Utorak 2. april 2018. Blic broj 7947 www.blic.rs
POP&Kultura O fenomenu novog televizijskog hita piše scenarista “Državnog službenika” Dimitrije Vojnov vodeći nas kroz sve pokušaje naše kinematografiije da se bave tajnim agentima
promo/Branumir Milovanović
Kratka televizijska istorija srpskih tajnih agenata
Državni službenik
naš Džejms Bond
2 POP&Kultura
Naslovna Televizijski film Lovac protiv topa iz 1986. godine jedan je od retkih iskoraka Siniše Pavića u domen savremenog trilera. Međutim, ovaj televizijski rad je deo jednog šireg okvira - Četiri jahača Jugokalipse. Naime, tokom osamdesetih postoje četiri ostvarenja koja su upozoravajuće prikazivala delovanje ekstremističke emigracije na razbijanju Jugoslavije.
promo/Branimir Milovanović
Već 1984. godine Miki Stamenković snimio je Opasni trag, priču o obračunu Službe državne bezbednosti sa kosovskim separatistima. Sledeće 1985. snimljen je Brisani prostor, serija koja blago fikcionalizuje slučaj ubacivanja ustaša da dižu ustanak u Hercegovini. 1986. izašao je Lovac protiv topa a 1987. Mesto susreta Beograd u kome je obrađen zapadni lanac izvlačenja pravoslavnih relikvija i prodaje na zapadnim tržištima. Izuzev u poslednjem naslovu, u prva tri glavni likovi bili su agenti Službe državne bezbednosti. Ipak, najbliže upečatljivom liku od krvi i mesa sa kojim se može identifikovati publika došao je maestro Siniša Pavić, čiji opus - i to ne smemo zaboraviti - čini i serija Otpisani. Lovac protiv topa prikazuje klasičan sistem regrutacije posrnulih mladih ljudi u svet političkog ekstremizma. Priča počinje kao slučaj mladog hrvatskog džeparoša, hapšenog zbog pevanja ustaških pesama u SFRJ, koji polako biva zaveden i korumpiran da postane ustaški terorista. Tokom prvog ulaska u zemlju sa nemačkim pasošem i identitetom namiriše ga debeovac koji ordinira u letovalištu koje posećuju stranci i počinje akcija konstatovanja da li je reč o ubačenom elementu. Kada ga ubace drugi put sa još novijim
promo/čedomir stanković
Piše Dimitrije Vojnov
identitetom, cilj mu je da podmetne nekoliko bombi koje bi stvorile strah, upropastile turističku sezonu, smanjujući devizni priliv SFRJ. Uprkos tome što priču započinje radikalizovani džeparoš, glavni junak je agent Službe kome upoznajemo i privatni život koji je naravno ozbiljno narušen akcijama vezanim za očuvanje državne bezbednosti. U trilerskom pogledu, Pavićev scenario je korektan, u pojedinim aspektima čak i duhovit. Milan Štrljić je vrlo neposredan u izlaganju lika mladog debeovca koji je vrlo brzo raskrinkao slučaj, ali mu šef ne veruje. U ovom detalju, Pavić pokazuje da je dobro savladao lekcije iz američkih filmova, da su starešine često trome u rezonovanju ali da gledalac uvek može ve-
Aleksandar Berček, jedan od likova u novoj krimi hit seriji, za koju Vojnov kaže da je u stvari oriča o jednoj porodici
rovati u onog malog čoveka u Službi koji je neiskvaren i bori se za pravdu. Nekoliko životnih situacija donosi i Pavićev srdačni narodni humor, recimo sukob Štrljićevog debeovca i lokalnog Galeba koji mu ometa istragu, u interpretaciji Aljoše Vučkoviča, ili rasejanost agenta u scenama porodičnog života kada recimo zaboravi da pokupi dete iz obdaništa, u kome mu suprugu igra Jelica Sretenović. Zanimljiv detalj je da se mladi Tihomir Stanić pojavljuje u jednoj od epizodnih uloga. On je na neki način kopča televizijskog filma Lovac protiv topa sa bezbednosnim diptihom Ubice mog oca - Državni službenik u produkciji Predraga Antonijevića. Više od trideset godina kasnije, vraćamo se na teren Službe. Ona je sada pro-
U seriji koja se premijerno prikazuje na Supertsar TV značajne uloge igraju i Žarko Laušević i Nebojša Dugalić
menila ime i zove se Bezbednosno-informativna agencija a glavni junak serije Državni službenik je Lazar Stanojević, operativac koji se možda tek rodio kad je emitovan Pavićev rad. U međuvremenu je televizija sazrela, agent iz Lovca protiv topa je bio u pravu, letovališta gde su naši operisali sada su u drugoj državi, ali i dalje su na zadatku. Ako se aktuelni period zlatnog doba televizije može definisati kroz jednu osobinu, onda je to svakako tematska okrenutost serija porodici. Kao da većina značajnih serija ove epohe, zvanično otvorene Sopranovima, pokušava da nam kaže da čime god da se bavite, bilo da ste mafijaš, sovjetski tajni agent prerušen u američkog građanina, vitez iz vremena koje se nikada nije desilo ili superheroj, ne možete pobeći od porodice i problema koja ona nosi za svakoga od nas. Zato je Državni službenik pre svega serija o porodici. O junacima koji pokušavaju da odvoje svoj uzbudljivi poslovni život od privatnog, serija o očevima i sinovima, o tome šta se od greha predaka prenosi na potomke, ali iznad svega serija o ženama koje moraju ostati jake u muškom svetu naseljenom opasnim momcima koji nikako da odrastu. Glavni junak je mladi čovek kroz čije ćemo lično sazrevanje i transformaciju u prvoj sezoni pokušati da predstavimo svu složenost zadataka kojima su na svakodnevnom nivou bave agenti tajne službe i cenom koju plaća njihov lični mir. Veliko je zadovoljstvo imati Milana Marića u toj ulozi kao izuzetno harizmatičnog, darovitog i pre svega promišljenog glumca koji se dobro nosi sa svim slojevima koje donosi lik lazara Stanojevića. Kad je reč o protivnicima, u filmu SB zatvara krug iz 1974. imali smo neku urotu amorfne strane sile i ekstremista iz naše emigracije. Isto je bilo i u Lovcu protiv topa. U Državnom službeniku neće biti ustezanja. Naša publika će moći da uživa u direktnim dvobojima srpskih agenata sa stranim kolegama iz tradicionalnih i poznatih skraćenica sa tri slova, a ako gledanost omogući da bude još sezona, svakako da ćemo proširiti repertoar tih duela. Prikaz geopolitičke situacije dat je bez ustezanja, vrlo je aktuelan i serija će u nekim epizodama delovati kao da gledate direktan prenos svakodnevice. Smatram da je bilo vreme da se okuražimo i da više neprijatelje i strane aktere ne prikazujemo uopšteno i bez imena. Za razliku od kolega pre tačno 33 godine, voleo bih da ovoga puta uradimo posao do kraja i da naš agent zaokruži sliku srpskog obaveštajca koja će ući u popularnu kulturu i stati uz rame sa već definisanom ikonografijom koju su druge kinematografije izgradile o svojim junacima. Lazar Stanojević je lik koji kao i svi mi gleda Džejmsa Bonda na ekranu i zabavlja se, ali Džeka Bauera može da sretne u nekoj mračnoj uličici, a Keri Metison u čekaonici Doma zdravlja ispred Dispanzera za mentalno zdravlje, i nema čega da se stidi.
