Utorak 6. avgust 2019. Blic broj 8069 www.blic.rs
POP&Kultura Kralj Čačka
Vrednosti su bačene na marginu, a na njihovo mesto je došlo ovo što je došlo
2 POP&Kultura FOTO: N. JOVANOVIĆ
Kralj Iako je prvenstveno poznat kao jedan od trenutno najupečatljivijih kantautora, izložba Nenada Marića “Zemlja nije moj dom” na ekspresivan način predstavlja stav umetnika o sociopolitičkim pitanjima današnjice, a otvorena je u Galeriji Doma omladine Beograda do 9. avgusta. U razgovoru za “Pop & kulturu” umetnik koji već 15 godina gradi svoj put pod pseudonimom Kralj Čačka objašnjava zašto je svako ko stvara po difoltu angažovan čak i kada on misli da nije. Neven Džodan Slikar si po vokaciji, da li je to polje umetnosti u kome se najlagodnije osećaš ili je to ipak muzika? - Muzika, jednim delom zato što sa njom nisam prošao kroz instituciju kao takvu i tu sam ostao slobodniji i čistiji. U slikarstvu je toga bilo, ali kao što je oko složeniji organ od ušiju, tako je i kompleksnost izražavanja i komunikacije kroz sliku otežana u svetu medija koji nas okružuje, sa muzikom je nešto drugačije, muzika mi je i dalje primarna. Ova izložba se desila zahvaljujući Jeleni Pavićević, koja je urednica Likovnog programa Doma omladine, a ovo su radovi koji su nastajali u poslednjih nekoliko godina i u pauzama između koncerata, snimanja, rada sa bendom. Ostala je ljubav prema slikarstvu, crtežu pre svega. Kad najčešće slikaš? - Kad osetim da sam se zasitio ovamo i da mi treba neka vrsta odmora. Onda promenim taj medijum i to mi bude kao neka vrsta izleta, šetnje, neka vrste umirenja i meditacije. Ipak, tematika je slična. I crteži i stihovi su u nekoj meri apokaliptični. - To je “realnost”. Smatram da je duh vremena takav i da to nije samo do mene. Mislim da je još i gore nego što ja to mogu da predstavim. Često je u procesu rada i korekcija neminovna jer nešto nije dovoljno “realno”. Da li je to angažovana umetnost? - Mislim da svako ko se bavi iskreno nekom vrstom izraza on je neminovno angažovan. Čovek ne može to od sebe da odbaci, samo je pitanje koja je vrsta angažmana u pitanju, da li je to nešto što je okrenuto unutra, u prijateljskoj komunikaciji ka spolja ili je to neki politički ili sociološki angažman... Naravno, u mom angažmanu ima svega toga, ali to nije na prvom mestu. Tako da bih rekao da je svako ko stvara po difoltu angažovan i kada on to misli da nije i kada ne želi da bude. Kako vidiš svoj umetnički put? - Kao jedan proces, borbu sa sobom, sa materijom i medijumom. Ljudi su to jednostavno zapazili, nakon prvog albuma je to sve krenulo. Iako sam radio i pre toga, ali nakon izlaska u javnost krenulo je interesovanje zahvaljujući pre svega ljudima iz medija koji su podržali to što radim i u tome prepoznali nešto. Nekako su te svi odmah ozbiljno shvatili, pa je i Miljenko Jergović napisao esej i tebi, tvojoj muzici... - Zahvalan sam na tome. Ovo je ozbiljna stvar iako se muzika i cela kultura drži na ovim prostorima kao nešto što je neozbiljno... Meni su govorili: “slikuckaš”, “čituckaš”, “sviruckaš”, znači u deminutivu, kao
ra u pitanju? - Ima autora, recimo, Boris Mladenović piše odlične pesme, Danijel Kovač, Vladimir Kolarić isto, “Goribor” sjajan bend, Ana Ćurčin, “Stray Dogg”... Ranije je postojala kakva-takva infrastruktura da kantautori mogu lakše da dođu do publike. Sad je stvarno problem jer je malo prostora gde se možeš predstaviti, dosta medija se bavi identičnim sadržajima koji ujednoumljuju etar, pa samim tim i živote ljudi. Tako da je malo prostora ostavljeno za neku drugačiju komunikaciju koja se tiče nekog stvaralaštva, kreativnosti. U ovom slučaju - zvuka.
to je nešto neozbiljno i da treba da uzmem da radim nešto ozbiljno. A ja i dalje držim do toga da su to ozbiljne stvari, ali nikako preozbiljne jer preozbiljnost i neozbiljnost kao suprotnosti, samo su glava i pismo novčića preterivanja kome smo skloni.
