Pop kultura by Ringier Axel Springer

Utorak 16. mart 2021. Blic broj 8637 www.blic.rs

POP&Kultura Dva veka od rođenja čuvenog Šarla Bodlera

Toliko godina živim na ivici samoubistva Bog ili Satana? Anđeo, Sirena, Šta mari, činiš li – o, mirise, sjaju, Svilooka vilo, kraljice ljubljena! Svet manje odvratnim dok nam dani traju! - stihovi su velikog pesnika Šarla Bodlera (1821–1867). Ispisao ih je u pesmi “Himna lepoti”, a Biblioteka Matice srpske, povodom dve stotine godina od rođenja čuvenog francuskog poete, priredila je elektronsku izložbu građe iz svojih zbirki koja se može pogledati na njihovom sajtu (www.bms.ns.ac.rs) do kraja marta. Tatjana Nježić

Bodler prvo postaje poznat u pariskim umetničkim krugovima i upoznaje svoju muzu - mulatkinju Žanu Dival, glumicu i balerinu, a više su nego rečita njegova dva crteža Žane Dival (1858– 1860), obuhvaćena izložbom

2 POP&Kultura

Naslovna

Prateći faktografsku nit njegove biografije autorke Sonja Ivanović i Daniela Kermeci predstavile su publici pesnikove fotografije, crteže, faksimile pisama, rukopisa pesama, naslovnice... Izložba je i deo programa u okviru manifestacije „Mesec frankofonije”, koju organizuje Francuski institut u Srbiji.

Tutor

Rođen u Parizu 1821, preteča i utemeljitelj modernizma Šrl Bodler, u ranom detinjstvu je ostao bez oca. Majka, sa kojom je celog života imao blizak odnos, preudala se za komandanta Opika s kojim je imao složene odnose. Godine 1833. primljen je u internat gimnazije u Lionu gde je boravila njegova porodica, a 1836. biva primljen u internat pariske gimnazije „Luj Veliki”, da bi ga 1839. izbacili iz zbog nediscipline, no ipak uspeva da položi maturski ispit. Izložba obuhvata i pismo majci u kome, između ostalog, kaže: “Preklinjem Te poštedi me prekora. Pomisli da već toliko, toliko godina živim na ivici samoubistva…” Nakon završene srednje škole, kako to neretko biva, hteli ili ne, talenat radi svoje te Šarl sklapa prva književna poznastva i odaje se boemskom životu. U nameri da ga odvoje od loših navika, pa i od nastojanja da postane pisac, majka i očuh ga 1841. šalju na putovanje na istok. No, on se ubrzo vraća, potom postaje poznat u pariskim umetničkim krugovima i upoznaje svoju muzu - mulatkinju Žanu Dival, glumicu i balerinu. Revije “Le Tintamarre” i “La Démocratie pacifique” 1843. odbijaju njegove članke smatrajući ih opasnim i nemoralnim. U to vreme već je napisao petnaestak pesama iz danas proslavljene zbirke “Cveće zla”, a 1844. zbog nagomilanih dugova, gospođa Opik pokreće proceduru za njegovo stavljanje pod sudsko starateljstvo

“Cveće zla” „Vi znate da sam ja oduvek smatrao da je cilj književnosti i umetnosti stran moralu, i da mi je dovoljna lepota koncepcije i stila. Ali videćete da je ova knjiga, čiji je naslov “Cveće zla”, zaodenuta zlokobnom i hladnom lepotom; napisana je sa žarom i strpljenjem. Uostalom, dokaz njene pozitivne vrednosti je u svom zlu koje joj se pripisuje. Knjiga u ljudima budi bes... Osporavaju mi sve, stvaralački duh, čak i poznavanje francuskog jezika. Briga me za sve te imbecile, jer znam da će ovo delo, sa svim svojim kvalitetima i manama, prokrčiti sebi put u sećanje obrazovane publike i pronaći svoje mesto pored najboljih stihova Igoa, Gotjea, čak i Bajrona.” Pismo Š. Bodlera majci od 9. jula 1857.

i dodeljuju mu tutora - gospodina Ansela, javnog pisara u Neiju. Svoje prvo potpisano delo “Salon”, brošuru sa žutim koricama, objavljuje 1845. U junu te godine pokušava saoubistvo napisavši testament u kome sve ostavlja svojoj ljubavnici Žani Lemer, alijas Žana Dival, a već sledećeg meseca ulazi u novi sukob sa porodicom i prekida vezu sa očuhom.

Seks, smrt i kazna

Godinu dana kasnije objavljuje zbirku ružičastih korica na kojima najavljuje sledeću knjigu pesama “Lezbejke”, koja će 1857. postati “Cveće zla”. Revolucionarne 1848. pristupa Centralnom republikanskom društvu koje je

„Osećaj ‘usamljenosti’ prati me još od detinjstva. Uprkos porodici – a često i kada sam bio sa svojim drugovima – osećao sam se beskrajno usamljen.” Š. Bodler, “Moje ogoljeno srce”

osnovao Blanki i učestvuje u pobunama. Sa svojim prijateljima pokreće list “Javni spas” koji će izaći u samo dva broja, a 1849. u časopisu “La Liberté de Penser” objavljuje prevod Edgara Alana Poa. Iste godine odlazi u Dižon, gde mu se 1850. pridružuje Žana Dival, a zbog neretkih poseta “prodavačicama ljubavi” javljaju se i prvi simptomi sifilisa. Više su nego rečita njegova dva crteža Žane Dival (1858-1860), obuhvaćena izložbom. Tokom 1852. objavljuje članak o paganskoj školi, prvu ozbiljnu studiju o Edgar Alan Pou, prekida vezu sa Žanom Dival, posvećuje i anonimno šalje gospođi Sabatje pesmu „Preveseloj ženi” koja će, pod naslovom „Preveseloj” biti jedna od šest osuđenih pesma “Cveća zla”, na čijim stranicama su među glavnim temama seks i smrt, što se smatralo skandaloznim, zatim lezbejska ljubav, tuga, korupcija, vino… Rukopis te danas čuvene knjige 1857. dobija izdavač Pule-Malasis, u junu počinje njena prodaja u tiražu od 1.300 primeraka, a “Le Figaro” zauzima neprijateljski stav i prema pesmama i pesniku. Slučaj završava na sudu i javni tužilac 16. jula