POP&Kultura 3
Muzika Nemanja Radulović
Otišao sam pre 20 godina i sada se osećam kao Parižanin
Neven Džodan - Ovog puta nisam svirao - kaže kroz osmeh. - Desilo nam se to tada spontano na letu Beč - Pariz posle koncerta da izvadimo instrumente i stvarno je bilo zanimljivo. Ja inače u Parizu živim blizu aerodroma i često putujem, a evo sad imam novi direktan let za Beograd, što mi je stvarno super, jer uvek kada imam neki slobodan dan, volim da dođem u Srbiju - priča slavni violinista. Otkriva nam da je i sada došao samo nakratko, ali da uskoro planira da obraduje publiku u Srbiji. - Sviraćemo na leto mini-turneju od juga Srbije, Leskovca, Niša... pa idemo ka severu, tako da se radujemo što idemo malo van Beograda, mada će to sve biti u koordinaciji sa Mimom Lazarević iz Kolarca. Radujem se što ćemo program koji smo svirali u Beogradu prvi put izvoditi širom Srbije. Znate, nekad ljudi ne mogu da dođu u velike gradove da slušaju koncert, a na nama je da putujemo do njih. Tako i treba da bude, jer živimo u potpuno nekom drugom vremenu u kome se sve menja, pa i slika klasične muzike. Radujem se kada neku novu publiku dovedemo na koncerte klasične muzike, kao i kada vidim na nastupima ljude koji dolaze non-stop - objašnjava Nemanja, i nagoveštava da će beogradska publika moći da ga čuje uživo tek sledeće godine. - Malo da napravimo pauzu i da se uželimo jedni drugih - priča on ne skidaju-
ći osmeh. Za Nemanju je svaki povratak u Srbiju emotivan, a pogotovo sada jer je pre tačno 20 godina otišao u Pariz, gde je nastavio da gradi svoj put vrhunskog muzičara sa svetskom karijerom. Zato kaže da ima poseban odnos prema francuskoj prestonici. - Moram da priznam da se danas osećam kao Parižanin, jer mi smo otišli tamo posle bombardovanja 1999. S druge strane, često putujem i sve više shvatam da je planeta jako mala i svi ljudi imaju iste probleme na svakom kraju sveta. Svi imaju istu potrebu da budu srećni, voljeni... - objašnjava Nemanja. Pitamo ga kako izgleda život umetnika u jednom od najskupljih gradova na svetu. - Sve zavisi od naših očekivanja. Mi recimo porodično nismo u fazonu da idemo po nekim ekskluzivnim mestima, restoranima ili da jedemo svaki dan ne znam ni ja šta. Ono što nama odgovara, tako i živimo. Naravno, ima različitih mogućnosti, ako recimo idete da jedete na Šanzelizeu ili u čuvenom “Fuketsu”, koji je sad malo nastradao od Žutih prsluka, da popijete kafu od osam evra, naravno da mislim da je to preskupo i takve stvari me ne zanimaju. Iskreno, više volim da sam skuvam domaću kafu, da mi dođu prijatelji i da uživamo - priča iskreno proslavljeni muzičar. U Francuskoj je poslednjih nedelja nezaobilazna tema zvana Žuti prsluci. - Ne volim mnogo da govorim o tome jer svako treba da ima neko svoje mišljenje i svako ga iskazuje na drugačiji način. Mislim da je ljudima potrebna neka vrsta promene i svako demonstrira iz možda nekog ličnog razloga, ali da bi se došlo do nekog kolektivnog napretka. Takođe, Francuzi su poznati kroz istoriju kao narod koji se borio za svoja prava i da, treba se boriti - zaključuje Nemanja Radulović, koga osim u Srbiji čekaju koncerti u Finskoj, Australiji, Aziji...
Mladi vole “Bajku” Njegov poslednji album “Bajka” naišao je na odlične kritike, a njega najviše raduje to što je zainteresovao i mlade ljude. - Dosta mladih sluša album preko ovih modernih platformi. Nazvali smo ga “Bajka” i za mene je zaista bilo bajka da sarađujem sa svim tim ljudima, a onda i sam repertoar je bajkovit sa “Šeherezadom”, Hačaturijanom, Aleksandar Sedlar je napisao dve nove kompozicije... tako da ne mogu da ne budem zadovoljan.
VESNA LALIĆ
Naš proslavljeni violinista Nemanja Radulović došao je nakratko iz Pariza u Beograd, a sreli smo ga na Aerodromu “Nikola Tesla”, gde je prepoznatljivom pojavom i sa violinom koju nije ispuštao iz ruku privlačio pažnju znatiželjnih putnika. Odvojio je malo vremena za razgovor za “Pop kulturu”, a prvo pitanje je bilo da li je i ovoga puta zabavljao putnike u avionu, jer je taj snimak od pre dve godine postao pravi hit na društvenim mrežama.
4 POP&Kultura
Feljton GITARISTA
“Rokopisi” (Zepter World) Petra Popovića, u izdanju kuće, izašli su 2008. godine i rasprodati u svega tri meseca. Drugo izdanje nikad nije upriličeno. U dogovoru sa autorom, “Pop kultura” će u narednom periodu štampati nekoliko poglavlja iz ove knjige kao najavu objavljivanja “Rokopisa 2” i TV serije “Rokopisac” Milana Nikodijevića, koja se bavi poluvekovnim putovanjem Petra Popovića kroz istoriju domaćeg i svetskog rokenrola.
