Utorak 23. april 2019. Blic broj 7968 www.blic.rs
POP&Kultura Intervju
Ljubomir Bandović
Foto: M. đoković
Ljudi vole dobre ljude, barem na sceni
2 POP&Kultura
Intervju Na snazi je zakon bogatijeg, zakon tatinog sina, zakon kuma... Živimo u sistemu u kome nije pametniji bolji, a snažniji jači, ne, bogatiji je i pametniji, i bolji, i jači - kaže veliki glumac Ljubomir Bandović.
glumac večeri, a gledaoci su s pažnjom pratili i okrugli sto nakon predstave. U datom trenutku ponoć se već bližila, atmosfera ushićenja nije jenjavala, a Ljubomir Bandović je u razgovoru za “Blic” zdušno govorio o Iliji Čvoroviću, drugim svojim ulogama, vremenu u kome živimo, manipulaciji…
Tatjana Nježić Razgovor sa čuvenim glumcem rađen je nedavno, na festivalu Nušićevi dani, koji je pod sloganom „Nušić naš, evropski i svetski“ održan od 15 do 23. aprila. Te večeri je igrana predstava „Balkanski špijun“ Narodnog pozorišta Beograd, a sala je doslovce bila premala da primi sve zainteresovane. Završetak izvođenja obeležile su duge ovacije na nogama. Publika je s evidentnim ushićenjem pratila kultni komad Duška Kovačevića u režiji Tanje Mandić Rigonat, scensku priču u kojoj medijski sadržaji i društvena atmosfera urušenih vrednosti i frik vesti čine da Ilija Čvorović, a potom i žena mu Danica „prirodno polude”. Njihova je paranoja proizašla iz izmanipulisane čestitosti i srdačnosti, iz ljudske, ali u ovom vremenu sasvim luzerske pobude da se misli o opštem dobru i dela u njegovu korist. Životi im se rastaču u odjeku preplitanja lakih nota i teških tema. I uprkos obilju komičnih momenata koje je publika pratila uz smeh i aplauze na otvorenoj sceni, predstava ima tragičan kraj između ostalog i zato što u tom i takvom kontekstu življenja ćerka Sonja ne uspeva da pomogne voljenim roditeljima, niti Podstanar (momak koji je devedesetih odbegao u inostranstvo gde nije ostvario umetničke snove, ali jeste stvorio neki kapital) uspeva da pomogne svojoj voljenoj zemlji iako se zbog toga u nju vratio. Sve je suprotno od onoga što jeste, kako glasi čuvena replika iz tog komada. Samo je stradanje stvarno i realno. Po oceni publike, Ljubomir Bandović bio je
Ono čega me je sramota u odnosu na druge narode koji su se takođe prodavali kad dođe stani-pani, kad mora da se preživi - mi smo najjeftiniji
Kako vi gledate na pitanje zašto se Ilija Čvorović dopada publici? - U nekoliko predstava igram, da to tako kažem, dobre ljude. Onakve kakve poštujemo u svom komšiluku, okruženju... Ljudi u kojima njihove mane nisu veće od njihove čestitosti, poštenja, poimanja opšteg dobra i činjenice da su društvena bića. Moj Sava odžačar, Hasan Dželebdžija („Klaustrofobična komedija“, „Derviš i smrt“, prim. n.), Ilija Čvorović... su ljudi kojima je ideja opšteg dobra velika i važna, jača od lične koristi. A ljudi vole dobre ljude. Možda ne baš pored sebe, jer onda se vidi ko su oni. Ali vole da ih vide na sceni, dožive, prepoznaju... Neko je u publici tiho prokomentarisao kako je paranoja pojela Iliju Čvorovića... - Pojela, bogami. Zato što suludog u kontekstu u kom živi ima mnogo i traje dugo. Rekao sam sad na okruglom stolu; on je imao ogromnu ljubav prema zemlji koja se zvala Jugoslavija, zemlja se smanjila na Srbiju, a ljubav postala mana. U ovo monetarno-profitno-korporacijsko doba kad nema ni vojske da ga štiti, ni policije (jer ona ne štiti nego samo nešto preti i postrojava), niti može da ostvari svoja prava, ta njegova ljubav postaje izvitoperena i
mora negde da se izlije. I on odluči da odbrani zemlju od spoljnih faktora... Čvorovići su domaćinska, građanska porodica koja na svojoj koži oseća šta znači nepogrešivo pravilo da hiljadu puta izgovorena laž postaje istina. Šta znači živeti u strahovitoj manipulaciji i suludoj atmosferi. Šta znači biti konstantno bombardovan frik vestima od po dva tri minuta u kojima je koncentrovana i smrt i estrada i... Ljudski organizam ne može da primi to u sebe i preradi. Previše je. Između ostalog, i otuda ono što je u njemu najbolje, čisto i dobronamerno, metastazira u moja Srbija, tvoja Srbija, jedna Srbija, druga Srbija, naši, vaši... Jedna od vaših aktuelnih uloga koju prate velike reči hvale je u seriji „Ubice moga oca“, jeste li policajac ili kriminalac? - Kriminalac koji ima ozbiljnu državnu značku. Bio sam na Siciliji dvadesetak dana, video kako to u miru belo sa crnim funkcioniše. Nekako belo bez crnog ne biva, crno bez belog je samo mrak. Zaokružen sistem. Platite dva poreza, ali ste zaštićeni. Da ne bude zabune, ne promovišem to, naravno. Nema države bez prljavih poslova i shodno tome prljavih delatnika. Ali njima nije mesto na vrhu društvene piramide, niti bi smeli da budu preporučljiv model. Ne živimo li u vremenu u kome su upravo prljavi modeli dominantni? - Zato što vrednosni sistem i selekcija kažu nije pametniji bolji i snažniji jači, ne, bogatiji je i jači i pametniji. Na snazi je zakon bogatijeg, zakon tatinog sina, zakon kuma, zakon rođaka... Stvari su potpuno izvitoperene
POP&Kultura 3
Knjiga Zvonimir Đukić Đule „More bez obala“ (Laguna, 2019)
PESME BLIZINE I TUĐINE
Foto: D. Kujundžić
Aleksandar Gatalica
jer se živi laž. Veliki umovi ove civilizacije su rekli da svi moćnici na vrhu svoje dekadencije ogreznu u aroganciji i doživljavaju krah. Ovi su počeli da se ponašaju ko da su bogovi. I ne govorim samo o ovima kod nas, ovi naši su kineska roba u odnosu na svetske. Mislim da se kompletan neoliberalni korporacijski sistem ljulja. Jer, i Finac koji, figurativno, radi za 7.000 i ovaj iz Južnoafričke Republike koji radi za sedam dolara isto doživljavaju nepravdu, neslobodu... Cilj je svima isti. Jedan od osam milijardi. A šta mi to živimo na lokalu, šta nam se dešava? - Malo sam se u životu bavio istorijom, pogotovo svog naroda. Ono čega me je sramota u odnosu na druge narode koji su se takođe prodavali kad dođe stani-pani, kad mora da se preživi, mi smo najjeftiniji. Hiljadu i po dinara, sendvič... To je potpuni krah morala, krah čoveka. Kad pojmove moral i čovek primenite na svakodnevicu - to je na primer krah oca. Kako će taj čovek koji je danas, ili juče, ovima ili onima, svejedno - mahao za hiljadu petsto dinara, da vaspitava svoje dete. Šta ga uči, na čemu zasniva to što ga uči, a znamo da je lični primer mnogo više nego izgovorena reč ono čime roditelj formira dete. Puno radite, igrate, snimate... Šta je trenutno najaktuelnije kada je reč o novim ulogama? - „Južni vetar“, serija koja je nastavak filma. U Banjaluci radim tekst sjajnog Nikole Pejakovića „Kosti”. Tu takođe igram policajca.
