Utorak 9. mart 2020. Blic broj 8630 www.blic.rs
POP&Kultura
U četvrtak je godišnjica smrti velikog umetnika Dragana Nikolića
Još uvek mi zasuze oči… Iako je prošlo pet godina, nema dana da ne pomislim ili ne pomenem Gagu... - kaže Verica Dravić
Danas na neki drugi način percipiram i njegove uloge. U onima koje gledam, kao i u onima koje mi se kroz sećanje vrte, više i dublje sagledavam njegovu neverovatnu glumačku veličinu. (...) Iskreno govoreći, moj svet je mnogo praznije mesto bez voljenih i nikada neprežaljenih, predivnih tetke i teče - mojih Milene i Gage
2 POP&Kultura
Naslovna Spremajući se da obeleži pet godina od kako nas je fizički napustio izuzetan, maestralan umetnik i čovek Dragan Gaga Nikolić (20. avgust 1943 - 11. mart 2016), Milenina bratanica Verica Dravić veli: - Još uvek mi zasuze oči svaki put kada čujem njegov glas na TV-u... Danas na neki drugi način percipiram i njegove uloge. U onima koje gledam, kao i u onima koje mi se kroz sećanje vrte, više i dublje sagledavam njegovu neverovatnu glumačku veličinu. I ne mogu se oteti utisku... kao da tome nije pridavano dovoljno pažnje dok je bio među nama. No, nije na meni da o tome govorim. Često ga citiram i sa osmehom evociram uspomene. Dodaje i da joj u sećanju iskrsavaju razne situacije. - Obične, svakodnevne, porodične, letovanja... Neverovatno, u svakom, čak i u sitnom događaju svakodnevice plenila je njegova duhovitost i enormni šarm. I mudrost. Bio je neverovatno mudar i dubok, samo se trudio da se to ne vidi na prvi pogled. Ili se u stvari i nije trudio, nego je to, prosto, bilo tako. Rekao je u intervjuu da je dostojanstvo mera stvari, da su i život i gluma pobeđivanje bez pobede, da se u uspehe mogu ubrojiti i kritične situacije ako ih čovek prevaziđe ne lomeći sam sebi kičmu... A tako je i živeo. Doslovce. Posle kratke pauze i diskretnog uzdaha, veli i: - Fali mi u životu njegova opuštenost i lakoća sa kojom je i najteže situacije činio lakšim i podnošljivijim... A umeo je i šmekerski da iznenadi čak i kada nije bio prisutan. Sećam se, recimo, situacija da izađem s prijateljima u restoran. Gaga van Beograda negde na snimanju... Zovnemo konobara da platimo. Kad će on: “Ovo je plaćeno“. I ne pitam “kako“. Već znam da će konobar u sledećem trenutku reći da je Gaga zvao, telefonirao... I znam da tu nema bunjenja ni pogovora. A ne znam, niti sam ikada saznala kako je znao gde sam i kada sam tu gde sam. Jednom prilikom, od kako više nije među nama, posle obilaska groblja nas nekoliko je selo u kafić na piće. Krenu priča, nižu se sećanja, neko pomenu kako se nije moglo doći do ceha ako je on tu, a svi se nasmejaše kada sam rekla „teča je plaćao i kad nije tu“. Trenutak zatim, napominje: - Na svoj način takva je bila i tetka. Iskreno govoreći, moj svet je mnogo praznije mesto bez voljenih i nikada neprežaljenih, predivnih tetke i teče - mojih Milene i Gage.
Nije meni gluma pod A, meni je pod A život Podsetimo se kako je govorio veliki Dragan Nikolić: - Ponekad se čini kako se zapravo celog života bavim glumom. Počevši od dečjih igara. Tad se budila mašta, vera u igru, što je važno za scenu. To tada nije bilo samo poigravanje, oponašanje; stvarno sam pokušavao da se poistovetim sa D’Artanjanom, Kapetanom Nemom, Vinetuom, sa junacima o kojima smo u to vreme čitali. (…) Nebitno je bilo da li je neko siromašan, bogat… naciju i boju kože da i ne pominjem. I sa Ciganima smo se lepo družili, živeli su tu u kraju. Važno je bilo kakav si, kakav si ljudski… I očevi su nas učili tome, počev od toga da kad se pozdravljaš treba čvrsto stegnuti ruku i gledati u poči, pa nadalje. - To istorijsko pevanje na Akademiji na prijemnom i kasnije i na filmu je sudbinski vezano za mene i ima neke simbolike. Odraz je neke moje ogromne želje, odraz fajterskog odnosa prema životu. Recimo, ta moja želja za Akademijom se jako lako mogla izjaloviti, ali ja sam uradio sve kako bih je ispunio. - Iako sam bio desetak godina stariji od Flojda, “Nacionalna klasa” je bila moja priča i moj životni i filmski san. Dubler mi je bio naš šampion Paja Komnenović i ja sam ga zamolio da me pusti da vozim umesto njega. Međutim, asistent Gorana Markovića je bio Ivo Laurenčić, koji bi me stalno lovio i izbacivao iz kola kad god bih uspeo da ubedim Paju. Velika finalna trka se snimala na samom početku snimanja i plašili su se da se negde ne polomim, pa posle da me čekaju dok se ne oporavim. A ja sam svojevremeno vozio relije do Užica... - Bežeći od života u san nisam ni slutio da će taj san postati deo mog života, toliko realnog i zastrašujućeg, da uplašen ponekad mislim da je to ipak bio samo san. - Treba imati stav, u umetnosti se ne može bez toga. Kada bi mi sada, mada sam već mator za to, ponudili da igram Hamleta, mislim da bih ga mogao igrati samo onako kako bih ga danas doživeo. Jer, ja ne mogu da igram kao da živim nekoliko vekova ranije. Nikad nisam bio u Danskoj, Šekspira ne poznajem lično i moj jedini mogući prilaz može biti sadašnjost. - Zamerali su mi da sam kao Vlah Alija isuviše dobro igrao Turčina… Ja sam naslutio da je Banović Strahinja, u stvari, jedan dosadan tip. Ukradu mu ženu i on kroz celu pesmu i film juri da se osveti, ali više iz nekih moralno-statusnih motiva. Tek na kraju shvati da voli, i oprosti.
