Pop i kultura by Ringier Axel Springer

Utorak 2. mart 2020. Blic broj 8623 www.blic.rs

POP&Kultura Intervju Miloš Timotijević

Danas je na delu totalitarna ideologija konzumerizma Danas je sve samo biznis. Ne postoji ništa više. Ni religija, i ona je samo u funkciji novca. Novac i samo novac. A ako sve merite samo novcem, koristoljubljem, onda smo upravo tu gde smo. Jer, kada u jednom društvu državi najveća vrednost nije život i čovek nego novac i imetak, onda je to društvo samo sebe stavilo na žrtveni odar. A novac je, znamo, iluzija. Iluzija koja realno kroji stvarni život - kaže popularni glumac Miloš Timotijević.

foto: zoran ilić

Tatjana Nježić

2 POP&Kultura

Naslovna

bar ljudima kojima sam okružen - te ideje i dalje bliske. Ne znam, možda su zapravo velike ideje suštinski neuništive. Hoćete da kažete da nisu, što bi se reklo, pase? - Nisu pase. Ideje komunizma o jednakosti, istini, pravdi, slobodi… prosto nesmeju da bude pase. Ako to budemo dozvolili onda, što kaže Pazolini, u tom slučaju ostao nam je samo konzumerizanm.. U predstavi, igrajući Pazolinija, upečatljivo govorite o ideologiji konzumerizma? - Totalitarnoj ideologiji konzumerizma, koja je totalitarnija od nacizma, fašizma... Zato što je bezuslovna. Danas umesto da se borimo protiv korone, korona se ispostavlja i kao sredstvo za ko zna koje ciljeve. Da li je moguće da u 21 veku uz sva tehnološka i naučna dostignuća imamo na delu realno ostvarenje ideje neslobode. Ne zatvaram oči pred njegovim manama ali socijalizam je imao neku širinu. Recimo, imali smo besplatno zdravstvo i obrazovanje. I, ako ništa drugo, to su ideje kojima treba težiti.

foto: zoran ilić

Glumačkom bojom u kojoj se svojevrsna snaga prostire, stavlja u službu širokom spektru od tananosti i minimalizma do bure u dubinama, najširu publiku, između ostalog, osvojio je ulogama u “Vojnoj akademiji”, “Besi”, “Južnom vetru”, pozorišne sladokusce i rolama u predstavama “Scene iz bračnog života”, “Predator”, “Rasprava sa Ernestom Če Gevarom”, “Dokle?”… I da ne nabrajamo. A sada je korpusu likova koje je odigrao dodao i slavnog italijanskog reditelja, pisca, društvenog aktiviste Pjera Paola Pazolinija (1922-1975). Reč je o ulozi koju igra u predstavi “Seks - umetnost - komunizam” u režiji Bojana Đorđeva čijom sutrašnjom premijerom Bitef teatar obeležava svoj dan. Reditelj uz Tamaru Antonijević i Tanju Šljivar potpisuje i tekst, a na konferenciji održanoj tim povodom 26. marta, čelnik Bitef teatra Miloš Latinović je izrazio zadovoljstvo što je ovo ostvarenje, godinu dana posle početka proba i procesa rada prolongiranog korona virusom, stiglo do premijere. Govorilo se i o tome da predstava nema klasičan dramski sukob već kroz ličnosti Oskara Daviča, Margaret Diras i Pazolinija preispituje nasleđe XX veka iz perspektive tri revolucije koje su ga obeležile menjajući čovečanstvo - revoluciji umetničke avangarde, komunističkoj i seksualnoj revoluciji. A prethodne večeri - jedna od generalnih proba. Pretapaju se izvesna ležernost i uzbuđenje. U kratkim međusobnim rečenicama i dogovorima očituje se spremnost. Malo probe svetla i tona, a potom na rediteljev znak kreće scenska priča od oko sat i četrdeset u kojoj se, između ostalog, konstantno odigrava poigravanje vremenom… Dok se sa prvog dela scene, u obraćanjima smenjuju Oskar Davičo (Slaven Došlo), Margaret Diras (Vladislava Đorđević) i Pazolini, u drugom delu isti oni stvaraju oreginalni likovni rad. Sa jedne strane scene je i dugačak sto na kome svoje uloge igraju i neke od tehničkih ikona XX veka, fiksni telefon i pisaća mašina, odnosno dostignuća koja su bila u službi čoveka i ideja, a ne obrnuto... Tu su i dva mlada bića (Tamara Pjević i Đorđe Galić) koja, razume se, grle svoje sada i svoje sutra, zapravo obeleženi i čežnjom za idejama onakve snage i boje kakve je imao XX vek, tražeći repere koji će im pomoći u osećanju zbunjenosti, pitajući se kada i kako je tehnološki i naučni napredak postao stvar u funkciji suštinske neslobode, pa i konzervativizma… Posle evidentno naporne probe, a potom kratkog brifinga u ekipi, Miloš Timotijević se zdušno posvećuje razgovoru. I dok se smeštamo na neveliku klupu sa plišanim sedištem na službenom ulazu u pozorište, usputno upitan da li je umoran, odgovara: - Da, ali ispunjen. Ova predstava prilično iscrpi. Prvih sat vremena sve vreme sam na nogama radeći na slici i imajući dva povelika monologa. Da, posle proba dođem kući umoran ali nikako prazan, naprotiv, vrlo ispunjen i ponesen svim tim čime se u predstavi bavimo.

Marketing je produkt društva u kojem je novac vrhovna vrednost, odnosno vrednosnog sistema koji je poput ogromne aždaje, levijatana koji nas proždire

Dan Bitef teatra Osnovan 1989. kao pozorište umetnika-istraživača, pozorište eksperimenta, Bitef teatar sutra, 3. marta, obeležava svoj dan premijerom predstave “Seks - umetnost - komunizam” u režiji Bojana Đorđeva, koji uz Tamaru Antonijević i Tanju Šljivar potpisuje i tekst. Igraju Vladislava Đorđević, Slaven Došlo, Miloš Timotijević, Tamara Pjević i Đorđe Galić. Autorski tim čine i Siniša Ilić (scenografija), Maja Mirković (kostim), Luka Papić (muzika).