ILI... ČOVEK U ULOZI BOGA BEOGRAD, OKTOBAR 1979. GODINE Erik Klepton i ja?! To vam je duga i neobična priča o Gitaristi i Poštovaocu. Traje duže od četrdeset godina i kraj joj se ne nazire. Prošla je razne faze, imala uspone i ushićenja, neke krize i brojne nedoumice. Jednom se, eto, priča i zbila. Baš tu gde sam oduvek i želeo da se dogodi. Moj junak je svirao u Beogradu, pred svima koji ga volimo. Posle je ponovo dolazio, ali... prvi se put samo pamti. Bilo je popodne 9. oktobra 1979. godine. Erik Klepton sa svitom od osamnaest ljudi sleteo je na Surčin avionom iz Minhena. Čekaju ga dva lična telohranitelja i ekipa Televizije Beograd. Englezi me upozoravaju da Erika nerviraju priče s novinarima i da zato od 1974. godine nikome nije dao intervju. Glupo je i da pokušavam, kažu. Zapamtite, zvezde sobom uvek nose gužvu. Tri nasmejana lica u prvom planu. Ekipa Nedeljnog popodneva greškom uzima u kadar bradonju s gitarom, zatim čupavog Alberta Lija, novog člana benda. Kolegi fotoreporteru Milanu Đurici pokazujem našu metu. Gitarista je niži nego što sam mislio. Obrijan, nosi tamne naočare i mada u farmerkama i kožnoj jakni, upadljivo je elegantan. Prilazim mu. - Zdravo! - Zdravo! - Radujem se što si ponovo u Beogradu. Na njegovom licu čudna grimasa. - Otkuda znaš da sam već bio u Beogradu? Umesto odgovora smeškam se i poklanjam mu prestižnu monografiju o Beogradu uz reči da je to poklon jednog poštovaoca. Zatečen je. Pruža mi ruku, zahvaljuje se na daru i ponovo pita: - Stvarno, kako znaš da sam bio ovde? Mislio sam da je taj detalj privatan. Odajem mu tajnu. U jednoj knjizi doslovno stoji: “Krajem avgusta 1965. godine ostavio je Majelove ‘The Bluesbreakerse’, seo u veliki američki auto i otišao na šest meseci u Grčku.” Po logici stvari, veliki američki auto morao je proći kroz Beograd. Sad se on smeje. Seća se uskih puteva, velike vrućine i da je dva dana spavao u Beogradu. Gde, nije siguran. Negde u centru. Bilo je tako davno. Na opasku telohranitelja da imam sve što je o njemu pisano u Jugoslaviji, Gitarista pita: - Stvarno?! Dogovaramo se za susret u hotelu. Isto veče zatičem ga za šankom. Pije konjak u društvu svog izuzetno neprijatnog menadžera Rodžera Forestera. To je čovek koji je izgubio pare na ekranizaciji ploče Klub usamljenih srca narednika Pepera i sad se na Kleptonu vadi iz bule. Da bi pokazao strogost, prvi razgleda novinske isečke koje sam doneo. Gitarista je vidno iznenađen tolikom gomilom materijala. Oduševljen je jednom fotografijom iz 1963. godine. Ponosno je okolo pokazuje tvrdeći da je elegancija, zapravo, njego-
va sudbina. Zašto je toliko protiv novinara? - Ne mrzim novinare. Neka rade svoj posao, samo da razumeju zašto nisam spreman za intervjue. Nemam šta novo da kažem. Čudi me da nije poveo svoju nevestu na turneju. Upravo se oženio s Peti Bojd, čuvenom Lejlom iz pesme, svojom dugogodišnjom čežnjom, inače bivšom suprugom Džordža Harisona, vodećeg gitariste Bitlsa. - Mislim da to ne bi bilo u redu. Zamisli kako bi to izgledalo, dvadesetak muškaraca i jedna žena. Supruga se ne vodi u kancelariju. Preko puta za šankom neki prilično nabareni gost glasno pita: - Bato, je l’ to taj pevač? Potvrđujem glavom. Na odličnom engleskom obraća se Kleptonu. - Vi ste taj? Gitarista ga upitno gleda. - Pa, molim vas, prodajte mi jednu svoju ploču. Na Foresterovu grimasu dvojica neu-
moljivih odnose potencijalnog kupca u fotelju podalje od šanka. To je bio povod da razgovaramo o zdravlju. Podsećam ga na dane kada se svuda pričalo da je umro. - Na moju sreću, to je prošlost. - Na čemu si sada? - Ponekad neko piće. S drogom je gotovo. A kako je bilo, možeš da pretpostaviš jer si pratio. Mučno i teško... Prijatelji su me bukvalno iščupali iz provalije. Sam proces rehabilitacije je strašan. Kad si u ćorsokaku, onda se vadiš kako znaš i umeš. Razgovor prekida Forester, jer je ugledao Vicanovićevu provokativnu fotografiju atraktivne slikarke Vasilise na naslovnoj strani lista Zdravo u kome sam, inače, potpisao veliki tekst o Kleptonu. Pomislio je da sam protuva iz pornografskog časopisa. Nikako ne uspevam da ga ubedim kako je u pitanju vodeća umetnica mlađe generacije. Prekidamo razgovor. - Do sutra - dobacuje Gitarista, dok ga menadžer i telohranitelj odvode ka apartmanu.