foto: slobodan puikula
Tatjana Nježić
A Vlah Alija je sav u porocima i porivima, jedan žestok čovek koji se ne libi ni da ubije rođenog brata. Ali, zna da voli. On je ženu jednostavno oteo, odveo, zaljubio se i pokazao joj šta u orijentalnom smislu znači ljubav. Vlah Alija je pun poroka, ali je čovek od krvi i mesa. Nežnost i žudnja za životom oličena u njegovoj ljubavi čini da ta žena u datom trenutku svog otmičara, njega, pretpostavi voljenom mužu. U kreiranju tog lika mnogo mi je pomogao Bekim Fehmiu, kome je uloga prvobitno bila namenjena, ali je iz zdravstvenih razloga nije igrao. On oseća taj orijentalni duh, objasnio mi je zašto su paše, Turci, orijental-
ci dobri ljubavnici. Zato što imaju vremena! Kod nih to nije samo seks. Oni gaje pravi kult življenja, imaju osećaj za vreme, produžavanje i neku umetnost odlaganja. Zato sam Vatroslavu Mimici i predložio da ljubavnu scenu snimimo tako kako smo je snimili. A osim toga, publika voli gubitnike, što jeste i deo moje ličnosti. - Uslov da čovek bude častan je da drži reč. - Eto, i ta podela na patriote i izdajnike takođe je učinak vladajuće stranke. Pa pobogu, šta ja drugo mogu biti nego patriota, nego Srbin. Glupavo mi je da to dokazujem. Ovde sam rođen, ovde živim pedeset godina. Tu dilemu i tu po-
Bežeći od života u san, nisam ni slutio da će taj san postati deo mog života, toliko realnog i zastrašujućeg, da uplašen ponekad mislim da je to ipak bio samo san
delu prave oni koje je narod izabrao. Oni umesto da predstavljaju taj isti narod zastupaju isključivo stranku koja ih je kandidovala, pa se otuda, onako baš paušalno, proglašavaju izdajnicima mnogi ljudi i to na način koji u svetu nigde ne postoji. Čak se i među umetnike uvukao taj zao duh, možda jedna nova bolest koja se zove “guslarijum tremens”. (…) A to što kažete da bi neko mogao i meni da prebaci… Vidite, kad bi meni neko rekao da sam izdajnik u jednom, recimo TV duelu, ja bih naprosto ustao i udario mu šamar. To bi po mom mišljenju bila jedina prava odbrana. - Čovek mora znati dokle je stigao, šta je prirodno za njega, šta je njegova mera. Najveća vrednost je život sam, dok vredi, dok ga sam ne baciš pod sopstvene noge. - Pozorište je trajni izazov, večiti život, iluzija mladosti. Pozorište je umetnički odnos prema životu. - Suština je u tome da više volim da volim nego da mrzim.
POP&Kultura 3
Sećanje na Fest
Pamtim zelena slova pisma koje je dedi poslao Bunjuel Prilikom prvog dolaska na Fest Miloš Forman tražio je privatan, a ne hotelski smeštaj, sve zbog navodnog straha da će ga u Beogradu - posle njegovog odlaska u SAD kidnapovati Rusi, navodi u razgovoru za “Blic” Una Čolić Banzić, autorka monografije “Fest zaveštanje od četiri slova”, koju će narednih dana objaviti Biblioteka grada Beograda. Neven Džodan Vaš deda, Milutin Čolić, bio je čuveni filmski kritičar i osnivač Festa. Može li se reći da je bio vizionar, koji je postavio Fest na noge? - To “postavljanje Festa na noge” nije išlo baš lako. U Srbiji ništa nije lako. Udruženje filmskih radnika osuđivalo je tu inicijativu kao „Čolićevu opasnu avanturu”, festival koji će potrošiti enormna sredstva i naškoditi domaćem filmu. Na prvom sastanku Saveta Festa programski koncept Festival festivala nije prihvaćen. Vladimir Pogačić smatrao je da je Fest pravo mesto za Festival antiratnog filma, Živojin Pavlović se zalagao za festival erotskog filma dok je Petar Volk Fest video kao Festival ljubavnog filma. Savet je na kraju, ipak, prednost dao najboljim filmovima sveta. Posle uspelog Politikinog festivala repriznih filmova (1970) – iz koga je Fest iznikao - to je bilo i logično. Jer ako tolika publika gleda najbolje reprizne filmove prirodno je da ih ništa manje neće biti na premijerama najboljih svetskih filmova. Festa ne bi bilo - to sam od dede nebrojeno puta čula - da nije bi-
Biografija Una Čolić Banzić je kustos, teoretičar umetnosti i medija. Diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Završila master studije Transdisciplinarne humanistike i teorije umetnosti i odbranila završni rad pod naslovom “Fest kao kulturni fenomen” (mentor profesor Miodrag Šuvaković). U Narodnom muzeju Beograda stekla je zvanje kustosa habilitacionim radom “Prilog proučavanju fotografije kao istorijskog izvora”. Kao kustos Jugoslovenske kinoteke realizovala je više autorskih izložbi, radila je i na otvaranju novog izložbenog prostora i legata scenografa Miomira Denića, potom Ružice Sokić, Pavla Vuisića, Ljubiše Samardžića, Karla Maldena, scenografa Veljka Despotovića. Jugoslovensku kinoteku predstavljala je na više međunarodnih simpozijuma i konferencija. Član je Međunarodne federacije filmskih kritičara FIPRESCI, Muzejskog društva Srbije i ICOM-a. Trenutno živi i radi u Sidneju.
lo i ostale trojice “musketara”: Milana Vukosa, Dejana Đurkovića i Dušana Makavejeva.
Pronašla sam potpise i poruke Bibi Anderson i Kirka Daglasa na zidu Doma sindikata. Nažalost, samo na fotografiji jer ih je - ne znam ko i ne znam kada prekrečio, priča Una Čolić Banzić
Šta vam je ostalo u sećanju iz njegovih priča vezanih za Fest, velikane filma koji su dolazili u Beograd? - Pre bilo koje priče pamtim zelena slova pisma koje je dedi poslao Bunjuel iz Meksika. Ne zaboravljam Festovu abecedu: Mašićeva slova, logo, dizajn, plakat, flajere, kataloge… Pronašla sam potpise i poruke Bibi Anderson i Kirka Daglasa na zidu Doma sindikata. Nažalost, samo na fotografiji jer ih je - ne znam ko i ne znam kada - prekrečio. Prilikom prvog dolaska na Fest Miloš Forman je tražio privatan, a ne hotelski smeštaj, sve zbog navodnog straha da će ga u Beogradu - posle njegovog odlaska u SAD - kidnapovati Rusi. Rene Kler koji je došao da primi Titov orden tražio je još na aerodromu da prvo ide kod studenata. Za orden ima vremena, neće nigde da pobegne - objasnio je. Poznato je da je na predlog Festa predsednik Jugoslavije 1971. odlikovao 12 najistaknutijih svetskih filmskih umetnika. Kada je video ponuđeni spisak Tito je zapazio:„ Nema De Sike?!” Obožavao ga je. Ali, iz Festa je objašnjeno da bi pored Viskontija i Felinija, De Sika bio treći odlikovan italijanski reditelj. SKC je tada renoviran pa se Rene Kler provlačio ispod skela i hodao po molerskim daskama. U Sali kristalni luster – na podu, 300 nemontiranih stolica i gotovo hiljadu studenata. Veliki francuski reditelj održao je predavanje od sat i po - u potpunoj tišini: Šanse i rizici umetnosti u svetlu