Kad ste prvi put videli tekst, kad ste tek krenuli u oblikovanje predstave, o čemu ste razmišljali, na šta ste se oslonili gradeći ulogu Pazolinija? - Na njegove jasane ideje, prijemčiv govor. Za razliku od Margaret Diras i Oskara Daviča, rekao bih da način na koji on govori je najprijemčiviji običnom čoveku. Oslonio sam se na to njegovo suštinsko prepoznavanje stvari, viđenje onoga što mi sad živimo. Tu sam nalazio uporište a nastojao sam da energičnost, žestinu i ubojitost na različite načine donesem u prvom i drugom monologu, prvom koji se bazira na njegovom govoru mladima KP Italije I drugom koji je zapravo proročki. Koliko vam je lično inspirativan Pazolini kao reditelj, nesumnjivo veliko ime filmske umetnosti, i kao zagovornik ideja komunizma? - Veoma, i kao svestrani umetnik, bio je i odličan slikar i kao ličnost. Otvoreno je govorio, imao jasan stav - zbog koga je verovatno i ubijen, iako se zvanično navode druge verzije. Uprkos svemu bio je slobodan čovek koji slobodno misli. Ako pogledate njegove stavove o konzumerizmu, pa to je pečat današnjice. Kako se gleda na ideje komunizma o kojima je i on govorio - jednakosti, istine, slobode… - iz perspektive 21. godine 21. veka? - Pripadam generaciji koja je odrastala u vreme rušenja tih ideja. Ali su nam nekako -

Rajko Grlić je rekao: “Nama novac nije bio najvažniji, a ja sad vidim kolika je to sloboda”… - Apsolutno. Suštinski, kao ljudi smo bili slobodniji. U materijalnom smislu nismo imali mnogo, ali svi nismo imali mnogo. Delili smo se po intiligenciji, interesovanjima, a ne po tome ko šta ima. Bitan je bio čovek, cenilo se opšte dobro. Individualizam u koji smo zakoračili posle tog doba kolektivizma zapravo je postao sebičluk, zanemarivanje onog drugog, negiranje opšteg dobra... Robovanje koječemu što zapravo iz temelja ruši individualnost u punom i pravom smislu. Kako će se sve to rasplesti… Ne znam. Bojim se, teško. Vidimo da u današnje vreme, pogotovo na ovim prostorima, kada kažete komunizam, u najmanju ruku kao da ste žestoko opsovali. Ljudi, naravno pogrešno, poistovećuju komunizam ne sa njegovim idejama nego sa najlošijim segmentom iskustava prakse socijalističkih zemalja. A kako gledate na ovdašnju aktuelnu društvenu i političku scenu, aktuelne afere koje sustižu jedna drugu, vodeće likove? - To su sve, kao što Pazolini kaže, sociolozi bez ideologije, izlapeli partijski činovnici. Danas je sve samo biznis. Ne postoji ništa više. Ni religija, i ona je samo u funkciji novca. Novac i samo novac. A ako sve merite samo novcem, koristoljubljem, onda smo upravo tu gde smo. Jer, kada je u jednom društvu, državi najveća vrednost nije život i čovek nego novac i imetak, onda je to društvo samo sebe stavilo na žrtveni odar. A novac je, znamo, iluzija. Iluzija koja realno kroji stvarni život. Šta u svemu tome može ili ne može umetnost? - Ideje humanizma su imanentne umetnosti. Primerice, i pozorište i film su kolektivni poslovi namenjeni kolektivu publike. Samim tim učimo kako da živimo jedni sa drugima, da se međusobno razumemo, poštujemo i volimo, tražimo tačke susreta a ne razlaza čak i ako se oko nečega ne slažemo. Umetnost na svoj način, između ostalog, percipira jednu od ključnih karakteristika realiteta - domino efekat. Pojednostavljeno govoreći; ako opsujete nekog u prodavnici, taj će optužiti onog tamo, onaj tamo će ponevši tu

POP&Kultura 3

Zlatni globusi

Da pomenemo nekoliko vaših uloga novijeg datuma u popularnim naslovima “Vojna akademija”, “Južni vetar”, “Besa”…? - Odrastao sam u porodici koja je cenila vojni poziv, s majčine strane sam imao rođake iz te priče. A i sam sam služio vojsku. Tako da sam, oslanjajući se i na ta iskustva, gradio ulogu poručnika Vasiljevića u “Vojnoj akademiji” koji je I scenaristički jasno uramljen lik, jedan pravi, ozbiljan vojnik koji ozbiljno posmatra svoj poziv. Vojnik jedan kroz jedan. U “Južnom vetru” je u pitanju bila za mene teža, zatevnija uloga. Trebalo je odigrti, odnosno glumački opravdati Stupara, čoveka bez karaktera, žargonski rečeno ljigavca, koji je zapravo simbol ovog vremena. To su ovi u vrhu lestvice koji su najčešće takvi - ništa im nije bitno, sem njihovog interesa. Danas će reći jedno, sutra drugo, bez dileme unesrećiti koga treba, gaziti preko leševa… E sad, takva vrsta ponašanja nije nova, ali nikada nije bila toliko raširena I tako legitimna. A kako bi, na primer, Lukas, vaš lik iz hvaljenog filma “Comic sans”, marketiški stručnjak, reagovao na Pazolinija? - Lepo pitanje, interesantno… Volim taj film, volim rediteljski rukopis Nevija Marasovića. Lukas je na neki način deo druge strane lika iz “Južnog vetra”. On jeste vrsta beskičmenjaka, neko ko će da uradi šta god treba samo da bi došao do novca i posla, nije neko ko eksplicitno drugima nanosi zlo da bi uspeo ali implicitno jeste onaj koji svojom delatnošću duboko zagađuje društvenu klimu, krucijalno doprinosi dominaciji bezvrednosti. Raditi u marketing - to je jedna posebna vrsta ljudi, posebna fela… Šta ih karakteriše? - Mnogo buke ni oko čega. Realno gledano, napravili su čitavu industriju ni od čega. S jedne strane, pa to treba uspeti. Marketing je produkt društva u kome je novac vrhovna vrednost, odnosno vrednosnog sistema koji je poput ogromne aždaje, levijatana koji nas proždire. Šta je uz film “Nebesa” Srđana Dragojevića još aktuelno u vašem profesionalnom životu? - Moja uloga u tom filmu, odličnog scenarija i ideje, nije velika, ali jeste jedan zanimljiv valer. Video sam jednu ranu verziju, sa velikom znatiželjom čekam krajnju, a imali smo, svi u ekipi, zbilja lepu saradnju. Spremamo nastavak “Bese”, odnosno završili smo jedan deo priče koji smo radili u Crnoj Gori, oko 5, 6 nedelja snimanja. Ostao je dobar deo koji treba snimiti u Beogradu, nešto I u inostranstvu. To je jedan od likova koji je meni sa jedne strane blizak a sa druge potpuno dalek. Blizak po posvećenosti onom što radi. Vaš otac Dragan je bio poznati foto-reporter, nosio je nadimak Belmondo. Koristite li se danas svojim fotografijama koje je on uradio? - Ima ih preko dve hiljade. Pretežno kad sam bio mlađi i mali. Kako sam upisao fakultet dramskih umetnosti, došli smo do zaključka da bi bilo bolje da me slikaju drugi ljudi. Bio je surovi profesionalac i nadam se da sam povukao na njega.

