Pop i kultura

Utorak 19. mart 2019.

Blic broj 7933 www.blic.rs

POP&Kultura Majkl Džekson

Manipulativni predator ili (opet) nevina žrtva

Najnoviji dokumentarac "Napuštajući Nedođiju" (Leaving Neverland), koji je duboko podelio i uzdrmao svetsku javnost, pokušava da odgovori na nekoliko pitanja: Da li Majkl Džekson bio pedofil? Da li je seksualno zlostavljao silne dečake sa kojima se otvoreno družio i držao ih za ruke? Da li je pre bio zlokobni "Čarobni frulaš" iz istoimene bajke nego večiti dečak Petar Pan, kako je voleo da se predstavlja?

2 POP&Kultura

Majkl Džekson

Stvar je u tome što se zlostavljanje nije činilo čudnim jer ga je činio čovek koji je za mene bio bog - priznaje Robson (kao dete na slici)

Miona Kovačević Kralj popa, neprikosnovena svetska zvezda čija se armija obožavalaca ne smanjuje ni deset godina nakon njegove smrti, ponovo je dospeo u novinske stupce zbog optužbi da je zlostavljao maloletnike.

Iako mu se za to krivično delo sudilo u dva navrata, 1993. i 2005 - oba puta je oslobođen - u novonastaloj atmosferi #MeToo pokreta Majkl Džekson je još jednom izveden pred porotu, ovoga puta u vidu TV auditorijuma.

Prema jednima još jedan primer nekada nedodirljivog, moćnog i slavnog muškarca kome smo videli pravo lice seksualnog predatora (poput Vajnstina, Spejsija, Singera, R. Kelija), prema drugima jeftin pokušaj da se dođe do milionske naknade za pretrpljen bol i ukalja ugled pokojnika koji više ne može da se brani, "Napuštajući Nedođiju" ne prestaje da izaziva kontroverze i diže prašinu još od premijere na Sandens festivalu u januaru. Našim gledaocima već je dostupan na platformi HBO GO, dok će premijeru na HBO kanalu imati 10. i 11. aprila u 20 sati.

Dvodelni četvoročasovni dokumentarac svedočenje je Vejda Robsona (36) i Džejmsa Sejfčaka (41) koji tvrde da ih je kao dečake zlostavljao čovek kome su se divili. Robson je upoznao Džeksona kao petogodišnjak, kada je pobedio na takmičenju iz moonwalk plesa u Australiji. Zlostavljanje je počelo dve godine kasnije, kada se Majkl zbližio sa njegovom familijom do te mere da je majka preselila pola porodice u Los Anđeles. Za dečaka kome je soba bila izlepljena posterima Džeksona, to je bilo više od ostvarenja sna.

Međutim, nakon igranja i gledanja filmova na Majklovom ranču “Nedođiji”, muzičar ga je, između ostalog, primoravao na oralni i analni seks, zajedničko masturbiranje i gledanje pornografije.

Amerikanac Džejms Sejfčak isprva nije bio veliki fan Džeksona, ali je to postao, zajedno sa svojom porodicom, kada su se sreli na snimanju reklame za "Pepsi" 1987. Poput Robsonovih, i Sejfčakovi su bili omađijani Džeksonovom harizmom, dobrotom, darežljivošću, šarmom i glamurom. No, i njega je muzičar počeo da zlostavlja kada je imao 10 godina.

Obojica aktera dokumentarca svoj boravak u “Nedođiji” - u privatnim sobama iza nekoliko zatvorenih vrata opremljenih specijalnim zvoncima-alarmima - opisala su identično, do najgnusnijeg detalja. Džekson im je rekao da će ići u zatvor ako iko sazna za to, kao i da su njihovi roditelji zli, posebno žene. Potom su pričali o psihološkim traumama koje je sve to na njih ostavilo, sa kojima se još uvek nose. I ne samo da su pričali o zlostavljanju koje je nad njima izvršeno, već i kako se ono odigralo u kontekstu onoga što je njima izgledalo kao odnos hipnotišuće topline i poverenja, sa osobom koju su ne samo oni već i ceo svet pride, kovali u zvezde.

Reditelj Den Rid želeo je da gledaoce suoči sa ide-

jom da je najveći pop genije ispod sveg tog talenta bio monstrum. Znao je da će mnogim gledaocima pripasti muka, ali je namerno insistirao na detaljnom opisu zlostavljanja.

- Toliko dugo Džekson se pretvarao na naše oči, govorio kako su njegovi odnosi sa decom zapravo nevine pidžama žurke. Morao sam da ustanovim u najeksplicitnijim terminima da je Džekson imao seks s tom decom. Pravi pravcati seks. To nije bilo pomalo neprikladno dodirivanje niti nežni poljupci i zagrljaji sa kojima se "preigrao". Bio je to nameran, smišljen seks i zato sam tražio grafičke opise, da razvejem sve zablude - izjavio je reditelj.

Pristalice Džeksonove nevinosti iznose činjenicu da su ga za života dva puta optužili za seksualno zlostavljanje dečaka - 1993. Džordi Čendler, a 2005.

Gejvin Arviso. Ni u jednom slučaju nije bio osuđen.

Zanimljivo je da je Sejfčak svedočio u korist Majkla Džeksona 1993, a Vejd Robson i 1993. i 2005. Oba puta je pod zakletvom tvrdio da između Majkla i njega nikada nije bilo seksualno neprikladnog kontakta. Dok su jedni duboko potreseni svedočanstvima Robsona i Sejfčaka, drugi tvrde da su sve izmislili kako bi povratili novac za šestocifrene sudske troškove koje duguju porodici Džekson zbog izgubljene parnice.

Kada je, dve godine pošto je upoznao Majkla u Australiji, Vejd Robson sa porodicom došao na njegov ranč “Nedođiju” sa porodicom, sestra i on su spavali u Majklovoj sobi, a roditelji u gostinskoj kući.

Kaže da je bilo čudno što je delio sobu sa čovekom koga je tek upoznao, ali se osećao kao da ga poznaje godinama. “Njegovi posteri su bili u mojoj sobi, njegova muzika u mojim ušima. Znam ga, mislio sam", kaže Robson. Kada su roditelji rekli da je vreme da idu, Džekson ih je ubedio da ostave Vejda kod njega. Pristali su. Zlostavljanje je počelo maltene čim im je Majkl video leđa. Džekson je ubedio dečaka da se tako pokazuje ljubav. To je trajalo sedam godina.

- Pokušao je da od mene napravi saučesnika, da učini kao da sam i ja to želeo isto koliko i on, ako ne i više. Stvar je u tome što se zlostavljanje nije činilo čudnim jer ga je činio čovek koji je za mene bio bog - priznaje Robson.

Robson i Sejfčak kažu da im Džekson nikada nije pominjao da je i sam bio seksualno zlostavljan (kako se spekulisalo), "ali je govorio o fizičkom i emotivnom zlostavljanju od oca i kako se čak i kao odrasla osoba strašno plašio njega". Odrastao u porodici kao peti, najmlađi sin, najtalentovaniji član

Gnusna porno-kolekcija

Vejd Robson je sa porodicom boravio na Džeksonovom ranču “Nedođiji”, gde su on i sestra spavali u Majklovoj sobi, a roditelji u gostinskoj kući

Perverzna i izopačena priroda ogromne, bizarne kolekcije pornografskog materijala Majkla Džeksona otkrivena je javnosti 2016. U izveštaju piše da zaplenjeni materijal ukazuje na Džeksona kao na manipulativnog predatora opsednutog drogom i seksom koji je koristio krv, seksualno eksplicitne slike žrtvovanja životinja i perverzne seksualne činove odraslih da pridobije decu za sebe. "Identifikovali smo pet dečaka koji su tvrdili da ih je seksualno zlostavljao", rekao je načelnik policije Santa Barbare. Džekson je oslobođen svih optužbi 2005.