Autor je u knjizi podelio i svoju priču o prijateljstvu sa jednim džinom i patuljkom
Ko sam ja? Ko si ti? I šta je to između nas? To su poetska pitanja koja pokreću poeziju i pesmu Zvonimira Đukića. Roker. Poeta. Naš Bob Dilan živi okružen zvucima svoje muzike, ali je svestan da zapravo niže godine i stihove u gluvom svetu otuđenih individua muškarca i žene koji traže ljubav u svilenom balonu savremenih mogućnosti. Da parafraziram Andrićevu rečenicu, uz sasvim malu izmenu: čudno je kako je danas ljudima za ljubav potreban samo jedan „klik”, a još čudnije kako im upravo taj jedan „klik” nedostaje. Ko sam ja? „Ja kao mladež na tvom ramenu” (Smeh na usnama), ja sam „usamljen, povijen, povijen i ostavljen” (Bez oblika), „Moje su boje/ A njen je mrak” (Viline vode) Ko je ona? Ona je „moja pustinjska žeđ” (Polje snova), njena je „koža od zvezda satkana” (Klupko), „Ona znala je da ode/ Ona morala je/ Kaže prejaka žeđ je slomila sve” (Da li zna) Šta je to, zaboga, između nas? „Senke su svuda/ senke smo mi” (Zemlja čuda), „Opasni po sebe/ Opasni po telo/ Opasni po svet” (Bez oblika), „Zaleđen u svetu tom/ Rođen u znaku pogrešnom” (Osećam da ludim) Kad se ovako pogledaju preokupacije pesnika, jasno je da u ovoj poeziji potencijalna energija nadmašuje kinetičku. Silna želja guši ljubavnike, a kada se najzad spoje, počinju da uništavaju jedno drugo, jer je ljubav valjda magnetno polje prevelike snage za otuđen svet, za trodimenzionalne holo-slike, za pratioce na Instagramu, za blogere i blogerke zaljubljene u svoj narcistički odraz u mirnom odblesku internet reke. Ljudi, kada ćemo da se vidimo; kada ćemo da se zagrlimo; kada ćemo da se poljubimo; kada ćemo da se pomešamo bez ostatka u ljubavnom hropcu; kada ćemo da se prepustimo? Sve su ovo pitanja koja Zvonimir Đukić postavlja svojim rok fenovima, a sada i čitaocima knjige njegove poezije. Naivno? Dečački? Infantilno? Razume se, sve to zajedno, jer pred nama je jedan veliki dečak koji nas gleda svojim krupnim očima i ne skida pogled, kao sva deca koja ne znaju za stid i postavljaju prava pitanja, tražeći jedino iskrene odgovore. A jesmo li spremni da mu odgovorimo? Ako pažljivo pročitamo ovu knjigu, možda
Malo je poznato da je Đule od oca nasledio ljubav prema fotoaparatu i u ovoj knjizi je prvi put javno pokazao svoje fotografije
uspemo nešto da shvatimo, a možda ne uspemo ništa da spoznamo. Možda ipak, nakon mnogih čitanja i slušanja ove poezije, počne do nas da se probija jedan stidljivi glasak koji nam uporno ponavlja nešto što je naoko besmislica: život ne postoji zato da bi se dugo i besciljno živeo i produžvao, već da bi se uhvatio jedan svitac beskraja koji će trajati minut, pa ni toliko. Što više takvih svitaca beskraja uhvatimo u svom život, više je, misli pesnik, vredelo živeti. A vi drugi: vi, što ste baš ubrizgale hijaluron u svoje slabašne usne i uklonile bore sa svog lica da biste duže bile mlade (Zašto?); vi, što dovršavate besmislene stvari otvarajući četvrtu pečenjaru kafe u kraju i mislite da ćete tako podići sebi „spomenik za života” (Zašto?); vi, što ste danas prevarili pubove, predali svoju isporuku, i sada šenlučite sa svojim opasnim društvom u svom omiljenom kafeu (Zašto?) – svi vi niste i nećete uhvatiti nijednog svica večnosti u svom životu i umrećete tužni: ubijeni, ostavljeni, ostareli, zaboravljeni i tako prazni. Pročitajte nešto od ove poezije. Možda nešto od toga stigne do vašeg srca, ako ga, naravno, još imate u sredini grudnog koša neposredno iza grudne kosti, između levog i desnog plućnog krila, sa vrhom okrenutim nadole i koso ulevo. Opipajte svoja prsa: donjom stranom ili bazom, srce široko naleže na dijafragmu, koja odvaja grudni koš od abdomena. Tu negde treba da se smesti poezija Zvonimira Đukića Đuleta.
4 POP&Kultura
Feljton PREDSEDNIK
...ILI... ZAPIS PRVE LETNJE NOĆI SARAJEVO, JUN 2001. GODINE Proleće je u nekim davnim baladama počinjalo kišom. Ove se, 2001. godine, tako završava. Dosadna, duga sarajevska sipuša kad joj vreme nije. Dobuje po duši kao da jednom sudbonosnom stihu Kad ne bude mene, kad dođu neki drugi dječaci želi da podari dodatni smisao. Posle jedanaest godina ponovo u voljenom Gradu. Prvi put sa saznanjem da neću videti Davorina Popovića. Mog Davora. Uvek, baš uvek, makar kratak susret... Za duga sećanja. U Mis Irbinoj lije, kao neki zaboravljeni marš, što bi rekao Sarajlić. Teško je i na stanici se privremeno rastati. Mnogo teže oprostiti se od druga. Ove srede Sarajevo je nemo u svom bolu. Pesme Indexa beščujno lutaju gradom kao ostavljena nejač. A moje srce, jer izgubili smo boj, u životu drže samo uspomene. Kakva je to mladost bila. Istina je čudo, često neverovatnija od mašte. Prve pesme. Prve igranke. Prve Gitarijade... Duško Trifunović je u pravu tvrdeći - Onda su O sole mio preveli na engleski Now Or Never. Vi ste to razumeli kao svoje Sad ili nikad! E, onda smo svi postali sadisti. Koncert povodom prvog rođendana mesečnika Džuboks u Domu sindikata, maja 1967. godine, i ona zajednička radost uz Pružam ruke.