Baviš se često ljudima i pojavama koje se dešavaju na margini, ali isto tako je i kultura na margini društva. Vidiš li neki skriveni šarm u margini? - U nekim ticanjima da, ali u nekom egzistencionalnom i vrednosnom smislu to je jedan poraz jer su sve vrednosti bačene na marginu, a na njihovo mesto je došlo ovo što je došlo - novi čovek koji je u stvari samo novi varvarin, čast izuzecima. Tako da su sve vrednosti koje kulturni čovek baštini od početka odgurane, prognane, proterane, kao i neke ličnosti koje i dalje drže do toga, ljudi koji misle to što govore... Tako da nije margina danas baš neko polje na kome se može pozavideti i mnogi beže od iste te margine.
Prošlo je već 15 godina od kada je Nenad Marić postao Kralj Čačka... - Ne izgledam tako, ko bi rekao. Kralj Čačka sad tek ulazi u pubertet (smeh). Šta te inspiriše, šta si ti upijao u sebe? - Dosta toga, od početka snimanja muzike, od ranog bluza, Memfis Slim, Lid Beli, preko džeza, dosta sam kao klinac slušao Elu Ficdžerald, kasnije Koltrejna, Majlsa Dejvisa, Telonijus Mank, ceo taj talas džeza, pa onda do rokenrola: Džimi Hendriks, “Yarbirds”, ”Kinks,” “Led Zeppelin”, “The Doors”... svi ovi veliki bendovi, pa preko kantautora, što poznatih, što nepoznatih... cela istorija muzike na neki način me je inspirisala i inspiriše me i dalje. I kod nas od “Indeksa” naovamo šta se sve dešavalo u muzici, Arsen Dedić, “Buldožer”, Džoni Štulić... Tvoja muzika je možda ipak za intimnije prostore i atmosferu, kako se nosiš sa festivalima? Ove godine svirate i na Bir festu. - Svirali smo na festivalima, ali nisu to bili mejn stejdžovi. Sada ćemo svirati na Bir festu na Alternativnom stejdžu. Jeste, muzika se drugačije sluša i svira u intimnijem prostoru, a drugačije na nekom festivalskom otvorenom prostoru. Uključuju se drugačiji senzori i kod nas i kod publike. Ali kada ponovo sviramo na nekom istom mestu, uvek bude potpuno drugačije. Meni je to uzbudljivo, izazovi su drugačiji na festivalima i zatvorenim prostorima. Je li teško doći do publike sa nečim
Od Čačka do Beograda Nenad Marić rođen je u Čačku 1979. godine. Diplomirao je slikarstvo 2006. na FLU. Od 2001. se bavi kantautorskim radom, a od 2004. godine se u javnosti pojavljuje pod pseudonimom Kralj Čačka. Krajem 2016. objavio je zbirku poezije “Na margini” (LOM), a zatim i debitantski album “Zemlja Snova” (Odličan Hrčak i Pop Depresija). Krajem 2018. objavio je svoj drugi album “Spusti svetlost na put”. Živi i radi u Beogradu.
Kakva nam je onda budućnost? - Nikakva. Apsolutno nikakva, tu sam veliki pesimista. Ali možda posle tog nikakvog dođe nešto nekakvo ili nešto sa smislom. Možda. I tu sam skeptičan, ostaje da se vidi.
