Utorak 6. april 2021. Blic broj 8658 www.blic.rs
POP&Kultura Foto: Ana Paunković
Pre 80 godina u bombardovanju uništena Narodna biblioteka Srbije na Kosančićevom vencu
KNJIGE I NEODUSTAJANJE OD ŽIVOTA
Knjige lako gore, i ne samo knjige: periodika, srednjovekovni rukopisi i arhive planski uništene Narodne biblioteke Srbije nepovratno su nestali 6. aprila, pre osamdeset godina. Gubitak knjiga je nenadoknadiv. Ipak, želimo da verujemo da gubitak knjiga ne znači da su izgubljene i ideje.
2 POP&Kultura
Naslovna Tatjana Nježić
Piše: Vladislava Gordić Petković Književnost piše o obećanju slobode, o primamljivim mogućnostima odrastanja i afirmacije – ali često magiju promene razbije kao igračku. Obećanja sreće i slobode koja nađemo u knjigama mogu biti i konstruisana iluzija, socijalna zavera protiv nas. Tako, recimo, Izabela Arčer iz romana „Portret jedne dame“ Henrija Džejmsa (18431916) dolazi iz Amerike u Evropu da ostvari san o nezavisnosti i preobražaju, da prekorači granicu koja deli ropstvo i slobodu. Osvojiće slobodu izbora koju neće umeti da iskoristi; neće prepoznati socijalne i psihološke zamke koje tu slobodu guše. Zašto je Džejms stvorio naivnu junakinju koju će zarobiti sopstvena potraga za slobodom? Na to pitanje odgovara „Gospodar“ irskog pisca Koluma Toubina (1955) - biografski roman koji ne govori toliko o životu Henrija Džejmsa, koliko o njegovom odustajanju od života. Toubinov Henri Džejms je krut i nesiguran, u grču i na oprezu, stalno u strahu da njegov mir ne ugrozi nalet teskobe, smrt prijateljice, zaljubljivanje u muškarca. Kako društvo kažnjava homoseksualnost Toubin pokazuje na primeru Oskara Vajlda (18541900), koji otelovljuje sve od čega Džejms zazire: Vajld je komercijalan dramski pisac, ekscentrik, kažnjenik marginalnog seksualnog identiteta. Vajld je, isto tako, oličenje svega što Džejms potajno priželjkuje. Tako jedan pisac simbolizuje nepristajanje, a drugi odustajanje. Izbegavanje emotivnih rizika osvetiće se Džejmsu: njegov će se brižno negovan mir dramatično poljuljati kad se zaljubi u lepog vajara Hendrika Andersena, i kad bliska prijateljica Konstans Fenimor Vulson počini samoubistvo. Pisac će nakon tragičnog čina morati da se pobrine za njenu garderobu: haljine, koje nikad nije video kao erotsku poruku o ženskoj želji, Henri mora da uzme u ruke nakon što nestane telo koje je ta odeća otkrivala. Konstansinu odeću ne sme pokloniti, jer nosi žig kobi i anateme koja prati samoubice. Ostaće jedino da haljine i rublje pobaca u more nadomak Venecije; prizor Henrija Džejmsa koji posmatra kako klobuk krinoline tone u vodu opominje da se emotivno trošenje ne može izbeći. „Gospodar“ se bavi baš tom temom - očajničkom potrebom za emotivnom distancom od sopstvenog života. Na sličan način će nemogućnost slobode dotaći i junakinju Toubinovog romana „Bruklin“, mladu Irkinju Ajlis koja u jesen 1951. napušta dom i porodicu u irskom gradiću Eniskortiju i seli se u Ameriku. Ajlis nije bojažljiva Evelin iz Džojsovih „Dablinaca“ koja panično ustukne pred avanturom odlaska, a nije ni proračunati lovac na američki san. Otpočinje novi život u Bruklinu pod nadzorom strogog sveštenika Fluda i džangrizave stanodavke gospođe Kiho; upisuje se na večernji kurs knjigovodstva, radi kao prodavačica u robnoj kući, izlazi sa čestitim vodoinstalaterom Italijanom. Pasivna i pitoma, spremna da svoju ulogu igra po tuđem scenariju beskonačno i strpljivo, Ajlis kasno uviđa da njenim životom upravljaju drugi - čas kao revnosni dobrotvori, čas kao neumoljivi nadzirači. Goran Petrović (1961) u romanu „Sitničarnica Kod srećne ruke“ osmišljava prostor slobode u koji nas dovodi ritual čitanja: u knjizi se sastaju ljubavnici, pomalo nalik likovima iz priče „Vedžvudov pribor za čaj“ Milorada Pavića. Petrovićevi junaci spoznaju ritual „potpunog čitanja“, ko-
Danas se navršava tačno osam decenija kako je u plamenu, od posledica fašističkog bombardovanja, nestala Narodna biblioteka Srbije na Kosančićevom vencu u Beogradu
Društvance iz voza
Knjiga je jedino mesto gde se Balkan može sresti sa Evropom pre nego što ona ode svojim putem
ji svaku knjigu pretvara u paralelni svet u kom se čitaoci sreću ukoliko isto štivo čitaju u isto vreme. U knjigama se Anastas Branica nesmetano sastaje sa Francuskinjom Natali; iako se u stvarnosti nikad nisu upoznali, oni grade dom u romanu koji Anastas piše. Anastasa Branicu sugrađani proglašavaju „malčice sumanutim“ i „čudakom“: kao njegova knjiška ljubav pominje se i „neka Ruskinja“ kojoj je od sveg bogatstva ostala samo „umoljčana porodična biblioteka“. Mladića koji se po povratku sa studija u Francuskoj osami u svom beogradskom domu okolina sa podsmehom opisuje kao „fantastu od detinjstva“, „parizliju“, „osobenjaka“, čak i kao „besprizornika“, mada se zna da je „u doba rata za račun francuskog generalštaba „čitao“ sekcije gde su se imale voditi odsudne bitke“, jer je mogao da vidi „svaku čuku, jarugu ili kozju stazicu“, i znao raspored svakog drveta koje bi moglo poslužiti kao zaklon mitraljeskom gnezdu. Čim počnu govorkanja o „još manje verovatnim maštarijama“ kao što su pokretne slike, prenos govora kroz vazduh i preletanje okeana, sugrađani zaborave Anastasa, za kog su čuli da je bio kadar da na karti otkrije tačan položaj sprudova, grebena, plutajućih bombi, krstarica i torpiljerki.