naređuje obustavu dalje prodaje knjige i pokreće sudski postupak protiv autora i izdavača. Bodler dobija kaznu od tri stotine franaka, a njegovi izdavači Pule-Malasisu i Broazu u iznosu od sto, i naređuje se da se šest pesama izbaci iz zbirke! Između ostalog, dve godine kasnije objavljuje studiju o Teofilu Gotjeu, poeme „Samrtni ples”, „Sizina”, „Putovanje”, „Albatros”… “Cveće zla”, prošireno sa 35 pesama, dobija drugo iz-

Ja te volim kao Ja te volim kao noći drugo lice, O posudo tuge, o ti ćutalice, I sve više tvoj sam što bežiš od mene, I s podsmehom većim, sazvežđu, opsene, Umnožavaš prostor koji mi razdvaja Opružene ruke od plavih beskraja. Polazim u napad, na juriše tmurne, Kao na leš dragi kad zbor crva jurne, I sve obožavam, o zveri svirepa! Do hladnoće kojom većma si mi lepa!

danje 1861. U to vreme Žana Dival je u bolnici, pesnikova materijalna situacija i zdravstveno stanje bivaju sve teži i on iznova pokušava samoubistvo… U Belgiju, povodom koje nastaje knjiga “Sirota Belgija”, odlazi 1864. Nekoliko godina kasnije, tačnije 1866. dobija podršku i pohvale pesnika mlađe generacije, među kojima i Stefana Malarmea i Pola Verlena. No, tokom marta dolazi u veliku zdravstvenu krizu, ima ozbiljnih moždanih problema zbog čega govori teško i nerazumljivo, a desna strana tela mu je paralizovana. Iz briselske bolnice prelazi u parisku kliniku “Dima”... Međutim, bolest je uzela maha, korišćenje opijuma uzelo svoj danak i sa ovoga sveta odlazi 31. avgusta 1867. Sahranjen je na groblju Monparnas, vremenom postao jedan od najvažnijih pesnika svih vremena, a i za života je uticao na književno stvaralaštvo drugih. Flober, koji je na svoj način bio impresioniran njime, napisao mu je: “Pronašli ste način za obnavljanje romantike… Poznato je da ste nepopustljivi kao mramor i prodorni kao engleska magla.” (Prevod Momir Nikolić)

POP&Kultura 3

Dragoljub Đuričić (1953-2021)

Odlazak bubnjara koji je nosio ritam promena

Njegov prepoznatljivi način sviranja u kome uvek postoji balans između emocija i tehnike učinio ga je izuzetno poštovanim, dok je njegova komunikativna priroda doprinela da on postane jedan od najpopularnijih jugoslovenskih muzičara

Ako srce ne otkuca tri puta u ritmu, četvrti put neće ni otkucati, govorio je bubnjar Dragoljub Đuričić (68) koji je preminuo juče u bolnici “Dragiša Mišović” u Beogradu od posledica korona virusa.

Više od 6.000 nastupa

Krajem ‘72. godine osniva svoju grupu “Veritas” koja se brzo probila. Godine 1975. seli se u Beograd u želji za daljim napredovanjem. Priključuje se grupi “Ribelli” sa kojom nastupa po čitavoj SFRJ prateći gotovo sve popularne pevače pop i rok muzike tog vremena. Krajem 70-ih i početkom 80-ih godina, Đuričić je svirao u dva poznata benda: prvo u “YU grupi” (2 godine), a zatim u “Leb i Sol” (6 godina), a 1987. godine prelazi u hard rok grupu “Kerber”, nakon čega se ponovo vratio u “Leb i Sol”. U međuvremenu je sarađivao sa velikim brojem različitih – od svetski najpoznatijih do alternativnih umetnika. Snimio je 70-ak albuma, što kao studijski muzičar, što kao član grupa u

kojima je svirao. U karijeri je odsvirao više od 6.000 koncerata na svim kontinentima sem Antarktika. Od 1997. godine vođa je orkestra koji prati najpopularnijeg pevača na Balkanu Zdravka Čolića. - To je sve toliko divno i utkano u moj život, svaka grupa na svoj način, njihova različitost me je ovoliko

Otpor kao otpor je prošlost, možda je i degradirao, ali bubnjevi su ostali. I svi ih se sećaju, oni su bili i ostali signal neke vere i pozitivnosti otvorila i raširila. Dakle, moje davanje njima me je napravilo ovakvim, posebnim i sigurnim. Dakle, ja sam sa bubnjevima izađem nekada i pred 300 do 40.000 ljudi i nemam nikakav strah da neću uspeti - govorio je Đuričić. Njegov prepoznatljivi način sviranja u kome uvek postoji balans između emocija i tehnike učinio ga je izuzetno poštovanim, dok je njegova komunikativna priroda doprinela da on postane jedan od najpopularnijih jugo-

foto: Dalibor Danilović

Čuveni muzičar koji je svirao u grupama “Leb i sol”, “YU grupa”, sa Đorđem Balaševićem i Zdravkom Čolićem, kao i sa drugim poznatim izvođačima, mesec dana je bolovao od opakog virusa, a hospitalizovan je 24. februara. Njemu se stanje pre pet dana poboljšalo i bio je skinut sa respiratora, ali je, nažalost, danas izgubio bitku sa bolešću. Rođen je 1953. godine na Cetinju. Početkom 70-ih godina u Herceg Novom sa svojim školskim drugovima osnovao je prvu grupu pod imenom “The End”, zatim grupu “Krune”, da bi se ‘72. priključio već poznatoj grupi “Egzodus”.