što nije mejnstrim? - Nije teško doći do pojedinaca sa sadržajem, ali teško je doći do publike koja možda nema vremena ili interesovanja da prati te vrste zvuka, koja nije entuzijastična, a mislim da je najviše upravo te publike. Iako ti nastupaš na tri polja: muzika, slikarstvo, književnost? - Ja sam malo ekscentričan. Svestan sam svoje rascepljenosti savremenog čoveka i pokušavam da se nekako zakrpim, zalepim, ali ne ide mi (smeh). To cepanje je proces koji je konstantno prisutan, kao i težnja ka celini. Kakav je život umetnika? - Ne znam šta da kažem. I nikakav i nekakav, svakakav. Prosto ne mislim da se mnogo razlikuje od ostalih života sem u tome da nemate stalno zaposlenje, nego sami sebi organizujete vreme, teme i oblasti zanimanja, rada. To je nešto što je 24 sata dnevno prisutno i samim tim je malo drugačije od stalnog zaposlenja i radnog vremena. To je bavljenje životom, samim sobom, svetom oko sebe, problemima iznutra, spolja, problemima duha vremena. Kakva je situacija sa kantautorstvom u Srbiji? Tebe porede sa Rundekom, Arsenom Dedićem, Džonijem Štulićem... Kakav je taj prostor u koji si ušao kada je mlađa generacija auto-
Prema tome, jurimo ka dnu. Koliko još ima? - Ima još do dna. Ovo je kao zagrevanje, mislim da će to ići još nizbrdo. Za kraj razgovora, kada će novi album? - Ne znam, to ćemo da vidimo. Mislim da ćemo početkom sledeće godine ući u studio. Pošto je sve neizvesno i nesigurno u bilo kojoj sferi, ne mogu da kažem ništa određenije. Imaš li mnogo pesama koje još nisi snimio? - Da, dosta je pesama koje još nisam snimio, neke od njih sviramo na koncertima i publika koja nas prati ih zna. Snimiti album nije baš tako jednostavno. Ova pesma po kojoj izložba nosi naziv je nova, pa sam krenuo da je sviram da vidim kako ona diše u komunikaciji sa publikom, a snimiću je ne znam kad, kad se steknu uslovi. To me od starta prati. Od početka sam hteo da vidim kako te pesme rade a da nisu snimljene niti su negde emitovane. Kad se snimi pesma i kad počne da se vrti na radiju, može da stvori neku vrstu blage iluzije da čujemo neku pesmu deseti put i da je zapamtimo, ali šta se dešava kada je ona prvi put izvedena i kada je niko ranije nije čuo? E, tu se vidi njen rad i potencijal. Naravno, za neke pesme treba malo vremena da prođe da bi dobile šansu za život, neke pesme pak idu malo ispred vremena, a neke gađaju odmah jer imaju tu snagu. Tu nema pravila.
Foto: Profimedia
POP&Kultura 3
U filmu “Irac” Robert de Niro (75) igra Frenka - Irca Širana, veterana II svetskog rata, vođu radničkog sindikata i profesionalnog ubicu na platnom spisku mafijaške porodice Bufalino.
Film Počinje nova filmska revolucija
Zašto je „Irac” najskuplji Skorsezeov projekat Miona Kovačević Novi film Martina Skorsezea “Irac” (The Irishman) otvoriće Filmski festival u Njujorku 27. 9. i zatvoriti festival u Londonu 13.10, a pre nekoliko dana pojavio se i prvi trejler ovog ostvarenja koje je u znatnoj meri rađeno sa specijalnim efektima podmlađivanja. Da li smo na pragu filmske revolucije? U filmu “Irac” Robert de Niro (75) igra Frenka - Irca Širana, veterana II svetskog rata, vođu radničkog sindikata i profesionalnog ubicu na platnom spisku mafijaške porodice Bufalino. Al Paćino (79) je Džimi Hofa, sindikalni aktivista blizak organizovanom kriminalu i Širanov dugogodišji prijatelj koji je misteriozno nestao jula 1975, dok je Džo Peši mafijaški bos Rasel Bufalino. U filmu igraju i Bobi Kanavale, Harvi Kajtel, Ana Pakvin i Rej Romano. Većinu glumaca gledaćemo u hronološkom rasponu od nekoliko decenija, što je postignuto pomoću šminke i vizuelnih efekata. Najveću radoznalost filmskih sladokusaca izazva-