U to vreme protiv njega je tužbu pokrenuo i Evan Čendler, zubar i scenarista, tvrdivši da je Majkl seksualno zlostavljao njegovog maloletnog sina Džordija. Tužba je odbačena kada je policija otkrila da je Evan pokušavao da iznudi novac od Majkla. Džordi je, međutim, do detalja opisao Majklove genitalije, sa svim belezima, pa je sud naložio da se naprave fotografije pevačevog polnog organa. Nakon toga Majkl se sporazumeo sa Čendlerovima za 22 miliona dolara. Posle parnice napustio je SAD i preselio se u Bahrein. Vratio se u domovi-

Majkl je 25. juna 2009. pronađen mrtav od intoksikacije propofolom i benzodiazepinom

nu da bi se spremio za povratničku turneju iako je bio krhkog zdravlja. U toku priprema, za koje njegov brat Džermejn tvrdi da su bile isforsirane od promotera gladnih zarade, Majkl je 25. juna pronađen mrtav, od intoksikacije propofolom i benzodiazepinom.

POP&Kultura 3 O knjigama i krompirima

Agresivni daltonisti i veseli grobari Piše Petar V. Arbutina

dečačkog benda "Jackson 5", uz majku pripadnicu sekte Jehovinih svedoka koja je prala dečake alkoholom zbog opsesivnog straha od zaraze i oca koji ih je tukao čime je stigao ako bi pogrešno izveli koreografiju, Majkl nije krio svoje odbijanje da odraste jer kao starmali nije imao normalno detinjstvo.

Na Majklovu stranu stali su Makoli Kalkin, Bret Barns i Kori Feldman. Doduše, Feldman je rekao da posle odgledanog dokumentarca ne može više da brani muzičara iz saosećanja prema žrtvama zlostavljanja (i sam je jedna od njih), ali je dodao da Majkl prema njemu nikada nije bio nasilnik. Neki novinari su se zapitali: "A gde su bili roditelji tih dečaka?". Čudno je da su, posle samo nekoliko časova ili dana poznanstva sa Majklom, bez pitanja ostavljali decu nasamo s njim.

- Nisam zaštitila svog sina. To će me progoniti doveka.

Imala sam jednu obavezu, jedno dete... i sve sam za*ebala - kaže u dokumentarcu Džejmsova majka Stefani.

Džeksonova sobarica Adrijan Makmanus izjavila je za "Dejli mejl" prošlog meseca da je skoro u svakoj sobi u kući nailazila na dečji donji veš i vazelin, ali da je morala da ćuti pod pretnjom Majklovih ljudi da će je ubiti ako pisne.

- Imao je u sebi dobru i mračnu stranu - kazala je. Ne sumnja da je bivši poslodavac bio pedofil. Videla je mnoge sumnjive detalje dok je čistila sobe i kupatila, dečake koji su trčkarali golišavi ili se kupali sa Majklom u džakuziju.

- Sve dečake je držao za ruke i ljubio ih. A oni su se tukli za Majklovu ljubav. Bilo je to čudno okruženje - rekla je sobarica i potvrdila da su Robson i Sejfčak bili redovni gosti na “Nedođiji”.

Ona tvrdi da je Džekson uspevao da izbegne zatvor zbog režima straha i zastrašivanja koji je sprovodio. Zbog svog bogatstva smatrao je da je nedodirljiv. Trošio je milione na skupe advokate i unajmljivao ozloglašenog privatnog detektiva Antonija Pelikana da štiti negov imidž i oprlja ugled potencijalnih klevetnika.

- Svako ko bi došao u kontakt s njim je patio i bivao uništen. Nešto nije bilo u redu s njim. Srećna sam što svet ponovo preispituje lik Majkla Džeksona, ali uvek će biti nevernih toma. Nadam se da će ljudi skinuti ružičaste naočare i shvatiti da je bio samo čovek. Volela bih da je više njih progovorilo jer bi, da je otišao u zatvor, danas možda bio živ. Možda bi sve bilo drugačije.

Zapravo, do danas ne postoji nijedan konkretan, neoboriv dokaz da je Majkl Džekson bio pedofil. Ali zato svako može da ispali bilo kakvu šok-bombu vezanu za Majkla i prođe nekažnjeno. Zakon za klevetu ne važi za mrtve.

Za sada nema dokaza da je dokumentarac napravio veću štetu njegovoj muzici koja mu je nakon smrti donela prihod od dve milijarde dolara. Jedna od neočekivanih posledica je brisanje epizode "Stark Raving Dad" treće sezone "Simpsonovih" u kojoj je Majkl pozajmio glas jednom junaku, a modna kuća "Luj Viton" objavila je da će izbaciti iz svoje kolekcije za jesen/zimu 2019. garderobu inspirisanu kraljem popa.

Prema Oksfordskom rečniku, reč 2016. bila je postistina. Mislim da je to reč doba, a ne samo godine, zato što objektivne činjenice sve manje utiču na pravilnije tumačenje pojava u stvarnosti. Sve se podrazumeva, a imena sve manje govore o prirodi pojava koje određuju.

Mistici kažu da su čarobnjaci mogli da vladaju svojim dobrim i zlim duhovima samo ako su im znali imena. To je izvor svake umetnosti, ime i dubinsko poznavanje pojma, odgovornost, profesionalna i iskustvena, prema onome šta predstavljaš i čemu ideš u susret. Ali život je odavno prestao da bude magija i pretvorio se u življenje. Zbog toga se stiče utisak da je danas prefiks “post” planina iza koje su se sklonile sve loše savesti i većina poluinteligenata koji žele da budu tumači dobrog ukusa i savest svog vremena.

Gorepomenuti iza planine izmaštanih himera o sopstvenoj važnosti odavno telale da živimo i u postknjiževnom svetu. Šta bi to trebalo da znači? Uglavnom smanjenje svake obaveze da se podari smisao rečima, pogotovu onim napisanim. Ukratko, svi su pisci i sve je književnost, mi ostali (čitaj: budale) treba tome svemu da se divimo, jer to je smisao egzistencije mediokriteta, vredno je ono što (ne) razumemo i ono što ne shvatamo dok čitamo. Ali ljudi koji ne razumeju jedni druge ne mogu da razmenjuju ideje, ne mogu da komuniciraju. Možda u toj sferi privida komunikacije među ljudima i jeste smisao današnjeg uspeha u izdavačkom poslu, koji se odavno razlio u sopstveno bezobalje; od kulturološke misije i dubinske posvećenosti jeziku, rečima i knjizi, do štancovanja knjiga za široku upotrebu i kratko pamćenje.

Ovi poslednji nose društveni šnjur zaklonjeni iza floskule „Izdavaštvo je posao, biznis“. I to je tačno. Tim poslom sa bavim četvrt veka i verujem da svaki posao ima svoj etički kodeks i veoma stroga pravila, koja garantuju profesionalnu odgovornost i tržišnu uspešnost.

Teško da ćete se zaposliti u nekoj čeličani, na primer, zato što ste ubeđeni da čelik treba da bude tvrd i da je to suština znanja. Knjige jesu od papira koji trpi sve, ali sve nije programska orijentacija, već sinonim za povlađivanje prostoti i niskosti (ne)ukusa. To ljudi ne vide ili ne žele da vide, kao što neki ljudi koje zovemo daltonisti ne vide boje. Oni ne razlikuju crvenu i zelenu boju od sive i zato ih ne postavljaju na mesta gde bi taj njihov nedostatak mogao prouzrokovati katastrofu. Ta anomalija je povezana sa smanjenjem estetskih doživljaja, slabljenjem emocija i osećaja povezanosti s ljudima koji vide normalno.

