Utorak 30. mart 2020. Blic broj 8651 www.blic.rs
POP&Kultura Retrospektivna izložba Mire Brtke
Posle prerane smrti muža i sina još dublje je zaronila u umetnost Slikarka, vajarka i režiserka Mira Brtka (5. oktobar 1930, Novi Banovci - 18. decembar 2004, Beograd) nije bila dovoljno poznata u ovoj sredini, naprosto zato što u njoj nije mnogo delovala. Njen suprug je bio Dragan Kresoja, poznati filmski reditelj, a njihov sin je bio kamerman Miloš Kresoja i obojica su poginuli snimajući film “Suton nad Beogradom”. Nakon prerane smrti muža i sina, Mira se okrenula još žešće umetnosti i išla je sve dublje, pa je stalno širila svoje stvaralaštvo.
Umetnik Joško Klaćik, profesor dr Jerko Denegri, istoričar umetnosti i likovni kritičar, i Miroslav Rodić, istoričar umetnosti, direktor Nacionalne galerije i osnivač Fondacije „Mira Brtka”
2 POP&Kultura
Naslovna Neven Džodan Velika retrospektivna izložba radova Mire Brtke – “Refleksije”, otvorena u Muzeju grada Beograda, prikazuje nesvakidašnji pregled produkcije ove multimedijalne i multikulturalne savremene umetnice, od 1964. do 2012. godine. Izložba koja je otvorena do 25. aprila i kroz više od 300 najreprezentativnijih eksponata nudi posetiocima hronološki prikaz bogatog Brtkinog stvaralaštva. A njen izuzetan rad pripada različitim medijima – kao likovne umenice, filmske režiserke, kostimografkinje, modne dizajnerke, aktivistkinje i – skulptorke. Mira Brtka završila je Akademiju za film i pozorište u Beogradu, te se pedesetih godina bavila pozorišnom i filmskom režijom. Režirala je kratke filmove za Zagreb film i Neoplantu u Novom Sadu 1958. godine. Istovremeno je uradila i scenario za prvi crtani film Beogradske škole crtanog filma (“Solista Nikole Majdaka”), a zatim odlazi u Rim gde završava Akademiju za slikarstvo. Početni period njene aktivnosti je protekao u Rimu u sklopu jedne važne međunarodne grupe “Ilumination” (zajedno sa Milenom Čubraković), koju je osnovao japanski umetnik Abe Nobuja. - Taj period je bio temelj za njen dalji razvoj jer je ona tu usvojila osnovne premise svog kasnijeg rada u slikarstvu i u skulpturi. Počela je da se vraća u ovu sredinu početkom sedamdesetih godina, kada je imala prvu samostalnu izložbu u Novom Sadu, a potom i u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Od tada učestvuje u umetničkom životu ove sredine ne prekidajući svoju aktivnost u Rimu. Pored slikarstva i skulpture, bila je posvećena i filmu, i to u raznim disciplinama. Posvećivala se modi i bila je markantna modna kreatorka svog vremena. Njene kreacije su nosile zvezde javnog života u Italiji i u Evropi - istakao je prof. dr Ješa Denegri na otvaranju izložbe. Prolazeći kroz postavku, uočava se da je njeno delo veoma kompleksno, raspoređeno je u 16 celina, a u svakoj je predstavljen po jedan ciklus koji nosi za sobom posebne umetničke i slikarske probleme kojima se Mira bavila. - Period kome ona okvirno pripada, to su 60-te i 70te godine prošlog veka, u vreme enformela, minimalističke apstrakcije, optičke umetnosti. Posle se bavila raznim varijantama posmodernističkog umetničkog izraza, sve do modernističkih poimanja. Ovo je za istoriju umetnosti jedan bogat, složen opus koji traži pažljivo tumačenje - navodi Denegri. On podseća da je Mira Brtka bila slovačkog porekla, da je no-
Posle smrti muža i sina, Mira se posvetila skulpturi, što nije bilo lako raditi, pogotovo sa gvožđem. Do poslednjih dana života radila je i skulpture i slike
Posebnu pažnju na izložbi privlače njene skulpture, a prikazani su svi Brtkini vajarski tematski ciklusi, od malog formata do onih monumentalnih
sila sa sobom neku duboku etničku bazu unutar svog formiranja u srpskoj sredini, potom odlazi u Rim na veliku međunarodnu scenu, gde se dešavaju te forme postenformela. Kasnije je Mira ušla u jedan period koji će do kraja uroditi brojnim modifikacijama i uklapa se u ono što je bilo aktuelno posle enformela, a govori se o slikarstvu tvrdih ivica, sistemskom slikarstvu... Prolazeći kroz izložbu, uočavamo njen ciklus „Belih slika”, a zatim se primećuje kako je boja počela da ulazi u njeno slikarstvo i postaje njena osnovna karakteristika. - Davno su uočene te modernističke premise da je slika površina prekrivena bojom. Da li je to dovoljno? Po poimanju umetnika onog vremena to nije dovoljno i iz toga proizlaze premise koje se nalaze u delima grupe “Illumination”: obasjanje, boja koja je ujedno radost za oči, simbolika... Dakle to je jedno složeno čitanje ovog slikarstva koji na prvi pogled izgleda, reklo bi se, dekorativno, ali je metafizično - objašnjava profesor Ješa Denegri. Posebnu pažnju na izložbi privlače njene skulpture, a prikazani su svi Brtkini vajarski tematski ciklusi, od malog formata, do onih monumentalnih. Ovi radovi su prvo neuobičajenih formi da bi se na njih nadovezale i izraženije forme - koje se pomeraju prilikom dodira. - Govorilo se o kinetičkoj i
luminokinetičkoj umetnosti... Znači umetnost koja se pokreće, koja nije statična, koja pokazuje tu dinamiku - ukazuje Ješa Denegri. Esenciju njenog poimanja umetnosti mogla bi da predstavlja skulptura “Odande dovde/odavde donde” kroz
