deo te revolucionarne struje, delujući kao politička bića. Njihova pobuna bila je veoma hrabar gest. Ratovali smo i sa kritičarima - moja slika „Kritičari“ nastala je kao posledica revolta protiv njihovog odnosa prema slikarima, a u to vreme smo se borili i sa Kunom, pod čijom kontrolom su bile sve partijske institucije. Bili smo u stalnom konfliktu sa profesorima, sastajali se s njima, raspravljali se, diskutovali... Iz ove perspektive gledano, ta atmosfera mi se čini gotovo idiličnom. Slikari su delovali kao jedna porodica, družili smo se i podržavali jedni druge. U to vreme ništa nismo radili da se reklamiramo, čekali smo da nas drugi primete...” Radovi Petra Omčikusa nalaze u mnogim kolekcijama i muzejima Evrope, u Beogradu ih ima u Narodnom muzeju i MSU, a najviše ih je u Fondaciji “Kosara Bokšan - Petar Omčikus”, koju je sam osnovao... “Francuska, Engleska, Italija, Švajcarska, Nemačka - tamo su moje slike. U Narodni muzej su ušle sa Kolekcijom doktora Smodlake, znači da on nije poklonio svoju kolekciju, moje slike danas ne bi bile u Narodnom muzeju. Osnovao sam Fondaciju zato što ne očekujem da će država brinuti o mojim i Kosinim slikama. Posle njene smrti 2009. godine, prodao sam njen pariski atelje i od tog novca osnovao Fondaciju. Tu sam preneo njene radove i jedan deo mojih. Hteo sam da ja poklonim nešto Beogradu, a ne vlast da poklanja meni. Nisam taj tip. Fondacija je moj krov nad glavom zato što su tu Kosine i moje slike”. Svoju prvu samostalnu izložbu priredio je 1951. godine. SANU je u svojoj galeriji priredila izložbu Omčikusovih portreta 2012. godine, a pored slikarstva bavio se skulpturom, gravirom, ilustracijom i mozaikom. Svečano i dostojanstveno, uz zvuke klasike, ispraćen je na kremaciju 4. maja na Novom groblju. Među poštovaocima i prijateljima bili su i predsednik SANU Vladimir S. Kostić, kolege Miloš Šobajić i Milan - Cile Marinković, pisac Dragoslav Mihajlović.
6 POP&Kultura
Dokumentarac Film “Proces” je na programu Beldocsa 12. maja (17), u Kombank dvorani (sala 6), nakon čega će biti održan razgovor sa rediteljem
Da li jedna osoba može da pobedi državu?
Čak ni emotivni apel majke Olega Sencova da ga pomiluje nije bio dovoljan da dirne Vladimira Putina, prenosi Rojters. Gospodin Sencov bi lično morao da mu se obrati, navodno je uzvratio ruski predsednik, svestan da je reditelj to odavno odbacio kao mogućnost, konstatovao je britanski “Indipendent”.
U početku mi nije baš bilo najjasnije koliko će biti opasno pravljenje jednog takvog filma. Znao sam da Sencovu rođaku i njegovog advokata prate i da im prisluškuju telefone, kaže u intervjuu za “Pop&kulturu” ruski reditelj Askold Kurov (45), čiji će film “Proces - Država Rusija protiv Olega Sencova” biti prikazan u okviru 12. Beldocsa (8-15.5). Miona Kovačević Dokumentarac “Proces - Država Rusija protiv Olega Sencova” (The Trial: The State of Russia vs. Oleg Sentsov, 2017) priča je o tragičnoj sudbini Sencova (42) ukrajinskog filmskog stvaraoca i aktiviste, uhapšenog maja 2014. na Krimu, nedugo pošto je Rusija anektirala poluostrvo. Prema sopstvenoj tvrdnji, Sencov je toga dana samo pokušavao da dostavi hranu ukrajinskim vojnicima, a prema presudi ruskog suda - nakon suđenja koje je njegova porodica okarakterisala kao “farsu iz vremena Staljina” - učestvovao je u terorističkoj zaveri za podmetanje požara u prostorijama stranke Ujedinjena Rusija u rodnom Simferopolju i bio opremljen eksplozivom za dizanje u vazduh mostova, električnih postrojenja i spomenika, među kojima je i Lenjinova statua. Osuđen je na 20 godina zatvora, koje trenutno služi u Jamaliji, 5.000 km od Kijeva. Ukrajinskim vlastima Rusi su zabranili da kontaktiraju ili pomognu Sencovu. Oleg tvrdi da mu je oduzeto ukrajinsko državljanstvo. - Olega sam upoznao 2011, tri godine pre njegovog hapšenja. Bili smo prvo prijatelji na Fejsbuku i pričali smo uglavnom o kinematografiji, budući da smo obojica pravili prve korake u svetu filma. Upoznali smo se iste godine u Moskvi, na premijeri njegovog dugometražnog prvenca “Gamer”. Njegovo hapšenje je za mene bio veliki šok. Prisustvovao sam suđenju