Psiholozi zbog toga smatraju da takvim osobama ne treba poveravati poslove u kojima bezbednost ljudi i okoline zavisi od tog osećaja.

Diogen Kinik kaže da je crveno boja vrline.

Znači, treba videti i želeti da razumeš. Neka mi ne zamere daltonisti, nisam hteo da ih ponizim ovim metaforama. Ali kako drugačije opisati one koji u svom vidokrugu nemaju knjigu kao centralni deo jedne kulture? Ili one koji pečatanje bezvrednih knjiga vide kao šansu za dobru zaradu? Kakve je boje roba kada je samo roba?

Da pojednostavimo: oni koji nisu slepi za boje ili, u prenesenom značenju, za smisao, shvatiće da

je Sajam knjiga, a i samo tržište knjiga u Srbiji, samo jedan vašar jeftine taštine i pelivanskih ambicija onih koji misle da je uspešnost kulture merljiva populističkom grajom. Oni drugi, dominantniji, „daltonisti“, govoriće o uspešnosti i masovnosti, o kulturi koja se ne vidi u jeziku medija, u svakodnevnim razgovorima, u dijalogu od gradskog prevoza do univerzitetskih katedri.

Na putu u „srećnu budućnost“ ispoliranih političara i agresivnih biznismena negde smo zaboravili pouke knjiga i vrednosti jezika.

Nisu tome krivi oni koji su od pismenosti imali samo izvežbani potpis, već oni koji je trebalo da tu vatru jezika i znanja čuvaju i predaju dalje. To je slika i posledica izdavačkog biznisa u Srbiji - sužena autarhija, nedostatak ugleda znanja i ukidanje duhovne svojine pojedinca i naroda, epigonstvo, jezička i logička korupcija.

Kuda krenuti, kako vaspitati one koji treba da vaspitavaju druge? Nismo dovoljno hrabri za izbore, nismo dovoljno dorasli prilikama, to je jedini odgovor koji znam.

Nemam ništa protiv, da se razumemo, da starlete i blogerke pišu knjige, to će sačuvati kakvu-takvu pismenost, i nije problem ove ili bilo koje kulture to što takve knjige postoje. Davno je rekao S. J. Lenc: „Nedostatak dara nadoknađuje se nedostatkom karaktera“, a ako postoji neko ko će taj nedostatak pretvoriti u vrlinu i tržišnu vrednost, stvar je rešena. Problem je što ima sve manje onih drugih, važnijih, stilski boljih i umetnički uzvišenijih knjiga, koje će trajati malo duže od puta školarca s potpisanom knjigom neke starlete u rukama sa Sajma knjiga u njegov mračni provincijski sokak. Šta će mu odrediti budućnost? Želja da bude učesnik rijalitija, zaštićeni svedok, starleta?... Umesto da dodirne budućnost vlastite imaginacije i ličnu kreativnost, on je samo nemi svedok stvarnosti koja ga ponižava jeftinom estetikom, svodeći njegovu pismenost sa pijedestala uzvišenog tumača na banalnost pasivnog svedoka. Samo krompiri rastu sami od sebe. Intelektualac se formira u odnosu na okolnosti, izazove, lične nespokoje i sumnje, društvene imperative i nasleđene vrednosti i uzore. Samo se knjige i violine grade, sve se ostalo pravi i proizvodi. To je nauk izdavačkog posla. Možda će nas jednoga dana biti sramota koliko je malo trebalo biti hrabar, kako je to rekao Momo Kapor. Ili strpljiv da se pročita i nešto drugo, dodao bi potpisnik ovih redova. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga da bismo shvatili da postoje i drugačiji ljudi i drugačije potrebe, dovoljno je za vaspitanog čoveka, a ni onima drugima neće biti suvišno da znaju. Zato je biti izdavač koji ne razume svoj posao izvan proizvodnje i prodaje pogubnije nego biti loš vozač autobusa ili hirurg. Manje loših posledica mogu da naprave ova poslednja dvojica ako loše rade svoj posao. Neko možda može i da umre, ali teško da će moći da inficiraju hiljade . „Knjiga je“, kaže Džon Kuper Pouis u eseju „Kritika knjige“, „naš razuman protest protiv nerazumnog, naš milosrdan protest protiv nemilosrdnog, naš ideal nasuprot realitetu sveta, čovekova reč na kosmičku nemost, naš život suočen s planetarnom smrću, naše objavlјenje o Bogu koji je u nama, naš odgovor o Bogu koji živi bez nas. Ko je igda dotakao knjigu, nije dotakao ’jednog čoveka’, nego Čoveka. Čovek je životinja koja plače, smeje se i piše. Ako je Prometej u stablјici anisa prvi doneo vatru s neba, poslednji će je odneti nazad u knjizi.“ Autor je izvršni direktor “Službenog glasnika” za izdavanje knjiga

Ne znam samo da li će biti nekoga da to vidi, ili ćemo, kao Sterijini rodoljupci, pevati na groblju na kojem smo i grobari i pokojnici

4 POP&Kultura

Feljton

“Rokopisi” (Zepter World) Petra Popovića u izdanju kuće izašli su 2008. godine i rasprodati u svega tri meseca. Drugo izdanje nikad nije upriličeno. U dogovoru sa autorom, “Pop kultura” će u narednom periodu štampati nekoliko poglavlja iz ove knjige kao najavu objavljivanja “Rokopisa 2” i TV serije “Rokopisac” Milana Nikodijevića, koja se bavi poluvekovnim putovanjem Petra Popovića kroz istoriju domaćeg i svetskog rokenrola.

KALAŠTURA

BEOGRAD, NOVEMBAR 1974. GODINE

ILI... NI ISTINU NE DEMANTOVATI Glavni grad Jugoslavije umeo je da sačeka i da se podivi velikim pevačkim zvezdama. Neki su pred Elom Ficdžerald klečali na bini, pa zbog toga bili hapšeni, Sara Von je zasipana cvećem, Marija Kalas i od smrtnika, ali i tadašnjeg suverena, tretirana kao božanstvo. Ipak, slučaj Tine Tarner je nešto posebno. Došla je u trenutku kad je uz muža Ajka bila u gornjem piku karijere. Upravo je snimila rolu u filmu Kena Rasela “Tomi”, a zahvaljujući seriji velehitova i zapaljivom scenskom nastupu postala prva crna pevačica koju je rokenrol publika nepodeljeno prihvatala kao svoju divu.

“Tarner revija ’74” protutnjala je novembra 1974. godine kroz Beograd ostavljajući zadugo iza sebe čaroban sjaj spektakla. Svih 6.295 ulaznica za halu “Pionir” prodato je u roku od dva sata pošto su otvorene blagajne.

Skupa karta garantovala je valjan sastav Family Vibes, atraktivan igračko-pevački trio Iketes (jedna devojka je lepa, jedna ružna, a treća simpatična), velikog muzičara, gitaristu Ajka Tarnera i pun sat divljenja zanosnoj zvezdi - Tini Tarner.

Dok su beogradski muškarci na osnovu njenog delimično vulgarnog nastupa hranili svoju pokvarenu maštu, dotle je ta neodoljiva pevačica maštala da u Beogradu ne bude prebijena od jedinog muškarca do koga je držala. Ovo je povratak u taj apsurd.