lo je digitalno podmlađivanje koje je radila kompanija Džordža Lukasa “Industrial Light and Magic”. - Uzbuđen sam što ćemo konačno moći da podelimo ovaj film sa publikom posle toliko vremena - izjavio je De Niro, kome je ovo deveta saradnja sa Skorsezeom. Pretprodukcija “Irca” rastegla se na 12 godina, najviše zbog toga što nijedan studio nije želeo da finansira skup proces digitalnog podmlađivanja. Na kraju je spas ponudio “Netfliks”, striming mreža na kojoj će film premijerno biti prikazan ove jeseni, na vrhuncu kampanje za Oskare. Osim na “Netfliksu”, film će se naći u odabranim bioskopima. Selektor Njujorškog filmskog festivala Kent Džouns rekao je da je “Irac” zabavan, napet, slojevit, duhovit i, kao svi veliki filmovi, apsolutno jedinstven. “To je delo majstora urađeno sa takvim poznavanjem filmske umetnosti kakvu sam retko viđao”, dodao je Džouns. Film je trebalo da bude gotov još na proleće, ali je pro-
ces podmlađivanja dobrano namučio Skorsezea. U razgovoru sa britanskom rediteljkom Džoanom Hog za potkast “A Bigger Canvas” Skorseze je priznao da je bio zabrinut kako će sve na kraju ispasti. - Toliko smo navikli na te glumce sa svojim sadašnjim, starijim licima, da sam se brinuo kako će izgledati kada realne scene ispresecamo flešbekovima sa podmlađenim verzijama. Trebalo je da izgleda uverljivo. Najviše smo radili na očima. Morali smo da ispeglamo bore, ali da zadržimo isti pogled, što
Skorseze i De Niro nastavljaju saradnju De Niro i Skorseze već su odabrali sledeći zajednički projekat: “Killers of the Flower Moon”, adaptaciju istoimene knjige Dejvida Grana o višestrukim ubistvima članova indijanskog plemena Osejdž dvadesetih godina prošlog veka u Oklahomi, počinjenim nakon što je na njihovoj zemlji pronađena nafta. Istraga je dodeljena tada sveže osnovanom Ef-Bi-Aju. De Niru i Skorsezeu najverovatnije će se pridružiti i Leonardo Dikaprio. Početak snimanja planiran je za sredinu sledeće godine.
se pokazalo kao veliki izazov. Morao sam da provalim šta je to bilo u njihovim očima što mi se dopadalo: intenzitet pogleda, ozbiljnost ili pretnja u očima? Kako to da dobijem? Nisam imao pojma - bio je iskren Skorseze. On nije usamljen kada je reč o sumnjičavosti prema tehnici podmlađivanja. Iako može da deluje impresivno, do sada je bilo slučajeva kada baš i nije funkcionisala. Kritičarka “Njujork tajmsa” Manola Dargis pisala je o “čudnom, dekoncentrišućem digitalnom fejsliftu” koji je Kurt Rasel dobio u “Čuvarima galaksije 2” dok je Endru Grutadaro iz “Ringera” primetio da gledajući Roberta Daunija Džuniora u filmu “Kapetan Amerika: Građanski rat” ima jeziv utisak da ne gleda osobu već neki entitet koji imitira živo biće. Slični, uzdržani komentari pratili su i podmlađenu pojavu Entonija Hopkinsa u TV seriji “Zapadni svet”, Samjuela L. Džeksona u “Kapetanu Marvelu” ili Majkla Daglasa u “Čoveku-mravu”. Krajem godine i Vil Smit će proći kroz isti proces u filmu “Blizanac” (Gemini Man) Anga Lija, u kojem igra ubicu koji upoznaje svoju mlađu verziju. Međutim, sem “Neobičnog slučaja Bendžamina Batona” Dejvida Finčera iz 2008, Skorsezeov “Irac” je drugo ostvarenje koje koristi podmlađivanje izvan naučnofantastičnog žanra. Novinar “Gardijana” Kas-