4 POP&Kultura

Pozorište

Dragoljub Đuričić (1953-2021) Đuričić je bubnjeve izbacio u prvi plan i ubacio ih u grupu vodećih solističkih instrumenata

slovenskih muzičara uopšte. Đuričić je jedan od retkih koji je prekršio pravilo da bubnjari nemaju svoj “opis radnog zadatka”, već je bubnjeve izbacio u prvi plan i ubacio ih u grupu vodećih solističkih instrumenata. - Muzika je bazirana na ritmu, život je baziran na njemu. Ako srce ne otkuca tri puta u ritmu, četvrti put neće ni otkucati - govorio je Đuričić.

bubnjeva se seća u Beogradu čitav svet… Otpor kao otpor je prošlost, možda je i degradirao, ali bubnjevi su ostali. I svi ih se sećaju oni su bili i ostali signal neke vere i pozitivnosti, ali to se ne odnosi na one koji su bubnjeve zloupotrebili - kazao je u jednom

Bubnjevi otpora

Ono po čemu će takođe postati upamćen jeste kada je za vreme građanskih demonstracija 1996/1997. predvodio grupu od 30 bubnjara. Za doček 1997. godine svirao na centralnom gradskom trgu pred oko milion ljudi koji su iz protesta prema tadašnjoj vlasti izašli na beogradske ulice. U organizaciji pokreta “Otpor”, svirao je na koncertu priređenom u čast dočeka 2000. Pravoslavne Nove godine pred oko 200.000 ljudi. Svirao na velikom broju protestnih skupova širom Srbije do pada tadašnjeg režima 2000. godine. - Vidite li kako se i ko grabi oko politike kao da nas to baš toliko interesuje, pa kada se skine sa funkcije odmah ga podaništvo i poltronstvo briše i niko ga se ne seća, a

od intervjua. Dragoljub Đuričić se bavio se i slikarstvom, imao je 17 samostalnih izložbi u bivšoj Jugoslaviji. Čuveni bubnjar poslednje mesece života proveo je daleko od očiju javnosti. Tokom pandemije, Dragoljub se povukao u medijsku ilegalu

Čuveni bubnjar poslednje mesece života proveo je daleko od očiju javnosti. Tokom pandemije, Dragoljub je vreme posvetio voćarstvu

i vreme posvetio voćarstvu. Gajio je voće u svojoj bašti te fotografije često postavljao na društvene mreže, ne skrivajući koliko ga to opušta i čini srećnim. U jednom od poslednjih intervjua, govorio je o tome šta njegov život čini ispunjenim. Na pitanje šta u njemu budi sećanje na dane kada mu je majka sedmično ili mesečno kupovala jednu karamelu, za crnogorsku “Graciju” odgovorio je: - Ukus je svakako manje značajan, iako je svež kao da su od juče. Osećanje šta znači radovanje, to je osećaj koji me ni danas ne napušta. Danas deca odrastaju, a da ne znaju šta je osećaj radovanja malim stvarima. Život je satkan od malih radovanja, isprepletan je sitnicama, jer je krupnih sitnica vrlo malo. Krupan je završetak škole, ženidba, postajanje roditelja, dok male sitnice koje se događaju svaki dan život čine ispunjenim - kazao je. Pored uspešne muzičke karijere Dragoljub Đuričić bio je najponosniji što je otac dvojici sinova, Milanu i Andriji iz vanbračne veze sa rediteljkom Alisom Stojanović. - U šali kažem kako imam dva sina - jedan je stariji, a drugi mlađi od mene. Tako i jeste, pošto je Milan mnogo ozbiljniji i pametniji od mene. A i Andrija je divan momak i ozbiljan sportista - ispričao je Dragoljub pre izvesnog vremena. Takođe je o unucima govorio s velikim ponosom pa je letos podelio fotografiju uz koju je napisao da je veoma srećan čovek, jer su unuci nasledili talenat i interesovanje za muziku. Ivana Mikić, Jovana Kos

Igra u igrinoj igri Na sceni Narodnog pozorišta Beograd 19. marta je premijera predstave „Iluzije“ koju je po čuvenom komadu Pjera Korneja režirao Nikola Zavišić. Kako je naveo, Pjer Kornej u svojoj komediji „Komična iluzija“ (ili „Pozorišna iluzija“) bavi se pozorištem kao magičnim mestom koje je sposobno da stvara utvare i prikaze koje do tog trenutka nisu postojale. - Polazeći od Korneja mi smo priču o pozorištu, transponovali u 21. vek - kazao je Zavišić. Po njegovim rečima, predstava prikazuje generalnu probu predstave te je dodat i svakodnevni govor kakav se zbiva tokom rada na predstavi, između replika, dok se čeka izlazak na scenu... Odnosno, igra u igrinoj igri. Napominje i da Kornej već u samom naslovu daje ključ. - Govori nam da je teatar opsena u kojoj je sve moguće, da smo ušavši u prostor za igru već prihvatili ideju o igri samoj, o tome da smo, kao publika sa jedne i mi deo te igre u kojoj namerno i svojevoljno pristajemo da verujemo da je to što gledamo stvarno, da ti ljudi sa scene nisu oni sami već da predstavljaju nekog drugog. To je iluzija na koju pristajemo jer nam je duh željan igre, iluzije, opsene, željan prodora u druge svetove, dimenzije koje ne postoje. U krajnjoj liniji, svi želimo da kontrolišemo makar mali deo vremena ispred nas, da verujemo da od našeg mentalnog procesa ipak nešto zavisi, ako ništa drugo onda taj zajednički čin koji se odigrava, odnosno pozorišna predstava. Na jučerašnjoj konferenciji za novinare povodom najave premijere pomenuta je i legendarna predstava Jugoslovenskog dramskog „Pozorišne iluzije“. No, kako je rečeno, ne treba porediti jer je ovu radila generacija koja ima svoj rukopis u ovom vremenu, kao što je ondašnja imala svoj pečat u datom dobu. U glumačkoj ekipi je i Anastasija Mandić (Glumica i Liza) koja je, između ostalog, kazala: - Radeći predstavu, ulogu, pitala sam se i ima li pozorište smisla u ovom i ovakvom vremenu i trenutku, imamo li pravo na igru, na predstave koje nisu samo angažovane već su i komične, posvećene teatru... Odgovor sam našla u Kornejevom stihu: „Zar za srećom svojom ne traga svak živi.“ Zoran Ćosić je istakao da