Stići do Nje i dobiti intervju nije ni najmanje lako. U to sam se uverio već na surčinskom aerodromu. Prvo sam morao da animiram gospođu Tomas, Tininu ličnu sekretaricu. Atraktivna gospođica, kasnije ću naučiti da se radi o jedinoj Ajketi koja ne peva, ali je zvanična Ajkova švalerka, više nadzire Tinu nego što brine o njenim interesima. Zatim mi je šef za odnose s javnošću, mister Avgustin, obećao poziv na konferenciju za štampu. Jedino je stariji engleski gospodin, Roni Bel, šef pres-službe diskografske kuće UA, obećavajuće namigivao: “Budi blizu!”. Dok su gosti s jugoslovenskim promoterima dogovarali šta da rade, prišao sam Tini pokazujući joj atraktivnu karikaturu Zorana - Jusa Jovanovića na naslovnoj strani časopisa “Džuboks”. Fotograf Vican Vicanović neumorno škljoca. Iznenadila me je svojim izgledom. Lepša je i mlađa nego što sam zamišljao. Ni danas niko osim njene mame ne zna kada je velika zvezda došla na ovaj svet. U svakom slučaju, negde u predratnom periodu 1931-1935-1941.

Kažem da je koncert začas rasprodat.

- Ako je tako, ostaću ovde zauvek.

- S mužem ili sama?

Potrefi me čudan pogled.

- On o svemu odlučuje.

Ajk Tarner jeste gazda. Izgleda veoma ekskluzivno u tamnom kaputu, s belim šeširom i ogromnim naočarima. Poznat je po dve strasti i jednoj slabosti: obožava muziku i žene, a pati od stila. “Mladiću, ima krojač u Las Vegasu koji živi od samo dve mušterije. Jedna je Elvis, a druga je upravo pred vama!” Otmeni autor prvog (nepriznatog) rokenrol hita - Rocket 88 snimljen kod Sema Filipsa u Memfisu još 1951. godine - za to nikad nije dobio priznanje koje mu pripada, nije bio za ikakav dodatni razgovor.

Sutradan u hotelu “Jugoslavija” saznajem da je Ajk smešten sam u apartmanu, a da Tina svoj deli sa sekretaricom En Tomas. Zanimljivo. Supružnici nisu zajedno.

Konferencija za štampu zakazana na prvom spratu Doma omladine. Kasnije su se u tom prostoru održavale tribine i književne promocije. Krajem osamdesetih godina tu je bio studio OK televizije. Tina kasni pola sata.

Stiže bez muža. Posle prigodnih uvodnih reči organizatora, nešto kao konferencija, a zapravo dijalog agresivnog laika, inače mladog saradnika Radio Beograda, i popularne gošće, iz kojeg saznajemo da Tina voli Džegera, da nema oformljen utisak o Beogradu, da nije čula za jugoslovensku progresivnu muziku, nije obožavateljka grupe Deep Purple i da je muzika pre Ajkova nego njena opsesija. Ona bi da gaji četvoro dece, ali nema dovoljno vremena. Kraj.

Izlazeći, prepoznaje me. Pristaje na razgovor, ali tu negde. Ulazimo u sporednu kancelariju. Sami. Vrata sa spoljašnje strane čuvaju kapiten tada beogradskog prvoligaškog fudbalskog tima i jedan kasniji glavni urednik muzičke radio-stanice.

Sela je za sto, skinula bundu i duboko odahnula.

- Svi vam se dive, da li vas to čini srećnom?

- Volela bih da sam privatno srećna.

- Zar niste...

- Ja sam mislila da će ovo biti intervju o muzici. Moj život je nezanimljiv.

- Vidim da Ajk spava odvojeno.

- Zašto je to važno? Obožavala sam ga pre nego što sam ga i upoznala. Volela sam ga iz priča. Čoveče, on mi je dao i ime. Zahvaljujući njemu prestala sam da budem Ana Me Balok. Ime Tina ga je podsećalo na džunglu. U to vreme zaluđeno je čitao stripove o heroinama koje žive po divljinama. To je video u meni...

- Da sam Ajk, bio bih užasno ljubomoran. Muškarci vas bezobrazno gledaju.

- Grešite. Ajk nije i ne može biti ljubomoran pošto sam njegova lična izmišljotina. Muzika, nastup, izgled, pa i provokacije - Ajk je iza svega. Ja sam samo volela da pevam, ali nisam znala najbolji put do publike. Sebe nisam zamišljala kao zvezdu ili objekat muške pažnje. To je Aj-

Ajk Tarner, nasilni i ljubomorni muž, odličan muzičar, ženio se 13 puta, a tri puta bankrotirao. Preminuo je 2007.

kovo delo, i taj ceo koncept, da „elo peva” i Ajkete...

- Svi su time opčinjeni.

- Čoveče, nije to život. Hoćemo li o muzici?

I pričali smo o muzici. Deo toga razgovora objavio je list “Sport i svet”, deo radio-emisija “Tup-tup”. Ono što nisam objavio bila je priča o filmskoj verziji opere “Tomi” u kojoj je igrala veliku ulogu (Acid Queen). Vidno je zadovoljna. - Ken Rasel je lud, ali stvarno fenomenalan. Prilikom upoznavanja rekao mi je dve stvari: “Zamišljao sam te višu i sa dužom kosom”. Zato u filmu sve vreme šetam na ogromnim potpeticama i sa dugim pramenovima kose.

Molim je za lično sećanje na Džimija Hendriksa, čijom sam se sudbinom u to vreme veoma zanimao.

- Bio je as. Svirao je iza mojih leđa, u našem pratećem sastavu. Znala sam da takav majstor jednog dana mora stati ispred svih, pod snopove reflektora. Da, Džimi je bio as!

Kad sam završio s pitanjima, zamolila me je da još malo ostanemo u sobi velikih prozora. Sela je na sims, držala čašu beogradske česmovače i gledala Trg republike.

- Obično malo toga vidim od gradova. Noću radimo, danju se odmaramo ili putujemo. Ja, na primer, još nisam videla Kip slobode u Njujorku, mada sam u gradu bila bezbroj puta. Tek sam nedavno videla Ajfelovu kulu u Parizu, pa bih volela da uporedim te spomenike. To osećanje kad stojiš pred takvim ostvarenjima...

Tu pored mene sedela je namontirana, a tako smoždena žena. Umesto da ekskluzivno razgovaramo, ekskluzivno ćutimo. U jednom trenutku pomislio sam na njen provokativni plakat i glasno se zasmejao. Zbunjeno me je pogledala očekujući objašnjenje.

- Ovde o vama više znaju sa slika nego sa ploča. Mislite li da ste zaista toliko seksi?

- Ne. Mislim da nemam telo koje je izrazito seksi. To je samo fama. Na sceni se razlikujem od drugih pevačica. Možda sam malo sugestivnija jer se često bez ostatka prepustim pesmi. Ali stvari se menjaju. To “seksi” sve više kontrolišem.

- Ako me neko posle pita da li ste lepi... Šta da kažem?

- Ja sam samo obična žena. Takva žena voli da je uvek lepa. Na sceni, na ulici i posebno na konferenciji za štampu. Ali volim da kažem: Ni istinu ne demantujem!

Koncert je bio događaj prve vrste za Beograd. Od Tarnerove svite dobio sam kartu u prvom redu i dobro se sećam kako je gradonačelnik Branko Pešić sedeo ispred same bine uživajući u koncertu. Rekao bih, i u Tini. (Gradonačelnika Beograda u prvom redu ponovo sam video kad je Zoran Đinđić došao na Bregovićev koncert u Sava centru, a Nenad Bogdanović na Bajagin nastup u Areni.) Posle drugog bisa otišao sam da se pozdravim. Tina je stajała u gardarobi, smeškala se i uz priču da je mnogo umorna stavila do znanja da želi mir. Pozdravljajući se, gurnu mi neki papir u ruku. Bio je to poziv za parti u apartmanu 405 hotela “Jugoslavija”.