Potpis konačno! Glumica Branka Katić juče je zvanično postala član Beogradskog dramskog pozorišta, objavljeno je na Fejsbuk strani BDP-a. “Potpis konačno! Branka Katić u BDP-u!”, napisano je uz sa fotografije upravnika Juga Radivojevića i slavne glumice. Da Branka Katić postaje članica BDP-a zvanično je objavljeno nedavno na obeležavanju 74. rođendana tog teatra. „Radujem se što postajem član ovog ansambla koji je zaigran, talentovan i raskošan i što postajem član jedne srećne porodice”, rekla je tada glumica.

foto: BDP

energiju da udari ili kazni dete zbog nečega zbog čega inače ne bi… Ako nekom pokažete poštovanje, nežnost, vedrinu, taj će dalje širiti takav talas.

Drama “Zemlja nomada” i satira “Bove obožavaoce, posthumno je nagrađen za rat 2” osvojili su sinoć nagrade za najbolje najboljeg glumca za svoju poslednju ulogu filmove na dodeli Zlatnih globusa. Ovog puu drami o džezu “Crna zadnjica Ma Rejni”. ta, bila je to pretežno virtuelna ceremonija, Britanski glumci Danijel Kaluja i Džon održana uporedo u Los Anđelesu i Njujorku, Bojega i animirani film “Soul” su bili među a obeležili su je pandemijski uslovi i pozivi pobednicima po izboru članova holivudskog na veću raznovrsnost. Udruženja stranih novinara (HFPA), koje je Kloe Džao, rediteljka rođena u Kini, osvo- kritikovano zato što nema nijednog tamnojila je nagradu za najbolju režiju za “Zemlju putog člana afričkog porekla među svojih nomada” - dramu o vlasnicima kuća na toč87 članova. kovima u Americi pogođenoj recesijom. - Hvala svima koji ste omogućili da radim ono što volim - rekla je Džao koja je druga žena i prva rediteljka azijskog porekla sa osvojenim Zlatnim globusom u toj kategoriji. Mnogi su je na društvenim mrežama pohvalili kao „ogromnu inspiraciju za mlade azijske devojke”, dodajući da je to „pobeda za sve žene sveta”. Autor filma “Borat 2” Saša Baron Koen proglašen je za najboljeg glumca u kategoriji komedija, dok je Andra Dej osvojila nagradu za najbolju glumicu za ulogu pevačice Bili Holidej u filmu “Sjedinjene Države protiv Bili Holidej”. Britanska drama o kraljevskoj porodici “Kruna”, komedija “Schitt’s Creek” i TV serija o šahu “Damin gambit” osvojili su glavne nagrade u Džejn Fonda, televizijskim kategorijama. sedmostruka dobitnica Ema Korin, koja glumi Zlatnih globusa, primila mladu princezu Dajanu, Džoš je nagradu “Sesil B. O’Konor, koji je glumio princa Demil” za životno delo Čarlsa, i Džilijen Anderson, koja je tumačila Margaret Tačer u “Netfliksovoj” seriji o britanskoj kraČlanovi HFPA pojavili su se na ceremoljevskoj porodici, takođe su bili pobednici. niji u nedelju i obećali da će to ispraviti. “Netfiksova” drama “Menk”, priča o sceDžejn Fonda, sedmostruka dobitnica naristi filma “Građanin Kejn”, počela je veZlatnih globusa, primila je nagradu “Sesil B. če sa šest nominacija, ali nije osvojila nijedDemil” za životno delo, dok je Norman Lir nu od nagrada. za svoju dugogodišnju televizijsku karijeru Zvezda “Crnog pantera” Čedvik Bouzdobio nagradu nazvanu po legendarnoj Keman, za koga se nije znalo da boluje od rarol Burnet. Za najbolji strani film izabran je ka i čija je smrt u 44. godini šokirala njegojužnokorejski “Minari”.

foto: Tanjug AP nbc

Nagrade za “Zemlju nomada”, “Krunu”, Borat 2”, “Damin gambit”...

4 POP&Kultura

Milorad Bata Mihailović

Bitna je količina sunca u čoveku, količina vetra, kiše Nisam želeo da izvrnem kožu i pobegnem od svojih sećanja. Pamtim jedan vašar u Krčmarima, na koji me je otac vodio davno, kad sam se zamomčio. Zemlja oker, gusti oker, bela crkvica i narod u igri. Pamtim, dakle, oca, praznik, muziku, radost, boje. A onda se nebo smračilo i provalilo. Počela je oluja koja je preoblikovala pejzaž do fantastičnih razmera. Hoću da kažem da je moj potez i pokret na platnu ono što nosim u genima - reči su proslavljenog slikara Milorada Bate Mihailovića (Pančevo, 1923 Pariz, 2011). Tatjana Nježić U četvrtak, 4. marta, u beogradskoj galeriji “Rima” otvara se izložba njegovih radova na papiru iz prvog pariskog perioda, a u okviru postavke biće izložena prvi put značajna Mihailovićeva apstraktna slika velikog formata, na osnovu koje se, kako se napominje u najavi izložbe, može govoriti o vezivnom odnosu između radova na papiru i slika s početka šezdesetih godina XX veka... Mića Popović je za njega govorio da je „rasni diverzant svakog utvrđenog mišljenja“, a on je pak, u knjizi Mila Gligorijevića „Ulica Bate Mihailovića“, između ostalog, rekao: - Svaki je čovek ponekad pomalo skeptik i diverzant. Ja sam diverzant u svojim sumnjama. (...) Žalim što energija ljubavi nije suzbila negativne energije u ljudskom životu. Žalim što je veliki deo hrišćanskog sveta tako dugo posedovao negativnu, agresivnu mržnju prema neistomišljenicima. Imam ja mnogo žaljenja! Uostalom, ja sam sva žaljenja slikao. Da ne nabrajam „Ćele-kule“, „Jasenovce“, „Svete ratnike“...

Veliki format

U pratećem materijalu predstojeće izložbe se na-

vodi da postavka radova na papiru Milorada Bate Mihailovića obuhvata hronološki okvir od 1953. godine, kada umetnik ima svoja prva izložbena predstavljanja u Parizu, do početka šezdesetih godina kada nastaju njegova čuvena likovna ostvarenja velikog formata. „Po svojoj koncepciji i sličnosti sa slikama velikog formata, u radovima na papiru for-

mulišu se i očitavaju osnovne karakteristike Mihailovićevog slikarstva. Energičan i impulsivni potez, uskovitlane kompozicije različitih kolorističkih rešenja, često centralizovan i nedefinisani događaj ili prirodno zbivanje u polju slike koje upućuje na odnos prema manifestacijama i fenomenima prirode.“ Takođe se napominje da