razvoja masovnih medija. A onda su počela da pljušte pitanja - seća se Božidar Zečević. Posle je otišao da vidi pariskog prijatelja Pavla Savića, tada predsednika SANU. Šta je vama bilo novo što ste otkrivali radeći na knjizi “Fest: Zaveštanje od četiri slova”? - Mnogi događaji, filmovi, gosti ne samo da su zatureni već su gotovo zakopani. Reći će vam da je na Festu bio samo Vitorio Tavijani iako je Paolo, njegov brat, na Festu bio pre njega. Ne postoji filmski festival koji su posetile sve Bergmanove muze: Liv Ulman, Bibi Anderson, Ingrid Tulin i Harijet Anderson. Ove izuzetne glumice bile su u Beogradu, na Festu. Teško mi je da poverujem da moj fakultet nema fotografije poznatih svetskih režisera, gostiju Festa, koji su studentima FDU držali predavanja. Balkon Doma omladine, mogao je pod teretom gledalaca - posebno prilikom projekcija Vidika - da padne u parter, ali ni otuda ijedne fotografije. Kao da niko nije bio. Danas je teško pronaći jednu “ljudsku” fotografiju Majkla Ćimina na Festu. Nije jedini. Čudi me - ali ne iznenađuje. Film “Zdrav podmladak” Lazara Stojanovića prikazan je na Festu ’71. i Festu ’72, a da ga uopšte nisam našla u programu. Time ovaj film postaje jedinstven (opet) slučaj u poluvekovnoj istoriji Festa. Taj film je nestao. Oduzet je kada i “Plastični Isus”. “Isus” je tu, a “Zdravog podmlatka” više nema. Ostala je samo dijalog lista. Taj Stojanovićev film poslednja je videla publika Festa. U Monografiji se nalaze i autorski
tekstovi Milča Mančevskog, Rajko Grlića, Gorana Markovića… Među njima možda i poslednji Gorana Paskaljevića, kao trag nezaboravnog sećanja među kojima je i prihvaćena Čolićeva ponuda da bude volonter i šofer Festa. Te 1973. “renoom 8” njegove majke Paskaljević je dva dana po Beogradu vozio tada nepoznatog američkog glumca. Bio je to Robert de Niro. Priređujući ovu monografiju čini li vam se da je Fest u svom zlatnom periodu organizovan sa više posvećenosti i entuzijazma, a manje novca? - Po svim pokazateljima bio je to jedan dobro ukomponovan, operativan, profesionalan tim koji je sa manje ljudi izneo festival većeg formata. On to nije bio samo brojem gledalaca, programa, projekcija, bioskopskih sala i gostiju. Objavljena je tada edicija Fest romani, romani po kojima su snimljeni filmovi prikazani na Festu. Potom i muzička edicija Melodije Festa s filmskom muzikom. Međunarodni simpozijumi ostavili su “neizbrisiv trag filmskih sučeljavanja”. Fest se kroz Jugoslaviju širio pandemijskom brzinom: Fest u Mostaru, Fest u Nišu, Fest u Sarajevu…Tada je rođena i Hronika Festa koju je patentirao Slobodan Novaković. Njegov brat Miša stajao je iza filmskog podmlatka i destine hiljade dece koja su prošla Domom pionira i Filmskom paradom. Zatim Festovizija kao jedna od neizmernih uloga Nebojše Đukelića. Da, svi oni su živeli za Fest a ne od Festa. Tada su Beogradom, kako zapaža profesor Ratko Božović duvali drugi vetrovi. Entuzijasta ima i danas, iako manje. Najvažnije je ipak da publika nije napustila Fest. Može li se reći da je Beograd zahvaljujući Festu bio mesto susreta kinematografije Istoka i Zapada? - To je bilo možda moguće samo na Bitefu i Festu: Mark Donskoj i Frenk Kapra, Sergej Bondarčuk i Vitorio de Sika, Ljudmila Saveljeva i Denis Hoper, Jevgenij Jevtušenko i Bernardo Bertoluči, Stanislav Rostocki i Robert Jang… Na Festu se nisu samo gledali filmovi već su sklapani i poslovi. Sovjetski Savez je tada kupovao mali broj filmova sa Zapada. Oni koju su kupljeni izuzetno su plaćeni. Bernardo Bertoluči s “XX vekom” pod miškom zamolio je Čedomira Kolara, danas jednog od najpoznatijih evropskih producenata, a u prvoj dekadi Festa, domaćina brojnih italijanskih gostiju, da mu pomogne da dođe do Rusa. Kolaru je morala da pomogne Vera Konjović, koja je dugo godina or-
❯
4 POP&Kultura
Sećanje na Fest Odlaze veliki, pustinja se širi
❯
ganizaciju Festa držala na najvišem nivou, kao i kontakte s najvećim svetskim producentima. Posredovali su da se u Ruskom domu u Beogradu prikaže specijalna projekcija “XX veka”. Bertoluči se posle nedelju dana javio iz Rima: Rusi su kupili “XX vek”. Koga biste vi izdvojili kao najživopisnije goste Festa? - U prvim godinama Festa bilo ih je mnogo. Akira Kurosava bio je gost Festa 1973. godine. U televizijskom intervjuu sa Vladimirom Pogačićem, koji i danas možete da vidite u “Trezoru”, kao savet mladim dramskim stvaraocima veliki reditelj rekao je da u Japanu postoji stara izreka: Učiš li na starom znaćeš i novo. Zato bi ih posavetovao da dobro izuče staro kako bi izvukli klicu novoga. Ipak, nepoznate, neponovljive trenutke Festa otkrila mi je Mirjana van Blarikom koja je učinila da Holivud zimuje na Festu. Od Kopole, De Nira, Nikolsona, Ćimina… Među njima bio je i jedan od braće Karadin – Kit. Jedan od glumaca u Altmanovom “Nešvilu”. Projekcija u Domu kulture “Vuk Karadžić” kasnila je jer je kopija trebala da stigne iz Lazarevca. Publika je bila
Ken Rasel i Miroljub Vučković na Festu
nestrpljiva. Čuli su se i zvižduci. Mirjana je od upravnika Doma zatražila gitaru. Brzo su je pronašli u muzičkoj sekciji Doma. Odsviraj nešto publici, dok ne stigne kopija – zamolila je Karadina. Neverovatno, ali čini mi se da gosti Festa nisu umeli da kažu NE. Izašao je pred publiku. U sali tajac. Otpevao je pesmu “I’m Easy”, temu iz filma “Nešvil” koju je komponovao. Publika je bila oduševljena. Bio je to njegov prvi javni muzički nastup, ne samo na filmskom festivalu, već uopšte na javnoj sceni. Dogodilo se to eto prvi put na Festu, u Beogradu, u Srbiji, u Jugoslaviji 1975. godine. Berlin, Kan, Venecija,… platili bi to suvim zlatom. A mi smo to dobili besplatno. Tu nije kraj. Pesma za koju Kit Karadin napisao tekst, otpevao i odsvirao u Beogradu dobija 1976. Zlatni globus, a potom i Oskar za najbolju originalnu pesmu. Koje je vama lično najbolje izdanje Festa? - Mislim da je prvih deset godina Festa zlatna dekada ovog festivala. Od najboljih deset filmova Festa bar sedam dolazi iz tog perioda. Prošlogodišnje gostovanje i nastup Džona Malkoviča upravo podseća na te zlatne dane Festa. Priželjkujem da u budućnosti takvih iznenađenja bude što više.