Iz Ajkove svlačionice čula se vreva muzičara i Ajketa. U ponoć je počela žurka. Na njoj je osim muzičara, organizatora i stranih promotera bilo i nekoliko beogradskih lakodajki i viđenijih košarkaša. Svi, osim Tine. U neko doba upitah sekretaricu En Tomas gde joj je lebodavka.

- Verovatno izašla na vazduh da se izduva.

- Je l` ljubomorna?

- Ne, Ajk je poznatiji po ljubomori.

POP&Kultura 5

Tamo na “Marakani” u Riju, gde je nenadmašni Pele ostavljajući fudbal 1972. godine imao 170.000 fanova, baš je tu Tina 28. marta 1988. prodala 182.800 ulaznica!

Tokom sedamdesetih, nakon razvoda dva puta je ne baš uspešno gostovala po Jugoslaviji.

Za devojku iz sirotinjskog Natbaša ovo je previše. Ali za izmrcvarenu ženu koja je iz noćne more od braka iznela samo pravo na ime Tina, sve ovo je nedovoljno, rekla je Tina kada su je pitali o bogatstvu koje ima

- A ovo što celu noć prepipava svoju prateću grupu?

- Oduvek je to radio.

- I pred Tinom?

- Da, dečko, on je gazda. Nekad je i pred svojom prvom ženom tako pipkao Tinu.

- I žena mu to dopušta?

- Sve teže. Oni su, praktično, završili brak.

Pokisla, Tina se priključuje veoma kasno. Gleda po apartmanu, uzima piće i prepoznavši me u tmini, prilazi.

Vidim da pogledom ne traži Ajka. Ali, bez ikakve sumnje, u kakofoniji glasova prepoznaje njegovo nekontrolisano kikotanje. Zuri kroz prozor ka Dunavu.

- Beograd je lep grad. Baš sam se našetala.

- Ko ti je pravio društvo? Kome treba da zavidimo? postajemo neposredniji.

- To ti neću reći. Mala tajna.

- Kad sve ovo vidim, znam zašto nisi želela da pričaš o sreći.

- Ja sam srećna, imam decu.

- Šta ćeš s Ajkom?

- Biću budista. Tražim važan odgovor. Uostalom, preživela sam jedno samoubistvo.

- Kako tražiš odgovore?

- Mene drže čitači sudbine. Gde god putujem, obilazim ih. U tome mi pomažu lokalni organizatori koncerata jer znaju ljude koji čitaju budućnost kroz karte, kroz dlan, neki gledaju u zvezde, lišće čaja ili talog kafe. Ne tražim veštice ili gatare već osobe s božjim darom. Pomažu da prepoznaš sebe i svet. Lično mi to mnogo znači jer sam u godinama kada moram ozbiljno misliti o karijeri, braku, porodici. Ajk o tome ne zna. Obično kažem da idem u kupovinu, a obilazim ljude sposobne da vide sudbinu...

Ajkov smeh nadmoćno osvaja prostor na zadovoljstvo njegovih dvorjana.

Tina je još dugo stajala pored prozora, a onda je odjednom, kao da joj se sve smučilo, duboko uzdahnula i naglo izašla.

Pred odlazak pozdravljam se s Domaćinom. Kažem da je koncert bio odličan, kao uostalom i zabava. Tapše me po ramenu i namiguje: - Dobro, ima li nešto što ti se ne dopada u “Tarner reviji”?

- Tinino neraspoloženje.

- Ne čudi se. Žene ne znaju da se zabavljaju niti da se kockaju. To je muška strana sveta.

Gromoglasno se smeje svojoj maksimi teturajući se s čašom u ruci ka najbližoj fotelji. ...Tekst za “Sport i svet” završen je sledećim rečima: „Tina Tarner, onaj crni plamen što je žario s bine u hali ’Pionir’ svakako nije najbolja pevačica koju smo slušali u Beogradu. Čini mi se da nema periku, kao što se misli.

Smeo bih se zakleti da nosi sočiva. Znam da ima većinu veštačkih zuba. Koliko sam video, grudi joj i nisu neke.

Noge su joj malčice krive. Ali, verujte, Tina Tarner je jedna od najzgodnijih dama koje sam do danas sreo”. Šta se kasnije dešavalo?

Po Tininoj priči, Ajk ju je uredno tukao i držao u kućnom pritvoru dok je sve više i sve javnije orgijao s kokainom i ženama. Godine 1975. imali su poslednji zajednički hit Baby Get It On. U to vreme Tina počinje snimanje prvog solo-albuma. Tokom 1976. godine štampa objavljuje njen prelazak u budizam. Jula te godine Tarnerovi se zvanično razvode. On nastavlja kao producent, ali pravi niz skandala i afera s drogom, tako da stiže u ćorsokak. S dugom od pola miliona dolara (jedno vreme je živela od socijalne pomoći) i bez ikakvog diskografskog ugovora, Tina dolazi u Evropu, gde obilazeći klubove zarađuje za život. U to vreme dva puta je ne baš uspešno gostovala po Jugoslaviji. Godine 1979. sreće mladog Australijanca Rodžera Dejvisa, željnog dokazivanja u šoubiznisu. On joj menja karijeru i život. Prvo je 1981. godine ubacuje u program svetske turneje grupe The Rolling Stones. Kasnije, Tina uz Roda Stjuarta i Dejvida Bouvija rekonstruiše posebne pozicije na sceni. Potom prikuplja nove i prepravlja stare pesme za album Private Dancer.

Ploča izlazi avgusta 1984. godine i prodaje se u više od 12 miliona primeraka! Ostalo je, što bi rekao pravi pisac, istorija s finansijskim hepiendom.

No, nećemo u detalje. Čitaocu da zadovoljim radoznalost pričom o tome gde je Tina Tarner bila 2. novembra 1974. godine posle koncerta u “Pioniru”, a pre nego što je zakasnila na parti u hotel “Jugoslavija”. Izašla je u noć poželevši da se prošeta. Dežurni kavaljer bio je, danas pokojni, Zubar, čuvena gradska faca i službeno lice Doma omladine za specijalne zadatke. Sa svojih sto engleskih reči i tromim hodom, on je svetsku zvezdu prošetao kroz gužvu oduševljenih povratnika s koncer-

ta ka Tašu, zatim Bulevarom do Terazija. Tinu niko nije prepoznao jer je kiša sipila, a ona glavu zaštitila maramom. Kad je postalo neizdrživo hladno i mokro, Zubar se, inače hronično dekintiran, setio spasonosne ideje.

Poveo je zvezdu na poslednju filmsku predstavu u bioskop “20 oktobar”. Pred bioskopom je vladala uobičajena gužva od putnika, pijanaca do dripaca. Džentlmen je damu, za svaki slučaj, uveo pored sebe u red. Od semenkara s korpom naš junak je u prolazu rukom, kako je već mangupski običaj, uzeo malo “zanimacije” za probu. Prepoznavši “lopova” semenkar je bacio pogled na njegovo društvo i diskretno ga upitao: - Zubi, ko ti je ta kalaštura?

Druge detalje Zubar nikad nikome nije rekao.

P.S. Priča o supružnicima Tarner saga je sa srećnim krajem o gubitnicima koji su pojedinačno uspeli da se vrate iz blata, a da se pritom više nikad ne vide... Prvi samostalni nastup imala je u klubu, bolje reći rupi, u starom delu Vankuvera... U tom dvospratnom zdanju krajem 1968. stanovali su Dženis Džoplin i Džim Morison, a u klubu, dole u podrumu, novembra 1976. Tina Tarner je održala prvi nastup kao solista. Ove noći iz unutrašnjosti se čulo pijano pevanje, izbijao vonj ustajalog dima i piva, a ulaz su čuvale dve crnopute prostitutke. Neopevana istorija rokenrola stanuje na ovakvim mestima.