Na rastanku za uspomenu mi poklanja trzalicu i potpisuje sliku nastalu na koncertu
Na izlazu se sudaram s “mokrom mušterijom”. - Jesi li video dripca, majke mu ga nabijem. A kad je bio rudar, onda je bio dobar... Je li, bato, je l’ to stvarno Tom Džons? Kleptona sam video još dva puta u Beogradu. Prvi put u potpuno praznom hodniku hale Pionir, posle tonske probe pred koncert. Dok se probijao bruj nestrpljive publike, sedeli smo na običnoj, drvenoj klupi i pričali o pesmi Lejla. Zaneseno je objašnjavao svoju verziju starozavetnog mita o ženi koja ne sme da se voli. Pesnik Nizami Ganjavi je tu persijsku ljubavnu priču o Lejli i Majnunu upakovao u knjigu od koje se Klepton dugo nije odvajao i pod čijim je uticajem prepoznao svoju ličnu dramu. Zato je i snimio pesmu velike emocionalne snage i sjajnog rifa, a da niko te 1970. godine nije znao da je posvećena ženi najboljeg prijatelja. Neobičnost svoje vrste jeste detalj da je pravi autor lirične kode u samoj pesmi napravljene na klaviru, verovali ili ne, bubnjar Džim Gordon. Znajući za celu Gitaristinu dramu, taj deo kompozicije poklonio mu je kao znak poštovanja i podrške. - Kako izgleda izjaviti ljubav ženi jednog od Bitlsa? - Kad si poznat, nije problem u tome. Teže je kako prijatelju pogledati u oči, pri tom čoveku koji ti je uvek činio samo dobro, i reći: “Volim tvoju ženu! “ - I? - Znao je pesmu. Neposredno pred izlazak na scenu, tu ispred gardarobe kažem da će se, eto, večeras najzad i Cream (Kleptonova supergrupa iz sredine šezdesetih - op. a.) predstaviti u Beogradu. Kako to misliš?! Pa, Džindžer Bejker i Džek Brus odvojeno su već svirali u ovom gradu, samo ti nisi. Glasno se nasmejao. Zajedno smo prošli put od svlačionice do bine Pionira. Pre nego što se popeo na scenu, gde ga je dočekao nezapamćen huk podrške, pružio mi je svoje pivo da ga “doradim” i namignuo. Tada sam primetio nešto što me je veoma uzbudilo. Osoba za koju je još 1965. godine neki obožavalac ispisao sudbonosan grafit “Klepton je bog” vidno je drhtala. Čovek u bogu imao je tremu. Običan ljudski strah. Stegoh mu ruku i uzvratih mig. - Sve će biti u redu. Ovde si voljen. Progutao je knedlu i otišao uz stepe-
POP&Kultura 5
Da budem iskren, ja nikad nisam završio razgovor, niti započeo intervju sa svojim omiljenim gitaristom. nice na binu. Hala je bukvalno eksplodirala dok je svoj stratokaster uključivao u pojačalo. I onda su nastala čudesa. Leteo je radio s onom emotivnom pričom o gitaristi koji se vratio iz mrtvih. Skakali su oni dečaci koji su nekad, na samom početku, poželeli da i njima jednog dana neko kaže: “Odsvirao si ga kleptonovski!” Lavitirali su oni koji su se zaljubili slušajući razoružavajući vapaj gitare u pesmi Have You Ever Loved A Woman? Onaj Vlada iz Kruševca, poslednji čuvar bluza u Srbiji, došao je da svojim ušima proveri koliko još ima tuge u prstima Spororukog. Ispred bine, naslonjena na ogradu, jedna “urađena” devojka sve vreme je jecala. Na pola puta između miks-pulta i scene čupavi momak obnažen do stomaka polivao se pivom i vikao: “Klepton je ovde, sad mogu da umrem.” Gore, na vrhu hale trojica spavaju. Napili su se još jutros u vozu ka Beogradu. Sad blaženi sanjaju ono što su celog života svojim očima želeli da vide. Ostalih osam hiljada su u delirijumu. I tako sledeća dva sata. Detonacija do detonacije. Majstor je opet pobedio. Koncert gledam u društvu Harvija Goldsmita, najvećeg britanskog rok producenta, koji se odnekud pojavio. Niko ga nije prepoznao i prijalo mu je prisustvo nekoga ko može da mu objasni ovdašnju situaciju. Oduševljen je ambijentom u hali i reakcijom publike. - Na Beograd moramo ozbiljnije da računamo. Nervozni Rodžer Forester ne prilazi. Goldsmit je prevelik za njegovu histeriju.
Sutradan smo posle doručka pili kafu u hotelu Jugoslavija. Klepton je bio vidno zadovoljan. - Hoćeš li ponovo doći? - Svakako, ja sam za. - Kakve utiske nosiš? - Divno je svirati nekome ko te razume. Na rastanku za uspomenu mi poklanja svoju trzalicu i potpisuje sliku nastalu na sinoćnjem koncertu. Ispisuje Sa zahvalnošću, E. C. 10. oktobar 1979. Beograd Klepton se vratio dve godine kasnije. Na Sajmištu je prodato 18.000 ulaznica, što će dugo bio najposećeniji strani koncert u Beogradu. Da budem iskren, ja zapravo nikad nisam završio razgovor niti započeo intervju sa svojim omiljenim gitaristom.
P.S.
Misisipijem je i dalje tekao bluz. Temzom su proticale muzičke mode. Vode Dunava i Save odnele su nekoliko ratova i jednu državu. Moju fotografiju s Gitaristinom posvetom prisvojila je jedna neobična devojka. Prosto, došla i pokupila sa stola oko koga smo sedeli. Petnaest godina kasnije video sam je ponovo. Bila je žena u vlasti i majka dva deteta. Razume se, u ozbiljnim društvima se ne priča o sudbini potpisanih fotografijama nekih muzičara. O tome se saučesnički ćuti. Obostarano.
P.P.S.
Erik Klepton razišao se s Peti Bojd 1989. godine.
P.P.P.S.
Bio je 29. novembar 2002. godine. Na bini londonskog Rojal Albert hola u finalu koncerta povodom godišnjice smrti Džordža Harisona neponovljiva scena. Dok Deni Harison izlazi s tatinom gitarom, Pol Makartni prilazi mikrofonu: “Mama Olivija kaže da, kad nas pogleda, njoj izgleda kao da je jedino Džordž ostao mlad, a mi zauvek ostarili.” Iza bubnjeva Ringo Star se smeje, sa strane Erik Klepton tapše. Dva reda ispred mene jedna brineta maramicom briše suze. Čovek s leve strane mi na to ukazuje rečima: “Osetljiva je bivša gospođa Harison, bivša gospođa Klepton i bivša Lejla. Takva joj je i autobiografija. U njoj tvrdi da je Džordža ostavila kad je saznala da se ovaj spetljao s prvom ženom Ringa Stara, a ne zbog Erika.” Možda Lejlina autobiografija nije tačna, ali joj tu pesmu niko ne može uzeti.
P.P.P.P.S.