U početku mi nije baš bilo najjasnije koliko će biti opasno pravljenje ovakvog filma, kaže reditelj
u Moskvi, posećivao ga tokom procesa, pokušao da mu, na neki način, pružim podršku. Od početka je bilo jasno da je slučaj insceniran, politički motivisan, bez nade da će biti pravičan. Sećam se kako sam jednom kolegi pričao o toj beznadežnoj situaciji i on mi je rekao, “A što ne bi snimio film o tome?” Tada sam shvatio da je to jedina stvar koju mogu da učinim otkrio nam je Kurov. Budući da su Sencova uhapsili pripadnici ruske državne bezbednosti, iz ove tačke gledišta deluje rizično, da ne kažemo suludo, da se jedan Rus latio pravljenja filma o proukrajinskom aktivisti. - U početku mi nije baš bilo najjasnije koliko će biti opasno pravljenje jednog takvog filma. Znao sam da Sencovu rođaku i njegovog advokata prate i da im prisluškuju telefone. U mom slučaju bilo je nekih provokacija, ali me lično nikada nisu zvali na razgovor. Film je čak prikazan na Međunarodnom filmskom festivalu dokumentarnog filma u Rusiji, tako da mislim da vlasti ne mare mnogo. Žele da nam poruče da ih je baš briga jer je suđenje iovako bilo namešteno - ističe Kurov. Reditelj priznaje da mu je bilo teško da odluči da li će film snimati bez predrasuda ili svesno zauzimajući Olegovu stranu. - Kada sam počinjao, pitao sam se da li treba da se ponašam kao Olegov prijatelj ili kao dokumentarista. Odlučio sam da moram da ostanem dokumentarista i da predstavim slučaj takav kakav je, što je objektivnije moguće.
Pročitao sam svih 12 tomova Olegovog dosijea, upoznao ljude koji su bili sa njim na Krimu. Bio sam spreman da otkrijem neprijatnu istinu, ali nisam našao ništa ni približno tome - napominje Kurov. Film je sniman u produkciji Estonije, Poljske i Češke, bez upliva Ukrajine, još jedna otežavajuća okolnost za klasifikovanje kao antiruske propagande. - Nije bilo lako prikupiti novac. Probali smo i u Ukrajini da nađemo finansijere, ali tamo je veoma teška ekonomska situacija. Najveću svotu smo obezbedili putem grupnog finansiranja (crowdfunding), a onda su se priključili Poljski filmski institut i Češka televizija. Nikada ne bismo prihvatili novac od neke strane ako bi to značilo nadoknadu za podršku određenom ideološkom poretku - podvlači naš sagovornik. Nakon svetske premijere u Berlinu, februara 2017, film je privukao veliku medijsku pažnju. Olega su podržali Amnesti internešenel, članovi Evropske filmske akademije - među kojima i neka velika rediteljska imena poput Vima Vendersa, Agnješke Holand, Kena Louča, Majka Lija i Pedra Almodovara - Evropski parlament je zatražio njegovo hitno oslobađanje, iranski reditelj Mohsen Makmalbaf posvetio mu je govor prilikom preuzimanja Nagrade Robert Breson na Venecijanskom festivalu. Sencov je septembra 2018. postao počasni građanin Pariza, a oktobra iste godine dobio je prestižnu Nagradu Saharov za slobo-
POP&Kultura 7
Nagrada Veliki pečat za “Snagu linije”
du misli koju dodeljuje Evropski parlament. Nažalost, ništa od ovoga nije pomoglo Olegovoj situaciji. - Ruske vlasti su odlučile da ignorišu sve proteste i apele. Prošle godine, kada je Sencov započeo štrajk glađu, pre Svetskog prvenstva u fudbalu, takođe je pokrenuta ogromna međunarodna kampanja podrške. Moj film je imao na hiljade projekcija širom sveta. Mnoge peticije su poslate direktno Vladimiru Putinu. Nikakve reakcije nije bilo - konstatuje Askold Kurov. Oleg je neposredno nakon hapšenja, tokom sudskog postupka i izdržavanja zatvorske kazne, preživeo nebrojena mučenja, kako fizička tako i psihička, pokušaje iznuđivanja priznanja krivice. Pomenuti štrajk glađu započeo je maja 2017. jer nije želeo da pod takvim uslovima provede sledećih 20 godina, ali je posle 145 dana bio primoran da ga prekine zbog kritičnog zdravstvenog stanja i pretnji da će ga hospitalizovati i nasilno hraniti. U izjavi je, između ostalog, napisao: “145 dana borbe, 20 kg manje, uništeno telo a neostvaren cilj. Zahvalan