Beograd ranije rokenrol nije pevao na svom jeziku! Prosto, pripadam redu koji je kupovao njihove ploče i dok nije imao gramofon. Upoznali smo se i zauvek prepoznali u Vodicama, pre nego je Bata Kovač prešao u Beograd da pravi Korni grupu. Divno je bilo voleti Indexe, inspirativno objašnjavati Bodin gitaroški stav i zvuk Plime ili Zatišja, a čast biti, ljudovati i piti s Davorom... Decembar 1972. godine u Studiju VIII Radio Beograda. Kultna emisija Veče uz radio uživo bira hit godine. Odlučuju žiriji po lokalnim stanicama. Nadmoćno pobeđuje pesma Sanjam. Davorinu javljam ishod uz molbu za komentar. Gospodski odgovara - Bilo je boljih kompozicija ove godine, ali ako drugi misle da Sanjam odskače, to nas u Indexima ljudski veseli. Ona februarska noć u Opatiji 1975. godine. Bijelo dugme prima prvu zlatnu ploču. To je upriličeno na zabavi povodom mog ispraćaja u vojsku. Veselje je bilo veće i uzbudljivije nego zvanični festivalski bal. U epilogu, na 8. spratu hotela Ambasador, svi su se razbežali, čak i čuveni destruktivci Mića Minimaks, Čobi i Ljuba Žakula. U apartmanu, ako se to u tim trenucima moglo smatrati apartmanom, na kraju ostajemo Dražen Vrdoljak, Davor i ja. Ničega oko nas nije bilo, ni nameštaja, ni sanitarija, ni tapeta, ni tapisona. Sve smo poslali u bazen ili pored njega na ogromnu terasu u prizemlju. Ujutru je gnevna policija privodila svakoga ko bi provirio iz lifta. Nekako se budim i drmam zanemoćale cimere, bele od zida na kome su noćili.
“Rokopisi” (Zepter World) Petra Popovića, u izdanju kuće, izašli su 2008. godine i rasprodati u svega tri meseca. Drugo izdanje nikad nije upriličeno. U dogovoru sa autorom, “Pop kultura” će u narednom periodu štampati nekoliko poglavlja iz ove knjige kao najavu objavljivanja “Rokopisa 2” i TV serije “Rokopisac” Milana Nikodijevića, koja se bavi poluvekovnim putovanjem Petra Popovića kroz istoriju domaćeg i svetskog rokenrola.
Kažem - Da se pozdravimo, idem. Dražen uzvraća - Petre, ako moraš, idi... Bunovan Pjevač se ne slaže. Kakva vojska, idemo u Švajcarsku da popravljamo zube. Videvši da ozbiljno mislim, nekako se pridiže. Grlimo se, a on mi u džep gura novac koji ima kod sebe, i dodaje - Pazi se, ja te čekam... Onda je skliznuo niz zid. U san. Vojsku sam služio u Sinju. Kod dežurnih oficira tokom sledeće godine nekoliko puta sam zaticao boce šampanjca. Uvek isto pitanje - Ej, vojniče, znaš li ko ti je ovo ostavio!? S osmehom sam odgovarao - Moj drug. I otvarao bocu. I onda bismo pili smo topli šampanjac iz limenih šolja. Jednom čak uz bajat hleb. Prijalo je. Po povratku u civilstvo preuzimam časopis Džuboks. Hteo sam nešto da menjam u sadržaju i izgledu. Između ostalog pokrenuh seriju velikih intervua pod nazivom YU rock’n’roll dizajneri. Prva naslovna strana namenjena je Davoru. Tada je predstavljao samostalni album Sve su ljubavi iste, osim one prave. Pres-promocija priređena je u Skenderiji. Poželeo da uz Aliju Hafizovića i ja nešto kažem. Odbio sam uz obrazloženje: Nisam dorastao. Nije se naljutio, ali mi je na toj ploči napisao posvetu koja me zauvek obavezuje. Da me se sjetiš, Peco Davor 23. II. 1976. Sarajevo. Onda smo krenuli da pravimo intervju. Prvo u stanu u Mis Irbinoj. Od Josipa Popovića saznajem da vuku poreklo sa Korčule i Hvara. Zatim smo svratili u njegov neotvoreni lokal Davor, koji je osmislio i sređivao Dragan S. Stefanović. U čast prvog kafića u Sarajevu malo smo se nakvasili. U Nailovoj piceriji pričamo o gradu koji se neumitno menja. U baru Haman uz stare pajtaše prelazimo na ozbiljan alkohol. Posle se ničega ne sećam. Uglavnom, budim se u hotelu Bristol s dvesta kilograma tereta u glavi i bez tašne u kojoj su kasetofon, kasete, zabeleške i ostala oprema. Očajan, vadim iz sna Pjevača i pričam mu muku. - Ne brini, bolan, lako ćemo to.
Zabrinut sedim za šankom kod recepcije. Tada mi Ciganče što čisti cipele ispred hotela prilazi i predaje izgubljenu tašnu. Kaže, Šalje Davorin. Gde je noćila moja torba, ko ju je našao i doneo do hotela, ko je uposlio ono Ciganče i kako je ono znalo da sam ja taj što čeka....Evo, prođoše decenije u toj misteriji... Valjda beše proleće 1984. godine. Neki dobrotvorni koncert na stadionu Koševo. Stigoh ujutru u Sarajevo, a Davor me odmah povede u gradsku kuću. Direktno u ogroman i prazan kabinet gradonačelnika. Seda u veliku fotelju i pita: - Kako mi stoji? - Predsednički. - Vidiš kako ja sitan ovako djelujem i veći i važniji. Zamisli šta sve i kako vidi smrtnik koji ovde uđe noseći svoju muku? Od tada ga oslovljavam - Predsednik. Jer…Ko je bolje, tačnije, veselije i otresitije u svojoj pojavi objedinjavao sve bogatstvo i svu raznolikost koje Sarajevo civilizacijski podrazumeva? On je bio i ostao moje Sarajevo. Bitanga i gospodin, iznad svake politike, narodnosti ili vere. Njegov nivo je bio tačno onaj zbog koga smo zavoleli taj grad. On je Sarajevo branio, slavio i čuvao ljudskošću, tolerancijom, zajebantskim duhom koliko i svojom umetnošću. Krajem osamdesetih godina Bodo se javlja i kaže da prave reprezentativnu kompilaciju. Voleli bi da nešto napišem. Kažem - Ne ljuti se, nisam dorastao. Nije mu bilo pravo a ja, zapravo, nisam lagao. Mene je uvek bilo sramota da kažem ili napišem nešto što neće biti u srazmeri sa poštovanjem koje sam imao prema toj instituciji. Tih godina, Goran Bregović donese kasetu - Imam nešto da ti pustim. Za film Kuduz snimio sam Pjevača. Od tada se uvek duboko potresem kad čujem Žute dunje. Pesma moje jeseni... Leta devedesete zaglavio sam u Sremskoj Kamenici. Morao sam da sređujem srce. Na dan operacije sestra me vodi u kancelariju dežurnog lekara. - Imate međugradsku vezu, da ne čeka. S druge strane Davor. - Stari, razgovarao sam s Ninom (Profesor Ninoslav Radovanović, direktor i glavni operator, op. aut). Kaže da ne moram da brinem. Biće s tobom sve u redu.
Ko je bolje, tačnije, veselije i otresitije u svojoj pojavi objedinjavao sve bogatstvo i svu raznolikost koje Sarajevo civilizacijski podrazumeva? On je bio i ostao moje Sarajevo.