Klepton je ostao prvak gitare. “Osim muzike, drugo ništa i ne znam.” U šezdesetoj godini najzad je razrešio najveću ličnu misteriju - saznao je ime svog oca. Kao mali nije znao da su žena i čovek koji su ga gajili, zapravo baka i deka. Majku je upoznao kao devetogodišnjak. U ličnim dokumentima rubriku “otac” celog života ostavljao je nepopunjenu. Onda je čuo priču o kanadskom vojniku koji je kraj Drugog svetskog rata proveo u engleskoj bazi. Juna 1944. godine pošao je na iskrcavanje u Normandiju i zauvek prestao je da šalje pisma u Ripli, gradić ne-
daleko od Londona. Prosto, iščezao je ne znajući da je jedna devojka ostala u drugom stanju i sledećeg proleća rodila sina. Umro je 1985. godine u Ontariju. Zvao se Edvard Volter Frier. Po zanimanju je bio muzičar (klavirista i saksofonista) lutalica. Ženio se više puta i otišao s ovog sveta ne znajući da jedan slavni kolega očajnički traži oca. Klepton je 1998. godine napisao i otpevao pesmu Oči mog oca koja počinje: Jedriti iza sunca u očekivanju princa da stigne. Moliti za lekovitu kišu koja će okrepti moju dušu običnog ništavila u begu. Otkud ja ovde? Šta sam uradio? Kada će se moje nade ostvariti? Kako ću ga prepoznati? Kad pogledam u očeve oči. Goran Bregović je krajem sedamdesetih upao u grdne nevolje ispisavši stih “Hrist je bio kopile i jad” Jedno englesko “ratno kopile” doživelo je da zbog zvuka njegovog instrumenta neko ispiše grafit “Klepton je bog”. A siroče, taj jad iz predgrađa, samo je htelo da bude gitarista. Kopile je postalo bog, ali kao i svaki bog nije upoznalo svog oca. Takva je sudbina bogova.
P. P.P.P.P.S.
Otišao u penziju, pa se vratio. Džango lepo reče : Dok je prstiju na meni i duše u meni, biće svirke.
6 POP&Kultura
Intervju Roberto Čuli
Sokrat bi morao ponovo da se rodi Političari danas imaju vrlo površne i glupe odgovore na vrlo duboka i složena pitanja, a plasiraju ih kao neprikosnovene - kaže proslavljeni reditelj Roberto Čuli. Osnivač danas čuvenog nemačkog Teatra na Ruru svojevremeno osvajao je bitefovsku publiku predstavama „Kiklop“ i „Alkestida“, sarađivao sa Mirom Trailović i Jovanom Ćirilovim, režirao u Ateljeu 212, životno se vezao za Gordanu Kosanović, koja je potom otišla sa njim u Nemačku... Posle mnogo godina ponovo je u Beogradu, gde između ostalog predstavlja svoj „Abecedarijum“, knjigu koju je napisao o pozorištu. Bila je nedelja, podne, a bašta hotela „Zepter“ prošarana suncem... U društvu naočitog muškarca - sina, na žalost prerano preminule Gordane Kosanović - svoje sadašnje supruge, nekoliko požrtvovanih devojaka iz Bitefa i iz svog pozorišta, kao i ponekog novinara, ispija kafu. Susretljiv, nasmešen, s nekom posebnom mirnoćom... Na početku razgovora vođenog na nemačkom, uz pomoć prevodioca Dijane Brnić, govoreći o utiscima i osećanjima koja su se u njemu pobudila kada je posle toliko vremena ponovo kročio na pločnike Beograda, veli: - Pomešani su osećaji, jer Beograd je grad koji mi mnogo znači. Tu sam upoznao Gordanu, bio je zbog nje moj drugi dom. Beograd je grad Bitefa, festivala koji me prepoznao, razumeo. Osamdesetih me je publika ovde prihvatila, razumela moje pozorište... Za Teatar na Ruru suštinski su značajna pozorišna iskustva koja smo imali u Jugoslaviji. U to vreme, u Nemačkoj smo imali problema. Publika nas nije razumela, kritika je bila vrlo distancirana... A ovde nas je, kažem, publika prihvatila. Kritika takođe. Mani Gotovac, Vlada Stamenković, Dalibor Foretić... prvi su u istoriji Teatra na Ruru koji su razumeli i relevantno pisali. Ta je podrška za mene bila krucijalna. A kako vam deluje Beograd danas? - Svojevremeno je to bio grad posebnog senzibiliteta i šarma, pun životvornosti. Grad prvokacije, s jedne strane u odnosu na razvijeni kapitalizm i, s druge u odnosu na sovjet-
„Dekameron 81“ Svojevremeno, režirali ste u Ateljeu 212 predstavu „Dekameron 81“.... - Bila je to ekipa zvezda: Milena Dravić, Dragan Nikolić, Petar Božović... Ima i lepih anegdota. Recimo, kada smo počinjali, Mira Trailović je glumcima rekla da sam zahtevan, strog, da ne podnosim alkohol... I zaista, ne podnosim kad glumci piju tokom rada. Posle dve-tri nedelje, bio je petak i ja sam dao malu pauzu do ponedeljka. Međutim, sutradan ipak sam hteo da održim probu. Došao sam u Atelje, u bife, i svi su glumci bili tamo. S čašom u ruci, valjda nisu ni išli kući. Asistent je otišao kod Mire, ona je sišla u kantinu i počela da viče na njih, da ih šamara, protresa, trezni... Ali sa puno ljubavi, kao velika mama. I održasmo dobru probu. Bila je velika majka kazališta. U toj predstavi likovi usled katastrofalne istorijske situacije beže u pozorište, tamo traže i sklonište i odgovore... - Očigledno, bila je vizionarska.
ski socijalizam. Dok se kapitalizam klanjao profitu kao vrhovnom božanstvu, a sovjetski socijalizam totalitarnom vođi, Beograd je nastojao da bude grad po meri čoveka, a to će reći po meri života. Danas je kao u svim velegradima; iste banke na sve strane, mekdonaldsi, sumanuta užurbanost, gužva, ljudi ispranih lica...