koju može da se prođe, a koja je fantastično uklopljena u crno-beli ambijent. Obilazak izložbe se završava Mirinim atraktivnim modnim rešenjima, a pored brojnih izloženih modela, tu su i fotografije slavnih italijanskih dama kao što je Izabela Rose-
lini u njenoj kreaciji. Govoreći o ovoj svestranoj umetnici, njen kolega i prijatelj Joško Klaćik osvrnuo se krako na njen život. - Nakon prerane smrti muža i sina, Mira se okrenula još žešće u pravcu umetnosti i išla je sve dublje pa je stalno širila svoje stvaralaštvo. Pre te tragedije, Mira se bavila slikarstvom i modom, i cela porodica je živela od tih njenih modnih kreacija. Posle smrti muža i sina, posvetila se skulpturi, što nije bilo lako raditi pogotovo sa gvožđem. Do poslednjih dana života radila je i skulpture i slike - naveo je Klaćik. Podsetimo, suprug Mire Brtke, Dragan Kresoja, tragičnoje izgubio život 6. novembra 1996, kada se helikopter u kojem je snimao prve kadrove filma „Suton nad Beogradom“ srušio na ušću Save u Dunav. Tom prilikom poginuo je i njegov i Mirin sin Miloš, koji je bio kamerman. Najpoznatija rediteljska ostvarenja Dragana Kresoje su „Kraj rata“, „Oktoberfest“, „Original falsifikata“, “Pun mesec nad Beogradom”, “Još ovaj put”, “Tamna je noć”, a kao asistent režije radio je na filmovima „Bitka na Neretvi“, „Užička republika“, „Specijalno vaspitanje“, „Ljubavni život Budimira Trajkovića“, „Nacionalna klasa“, „Variola vera“, „Balkan ekspres“, „Moljac“, „Hajde da se volimo“, „Dom za vešanje“, „Špijun na štiklama“ i „Poslednji krug u Monci“...
POP&Kultura 3
Luis Mamford
Naučni supermeni i estetski idioti Zašto smo postali tehnološki bogovi i moralni đavoli? zapitao je Luis Mamford Tatjana Nježić Novi broj čuvenog časopisa “Gradac” posvećen je upravo ovom stvaraocu, istoričaru, sociologu, filozofu, književniku. U svojoj knjizi “Stanje čoveka” Luis Mamford ( 18951990) između ostalog izneo je svoj pogled, svoje učenje nazvano organski humanizam, a na stranicama uglednog časopisa je niz njegovih blistavih analiza, inspirativnih tekstova, iscrpnih intervjua, tekstova o njemu… U kratkom prologu na prvim stranama, između ostalog, veli: ”Zašto smo postal tehnološki bogovi i moralni đavoli”, te “naučni supermeni i estetski idioti”… Većina zatvara oči Po njegovim rečima sama tehnika je zbog svog prekomernog razvoja na štetu humanističkih nauka i umetnosti dovela do posebne vrste zastranjivanja -nipodaštavanja čovekovih najdubljih izvora života i ljubavi, odsecanju sebe od vrednosti i svrha koje su otkrivale religija i umetnost. - Ako treba da se spasemo od pretećih promašaja tehničkih funkcija, moramo obnoviti prvenstveno ljudske osobine. (…)Da bi prevazišli izobličenja tehnike moramo kultivisati ono unutrašnje kaže Mamford. I ističe: - Umetnost je sredstvo za prenošenje mnoštva temeljnih vrednosti I značenja koji izviru iz samih dubina jastva. (…)Civilizacija koja pokušava da umetnost gurne u stranu ili da od nje napravi puku sluškinju praktičnih potreba - kao recimo u reklami, propagandi-predstavlja potiskivanje I degradiranje suštinskog dela ljudske prirode. Zapaža između ostalog; - Na smeni vekova svetska klima je počela da se menja; a deo mog poziva bio je da
tumačim tu promenu, da budem akutno svestan njenih pretećih mogućnosti, dok u okviru svog dometa pokušavam da ih odagnam. Za nas koji smo bili budni za činjenice, to je bila usamljenička uloga. Ima mnogo onih koji danas na ono što se dešavalo u XX veku gledaju kao na potpuno normalnu manifestaciju čovekove prirode i sudbine. Ne pada im na pamet koliko je dragocenih dostignuća ljudske kulture (tih čestica radijuma!) sahranjeno ispod beznadežnih gomila smeća ili zauvek zbrisano u naletu silovitih bujica. Većina naših savremenika zatvara oči za najrazličitije oblike dehumanizacije i istrebljenja koje su ljudi XX veka - ne samo nacisti i staljinisti - upražnjavali u kolosalnim razmerama. Napominje da: - Mit o mašini, ta temeljna religija naše današnje kulture, do sada je toliko obuzeo moderni um da za njega nijedna ljudska žrtva ne izgleda prevelika samo ako se prinosi bezobzirnim Marducima i Molosima nauke i tehnologije. Ukazuje na svakovrsnu, duboku pogubnost profitabilnosti kao matrice i vrhovnog cilja, i dodaje: - Oni koje je taj mit o mašini omađijao zamišljaju da će sa sve većim budžetima za,istraživanje i razvoj, sa sve obimnijom produktivnošću, uz pomoć skoro sveznajućih kompjutera i širokog spektra antibiotika i vakcina, sa sve većom kontrolom nad genetskim nasleđem, sa sve složenijim hirurškim operaci-