mu je u građenju likaova (Glumac, Pridaman i Žeront) uporišna tačka bila: “Odbrana etike i estetike, časti pozorišta.” Pojašnjavajući svojevrsno izmeštanje „Iluzija“ u 21. vek, reditelj navodi i: - Polazeći od Korneja, nastavili smo svoj put stvarajući svoj svet. Svet koji se tiče upravo glumaca pred vama i autorskog tima koji je predstavu stvarao danas i ovde, u okolnostima koje radije ne bih pominjao, zbog njihove jezive svakodnevnosti. Dovoljno je reći da već godinu dana ne živimo ni onako nenormalno kako smo do tada živeli, već sada opterećeni još i pandemijom nepoznatog virusa kao da mnogostruko manje znamo bilo šta i o sebi i o životu i o tome šta se to uopšte oko nas dešava. Ovo zvuči kao tema Predstavu „Iluzije“ je po čuvenom komadu Pjera Korneja režirao Nikola Zavišić

nekog horor ili naučnofantastičnog romana. Nije. To živimo. Svakog dana. Već dovoljno dugo da je postalo normalno. A nije. Apsurdno je, potpuno van pameti. Naša predstava „Iluzije“, iluzija iluzije, pokušava da nam uz pomoć Korneja i njegovih likova pomeri percepciju i unese nas u drugu dimenziju, u kojoj važe drugačija pravila i ritmovi, a koja je pre svega otvorena i vedra, razigrana i sumanuta, ali sa ipak doslednom dozom vesele melanholije. U glumačkoj ekipi je i Ivan Bosiljčić koji neće igrati premijeru, jer se oporavlja od korone, već će u ulozi Reditelja i Klendora biti Nikola Vujović, a kasnije će verovatno igrati u alternaciji. Sem pomenutih, u glumačkom timu su i Miloš Đorđević, Sena Ćorović, Nemanja Stamatović, Bogdan Bogdanović. Kostimografiju potpisuje Bojana Nikitović, scenografiju reditelj, a muziku Anja Đorđević. Tatjana Nježić

POP&Kultura 5

Irena Blagojević

Ne pronalazim se u instant slavi Najlepše je stvarati svoju muziku i danas to smatram svojim najvećim postignućem. Verovatno je to nešto što me čini drugačijom pojavom na domaćoj muzičkoj sceni - kaže Irena Blagojević. Neven Džodan Kantautorka Irena Blagojević objavila je treći album “Pero”, čijih devet novih pesama predstavljaju logičan nastavak njenog soul džez stila sa primesom pop muzike, kakav je zabeležen na prethodnim izdanjima “Jutro bez ljubavi” (2010) i “Blistavi grad” (2016).

Pored vašeg glasa, osobenosti i snage interpretacije, vas izdvaja i sviranje džeza na flauti. Vi ste i diplomirali na ovom instrumentu na FMU. Otkud ljubav prema flauti i u kom momentu je pevanje postalo vaš primarni izraz? - Flauta je u smislu muzičkog izraza i bila moja prva ljubav, počela sam da sviram sa devet godina u muzičkoj školi i jako zavolela taj instrument. Pevanje je došlo par godina kasnije i tako isprepletano sam se bavila i flautom i pevanjem. Svirala sam na mnogim koncertima širom zemlje, osvajala domaće i strane nagrade u klasičnoj muzici, svirala u kamernim sastavima, radila dugo godina i kao profesor flaute. Nakon svršene muzičke akademije u Beogradu,

počela sam se interesovati i za druge žanrove pop, fank, džez i počela sam da ih sviram, naravno uz pevanje. Tada sam već uveliko pevala, a izdvojila bih na primer prvu nagradu na Beogradskom proleću u večeri mladih nada koja mi je omogućila da predstavim našu zemlju na Sveslovenskom bazaru u Kijevu, gde sam takođe osvojila prvu nagradu za interpretaciju. Pre samostalne karijere, postali ste prepoznatljivo lice iz takmičenja “3K dur”, sarađivali ste sa brojnim popularnim pevačima. Kako ste nakon toga odlučili da se bavite džezom, a ne nekom komercijalnom vrstom muzike? - Da, “3K dur” je bio jedno divno i izazovno iskustvo, upoznala sam sjajne ljude kroz tu emisiju i stekla dosta pevačkog Volela bih da budem lep primer mladim talentovanim ljudima da je moguće graditi svoj muzički put, a ne prodavati se na način na koji ne zeliš

Na novom albumu svaka pesma nosi drugačiju emociju i energiju. Čime ste se vodili dok ste stvarali ovaj album? - Pre svega, kao i dosad, da stvorim nešto kvalitetno, različito u emocijama i raspoloženjima. Poželela sam da svaka pesma ispriča neku priču u kojoj se možemo prepoznati. “Milo moje”, “Putniče”, “Ljubav” samo su neka razmišljanja koje sam pretočila u muziku na novom albumu “Pero”.