Kod nas nedavno objavljen u izdanju „Agore“ (prevod Saša Radojčić) ovaj nemački bestseler nosi podnaslov „Velika decenija filozofije 1919-1929“, a u njemu caruje zanimljivost kroz priču o austrijskom filozofu Ludvigu Vitgenštajnu (18891951) koji se bavio matematičkom filozofijom, filozofijom duha i jezika, nemcu Martinu Hajdegeru (1889-1976) stvaraocu čije je delo odlučujuće uticalo na formiranje mnogih filozofskih pravaca postmoderne, Ernst Alfred Kasireru (1874-1945) koji je proširio fenomenologiju znanja u opštiju filozofiju kulture, i Valetru B. Š. Bendžaminu (1892-1940), čuvenom između ostalog po delu „Umetnost u doba tehničke reprodukcije”. Autor je preplićući biografije - odnosno epizode iz života velikih filozofa, u kojima, razume se, udela imaju i druge istorijske ličnosti - i njihove ideje, dela, intelektualna stanovišta sačinio, kako ističe svetska kritika, istoriju metafizike u ključnoj deceniji dvadesetog veka, a koja se čita kao roman. Svako od osam poglavlja počinje kratkim, interesantnim sižeom koji čitaoca upućuje u ono što ga čeka na stranicama koje slede. Primerice; uz drugo poglavlje „Skokovi 1919“ stoji: “Doktor Bendžamin beži od svoga oca, poručnik Vitgenštajn čini finansijsko samoubistvo, privatni docent Hajdeger otpada od vere, a monsier Kasirer radi u električnom vozu na svom prosvetljenju“. Ili uz peto „Ti 1923-1925“ napominje „Votgenštajn beži, Kasirer leči, Hajdeger postaje demoničan, a Bendžamin porozan“...
Knjiga je jedino mesto gde se Balkan može sresti sa Evropom pre nego što ona ode svojim putem, kao što se Natali vratila u Pariz. Knjiga je bila fiktivno utočište, ali su Petrovićevi junaci ipak ostali u kulturnoj matrici koja im je dodeljena - Anastas u Beogradu, Natali u Parizu. Neki su bili skloni da u Petrovićevom konceptu „potpunog čitanja“ vide ostvarenje potpunog života, neki tužan podsmeh iluziji da knjige mogu zameniti život. Toubin konstruiše biografiju realnog pisca, a Goran Petrović biografiju imaginarnog junaka: obojica pokazuju da ni knjige ni biblioteke nisu izolovana dimenzija za sebe. Kroz književni lik tako se prelamaju različiti interesi autora i teksta - težnja teksta da pokaže idealnu dimenziju bivstvovanja, i težnja autora da iskritikuje utopiju. Umetnički učinak romana zavisi od paradoksalnog efekta koji treba da ostvari književni junak: iako pozajmljen iz života ili književnosti, on mora da bude samosvojan, da bude katalizator vanliterarnih stavova svojih autora - da pronađe smisao koji mu je obećan. Knjige lako gore, ali njihove ideje i poruke se obnove, budu na neki način sačuvane. Naši životi... baš i ne.
Pitkim načinom pisanja uvodeći čitaoca u filozofiju kao u prijateljsko, zanimljivo okruženje, na prvim stranicama, između ostalog, beleži: „Ništa ne brinite, znam da to nećete razumeti.” Tom rečenicom je 18. juna 1929. u Кembridžu u Engleskoj okončan najneobičniji doktorski ispit u istoriji flozofije. Kandidat koji je izašao pred komisiju koju su činili Bertrand Rasl i Džordž Edvard Mur bio je jedan 40-godišnji bivši milijarder iz Austrije, koji je prethodnih deset godina radio uglavnom kao učitelj u osnovnoj školi. Zvao se Ludvig Vitgenštajn. On nije bio nepoznat u Kembridžu. Naprotiv, od 1911. do pred izbijanje Prvog svetskog rata, on je tu studiraо kod Rasla i brzo je među tadašnjim studentima, što zbog svoje оčevidne genijalnosti, što zbog svoje ćudljivosti, postao kultni lik. “Bog je stigao, sreo sam ga u vozu od 5.15”, zabeležio je Džon Mejnard Kejnz u jednom pismu 18. januara 1929. Kejnz, u tom trenutku najznačajniji svetski
POP&Kultura 3
„Bog je stigao, sreo sam ga u vozu od 5.15”
Ono najbolje što imamo od istorije jeste entuzijazam koji ona izaziva - Geteove su reči koje je Volfram Ajlenberger uzeo za moto knjige „Vreme čarobnjaka“ na čijim strancama su svojevrsni glavni junaci čuveni filozofi Vitgenštajn, Hajdeger, Kasirer, Bendžmin. ekonomista, slučajno je sreo Vitgenštajna prvog dana po njegovom povratku u Englesku. O izrazito bliskoj i stoga glasovitoj atmosferi tadašnjeg kruga mnogo govori i to što se u istom vozu iz Londona za Kembridz našao i Vitgenstajnov stari prijatelj DŽ. E. Mur. Atmosfera u kupeu ipak nije previše opuštena. Jer, genije iz Beča je bio sklon iznenadnim nastupima besa i osim toga bio je krajnje zlopamtilo. Već drugog dana рo Vitgenštajnovom dolasku, u Kejnzovoj kući se okupio krug takozvanih apostola - bio je to jedan izrazito elitni, neoficijelni studentski klub, na lošem glasu pre svega zbog homoseksualnih veza svojih članova - da požele dobrodošlicu izgubljenom sinu. Tokom svečane večere, Vitgenštajn je uzdignut u rang počasnog člana (“anđela”). Za većinu prisutnih, prošlo je više od 15 godina od poslednjeg okupljanja. Mnogo toga se od tada dogodilo. Vitgenštajn je, međutim, spolja izgledao skoro neizmenjen. Ne samo zato što je te večeri nosio svoju uvek istu kombinaciju košulje bez kragne, sivih flanelskih pantalona i teških kožnih cipela kakve se nose po selima. Izgledalo je da godine koje su protekle nisu ostavile traga na njegovom telu. Zato je na prvi pogled ličio na nekog od brojnih elitnih studenata koji su takođe bili prisutni i koji su neobičnog čoveka iz Austrije do tada poznavali samo iz priča svojih pro-