POP&Kultura 5 I bilo je. Ali sa našom zemljom je nastao haos. Nastao je rat i godine odvojenosti i ošamućenosti. Kad je počeo užas u Sarajevu, sakupili smo se da dignemo reč i nešto napravimo. Stvar su inicirali ljudi oko Pokreta za antiratnu akciju. Vesna Pešić, pokojni Stojan Cerović, Nebojša Popov, Duca Marković, pokojna Maja Maršićević, Veran Matić... Sad slobodno mogu da dodam: Da nije bilo podrške pokojnog Ivana Stambolića, tehnički bi sve bilo neizvodljivo. Pristao sam da preuzmem deo odgovornosti ako se uključi Milan Mladenović. Bez njega, beogradskog Sarajlije, mislio sam da nema smisla. Milan je pristao i onda se sve lakše sklopilo. Dogovorili smo: U subotu 11. aprila 1992. godine na Trgu republike u Beogradu (pet dana pošto se Sarajevo zapalilo) organizujemo veliki protest s koncertom pod nazivom: Ne računajte na nas. U subotu pade veliki sneg. Ceo događaj smo morali da odložimo za tri dana. Beše to nezaboravan događaj, uz mnogo emocija i po divnom vremenu... Nekoliko desetina hiljada ljudi i dve ’patriotske’ bombe. Jedna dimna, druga suzavac. Ali to nije umanjilo energiju Stojana Cerovića, Harisa Burine, Mire Karanović, Emira Kusturice, Radeta Šerbedžije, grupe Rimtutituki, Ramba Amadeusa, Obojenog programa da reč razuma izdignu iznad uzavrelih strasti. Apeluju za mir. Nažalost, ovaj apel za mir bez obzira koliko je uzbudio prisutne, nije dobacio ni do prvog programa RTS, a kamoli do konstruktora i gospodara sukoba. Pamtim kako je bomba sa suzavcem odskočila s bine pravo na mene. Nekoliko minuta bio sam bez vazduha. Kad sam se povratio, vidim mikrofon i devojku. - Zašto, čoveče, sve ovo radite i trpite!? - uzvratih patetičano, ali iskreno. - Gospođice, ne znate vi šta je to Sarajevo. Tamo su moj Davor i moj Predrag Pašić i mnogi dragi ljudi... U Beograd su nekako zajedno stigli Dr Nele i Bodo. Često smo se viđali dok Gitarista nije otišao u Prag i dok tragedije nisu počele da ga sustižu i prestižu. U nekoliko navrata preko kurira Davoru sam slao malo viskija. Tek da zna... Tih odvratnih godina branili smo se kako smo znali i umeli. Kad je grupa Galija snimila Sanjam, predložio sam da promene tekst refrena. Umesto ...jer zavoljeh jednu ženu, ženu koju sanjam... da otpevaju ...jer zavoljeh jednu zemlju, zemlju koju sanjam i onda ...samo jedan život imam koji nisam htio/ jer zavoljeh jednu zemlju, koju nisam smio... To je Neša uradio na koncertu u Sava centru povodom stogodišnjice Srpske
Kad umre neko blizak, dva pitanja rastu direktno iz bola. Zašto smo se rodili ako posle treba da odemo za sva vremena i kada ćemo se opet videti? Zar čovek nije dovoljno dragocen da živi koliko njegovo delo zaslužuje?
književne zadruge. Bilo je nezaboravno. Cmizdrio sam pored bine... Zanimljivo, tu pored bine Sava centra sreo sam Indexe kad su posle sedam godina ponovo došli. S Davorom je veliki Mirza Delibašić. Pamtim previše obezbeđenja i neukusnost politike. Svaki susret, pa i taj, završio se ne baš preterano muški. Poslednji put smo se pazili aprila 2000. u Beogradu i Novom Sadu. Vuk Žugić zove iz Sava centra i kaže: - Neko hoće da te čuje. Prepoznajem Davorov glas. - Ajde, čekamo te ovdje. Imamo neku konferenciju za štampu. Nije trebalo ni pola sata da se sredim i stignem. Pred mladim novinarima pričali smo o pionirskim vremenima, o muzičkoj sceni i danima kad se sve deljenjem umnožavalo. I ostali smo tako sledećih šesnaest sati... Dok su prvi perači ulica sređivali Senjak, Davor, Vuk, Željko Samardžić i ja razilazimo se ispred Toške. Pjevač obećava da će jednu novu pesmu posvetiti našem druženju. Sidranovu i Bodinu i još deset. Na koncertu u Sava centru dok peva ... Podari mi, Bože, još koji dan i godinu / da o ljubavi joj pjesmu skrojim / Podari mi,
Nije se naljutio, ali mi je na toj ploči napisao posvetu koja me zauvek obavezuje. Da me se sjetiš, Peco. Davor 23. II. 1976. Sarajevo
Bože... stegnutu pesnicu stavlja na srce. Isto sam i ja uradio. U mraku devetog reda. Zašto je Davor različit od svih ljudi mog života? On je prvi džentlmen koga sam upoznao u rokenrolu. Čovek po karakteru i spoljašnosti možda grešan, ali bez mana. Ne ulizuje se bogatima, a ne prezire sirotinju. Ume da gubi bez kukanja i da dobija bez oholosti. Učtiv prema ženama i starijima, a nežan prema deci. Isuviše ponosit da bi lagao, suviše plemenit da bi se služio podvalama i suviše častan da bi se promovisao. Čovek koji se mudro služi dobrima koja mu je život dodelio i koji svoje bližnje viteški čuva i … ne zaboravlja reč. Sutradan se viđamo posle novosadskog koncerta. To je njihov poslednji ovdašnji nastup. Urednik Radio Novog Sada Bogica Mijatović uz moje dobacivanje snima Bodu i Davora za televizijski dokumentarac. Kasnije ta kaseta negde nestala. Šteta, pričali smo o zgodama, mladosti, pravu da se uz rokenrol ostari i podele kulturne vrednosti raznih muzika. Kod Bate Pežoa, u čardi uzvodno Dunavom, dobro pijani dočekujemo jutro uz priče o vremenima u kojima su stolovali Mika Antić, Prele, Grada menadžer, Brana Petrović... Na kraju smo se raspekmezili. Kao da smo znali da razilazak znači rastanak. Poljubio me u grudi i naredio, onako kako je on umeo - Nemoj da mi umreš! Njihov auto je pošao na jugozapad ka Sarajevu, naš na jugoistok prema Beogradu. A Bata Pežo je sa parkinga mahao rukama u dva pravca. Dva meseca kasnije dospevam u šoksobu. Nisam umro. Zvao je telefonom i podviknuo: - Drži se obećanja! Taj detalj spominjem Miletu Perišiću. Kaže: - Šta si očekivao, stara škola. Davorin pripada andrićevskim ljudima koji se autentični rađaju, posebno žive i iza sebe ostavljaju drugačiji trag. U januaru 2001. novi udar. Zaglavio sam ozbiljno. Dobijam Davorov SMS: “Ne ostavljaj me.” U Hjustonu sam privremeno pobedio. Slovenac Igor koji radi u postoperativnoj nezi čuvene kardiološke bolnice priznaje da je u koferu s kojim je napustio zemlju poneo samo dva CD-a - Tomaža Pengova i Best Of... Indexi. I onda u maju ta fotografija iz sarajevske bolnice. Moj iznemogao drug u bolničkom krevetu. U susednom Mirza Delibašić. Što otpeva Rod Stjuart Every Picture Tells A Story. Dva dana kasnije Dražen Vrdoljak iz Zagreba. Do njega su stigle loše prognoze. Kaže da je Davor prenet kući i da ne prima pozive. Ipak, zovem. Pored mene sedi Đule Van Gog. Sestru koja je digla slušalicu molim da ga pita hoće li da se čujemo. Nekoliko trenutaka kasnije Davorov glas. Ponosan u udesu. - Petre, kakva je ta nova hala u Vršcu? Vrijedi li ići? - Kako da ne. Tvoje je da dođeš do Beograda a ja ću te, sa pet novih bajpasova, tamo odneti.