iskustva u živim nastupima. Pevala sam sa mnogim kaver bendovima, prateće vokale raznim zvezdama i smatram da kroz to treba proći da bi se formirao kao profesionalac. Oduvek sam osećala sebe u soul i džez muzici i u jednom trenutku odlučila sam da beskompromisno zaokrenem karijeru i počnem da radim isključivo ono što želim, što je u skladu sa mnom i mojim muzičkim uverenjima. Srećom, ispostavilo se da nisam pogrešila. Vi ste autor tekstova, muzike i aranžmana za većinu pesama koje ste snimili. To nije tako čest slučaj na domaćoj sceni? Koliko je to zahtevno i u čemu najviše uživate? - Slažem se da nije lako, ali ljubav prema muzici je veća. Najlepše je stvarati svoju muziku i danas to smatram svojim najvećim postignućem. Verovatno je to nešto što me čini drugačijom pojavom na domaćoj muzičkoj sceni. Pre petnaestak godina moj, danas pokojni, prijatelj Nebojša Zulfikarpasić, gitarista, čovek koji je odsvirao mnoge domaće albume, bio mi je velika muzička podrška i motivisao me da počnem da stvaram svoju muziku na čemu sam mu zauvek zahvalna. Tako je počelo moje muzičko putovanje sa albumima. Vaš džez-pop donosi melanholičnu atmosferu, pogotovo prošli album. Koliko zapravo otkrivate sebe u pesmama? - Album “Blistavi grad” ima atmosferu starih dzez albuma, što sam i želela u tom trenutku, postojala je u meni baš takva inspiracija, dosta melanholije, žudnja za prošlošću, uspomenama, nekakva regresija. Svako ko stvara muziku je i sam muzika, drugačije ne bi moglo, a ni valjalo.

foto: vladimir petrović

Mnogi koji su slušali album su prvo primetili tri obrade starih narodnih pesama: “Jutros mi je ruža procvetala” u sving fazonu, “Bolujem ja” je sada čistokrvi bluz, a “Imam jednu želju” u fank ritmu. Koliku odgovornost nose nova interpretacija i drugačiji aranžmani od onog na šta su slušaoci navikli? Kako ste odabrali baš ove pesme? - Te pesme ističu se već same po sebi jer ih publika prepoznaje, dosta teže je sa autorskom muzikom. Pesme koje ste pomenuli izvorno pripadaju svima i često to može biti mač sa dve oštrice, ali pošto volim izazove, one su me jako inspirisale na ove neobične aranžmane. Realno gledano, “Bolujem ja” već je bluz narodne muzike, a u mom aranžmanu postao je pravi bluz. Volim sve pomenute pesme i zato sam poželela da im poklonim neki drugačiji život za neke

buduće generacije.

Ono što je takođe specifično jeste da sarađujete sa najboljim domaćim muzičarima, koji imaju svoje karijere, da sad ne nabrajamo sve... Koliko je teško okupiti takvu ekipu? - Da, zaista sam privilegovana radom sa izuzetnim muzičarima sa domaće scene, iako su to ljudi manje poznati širem auditorijumu, to su oni iza kojih će nešto zaista kvalitetno ostati. Mislim da i oni sami vole kreativce i jedni druge inspirišemo da uradimo nešto sjajno. Teško je jedino ka-

da ima dosta nastupa pa zato imam dve uigrane ekipe da prevaziđemo eventualna preklapanja, ali to se naravno odnosi na vreme pre kovida. Bavite se vrstom muzike koja ne donosi brzi novac i instant slavu. Šta vas motiviše da istrajete u tome što radite? - Motivacija je pre svega u ljubavi prema muzici, davno sam je odabrala za životno zanimanje, ali i ona mene. Kada krenete iskreno tim putem, o tome se uopšte ne misli, a kada je takav pristup jedno prati drugo, način se rodi. Zarada ne mora biti samo od koncerata već na razne načine, časovi pevanja, komponovanje, razne muzičke saradnje itd. Ne pronalazim se u instant slavi, najbolje je, ali i najteže izgraditi sebe i svoj talenat jer takav temelj je čvrst, a zadovoljstvo je zauvek. Volela bih da budem lep primer mladim talentovanim ljudima da je moguće graditi svoj muzički put, a ne prodavati se na način na koji ne zeliš. Zašto po vašem mišljenju kod nas nema više publike za ovakvu vrstu muzike? - Mislim da nema dovoljno prostora u medijima i ne neguje se kulturna atmosfera kao nešto važno i potrebno. Kada bi se tome pridavala važnost i dalo više publiciteta različitoj vrsti muzike, ljudi bi imali drugačiji odnos prema džezu, klasici, bluzu, fanku i drugim manje komercijalnim žanrovima. Ovako je nametnut isti aršin za sve, nema mnogo izbora i veći deo populacije prihvata isključivo ono što joj se nudi. Pretpostavljam da ste željni koncerata, pogotovo sada sa novim pesmama. Kako preživlajvate ovaj period pandemije? - Iskreno se pronalazim u rečima pesme “Bolujem ja, boluješ ti” jer mi živimo taj trenutak. Svi smo u istoj rupi, mišijoj, a kada ćemo na svetlost dana, niko ne zna, a i kako će nam biti na tom svetlu nakon svega, ostaje da vidimo. Dane provodim kreativno i već uveliko radim nove pesme, ali osećam veliku prazninu u smislu interakcije sa publikom i kolegama. Nadam se nekoj velikoj koncertnoj promociji na jesen gde ću prestaviti novi album i konačno muzicirati na bini.

6 POP&Kultura

Muzička kritika

foto: Elizaveta Parfenova, Yuri B.