Goran Paskaljević je dva dana po Beogradu vozio tada nepoznatog američkog glumca. Bio je to Robert de Niro
foto: cebef
Piše: Tanja Mandić Rigonat Boris Komnenić. Obožavani Boris. Glumac za koga je malo reći da je velikan. Boris je poezija i filozofija glume. Lakokril i u tragediji i u komediji i u drami. Glumac dubine, raskošan kao Dionis, koji svoj opojni zanos igre prenosi na sve oko sebe. A umeo je da se raduje, da uživa u daru i radu svojih kolega. Da mlađima da savet, potreban i tačan u pravom trenutku. Njegovo disanje sa ulogom na sceni bilo je organsko. Boris je bio glumac enciklopedija, ogromnog obrazovanja. O književnosti, istoriji, religiji, toliko je znao. Koliko je takvih, u ovom vremenu površnosti? Kakvo je blago bilo raditi i stvarati sa glumcem koji o piscima i njihovim delima zna gotovo sve što je napisano, i koji misli iz srca dela koje radi. Koji u mišljenju o pozorištu, glumi, režiji, prkosi svakoj pomodnosti, uvek tražeći suštinu. Esteta iznad svega, onaj koji zna značenje rečenice Fjodora Dostojevskog: „Lepota će spasti svet“. Imala sam čast da radim s njim. Bio je Kler Kvilti u “Loliti”, Stepan Trofimovič Verhovenski u “Zlim dusima”, Profesor filozofije u “Balkanskom špijunu”. Deset sezona igrao je Stepana, nežnog cinika i sanjara o boljem i plemenitijem svetu. Njegove scenske suze bile su prave. Publika je disala s njim u ulozi Stepana Tro-
Ovako je govorio Boris Komnen
Savest je jed Niko ne može biti potpuno neokrnjen il’ neoštećen il’ neuprljan... ali ima načina da se opstane, a da se kako-tako sačuva moralna vertikala - reči su Borisa Komnenića, prvaka Narodnog pozorišta Beograd, koji nas je napustio u 64. godini života Tatjana Nježić Izazivajući tugu, nevericu, očaj… nedeljno jutro 7. marta mračnim tonovima je obojila vest da nas je prethodne večeri napustio veliki glumac Boris Komnenić, rođen 1957. u Puli, koji je po IMDB-u ostvario 85 uloga na velikim i malim ekranima, i uistinu brojne na pozorišnima scenama među kojima u predstavama „Konak” (Kralj Aleksandar Obrenović), „Mefisto” (Hans Miklas), „Divlja patka” (Reling), „Maska” (Baron Šaler), „Život je san” (Astolfo), „Gospođa ministarka” (Dr Ninković), „Uobraženi bolesnik” (Argan), “Zli dusi” (Verhovenski), “Narodni poslanik” (Jevrem Prokić)… Vele, karcinom je uzeo danak. Vele, poslednjih par meseci borio se lavovski… I vele, neverovatno, razgovori o njemu kreću od duboke, iskrene ožalošćenosti, a potom prelaze u smeh. Jer duhovitošću je
neodoljivo bojio i najteže situacije. I promišljenošću. Ta je njegova promišljenost dolazila do izražaja i u razgovorima za medije (“Blic)… Igrajući doajena korumpiranosti Primerice, godine 2009, radeći predstavu “Anđeli u Americi” Tonija Kušnera u režiji Gorčina Stojanovića (BDP), govorio je da ga je zaintrigirao taj komad u kojem se ukrštaju san i java, da je tematski svojevrsna gej fantazija na nacionalne teme, da preispituje da li su ljubav, solidarnost, empatija mogući… - Tekst je izvrstan. Ima maestralnih replika poput “u XX veku je svet strašno ostario” ili “u narednom veku svi ćemo biti ludi”. Igram čoveka koji je objektivno postojao (Roj Kolin), doajena korumpiranosti i desničarenja. Čovek koji se strahovito okomio na homoseksualce i Je-
POP&Kultura 5
Boris Komnenić (1957-2021) Gospodin glumac! Piše: Nela Mihailović
foto: zoran lončarević
fimoviča Verhovenskog. Uzvraćala mu je gromoglasnim ovacijama, kao grmljavinom iz gledališta. U bifeu pre i posle predstave, oko njega je uvek bio kružok. Jer gde je Boris, tamo je i smeh. Tamo je i toplo. Tamo je pozorište i originalna reč. Boris, zavodnik visokog prefinjenog stila, talentom, znanjem, posebnošću, onakav kakav je bio, neprepričljiv je. S njim sam proveravala podele za predstave koje sam radila, a u kojima on nije glumio. Uvek dobijala savet. Moje poverenje u njega bilo je beskrajno. Neprestano je snimao i snimao. Kad sam ga pitala zašto toliko radi, govorio je kako hoće da zaradi za dostojanstven život kad ode u penziju. Bio je rezigniran do krajnjih granica stanjem u kulturi, u pozorištu, u društvu. Otišao je, pre penzije, među nebeske velikane, u taj ansambl na nebu raznih generacija. Odlaze veliki ljudi, veliki umetnici, pustinja se širi preko pozorišnih scena. Ja još nisam shvatila da Pece Ejdusa nema među nama u Narodnom. Boris glumi u filmu koji je deo predstave „Balkanski špijun“. S njegovim glasom, likom, njim u ulozi Profesora, delićemo buduće vreme na sceni Narodnog pozorišta. On je i dalje u podeli. Naš voljeni Boris Komnenić.
Boris Komnenić
Moj Boris. Moj drug. Mnoge zore dočekasmo u zajedničkom druženju. Uz njega uvek mnogo smeha. Lepote sočnog života. Podelismo i lepe i tužne trenutke. Moj savršeni partner na sceni i u kadru. Neuhvatljiv, jedinstven, njegov sopstveni stil glume. Kakva privilegija biti pored njega u tim trenucima! Jedan od najobrazovanijih ljudi koje sam poznavala. Prepun duhovitih opaski na tuđ, ali i na svoj račun. Topao, nežan, osetljiv, pod plaštom ciničnog mrguda. Zavodnik sa savršenim jedinstvom šarma večitog dečaka i beogradskog mangupa. Gospodin glumac! Moj Boris. Nedostaje mi!