- Obećavaš? - Tebe nikad nisam izdao, moj jedini Predsedniče. Onda su nagrnule različite vesti. Te dobro je, te ništa ne valja. Zdravko javlja da je Davor bolje. Sprema se, kako čuje, u ljubljansku kliniku. Dogovaramo skup beogradskih prijatelja o pomoći za lečenje. U ponedeljak, između dva i tri po podne, stiže vest da je Davor krenuo stepenicama u zatišje. Skupili smo se kod Lale na Banovom brdu. Jedni drugima izražavamo saučešće. Kusta upravo iz Pariza. Nele s njim. Zdravko i Gabaš bez reči. Sloba Terzić nem. Pijemo besomučno, ali drugačije. Ne uz njega, već za njegovu dušu. Lala ga je čuo prošle noći. Davor je imao snage da izusti: - Kume, umorio sam se od ovoga. Odoh, vi pazite jer vas gledam i čekam. Sreda, 20. jun 2001. Maksa Ćatović vozi Batu Kovača, Slobu Terzića i mene ka Sarajevu. Na granici nas niko ne pita za pasoše. Kiša i kiša. Od Beograda do Sarajeva. Sto godina široka je, tisuć ljeta duboka je, o daljini i ne sanjaj, tma i tmuša neprebolna... Na groblju Bare drugovi iz bivše otadžbine, Davorove uže teritorije. Bože, toliko dragih ljudi nisam video godinama. Predsednik nas je i u smrti okupio. Krstimo se u razne strane i klanjamo pred odrom. Tresem se od kapele do humke dok kroz kišu odzvanja pesma Bacila je sve niz rijeku . Odrasli na gromovima gitare i estetici glasnosti, nevični da marširamo uz tužnu muziku, ubeđeni da smo trajno imuni na najezdu violina i emocija, tako skloni zbiru apsurda života, nismo ni sanjali da će nas upravo Davorova smrt ovako razoružati.. Posle se okupljamo, ko sirotinja posle golemog pogroma. U njegovoj Mis Irbinoj stanuje duboka tuga. Rastajali se Grad i Pjevač. Zbijeni u klubu, dole na uglu, ćutimo. Muzičari, političari, umetnici, rodbina, sportisti, zvezde, gubitnici, gradska raja, bitange, ispisnici svih generacija. Mnogi namernici. On je iza sebe ostavio sve od svog ljudskog zlata. Opuste emotivna prestonica mnogih od nas... Zašto je to i autentičan rokenrol?! I Pružam ruke, Plima, Svijet u kojem živim, Balada, Sanjam, Modra rijeka, Da sam ja netko, I još deset, Ako jednom budeš sama, Negdje na kraju u zatišju, Žute dunje, U inat godinama... čine ne samo most od četiri decenije nego prelaz od šezdesetih do izlaza iz vremena, od naivne pop mladosti do džezirane starosti... A te pesme, ta muzika, samo su deo slike o Indexima. O časti, vremenu, ljudima, Gradu...Jer, oni nikad nisu zaboravljali ko su i odakle dolaze. I onda, hoćete ili ne, morate se vratiti na prvo slovo svake muzičke priče. Druga slova slede. U suton se razilazimo. Odlazimo u raznim pravcima: Kopar, Subotica, Split, Zagreb, Mostar, Novi Sad, Banja Luka, Tuzla, Rijeka, Ljubljana, Beograd... Da odnesemo svoj deo žalosti. A u kiši je ostao da samuje Bodo Kovačević. Jedini koji je sve godine Indexa bio uz Davora. Na bini, na putu, u strasti, slavi i porazu. Nema istinitije slike za definiciju rokenrol sudbine. Ne znam zašto, tek na potvrdi za parkiranje noćas sam zapisao: Moj jedini Predsedniče, videćemo se opet. Kad umre neko blizak, dva pitanja rastu direktno iz bola. Zašto smo se rodili ako posle treba da odemo za sva vremena i kada ćemo se opet videti? Zar čovek nije dovoljno dragocen da živi koliko njegovo delo zaslužuje? Istorija je u svom hodu neumoljiva, slepa i gluva za ljude, podvrgnuta samo hladnoj zapovesti svojih kosmičkih i geomorfnih snaga. A tada, kad smo se upoznali, nismo pristali da budemo pobeđeni. To se desilo kasnije... U Beogradu, 21. jun 2001. godine
6 POP&Kultura Ti životi na filmskoj traci, na bioskopskom platnu, u tračcima svetlosti projekcije gore od želje da nam se sami kažu. Zamisli. Neobičnost. Neustrašivost. Nesvakidašnjost. Nepredvidivost. Nedokučivost.