„Iz Rusije s ljubavlju“ došla su nam dvojica vrhunskih umetnika, miljenik beogradske publike pijanista Nikolaj Luganski i violončelista Pavel Gamzijanov, potvrđujući koliko je Isidora Sekulić bila u pravu kada je konstatovala: „Rus glumi li, igra li, peva, svira, diriguje, recituje, oslobađa se neko vreme od svoje lične supstance. On alhemički tajanstveno luta iz oblika u oblik, iz smisla u smisao. On izgubi ličnost. On bitiše neko vreme bez funkcije vremena i uzročnosti.“ Piše: Gordana Krajačić Umetnici su postigli izvanrednu komplementarnost i kompatibilnost kao da od rođenja sviraju zajedno, mada je svaki od njih gradio sopstvenu solističku karijeru. Interpretirali su tri velelepne čelo-sonate, prve dve u d-molu (tonalitetu Mocartovog „Rekvijema“ i Betovenove Devete simfonije, pa i Balaševićevog vanvremenskog hita „D-mol“) - najpre testamentnu Debisijevu u kojoj je kompozitor spojio naizgled nespojivo - specifičan impresionistički kolorit sa formalnom preglednošću. Ne znam, doista, u kom su stavu umetnici bili kreativniji: u meditativnoj poetici improvizatorskog Prologa, u bizarnoj eleganciji Serenade, ili u blistavom, poletnom finalu koji se ataka nadovezuje na lirsku meditaciju prethodnog stava. Autor je prvobitno delu dao podnaslov „Pjero se svađa s mesecom“ (oslanjajući se na lik iz italijanske komedije del arte, ali je ubrzo odustao od ove

Miljenik beogradske publike pijanista Nikolaj Luganski

Iz Rusije s ljubavlju ideje smatrajući sonatu „klasičnom u najboljem smislu te reči“). Druge dve sonate pripale su ruskim autorima: Šostakovičeva (takođe u d-molu, opus 40) donela je sasvim drugačiji senzibilitet, ruski deskriptivan, širok, elegičan, u neomeđanim melodijskim linijama enormnog daha, a opet, sa karakterističnom Šostakovičevskom oporom retorikom, mada je ovo njegov rani opus, zapravo prva značajna kamerna partitu-

ra. I kako to uopšte u mladosti biva, delo je preobilno najrazličitijih emocija, lagani stavovi su duboko osećajni, široko razvijeni, meditativni, raspevani, a u trećem beznadežnost se obrušila do pianopianissima. Nasuprot njima, brzi stavovi su iskričavi, energični, čak vehementni; ostinantni motivi u skercoznom drugom stavu u bujnoj deonici klavira donose gotovo orkestarsku podlogu violončelisti, a finalni stav nudi humorni odblesak u kaskada-

“Quo vadis, Aida?” u trci za Oskara, za “Mank” 10 nominacija Američka akademija za filmsku umetnost i nauku objavila je juče zvaničnu listu nominacija za nagradu Oskar, na kojoj se nalazi i film “Quo vadis, Aida?” rediteljke iz BiH Jasmile Žbanić, a film “Mank” Dejvida Finčera osvojio je najviše, ukupno 10 nominacija. Film Žbanićeve o dešavanjima u Srebrenici nominovan je u kategoriji za najbolji strani film,

Violončelista Pavel Gamzijanov

zajedno sa filmovima “Another Round” iz Danske, “Better Days” iz Hongkonga, “Collective” iz Rumunije i “The Man Who Sold His Skin” iz Tunisa, prenosi AP. Nominacije za Oskara putem video-poziva iz Londona objavili su glumica Prijanka Čopra i pevač i glumac Nik Džonas. Film Dejvida Finčera “Mank” osvojio je najviše, ukupno 10 nominacija, za 93. dodelu Oskara, a

prvi put u istoriji su dve žene, Kloi Džao i Emerald Fenel, nominovane u kategoriji za najbolju režiju. Nominacije za najbolji film imaju “The Father”, “Judas and the Black Meshiah”, “Mank’”, “Minari”, “Nomadland”, “Promising Young Woman”, “Sound of Metal” i “The Trial of the Chicago 7”, prenosi agencija Rojters. Za najbolju glumicu nomino-

ma vrtoglavih pasaža u klaviru i pred rastućom ekspresijom violončeliste. Poslednja sonata pripala je Rahmanjinovu (g-mol, opus 19)! Ovde su umetnici bili potpuno na svom terenu, ne samo po nacionalnoj pripadnosti nego i po poznoromantičarskom senzibilitetu s kojim duboko saosećaju. Delo je nastalo u 28. godini kompozitora i to je poslednje njegovo kamerno ostvarenje. U laganom Uvodu kao da su odjeknula zvona sa

kakve ruske bogomolje koja su se raskošno razvijorila poznom slovenskom romantikom kroz rastuće, izgarajuće emocije, sve upečatljivije, iz takta u takt. I sam odličan pijanista, Rahmanjinov je klaviru podario predivne muzičke misli, kako u dugoj introdukciji za treći stav tako i u energičnoj, gustoj akordici finalnog stava, koji je pijanista Luganski doneo bez imalo grubosti i pri najmuževnijim forte oznakama, sve u službi čiste lepote!

vane su Keri Maligan (Promising Young Woman), Frensis Mekdormand (Nomadland), Vajola Dejvis (Ma Rainey’s Black Bottom), Vanesa Kirbi (Pieces of a Woman) i Andra Dej (The United States vs. Billie Holiday). Nominacije za najboljeg glumca imaju Čedvik Bouzmen (Ma Rainey’s Black Bottom), Riz Ahmed (Sound of Metal), Entoni Hopkins (The Father), Geri Oldman (Mank) i Stiven Jeun (Minari). Za Oskara u kategoriji najbolji režiser nadmetaće se Kloi Džao (Nomadland), Li Ajzak Čung (Minari), Dejvid Finčer (Mank), Emerald Fenel (Promising Young Woman) i Tomas

Vinterberg (Another Round). Za najbolju žensku sporednu ulogu nominovani su Marija Bakalova (Borat Subsequent Moviefilm), Glen Klouz (Hillbilly Elegy), Olivija Kolman (The Father), Amanda Sejfrid (Mank) i Juh Jung Jung (Minari). Za najbolju mušku sporednu ulogu nominovani su Saša Baron Koen (The Trial of the Chicago 7), Lesli Odom Džunior (One Night in Miami), Danijel Kaluja (Judas and the Black Meshiah), Pol Raci (Sound of Metal) i Lakit Stenfild (Judas and the Black Meshiah). Ovogodišnja ceremonija dodele nagrade Oskar biće održana 25. aprila.