enić
edini pouzdan čovekov posed vreje, a sam je bio i jedno i drugo. Kontroverzna ličnost i jedini lik u komadu koji se ne bori za ljubav. On se isključivo bori za vlast. (…)Komad odlikuje i Brehtovski humor, humor koji osvešćuje, ironija kao najviša svest. Ne ne primitivni humor, nego ironija koja čoveka stavlja u centar, istovremeno mu stavljajući do znanja da on nije merilo svih stvari. Ili februara 2011. povodom predstave “Kao kroz staklo” Ingmara Bergmana koji je režirala Anja Suša, naslova za koji je slavni Bergman 1962. dobio Oskara, a koji je okarakterisan kao kamerni film u tri čina u kojem su svi članovi porodice ogledalo za one druge. Naziv je preuzet iz Biblije (Poslanica Korinćanima), odnosi se na to da je ljudsko shvatanje Boga - smisla, vere, života kao takvog - kao pogled kroz mutno ogledalo, a u središtu priče je Karin, mentalno bolesna mlada žena koja provodi odmor na izolovanom ostrvu sa svojim mužem, bratom i ocem; ona pati od halucinacija i histerije, a posebno se uznemiri kada pročita odlomak novele čiji je autor njen otac... Nekoliko dana pred premijeru na jednoj od proba, na sceni nešto nameštaja
karakterističnog za šezdesete, gitara, ploče... Rediteljka posvećuje posebnu pažnju svetlosnim promenama i muzičkim efektima. U nekom momentu začu se poluočajan glas „Ljudi, ne rade Kinezi“. „Znao sam“, naglašeno i ozbiljno, a šaljivo dobaci Boris Komnenić. „Moramo imati nove u koje smo sigurni, a sad ćemo probati ovako”, reče rediteljka. Poneko je zbunjeno pratio ovu kratku konverzaciju a reč je bila o svetlećim lampicama. - Ovo je jedini tekst, od svih scenarija, koji je Bergman “pustio” u pozorište kazao je tada Komnenić. I potom dodao: - Zašto i kako, to su njegovi duboki razlozi od kojih ja mogu da naslutim jedan, a to je da je u tom tekstu pisao možda na najdirektniji način o sebi. Kao što znamo, on ima vrlo konkretne autobiografske filmove, ali ovde je neka njegova najintimnija priča. Pritom, zanimljivo, ne govori nimalo pohvalno o sebi. Lik koji tumačim, uslovno rečeno neko Bergmanovo ‘ja’, zove se David. Njegova uporišna tačka je pomalo zastrašujuća - led u srcu. Dakle, klizavo. A s tim ledom u srcu treba funkcionisati u životu. E, jako je važno to što je on svestan svoga problema i pokušava da
ga prevaziđe. On je izuzetan i po svojoj nemoći i po svojoj moći. Čovek je koji svesno živi svoj život, naravno nezadovoljan i naravno sa jednom bazičnom tugom i prema sebi i prema svetu, kazao je napominjući da su u predstavi na neki način, simbolički izjednačeni bog i ljubav, da vreme u kome živimo nije naklonjeno bavljenju pitanjima duha i emocija, ali činjenica da su karte gotovo rasprodate dve nedelje pre premijere govori da ljudi imaju potrebu za takvim temama. Aktuelno pitanje Ili u intervju novembra 2010. povodom predstave “Državni službenici” Ronala Harvuda (režija Đurđa Tešić) u Narodnom pozorištu Beograd. - Harvud je autor koji je svojim delom postao institucija. Ovaj komad se razlikuje od njegovih drugih komada utoliko što mi na sceni uglavnom pratimo razgovore, razmenu mišljenja, priču o stvarima koje su se dogodile a ne događanje samo. Harvud se uvek bavi suštinskim temama. Ovoga puta to je pitanje savesti, a unekoliko i morala jer jednog bez drugog nema. No, pitanje savesti je, sva je prilika, vrlo aktuelno. Pitanje savesti… odnosno, do koje mere čovek može da ide a
kada ipak mora da postupi po savesti. Ima ta maestralna rečenica koju izgovara lik koji igram a glasi - savest je jedini pouzdan čovekov posed. Upitan da li bi se moglo reći da je to, van scene, odnosno u okviru onoga što zovemo realnošću, prihvaćeno kao pravilo, kazao je: - Harvud se upravo zato i bavi tom temom. On i govori o tome da uprkos činjenici da je gotovo nemoguće to uspostaviti kao pravilo koje se uvek poštuje valja, ka tome težiti. Već je ljudska opredeljenost u tom pravcu korak ka zdravijem stanju stvari, al’ muka je što se malo ko uopšte više na savest i osvrće. (…)Pitate šta ostaje poništavanjem, odsustvom savesti? Njeno odsustvo veoma košta, ako ne odmah, a ono sigurno kasnije. Prisustvo savesti i morala, njihovog poštovanja, ostavlja mogućnost da se nešto kvalitetno desi a odsustvo garantuje da se ništa kvalitetno neće desiti. Na opasku kake se može čuti da je ključno pitanje današnjice; gde je granica između onoga što je legitimna borba za egzistenciju i onga što je pad ispod crte morala, savesti, rekao je: - Nema sumnje da se ta granica, ako se o njoj uopšte više može govoriti, stalno ruši. A lako se nađe izgovor. U
ime ne znam čega ajd da pomerimo, pa zatim u ime nečeg drugog... i onda sve ode dođavola. Čovek bi jednostavno trebalo da se trudi da taj prag doživljaja bude nizak i da se reaguje na prvokaciju nižeg intenziteta. Jer, jer ako se na njih ne reaguje onda se otvara ogroman prostor, ubrzo se ne reaguje više ninašta. I onda sve može i eto nas pred vratima pakla. Govoreći o liku Dezmonda Mortona (koji je grao u alternaciji sa Tihomirom Stanićem) kazao je i da je, gradeći taj lik, nastojao da osvetli da je reč o nekome ko je dokučio da je sve što čoveku dešava samo svojevrsna igra, ali koja je ipak najbolja kad se sačuva neka ljudska vertikala… - Igra koju on zna da igra i u kojoj on čuva svoj integritet bez obzira što su pravila i ovakva i onakva... On zna da pliva, da se snalazi, zna kako funkcioniše sistem, zna ljudsku prirodu... Naravno niko ne može izaći potpuno neokrnjen il neoštećen il neuprljan... daleko od toga, ali on ima načine prevazilaženja i, uspeva da opstane a da kako tako sačuva svoju moralnu vertuikalu. I to je ono što je najdivnije. Ali, on u startu ima veliku prednost, jer on veruje da treba pokušavati činiti dobro. Treba nastojati!
6 POP&Kultura Ekskluzivno objavljujemo delove knjige “Istorijski zabavnik – ozbiljno zabavne priče od Drave do Južne Morave“ (Jež izdavaštvo). Priče o genijalnim, originalnim i neverovatnim ljudima „od Drave do Južne Morave“ koji su gurnuti u zapećak sećanja, a koji to nisu zaslužili. Autorka knjige je Aleksandra Bogdanović, novinarka i osnivačica sajta Istorijski zabavnik. Ilustracije za knjigu je uradio Aleksandar Stojšić
Feljton (II)
Nikola Tesla i Mark Tven prijateljstvo među zvezdama
Prijatelj iz najtežih vremena
Nikola Tesla zapravo je upoznao Marka Tvena mnogo pre nego što su se i lično sreli. Tek što je bio napunio osamnaest godina kada se razboleo od kolere. Bolovao je devet meseci tokom kojih se nekoliko puta toliko približio smrti da je većina bila ubeđena da se neće izvući i da je sa mladićem gotovo. Da sinu olakša možda i poslednje dane, njegov otac, pravoslavni sveštenik iz Smiljana u Lici, odnekud je doneo priče Marka Tvena na nemačkom jeziku. Nikola je počeo da ih čita i – dogodilo se čudo! Knjiga kao da mu je vraćala snagu. U doživljajima Tvenovih junaka mladi Tesla je prepoznavao sebe iz dečačkih dana, Zauzeti pisanjem, istraživanjem i naučnim otkrićima, Tesla i Tven su mnogo putovali i često menjali adrese stanovanja. Ipak, nikada nisu zaboravljali da jedan drugome pišu
smejao se, plakao i polako prezdravljao. Po sopstvenim rečima iz kasnijeg života, te priče pomogle su mu koliko i lekovi, a možda i više! Decenijama kasnije, 1889. kada su se u jednom njujorškom klubu za džentlmene mladi, perspektivni naučnik i stari slavni pisac konačno upoznali, Tesla je Tvenu ispričao kako su mu njegove knjige spasle život. Književnik je bio toliko dirnut da je plakao slušajući pronalazača. I njihovo prijateljstvo je počelo!