Beldocs
Zamisli… Mladen Vušurović
Zamisli jedan lavirint ljudskih života koji kao takav se pretvara u kovitlac misli koje ne prezaju ni od čega i koga i kao takve same po sebi se nameću da budu primećene? Ti životi jesu ono nesvakidašnje što ne prestaje da začuđuje i intrigira. Zato zamisli da stojiš pred tom neprekidnom trakom ljudskih života koji prosto cvetaju sa prvim majskim danima i sklanjaju sa sebe pokrov težine svakidašnje zimske teskobe pritiska običnosti. One bujaju, granaju se i neprekidno rastu. Ti životi na filmskoj traci, na bioskopskom platnu, u tračcima svetlosti projekcije gore od želje da nam se sami kažu. Zamisli. Neobičnost. Neustrašivost. Nesvakidašnjost. Nepredvidivost. Nedokučivost. Ta traka predstavlja splet filmskih ostvarenja koju Međunarodni festival dokumentarnog filma Beldocs ne samo da ima za cilj već, sam po sebi, kao protagonist neobično-
sti, ima za zadatak da prikaže. Zadatak koji je festival nametnuo sam sebi nije samo želja za dokazivanjem ili samodokazivanjem, već aspiracija za dostizanjem novih visina, novih bezgraničnih ciljeva i prostora koji su pred nama. Progresivni rad u nastojanju da se ljuspe tih posve neobičnih života uhvate ukoštac sa filmskom trakom, a zatim i sa samim gledaocem jeste ono što čini i čemu teži Beldocs. U sveopštoj informatičkotehnološkoj revoluciji, u dobu lakog ignorisanja informacija i sadržaja, u dobu kada lični podaci predstavljaju novu crnu naftu, u dobu kada se čini da je ljudski život, njegova sama vrednost kao takva u zapećku, u dobu kada primetna otuđenost i fobija goji strah jednih od drugih, kada se stvaraju nove vrednosti i sistemi misli, čini se da se nikada manje nije slušalo i gledalo. Učenje novih veština radi opstanka je postala primarna stvar, ali jednom dinamičnom metodologijom koja ne pro-
matra nikakav diskurs onoga što čovek jeste već negativno dosledno hita ka ciljevima bezočnog materijalizma, uspeha i egzistencijalnih prednosti bez ikakvog duhovnog utemeljenja. Lažni simboli, idoli, sistemi, informacije, vesti, emocije, pa na kraju i selekcije, čine nas u najmanju ruku povodljivima. Strah od budućnosti kao takve čini nas više
nego zabrinutima. Vreme koje predstavlja danas najdragoceniji resurs ne dozvoljava nam da zastanemo i zamislimo se koliko je život jedna prečudna stvar, krajnje neverovatna, nedokučiva i nezamislivo velika krivudava putanja kojoj nema kraja. Beldocs svojom selekcijom ne samo da se trudi da doprinese kulturnom otporu
lažnih novostvarajućih idioma već jednoj sveopštoj kataklizmi urušavanja figure čoveka i njegovog bivstvovanja na ovom terenu neprekidnih promena čije su posledice zaborav ko smo i koliko su naši životi magični. Svojom selekcijom tih života koji su ekranizovani u oko stotinak dokumentarnih filmskih ostvarenja, poput selekcije Profile, Landscape, Intermission, Fireworks, Meteors, Breeze, Labyrinths of Justice, Frontpage, Teen, Primetime, Special Screenings, VR, Srpski Takmičarski Program, Fokus Portugal, Kazuo Hara i Goran Dević Retrospective, Beldocs je uveren da čini pravu stvar doprinoseći kroz njih manifestu podsećanja ko smo, kako smo, zašto smo, zbog čega smo i gde smo to. Trudeći se da približi ova pitanja, Beldocs na njih nikako ne daje odgovore, već nas nagoni da sami do njih dođemo. Zato priđi, istražuj, promišljaj kako da budemo ljudi, kako da činimo dobro, kako da se menjamo nabolje i zašto smo ovde. Zamisli se nad ovim životnim pričama i zamisli bolji svet za sve nas. Zamisli Beldocs i sebe.
Foto: S. krstić
POP&Kultura 7
Intervju: Kemal Gekić
Čovek treba da ume da bude sam sa sobom
kad dođem tamo, imam najbolju salu sa najboljim klavirima i najboljim inženjerima da snimim šta god i kad god hoću. Kako izgleda trenutak pred početak nastupa? Da li, na primer, gledate u svoje ruke pre nego krenete u muziciranje? Kakve su misli, osećaji? - Ne gledam ruke, ali znam šta me pitate. I to mi se dopada, a vrlo je retko, ako ga je ikad i bilo. To je jedan od najboljih momenata. Delić sekunde kosmičkih razmera. Ta tišina… Slikovito govoreći, osećam se kao Mikelanđelo kad mu je papa pokazao prazan svod Sikstinske kapele koji treba da oslika. Dobro, Mikelanđelo to isprva nije hteo, ali da ne ulazim u tu priču. Govorim o momentu kad se čovek suoči s onim – koje su ovo mogućnosti! Dakle, ja sam na sceni, publika se smirila. Sve OK. Tišina. Prazan kanvas koji ću u sledećem momentu krenuti da ispuniti nečim. Ne sledim prvenstveno memoriju, nego vibraciju. I zbog toga je svaki koncert drugačiji jer je vibracija dvorane i publike određenog trenutka nikad nije ista. Mlađi umetnici, i ja sam to radio kad sam bio mlad, streme idealnoj interpretaciji u tehničkom smislu. To je, naravno, dobar koncept, ali meni to više nije interesantno. Zanima me onaj korak više, dalje, dublje... To je magičan momenat kad još ničega nema, a ti slutnjom otvaraš neka posve nova vrata. I znaš da je to samo tad.
Tatjana Nježić Najveći problem sa kojim se čovečanstvo danas suočava jeste korupcija, a zahvatila je apsolutno sve, opasna i kancerogena - kaže slavni svetski pijanista Kemal Gekić. April je bio na pragu poslednje trećine, a dan sunčan i prijatan, što bi se reklo da ne možeš ni na koga da se naljutiš. Susret s proslavljenim svetskim pijanistom Kemalom Gekićem upriličen je u jednom od kafića ispod Skupštine. No, buka je učinila da potražimo neku drugu baštu za razgovor uz dobru kafu i limunadu bez šećera. Usput, neobavezno i uz osmeh, prisećamo se intervjua od pre dvadesetak godina. Pominjemo, naravno, i koncerte na Kolarcu 18. aprila i prethodno u Novom Sadu na kojima je ovaj rođeni Splićanin, student novosadske akademije i od 1999. svetski, a naš maestro za klavirom doslovce oduševio i publiku i kritiku. Ili, malo je reći oduševio. Bio je to, na krilima Betovena, Bramsa, Kaufmana, muzički uzlet najvišeg dometa. I, naravno, kulturni događaj prvog reda. Na preskokce protrčavamo kroz vreme; od toga da u SAD, gde živi od 1999, uz pijanističku karijeru radi kao stalni profesor na Međunarodnom univerzitetu u Majamiju na Floridi i da je profesor na Muzičkoj akademiji “Musashino” u Tokiju, preko nastupa po Evropi, Americi, Bliskom i Dalekom istoku, Sovjetskom Savezu, Japanu, Jugoistočnom Pacifiku, Egiptu, ovacijama u Venecueli, Gvatemali, Boliviji, do saradnja sa najvećim televizijskim i produkcijskim kućama i prestižnih nagrada čiji je laureat… A sa kafom nekako je sama od sebe stigla i opaska da ga nekoliko godina nije bilo na ovim prostorima. Kakav je osećaj povratak, boravak u Beogradu? Vidite li neke promene? - Vidi se i oseća tehnološka promena koja onda ima i neke mentalne odbleske. Brzina življenja, povezanost međusobna… Mislim da se na neki način lakše diše. U kom smislu? - Postoji više mogućnosti. Bio sam s jednim prijateljem koji je vlasnik hotela. Kaže mi da hoće da zaposli Filipince. Kažem – zaposli ovdašnje ljude, a on mi odgovara da oni sad idu u razvijene zemlje zapadne Evrope. Nemačka traži ko zna koliko stotina hiljada ljudi raznih struka. Ljudi idu za boljom zaradom. Naveo sam to kao primer da ljudi danas imaju više mogućnosti kakvih nije bilo pre dvadeset godina. A u smislu atmosfere? - Ne znam koliko sam merodavan, ali meni je atmosfera skroz OK. Ljudi mi govore – imamo mala primanja, velike probleme, ne znaš ti, lako je tebi… Međutim, kad gledam spolja na Balkanu, ljudi žive po evropskom modelu.
U velikim gradovima, komunikacija je jača, šira, brža... ja to vidim pozitivno.