sam svima koji su me podržavali i molim za oproštaj one koje sam izneverio”. - Prošle godine posetio sam Olega tri puta, tokom i posle štrajka glađu. Bilo je strašno videti ga onako mršavog i bledog. Bojim se da je bio spreman da ide do kraja da su mu dali izbora. Sada se oporavio. Dosta radi, piše scenarija i romane. Čak je uspeo i da režira jedan film iz zatvora. Nadam se da će premijera biti uskoro - otkriva nam Kurov. Iako su Olegu dozvoljene posete, odbio je da se vidi sa suprugom i decom (ćerka Alina ima 16, a sin Vladislav, koji pati od autizma, 15 godina) iz straha da će zapasti u tešku depresiju posle susreta. - Mejlom i telefonom održava kontakt s majkom i decom, ali ne želi da mu dolaze u zatvor. Prvo, smatra da bi bilo izuzetno teško za sve, u psihološkom smislu, a drugo, put od Krima do Labitnangija je dug i težak, skoro kao da idete na Severni pol - objašnjava Kurov. U najavi za film “Proces - Država Rusija protiv Olega Sencova” možemo čuti samog Olega kako kaže: “Najveći greh na Zemlji je kukavičluk. Ne znam u čemu je suština da imate principe ako niste spremni da za njih patite i čak umrete.” Nekima bi ove reči danas mogle zvučati pomalo idealistički. Da li jedna osoba može da pobedi državu? - Možda zvuče idealistički, ali Oleg živi u skladu sa svojim ubeđenjima. To za njega nije samo teorija. Ljude poput njega imali smo u svim istorijskim periodima i mislim da baš zahvaljujući njima danas imamo primere humanističkih društava - tvrdi Askold Kurov. Njegov film i slučaj Olega Sencova i brojnih političkih zatvorenika širom sveta pokazuju da je medijska propaganda u nekim zemljama živa i zdrava i da nije samo stvar prošlosti. - Totalitaristički režim i dalje postoji u Rusiji, doduše u blažoj verziji, ali ipak postoji. I, poput svakog takvog režima, najviše od svega plaši se istine. Zato istinu menja propagandom - tvrdi ruski reditelj. Na pitanje kako je moguće da u današnjem svetu digitalne revolucije, kada aktivizam može da dopre do svih kutaka planete, i dalje imamo slučajeve poput Olegovog, Kurov odgovara: - Možda je strah kriv za sve. Vladama je veoma lako da u ljude uteraju strah u kosti, zato i pribegavaju svim tim vrstama represija i mučenja. A digitalna revolucija i društveni mediji koje ste pomenuli samo im pomažu u distribuciji straha. Ljudi nekada više vole da veruju propagandi jer im je tako sigurnije i bezbolnije. Imajući sve ovo u vidu, Askold ipak veruje da će dobro prevagnuti. - Globalno gledano, ja sam optimista. Imali smo u prošlosti i teža vremena, u budućnosti nas možda čekaju još i gora, ali sloboda i humanost su nešto bez čega ne možemo biti srećni. Ne gubim nadu - poručuje reditelj.
Žiri za nagradu Veliki pečat u sastavu: Jelena Jocić, grafičarka, Bojan Otašević, grafičar (i laureat nagrade Veliki pečat 2018), i Miroslav Sapundžić, istoričar umetnosti (predsednik žirija), jednoglasno je odlučio da priznanje za 2019. godinu pripadne Ljiljani Stojanović za rad „Snaga linije“ (2019) u tehnici linoreza. U obrazloženju žirija se navodi da je Ljiljana Stojanović slikarka i grafičarka koja više od tri decenije aktivno učestvuje na savremenoj likovnoj sceni. “Autorka pripada duhovnom bratstvu grafike beogradskog kruga i potvrđuje status umetnika stvaralački posvećenog ovom mediju. Prepoznatljivim rukopisom i razvijenom osetljivošću za materijal/materiju grafičkog otiska umetnica potvrđuje superiorno majstorstvo u realizaciji ideje. U svom dosadašnjem radu Ljiljana Stojanović je prešla put od figuracije (čitljivi urbani toposi), preko asocijativnih i apstraktnih formi (spirale, astralni motivi), do pročišćenja forme sa zvučnom energijom linije, na šta ukazuje i nagrađeni rad „Snaga linije“. Dinamičnu kompoziciju strukturiše linearni splet moćnih fragmentarnih tokova koji svojom formom i bojom akcentuje izražena vertikala. Jedan od kvaliteta ovog rada, što je i inače osobenost ovog autorskog koncepta, jeste dobro uspostavljen odnos tehnike linoreza, kompozicije i plemenite teksture papira”, navode članovi žirija.