jama i transplantacijama, s proširivanjem automatizacije na svaki oblik ljudske aktivnosti, čovečanstvo postići - šta? “Sreću”, govorili su nekada čežnnjivo ljudi. Ali zar to sada ne znači anesteziju? Te procese usmeravaju oni koji sreću zamišljaju isključivo u okvirima svoje sposobnosti da podstiču vlastite aktivnosti i ostvaruju planove koji he im uz dovoljnu pomoć države i fondacija, doneti skoro potpunu kontrolu nad sudbinom čovečanstva. To može proizvesti samo bezumne ništarije, nesposobne da kao autonomna bića obavljaju bilo kakvu ludsku funkciju. Nova rastrojstva Podseća da većina naučno organizovanih imbecilnosti, koje je Oldus Haksli predvideo za vrli novi svet u “sedmom veku posle Forda”, već postala stvarnost. - Ali u svojoj mladosti bio sam strastveni čitalac mesečnika Moderna elektrika Hjuga Gernbeska (Higo Gernsback, Modern Electrics, 1908-1914), i delio pobožnu veru u budućnost svoje generacije; i još uvek se zanosim mišlju da je valjana mogućnost usporavanja tempa automatizacije i depersonalizacije dovoljno velika da bi nam omogućila da sa- čuvamo ogromnu riznicu znanja i tehničkih sredstava kojima sada raspolažemo. Teško da postoji izum, metod ili postupak koji su proizvele institucije koje sada deluju na tako užasno negativan način, koji se u budućnosti ne bi mogao pokazati ljudski vrednim, ponekad i veoma poželjnim, ako bi se primenio u pravom trenutku, u pravoj količini, za pravu svrhu to jest, ako bi bio podložan stalnoj ljudskoj proceni i kontroli, ako bi bio usme-
Ako treba da se spasemo od pretećih promašaja tehničkih funkcija, moramo obnoviti prvenstveno ljudske osobine
U svojoj knjizi “Stanje čoveka” Luis Mamford izneo je i svoje učenje nazvano organski humanizam, a na stranicama uglednog časopisa je niz njegovih blistavih analiza, inspirativnih tekstova
Oni među nama koji su poživeli dovoljno dugo da vide tu poslednju transformaciju, upoznali su ono najgore kod svojih sunarodnika ren na neke uzvišenije ciljeve nego što su ekspanzija megamašine i uzdizanje onih koji njome komandu i profitiraju od isključivog monopola nad njenim blagodetima. Poslednja transformacija Veli i: - Ali čak i u najboljem slučaju, sva ta poboljšanja, koliko god bila korisna, ostaju nešto periferno; ona nemaju nikakve veze s glavnom čovekovom brigom, njegovom samohumanizacijom. Time što dopuštamo da depersonalizovane organizacije i automatski uređaji preuzmu odgovornost za naše živote, odričemo se osobina koje jedine mogu opravdati naše postojanje: osetljivosti, svesti, saosećajnosti, ekspresivne in- teligencije, čovekolljublja i - avaj, tu reč nemogu da upotrebim a da se ne
trgnem - kreativnosti. I ljubavi! Da, ljubavi iznad svega. Piše da kao što je Maks Veber predvideo pre više od pedeset godina, ta poddimenzionirana ličnost postala je skoro univerzalni tip. - Iz godine u godinu izmišljaju sve prefinjenije oblike rastrojstva i primenjuju ih u nemoćnim zajednicama. Na birokratskoj strani, Adolf Ajhman, čovek koji je revnosno sprovodio naređenja odozgo, pravi je “junak našeg doba”: na hiljade Ajhmana stoji spremno da zbriše ne samo Jevreje, već i najveći deo čovečanstva, čim iz Pentagona ili Kremlja ili… dođe takvo naređenje. Hitleri sede u svakom ministarstvu rata, a Ajhmani u svakom raketnom centru, u svakom bombarderu i podmornici, u svakoj nuklearnoj, hemijskoj i bakteriološkoj laboratoriji. (…) Oni među nama koji su poživeli dovoljno dugo da vide tu poslednju transformaciju, upoznali su ono najgore kod svojih sunarodnika kao i kod ljudske vrste. Bolji svet u kojem je odrastala moja generacija nije u potpunosti bio samodopadljiva iluzija, ali mi jedva da smo bili pripremljeni da se nosimo s ogromnim potencijalom za zlo koji je civilizacija, samom svojom dinamikom i hladnom odvažnošću, proširila. Ipak, zar nas Đanbatista Viko nije još na početku prosvetljenog XVIII veka upozorio da nema većeg varvarstva od onog “civilizovanog” čoveka? Sada živimo u “Dobu čudovišta”.
4 POP&Kultura
Pozorište
Šta ljudi hoće i zašto progone Tog nedavnog 28. marta sunce je okupalo dan, a veče je u Novosadskom pozorištu/ Ujvideki szinhad iznedrilo premijeru interesantne, slojevite, umetnički snažne predstave “Mefisto”, koju je po delu Klausa Mana (dramatizacija Fedor Šili) režirao Boris Liješević sa izvanrednim Aronom Balažom u glavnoj ulozi. Tatjana Nježić I u romanu i u pozorišnoj inscenaciji vreme radnje je smešteno u osvit rađanja i procvata nacizma - lika i dela Hitlera i onih koji su ga podržavajući stvorili - u Nemačkoj, sa osvrtom na izdisaj Vajmarske republike, a iz perspektive priče o Glumcu, odnosno umetniku, dabome, i glumcima, dakle ljudima, pozorištu, društvu. Već na ulasku u pozorišnu salu, publiku dočekuju kostimirani glumci. Uz reči dobrodošlice, jer - u njihovoj ste (drugoj) kući. I u vreme pauze, u sali se nenametljivo čuje agit-prop radio program, dok na scenskim zavesama dominiraju kukasti krstovi. Na kraju, salve aplauza, a potom čestitke i svojevrsna zdravica uz šampanjac. A u međuvremenu nešto više od dva sata upečatljivog, inspirativnog, teatarske igre koja potkazuje i današnji život istovremeno inspirišući se njime, a u kojoj se prepliće više nivoa među kojima: glumac/ umetnik i njegova (ne)odgovornost u istorijskoj vetrometini, zatim priroda i učinak (malo)građaninovog okretanja leđa etici i osnovnim humanim principima, kao i upečatljiva paralela sa današnjim vremenom.