Danas je Tina zadovoljna žena. Kako i ne bi, znajući da je od bankrota do raskoši i Ginisove knjige rekorda prošlo samo deset godina: ostaje solista s najvećim brojem prodatih karata za nastup! Tamo na “Marakani” u Riju, gde je nenadmašni Pele ostavljajući fudbal 1972. godine imao 170.000 fanova, baš je tu Tina 28. marta 1988. prodala 182.800 ulaznica! Okružena ljubavlju i slavom živi između švajcarskih Alpa i Azurne obale, savršeno svesna da je velika kulturna ikona dvadesetog veka, okružena mitovima rezervisanim za Bili Holidej, Aretu Frenklin i Madonu... ...Ajk je takođe u legendi. Hapšen je više puta zbog posedovanja neprijavljenog oružja, kokaina i nasilnog ponašanja u javnosti. Jednom je policija usred njegovog studija, ispod miks-pulta, tražeći oružje našla mitraljez. Tvrde da se ženio ukupno trinaest puta, a bankrotirao tri puta. On lično priznaje četiri braka i jedan finansijski debakl.

6 POP&Kultura

Intervju: Enver Petro

Ako nešto ubija čoveka, to je palanka Silno bih želeo da ponovo igram Mitketa - kaže poznati glumac Enver Petrovci

Tatjana Nježić Razgovor sa ovim plodnim stvaraocem - koji je od 1974, kada je diplomirao glumu na beogradskoj Akademiji u klasi Minje Dedića, ostvario preko sto uloga na pozorišnim scenama Beograda, Novog Sada, Zagreba, Dubrovnika, Prištine, Sarajeva... zatim više od 70 rola na velikim i malim ekranima, koji je priznat i kao pisac, reditelj, pedagog. Rađen je festival “Teatar na raskršću”, koji se u Nišu odvijao od 11. do 19. aprila, a gde je Petrovci bio u žiriju glavnog takmičarskog programa.

Bližilo se podne a u foajeu hotela festivalska atmosfera. Na Petrovcijevu inicijativu sedamo za poseban sto, uz neobaveznih par rečenica naručujemo kafu. Htedoh da odem po svoje cigarete. “Ne”, rekao je tiho ali kategorično. Jer, tu su njegove, a kad se nit određenog trenutka prekine, stvari kreću novim tokom...

“Bio sam srećan kad su me pozvali u žiri”, kaže na početku razgovora, “sutradan sam već drugačije razmišljao.”

Zašto?

- U tom trenutku mi je bilo veoma drago. Glumački sam vezan za Niš. Radio sam tu nekoliko predstava. U Nišu sam igrao i Cara Lazara, za mene jedna od boljih uloga koje sam u životu odigrao. Prihvatio sam odmah. Nisam pitao, možda su i oni imali bojažljivost da neću doći ili je to samo moje razmišljanje. Sutradan sam, jednostavno, uzeo u obzir i realnost. Nisam promenio mišljenje, ali sam se suočio sa realnošću.

To suočavanje je tema kojoj ćemo se vratiti, no, pomenuli ste ulogu Cara Lazara, izdvajate li neku ili neke koje su vam drage, važne, presudne?

- Pitate majku da kaže koje dete joj je najdraže. Svaka uloga je značajna po nečemu. Recimo, kada su me novinari proglasili “rodila se nova zvezda”, to mi je donela ulogu u predstavi „Kosančićev venac“. Bilo je pre toga još nekih koje su učinile da zapadnem za oko velikoj Miri Trailović, koja me dovela u Atelje.

A na ekranu, velikom ili malom?

- Kada govorim o sebi kao glumcu, uvek govorim o pozorišnom opusu. I studente tako učim. Jer na sceni si ti, publika i gluma. Na ekranu su i pre i posle tebe reditelj, direktor fotografije, montaža... Možda grešim, ali ja tako doživljavam stvari.

Na filmu mogu igrati naturščici i biti odlični, na sceni - teško. Na ekranu ti se može desiti i da konj ili pas budu bolji glumci od tebe (smeh).

Pomenuli ste suočavanje sa realnošću.

Na aktuelnoj političkoj sceni vrlo su prisutni disonantni tonovi na relaciji Beograd-Priština. Kako gledate na to?

- Od kada sam došao u Beograd na studije pa do sredine osamdesetih su za mene najlepši dani. Možda sam bio mlađi pa zato... Ali to su i u tom političkom smislu bili najlepši dani. Ko se seća a iskren je - priznaće. Onda je počelo sve lošije... I ta atmosfera nikad nije prestala da dobuje u meni. Tako da ovo vaše pitanje više ne ranjava, navikao sam. Između ostalog, naučio sam i uvideo da ni istoričari ne govore istinu, odnosno da svaki narod ima svoju i istorijsku istinu. Razumem sve balkanske jezike pa kad ih slušam i čitam ne mogu da verujem da su toliko daleko jedan od drugog. Recimo, Skenderbeg. Ta istorijska ličnost je od albanskog nacionalnog heroja do toga da uopšte nije Albanac. Ili najnovije - šta je, čiji je Bekim Fehmiu? Kad sklopim oči zauvek, čiji ću i šta ću ja biti? I sve bi to bilo možda simpatično, možda i komično... kad ne bi značilo da tako lako može doći do krvi. Uz to, zvanična politika je jedno, narod je drugo. Čiji ste sada?

- Ono najgore - ničiji. U stvari, nije najgore nego najteže. Kažu mi u Prištini da uđem u neku partiju, koju god “samo da znamo čiji si”. Kažem, možda i bih jer tako se lakše živi u materijalnom i organizacijskom smislu, ali ne mogu. Ne mogu. Sramota me. Kako bih, na primer, stao pred studente. Čemu učiš te mlade ljude ako im za početak ne daješ svoj primer.

I kao pedagog i kao glumac i kao čovek od pera poslom ste vezani za relaciju

Tirana - Novi Pazar, preko Prištine, Tetova... Radili ste film u Turskoj. Dakle, kako reaguju obični ljudi?

- Bilo da su intelektualci ili poljoprivrednici, ljudi sa unutarnjim vaspitanjem; nema čoveka koji u sebi nosi mržnju. Čak i ako je nosi ona mu je nakalemljena, ubrizgana spolja. On reaguje mržnjom ne zato što mu to govori njegovo biće, nego zato što to tako treba, zato što se smatra društveno poželjnim. I potrebno mu je samo malo lepog da bi pristao na sasvim suprotno i uvideo, rekao da su na njega uticali. I sebe samog uhvatim kako utiču na mene i kako u trenutku počnem da razmišljam ružno. Kad indoktriniraju mržnjom, čovek nesvesno pati pre svega jer su ubili mogućnost lepote u njemu, i onda se ta patnja pervertuje u mržnju. Kao što pati kad oboli organ u telu, pa mu je mrzak doktor zbog bolne intervencije. Poređenje nije adekvatno jer doktor vas leči a mržnja truje, ali mehanizam je taj koji jeste. Dakle, kad gledam TV a ima silnih programa, okrenem jedan - Hašim Tači, okrenem program na srpskom (u Prištini postoji celodnevni program na srpskom) i tamo, okrenem sledeći - Ramuš, vrtim dalje, a ono sve sama politika i/ili bljutava zabava... I onda okrenem “Animal planet” i gledam majmune koji su fenomenalni. Mediji su glavni krivci širenja zaraze crne kuge mržnje.