fesora. I, naravno, kao autora spisa “Tractarus logco-phalonphcus”, onog legendarnog dela koje je odlučujuće obeležilo filozofske diskusije u Kembridžu prethodnih godina, ako nije i dominiralo u njima. Niko od prisutnih, doduše, ne bi hteo da tvrdi da je makar i približno razumeo knjigu. Vitgenštajn je, piše Ajlenberger, knjigu završio 1918. kao italijanski ratni zarobljenik… - Sa čvrstom svešću da je “u onom suštinskom konačno rešio” сelokupne probleme mišljenja, i dosledno tome odlučio da okrene leđa filozofiji. Samo nekoliko meseci potom, kao naslednik jedne od najbogatijih porodiсa industrijalaca na kontinentu, prepisao јe svu imovinu svojim sestrama i bratu. Kako je tada saopštio Raslu u jednom pismu, hteo je - mučen teškim depresijama i razmišljanjima o samoubistvu - da ubuduće za život zaslužuje “časnim radom”. Konkretno, to je značilo da predaje kao učitelj u provincijskim osnovnim školama. Taj Vitgenštajn se, dakle, vratio u Kembridž. Ali genije, koji je u međuvremenu navršio četrdesetu, nije imao nikakvu akademsku titulu i pokazalo se, pored toga, da je bez ikakvih sredstava. Ono malo novca što je mogao da uštedi tokom godine, potrošeno je već posle nekoliko nedelja u Engleskoj. Autor napominje da su svi, uključujući i najuticajnije lič-
Knjiga nosti na univerzitetu, hteli da ga zadrže i pomognu mu, ali bez akademske titule to nije bilo moguće te su rešili da se kao doktorski rad prihvati Vitgenštajnov “Tractatus logico-philosophicus”. - Rasl, koji se 1921/22. lično založio za objavljivanje “Tractatusa” i sastavio za njega predgovor, smatrao je da delo nekadašnjeg učenika daleko prevazilazi njegove sopstvene, ne manje epohalne radove iz filozofije logike, matematike i jezika. Zato nije čudno što je Rasl, ulazeći u salu za ispite, rekao da “u čitavom životu nije doživeo ništa tako apsurdno”. No, ispit je ispit, te je došlo i do kritičkih pitanja. Ona su se odnosila, veli Ajlenberger, na jednu od središnjih zagonetki Vitgenštajnovog traktata punog mističkih pojedinosti. Pozivajući se na istorijsku građu, potom, približava čitaocu kako je izgledao ispit i kako se razgovaralo o Vitgenštajnovim tezama “Svet je sve što je slučaj”, “Mističko nije to kakav jе svet, nego da jeste” i drugim, napominjući da je do izražaja došlo: - Vitgenštajnov “Tractarus” se nalazi u dugoj tradiciji modernih dela kakva su “Etika” Baruha de Spinoze (objavljena posthumno 1677), “Istraživanja o ljudskom razumu” Dejvida Hjuma (1748) i “Kritika čistoga uma” Imanuela Kanta (1781). Sva ta dela nastoje da povuku granicu između onih rečenica našeg jezika koje su zaista smislene i time sposobne da budu istinite, i onih koje samo izgledaju smisleno i koje na osnovu te prividnosti dovode u zabludu naše mišljenje i našu kulturu. Drugim rečima, kod “Tractarusa” se radi o jednom terapeutskom prilogu za postavljanje problema - o čemu možemo kao ljudi smisleno da govorimo, a o čemu ne. Nije slučajno to što se knjiga završava poukom: ”O onome o čemu se ne može govoriti, o tome treba ćutati”.
Mali karakter
U poslednjoj trećini knjige je, primerice, intrigantni odnos Martina Hajdegera i učenice mu i ljubavnice Hane Arent. - Martin Hajdeger proživljava rano leto godine 1925, u raspoloženju erotske uzbuđenosti. Teško da su lekovito maleno gnezdo Marburg i njemu sve lakša povezanost sa tamošnjom školskom svakodnevicom u tome mogli išta da pomognu. “Ja sam u jednom veoma ljutitom stanju, jer su mi jedna za drugom dopadale završene disertacije, koje moram da obradim - iako samo zato da ih odbijiem. Usred najlepšeg rada, tako sam izgubio pola nedelje. Nadam se da ću biti gotov dok ti ne dođeš. U najmanju ruku to hoću. Jer, uvek se rado iz svog rada približavam tebi....Dođi, molim te,