Hiljadu maraka (ni)je puno
Već u prvim scenama, i sa ironijom i sa neodoljivošću, kroz prikaz zbivanja u jednom pozorištu koje jeste u velikom gradu, ali ne u glavnom, na delu je pozorišna skica za portret glumca. Ima li nečeg neobičnog u tome da se malo opanjkava glumac koji režira, a sebi dao glavnu ulogu, pa da je sto puta najjače ime u toj kući. Ili da se promatra u čemu je tu poenta (kompleks niže vrednosti! Ili je on negde u dnu sebe tačno procenio svoje mogućnosti). Ili u tome da se raspravlja ko je plaćen hiljadu maraka a ko nije, da li je to mnogo, a možda i nije. Ili, da se sočno protračari kad se pojavi glumačka diva iz prestoničkog
(berlinskog) pozorišta. Dobrodušni Hans (upečatljivi Bence Salai) će, kao najveću manu i optužbu reći: ”Ona je Jevrejka”. U Hendrikovom životnom putu i priči, u vrsnom tumačenju Arona Balaža, njegov se glumački uspeh sa dobro odigranom ulogom, s jedne strane pretapa sa ženidbom sa pametnom i dobrom Barbarom (ubedljiva Emina Elor) dok sladostrasno uživa u sadomazohističkom seksu sa crnkinjom Džulijetom (ekspresivna Gabrijela Crnković), tu je i želja i šansa da pređe u berlinski nacionalni teatar, a s druge strane, sa društvenim miljeom. Dobri songovi, između ostalog, pozorišno vode i među nacionalsocijaliste i među komuniste. “Internacionalu” peva i publika kojoj je podeljen notni zapis sa rečima. Naravno, uz Henrika, srčanog zagovornika tog idejnog sklopa. Kasnije će, na istu muziku, pevati odu Hitleru. Ne zato što je verovao vođi, nego zato što je hteo da bude glumac, da bude u berlinskom pozorištu, da ponovo igra Mefista. Nije njemu bila bliska nacistička ideologija, naprotiv čak će nastojati da pomogne prijatelju, uhapšenom komunisti, kao i svojoj ljubavnici kad dopadne zatvora ali mu je bilo srcu priraslo da bude prvi među glumci-
ma, da sedne u upravničku fotelju. Sklopio je pakt i sa ministrom, predsednikom (izražajan Ištvan Kereši), isposlovao da - u toj novoj Nemačkoj u kojoj su zabranjeni razni veliki pisci - radi Šekspira, tj. Hamleta. Pozorišno zanimljivo nje-
gov se život prepliće sa nizom drugih likova, od kojih jedni pristajanjem prosperiraju, drugi nepristajanjem stradaju, treći odlaze u izgnanstvo. Jedan od njih je i prostodušni Hans, nacionalsocijalista (“u suštini dobar mo-
Boris Lješević: Faust i Mefisto U poslednjem redu gledališta, držeći u rukama simpatične darove od glumaca i čašu u kojoj je ostao tek gutljaj, u kratkom razgovoru reditelj Boris Lješević je rekao da, kada je dobio poziv od Novosadskog pozorišta da radi “Mefista” Klausa Mana, između ostalog se zapitao kako mu ranije to delo nije palo na pamet. - Radeći, između ostalog, bavio sam se i mitom o Faustu, mitom o Mefistu. Već neko vreme neretko se bavim periodom nacizma, to mi je inspirativno. Rađanje, mehanizam razvoja... I stalno se pitam kako je ta Nemačka, zemlja Tomasa Mana, Getea, Šilera, Lesinga, kako je ta zemlja postala divlja horda. I našao sam neki svoj pravac ka odgovoru: postoji vreme Fausta i
vreme Mefista. To su dva načela, dva principa koja se smenjuju u vremenu. Gete u svom vremenu prepoznaje Fausta kao dominantu, u tom dobu napretka, prosvetiteljstva, nauke. A onda je nastupilo vreme Mefista. Ono čime sam se vodio radeći predstavu bilo je pitanje - koje je ovo danas vreme. Na pitanje koje je, kaže: - Nije na meni da decidno određujem. Ako neko prepoznaje naše vreme, a predstava je vreme Mefista, onda nam je Mefisto dominanta. Kad čitate roman vi srećete lika, čoveka koji ima neke darove, srećete Fausta. A način na koji misli, radi živi - orijentisan samo na svoju slavu, svoju dobit, svoj komfor - čini da prevagu uzima Mefisto.
mak, ali je imao nesreću da padne u ruke zavodnicima, koji su upropastili njegovu zdravu mržnju prema postojećem poretku. Oni mu pričaju kako su za sve zlo krivi Jevreji i Versajski ugovor, on veruje tim glupostima i zaboravlja ko su pravi krivci. I eno ga, slika i prilika bede (...)Naravno, misli da je zapostavljen, da dobija loše uloge i da nema dovoljno uspeha”). Iskreno veruje da će Firer vratiti čast narodu, celog sebe daje u tu priču, a pre no ga stigne zla kob upravo od onih kojima je pripadao reći će i: “Mi smo prevareni. Šta se poboljšalo u Nemačkoj otkad je Firer preuzeo vlast? Bogati su samo postali još gori. Sad govore patriotske gluposti dok prave poslove – to je jedina razlika. Intriganti su još uvek na vrhu. Glavešinama je bolje nego ikad.” Ali, kasno. Vrlo je, između ostalog, zanimljivo pojavljivanje ministra-predsednika, moćnog nacističkog vođe. U Hendri-
POP&Kultura 5
Aron Balaž: Stanje lika je moj zakon
U romanu i u pozorišnoj inscenaciji vreme radnje je smešteno u osvit rađanja i procvata nacizma