U čijem je interesu da se konflikti stalno podgrevaju, širi mržnja?

- U interesu lopova, evo, uz takse su se solidne pare okrenule. Lopovluk je u međuvremenu dobio legitimitet, zvanje, poziciju... Od kraja sukoba, od 2000, nikada mi nijedan projekat nisu odobrili, nisu podržali. Čak i da sam početnik, odobrili bi mi neki projekat za tolike godine. Zašto? Jer na svaki moj zahtev trebalo je da im ponudim neki procenat. Nisam nudio. Nisam znao da treba, a i da sam znao, bilo bi me sramota. Kako da kažem nekom direktoru ili ministru e, daj mi, a ja ću tebi ispod žita dati ovoliko ili onoliko. Mislim, jedan projekat u kulturi je najsitniji sitniš, ali to je princip.

A šta je to što biste voleli da uradite, koju ulogu?

- Mitke. Ne mučite se dalje oko pitanja.

POP&Kultura 7

ovci

In memoriam Grozdana Olujić (1934-2019) Čuvar dobrote i najlepših bajki Tatjana Nježić

na filmsko platno i na pozorišnu scenu. Roman “Divlje seme”, u prevodu na engleski jezik “Wild Seed”, dobio je u anglosaksonskom svetu sjajne kritike, a kasnije postao i lektira pojedinih američkih univerziteta. Roman “Preživeti do sutra”…

U pomenutom intervjuu o književnosti je kazala: - Na prvi pogled književnost nema ni moć ni snagu koju imaju bombe i političari, ali na duže staze umetnost je jača jer duša čovekova na koju ona utiče nije se menjala od preistorije do danas. Ljubav je i u starom Egiptu postojala kao i u Šekspirovom dobu. Između staroegipatske bajke „Bata i Ampu“, naše „Male vile“ i Šekspirovih komada - kada je reč o ljubavi, zavisti, žudnji za vlašću - nema bitne razlike, kao što nema razlike ni između šake koja je odapinjala strelu i šake koja surfuje po kompjuteru. Nada da će ta, čudesna, čovekova ruka poslužiti dobru zato nije ni slučajna ni zaludna, bez obzira na mrak koji nadire sa svih strana.

Poseban biser u njenom književnom opusu su bajke.

Po rečima književnih znalaca, saznanje da je bajka lekovita, a bajkovitost neophodna pomaže Grozdani Olujić da „gradi svoju poetsku viziju na temama i motivima uronjenim

u savremenost, modernim izrazom i novim stilovima, oslanjajući se na stvaralačko iskustvo svojih prethodnika, a naročito na bogatstvo i razuđenost naše narodne bajke”.

Na pitanje da u čitavom svom opusu, pogotovo bajkama, ukazuje na pobedu dobrog i lepog uprkos realnosti u kojoj se dobrota smatra naivnošću i manom, rekla je: - Vreme u kome živimo je vreme zla, ratova i laži, vreme u kojem je nauka dosegla čudovišne rezultate prevazilazeći čak i maštu bajkopisca, istovremeno potirući etičke vrednosti na kojima počiva svet od preistorije do danas. Ipak, verujem da se iskrica dobrote u duši čovekovoj ipak nije ugasila, nije nestala. Strašno bi bilo da nestane jer zajedno sa dobrotom nestalo bi sve za šta vredi živeti i boriti se.

Pomenimo, po bajkama Grozdane Olujić snimljene su ploča i kaseta “Sedefna ruža”, u interpretaciji Mije Aleksića, uz muzičku pratnju Laze Ristovskog, i TV serija od devet polučasovnih nastavaka. Pored većeg broja eseja o Francu Kafki, Tomasu Vulfu, Marselu Prustu i Poetici bajke, objavila je i studiju “Problem identiteta ličnosti u delu” Virdžinije Vulf, a prevela je dela Arnolda Veskera, Jukija Mišime, Sola Beloua...

Ključno u vašem sadašnjem viđenju Mitketa je...

- Mitke je Bora Stanković. Kad pogledate, ajde da kažemo mlađeg Boru Stankovića, to je vanredno lep čovek, muževan... Za samo deset godina on je oronuli, samleven, rugoban... Šta ga je ostarilo, e to hoću, to treba da odigram. Te njegove bore.

„Balkanska međa“ - film koji je rasplakao rusku publiku

Foto: Vesna lalić

Ako se ne varam, zar ga niste već igrali?

- Diplomirao sam na njemu, igrao u Leskovcu i Novom Sadu. Ali sad sam pečen da to igram na poseban način. I verujem, ostavio bih u istoriji - kako se Mitke igra. Igrao sam ga tri puta, a verujem tek sad bi bilo na najbolji način, ali se bojim da bih posle toga umro. Jer nemam više šta da radim.

Književnost nam može produžiti život - govorila je Grozdana Olujić, velika književnica, koja je preminula u 85. godini u Beogradu.

Iza nje je ostao bogat književni opus, bila je i eseistkinja, prevodilac, antologičar... Dela su joj prevođena na preko 35 jezika.

Dobitnik je brojnih književnih nagrada, među kojima je i NIN-ova nagrada za roman godine (za 2009) za knjigu „Glasovi u vetru“.

U intervjuu za „Blic“ rađenim tim povodom, između ostalog je kazala: - Reči su te, jezik je taj preko koga se prenosi sećanje, iskustvo, identitet. Jezik pamti i zahvaljujući jeziku obnavljaju se granice davno nestalih carevina, od Vizantijskog do Hazarskog, i davno nestali narodi traju u imenima reka, planina, naselja na teritorijama na kojima su izgubljena plemena živela i stvarala, od Misisipija do Sijuks Sitija, Misurija… Zar i naš narod nije us-

Mitke, što bi se reklo, na keca?

- Mitke na keca.

Šta?

- Provincija, palanka. Naravno ne u geografskom nego u suštinskom smislu.

Duboko sam to osetio. Sad bih mogao da zaplačem koliko me to dira. Ako nešto ubija čoveka, to je palanka. Jer palanka ne trpi dobrog umetnika, naravno ne samo umetnika, ali sad o tome govorimo, ne trpi ni veličinu ni širinu. Ona trpi u najboljem slučaju osrednjost. Palanka voli samo svoj nivo, i to plaća. Po potrebi i debelo. Jer nema straha, nije ugrožena... palanka je opasnija od bilo koje političke priče. Ako je nešto smrtonosno, onda je to palanka. A takva kakva je podatna i za najgore političke priče. Kad svi pristanu na palanku, onda lako može doći i do krvi.

Na festivalu smo koji ima odrednicu balkanski. Vidite li neko rešenje za bure baruta balkanskog prostora?

- Kultura i umetnost, ako to jesu, iznad su politike. A to znači i da prvi treba da govorimo i dokazujemo da su ljubav i poštovanje ne samo bitniji nego i za svakog pojedinca lepši od mržnje. Mi smo deo rešenja a ne deo problema. Sport to takođe može. Partizan i Zvezda su imali u Prištini više navijača nego prištinski klub.

peo da se održi zahvaljujući jeziku na kojem su stvorene veličanstvene bajke i epska poezija čija je lepota, preko Vuka Karadžića, u XIX veku zadivila Evropu kao jedinstvena istorija naroda koji je uspeo da opstane zahvaljujući poeziji.