Na dan otvaranja, uz poštovanje svih epidemioloških mera i bez uobičajenog govora koji prati otvaranje izložbe, publika će premijerno moći da pogleda izložbu od 18 do 20 časova. Krajem prošle godine postavka je bila u Kragujevcu, a u beogradskoj galeriji “Rima” izložba je otvorena do 30. marta

radovi na papiru pripadaju periodu kada Milorad Bata Mihailović izlaže na važnim pariskim salonima, samostalnim i grupnim izložbama u Evropi i Jugoslaviji, a o njegovom slikarstvu aktivno pišu renomirani jugoslovenski i francuski istoričari umetnosti i likovni kritičari. “Grad svetlosti postaje važno obeležje koje primećujemo na pojedinim slika-

ma i radovima na papiru. Pri potpisivanju svojih radova francuskom transkripcijom prezimena – Mihailovitch i godinom nastanka, umetnik povremeno dodaje Paris kao odrednicu za pripadnost konkretnom umetničkom podneblju, koje njegovom slikarstvu daje posebnu identitetsku oznaku. Sarađuje sa poznatim pariskim galerijama, među kojima posebno važno mesto zauzima galerija ‘Rive Gauche’, u kojoj, pored samostalnih izlaganja, učestvuje na izložbi akvarela i gvaša sa brojnim značajnim umetnicima, među kojima su: Ernst, Dibife, Mata, Mišo i Jorn (1958). U galeriji ‘Ariel’, sa kojom će dugo sarađivati, učestvuje na izložbi gvaša, akvarela i pastela, na kojoj istovremeno izlažu i Hartung, Poljakov, Bitran, Žile i Marijen (1960).” A on je u više navrata govorio i o tome šta sve i kako ljude u životu oblikuje, određuje… - Čovek je pre svega čulno pa tek onda nacionalno i socijalno biće, dakle zavisan je od geografije. Bitna je količina sunca u čoveku, količina vetra, kiše. Jedan čovek razmišlja da bi živeo i koliko je moguće uživao, drugi da bi vladao. Ako razmišlja zbog ljudske muke i nad ljudskom mukom, kao Dostojevski, biće snabdeven pozitivnom energijom. I važno je da u razmišljanju o muci čovek ne bude lišen radosti, da i to bude čin radosti. (…) U slikarstvu odavno sam video da je kvalitet veziva od presudne važnosti. U životu druženja i prijateljevanja s ljudima takođe daju moćnu koheziju, stvaraju spone i veziva. Onaj ko je učestvovao u proizvodnji te kohezije može reći da je ispunio svoju sudbinu. (...) Moj prijatelj Čarls Simić je napisao: “Bata i njegova vizija su mi veoma bliski. Nalazimo se u sličnom intelektualnom škripcu. Nismo izgnanici, ali nigde uistinu ne pripadamo. Ljudi na smetlištu istorije, kako bi rekli marksisti. Baš je divno! Jedino mesto gde čovek može umreti smejući se!”

Markes, Pikaso…

Opasku da je često bivao u društvima u kojima se na-

POP&Kultura 5

Polemika Vladimir Kostić: Ne smišljam zavere protiv Emira Kusturice Kratka biografija Milorad Bata Mihailović je rođen 8. februara 1923. godine u Pančevu. Počinje studije 1946. godine na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Sa kolegama odlazi 1947. godine u Zadar. Akademiju napušta 1947/48. godine i nastavlja da radi samostalno. Bio je član Zadarske grupe tokom 1947. godine, a od 1951. član i osnivač grupe “Jedanaestorica”. Izlaže od 1947. godine. Prvu samostalnu izložbu priređuje u Beogradu 1951. godine u Galeriji ULUS. U Pariz odlazi 1952. godine. Tokom druge polovine 20. veka Mihailović živi i stvara u Parizu, redovno izlaže na važnim pariskim salonima, samostalnim i grupnim izložbama u Evropi i Jugoslaviji, o njegovom slikarstvu aktivno pišu renomirani jugoslovenski i francuski istoričari umetnosti i likovni kritičari. Bio je član van radnog sastava Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine. Dela mu se nalaze u muzejima, privatnim zbirkama i društvenim institucijama u zemlji i inostranstvu. Bio je u braku sa suprugom Ljubinkom, takođe velikom slikarkom.

lazio i Gabrijel Garsija Markes, ispratio je rekavši: - Mi smo se upoznali mnogo pre njegove Nobelove nagrade, to je bilo kod Ljubinkine i moje prijateljice, gospođe Taće Rozof. Na jednoj večeri, u Parizu, pojavio se sa još nekoliko Južnoamerikanaca za koje bi mogla važiti ista fraza, la vache enarange, koja označava one što su se strašno mučili da prežive. On je došao da poseti Taću s kojom se družio u Parizu u vreme kad je bio mlad i delio sudbinu svih bezotadžbinaca, raseljenih lica. Vrlo lako se bratimio sa Mediterancima, sa Balkancima, tako da smo već prve pečeri igrali uz špansku i baskijsku muziku. Bio je strastan igrač. Meni je trijumfalno rekao: “Veze nemaš! Ne mrda se dupetom, nego gornjim delom tela!“ Markes je veoma poštovao Ljubinku, a ono što je voleo u njenom slikarstvu jeste mir. Meni je rekao: “Tebe kad gledam vidim sebe, a to mi je dosadno!” Bio je prijatelj, od onih osetljivih koji razlikuju levičare i komuniste, desničare i fašiste. Znate, svi fašisti su desničari, ali svi desničari nisu fašisti. Mislim da je Markes malo više nego levičar, ali ne treba zaboraviti da je španski građanski rat na svojim leđima i dušama izneo upravo taj osunčani svet iz država u kojima se govori španski. O tome kako je video Pabla Pikasa kazao je: - Video sam ga jednom, kad sam s prijateljima lutao na jugu Francuske, negde blizu Sent Pol de Vansa. Ljubinka ga je spazila u ne-

kom starom “bugatiju”, kabrioletu koji je valjda vozio neki njegov prijatelj. Naši prijatelji su požurili da stignu “bugati”, a on je bio oduševljen našom signalizacijom i pravio je grimase, kreveljio se kao što se deca krevelje. Mahao je, skakao na zadnjem sedištu kao neki razdragani klinac! Kasnije smo saznali da se oženio damom koja je pedeset godina bila mlađa on njega! Izvršila je samoubistvo kad je on umro, rekla je da život bez njega postaje pust, dosadan i nepotreban. Po njegovim rečima, putovanja su na poseban način dragocena. - Putovao sam mnogo, ali niko ne može reći da poznaje svet ko nije bio u Kini i Japanu, u Indiji. Jedan od naših pariskih prijatelja, veliki slikar Ću Ten Ću, vodio nas je u Kinu u svojim pričama i sećanjima. Nikada ga nisam video nenasmejanog. Jednom, iznerviran njegovim večitim osmehom, rekao sam: “Prestani da se ceriš, dosadio si mi!” A on je, i dalje se smejući, odgovorio: “Ne smejem se ja ni tebi ni bilo kome, nego unosim tako višak kiseonika u pluća, a to poboljšava funkcionisanje nervnog sistema i rad srca. Probaj i videćeš! Ali ubaci kiseonik što dublje ispod dijafragme ako možeš.“ Iskoristio sam prvu priliku, u kupatilu, duboko uzdahnuo, smejući se. Posle trećeg ili četvrtog pokušaja stvarno sam se bolje osećao, zato isti postupak vama savetujem. Probajte! (Iz knjige “Ulica Bate Mihailovića” Mila Gligorijevića)