pisac. Zato je bio čest gost u Teslinoj laboratoriji, o čemu danas svedoči i nekoliko fotografija načinjenih tom prilikom. Sa druge strane, Tesla, pomalo ekscentričan i povučen kakav je bio, nije imao mnogo prijatelja, ali sa književnikom razbarušene kose i gustih brkova uvek se osećao opušteno i svoje. Njihovo prijateljstvo bilo je
Mali problemi sa varenjem
Marka Tvena privlačila je tehnologija i novi izumi. Bio je fasciniran Teslinim patentima, a razgovori sa naučnikom i pisma koja su razmenjivali, uverili su ga u to da bi Tesla mogao biti i sjajan
iskreno i veoma intimno. Prema jednoj, koliko šaljivoj toliko i neobičnoj anegdoti, Tesla je jednom prilikom isprobao svoj visokofrekventni oscilator upravo na Marku Tvenu. Književnik je navodno imao problema sa varenjem, a naučnik je bio ubeđen da njegov izum može da reši taj problem. Tven je došao u laboratoriju, stao na platformu, a Tesla je uključio oscilator. Pisac je tvrdio da je osećaj koji ima u stomaku jako prijatan i da, iz sekunde u sekundu, ima sve više
Ilustracija: aleksandar Stojšić
Jedan je bio genijalni naučnik... a mogao je biti i uspešni pisac. Drugi je bio uspešni pisac... a mogao je biti i genijalni naučnik. Zajedno, činili su tandem koji je punio novinske strane, a njihovo prijateljstvo sve do danas ostalo je jedno od najneobičnijih. Jer – šta bi to uopšte moglo da spoji Nikolu Teslu i Marka Tvena?
energije. Tesla mu je zatim rekao da se skloni jer je za terapiju bilo dovoljno, ali Tven je odbio rekavši da se divno oseća. Nakon manje od devedeset sekundi morao je i bukvalno da trči do toaleta.
Prijatelji do kraja života
Zauzeti pisanjem, istraživanjem i naučnim otkrićima, Tesla i Tven su mnogo putovali i često menjali adrese stanovanja. Ipak, nikada nisu zaboravljali da jedan drugome pišu. Ponešto od te prepiske sačuvalo se i do današnjih dana. Naučnik je u jesen 1909. bio pozvan na venčanje Tvenove ćerke Klare, samo nekoliko meseci pre nego što je slavni pisac preminuo, aprila 1910. Nikola Tesla prijatelja je nadživeo za više od tri decenije. Kao svoj omiljeni roman Marka Tvena, Tesla je često navodio delo “Kraljević i prosjak”. Novinari koji su ovekovečili nekoliko susreta pisca i naučnika u laboratoriji, spekulisali su da je Tven u Tesli našao inspiraciju za lik Henka Morgana, čoveka koji putuje u prošlost u knjizi “Jenki na dvoru kralja Artura“. Šest godina nakon smrti Marka Tvena objavljeno je njegovo poslednje delo. Tajanstveni pisac pripovedao je o susretu trojice dečaka sa misterioznim bićem sa neba, koje ih podučava tajnama sveta. U ovom liku i njegovim otkrićima mnogi i danas prepoznaju Teslu, a u malom austrijskom selu u koje je smeštena radnja, naučnikov rodni Smiljan.
Minijature
Ostavite ga na miru Piše: Vladimir D. Janković
TRANSFER KRIVICE JE fenomen kojeg smo svi manje-više svesni na individualnoj ravni, ali susrećemo se sa sijaset primera na osnovu kojih shvatamo da transfer krivice postoji, i te kako, i na kolektivnom nivou. Za Nikolu Teslu se, šablonski već, govori da je „umro sâm, od svih napu-
šten, u hotelskoj sobi“. Velikom naučniku i duhovniku to namiče svetačko-mučenički oreol na glavu, a u nama svima budi osećanje krivice, jer ostavili smo (mi, naši preci, savremenici naših predaka) takvu jednu gromadu na cedilu. Ali kako je Tesla drugačije i mogao umreti? Kako je mogao umreti drugači-
je nego onako kako je živeo? Ko je pa i mogao da bude uz njega u njegovoj poznoj starosti kad je on sâm, svesno i odgovorno (koliko je to u moći bilo kog ljudskog bića), doneo odluku da se neće ženiti, da neće imati decu i da će stanovati upravo u „Njujorkeru“? Umro je kao što je živeo: sam. Sve i da su oni ko-
ji su krali njegove pronalaske i omalovažavali njegovu genijalnost bili pošteni prema njemu, da su ga zasuli zlatom, kućerinama i limuzinama - on bi umro sam i napušten od svih, jer je on sâm hteo da bude sam i da ga svi ostave na miru. Poštujmo njegovu volju i ratosiljajmo se osećanja krivice. Nije sijalica sve što sija.
POP&Kultura 7
Otvoreno pismo
Pokušaj blaćenja filma ”Dara iz Jasenovca” je zasnovan na neistinama Nakon objave Biljane Srbljanović o filmu “Dara iz Jasenovca” reagovali su producenti ovog filma Maksa Ćatović i Predrag Gaga Antonijević, koji je i režirao film.