u petak uveče, kao i prošli put”, piše Hajdeger svojoj Hani 1. jula 1925. Prilika je utoliko posebno povoljna jer je Hajdegerova supruga Elfrida, kojoj je za dva dana rođendan, otputovala sa sinom Jergom svojim roditeljima u Vizbaden. (…)Deceniju kasnije će Hana Arent o Hajdegeru kao čoveku suditi da nije imao tako loš karakter, nego - mali. Postavljajući pitanje šta li je ona time mogla da ima na umu, beleži i uvid da su eros i brak odvojene oblasti u Hajdegerovom životu. Citirajući pisma koja je pisao i Hani i svojoj ženi veli: - Proizlazi da se Hajdeger adresantkinjama ne obraća kao zaista samostalnim ličnostima, nego ih stavlja u odnos funkcionalne podređenosti kao sredstva za cilj. Taj sveti cilj je zadatak mišljenja. Njegovog mišljenja. To jе primarni odnos koji Hajdeger zauzima prema ljudima sa kojima dolazi u dodir, ukoliko ih uopšte kao takve priznaje. Pišući o čuvenom filozofskom skupu u Davosu 1929, Ajlenberger, između ostalog, posvećuje pažnju diskusiji između Ernesta Kasirera i Martina Hajdegera koja, kako ističe, danas važi za odlučujući događaj u istoriji mišljenja, drugim sučeljavanjima, temama… - Epohalno je glasila i tema skupa: Šta je čovek?”. Pitanje, koje je činilo lajtmotiv još filozofije Imanuela Kanta. Celokupno Kantovo kritičko mišljenje pri tome polazi od jednog koliko jednostavnog toliko i nedokazivog zapažanja: Čovek je biće koje sebi postavlja pitanja na koja na kraju ne može da odgovori. Ta pitanja tiču se posebno zagonetke čovekove slobode i besmrtnosti duše. U prvom Kantovom određenju čovek je, dakle, metafizičko biće. Ali šta odatle sledi? Za Kanta, te metafizičke zagonetke, upravo zato što na nih ne može konačno da se odgovori, otvaraju čoveku jedan horizont mogućeg usavršavanja. One nas vode u težnji da što je mogće više toga dovedemo do iskustva (saznanje), da delujemo što slobodnije i određujući sami sebe (etika), da se pokažemo što dostojniji jedne moguće besmrtnosti duše (religija). Kant u tom sklopu govori o regulativnoj ili vodećoj funkciji metafizičkog pitanja. Nasleđe Kantovog projekta određivalo je do dvadesetih godina dvadesetog veka filozofiju na nemačkom jeziku - štaviše modernu filozofiju kao celinu. Filozofirati, značilo je, ne na poslednjem mestu za Kasirera i Hajdegera, misliti na tragu tih pitanja. A isto važi i za logički orijentisane pokušaje Ludviga Vitgenštajna da povuče granicu između onoga o čemu uman čovek može govoriti, i onoga o čemu se
mora ćutati. Vitgenštajnov terapeutski pokušaj u “Tractatusu” svakako odlučno ide preko Kantove pozicije utoliko što izgleda da on smatra da pretpostavljeni osnovni ljudski impuls da se uopšte postavljaju metafizička pitanja, može biti podvrgnut terapiji sredstvima filozofije. Tako se u “Tractatusu” kaže: “Za odgovor koji ne može da se izgovori, ne može se izgovoriti ni pitanje. Zagonetka ne postoji. Ako se uopšte da postaviti neko pitanje, onda se na njega može i odgovoriti… Jer, sumnja može da postoji samo tamo gde postoji neko pitanje: ptanje samo tamo gde postoji odgovor, a ovaj samo tamo gde nešto može da bude kazano.” I tako dalje, i tako redom… “Vreme čarobnjaka”, kako ističu svetski auteriteti - fascinantno putovanje kroz živote i misli najizazovnijih filozofa XX veka… - otkriva katastrofu kao majku moderne filozofije i modernog doba.
Rečenicom: „Ništa ne brinite, znam da to nećete razumeti” je 18. juna 1929. u Кembridžu okončan najneobičniji doktorski ispit u istoriji flozofije
4 POP&Kultura
Pozorište
Danak u krvi novog doba
Premda izgovorene u pola glasa, reči pedesetpetogodišnjeg Dimitrija „rat će“ kao da u isti mah paraju i lede prostor Beogradskog dramskog... Potresno i istinito, iz invalidskih kolica sa proscenijuma dočarava taj lik Jovo Maksić. I na neki neobjašnjiv način kao da ispunjava inače praznu pozorišnu salu dodajući „biće rata“... Smireno, svedeno, a zapravo razorno odgovara mu potresna Sandra Bugarski u liku Marije: „Bilo je dosta i ovakvog mira“... Počinje proba predstave „Divlje meso“ koju po delu Gorana Stefanovskog u Beogradskom dramskom pozorištu režira Jagoš Marković.
Tatjana Nježić Premijera je planirana za 24. april, a tog 27. marta, u popodnevnim satima, u sali je uz nekolicinu prisutnih bila i Ljilja Mrkić Popović, majstor scenskog govora. Markirani dekor na sceni, glumci ponaosob i/ili međusobno ponešto isprobavaju... Stiže Luka Grbić i kolege ga pozdravljaju aplauzom. Jer, te je večeri imao premijeru predstave „Sin“ u Ateljeu 212... - Idemo kao juče... ovde tiše, svedenije... da, tako, bravo..., bez glume, samo iz duše... - kročeći kraj scene govori reditelj Jagoš Marković unoseći poseban elan. U prepletu glumačkih preispitivanja niže se slojevita scenska priča o porodici; sudbini tri sina, snaje, radom ubogaljenog oca, životom sluđene majke, onih koji ih okružuju, među kojima je i strani poslodavac što će u ime nekakvog napretka i za navodno njihovo dobro i kuću da im sruši... Kroz porodični raskol prelamaju se različiti pogledi na svet, tradicionalni i moralni, kancerogeno nerazumevanje i isključivost, okolnosti koje kroje fašisoidnu ne samo ideologiju, već i široko rasprostranjeni i prihvaćeni mejnstrim, neoliberalni koncept koji je odavno uveo osavremenjeni danak u krvi novog doba…
Muve u surutki