Rođena je 30. avgusta 1934. u Erdeviku, gimnaziju učila u Bečeju, magistrirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Prvi roman o mladima i za mlade “Izlet u nebo” objavila je u dvadeset drugoj godini. Štampan 1957. godine, doživeo je i uspeh i osporavanje, prevođen je i prilagođen izvođenju u pozorištu, po njemu je snimljen i film “Čudna devojka”. Roman “Glasam za ljubav” (1962) dobija prvu nagradu zagrebačkog “Telegrama”, zatim se prenosi

Večeras (19) u Sava centru je srpska premijera filma “Balkanska međa” reditelja Andreja Volgina, a nakon toga publika će moći da ga pogleda i u bioskopima.

Film, rađen u rusko-srpskoj kooprodukciji, govori o tajnoj operaciji zauzimanja aerodroma Slatina na Kosovu 1999. godine. U središtu herojske drame je, između ostalog, 600-kilometarski jurišni marš ruskog mirovnog bataljona iz Bosne na vojni aerodrom na Kosovu i smela operacija ruskih specijalnih jedinica. Istoričari nazivaju ove događaje najopasnijim zaoštravanjem odnosa između Rusije i Zapada od vremena Kubanske krize. Nedavno (14. mart) film je imao premijeru u Moskvi pred, kako javljaju organizatori, više od 2.000 gledalaca u dve pune dvorane. Film je, kažu u umetničkoj ekipi, osvojio moskovsku publiku.

- Premijera je prošla fantastično, ljudi su izlazili uplakani iz sale - rekao je glumac i kooproducent Miloš Biković, koji se u društvu brojne glumačke ekipe iz Srbije, poklonio moskovskoj publici.

Svečanoj premijeri u Moskvi prisustvovale su brojne ličnosti iz javnog i

političkog života Rusije, na čelu sa ministrom kulture Vladimirom Medinskim, glumcem Sergejem Bezrukovom, kao i Junus-Bekom Jevkurovom, učesnikom u akciji na aerodomu Slatina, 1999. u Prištini, kojom se film bavi.

- Ruski mediji pišu pozitivno o filmu i prognoze o gledanosti su najbolje.

Prodata su filmska prava u čak 35 ze-

malja - otkriva Biković koji je zadovoljan prvim reakcijama publike.

Uloge tumače Goša Kucenko, Miloš Biković, Anton Pampušni, Milena Radulović, Gojko Mitić, Aleksandar Radojičić, Miodrag Radonjić, Aleksandar Srećković Kubura, Srđan - Žika Todorović, Emir Kusturica kao gost i drugi.

Hteo je da ostane svoj i ničiji. I tako je i bilo.

Izgubio je sve, ali nije sebe. Ni u vukojebini poput Pelevog Brijega, ni na Monmartru, ni na kamenitoj plaži dok na njega pada pljusak njegovih crteža.

Ni dok je ispuštao poslednji dah, a cela planeta slušala nečujno “jebite se”

Foto: Vijesti Luka Zeković

Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Ana Lađarević Ivan Jovanović Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Miona Kovačević Email: kultura@ringier.rs

Lud - luđi - genije Tošković Ivan Jovanović Razbacani crteži po barskoj kamenitoj plaži. Ludački ples. Skoro pa levitirajući nad crtežima, portretima, igra bradata, prljava spodoba. Ispušta krike kao šaman dok priziva kišu. Prolaznici, turisti, mediokriteti ližu sladoled i misle “ko li je ova manita skitinica”. Lokalci ga znaju. Dive mu se i plaše ga se. Doviknu nekada iz strahopoštovanja: “Zdravo, đe si, genije!” Majka ga je mlekom dojila u Pelevom Brijegu, na Cetinju je učio da crta, u Beogradu sa Dadom Đurićem pravio ršum. Jurio je kurve. Mnogo mu je bilo da da dva dinara za koitus, a dva za felacio. A i odakle mu sirotinji, “Zašto ne plati ta masna kurva moju kičicu”, pitao se bradati čudak. Udario je profesora na akademiji, izbacivali su ga iz Skadarlije, šibala ga je košava beogradska.

A kada se dokopao Pariza, jebao je pet puta dnevno i silno se razočarao u Pikasa. “Gledaj ga, kakav mali ćelavi jado”, pomisli, ali iskompleksirani Balkanac uze autogram za svoj indeks. I tamo je umirao od gladi, uprkos kotrljajućem “r” koje je savladao kao da je iz Sen Žermena i genijalnosti svojih crteža. Dado se obrijao, stavio je kravatu, ali on jok. Sekao je pogledom.

STRAŠNI UROŠ TOŠKOVIĆ.

Rođen je 1932, a umro pre nekoliko dana 3. marta 2019. u Podgorici. Kažu da je najbolji crtač 20. veka. Portreti su bili remek-dela.

Nije voleo da slika, teralo ga je na samoubistvo, a plašio se da digne ruku na sebe. Toga se i sramio. Ali kad crta, ceo svet je bio njegov. Tada je bio življi od boga u kog nije verovao. Znao je i nakon 15 godi-

na da se vrati crtežu i da ga nastavi. Kao sa prijateljem kog ne sretnete decenijama, ali nastavite tačno gde ste stali pre nego što ste razišli iz nekog banalnog razloga.

Poslednjih 50 godina izgledao je kao skitnica, puna buva, zrela za hospitalizaciju i dugačke razgovore s psihijatrom. Pio je kišnicu i jeo med sa zemljom crnom. A onda bio brisao rukavom krajeve usana kao da najeo neke pariske đakonije koje je krišom gledao u tanjirima slikara koji su se “prodali”.

“Eto vam, najedite se, najedite, ali nećete biti tamo gde je bio majstor”, urlikao je Tošković u retkim intervjuima, svađajući se sa duhovima prošlosti. Voli da se bije. Škorpija iz Peleva Brijega, tukao se u Beogradu, tukao se u Parizu. Ali volio je da pusti da ga prvog udare, a omiljeno u je bilo da uškopljene Parižane, koji se iživljavaju na studentkinjama vuče za nos Monmartrom. Isto onako kako je vukao ceo svet za nos. Kupao je mrtvace, pisao osrednje pesme, životario. Dok se nije rodio ponovo kao Francuz i tamo ostao skoro 20 godina. Voleo je Jugoslaviju, naročito Crnu Goru. Živeo je u hotelu “Podgorica”. Voleo je Crnu Goru, ali nije voleo ljude. Jedva bi se naterao da sa njima popriča. Samoća je za njega bilo

prirodno stanje.

Pred smrt su mu govorili da to nije onaj stari Tošković, da se ponavlja. “Majstori, to se zove trajanje”, odgovarao je ljutito. Nije dao na sebe. Ne voli kritiku od sveta, koji sam sebe jede u alavosti potrošačkog društva. A i on je hteo nekad da bude normalan. U Parizu ga je mučila kriza identiteta.

“Ja sam za njih bio stranac. Stidio sam se svog divljeg pogleda, čak i svojeg lika, nastojao da crtam kao Pikaso”, priznavao je. Kaže da u slikarstvu nije mogao da mrdne dok je spavao na dušeku i bio uglađen i nosio šešir. Dok je bio stipendista francuske vlade. Ali, dok je gluvario ispod mostova na Seni, sa braćom klošarima u njemu se budila đavolska inspiracija. Bio je neutoljivo žedan.

Na svaku primisao normalnog, udobnog, konvencijalnog osećao se da izdaje sebe. Odbio je to. Po cenu stigmatizacije galerista i uglađeni dežmekastih slikara. Hteo je da ostane svoj i ničiji. I tako je i bilo. Izgubio je sve, ali nije sebe. Ni u vukojebini poput Pelevog Brijega, ni na Monmartru, ni na kamenitoj plaži dok na njega pada pljusak njegovih crteža. Ni dok je ispuštao poslednji dah, a cele planeta slušala nečujno “jebite se”.