Korupcija je kao kancer Da li pratite aktuelne društvene, političke prilike u Srbiji, Americi? - Pratim koliko mogu. Nisam upoznat sa detaljima srpske političke scene. Američku pratim jer se od toga prosto ne može pobeći. Živimo u vremenu kada se stvari dešavaju velikom brzinom. Svestan sam velikih teškoća, ali sam po svojoj prirodi optimista. Lično mislim da najveći problem sa kojim se čovečanstvo danas suočava - korupcija. Zahvatila je apsolutno sve, opasna i kancerogena. To će ljudi morati prevazići ili će ona uništiti sve nas. Kao kancer koji uvek pojede, uništi organizam na kome je bez obzira na to što na njemu živi i njime se hrani.
Vama je muzika otvorila svetska vrata, a da li je vama lako, kako kažu vaši prijatelji i poznanici? - Ne mogu da kažem da li mi je lako ili teško. Nemam reper. Radim isto. Preciznije; otkrivam nove stvari, nova mesta, imam nove momente, nova dela a isti posao. Objektivno, posao koji radim je veoma zahtevan za početak sa čisto fizičke strane. Dođu momenti kad se pitam da li bi sve ponovo da mi je, recimo, 16, 17 godina. Na primer često menjanje vremenskih zona. To mi teško pada. I taman kad se prilagodim tamo gde sam stigao, vraćam se nazad pa mi opet treba par dana da se adaptiram. Doduše, to i nije tako loše jer čovek treba da bude sam. Ne sam i zaposlen. Nego sam sa sobom. Kad bi trebalo da za poslednjih dvadeseak godina izdvojite npr. tri ključna momenta u vašoj karijeri i ličnom razvoju, to bi bili…? - Vrlo dobro pitanje. Jedan je svakako profesura na Univerzitetu u Majamiju, među pet najvećih u SAD. Zatim saradnja sa kućom „Viktor“ za koju sam snimio veliki broj dela i otvaranje vlastite firme koja se bavi zaštitom autorskih prava, mojih snimaka. Treće je relacija sa azijskom publikom i tamošnjim muzičkim kućama. Posebno u Japanu. To je inicirano od strane jedne grupe, mog fan kluba. Svaki put
Neretko se može čuti da je umetnost, odnosno ozbiljna muzika na margini i u opasnosti od pritiska komercijalizacije, kao i poplave nekvaliteta koji je manipulacijom i mistifikacijom doveden na vrh pijedestala... - Drugačije gledam na stvari. Kakva opasnost za klasičnu muziku, pa pedeset miliona Kineza svira klavir. Univerziteti za muziku postoje gde nikad nisu. Betoven ili Šopen nisu ni u snu imali ideju da će milioni ljudi, na primer, u Južnoj Aziji svirati njihovu muziku. Što se tiče nivoa i kvaliteta, pa… ima raznih publika. Elitna, obrazovana, najšira, ona koja nema pojma o ozbiljnoj umetnosti... Svi oni imaju svoje osobenosti i naposletku svoja prava. Mislim da je ozbiljna muzika prisutna u životima ljudi na svim kontinentima. Nikad u istoriji nismo imali veći izbor muzike nadohvat ruke. Kad sam bio mali ili student, mi smo išli u biblioteku, tragali za pločama... Sad na telefonu mogu da ukucam, potražim i nađem muziku 16. veka južne Holandije i još da biram izvođenje. U tom smislu živimo u čudesnom vremenu. Banalizacija i komercijalizacija su posebno, krupno pitanje. Komercijalizacija bilo čega dovodi do katastrofe. To se, recimo, jako dobro vidi u ekologiji. Neko se setio da vodu manje-više iz slavine stavi u plastične flaše pa se sad nekoliko milijardi tih flaša mesečno u svim delovima ekosistema pretvara u neke opasne mikro plastične čestice koje su nađene i na vrhu alpskih glečera. Ta voda je prodata sa interesom od deset hiljada posto. Zamislite uložite jedan dolar a zaradite deset hiljada. A takva priča s vodom nikom zaista nije bila potrebna, ne računajući one koji su na tome zaradili. Lakše je zdravije i bolje bilo održavati kvalitet tekuće vode u domaćinstvima. U pogledu klasične muzike, to ne donosi dobre rezultate. Ali, muzika je zapisana i to niko neće izbrisati. Ja opasnost u umetnosti više vidim u nečem drugom. U čemu? - U sterilnosti. Koja je neretko rezultat kompromisa, pritisaka, ovog, onog… To je problem. Muziku kojim se bavim ne smatram klasičnom u smislu okoštalosti. Šopen je bio avangardni muzičar u svom vremenu. Muzika traži da bude živa, da pulsira emocijom, imaginacijom, strašću, duhom… Meni je bitnije da ljudi osete zanos nego da to bude onako kako je Šopen svirao. Ta vitalnost je bitna i za mene ključna. A muzejska izvođenja i kruta pravila nemaju nikakav zanos. To vam je kao razlika između dodira ginekologa i dodira ljubavnika.
Foto: Promo
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Miona Kovačević Email: kultura@ringier.rs
Osvrt
“Emocije” za 25.000 ljudi Miona Kovačević
Nastupom Drezden Frankfurt kompanije igre u SNP u Novom Sadu, 12. aprila je završeno 16. izdanje Beogradskog festivala igre. Pod sloganom “Emocije”, najveći festival umetničke igre u regionu predstavio je publici 16 trupa u okviru glavnog programa. Od 22. marta do 12. aprila, prikazane su 23 nove koreografske postavke u izvođenju renomiranih trupa iz Tel Aviva, Haga, Štutgarta, Antverpena, Rima, Johanezburga, Nanta, Atine, Seula, Grenobla, Liona, Frankfurta, Montreala, Filadelfije i Barselone. Festivalske predstave i paralelne programe je pratilo više od 25.000 ljudi, kao i 117 akreditovanih novinara iz zemlje i inostranstva. U Beograd su stigli Ohad Naharin, Jakopo Godani, Mari Šuinar, Rašid Uramdan i Dunja Jocić, dok su koreografi Erik Gotje, Dada Masilo, Sidi Larbi Šerkauji, Eun Mi An i Ambra Senatore i sami nastupili pred pubikom. Festival je otvorila primabalerina londonske Kraljevske opere Vivijana Durante. Nagrada “Jovan Ćirilov - za korak dalje”, uručena je kanadskoj koreografkinji Mari Šui-
Holandski teatar igre NDT
nar za delo „Vrt zemaljskih uživanja“, prikazano u okviru prethodne edicije festivala. Za ovu priliku, njen montrealski ansambl se vratio u Srbiju, i izveo delo „Radikalna virtuoznost sola i dueti“, pred prepunim Madlenijanumom. Priznanje Vip poziva za 2019. godinu ponela je koreografkinja Dunja Jocić, a njen komad u produkciji Korzo teatra iz Haga igran je čak tri puta. “U toku 16. BFI u Srbiju je doputovalo 328 igrača i članova tehničko-administrativnih timova trupa koje su učestvovale. To je ujedno i broj kupljenih avionskih karata, dok je blizu 1.400 hotelskih noćenja obezbeđeno za učesnike festivala u Beogradu i Novom Sadu. Ukupno sedam šlepera i devet manjih kamiona je prenelo scenografiju i rasvetu za izvođenje predstava… Uvođenjem onlajn sistema za prodaju ulaznica ostvarena je bolja posećenost programa publike iz zemlje, regiona i inostranstva, i kupljeno skoro 3.500 ulaznica, od kojih oko 1.500 iz inostranstva”, navode organizatori. Festivalu je prethodio nastup atinske trupe Hristosa Papadopulosa u JDP, kao i šesta po redu januarska revija filmova Dani igre u Kinoteci, a izložba fotografija upriličena je i na ulicama Novog Sada. Održan je i godišnji sastanak i konferencija Kine i zemalja centralne i istočne Evrope koja je okupila 50 stručnjaka iz oblasti baleta, savremene igre i umetničke produkcije. Od januara do aprila ove godine, uz podršku Ambasade Italije, Sabrina Bosko, koreografkinja i pedagog Baletske akademije iz Rima, radila je sa učenicima baletskih škola iz Beograda, Rima, Milana i Pančeva, kao i sa prvacima Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, Anom Pavlović i Jovanom Veselinovićem. Rezultat je predstava “La Vie Parisienne” koju će Beograđani otkriti za Svetski dan igre, 29. aprila, u amfiteatru Sava Promenade.