U trenutku pauze upitan sa kojom idejom i motivom je krenuo u rad na predstavi, Jagoš Marković veli: - Sa željom, i duboko ličnom, da uhvatimo u predstavi - a tekst i to nudi i ne samo to ovaj kraj postojećeg sveta, apokalipsu svega ljudskog i neminovni dolazak tog nečeg što mora doći... to novo... Ali čekajte, prvo da se sve sruši, a evo ruši se iz dana u dan... Dodaje zatim: - Mnogo toga u komadu inspiriše, intrigira, mnogo... ne staje u par rečenica, može stati dobar koncept al’ dobar koncept nije predstava. Ona je mnogo više od toga... zna to publika vrlo dobro. Na početku jedne od scena reditelj daje dodatne indikacije, svetlo i muzika upotpunjuju trenutak, a Luka Grbić kao Andrej, jedan od sinova, veli: ”U tursko doba ljudi su pet vekova bili ubeđeni da ne smeju ni snivati o podrivanju te sile, a eto, ona je sagnjila i propala kao trula daska. Ono zbilja, posle pet stotina godina, ali propala je. Ili Austrougarska. Velika imperija se raspala 1918. kao da je nikada nije ni bilo. I palata gospodina Ristića, ona na trgu, koja nam izgleda nepromenljiva, čvrsta, izgrađena na vek i vekov, i nje jednog dana da nestane kao da nikad nije stajala onde”. Potom, između ostalog, Klaus (Pavle Pekić) ga pita “ako je turskoj imperiji trebalo pet vekova, koliko će vremena biti potrebno Ristićevoj palati da nestane?”, Simon (Aleksandar Vučković), veli dva sata. Klaus pita: A ko će dići kramp i bager, Andrej kaže da će i on… A na Klausovo pitanje šta on ima protiv Ristića, veli, protiv njega lično baš ništa: ”Ali imam protiv svih njih zajedno. (…) Gledaju nas kao da smo muve u surutki. Zastrašuju nas frazama, misterijama, dogmama. Prete da će nam oduzeti hleb, srušiti dom, smrskati vilicu. A mi im se, preplašeni, sklanjamo s puta i pozdravljamo ih. Sve dok nas je strah, oni će da gaze preko nas. Sloboda će da grane kad savladamo strah….” Bodreći glumce, reditelj filigranski doteruje detalj po detalj, repliku po repliku, gest po gest… Iako ne izgovara eksplicitno, stiče se snažan utisak da (teatarsku) umetnosti uspostavlja kao onu snagu (lepote) koja se možda jedina može uhvatiti u koštac sa dubokom, slojevitom tamom o kojoj Stefanovski piše… - Neverovatan je taj Goran Stefanovski… - kaže Jagoš Marković za “Blic”. I dodaje:
POP&Kultura 5
Koncert
Rambo Amadeus: Koncert za sva inteligentna bića u svemiru
U prepletu glumačkih preispitivanja niže se slojevita scenska priča o porodici, sudbini tri sina, snaje, radom ubogaljenog oca, životom sluđene majke, onih koji ih okružuju
- Napisao ovo pre 40 godina, a kao sad da ga je pisao. I ovaj kao kapitalizam, ta neljudskost tog mehanizma velikog, koji jede ljude… Ma briga me za nas... mislim na ove mlade, na ovu decu, kako će oni...
Koliko su dva procenta
A pre početka probe i kroz šalu i kroz zbilju svima podiže neki pozitivni adrenalin. I u jednom trenutku predlaže i poziva da se određena scena, u kojoj se replike pretapaju sa muzičkom numerom, odigra samo za Ljilju (Mrkić, prim.n.), samo za nekolicinu u gledalištu… Glumci zdušno prihvataju i, prožeto pesmom, kreće scenska čarolija u kojoj, između ostalog, Marko Todorović kao Stevo govori: ”Eto, na primer, ta Ljilja. Devojka na svom mestu. Ako mi danas padne na um da se njome oženim, sutra će da bude svadba. A to što se krijem od nje i izbegavam da je vidim, ne znači da je mrzim sto odsto. Može biti da ja nju volim celih četrdeset devet odsto. E, dobro, a ako neku drugu volim pedeset jedan odsto, ona dva procenta će da prevagnu i - Ljilja gubi”. Simon psuje dva procenta, Stevo ističe da su “dva procenta u životu velika stvar”, na šta Smon kaže: ”Više niko nikoga ne voli. Jedino psi i Cigani vode ljubav. Oni drugi sračunavaju procente”. Uslediše reakcije, komplimenti, uzdasi, pohvale... A koji trenutak zatim - početak probe koja, između ostalog, ostavlja utisak da je svojevrstan lik u predstavi i muzika... Upitnu opasku na tu temu reditelj je ispratio rekavši: - Nisam siguran da želim da otkrivam karte pre premijere, pre svega zbog publike. Ne treba mi da se pomažem intervjuima i objašnjavam šta će gledati, i time im omeđim maštu i njihov lični doživljaj... Za njih radimo. Kad ih vidim pod ovim maskama kako ulaze u pozorište kao u hram bezbedan od nedaća sveta pomislim da sve to što im dajemo - a dajemo sve što imamo - malo je. Zaslužuju i više. To više tražim i od sebe i od kolega. U vanrednim situacijama to još snažnije osećam. Tako je bilo i u vreme bombardovanja kad smo igrali kao ludi, na primer operu “Pepeljuga” u Narodnom pozorištu… Nikad se smisao i lepota ne vidi kao u mučnim vremenima. Njegoš kaže lepo “nove nužde rađu nove sile”. A lepo kaže i mudrac sa Istoka: ”Jaki stvaraju lako vreme. Lako vreme stvara slabe ljude. Oni stvaraju teško vreme. A teško vreme stvara jake ljude. I tako u krug”. Uloge tumače i Andrijana Đorđević, Ljubinka Klarić, Vanja Nenadić, Emir Ćatović, Milan Čučilović, Jana Milosavljević.