Ljiljana Stojanović, “Snaga linije“ 2019, linorez, 47x61cm
Putovanje u središte duše Izložba „Oblici duše“, koja će večeras (19) biti otvorena u Galeriji Instituta Servantes povešće beogradsku publiku na jedinstveno putovanje Kustos Susana Blas okupila je 14 umetnica i umetnika između 35. i 45. godina starosti i stavila ih pred nimalo jednostavan zadatak. Svako od njih dobio je poneko delo Svete Terezije Avilske, čuvene španske mističarke i vizionarke, koja se na originalan način spiritualnošću bavila pre pet vekova da bi kroz dijalog sa njenim beleškama nastao savremeni odgovor na naizgled jednostavno pitanje – šta se dešava sa dušom? Postavka proširena u odnosu na originalnu izložbu otvorenu 2015. u Saragosi sastoji se od nekoliko različitih nivoa koji se bave ulogom duše u svakodnevnom životu, njenim prelaznim oblicima, vezom između duhovnosti i religioznosti, različitim kulturološkim uticajima na poimanje i predstavljanje duše... Tako jedan od izloženih radova Huana Samore predstavlja minijaturne skulpture ljudi pred kojima će tokom celog trajanja izložbe rasti biljke kao plod njihove ljubavi ili pak ne-
mogućnosti da tu ljubav sačuvaju. Druga skulptura Marine Vargas po imenu „Majka koja je umrla“ poigrava se sa čuvenim Mikelanđelovim radom „Pijeta“ i stavlja preminulu Bogorodicu u Isusove ruke, dok dela Paule Noje pokušavaju da otkriju na koji način se naša duša ostvaruje kroz naše snove i šta na taj način pokušava da nam poruči. Svoje radove ovom prilikom predstaviće: Ćeću Alava, Marija Bueno, Soledad Kordoba, Antonio F. Elvira, Santijago Lara, Mireja Martin Larumbe, Viki Mendis, Mapi Rivera, Hose Luis Serso, Paula Noja, Jolanda Tabanera, SUSO33, Marina Vargas i Huan Samora. Izložba „Oblici duše“ u Beograd stiže nakon velikog uspeha koji je zabeležila u Madridu, Rimu, Pragu i u drugim evropskim gradovima. Beogradska publika moći će da je pogleda sve do 20. juna, a ulaz je slobodan.
Dela Paula Noje pokušavaju da otkriju na koji način se naša duša ostvaruje kroz naše snove
Izložba „Oblici duše“ u Beograd stiže nakon velikog uspeha koji je zabeležila u Madridu, Rimu, Pragu...
Utorak 7. maj 2019. Blic broj 7978 www.blic.rs
POP&Kultura
Ijan Kertis (1956-1980)
Borba sa demonima
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Miona Kovačević Email: kultura@ringier.rs
Bondove devojke ili epizodne glumice: Lea Sejdu, Ana de Armas, Danijel Krejg, Naomi Haris i Lašana Linč
Episkop Srpske pravoslavne crkve Jovan Ćulibrk o fenomenu grupe “Joy Division”
Holivud
Agent 007 Sa Jamajke s ljubavlju Krajem aprila na Jamajki je počelo snimanje 25. filma o Džejmsu Bondu, u kojem Danijel Krejg peti put tumači agenta 007. Iako, prema pisanjima američkih medija, još uvek nema ni konačnog scenarija niti zvaničnog naslova filma, produkcija je krenula jer “Krejg neće biti mlađi”.