Iza kamera filma “Hladni rat” Pavela Pavlikovskog
Majka svih ljubavnih priča
Došli ste sa „Abecedarijumom“, šta je ključna nit te knjige i šta je, npr. pod slovom T? - Pod T je glumica i rediteljka Simona Toma Čuli. Moja supruga. Ljubav na prvom mestu. Kroz celu knjigu pulsira činjenica da je pozorište srce društva. Ne dato, nego stalno biva, stalno iznova postaje... Jednostavno, u njemu se ogledaju i prelamaju svi segmenti. Pozorište počinje sa početkom homosapiensa. Bez teatra nema ni homosapiensa. Kad pozorište umre, neće biti ni homosapiensa. Kako se u to uklapa današnja slika sveta u kojoj se neretko entertejment predstavlja kao kultura, a kultura je marginalizovana, pozorište takođe...? - Homosapiens je na putu da se uništi. I prilježno radi na tome. Sveta će biti, biljki, životinja... ali, bojim se, bez čoveka ako stvari ostanu kakve su danas. Na koji način sagledavate političku, metaforično rečeno, krvnu sliku savremenog razvijenog sveta? - Krupni kapital i neoliberalna ekonomija su doveli do toga da minimalan broj ljudi poseduje ogroman, odnosno najveći deo svetskog kapitala, a enormno veliki broj ljudi je na ivici egzistencije ili ispod nje. Kapital je, dakle, bez ikakve kontrole u rukama vrlo malog broja ljudi, a oni primenjuju razne mehanizme i procese, imaju u tome i podanike da bi održali takvo stanje stvari. To je po svim parametrima maksimalno nestabilna situacija koja jednostavno nije održiva, koja mora da eskalira... Ima onih koji upozoravaju da može odvesti i u rat? - Nadam se da ne, ali i to je vrlo moguće. Istorija je to već pokazala. Globalizacija je na jednoj strani vrlo pozitivna jer povezuje ljude. Mi smo građani sveta, a ne zatočenici naciona. Granice koje se prelaze pasošem ili na kojima se podižu žice je stvorio čovek Nisu li granice ponovo aktuelne, desnica jača i u najrazvijenijim zemljama? - To je problem, odnosno loša strana globalizacije. Kapital, organizaciono uobličen u korporacije, globalan je a vrlo surov prema pojedincu, običnom čovek. I ljudi su se uplašili. Rekli ste u jednom intervjuu da je kultura postala vikipedija i da bi Sokrat morao ponovo da se rodi? - Jesam. I kažem opet. Jer Sokrat je između ostalog stalno pozivao na upitanost, preispitivanje... Političari danas imaju vrlo površne i glupe odgovore za vrlo duboka i složena pitanja, a plasiraju ih kao neprikosnovene. Sokrat je učio da odgovori i na laka pitanja mogu biti kompleksni i uvek iznova preispitivani. Tatjana Nježić
Uzbudljiva ljubavna veza se odigravala s obe strane gvozdene zavese tokom političkih previranja pedesetih i šezdesetih godina 20. veka
POP&Kultura 7
Život Piše Miona Kovačević Poljski reditelj Pavel Pavlikovski (61) tvrdi da su njegovi roditelji bili “najdramatičniji likovi koje je sreo u životu”, stoga i ne čudi što je konačno uradio ono što je hteo još od kada je počeo da se bavi filmom - režirao priču o njima. “Oboje su bili jaki, divni, privlačni ljudi, ali su kao par bili hodajuća katastrofa, bez kraja i konca”, izjavio je Pavlikovski za “Holivud riporter”. “Hladni rat” (Zimna wojna, 2018) trenutno na redovnom repertoaru srpskih bioskopa - zasnovan je na burnom odnosu između Pavelovih oca i majke, vezi koja se odigravala s obe strane Gvozdene zavese tokom političkih previranja pedesetih i šezdesetih godina 20. veka. “Mama je imala 17 godina kada je 1948. upoznala tatu, tada naočitog, 10 godina starijeg studenta medicine. Ona je bila zanosna plavuša, balerina u potrazi za velikom prilikom u karijeri, a on staromodni tip koji je smatrao da je žena ta koja uvek treba da se povinuje muškarcu. Mojoj majci to nije padalo na pamet. Ipak, ludo su se zaljubili. Otac je bio ženskaroš, pa ga je posle prve prevare majka ostavila. Potom su se pomirili”, priča Pavel. On je bio njihovo jedino dete, rođeno 1957. Kada je imao 11 godina, roditelji su mu se razveli i svako je otišao svojim putem, van granica Poljske. Otac je pobegao u Nemačku iz političkih razloga i tamo se ponovo oženio. Majka se udala za Engleza. “Imao sam 14 godina kada mi je rekla da idemo na izlet u London, a onda, kada smo stigli, da se više ne vraćamo nazad”, seća se reditelj. Međutim, brakovi njegovih roditelja sa strancima nisu potrajali. Par godina kasnije opet su se sreli, zaljubili i odlučili da budu zajedno. Ostavili su svoje supružnike i drugi put se venčali. Živeli su u egzilu u Nemačkoj, ne bez trzavica - ona je imala aferu sa nekim mnogo mlađim muškarcem - ali su, na kraju, ipak ostali zajedno jer su bili “preumorni i previše bolesni” da se 40 godina prepiru oko istih stvari, konstatovao je Pavel. “Majka je igrajući balet povredila kičmu. Imala je tri neuspešne operacije. Nosila je korsete, uzimala morfijum. Otac je mnogo pio i pušio, imao tri srčana udara. Bili su relativno mladi kad su umrli: ona je imala 57, a on 67 godina. Umrli su zajedno, 1989, ne mnogo drugačije od onoga kako je prikazano na filmu, malo pre pada Berlinskog zida. Nisu doživeli da vide kraj Hladnog rata”, na-
stavlja dalje Pavel, i zaključuje: “Dve-tri godine pre nego što su umrli billi su najsrećniji par na svetu, totalno zaljubljeni, držali su se za ruke, razmenjivali nežnosti... Shvatili su da imaju samo jedno drugo. Zemlje se menjaju, partneri se menjanju, politika... Sve se menja. Jedino što je bilo konstantno u njihovom svetu, koji ih je oblikovao i saplitao, bili su on i ona. I ništa nije bilo dragocenije, važnije niti stabilnije od toga”. Premda se jedno vreme osećao kao smetnja na putu sreći svojih roditelja, teret s kojim nisu znali šta će, već isuviše obuzeti sopstvenim jakim karakterima i razornim energijama, kao sin jedinac “koji je imao ili svega previše ili svega premalo”, Pavel je u svojim zrelim godinama sagledao taj odnos drugim očima i shvatio svu njegovu složenost. “Njihova priča je, u stvari, majka svih ljubavnih priča, iako nije sve vreme izgledala kao takva. Izgledala je kao baš loš brak. I ne dao vam bog da ima-
te takvu ljubavnu priču. Radije bih da imam normalnu, dosadnu vezu, u stabilno vreme, u jednoj zemlji, ako može”, iskren je bio reditelj. Iako je sve vreme želeo da život svojih roditelja prenese na veliki ekran, strahovao je od toga jer mu se činio “previše dug i haotičan”. Tako je bilo sve dok nije razgovarao sa prijateljem i kolegom iz Meksika, Alfonsom Kuaronom. Tada i sam u procesu snimanja autobiografskog filma, “Roma” (koji će mu doneti tri Oskara), Kuaron ga je ohrabrio da pokuša. Kada je konačno seo da napiše scenario - da pretoči tu “bezobličnu stvar zvanu realan život” u glumačke dijaloge - Pavlikovski je otkrio da mora da izmeni neke činjenice radi dramskog efekta. Zadržao je prava imena roditelja (Viktor i Zula), ali je promenio detalje. Viktor je postao pijanista prefinjenih manira i vođa folklornog ansambla, koji u turneji KUD-a vidi svoju kartu za bekstvo iz “sovjetske Poljske”, a Zula jedna
epa/SEBASTIEN NOGIER
“Ljubavna priča mojih roditelja je najveća ljubavna priča za koju znam. Ali ne dao vam bog jednu takvu”, kaže Pavlikovski o “katastrofi bez kraja” njegovih roditelja koja je postala filmska priča i osvojila nagradu za režiju u Kanu, kao i tri nominacije za Oskara.