Razvojem tehnologije, napokon možemo da napravimo koncert o kojem sam oduvijek sanjao. Koncert koji nije ograničen za neku teritoriju, salu, prostor, grad, državu, televizijski kanal. Praktično, koncert mogu da gledaju sva inteligentna bića u svemiru, ako hvataju internet sa Zemlje, što uopšte više nije tehnički problem - najavljuje Rambo Amadeus veliki onlajn nastup. Naime, Rambo Amadeus & Five Winnetous održaće “Interplanetarni koncert” u subotu, 10. aprila (20h), ulaznice se prodaju na sajtu Entrio.si, a poznati muzičar tim povodom poručuje: - Naravno, znam da mladima nedostaje gužva, da se tiskaju i trljaju jedni uz druge, da se njuškaju tražeći partnere. Ali što se starjih tiče, oni napokon mogu da se zavale u otoman, otvore bocu vina, sjednu s nekim bliskim, u miru namjeste sliku i jačinu zvuka kako im odgovara, mogu i da odu u wc kad oće, ne moraju da čekaju red na pišanje. Pa je za njih ovakav koncert zapravo idealan. Svi zajedno dobijamo nove, neizmjerne mogućnosti. Ko zna gdje ću i pred kojom publikom u sledećim godinama svirati, gdje prosto nije bilo isplativo da se putuje, leti, plovi, da bi se došlo do grupe vjernih fanova. Sad to rješavamo sa nekoliko klikova - ističe Rambo Amadeus. On dalje navodi:
- Sviraćemo vam i stari i novi repertoar, svašta nešto. Davno nismo svirali za publiku, izgorili smo, i ja i muzičari smo na kraju živaca! Vjerujem da će samim tim koncert biti drukčiji od svih do sada. Sviramo u postavi: Vladimir Čukić el. stick bass, Vojno Dizdar klavijature, Saša Ranković bubnjevi, Miloš Petrović truba, Aleksandar Petković aaxofon, Rambo Amadeus Kilotzar glavom i bradom gitara i glas. Koncert počinje u 20h. Traje 1h i 45 minuta - minimum. Nakon koncerta - kratki Chill out party, zatim kreće - After partyFree Jazz session - omaž velikom Sun Ra. Nakon koncerta ćemo malo slobodnije zasvirati, primjetili smo da puno ljudi voli tu vrstu zabave. Mnogi svjetski renomirani muzičari nakon koncerta odu do nekog kluba pa zasviraju, zezaju se, za taj klub se karta teško nabavlja, bude super zabava, jer nakon koncerta su svi muzičari maksimalno opušteni, tenzije odgovornosti više nema, pa se muzičari divno “otkače”, a koncertna publika koja je uspjela da su uvuče u klub dvostruko uživa. Počinje nakon pauze. Trajaće oko 45 min, čini mi se, možda i duže.... Session - zna se da se unaprijed ništa ne zna - to mu je i glavna draž. Na sessionu imamo i goste - Igor Malešević bubnjevi, Jova Jovanović bas, može bit nam se priključe i još neke drage kolege, blagovremeno ćemo javiti - zaključuje Rambo Amadeus Kilotzar.
Nakon koncerta ćemo malo slobodnije zasvirati, primjetili smo da puno ljudi voli tu vrstu zabave, poručuje Rambo Amadeus
6 POP&Kultura
Muzička kritika Foto: Jakov Simović
Ljubav zauvek Troje vrhunskih umetnika sa (nekadašnjih) naših prostora priredilo je u Kolarčevoj zadužbini koncert za pamćenje izborom najlepših „ljubavnih nota“ pravih „operskih velemajstora“. Piše: Gordana Krajačić
Pravo otkrovenje na koncertu bio je susret sa crnogorskom 25-godišnjom prelepom sopranistkinjom Tamarom Rađenović, a David Bižić peva sa radošću, beskrajnom lakoćom i šarmom
Pijanista Đorđe Nešić najviše umetničke domete dosezao je u promišljenoj, prožimajućoj komunikaciji sa vokalnim umetnicima
„Zvezda večeri“ bio bio je Beograđanin David Bižić, bariton za koga se otimaju najveće svetske operske kuće od Metropolitena i Kovent Gardena do Bečke državne opere i Boljšoj teatra. On peva sa radošću, beskrajnom lakoćom i šarmom, unoseći čak i na koncertnom podijumu sceničnu spontanost. U Mocartovoj ariji (Grofa) u duetu sa Suzanom on se oseća upravo onako kako je i sam salcburški genije želeo da se njegovi pevači osećaju – „kao u udobnim, dobro razgaženim cipelama“ (iako im je davao preteške, gotovo instrumentalno vođene arije). Izvanredan je bio i kao Marčelo (iz trećeg čina „Boema“) životan i topao, iako je u partituri snežno jutro. Njegov italijanski zvuči kao da mu je to maternji jezik. I u Bizeovim „Lovcima bisera“ bio je, takođe, činilo se, „na svom terenu“, nepogrešiv u skokovima, sjajan, rečit i sugestivan u izražavanju emocija izgarajućih romantičarskih strasti. U popularnoj „Granadi“ učinilo se kao da ima meh u plućima i pravo i Lorkino i Gojino špansko srce, moćno i sposobno za najnežnija glasovna milovanja. Pravo otkrovenje na koncertu bio je susret sa crnogorskom 25-godišnjom prelepom sopranistkinjom Tamarom Rađenović, koja je diplomirala na prestižnom Kraljevskom muzičkom koledžu u Londonu pre samo tri godine i iste te 2018, već je debitovala u Karnegi Holu u Njujorku. Bila je poslednja studentkinja slavne Monserat Kabalje. Predstavljajući se, najpre kao Suzana iz „Figarove ženidbe“ uverila me je da je na odličnom putu da, kao svojevremeno Olivera Miljković, postane prava „Mozart-singer“, pevajući sa lakoćom i najviše tonove i precizno dajući značaj i ukrasnim notama. Dobro je uspostavila i odnose rečitativa i arije i komunikaciju sa odličnim pijanistom Đorđem Nešićem, koji već 35 godina živi i radi u Americi i koji je redovni profesor na Univerzitetu u Pitsburgu. Ne zaboravljajući rodnu Srbiju, uvek je bio spreman da pomogne našim mladim umetnicima ne samo znalačkom i rafiniranom klavirskom saradnjom nego i korisnim savetima koji su proizišli iz njegove dugogodišnje saradnje sa pevačima. Tamara se predstavila i kao Mimi (iz Pučinijevih „Boema“) i Mikaela (iz Bizeove „Karmen“) striktno poštujući i tempa i dinamičke oznake uz preciznu intonativnu stabilnost. Đorđe Nešić, pak, u želji da „odmori pevače“ interpretirao je dva prelida Sergeja Rahmanjinova iz opusa 32 u Ge-duru i u gis-molu i „Prelid“ i „Mesečinu“ iz „Bergamske svite“ Kloda Debisija, ali je, ipak, najviše umetničke domete dosezao u promišljenoj, prožimajućoj komunikaciji sa vokalnim umetnicima.