Nakon premijere, nakon što su utihnuli aplauz i čestitke, čuveni, hvaljeni i nagrađivani glumac Aron Balaž na pitanje sa kojim osećanjem, razmišljanjem se nosio sa ulogom Hendrika, kaže: - Između ostalog razmišljao sam o aktuelnostima koje komad nosi. Od mesta etike u životu pojedinca, pojednostavljeno rečeno, šta i kako (ne)treba raditi da bi se nešto postiglo, do društvene i političke paralele. Tokom rada imao sam dileme oko toga koja aktuelnost za nijansu nosi prevagu... Ako me sada, posle premijere, pitate šta više vuče na svoju stranu, moram reći - nisam siguran. Sve se prepliće, jedno drugo stvara, razara... Ali mislim da je to dobro; u krajnjoj liniji nek svako uzme šta želi. Kako ste gradili i, da se poslužimo glumačkim izarzom, branili lik Hendrika, gde ste i u čemu nalazili tačke oslonca? - Uvek kada se bavim jednim likom ja moram naći njegovu istinu. Moram da mu budem drug, psihijatar, pop za ispovest. Iako se, recimo, u nekoj sceni, komadu vidi da nije u pravu, ili da srlja ili da šta god, on je - iz moje glumačke perspektive - u pravu i bori se da bude prihvaćen, bori se za sebe. Njegovo stanje je moj zakon kakav god gest da čini, i koliko god se sa mnom lično sudarao. Uloga Hendrika je bila ozbiljan glumački izazov. Nije teklo glatko. Svaka uloga, manje ili više, nešto iz čoveka uzme, a neki trag ostavi. Ova je bila iz kategorije - više. U predstavi, između ostalog, kroz vaš lik apostrofirana je ta dilema umetnika u izazovnom odnosu: umetnost - vlast. On je samo hteo da se bavi svojom umetnošću, on je samo glumac, ali da bi to bio, morao je da paktira. - Meni lično, mom etičkom uverenju, umetničkom biću je to daleko. To se kosi sa mnom. Nisam navikao
kov život, tj. u život čoveka, on dolazi iz ogledala, zapravo iz onog dela ljudskog bića koje iz ovih ili onih razloga kreće u paktiranje. Pa ko i ako se (ne) odupre, za početak - sebi samom. Hendrik u predstavi u dva navrata igra Mefista, drugi put u Berlinu, povodom čega će mu nacistički moćnik uz pohvale reći: ”To je lud momak, taj Mefisto! Pa zar svi mi nemamo nešto od njega?”
Treba zavideti
“Mi smo prevareni. Šta se poboljšalo u Nemačkoj otkad je Firer preuzeo vlast? Bogati su samo postali još gori. Sad govore patriotske gluposti dok prave poslove – to je jedina razlika...”
A kad se Henri poduhvatio Šekspirovog komada, koga će i Firer gledati. Tu, oči u oči, sa nespornom, velikom umetnošću, hteo to neko ili ne, sve dolazi po svoje. Više nije mogao ni umeo da dobro odigra Hamleta. Bio je uspešan (“jer nova berlinska publika ne sudi o glumcima po uspehu njihovih umetničkih ostvarenja, već po njihovom odnosu prema vlasti”), ali ne i dobar. Kad mu imaginarni Hamlet kaže da nema nika-
da pristupam umetnosti u takvom smislu. A mislim da takav pristup ima svoju cenu. Uz sve povoljnosti koje eventualno donese, obično odnese ono najvažnije. Vaš lik se sreo i sa činjenicom da više ne ume i ne može da odigra Hamleta kako valja, to ga je duboko potreslo, bezmalo ubilo čak, iako je postigao publicitet i uspeh. - Najkraće rečeno - to je tužno. Umetnost bi trebalo da reflektira, utiče na društvene, političke stvari a ne obnuto, da je politika ili bilo šta drugo koristi kao svoje oružje, oruđe manipulacije. A kad do toga dođe, postavlja se pitanje da li je to uopšte umetnost ili je zapravo samo propaganda. Tanka je to linija. Ali čovek bi ipak trebalo da bude pri pameti u odnosu na ono u šta se upušta. A vaš lični odnos prema aktuelnim političkim, društvenim prilikama? - Nastojim da se u javnosti distanciram od dnevno političke aktuelnosti. Baš zbog toga da se ne bi moglo koristiti i iskoristiti na bilo koji način. Probam, koliko god mogu, sebi priuštiti da budem nezavisan, u svakom smislu: društvenom, umetničkom, ljudskom. Šta je još aktuelno u profesionalnom životu? - Snimanja me zaobilaze, igram nekoliko pozorišnih naslova. Kako se borite sa pandemijom, dakle i merama koje manje ili više osujećuju rad pozorišta? - S jedne strane, čak mi je i prijalo da malo usporim, da se više posvetim privatnosti, porodici. S druge strane, ljudi su osuđeni na odsustvo međusobnog ličnog kontakta uživo, što je ne samo pitanje nedostatka već, bojim se, i nečega što će doneti posledice. No, imam nadu da će vakcinacija, da tako kažem, vratiti život.
kve veze s njim, i da mu nije ravan (“Mogao si birati, dragi moj, između časti i karijere. Sad, ti si se odlučio, budi srećan, ali ostavi mene na miru!”), suočiće se sa sopstvenom glumom koja je “prazna, bez mere, piskava, pokreti grčeviti, reči nepromišljene”, reći će i:” Sve sam ih iz-
gubio. Barbara, moj dobri anđeo. Princeza Tebab, mračni izvor moje snage. Oto Ulrihs, moj prijatelj... Mrtvom Otu treba zavideti – nema više patnje za njega. I poslednje misli su mu bile o veri u bolju budućnost. Zar čak i Hansu Miklasu ne treba zavideti? Treba zavideti svima koji su mogli da veruju u nešto. Šta ljudi hoće od mene? Zašto me progone? Zašto su tako okrutni? Ja sam samo običan glumac.” U ovom prstohvatu predstave, koju svakako treba pogledati ako se može, igraju Arpad Mesaroš, Blanka Dieneš, Judit Laslo, Atila Nemet, Robert Ožvar, Livija Banka, Atila Giric. Scenografiju potpisuje Janja Valjarević, kostimografiju Dina Krlić, tekstove pesama Robert Lenard, muziku Devid Klem.