U proceduralnom smislu, Odeljenje jezika i književnosti nije do sada kandidovalo gospodina Emira Kusturicu kao kandidata na izborima za članstvo u SANU, navodi Vladimir Kostić

Nakon što je Emir Kusturica odbio je da bude kandidat za člana Srpske akademije nauka, pisanim saopštenjem se oglasio i predsednik SANU, Vladimir Kostić. Podsetimo, Kusturica je u autorskom tekstu za portal “Iskra” naveo da se zahvaljuje Odeljenju jezika i književnosti SANU na kandidaturi za članstvo te je za molio da ga izbrišu sa tog spiska. On je naveo da iza ovog predloga stoji, “osvetoljubivi” predsednik SANU Vladimir Kostić, ocenivši da danas u Srbiji ima mlađih pisaca koji zaslužuju da budu akademici pre njega. Slavni reditelj je ocenio da bi bilo logičnije da ga je umesto Odeljenja za jezik i književnost, na predlog Kostića, predložilo novostvoreno Odeljenje za umetnost gde su kandidati scenski umetnici i što predstavlja medij u kojem je postigao najveće rezultate. Takođe Kusturica je istakao i da ne veruje u dobre namere Vladimira Kostića, a najmanje “u njegovo viđenje budućnosti Kosova i Metohije koje se razlikuje ne samo od ćutljive većine u SANU nego je potpuno u skladu sa soroševskim vidjenjem okupiranog Kosova i Metohije, ali i budućnosti Srbije”. Tim povodom juče se oglasio akademik Vladimir Kostić čije saopštenje prenosimo u celosti: 1. U proceduralnom smislu, Odeljenje jezika i književnosti (OJK) nije do sada kandidovalo gospodina Emira Kusturicu kao kandidata na izborima za članstvo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU), koji su planirani za novembar ove godine (po proceduri izbora to se može uraditi tek u aprilu i maju mesecu). Koliko je meni poznato, gospodin Emir Kusturica je, kao uostalom i svi drugi razmatrani stvaraoci, evidentiran kao jedan od mogućih kandidata odeljenja o kojima će se tek glasati u nekoliko krugova tokom narednih meseci, i to na predlog akademika Matije Bećkovića. Uostalom, na isti način i na istom odeljenju gospodin Emir Kusturica je bio predložen i u izbornom ciklusu 2018. godine. Ideja da sam ovoga puta izvršio uticaj na akademika Matiju Bećkovića da ga predloži, zvuči mi krajnje apsurdno. 2. Gospodin Emir Kusturica i ja se ne poznajemo, sem nekoliko slučajnih i svečarskih susreta. Nisam nikada krio i to sam u nekoliko javnih nastupa veoma jasno rekao, da ga smatram velikim umetnikom. To mislim i sada, bez obzira na eventualne međusobne nesporazume i razlike.

3. Gospodin Emir Kusturica navodi „Predsjednik SANU, Vladimir Kostić, je telefonskim razgovorom obavjestio Odjeljenje za jezik i književnost kako bi trebalo oni da me predlože za članstvo, a ne novostvoreno Odjeljenje za umjetnost gdje su kandidati scenski umjetnici i što predstavlja medij u kojem sam postigao najveće rezultate. To jednostavno nije tačno! Nisam kontaktirao OJK (a svakako ne predlagača) i to će verujem, sami potvrditi i oni koji ovo odeljenje vode i oni koji su njegovi članovi. Jesam međutim, u brojnim privatnim razgovorima iznosio stavove iz tačke 2, ali nažalost, najmanje sa članovima OJK – i ništa, ništa više. Isti stav sam u razgovorima tokom poslednje dve godine razmenio i sa kolegama u Odeljenju umetnosti. Ali, predloge na bilo kom odeljenju daju sami članovi i teško da tu bilo šta može neko sa strane, bez obzira na funkciju (a možda i upravo zbog nje). Ideju o demencijalnom naumu da gospodin Emir Kusturica bude predložen, a potom neizabran, neću da komentarišem. Osim njegove umetničke neupitnosti, on definitivno nije osoba o kojoj u ovim okolnostima mogu da razmišljam, a kamoli da protiv njega smišljam nerazumljive zavere zbog neke, samo njemu znane, „osvete“. 4. Gospodin Emir Kusturica mi pripisuje sposobnosti kontrole ”armije” akademika koja, očito paradoksalno, kao ”tiha većina misle drugačije”, vređajući i njih i njihov integritet. Akademike jednostavno nije moguće kontrolisati - nisu to uspeli ni neuporedivo moćniji od mene. Uostalom, kako je moguće kontrolisati višekratno tajno glasanje tokom izbornog procesa? Pominjanje politički korektnih kandidata mi nije razumljivo (mada je nesumnjivo uvredljivo), utoliko pre što na ovom nivou predlaganja niko ne može da bude više od evidentiranog stvaraoca. 5. Gospodin Emir Kusturica ne zna šta ja mislim o tragediji otetog Kosova i Metohije, a ne želim da se po pitanju patriotizma nadgornjavam sa bilo kim, pogotovu ne sa onima koji koriste jeftine denuncijacije o soroševskim viđenju problema, organizacije sa kojom nikada nisam imao nikakav kontakt. SANU i njeni članovi pojedinačno nisu ćutali o Kosovu i Metohiji – pitanje je samo da li neko to želi da vidi. Ili pročita… A ima dosta i da se vidi i da se pročita.

6 POP&Kultura Ekskluzivno objavljujemo delove knjige “Istorijski zabavnik – ozbiljno zabavne priče od Drave do Južne Morave“ (Jež izdavaštvo). Priče o genijalnim, originalnim i neverovatnim ljudima „od Drave do Južne Morave“ koji su gurnuti u zapećak sećanja, a koji to nisu zaslužili. Autorka knjige je Aleksandra Bogdanović, novinarka i osnivačica sajta Istorijski zabavnik. Ilustracije za knjigu je uradio Aleksandar Stojšić

Feljton (I)

Boemski život prvog novovekovnog srpskog kralja Odnos naroda prema kralju Milanu Obrenoviću još za njegovog života bio je ambivalentan. Sa jedne strane, voleli su ga jer je Srbiji doneo nezavisnost, proširio teritoriju, reformisao i modernizovao vojsku i postao prvi kralj Srbije još od Nemanjića. Za vreme njegove vladavine izgrađena je prva pruga, osnovana je centralna banka, izgrađeno Narodno pozorište, formirane su prve političke partije, a Srbija je ušla u red uređenih parlamentarnih monarhija Evrope. Sa druge strane, Milanu su podanici mnogo toga zamerali. Bio je naprasit i hirovit, kockao se, pušio i iznad svega voleo – žene. Bilo je tu ogovaranja, prevrtanja očima, komentara da takav život nije dostojan jednog kralja. Bilo je pomalo i zavisti. Pratila ga je reputacija bonvivana. Za nekog ko živi kao da sutra ne postoji, troši novac i uživa u svim mogućim porocima govorilo se da živi kao kralj Milan. Govorilo se tako još za života ovog Obrenovića - među Srbima, ali i među evropskom gospodom.