POP&Kultura 7
Foto: Antonio Ahel
Pop muzika
Dejan Gvozden Naglo smo ušli u kapitalizam i normalno je da se neki bendovi nisu snašli
Novom pesmom “U tvojim očima” poznati muzičar kreće u samostalnu karijeru
Osamdesete su imale “Paket aranžman”, devedesete “Brze bendove Srbije”, a danas bendovi imaju Jutjub i gomilu digitalnih platformi, kaže poznati muzičar. Neven Džodan Dejan Gvozden, frontmen benda “Kristali”, jedne od najpoznatijih gitarskih pop grupa koja se pojavila devedesetih godina, odlučio je da se pozabavi svojim autorskim pesmama te najavljuje prvi solo album. Posle numere “Svedok jutra”, novom pesmom “U tvojim očima” poznati muzičar kreće u samostalnu karijeru, ali odmah na početku razgovora želi da razjasni da “Kristali” i dalje postoje. - “Kristali” su trenutno sprečeni da rade zbog epidemioloških mera, tako sam i odlučio da dok traje pandemija spremim prvi samostalni album. Naravno da će “Kristali” nastaviti sa radom čim to bude bilo moguće. I ove dve nove pesme su u maniru britanskog gitarskog popa. Koliko će
tvoj album biti blizak onome što su radili “Kristali”? - Verovatno će upućeni prepoznati sličnost sa pesmama “Kristala”, pre svega zato što sam ja vokal u bendu, a takođe sam zadužen za pravljenje pesama. Razlika će biti u tome što ovog puta sam radim aranžmane. Album će se pojaviti u toku godine pod etiketom Menart Srbija. Koliko je danas teško ne ponavljati se u muzici, odnosno iz albuma u album ostati prepoznatljiv? - Tajna je u tome da ako praviš iskrene i nepretenciozne pesme, uvek ćeš imati svoj zvuk. Kako bi opisao ovaj period pandemije iz ugla muzičara? - Veoma je teška situacija, profesionalni muzičari su ostali bez prihoda i sprečeni su da rade ono što je najlepše u poslu, a to su koncerti i kontakt sa publikom. Ipak, odlučio sam da ne sažaljevam sebe nego da iskoristim trenutak izolacije i stvaram muziku. I devedesete su mnogi preživeli zahvaljujući bendovima i muzici. Kako si ti odlučio da se baviš muzikom? - Da, upravo me ova situacija malo podseća na to vre-
me kada smo muzikom pravili svoju paralelnu stvarnost. Od rane mladosti sam fasciniran muzikom, pre svega slušanjem, a kasnije i pravljenjem svojih pesama. Prva tvoja pesma “Dva metra” možda nije najkomercijalnija u karijeri, ali je prva i donela bendu trenutni uspeh? Kako je nastala, deluje da je stvorena u jednom dahu u kome si hteo da predstaviš sebe? - “Dva metra” u šali zovemo himnom benda, zato što je bio prvi singl “Kristala”. Da, stvar je nastala (u napadu ega) za jedno prepodne, na moj rođendan. Spremali smo se tog dana da imamo večernju probu i hteo sam da iznenadim bend. Taj prvi album “Kristali” (1994) u većini pesama nosi poseban naboj energije (“Momci iz diska”, obrada “Sunce”...), ali čini se da ste nastavili karijeru u pravcu hita “Osmi dan”? Slučajno ili namerno? - Nikada nismo kalkulisali. Prvi album je pun energije i iskrenih tekstova iz tog trenutka, a tokom godina smo se menjali kako smo muzički sazrevali. Festival “Brzi bendovi Srbije” lansirao je mnoge kasnije uspešne gru-
pe, vi ste svirali 1994. godine. Kako pamtiš to vreme? Danas više rokenrol scena ne funkcioniše tako... - Osamdesete su imale “Paket aranžman”, devedesete “Brze bendove Srbije”. Danas bendovi imaju Jutjub i gomilu digitalnih platformi da predstave svoju umetnost. Svako vreme ima svoje čari. Tada ste bili mladi i imali veru u bolju budućnost. Imate li je danas? - Uvek sam se trudio da budem optimista. Mislim da je život dar koji treba konzumirati. A šta će biti u budućnosti upravo zavisi od toga da li su optimisti u većini.
“Dva metra” u šali zovemo himnom benda, zato što je bio prvi singl “Kristala”. Da, stvar je nastala za jedno prepodne, na moj rođendan
Čini se da je u međuvremenu sistemski nestalo sve ono što je bilo normalno 90-ih na domaćoj sceni. Malo bendova iz tog perioda je aktivno i danas? - Vreme se promenilo, naglo smo ušli u kapitalizam i normalno je da se neki bendovi nisu snašli. Tajna dugotrajnosti “Kristala” je u tome što se mi ovim bavimo pre svega iz ljubavi, a svakako da je bitno nešto i zaraditi čisto da bi projekat trajao što duže. Koji koncert ili događaj pamtiš kao poseban iz dosadašnje karijere “Kristala”? - Bilo je puno divnih koncerata i sjajne publike, ali nekako koncerti u Domu omladine su mi najdraži. Veliki si fan Artura Klarka i SF-a. Možeš li u taj žanr svrtati vreme koje sada živimo? - Obožavam SF, kada čitam Klarka, napustim realnost. Mislim da upravo mašta umetnika menja svet u određenom smeru. Čovečanstvo je u tranziciji, svima je jasno da se moramo radikalno promeniti ili nećemo opstati. Kao što u filmu “Dan kada je stala zemlja” naučnik kaže “Ljudi su spremni na korenite promene tek kada su na ivici provalije”.