POP&Kultura 7 Ekskluzivno objavljujemo delove knjige “Istorijski zabavnik – ozbiljno zabavne priče od Drave do Južne Morave“ (Jež izdavaštvo). Priče o genijalnim, originalnim i neverovatnim ljudima „od Drave do Južne Morave“ koji su gurnuti u zapećak sećanja, a koji to nisu zaslužili. Autorka knjige je Aleksandra Bogdanović, novinarka i osnivačica sajta Istorijski zabavnik. Ilustracije za knjigu je uradio Aleksandar Stojšić

Feljton (III)

Branislav Nušić originalan i u smrti Za Branislava Nušića se može reći sve, osim da je bio običan čovek. Najpoznatiji srpski komediograf vodi se i kao pionir retorike kod nas, istaknuti diplomata, novinar i fotograf amater. Vodio je buran i neobičan život o kome je ondašnja raja volela da priča, a tek da čaršija ima čime da ispira usta, Nušić je rešio da originalan ostane i u smrti.

Napravljena po zamisli i izričitoj želji pokojnika, na Novom groblju je osvanula masivna piramida sa teškim crnim vratima, iznad kojih je ćiriličnim natpisom stajalo Kuća Branislava Nušića. Upravo ovo postao je grob slavnog komediografa.

Nušićeva poslednja šala

Istina je da ni danas, decenijama kasnije, ne znamo zašto je Nušić rešio da mu grob

Branislav Nušić umro je 19. januara 1938. godine. Sve kulturne institucije u zemlji odmah su proglasile žalost, a fasada njegovog Narodnog pozorišta u Beogradu uvijena je u crno platno. Reč je bila o, u tom trenutku, najpopularnijem jugoslovenskom piscu, čija su dela Gospođa ministarka, Put oko sveta ili Sumnjivo lice rado izvođena širom zemlje. Čovek koji je mane srpskog naroda pretvarao u komedije i terao suze na oči svima - od ministra do poslednjeg ćate, sa tugom je ispraćen na večni počinak. Na Novo groblje sjatile su se hiljade Beograđana. A onda se gradom pronela vest - Branislav Nušić izveo je svoju poslednju šalu.

bude u obliku piramide. Zbog ovoga, verovatno baš onako kako je pisac i zamislio, prestonička javnost dugo je prepričavala ovaj događaj i nagađala o razlozima. Neke od ovih priča prerasle su u čitave teorije zavere i počele da žive nezavisan, potpuno odvojen život od lika i dela autora. Jedni su pričali da je Nušić bio mason najvišeg reda, pa da je zbog toga tražio da

foto: Aleksandar Stojšić

Kuća Branislava Nušića

Napravljena po zamisli i izričitoj želji pokojnika, na Novom groblju je osvanula masivna piramida sa teškim crnim vratima mu grob bude u obliku najpoznatijeg simbola ovog tajnog društva. Drugi su u pola glasa govorili da je pisac tražio piramidu kako bi izbegao da mu se neko uneredi na grobu. Bilo je i onih koji su se kleli kako su čuli da je taj neko niko drugi nego Nušićeva tašta, sa kojom je on bio u zavadi i koja se zaklela da će dočekati da ga sahrani i ostavi mu smrdljivi paketić na grobu. Oni nemaštovitiji isticali su i jedno realnije objašnjenje - kamenje naslagano u obliku piramide postalo je grob mnogih znanih i neznanih junaka, koji su svoje kosti ostavili u balkanskim i Velikom ratu. Nušićev jedini sin bio je jedan od njih. Strahinja Ban je kao dobrovoljac, pripadnik Skopskog đačkog bataljona, poginuo 1915. godine. Bila je to rana koja u Nušićevom srcu nikada nije zarasla. Birajući da bude sahranjen u piramidi, možda se u večnosti približio svom jedincu.

Nagrada

Dvostruki dobitnik priznanja za najbolji dramski tekst

Milan Milovanović, pisac iz Novog Sada, dve godine zaredom pobeđuje na konkursu “Branislav Nušić”

Dve godine zaredom na konkursu za najbolji dramski tekst „Branislav Nušić“ koju dodeljuje Udruženje dramskih pisaca Srbije, nagradu je dobio Milan Milovanović, pisac iz Novog Sada. Milan Milovanović je rođen 1972. godine. Živi i radi u Novom Sadu. Piše poeziju, prozu i drame koje je objavljivao časopisima, a neke drame su mu izvedene na sceni. Godine 2019. njegov tekst „Anestezija“ žiri u sastavu Aleksandar Volić, Stojan Srdić i Zoran Đikić nagradio je kao najbolji uz obrazloženje da delo precizno i iskreno prikazuje posledice oslobođenog opšteg zla koje je definitivno

nemoguće zauzdati, i protiv koga se svaki pojedinac mora boriti u mračnoj budućnosti koja je već počela. „Ako se blagovremeno ne recikliramo, propast je neminovna, upozoravajuća, zastrašujuća. Tematika ove futurističke drame, živih likova, ubitačno tačnog i tečnog dijaloga znalački vodi dramsku radnju ka kulminaciji.“ Dve hiljade i dvadesete godine Milavanovićevu dramu „Besmrtnik“ je nagradio žiri u sastavu prof. dr Boško Suvajdžić, Momčilo Kovačević i Saša Gabrić, uz obrazloženje: „...da su na 41. anonimni konkurs pristigla 24 teksta. Među rukopisima zrelošću dramaturške obrade

teme, dinamičnošću radnje i doslednom karakterizacijom likova posebno se izdvojio tekst ’Besmrtnik’, koji je jednoglasnom odlukom žirija dobitnik ovogodišnje nagrade. Autor Milan Milovanović univerzalnu temu smeštenu ’negde na marginama Evrope’ o vlasti, moći, prijateljstvu, ljubavi, preljubi, doslednosti i prevari, sa blagom aromom antičkih tragedija i šarmom šekspirovskih zapleta, predstavljena na svež i originalan način.“ Nagrađeni pisac, inače skroman i udaljen od velegradskih dešavanja, stvara u Novom Sadu, u Srpskoj Atini, kaže: „Zaista sam počastvovan, ali