6 POP&Kultura
Lik i delo
Despot, veliki mali čovek Biljana Vučković Sto i više umetnika, prijatelja i poznanika Dragana Despota Đorđevića napravilo je za njega jedinstven gest podrške stvarajući njegov lik, a samim tim umetnici su iskazali poštovanje prema svim radnicima u kulturi koji vredno rade „iza scene“. Crteži, slike, skulpture i druga umetnička dela koja nose njegov lik čine jedinstvenu izložbenu postavku „Despot, veliki mali čovek“. Izložba je bila u Galeriji „Kvaka 22“ u Beogradu, a sada pozivi stižu i iz drugih gradova Srbije i Crne Gore. Dragan Despot Đorđević radi u Centru za kulturu „Dragan Kecman“ u Kučevu već 12 godina kao organizator programa. Organizacijom u kulturi se bavi od 1999. godine kao entuzijasta. Jedan je od osnivača i dugogodišnji selektor pozorišnih svečanosti „Žanki u čast“ koje se dve decenije održavaju u Rabrovu. Predsednik je udruženja „Jedinstvo Vlaha Srbije“ Kučevo. Objavio je šest zbirki pesama. Član je Udruženja književnika Srbije. Živi u Rabrovu. - Uživam u poslu koji radim. „Ne radim da bih živeo, već živim da bih radio“ je moj životni moto. Izložba „Despot, veliki mali čovek“ nastala je s ciljem da mi se pruži podrška u teškom životnom periodu kroz koji sam prolazio. Ta podrška, pre svega mojih prijatelja, a zatim i umetnika, dala mi je snagu i volju da se borim i izađem kao pobednik iz bitke koja se teško dobija. Ideja je potekla, a u velikoj meri i realizovana, od mog najboljeg prijatelja Bojana Veljkovića, primenjenog umetnika. Bojan je okupio preko sto umetnika koji su za potrebe izložbe naslikali moje portrete - kaže Đorđević za „Blic“. Ideja da se da podrška „malom“ čoveku prerasla je u misiju podrške svim ljudima čiji rad nije dovoljno vidljiv i za koji ne postoje javna priznanja. Đorđevićeva želja je da se ceo fond od preko stotinu dela uvrsti u njegov legat i o tome su započeti razgovori sa Narodnim muzejom u Požarevcu. - Kada radite posao koji volite, i to radite uspešno, onda se dese ovakvi projekti koji ne samo da vam odaju priznanje i daju podršku, već daju i nadu da ovaj svet, koliko god u njemu umetnici bili nesnađeni, ima budućnost i da će u njemu biti uvek mesta za umetnost jer umetnici su duša ovog sveta. Meni je život, u ovom periodu, ponudio limun. Uz pomoć prijatelja i
Više od sto umetničkih dela sa likom Dragana Despota Đorđevića ujedno su i gest podrške prema svim radnicima u kulturi koji vredno rade „iza scene“
Kada radite posao koji volite, i to radite uspešno, onda se dese ovakvi projekti koji ne samo da vam odaju priznanje i daju podršku, već daju i nadu da ovaj svet, koliko god u njemu umetnici bili nesnađeni, ima budućnost i da će u njemu biti uvek mesta za umetnost jer umetnici su duša ovog sveta, kaže Despot
dragih ljudi napravili smo limunadu - poručuje. Činjenica da ste u životu uradili stvari vredne pažnje i poštovanja najvećih umetnika sadašnjice, dodaje Dragan Despot Đorđević, uliva veru da se imao zašto i roditi i da njegova misija vredi borbe da preživi i nastavi sa
saznanjem da je na pravom putu i da sav trud nije uzaludan, koliko god se to ponekad činilo. Istoričarka umetnosti Ljiljana Jović, kustoskinja izložbe, napisala je da „mali veliki ljudi“, ljudi sa periferije našeg opažanja, malim koracima stvaraju velika dela.
“On je dokaz da bez mnogo pompe i buke, svojim tihim ali stalnim delovanjem, čovek ostaje najkrupnijim slovima upisan na stranicama knjige života. Večito onaj „iza zavese“ nikada „na sceni“, Dragan stvara istoriju pozorišnog, književnog, slikarskog, novinarskog sveta
i života Braničevskog kraja. Otrgao je od zaborava mnoge i ljude i dela, osvetlivši ih budućim generacijama. Skromnost i spremnost na žrtvu, uz veliki rad najbliže su određenje ljudi kao što je Dragan, onih koji iz senke bacaju svetlo daleko ispred drugih“, navodi Jović.
POP&Kultura 7
Božo Vrećo
Kad lice, ruke i oči pevaju vekovnu tugu Ne bih menjao ništa, za sve sam se izborio i pobedio i sopstvene komplekse i strahove i sva ograničenja, postao veran i dosledan svojoj umetnosti, kaže Božo Vrećo. Neven Džodan Popularni pevač sevdalinki Božo Vrećo obeležiće deceniju muzičke karijere onlajn koncertom 4. aprila od 20 časova. Ovo će biti jedinstvena prilika da svi poštovaoci njegove muzike iz celog sveta uživaju u istom koncertu, a na set listi će biti poznate pesme u anplagd aranžmanima. Ovaj onlajn koncert, za koji se karte kupuju na sajtu tickets.rs, Božo Vrećo će održati u Nišu. - Jednostavno su se tako posložile kockice i ideje, mojim muzičarima iz Makedonije će biti bliže da doputuju, neki će doletiti za Niš iz Nemačke i Turske, ja dolazim iz Sarajeva dva dana ranije, taj južnjački karasevdah će nas spojiti i stvoriti jednu prekrasnu emotivnu i intimiziranu atmosferu prepunu sevdaha, derta, flamenka i vizantijskih prizvuka - kaže Božo Vrećo u razgovoru za “Blic” Kako zamišljaš ovaj nastup? Ipak, kad si pred publikom uživo, postoji ta razmena emocija, razmena pogleda, osmeha, suza... - Sa mnom su moji sjajni prijatelji muzičari i u studiju iz kojeg će i biti live streaming koncerta prepusti ćemo se uzajamnoj sinergiji ljubavi, emocijama i muzici koja se bude stvarala tu noć. Biće to omaž i tradicionalnom i avangardnom u nekom čudesnom sklopu unplugged varijante koncerta. Siguran sam da će moja publika pustiti i poneku suzu i zapevati u svojim domovima i zaplesati, zajecati i osmehnuti se očima prepunim neke uzvišene sreće spokoja i ispunjenja. Proslavićemo i moju dekadu karijere i kako drugačije nego sa ljudima koje volim i koji me vole, sa mojom vernom publikom koja će i na ovaj način biti uz mene i podržati moju umetnost koja je i deo njihovih života i delovanja. Iskreno i ubedljivo pevati o večnoj temi kao što je ljubav je poseban dar. Plašiš li se da možeš da ostaneš bez inspiracije? - Ne, nikada, za mene je inspiracija neiscrpan izvor onoga što me interesuje i što arheološki prikupljam i arhiviram kako bih u danima koji nemaju puno toga za pokazati imao ono svoje sačuvano “blago dragocenih podataka” od kojih stvaram pesme i priče i postajem akter i narator istih ma u kom veku da su se dešavale sudbine. Ljubav je besmrtna i za onog poput mene ko je živi potpuno i bez zadrške, ona je poput udisaja.