Milan je verovatno od samih početaka bio upoznat sa slikarima impresionistima. Navodno je drugovao sa velikim brojem njih, a naročito blizak je bio sa, danas slavnim, TuluzLotrekom

A kakav je taj život bio? Jednom rečju – kraljevski!

Prijatelj svih impresionista

Imao je kralj Milan još jednu strast i, za

no, bio očaran. Jedna druga anegdota kaže da je prilikom upoznavanja, kada je čuo da priča sa vladarom jedne države, Lotrek, inače i sam izdanak stare francuske aristokratske porodice, zajedljivo pitao Milana da li su njegovi preci učestvovali u krstaškim ratovima. Obrenović se nije naljutio. Naprotiv, kupio je od Lotreka sliku, plativši daleko veću cenu kako bi pomogao umetnika. Opet navodno, jer ništa od Milanove kolekcije impresionista nije sačuvano, srpski kralj je umeo da usred noći upadne u Lotrekovu kuću, probudi sve živo, samo da bi slikara izvukao iz kreveta i od njega kupio neko delo. Kako niko nikada sistematski nije popisao umetnička dela koja je u svom posedu imao Milan Obrenović, nakon njegove smrti ona su se rasula širom Evrope. Posle Majskog prevrata, ubistva njegovog sina, kralja Aleksandra i kraja dinastije Obrenović, deo kolekcije, za koji se pretpostavlja da se nalazio u Srbiji, zauvek je nestao, pa se o njenoj vrednosti može samo nagađati. Čitav ovaj segment Milanovog života ostao je na nivou urbanih legendi i anegdota. Da u njima ima makar zrnca istine postoje dokazi mnogo novijeg datuma. S vremena na vreme, tu i tamo, u najvažnijim aukcijskim kućama Evrope, pojave se slike impresionista u čijem opisu, bez mnogo detalja, stoji da su početkom 20. veka bile u vlasništvu srpskog kralja Milana Obrenovića. A tu je i nešto koloritnija crtica – u filmu “Mulen Ruž” slavnog Džona Hjustona iz 1952, koji govori o životu Tuluz-Lotreka, u jednoj kratkoj sceni pojavljuje se baš kralj Milan. Dolazi na izložbu i kupuje sliku.

Kralj na koga je pokušan najkreativniji atentat u istoriji

Ilustracija Aleksandar Stojšić

Nadoknađujući teško detinjstvo i odrastanje kraj majke koju vaspitanje sina nije mnogo zanimalo, Milan je kao knez, a potom i kralj, koristio sve pogodnosti svog položaja, naročito kada su žene u pitanju. A kako je važio za jednog od najlepših vladara Evrope, put do ženskih srca nije mu bio naročito težak. Ne zna se koliko je žena prošlo kroz kraljev krevet. Pričalo se da se brzo zaljubljuje, ali i još brže odljubljuje, pa da u tom vrtlogu strasti, kome se iznova i iznova prepušta, lako može i da zaprosi zavedenu damu, samo da bi se, nakon dva ili tri meseca burne romanse, povukao, zaboravljao je i prelazio na novu kandidatkinju. Zvanično je rekao DA samo jednom – kada se 1875. oženio kraljicom Natalijom Keško, ali i ta veza nije potrajala. Kraljica nije mogla da podnese Milanovo švrljanje, svađe su počele gotovo odmah posle medenog meseca, a sve je kulminiralo razvodom 1888. godine. Nakon toga, Milan je mirne duše mogao da se vrati svom raspusnom životu. Ipak, pravi bonvivanski život kralja Milana počeo je nakon njegove abdikacije 1889. godine. Predstavljajući se kao grof od Takova, bivši vladar počeo je da živi na relaciji BečPariz i u potpunosti uživa u čarima lagodnog života, provodeći dane (i noći) okružen pićem, kockom i damama sumnjivog morala. I kao što je nepoznat ostao broj njegovih ljubavnica, tako se ne zna ni koliko je kafana bivši vladar Srbije promenio. Bar onoliko koliko je novca na kocki izgubio.

razliku od ostalih, ona, iako skupa, bar nije bila destruktivna. Naime, ovaj Obrenović bio je pasionirani sakupljač umetničkih slika i, verovatno, jedini vladar Evrope kome se u to vreme dopadalo impresionističko slikarstvo. Neraskidivo vezan za Pariz, grad u kome je proveo jedan deo školovanja, Milan je verovatno od samih početaka bio upoznat sa slikarima impresionistima. Navodno je drugovao sa velikim brojem njih, a naročito blizak je bio sa, danas slavnim, Tuluz-Lotrekom. Slikar-patuljak i srpski vladar imali su, pričalo se, komplikovan odnos. Obojica su uživali u porocima, imali sličan način života i obožavali žene. Lotrek je u fokus svojih slika stavio žene sa margina, u prvom redu prostitutke. Grof od Takova je, navod-

Tokom života kralj Milan je preživeo, kažu neki, čak šest atentata! Terazijska bomba, Ilkin i Ivanjdanski atentat su najpoznatiji, ali u Smederevu se odigrao, svakako, najkreativniji! Naime, 1871, prilikom zvanične posete Smederevu, tadašnji knez Milan je u jednom trenutku morao i do poljskog WC-a. A tamo, neko je navodno zasekao dasku i kada je knez seo, ona je pukla, a on je pao u... pa, imate sliku kako je to izgledalo. Milana je od davljenja u fekalijama i jedne krajnje ponižavajuće smrti spaslo to što je uspeo da puca uvis i tako dozove pomoć. Kada je o ovome pisano u evropskim novinama, pomenuto je da je to bio jedan od originalnijih pokušaja atentata u istoriji. Knez je bio nepovređen, ali sa i te kako povređenom sujetom. I džabe je većina govorila da je daska istrulila zbog starosti, da je to bilo kome moglo da se dogodi, da je reč o nesrećnom slučaju. Milan je bio ubeđen – pokušali su da ga ubiju!