Miona Kovačević Kako tvrdi “Njujork post” i njegova zabavna rubrika “Pejdž siks”, prva klapa takoreći nije ni pala a već se naziru nevolje iza kulisa. Glumačka ekipa, sačinjena od starih i novih likova, okupila se na Jamajki, na nekadašnjem imanju Ijana Fleminga, tvorca Džejmsa Bonda, i 27. aprila pompezno najavila prvi dan snimanja željno iščekivanog filma, ali izgleda da nema kompletiranog scenarija prema kojem treba da radi. To što nema još ni zvaničnog naslova sada je manji problem. U šturom sinopsisu koji je “Juniverzal pikčers” (Universal Pictures) dostavio medijima, piše
sledeće: “Bond je napustio aktivnu službu i odmara se na Jamajki. Međutim, uživanje će biti kratkog daha jer mu se na pragu pojavljuje stari prijatelj Feliks Lajter (Džefri Rajt) iz CIA i moli za pomoć. Misija spasavanja otetog naučnika prerasta u izdajničku akciju koja će dovesti Bonda u vidokrug negativca naoružanog novom, opasnom tehnologijom.” Izvor blizak produkciji izjavio je za “Pejdž siks” da se ostatak scenarija “još uvek dorađuje”, te da su se producenti uplašili da bi Danijel Krejg mogao da odustane od svega zbog godina ukoliko budu još odugovlačili. Već nakon prvih nekoliko dana snimanja procurile su informacije da Danijel “ima ličnog kuvara koji će spremati jela samo za njega. Trener je tu da mu pomogne da ostane u kondiciji do poslednjeg dana izuzetno zahtevnog snimanja”. Upravo brojne vratolomije su i nagnale Krejga da po završetku snimanja “Spektre” kaže da bi radije presekao vene nego glumio Bonda u još jednom filmu. Kasnije se zbog toga izvinio i otkrio da mu je 25. film o Bondu ujedno i poslednji. Udeo u ovoj odluci sigurno ima i činjenica da je u dosadašnja četiri nastavka operisao oba kolena, desno rame i da je ozbiljno povredio palac.
Krejgov rekord Danijel Krejg 10. aprila je postavio rekord kao Džejms Bond sa najdužim stažom: proveo je tačno 4.527 dana u odelu agenta 007, čime je nadmašio Rodžera Mura i Šona Konerija. Obojica su, međutim, snimila više filmova od njega – po sedam (ukoliko računamo i Konerijev nezvanični Bond film “Nikad ne reci nikad” 1983). Pirs Brosnan, koji se prvi put pojavio u filmu “Zlatno oko” 1995, predao je svoju dozvolu za ubijanje 2002, posle četiri filma. Timoti Dalton bio je tri godine Džejms Bond, tokom kojih je snimio dva filma, dok je Džordž Lejzenbi samo godinu dana proveo “U službi njenog veličanstva” 1969. Krejg je do sada je snimio “Kazino Rojal” (2006), “Zrno utehe” (2008), “Skajfol” (2012) i “Spektru” (2015). On ipak nije najstariji glumac koji je tumačio Bonda: Rodžer Mur imao je 57 godina u filmu “Od nišana do smrti” (1985). Krejg je daleko najplaćeniji Bond do sada: prema procenama britanskih medija, glumac je “težak” 125 miliona funti. Za “Kazino Rojal” je, navodno, dobio 1,9 miliona funti, za “Zrno utehe” 4,4 miliona, za “Skajfol” 10,7 a za “Spektru” 25 miliona. Šuška se da će mu posle uloge u 25. Bondu konto biti uvećan za 50 miliona funti.
Glavnog negativca tumačiće Rami Malek, sveže ovenčan Oskarom za ulogu Fredija Merkjurija u “Boemskoj rapsodiji”. - Obećavam vam da ću se postarati da otežam Bondu što više mogu – rekao je Malek novinarima. Sem Ramija, među novim licima su i britanska glumica Lašana Linč (Kapetan Marvel), kubansko-španska lepotica Ana de Armas (Blejdraner 2049), Amerikanac Bili Magnusen (Začarana šuma), Francuz Dali Bensala (Veran čovek), Šveđanin David Dencig (Vrh jezera), dok ćemo od starih likova gledati Rejfa Fajnsa (M), Bena Višoa (Kju), Naomi Haris (Manipeni) i Leu Sejdu (Madlen Svon). Tokom predstavljanja novih glumaca “PR mašinerija je bolno upadljivo vodila računa da se ne izgovore reči ‘Bondova devojka’, tako seksističkog prizvuka u današnje vreme”, konstatovala je novinarka “Dejli mejla”, već su De Armasova i Linčova nazvane samo epizodnim glumicama. Možda to znači da je Bond konačno prerastao fazu jurenja za suknjama, budući da se njegova simpatija iz “Spektre”, psihijatar Madlen Svon (Lea Sejdu), vraća i u ovom nastavku. Premijera je planirana za 8. april 2020. u Velikoj Britaniji, a za 9. april u Srbiji.