Balletx iz Filadelfije
Ambasadori u publici Kajl Skot
Tokom tri nedelje trajanja, Beogradski festival igre dovodi Srbiju u središte planetarne mape savremene igre. Meni je ovo četvrti BFI i svake godine je sve bolji i bolji. Odlikuje se raznovrsnošću trupa i stilova igre - od hip-hop akrobatike trupe Taj brejk (Tie Break) preko fascinantnog spoja K-popa i igre ansambla EunMe-Ahn Company inspirisanog Severnom Korejom, do Žizele u verziji Dade Masilo sa južnoafričkim žarom. Pogledao sam devet festivalskih predstava. Naravno, najbliži srcu bio mi je BalletX iz Filadelfije koji je prikazao najbolje što američka savremena igra danas ima i dao srpskoj publici priliku da okusi bogatstvo američke umetnicke igre van Njujorka. Moram reći i da me je duboko dirnuo dramatičan nastup belgijske trupe Istman, kao i zadivljujuće finale predstave „Sadeh21“ ansambla Batševa, ali i fantastični kostimi i svetlosni efekti korejske trupe - ističe ambasador SAD Kajl Skot.
Tomas Šib - Početak mog prvog proleća ovde u Beogradu je obeležio Beogradski festival igre. Pogledao sam više od polovine predstava - rado bih išao i na više predstava, ali to zbog mnogobrojnih obaveza nije bilo moguće. Sva ostvarenja su, po mom mišljenju, bila veoma inspirativna, sa dubokom porukom, puna energije, često šaljiva i veoma originalna. Savreme-
Galerija
Milan Pantelić
Pod maskama stvarnosti Maja Živanović, novinar i likovni kritičar
Kontinuirana posvećenost izgubljenoj ljudskosti - okosnica je svih dosadašnjih radova mladog slikara Milana Pantelića. Ovaj umetnik istovremeno - smelim, osobenim pristupom - govori o svom vremenu, ali i sveopštem viđenju stvarnosti. I najnovijom postavkom slika suočava nas s velikim formatima figurativnih ra-
dova njegovog viđenja okruženja - otuđenosti, negiranja personalnosti, nedostatka empatije, ali i velikog uticaja medija, koji doživljavamo svakodnevno. Kompozicije Milana Pantelića su, na prvi pogled, jednostavne i svedene. Poput majstora kjaro-skura, vešto vlada kontrastima svetla i senki. U tom svetu dominiraju centralne, uglavnom muške figure,
naglašenih belih i sivih lica, specifičnih maski stvarnosti. Ona izranjaju iz tamne pozadine, iz nedokučivog, iz bezdna u kome živimo. Ti ljudi bi mogli da budu bilo ko od nas, jer su istovremeno realistični i zastrašujući, snažni i nemoćni, sputani u pokušaju da nešto kažu, nose atmosferu nelagode i strepnje, ali i brutalnosti... jer su im lica uvijena u kese ili oblepljena novinama. I pored takvog pristupa, i minimalne mimike protagonista - neki od njih nas prodorno posmatraju, drugi žmure, trećima su lica toliko izlepljena kesama da su neprepoznatljiva. Jer, Milan ne insistira na individualnosti, njegovi ljudi su univerzalni, metavremenski, nasumično odabrani da nas opominju. Snagom doživljaja izdvaja se zelenoplavi potret koji je klasično, realistično slikan, ali ga gledamo okrenutog za 180 stepeni. Neprirodna boja čovekovog li-
noj igri nije potreban prevod, ona zapravo govori univerzalnim jezikom koji ljudi neposredno razumeju - bez obzira odakle su i kojim jezikom govore. Toga sam postao svestan dok sam sedeo u publici zajedno sa gledaocima iz raznih zemalja. Inače, veoma mi je drago što nemačke kompanije umetničke igre učestvuju u festivalu od samog njegovog osnivanja. Ove godine je nastupila kompanija Dresden Frankfurt Dance Company, dobro poznata beogradskoj publici, i Erik Gotje sa svojom solističkom predstavom. Publika je veoma dobro prihvatila raznovrstan program. Srbija sa ponosom može reći da je u martu i aprilu 2019. godine bila svetska prestonica savremene igre. Već se radujem sledećoj igri koja definitivno čini beogradsko proleće još lepšim - navodi ambasador Nemačke Tomas Šib.
Alona Fišer-Kam Sa velikim uživanjem pratila sam i ovogodišnji Beogradski festival igre. Moram priznati da mi bilo teško da izdvojim bilo koju od predstava koje sam uspela da pogledam. Najprestižnije trupe iz celog sveta i ove godine publici su priuštile izuzetan umetnički doživljaj, donoseći svežinu, kreativnost, nove igračke tendencije. Ponosna sam što je izraelski Batševa ansambl bio u prilici da se pred prepunim Sava centrom predstavi komadom “Sadeh 21” koju je iz publike pratio i njen autor čuveni koreograf Ohad Naharin. Pomenula bih originalno ostvarenje kompanije iz Štutgarta “Gauthier Dance”… slučajnost ili ne, koreografiju potpisuje nekadašnji igrač Batševe, Icik Galili - kaže ambasadorka Izraela Alona Fišer-Kam.
ca razbija osećaj klišeiranosti portreta, koju Pantelić vešto transponuje u svom opusu. Angažovana umetnost nije nepoznanica u radu ovog autora. Likovno viđenje sistema u kom živimo često akcentuje određenim detaljima na portretima, kao što su imena dnevnih novina. Drugi, ne manje bitan deo postavke Milana Pantelića, čine slike na kojima su glavni motiv plastične kese, koje često imaju karakteristike lica. One za umetnika nisu samo industrijski proizvod i nuspojava potrošačkog društva, već izazivaju i osećaj odbačenosti kod posmatrača. U vremenu izgubljenog morala, odgovornosti, čestitosti i ljudskosti, raduje činjenica da umetnost Milana Pantelića ima za cilj da podstakne ljude da promene svet u kome žive, da ne budu indiferentni i glasno kažu ono što drugi šapuću i ćute.