Glumicu koja će igrati njegovu majku je odmah odabrao: Joanu Kulig (36), jednu od najvećih filmskih i TV-zvezda u Poljskoj. Za ulogu svoh oca angažovao je Tomaša Kota, još jednu lokalnu zvezdu, poljskog Gregorija Peka
U “SRPSKOM EPU” KARADŽIĆ I MLADIĆ Ljubavni život Pavela Pavlikovskog nije bio ništa manje tragičan od života njegovih roditelja. Dok je snimao “The Restraint of Beasts” sa Benom Višoom i Risom Ivansom, 2006. godine, supruga Ruskinja se iznenada razbolela. Prekinuo je snimanje da bi bio uz nju. Za nekoliko meseci je preminula. Pavel je napustio režiju da bi bio uz decu i počeo da predaje u Nacionalnoj filmskoj školi na Oksfordu. Kada su deca odrasla i upisala fakultet (sin sada ima 23, a ćerka 21 godinu), odlučio je da leči depresiju snimajući filmove. Jedno vreme živeo je u Parizu, pa se vratio u London i, na kraju, preselio u Varšavu, par ulica daleko od svog doma iz detinjstva. Krajem 2017. oženio se poljskom glumicom i manekenkom Malgošom Belom. Inače, pre nego što je uzeo kameru u ruke, studirao je filozofiju i književnost. U svetu filma prvo se okušao kao dokumentarista. Jedno od prvih ostvarenja bio je Bi-B-Sijev dokumentarac “Srpski ep” (Serbian Epics, 1992) o zaleđu rata u Bosni. U priči o srpskoj epskoj poeziji mesto su našli i Ratko Mladić i Radovan Karadžić, koji je recitovao svoje pesme dok je rat besneo, iza njega, u kadru.
od članica ansambla iz nižeg društvenog sloja, u srednjim dvadesetim godinama. Dužina romanse skraćena je sa 40 na 15 godina. Pavel se odlučio za skokovitu naraciju, bez mnogo objašnjavanja, uzroka i posledica. “Hteo sam samo da prikažem različite faze, a gledoacima da ostavim da popune praznine. Nisam hteo da pokazujem kako A vodi do B a B do C... Ta me struktura koja se koristi za biografije strašno iritira. Kao da sugeriše da sve u životu nekog pojedinca ima jasan uzrok i posledicu, a uzroka i posledica ima bezbroj. Radije sam prikazao mozaik od delića vremena, bez mnogo objašnjavanja kako smo tu stili. Kada počnete da objašnjavate film, ubijate poeziju. Nikad ne objašnjavajte. I nikad se ne izvinjavajte”, navodi Pavlikovski svoje filmske postulate. I tako njegovi junaci idu tamo-vamo od Varšave do Pariza, od Istočnog Berlina do Jugoslavije (sa scenom poljskog hora koji izvodi “Svilen konac” u veoma efektnom aranžmanu), u crno-beloj tehnici, uz muziku “kao jedinu boju” u svemu tome, jedinu nit koja ih spaja... Glumicu je odmah odabrao: Joanu Kulig (36), jednu od najvećih filmskih i TV-zvezda u Poljskoj. Međutim, privatno je bila previše živa i spontana, pa je morao da joj pomogne da prenese tamniju stranu ličnosti njegove majke, cinizam jedne umorne, napaćene osobe. Za domaći zadatak dao joj je da gleda filmove Loren Bekol. Mnogo filmova Loren Bekol. “Kada bih na snimanju postala previše vesela, uzbuđena, Pavel bi samo viknuo, ‘Loren Bekol’ i ja sam se smirivala, postajala hladnija, produbljivala glas, oštrije izgovarala reči”, kazala je Joana. Za ulogu svog oca angažovao je Tomaša Kota, još jednu lokalnu zvezdu, “poljskog Gregorija Peka” (koji je, navodno, bio izbor Denija Bojla za sledećeg negativca u Bondovom filmu, pre nego što je Bojl napustio projekat). Kot nije morao da gleda filmove Loren Bekol, ali je četiri meseca išao na intenzivne časove klavira. Pavlikovski je montirao paralelno sa snimanjem, prepravljajući scenario u hodu. “Mislim da sam na kraju imao 159 verzija. Nikada nisam stigao do konačne, uvek je bilo fluidno. Ako tokom snimanja nešto nije funkcionisalo, bacio bih tu scenu i dopisao novu, koju bismo snimali sutradan.” Jednog dana je proveo 12 sati na snimanju jedne jedine replike. “On je perfekcionista, sve primeti”, kaže Joana. “Ako se cigareta nije dobro postavljena u pepeljari, sve zaustavlja i snima ispočetka. Jednom mi je rekao da mi boja bluze nije dobra i naterao me je da se presvučem. Za crno-beli film!” Film je premijerno prikazan u Kanu prošlog proleća i doneo je Pavlikovskom nagradu za režiju, a našao se i u najužem izboru od pet ostvarenja za stranog Oskara. Pavel je jednog već dobio 2016. za “Idu”. “Kada sam bio klinac iritiralo me je to što su se stalno ostavljali i vraćali jedno drugom, ali kada su umrli, shvatio sam da je njihova priča jedinstvena ljubavna priča... Svaki život je, u suštini, katastrofa. Ovo je film i o tome, ali sam hteo da od njega napravim lepu katastrofu”, zaključio je Pavlikovski.
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Ana Lađarević, Ivan Jovanović Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Miona Kovačević Email: kultura@ringier.rs
Istraživanje terena
Ilegalac u eliti
Epa CHRISTOPHE MORIN
Frederik Begbede je francuski pisac, skandal majstor, bonvivan, hedonista, ekscentrik, ali istovremeno i kontraš, negator svega što on jeste i čemu pripada.