POP&Kultura 7

Arhiv

Priče iz studentskog života Dom kulture Studentski grad je još 2016. organizovao veoma uspešnu izložbu “Potret Studenjaka”, koja je danas doživela svojevrsno proširenje i razradu kroz projekat “Oni žive – studentski životi otkriveni kroz kontekstualne umetničke prakse”. Nikola Marković

Projekat ima i internacionalni karakter, pa će tako biti prikupljene i fotografije o životu u studentskim domovima u Rijeci, Zagrebu, Podgorici, Madridu

smislu mogu poslužiti kao važan materijal u daljem interdisciplinarnom istraživanju kulturne istorije ovog mesta - kaže Maida Gruden. Novo u odnosu na tradicionalni način arhiviranja biće prikupljanje usmenih sećanja, odnosno usmene istorije. - Tokom prikupljanja fotografija za izložbu “Portret Studenjaka” bivši i sadašnji stanovnici Studentskog grada imali su potrebu da prilikom slanja fotografija ili donošenja privatnih albuma, podele s nama priče iz svog studentskog života. Tada smo došli do mnogih podatka koji bi mogli postati deo usmene istorije o Studenjaku. Ti podaci ukazuju, na primer, na prepoznatljiva mesta unutar ovog naselja, koja nerezidentima ostaju nečitljiva. Čak i na samom otvaranju izložbe, kada je projekat završen, javljali su se pripadFoto Milosav Mićić

Tokom decenija postojanja, Studentski grad na Novom Beogradu predstavljao je svojevrsni centar studentskog života u Beogradu, pa i Srbiji. Kroz njega su prodefilovale hiljade studenata, čija svedočanstva i uspomene predstavljaju bogatu istoriju ne samo života ove populacije, već i kulturnog, društvenog, obrazovnog života bivše Jugoslavije, a potom i Srbije. Imajući sve ovo u vidu, Dom kulture Studentski grad je još 2016. organizovao veoma uspešnu izložbu “Potret Studenjaka”, koja je danas doživela svojevrsno proširenje i razradu kroz projekat “Oni žive – studentski životi otkriveni kroz kontekstualne umetničke prakse”. U okviru ovog projekta koji je Evropska unija podržala kroz program Kreativna Evropa, DKSG nastavlja sa daljim prikupljanjem fotografija o životu studenata u „Studentskom gradu“ u kontekstu svakodnevnog života, kulturnih navika i slobodnog vremena studenata, međuljudskih odnosa i odnosa među polovima, kao i društvenog i političkog angažovanja studenata od kraja Drugog svetskog rata do danas. Takođe, započinje i snimanje audio-intervjua usmene istorije sa zainteresovanim sadašnjim i bivšim stanovnicima „Studenjaka“, a za oba ova arhivska segmenta pokrenut je i otvoren poziv svima koji u svojim albumima imaju fotografije Studentskog grada i života u njemu da se jave na imejl adresu belgrade@theylive.eu ili broj telefona 011 2691 442. Opširnije o projektu “They: Live / Oni žive” razgovarali smo sa koordinatorkom Maidom Gruden, urednicom likovnog programa u Domu kulture Studentski grad. - Bilo je izuzetno zanimljivo videti kako su se menjali ambijenti u kojima se studentski život odvijao, načini na koji su se studenti družili i provodili slobodno vreme, smernice u kojima se kretao studentski standard i menjala funkcionalnost arhitektonskog kompleksa u kome su živeli i danas žive, ko je od poznatih ličnosti iz jugoslovenske istorije živeo u Studentskom gradu. Naravno, svaki od ovih segmenata bio je određen preovlađujućim kulturnim kontekstom perioda u kome su fotografije nastale i to se može pratiti, na primer: po posterima u sobama, knjigama na policama, načinu odevanja studenata, kao i njihovim odnosom prema fotografisanju i funkciji fotografskog medija kao jednog od instrumenata sećanja. Fotografije iz privatne istorije studenata u tom

Tokom prikupljanja fotografija za izložbu “Portret Studenjaka” bivši i sadašnji stanovnici Studentskog grada imali su potrebu da prilikom slanja fotografija ili donošenja privatnih albuma podele s nama priče iz svog studentskog života. Tada smo došli do mnogih podatka koji bi mogli postati deo usmene istorije o Studenjaku, kaže Maida Gruden

nici starijih generacija koji su doneli svoje fotografije i raspitiviali se kada ćemo napraviti novu izložbu. Tako da interesovanje svakako postoji, a od prethodnih učesnika imamo pozitivan odgovor, kada je reč o intervjuima kojima ćemo započeti beleženje usmene istorije Studentskog grada. Usmena istorija uključuje snimanje razgovora sa ljudima kako bi se došlo do njihovog doživljaja o tome kako je bilo živeti u određenom vremenu ili biti deo neke zajednice. Reč je o metodologiji koja je vrlo korisna kada se traga za otkrivanjem podataka o društvenim grupama, istorijskim periodima koji ranije nisu bili dovoljno dokumentovani i potkrepljeni pisanim materijalima. Nadamo se da ćemo kroz projekat “They: Live” na ovaj način doprineti ili podstaknuti dalja istraživanja o istoriji studentskog

života - ističe naša sagovornica. Projekat ima i internacionalni karakter, pa će tako biti prikupljene i fotografije o životu u studentskim domovima u Rijeci, Zagrebu, Podgorici, Madridu. - Partneri sa kojima zajednički radimo na ovom poduhvatu veoma su entuzijastični jer je reč o nedovoljno istraženoj temi koja se proteže kroz nekoliko decenija, a mi želimo da je otvorimo kroz prizmu intervjua i fotografskog materijala iz privatnih albuma. Upravo su nam partneri iz Međunarodnog centra za arhivska istraživanja ICARUS ukazali na činjenicu da ni među evropskim digitalnim kolekcijama Europeana.eu ne postoji puno materijala o studentskom životu, osim o događajima koji su vezani za studentske proteste iz 1968. godine. Svima je veoma drago što smo kroz ovu saradnju otvorili mogućnost za komparativno sagledavanje života u studentskim kampusima, pre svega kroz participativno prikupljanje materijala, kroz istoriju, bez obzira na to da li se radi o državama koje imaju zajedničko jugoslovensko nasleđe ili su u svojoj istoriji prošle kroz drugačija društvena uređenja, a postoje i naznake da će nam se još neki gradovi pridružiti u ovom projektu. O sličnostima i razlikama u kolektivnim iskustvima studenata različitih zemalja, što je takođe zanimljivo sa današnjeg aspekta povećane mobilnosti i razmene studenata, moći ćemo da govorimo nakon što krenemo u istraživanje, prikupimo materijal i učinimo ga dostupnim za dalja interdicsiplinarna istraživanja. Za kraj ovog projekta, koji traje do marta 2023, planiramo objavljivanje knjige na temu studentskog života kojoj će doprineti istraživači iz domena društvenih i humanističkih nauka.