Zahvalan sam na lekcijama koje me život naučio i na ljubavi kojom me darovao da oprostim, volim još jače sebe i druge i zadržim dostojanstvo u svetu laži, ističe poznati pevač
Na tvom šestom albumu “Lachrimæ” sarađivao si sa čuvenim lautistom Edinom Karamazovim. Kako ste se pronašli i hoćete li nastaviti saradnju? - Spojila nas je ljubav ka Bahu i upoznali smo se na jednom od Karamazovih koncerata, zagrlili se i prepoznali. To prijateljstvo je konstantno i iskreno, od njega se toliko toga može naučiti, pod njegovim prstima lauta zna i zajecati i čuti se šum trave i zrikavaca. To je čovek koji voli nadahnuto moje pevanje i uvek mi kaže „tebi i lice i ruke i oči pevaju vekovnu tugu dok puštaš svoj glas da izraziš žal” i zaista je to jedna uzajamna ljubav i poštovanje među nama. Na tom izdanju su tradicionalne, poznate pesme “Emina”, “Što te nema” Alekse Šantića, “Oj, jesenske duge noći” Branka Radičevića... Kako ste odabrali pesme za album? - One su nas pronašle, životi i tragične elegične ljubavne sudbine većine tih pesnika i sanjara, držali smo se originalnih zapisa tekstova jer je to omaž njima i njihovoj verodostojnoj umetnosti kazivanja nečeg
posve ličnog, a svetovnog. Objavio si i pesmu “Čovek od soli” s producentom Makom Kulenovićem. Kako vidiš taj iskorak u klupsku muziku? - Stvaranje nema ograničenost i limitiranost ma u kom pogledu da seže, za mene su zvuci i muzika nešto što čini najlepše mostove među žanrovima i različitim uticajima na konačni odabir izvesne tematike. S Makom je sjajno raditi, prijatelji smo i razumemo se na prvi takt, tekstovi su uvek sevdaholiki koje pišem i ma u kom ruhu da ih obrem, oni progovaraju nečim posve autentičnim i mojim. Prepoznatljiv je to stil i tome svaki muzičar i umetnik teži. Kakvi su likovi iz svojih pesama? Koja im je zajednička osobina? - Slični meni i deo mene. To je kaleidoskop i retrospekcija života i tragedija, pronalazim ih ostavljene, u samoći i daleko od voljenih bića, tu melanholiju, čeznju i patnju pretačem u stihove i opisujem njih same poput biografije svakoga od njih. U svakoj od mojih pesama postoji detalj iz mog ličnog života. Koliko se tebi život promenio u ovih poslednjih deset godina? - Stasao sam, postao svesniji i sebe i ljudi koji su oko mene, spoznao sam svoju dualnost i skoro pa svetu ulogu slobode u tom nadrastanju nad primitivnom svetom, učinio sam važne i dragocene snimke sa sjajnim muzičarima svetskog glasa, radio muziku za pozorište balet i dokumentarne filmove i snimio šest albuma; Moj život se promenio na način da sam sretan i slobodan i ispunjen ljubavlju, to trojstvo čini život potpunim, uprkos svemu, bez toga vi ni ne postojite ili barem živite tuđi život, a to mi nikada nije bio cilj, stvar je zapravo hrabrosti a nema puno hrabrih ljudi oko nas. Kada pogledaš unazad kako je išla tvoja karijera, ima li nešto što bi promenio u poslednjih 10 godina? - Ne, ne bih menjao ništa, za sve sam se izborio i pobedio i sopstvene komplekse i strahove i sva ograničenja, postao veran i dosledan svojoj umetnosti kao zvezdi vodilji i spoznao hrabrost stvaranja i življenja. Puno toga sam uspeo stvoriti i u svakom tom procesu silno uživati, putovati, pronaći prekrasne prijatelje i ljubavi, zadržati i steći, privoleti i zavoleti moju nadnaravnu publiku širom sveta i sanjati. Živeti svoj san u nekom mikrosvetu ostvarenih želja i maštanja. Zahvalan sam na lekcijama koje me život naučio i na ljubavi kojom me darovao da oprostim, volim još jače sebe i druge i zadržim dostojanstvo u svetu laži. Ti si jedan od retkih muzičara koji i na društvenim mrežama ne krije svoja osećanja, intimu... Tako su nedavno mnoge tvoje pratioce dirnule objave o tvojoj majci koja se bori sa kancerom. - Rekao sam davno da želim da ozdravi od moje uzvišene ljubavi i sve činim da tako i bude. Majčica i sestra će me čekati i gledati lajv-stream, uvek su ponosne i presrećne i to je moja nagrada.