ka. O podne, svi zatočenici pred kazanima čekali su poredani po dvoje u dugim nizovima (‘repovima’). Odjednom dojurio do pred same kazane automobil i iz njega izašao Ljubo Miloš. Dozvao glavnog kuhara i upitao, koliko ima zatočenika. Odgovorivši da će odmah izviditi i javiti mu broj, Miloš jedva spomene: ‘Nije potrebno, vas je’… nastavi svom šoferu, da mu iz auta preda njegovu ‘šmajsericu’, s kojom prostrelja nekoliko stotina zatočenika. Svi ostali razbježani zatočenici morali su se vratiti i preko mrtvih drugova primati jadnu hranu. Takvo je bilo naređenje Miloša, koji je sve to mirno promatrao, smijao se i udaljio automobilom…”, navode Ćatović i Antonijević. Zatim postavljaju pitanje Biljani Srbljanović “da li i dalje tvrdi da je Nataša Drakulić uzela iz Diklićevog scenarija scenu kad ustaša pucnjevima ‘smiruje’ borbu logoraša oko vode i to pretvorila u identičnu scenu, samo oko kazana hrane u ‘Dari’ kad Ljubo Miloš iz ‘šmajsera‘ pobije logoraše?”. “Ili je scena u filmu verno preneta iz knjige Đorđa Miliše izdate 40 godina pre ne-
Nijedna priča o Jasenovcu se ne može ispričati a da se te istorijske istine i ličnosti ne dotaknu. I one nisu ničije autorsko vlasništvo, već deo kolektivnog sećanja o stradanju jasenovačkih novomučenika Predrag Gaga Antonijević
FOTO: VLADIMIR ŽIVOJINOVIĆ
U otvorenom pismu “O (ne)moralu jedne profesorke” njih dvojica podsećaju, između ostalog, da je Biljana Srbljanović nedavno na društvenim mrežama i u svom potkastu, a što su preneli mnogi mediji, optužila svoju bivšu studentkinju Natašu Drakulić, kojoj je svojevremeno bila asistent na FDU kod profesora Filipa Davida, da njen scenario za film ”Dara iz Jasenovca” ima izvesnih sličnosti sa scenariom ”Djeca Kozare” Arsena Diklića, insinuirajući tako da scenario Nataše Drakulić nije orginalno delo. Ćatović i Antonijević tvrde da je “pokušaj blaćenja filma ‘Dara iz Jasenovca’ i Nataše Drakulić zasnovan na apsolutnim neistinama plasiranim u javnosti, bilo iz neznanja profesorke Srbljanović ili njenih drugih, svakako nečasnih namera”. Dalje ističu da je scenario za film “Dara iz Jasenovca” “autentično, orginalno i na istorijskim činjenicama, ličnostima, događajima, kao i svedočenjima preživelih logoraša bazirano delo, te da se nijedna priča o Jasenovcu ne može ispričati, a da se te istorijske istine i ličnosti ne dotaknu. “I one nisu ničije autorsko vlasništvo, već deo kolektivnog sećanja o stradanju jasenovačkih novomučenika”, stoji u pismu. “Očigledno je da profesorka Srbljanović, za razliku od Nataše Drakulić, nije htela ili nije stigla da se upozna sa svedočenjima Đorđa Miliše, Egona Bergera, Dragoja Lukića, Dragutina Ćurguza, Milenka Vignjevca, Milana Bastaića, Nikole Nikolića i mnogih drugih. Jer da jeste, ne bi transport žrtava vozom u Jasenovac, način prijema u logor, ubijanje srbosjekom, pojavu Dijane Budisavljević, uloge časnih sestara u katoličenju srpske dece, postojanje i “čišćenje bolnice” pred dolazak inspekcije, hrvaćenje i oblačenje u ustaške uniforme srpskih dečaka pripisala autorstvu i orginalnoj kreaciji Arsena Diklića. Pogotovu ne čuvene reči sveca SPC Vukašina iz Klepaca “samo ti, sine, radi svoj posao”, što predstavlja vrhunac neznanja ili nečeg daleko goreg profesorke FDU. Što je mnogo mnogo je, i sa Biljanom Srbljanović o svemu ovome detaljnije drugi put i na drugom mestu”, navode Ćatović i Antonijević u otvorenom pismu. Potpisnici navode i da je režiser Lor-
dan Zafranović, koji će po scenariju Arsena Diklića snimati film “Djeca Kozare”, “još prošle godine u junu tužen zbog ličnih uvreda reditelja i kleveta da je scenario filma ‘Dara iz Jasenovca’ plagijat scenarija ‘Djeca Kozare’ i uskoro će imati priliku na sudu da odgovara za sve što je na jedan ružan i intelektualcu nedostojan način javno izgovorio”. U pismu se takođe tvrdi da Biljana Srbljanović nije htela da se pojavi u emisiji na sarajevskoj N1 televiziji gde je gostovala Nataša Drakulić. “Zašto nije smela da joj u lice izgovori podle insinuacije koje je širila putem društvenih mreža i da čuje, tačku po tačku, odgovor scenaristkinje ‘Dare’. Šteta, jer da nije pobegla, profesorka bi imala, na primer, priliku da se upozna, između ostalog, sa svedočenjem Đorđa Miliše iz njegove knjige štampane još 1945. godine”, piše u otvorenom pismu. Ćatović i Antonijević zatim analiziraju jednu scenu iz filma, na koju se pozvala Biljana Srbljanović. “Uslijed stalnog pridolaska, u paklu Jasenovcu sakupio se golemi broj zatočeni-
go što je Diklić napisao svoj scenario? I tako vam je činjenično stanje za svaku vašu navedenu ‘sličnost’ scenarija ‘Dare’ i ‘Djece Kozare’. Nemojte se samo zaludno nadati da ćete sa lakoćom kojom ste ‘uverili’ ljude iz vašeg političkog okruženja ubediti i javnost Srbije da je Arsen Diklić kreator, autor i vlasnik života i sudbina Đorđa Miliše, svetog Vukašina iz Klepaca i drugih logoraša i mučenika. Kao i Natašine baba strine Darinke Grbić po kojoj ovaj film nosi ime - Dara i 20 bližih rođaka pobijenih u jasenovačkim logorima, u Jadovnom i u upadima ustaša u lička sela za vreme NDH uključujući obe rođene prababe i sa očeve i sa majčine strane”, navodi se u otvorenom pismu. Ćatović i Antonijević na kraju pisma poručuju: “Profesorka, zašto vam je monstruozno bacanje blata na vašu studentkinju i na film ‘Dara iz Jasenovca’ bilo preče od istine? Ako je to rezultat vašeg očiglednog nepoznavanja materije, što prvo ne pozvaste Natašu Drakulić da vas uputi na odgovarajuću literaturu i svedočenja koje je koristila i time omogući da proverite sopstvene ‘teorije’ pre nego što ih plasirate u javnost? Bar taj minimum akademskog ponašanja vam je profesorski moralni kodeks nalagao. Čemu ishitrena želja za jeftinim senzacionalizmom po cenu nanošenja teških uvreda vašoj studentkinji i potom bekstvo sa sarajevskog N1 kad je trebalo da se s njom suočite? Da nisu posredi neki drugi skriveni i vanfilmskih motivi? Mi odgovor na to trenutno ne znamo, ali će se utvrditi. Međutim, ono što je već sada apsolutno jasno je da ste kao profesor FDU pali na najvažnijem ispitu. Ispitu iz morala. I to vam nije prvi put. Pali ste i kada ste svojevremeno privođeni zbog kupovine droge i nastavili da radite na FDU na mestu docenta kao da se ništa nije desilo. U svakoj zemlji “evropskih vrednosti” za koje se tako žustro javno zalažete dok držite lekcije građanima Srbije, ako već sami ne bi podneli ostavku, bili biste odmah udaljeni sa nastave sa zabranom fizičkog pristupa školskim ustanovama. Ovako nam ostade da gledamo kako i dalje “učite” tuđu decu i čak kako od neki dan sedite u etičkoj komisiji formiranoj na FDU povodom slučajeva seksualnog uznemiravanja u kojoj treba da odlučujete o moralnosti nekih vaših kolega. ”Evropski”, nema šta, profesorko Srbljanović!, stoji na kraju pisma. Podsetimo, nakon što je emitovan film “Dara iz Jasenovca”, Biljana Srbljanović, dramaturg i profesorka na FDU, objavila je na svom Fejsbuk profilu poređenje radnje filma “Dara iz Jasenovca” i scenarija “Djeca Kozare” autora Arsena Diklića, kojim je Lordan Zafranović konkurisao za sredstva za film o Jasenovcu.