Utorak 2. mart 2020. Blic broj 8623 www.blic.rs

POP&Kultura Intervju Miloš Timotijević

Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić Email: kultura@ringier.rs

foto: zoran ilić

Tatjana Nježić

Novi prepevi

Srešćemo se u prošlosti Roman Honet: „svet je bio moj“. S poljskog prepevala: Biserka Rajčić. Izdavač: Heliks

Piše: Vladimir D. Janković Nema nijednog velikog slova u zbirci pesama „svet je bio moj“ poljskog autora Romana Honeta. Sva slova su mala. Takva, valjda, jedina mogu i biti kad su nastala tamo „gde je život tekao / i gde je tekla smrt“, kako pesnik kaže u pesmi „šapat usamljenika u proteklim noćima“. „žena, kada se s njom rastaješ, / i smrt, kada te prima, / govore isto – moraš ići“, s bolnom pomirljivošću zaključuje pesnik čiji stihovi do nas stižu u lepom prepevu Biserke Rajčić, a sa zaštitnim znakom izdavačke kuće „Heliks“. Ponegde ogoljena do srži, poput mesnate aure iznete na obdukcijski sto, ponegde, opet, nalik zastrašujućem lavirintu koji se hladnim metalnim hodnicima

spušta u dubine u kojima vladaju patnja, trpljenje i neka žilava, nadtelesna nada – takva je poezija Romana Honeta, koji je upravo za ovu knjigu, godine 2015, ovenčan prestižnim književnim priznanjem koje nosi ime velike poljske pesnikinje Vislave Šimborske. Mrak je prirodno stanište Honetovih osećanja, noćni ambijent je ishodište njegove samospoznaje. Tako u pesmi „ponovo te zovu“ čitamo: „noć će te podsetiti – / da si bio bolešljivo dete, / kada su išli k tebi tiho i raspitivali se, / da li će mali čovek ozdraviti. / nije ozdravio. preživeo je.“ Melanholija jeste trajno stanje njegovog duha, ali on se – beleži u pogovoru zbirci „svet je bio moj“ prevoditeljka Biserka Rajčić – „ne predaje već se, kao što kritičar Pavel Kozjol kaže, prepušta ’honetizaciji‘, služeći se ironijom, odupirući se represijama koje mu život nameće“. U njegovoj ironiji uvek ima nečeg dečačkog, nečeg mangupskog, pa nam se sporadično učini da iz Honeta, poete u već zrelim godinama, progovara momčić, kao, na primer, u pesmi „starkelja u kovčegu“: „topi se inje na crvenoj jakni muškarca koga majka vodi iz treznilišta kući.“

njujemo drugom. Otud pesma „savetovalište različitih religija“ donosi distih: „mrtvac jednom izlazi iz kuće /a zauvek ostaje na poslu.“ Poezija Romana Honeta suštinski je ljubavna, ali orfejski ljubavna, ili, bolje reći, orfejsko-euridički. On je, još kao mladić, morao da se pomiri sa smrću svoje dragane, kojoj u pesmi „trk.crv“ poručuje: „prošlost. tamo ćemo se sresti.“ Pesnik, esejista, kritičar i antologičar, Honet je rođen u Krakovu 1974. godine. Objavio je devet pesničkih zbirki i pet antologija u kojima su zastupljena dela najmlađeg naraštaja poljskih pesnika. Njegova poezija prevođena je na dvadesetak jezika. U srca srpskih čitalaca ući će, možda, po stihovima koji prizivaju drugog jednog slovenskog barda, našeg Vladislava Petkovića Disa, i to ne tek naslovom pesme „onoj koja spava“ (s podnaslovom „jabuke“):

U senovitom Honetovom kosmosu i smrt je deo radnog procesa: mašina života nastavlja da melje i posle onog trena kad jednu dimenziju postojanja odme-

„nije to samo smrt. jednostavno tako bejaše, ispred nas iznenada izraste bašta i ja ostadoh, a ti ode među jabuke, jabuke bele od dima iz krematorijuma.“

Nakon prošlonedeljene objave plana britanskog premijera Borisa Džonsona o četiri faze ukidanja restrikcija, od kojih će ona od 17. maja dozvoliti stadionska okupljanja do 10.000 ljudi, dok bi od 21. juna svi muzički događaji mogli da rade bez mera fizičke distance, odnosno u njihovim punim kapacitetima, mnogi ostrvski festivali zabeležili su rekordnu prodaju ulaznica, rasprodajući se u svega nekoliko dana. “Mnogi naši članovi su od ponedeljka zabeležili skokove prodaje, što je generisalo mnogo poverenja potrošača”, rekao je Pol Rid, izvršni direktor Asocijacije nezavisnih festivala, dodavši kako postoji velika želja za događajima uživo, jer se ljubitelji fe-

foto Leeds Reggae concert Alamy profimedia

Festivali u Britaniji nakon optimističnih najava

stivala uveliko spremaju da nadoknade izgubljeno vreme. Kako prenose brojni britanski mediji, me-

đu njima i “Gardijan”, premijerova najava pokrenula je rast prometa od 600 odsto na Ticketmasteru, što je potvr-

dio i generalni direktor britanske kancelarije Endru Parsons, istakavši da nije bilo naznaka usporavanja. Festival

“Field Day” u Londonu objavio je da je rasprodat u četvrtak. Organizatori velikih festivala “Leeds” i “Reading”, koji se održavaju u avgustu, uveli su sastav čekanja zbog potražnje za ulaznicama. Pit Džordan, direktor festivala “MADE”, najdugovečnijeg festivala plesne muzike u West Midlandsu, rekao je da očekuje rasprodaju ulaznica za nedelju dana, dok je Džejmi Tag, koji vodi “Mighty Hoopla”, događaj u južnom Londonu, rekao da je imao najveći porast prodaje karata u svojoj petogodišnjoj istoriji. Organizatori su još uvek zabrinuti zbog mogućnosti otkazivanja u poslednjem trenutku, jer su nadolazeći meseci ispunjeni neizvesnošću. Saša Lord, suosnivač festivala “Parklife”

i “Warehouse Project” izjavio je: “Krenimo stopama drugih zemalja u kojima postoji politika osiguranja. Ne očekujemo besplatan priručnik i platićemo mali postotak od prometa”. Najavio je da očekuje vesti o osiguranju u sledećem proračunu Rišija Sunaka 3. marta. “Sreda pred nama je najkritičniji dan u mojoj dvadesetšestogodišnjoj karijeri. Za one koji rade iza kulisa muzičke industrije, to će biti uspeh ili propast. Treba im nada.” Još uvek nisu najavljene smernice o tome koje bi sigurnosne mere festivali morali da sprovedu, ali su potvrdili da će se pridržavati svih mera koje budu predložene, uključujući brzo testiranje gostiju ili pokazivanje pasoša sa potvrdom vakcinacije.