Begbede spada u one pisce koji su se za kreiranje likova poslužili osobama koje najbolje poznaju. On uvek beskompromisno kreće od sebe. Njegov tipičan lik ima na godinu dana iznajmljeno parking mesto tačno ispred čuvene kafane Café de Flore u Parizu
profimedia.rs
Frederik Begbede, pisac koji je platio cenu
Piše Đuro Radosavović Neumorni je razbijač slike o sebi bez obzira ko je tu sliku kreirao. Iako pripada visokom društvu, zalaže se za legalizaciju prostitucije, svim silama se trudi da stari erotski časopisi nekako prežive, a knjiga u kojoj opisuje vreme provedeno u zatvoru doprinela je da se skrene pažnja javnosti na užasne uslove u kojim borave zatvorenici. U drugom planu ostao je razlog njegovog privođenja, a to je konzumacija kokaina na ulici ispred diskoteke u Parizu. Sve te suprotstavljenosti čine Frederika Begbedea, čoveka koji nije kontradiktoran, ali je sve u vazi sa njim neočekivano. Činjenica da je on kao osoba plemićkog porekla i bogatun koketirao sa Komunističkom partijom Francuske i bio savetnik predsedničkom kandidatu koji dolazi iz tih redova govori o njegovoj potrebi zabadanja prsta u oko dežurnim dušebrižnicima i predstavlja rušenje svih pretpostavki. On je ilegalac u eliti Francuske, onaj koji ih beskrajno provocira i izvrgava ruglu iako im pripada, a zauzvrat, što ga više negiraju i kritikuju, sve ga više Francuza čita. Begbede spada u one pisce koji su se za kreiranje likova poslužili osobama koje najbolje poznaju. On uvek beskompromisno kreće od sebe. Njegov tipičan lik ima na godinu dana iznajmljeno parking mesto tačno ispred čuvene kafane Café de Flore u Parizu. Život mu je neodvojiv od ispijanja kafe i sedenja baš u toj kafani koja mu dođe kao hram u kom će naći smiraj od vrtloga konzumerizma. Ta naizgled sitnica da on plaća godišnje mesto ispred Café de Flore je višeznačna na mnogo nivoa. Pre svega, Café de Flore je jedna od najstarijih kafana u Parizu, mesto u kom su sedeli, mislili pa čak i stvarali Žan Pol Sartr, Alber Kami, Simod de Bovoar, Jonesko, Beket, Hemingvej i Apoliner što je učinilo ovo mesto prestižnim okupljalištem intelektualaca u Parizu. Danas je mesto postalo i turistička atrakcija, a od navalice turista i gužve, neki se poput Begbedea brane tako što imaju uvek rezervisano svoje mesto, čak i na parkingu. Dešavalo se u tom čarobnom mestu da
On je ilegalac u eliti Francuske, onaj koji ih beskrajno provocira i izvrgava ruglu iako im pripada pisac Alfred Žari, majstor koji je stvorio lik Kralja Ibija, u svojim fazama opijenosti zapuca iz revolvera u jedno od ogledala samo da bi privukao pažnju gospođe koja ga je ignorisala. Nakon smrti Žarija, od njegovog pištolja godinama kasnije nije se odvajao Pikaso, koji je taj pištolj otkupio. Zato je taj boemski kafić mesto koje Begbede često koristi kao tangentu, centar koji se mora dodirnuti u njegovim pričama i romanima. U vreme u kom je sve prolazno, nadahnuće se traži na tačkama koje svetle svojim značajem. To parking mesto zapravo je želja da se da omaž ne samo svim piscima koji su dane provodili tu, već da se na sve to nasloni, makar parkingom koji će iznajmiti na godišnjem nivou, da ga uvek čeka, čak i onim danima kad neće doći. Vlasnik Café de Flore je Srbin Miroslav Šiljegović. Upravo Frederik Begbede je 1994. osnovao književnu nagradu koja se dodeljuje u Café de Flore, a do sada su je dobijali pisci poput Ameli Notomb i Mišela Uelbeka. Na koricama prvog izdanja Begbedeovog Francuskog romana bio je njegov portret iz vremena kad je bio dečak, portret koji je naslikala gospođa koju je nedugo nakon završetka slike ubio ljubomorni muž. Koliko god negirali Begbedeov književni talenat, on je u ovom romanu uspeo da prenese tragičnu sliku nove Francuske, države koja je izgubila dva dobijena svetska rata i imerijalne sile koja više nije imperija. To što veliku priču o Francuskoj kroz svoj
naizgled besmisleni raspušteni život priča lik poput Begbedea, prava je slika našeg doba. Raspad braka njegovih roditelja korespondira sa raspadom ideje kapitalističkog društva. Baš i kao što uvek u Francuskoj postoje pisci „parnjaci“, poput Kamija i Sartra, ili Joneska i Beketa, sada postoje na jednoj strani uglađeni Begbede i na drugoj surovi neuredni Mišel Uelbek. Njih dvojica, svako sa svoje strane seciraju Francusku i Evropu, pritom ne mareći što počinju od sebe. Begbede je u romanu 99 franaka (699 dinara u prevodu na srpski) uništio svoju profesiju i struku, urnisao je advertajzing svet i razobličio propagandnu mašineriju TV reklama i konzumerizam. Naravno, da bi to bilo moguće, i on je pripadao isprva tom svetu, kao copywriter kreirao mnogo uspešnih reklama i kampanja, da bi naravno tim romanom zatvorio sebi vrata advertajzinga zauvek. Ali on za to ne mari. Knjigom Romantični egoista daje dnevničke crtice iz života, analizirajući elitu i sve što se dešava oko njega, uvek brutalno duhovit Begbede i od ovih dnevničkih zapisa pravi fantastičnu književnost. Treba napomenuti da on svakom svojom novom knjigom stekne nove neprijatelje, ali i nove čitaoce i biva sve popularniji. To što mu zameraju obično je što on ne odvaja književnost od puštanja muzike, što je često u žiriju za neku suludu modnu nagradu, ali se ipak čini da je on jedan od prvih koji iskače iz klišeizirane slike pisca, i daje sliku savremenog pisca, često poročnog, sveprisutnog i onog koji da bi kritikovao prvo mora da proba. Skoro sve njegove knjige vrve od citata, ne u samom tekstu, već kao par rečenica koje prethode njegovoj priči. Te veze uporno neguje, tako da jedna od njegovih knjiga počinje citatima Selina iz knjige Putovanje na kraj noći, kao i citatom Osame bin Ladena, što dokazuje da je dobar provokator i na malom terenu, u svakoj prilici. Kroz celu jednu knjigu utkao je Selindžera, a Život bez kraja naravno da je posvetio večitoj temi smrti, na njegov komičan način.