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić Email: kultura@ringier.rs
Pozorište
foto: narodno pozorište sombor
Hana, Urban i Igor Vuk Torbica
U subotu, nakon odigrane predstave “Tartif” (po motivima originalne Molijerove drame) autorskog projekta Igora Vuka Torbice, dodeljena je nagrada „Bojan Stupica“ koju svake druge godine dodeljuje Udruženje dramskih umetnika Srbije
Pokušaću kratko i bez formalnosti, jer je Igor bio čovek sadržaja, a ne čovek forme kazala je poznata glumica Hana Selimović. Tatjana Nježić Izgovorila je te reči sa scene Narodnog pozorišta Sombor 6. marta, nakon izvođenja čuvene predstave “Tartif” koju je po Molijerovom delu režirao Igor Vuk Torbica (Titov Drvar, 1987 — Rovinj, 17. jun 2020), za šta je nagrađen prestižnim priznanjem “Bojan Stupica”, koje je te večeri, u svečanoj i više nego dirljivoj atmosferi uručeno njegovoj Hani.
Kao u misiji
Prethodno je, po merilima korone, u punoj sali odigrana pomenuta višestruko hvaljena i nagrađivana predstava. Bilo je to neponovljivo izvođenje. Glumci su, što bi se reklo, igrali do daske, nizali su se aplauzi na otvorenoj sceni, konkretna, jedinstvena komunikacija glu-
maca i gledalaca… Hana je u ulozi Dorine doslovce briljirajući osvojila publiku. I Saša Torlaković kao naslovni junak, tj. pojava/fenomen, odnosno i oličenje vlasti koja manipuliše, zastrašuje, zavodi dok stavlja omču oko vrata, i snishodljivosti u čoveku samom, i propast koju donosi demon pristajanja, i medijske bljutave i banalne mreže u koju se ljudi pecaju… Publika nije štedela dlanove ni za ostali deo glumačke ekipe (Biljana Keskenović, Marko Savić, Danica Grubački, Dušan Vukašinović, Nemanja Bakić, Milorad Kapor, Dragana Šuša), a prožeta i duhovitošću, ova umetnički tako snažna i veoma aktuelna predstava, iznova se ispostavila kao prvorazredan događaj. Nakon izvođenja, čuveni reditelj Andraš Urban je uručio Hani Selimovć nagradu, a ona je, praćena gromkim aplauzom, kazala i: “Verujem da je sve ono važno već rečeno u predstavi koju ste gledali. Hvala Andrašu, Ani i Fedoru. Ovo ide u ruke Igorovom ocu. Igor je bio čovek koji je umeo na poseban, nezaboravan i neponovljiv način da sprovede druge ljude kroz iskustvo. Bio je gotovo kao čovek u nekoj misiji. I u to-
me je bio jedinstven i izuzetan. Ja znam da će sve ono sto je Igor Vuk Torbica ostavio iza sebe, na scenama, a pre svega u ljudima, još dugo govoriti za njega. I na kraju, ovu nagradu dodeljuje institucija, mi se večeras takođe nalazimo u instituciji, i u svim institucijama kroz koje promičemo ili obitavamo u svojoj profesiji, sede ljudi, koji donose odluke. I svi oni bi morali da prepoznaju mlade i izuzetne. Jer na kraju u biografijama odgovornih u pozorištu, najvažnija stavka mogla bi biti da su prepoznali ili propustili da prepoznaju i podrže, nekog zaista vrednog. Čuvajte mlade ljude dok su tu, to vam je posao.”
Žestok šamr
Poznati reditelj, prošli laureat nagrade Andraš Urban samo za ovu priliku došao je nakratko u Sombor, a u izjavi za “Blic” je rekao: “Potresno, strahovito potresno ,a na svoj način i uzvišeno. Vest o smrti Igora Vuka Torbice jedna od najgorih vesti u mom životu, iako nismo bili prijatelji, niti posebno bliski. On je za par meseci trebalo da radi kod nas u Subotici. Strašno je kad sa ovog sveta ode tako talentovan, pame-
tan, inteligentn, izuzetno vaspitan, mlad čoveka. I čovek koji je borac za istinu, pravdu u društvu. I danas kad pomislim na to i, evo, sada u susretu sa glumcima, potresno je, emotivno… Veliki gubitak. I žestok šamar. Verujem da ova nagrada “Bojan Stupica”, postumno dodeljena, Igoru Vuku Torbici jeste i svojevrsna pobeda jedne, da tako kažem, umetničke snage. Iako se sve ovo dešava u žalost i u ludilu koje nas je snašlo, ali na delu jeste njegova pobeda u svom ovom zlu.” Prethodno, na svečanosti uručenja, glumac Srđan Aleksić je podsetio da je ova renomirana, bijenalna nagrada koju Udruženje dramskih umetnuka Srbije dodeljuje za režiju ustanovljena 1971, da su za nagradu u 2019. godini konkurisala su najbolja rediteljska ostvarenja profesionalnih pozorišta u Srbiji premijerno izvedena u periodu od 1. aprila 2017. do 31. marta 2019. godine, te da je žiri (Andraš Urban, Ana Tomović, Fedor Šili) na sednici održanoj 28. decembra 2020. jednoglasno odlučio da Nagradu „Bojan Stupica“ - dodeli Igoru Vuku torbici za predstavu Tartif (Narodnog pozorišta Sombor i Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada) te da se u obrazloženju napomi-
nje kako je svojom umetnošću snažno obeležio proteklu deceniju našeg pozorišta i ističe: “U Tartifu, polazeći od Molijerovog komada, vešto i s lakoćom, Torbica predstavu vodi iz komedije u tragediju, dajući izvanredan primer društveno angažovanog pozorišta sa visokim umetničkim dometom. Suptilnom, jasnom i čistom režijom, stvara se izuzetna predstava, potpuno savremena, koja govori o nama, našem društvu, našim problemima i našoj stvarnosti.” A gromkim aplauzom ispraćene su i sledeće sa scene izgovorene reči: “Poštovana publiko, polovinom prošle godine ostali smo bez Igora Vuka Torbice, jednog od najtalentovanijih reditelja savremenog doba. Veliki posvećenik teatra otišao je prerano. Nama ostaje da se sećamo da je svakom svojom predstavom, sve nas, i publiku i kolege, pozivao na uzbudljiva pozorišna putovanja. Ostaće kao putokaz pozorišnim generacijama koje dolaze.” Nagrada se sastoji od plakete sa likom Bojana Stupice, rad akademskog vajara Stevana Bodnarova i od unikatne diplome na pergamentu, rad akademskog slikara i scenografa Geroslava Zarića.