nisam očekivao da će moje drame dve godine zaredom biti nagrađene ovom prestižnom nagradom. Međutim, potajno sam verovao da svojim kvalitetom moji tekstovi to i zaslužuju. Kao autoru, neizmerno mi prija ovo priznanje i daje mi nadu da će se konačno probuditi interesovanje pozorišta da ožive moje drame.“ „Anestezija“ je distopijska drama koja, zapravo, predstavlja sumu mojih strahova o eventualnoj mračnoj budućnosti običnih ljudi. Nasuprot njoj, „Besmrtnik“ je drama koju sam napisao davnih godina, prikazuje vladara bolesnog od neograničene vlasti i moći. Milan Jeličić

Utorak 16. mart 2021. Blic broj 8637 www.blic.rs

POP&Kultura Dva veka od rođenja čuvenog Šarla Bodlera

Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić Email: kultura@ringier.rs

Muzika

Dafina Dostanić

Poznati ansambl “Holland Baroque” (Holandski barok) održaće koncert u sredu, 17. marta, u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine sa početkom u 19 časova, u saradnji sa ansamblom “Beogradski barok”. Uz pridržavanje svih epidemioloških mera, publika će imati jedinstvenu priliku da čuje program pod nazivom “Mundus inversus”, koji donosi presek žanra italijanskog instrumentalnog koncerta 17. i 18. veka, u širokom rasponu od končerta grosa, preko virtuoznog koncerta do rokoko stila. Saradnja dva ansambla je ostvarena kao deo serije koncerata “Evropa u gostima 2021”, a na inicijativu violiniste Katarine Aleksić, koja je član oba ansambla, u Srbiji i Holandiji, a sa kojom smo razgovarali o predstojećem nastupu. - Oba ansambla su mi podjednako draga, i zadovoljstvo je muzicirati i u jednom i u drugom. Oba ansambla blagonaklono gledaju na moje uklapanje obaveza između njih, a važnu ulogu u tome igra i moj treći, ili, ako želite, prvi i najveći ansambl, Simfonijski orkestar RTS-a, u kojem već 15 godina delujem na poziciji koncertmajstora. Podrška dolazi sa svake strane podjednako, holandske i srpske, i u mom novopokrenutom projektu “Evropa u gostima 2021” mi pomažu svi, prijatelji, kolege, rukovodstvo orkestra, porodica, rodbina, mediji, sponzori... Razlike između ansambala su najčešće tehničke prirode i tiču se boljih ekonomskih i organizacionih uslova u kojima holandske kolege stvaraju, pod punom podrškom holandske vlade, kulturnih fondova i holandske krune. Beogradski barok je u nešto drugačijoj poziciji, još uvek u pionirskom pokušaju promovisanja barokne muzike na istorijskim instrumentima, ali tokom godina rada, rezultati su vidljivi, a

Odgovor na promene u kulturnom životu foto: Zlatko Kostić

Onemogućena da putujem u Evropu, poželela sam da Evropa dođe kod mene, kaže poznata violinistkinja Katarina Aleksić, inicijatorka koncerata “Evropa u gostima 2021”.

ovakav koncert i međunarodna saradnja u ovim okolnostima je svakako svojevrsna kruna tih napora. Sa umetničke i muzičke strane gledano, mislim da svakom od mojih ansambala doprinosim na dobar način, upravo zbog stalne razmene ideja, znanja, ljubavi prema muzici i predanom radu i nepresušnom entuzijazmu. Otkako je krenula pandemija i kod nas i u svetu, nemamo često priliku da ugostimo muzičare iz inostranstva? - Posledice pandemije su vidljive i u kulturnom životu, kao i u drugim sferama. Upravo ograničenje mobilnosti umetnika u vreme pandemije i pokušaj da se taj problem prevaziđe čine srž ideje projekta “Evropa u gostima 2021”. Ovaj projekat je odgovor na promene u kulturnom životu koje su nastupile usled situacije uzrokovane pandemijom. Muzika i kul-

tura, uopšte, jesu sektori koji su pretrpeli težak udarac. Osim otkazivanja i zatvaranja kulturnih manifestacija, i zatvaranje granica je otežalo razmenu znanja, iskustava i umetničkih ideja. Onemogućena da putujem u Evropu, poželela sam da Evropa dođe kod mene. Prvi put gosti iz Holandije dolaze u Beograd. Koliko su upoznati sa našim muzičkim nasleđem? - Znam da su veoma zainteresovani za muziku Balkana i za karakteristične mešovite ritmove. Poznaju mnoge srpske muzičare koji su se odselili u Evropu da tamo žive i rade, i svi su bez greške čuli za srpsku trubu. Ja ponekad volim da im otpevam po koju srpsku narodnu pesmu, i njih uvek zadivi emocija koja u tim momentima nezadrživo izbije iz mene... Mi smo mnogo dublje povezani sa tradicionalnom muzikom nego što je

to slučaj sa ljudima sa Zapada, i to smatram našim velikim bogatstvom. Da li je teže izvoditi ovakvu vrstu muzike na baroknoj violini ili na običnoj? - Sviranje barokne muzike na istorijskim instrumentima podrazumeva i posebnu tehniku i drugačije instrumente. Violinu sviram od svoje sedme godine, ali barokna violina mi je na neki način promenila život, pogled na modernu violinu i muziku, uopšte, kroz svest o tome kakva je violina bila pre nego što je postala današnja violina kakvu svi znamo. U školi nas o tome nisu učili, da je sve u vezi s današnjom violinom postalo kroz baroknu violinu, što ja sada pokušavam da prenesem učenicima na novootvorenom odseku za baroknu muziku u Muzičkoj školi “Slavenski”, gde se odskora pomalo bavim i pedagoškim radom.