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić Email: kultura@ringier.rs
Odlomak
Slobodan Cica Perović
Kao i mnogi veliki glumci, i uopšte umetnici sličnog temperamenta, Slobodan Perović je, po svemu sudeći, oduvek bio izrazito sklon onome što se uobičajeno smatra boemskim življenjem. (Na kraju krajeva, u okviru takve boemske prirode može se posmatrati i njegov avanturizam - uostalom, na taj smo aspekt u njemu i ukazali naglašenim izdvajanjem do zasebne motivacione figure.) Neuredne navike, nesuzdržanost pred strastima izrazito i po svemu privlačnog muškarca sklonog uzbuđenjima stavljanja sebe na iskušenja i pred izazove (danas bi rekli: adrenalinske) poredbene i dokazujuće muževnosti - uključujući kafanski senzualizam, brzu vožnju (u podrazumevano brzim vozilima), romantično flertovanje, čak kockanje, pa sve do uobičajene sklonosti piću - sve to ovde, zapravo, ne smatramo “zanemarivanjem”, to jest odsustvom brige o sopstvenom zdravlju i kondiciji. Jer, koliko god delovale štetno, takve pojave su, u stvari, posledica onog što se u psihološkoj terminologiji naziva egoekspanzivnošću. Slobodan Perović se u zenitu slave, i pre susreta sa “dramom sveta”, iscrpljivao ne mareći za potrošnju snaga, ali je to činio radi tako dobijanog zadovoljstva, dakle kao rezultat ego-proračunatog sticanja satisfakcije, samopotvrđivanja, pa, najzad, i jednostranog hedonizma. Jednako tome, ne moramo baš biti previše fascinirani njegovim življenjem u praznom stanu i shvatati to kao znak asketskog neprimećivanja materijalnosti naprosto, po svim svedočenjima (a najdirekttiije jeste ono Dragana Nikolića, koji je Perovića isticao kao svoj uzor po tom pitanju), Slobodan Perović je, zapravo, uživao i umeo da troši -a to nije nikakav asketizam, nego, recimo, pre ponosno preziranje malograđanskog tvrdičluka ili straha od nemaštine. Ako je i dospevao u oskudicu, to nije bivalo usled meditativne zagledanosti u sebe, nego zato što je ono stečeno (verovatno, srazmerno, bar nekad i ne baš zanemarljivo) trošio na lično preferirana zadovoljstva (koja, očigledno, nisu bila krcati stanovi, ali i zašto bi takva morala biti?). Dakle, Perovićev povratak je u oba ta definišuća pojma - samozanemarivanje i materijalnosti - uneo sasvim drugačije značenje. Tek je, naime, prevashodno u Indiji, on bio suočen sa takvom janusovskom dijadom superiorno pomirenih opozita beda/sreća, u kojoj materijalna oskudica, pa čak i razorna nemaština, nisu bile tek dole u posledičnim egzistencijalnim usponima i padovima, nego trajno svojstvo. Drugim rečima, ljude (sanjasine) koje je sretao kao neočekivano često ili trajno ozarene tihim blaženstvom, nije karakterisalo ponosno prevazilaženje činjenice upalosti u bedu koja ne mora, ali i može proći (to jest, koji su poznavali i materijalno bolje dane), već oni u toj bedi kao egaistencijalnoj odrednici uopšte nisu učestvovali. U ustrojstvu njihove ličnosti, oskudica i lišavanja takoreći nisu imala nikakvo konativno
Odlomak iz knjige “Slobodan Cica Perović” Željka Simića u izdanju “Službenog glasnika” za koju je predgovor pisao Svetozar Cvetković, pogovor Đorđe Kadijević, a koja slovi za delo u kojem autor koncentrišući se na neke od ključnih filmskih naslova jugoslovenske kinematografije i TV produkcije, unutar poglavlja paradigmatičnih za čitanje Perovićevih filmskih, a svakako i pozorišnih uloga, ispisuje nesvakidašnju studiju o jednom glumcu, kao i o mogućem glumačkom postupku građenja uloge.
značenje, a pogotovu ne nečega kao opozita bogatstvu ili udobnosti. Podsetimo se načina na koji je, u stvari vrlo precizno, problematiku materijalnosti sagledavao bivši Slobodan Perović: ”Nemam čulo za materijalne vrednosti. Posmatram život kao reku koja teče. Za mene je život jedno iskustvo i ništa više”. Stvar je u tome što oni ljudi koje je, ostajući zadivljen, Perović upoznao u “drami sveta” nisu životu pristupali čak ni kao iskustvu, niti su ra; dakle, tretirali kao nešto još uvek spoljnje i potencijalno trofejno; isto tako je i “protičuća peka”, ma kako duboka značenjima i koritom, još uvek nešto izvan nas što se može osvojiti “iskustvenom” spoznajom. Umesto toga, hinduski sanjasini su postojanje nosili u sebi, a zadovoljstvo postignuto tim nošenjem činilo ih je spokojnim i nedodirljivim. Ipak, za njihov konkretan status u svetu je ključno sledeće: oni su živeli u ambijentu saobraženom takvoj lišenosti. Ništa spoljno nije ih provociralo, beda oko njih bila je sveopšta, te se tako oni, naizgled “zane-
”Nemam čulo za materijalne vrednosti. Posmatram život kao reku koja teče”
marujući” sebe, zapravo nisu izlagali samopovređujućem iskoračivanju iz ambijenta na koji su navikli. A Slobodan Perović to po povratku nije mogao sebi priuštiti. On je, verujemo, dakle savršeno dobro i duboko potresen prepoznao veličinu (ili doslednu čistotu) takvih ljudi, usvojio ih je kao ozbiljno redefinisanje ili ispravku stvarne sadržine svog ranijeg antimaterijalističkog stava - ali je problem bio u tome što on po povratku nije imao oko sebe ambijent saobrazan takvoj njegovoj duhovnosti. Upražnjavanje njegove verzije asketizma njega nije - kao istočnjačke uzore - ni u kom slučaju dovodilo u harmoniju s okruženem, nego u postojane sukobe i frustracije. Otuda je samozanemarivanje kod njega sada počinjalo ne više ponosnim užitkom distanciranog učešća u “reci života” nego naprosto - frustriranošću. I baš ta neprestana latentna frustracija, nezadovoljstvo osećanem otrgnutosti od ambijenta koji je bio takoreći prirodan za dostignuti stupanj njegovog duhovnog sazrevanja, neminovno su iscrpljivali Perovićev organizam. Utoliko se, zapravo, ovde i ne može govoriti o zanemarivanju, prevazilaženju materijalnosti, nego, obrnuto -o unutrašnjoj borbi koja je u njemu započela po povratku, o ispoljenju svojevrsne duhovne nostalgije koja, kao svaka produžena i jaka psihička bol, izjeda čoveka.