Utorak 30. mart 2020. Blic broj 8651 www.blic.rs
POP&Kultura Retrospektivna izložba Mire Brtke
Posle prerane smrti muža i sina još dublje je zaronila u umetnost Slikarka, vajarka i režiserka Mira Brtka (5. oktobar 1930, Novi Banovci - 18. decembar 2004, Beograd) nije bila dovoljno poznata u ovoj sredini, naprosto zato što u njoj nije mnogo delovala. Njen suprug je bio Dragan Kresoja, poznati filmski reditelj, a njihov sin je bio kamerman Miloš Kresoja i obojica su poginuli snimajući film “Suton nad Beogradom”. Nakon prerane smrti muža i sina, Mira se okrenula još žešće umetnosti i išla je sve dublje, pa je stalno širila svoje stvaralaštvo.
Umetnik Joško Klaćik, profesor dr Jerko Denegri, istoričar umetnosti i likovni kritičar, i Miroslav Rodić, istoričar umetnosti, direktor Nacionalne galerije i osnivač Fondacije „Mira Brtka”
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić Email: kultura@ringier.rs
Premijera
Urban : Rutina je najveći otrov za umetnost “Mi govorimo u sopstveno ime. Zašto? Jer nam je dosta onoga što moramo da trpimo u ovom pozorištu”, navodi se u opereti „Vitezovi Lake male“ u režiji Andraša Urbana. Biljana Vučković U pozorištu „Deže Kostolanji“ večeras (18.30) je prvo izvođenje subotičke gala operete „Vitezovi Lake male“ u režiji Andraša Urbana, a glumačka ekipa najavila je predstavu u kojoj „pokušavaju da stanu na kraj torturi i ponižavanju u svom teatru“. - Mi govorimo u sopstveno ime. Zašto? Jer nam je dosta onoga što moramo da trpimo u ovom pozorištu. Dojadilo nam što smo marionete, obezvređene i protraćene egzistencje bez ikakvog poštovanja domovine, vere i društva. Jer više nećemo da trpimo postupanje, samovolju i umetničku perverziju koja se ovde odvija. Nećemo više da trpimo ljudsko i
stvaralačko ponižavanje, stavljanje u ranjiv položaj. Ne možemo više da potpomažemo potpuno slamanje naše kulture i moralnog sistema. Tome je kraj! Svi smo mi po pet godina išli na fakultet da usvojimo sva znanja glumačkog zanata, da kao Talijini monasi služimo ovom uzvišenom pozivu. Nemamo šta da izgubimo. Već su nam sve oduzeli – glasi insert Urbanove operete. Urban kaže da je radni naslov predstave bio „Sindikat“ i da se u njoj gumci pozorišta sindikalno organizuju da bi ostvarili ciljeve i skinuli jaram njegovog terora, terora Andraša Urbana, vlasti, javnog mnjenja i main-stream razmišljanja. To će dovesti do raznih zapleta i komičnih situacija. - Opereta je vrlo popularna forma, naročito u mađarskom kulturnom miljeu. Ne bavim se žanrom, niti me zanima, niti mislim da je to bitno pitanje, nego se žanr koji koristimo rodio tokom probnog procesa, naravno sa našim predhtenjima da idemo u pravcu varijetea i operete. Došli smo do neke praoperete. Opereta u drugoj polovini 19. veka je počela da se rađa kao vrlo slobodarska forma, sa ironijom, čak i
cinizmom, sa političkim provokacijama bez usluživanja kako smo danas navikli – kaže Urban. Podseća da je tek kasnije došlo do takmičenja autora i kompozitora u pravljenju što površniije muzičke predstave koje nisu ni o čemu. Urban kaže da operete tako uglavnom i doživljavamo, da su “trala-la”, ali napominje da njegova predstava nije takva. - Ovo je dva sata esencijalnog pevanja, plesanja, umora. Nadam se, naravno i bolnih situacija, na svoj ironičan način. U predstavi
se na videu uključuje i Marta Bereš, Arpad Mesaroš, Imre Mikloš Elek i Emeša Nađabo – najavio je poznaati reditelj. Poručuje da je jako bitno povremeno izaći iz svoje komfort zone. - Rutina je najveći otrov za umetnost. I to bi značilo ovo propuštanje ograničenja. Ali i pitanje je o čemu mi možemo govoriti. Nas u pozorištu, kao i novinare, stiže cenzura, a predstavljamo to kao da je normalno. Imamo jednu scenu koja se bavi cenzurom. Bavimo se teatrom, a i u ovom trenutku vidite bizarnu situaciju što se subotičkih pozorišta tiče. Imaju i imamo jednu zgradu koja se sada već gradi u nedogled i mislim da nemaju pojma šta će sa njom da urade. Mislim da je to istina, ali to je samo primer, a da ne pričam u kakvim uslovima su radili i rade glumci Narodnog pozorišta. To je strašno, a mi smo sa opremom koja nije bog zna šta postali vrhunsko mesto zato što imamo čiste tuševe. Setimo se vremena kada je Ljubiša Ristić radio u Su-
Urban kaže da operete uglavnom i doživljavamo da su “trala-la”, ali napominje da njegova predstava nije takva
botici i kada su se okupljali odbori i razmatrali da nam treba pozorište, samo niko ne zna kakvo, a svi se prave da znaju i vrlo su nezadovoljni - rekao je Urban. U predstavi ima 15 songova, od kojih je deset komponovao Arpad Serda, za pojedine je Urban dobio odobrenja autorskih agencija, dok narodne pesme koje će publika čuti ne podležu pitanju autorskih prava. Glumac Boris Kučov smatra da je jako bitno, s vremena na vreme, da glumci i pozorišta reaguju na sami sebe. - Opereta je dobar način da damo refleksiju na sami sebe i da se izrazimo. Kroz operetu možemo mnogo stvari da isprobamo koje do sada nismo radili i bitna je stanica našeg života kada pokušavamo da kroz ples, humor i sjaj izražavamo mišljenje. Igraju Dina Dedović Tomić, David Buboš, Gabor Mesaroš, Boris Kučov, Andrea Verebeš, Blanka Horvat, Timea Filep kojaaa je i koreografkinja. Arpad Serda je kompozitor. Kostimografkinja je Marina Sremac, dramaturzi su Tamaš Olah i Kornelija Goli, a saradnica za grafičku izradu je Viktorija Kresanko.