par Salmon citirao je tim povodom dr Ijana Malkoma (Džef Goldblum) iz filma “Park iz doba jure”: “Vaši naučnici su toliko okupirani time da li mogu ili ne mogu nešto da urade, da se ni za trenutak nisu zapitali da li bi trebalo (to da rade)”. Tehnologija podmlađivanja svakako utiče impresivno na gledaoce, ali ne postiže uverljiv osećaj mladosti kao što bi to učinio neki fizički mlađi glumac. Starenje ne donosi sa sobom samo bore, već i promene u stavu, kretanju, gestikulaciji, mimici, ali i u psihologiji osobe. Da li će se naći digitalni plastični hirurg koji će dovoljno uverljivo da uradi svoj posao? Filmski poznavaoci zasad su većinom protiv ovog zabrinjavajućeg trenda. “Efekti poznati kao digitalno ulepšavanje već su postali nezaobilazna stavka u glumačkim ugovorima. Postizanje fizičke savršenosti nikada nije bilo pristupačnije. Ipak, to je mač sa dve oštrice za dramske umetnike. Iako mogu za svega nekoliko dana rada sa stručnjakom za specijalne efekte da dostignu besprekorni fotorealistični ideal, šta će se desiti ukoliko publika ili producenti počnu više da cene iluziju od realnosti? Ako nas već brine ogroman uticaj lažnih vesti, šta će biti kada većina nas više ne bude u stanju da prepozna prava (ljudska) lica?”, pita se Džastin Smit, novinarka kanadskog “Nešenel posta”.
4 POP&Kultura
Nišvil
Ser Bobov džez Dva se pitanja vezana za nastup Boba Geldofa na Nišvilu odmah nameću: otkud to da je najavljen kao “prvi put u Srbiji” i drugo, važnije, šta će on uopšte na džez festivalu i to kao glavna zvezda. Matija Jovandić Bob Geldof prešao je dug (krivudav) put od ćudljivog pankera iz predgrađa Dablina do kontroverznog viteza-humaniste-biznismena teškog desetine miliona funti, a taj put teško da se ikada i dodirnuo sa džezom. Svetski poznato ime postao je, moglo bi se reći, zahvaljujući deci.
“NE VOLIM PONEDELJKE”
Sa bendom “Boomtown Rats” (po dečjoj bandi iz “Puta do slave” Vudija Gatrija) snimio je dva albuma i imao jedan hit (“Rat Trap”) pre nego što je devojči-
ca Brenda En Spenser iz San Dijega, Kalifornija, jednog jutra 1979. ponela pištolj u školu, ubila direktora i domara, a ranila osmoro dece. Upitana zašto, rekla je: “Ne volim ponedeljke. Od ovog će dan malo da živne”. Geldof je ekspresno, sa klavijaturistom Džonijem Fingersom, napisao “I Don’t Like Mondays” i ta pesma ih je dovela na vrhove top-lista. Od tadašnjeg hita Geldof i danas ubira tantijeme. Brenda En je i danas iza rešetaka. Rat sa establišmentom u svojoj zemlji, izazvan time što je Geldof “javno prozivao nacionaliste, srednjovekovnu zadrtost klera i korumpirane političare”, pa im je bilo “zabranjeno da sviraju u Irskoj”, bend je rešio selidbom u London i singlom “Banana Republic”. Ali se mnogo šta ubrzo promenilo.
LIVE AID
Dok su se pankeri i novotalasni bendovi skloni levici obračunavali sa rasizmom i putovali po Britaniji, još rovitoj od Foklandskog rata, svirajući za štrajkače pod Tačerkinom “čeličnom pesnicom”, BBC je u udarnom terminu prikazao reportažu iz Etiopije, o “biblijskoj katastrofi u 20. veku” sa, pokazaće se, više od 1,2 miliona žrtava gladi u toj afričkoj zemlji. Geldof se tad upustio u misiju. Sa Midžom Urom (“Ultravox”) napisao je “Do They Know It’s Christmas?” i prionuo na posao za kakav mu je bilo potrebno mnogo energije, a i živaca: da pop i rok zvezde sa naslovnih strana uvuče u “Band Aid”, da tu pesmu horski otpevaju, pa da novac od prodaje singla pošalje u Afriku. Sve to ponoviće se u Americi sa “We Are the World” (napisali su je Majkl Džekson i Lajonel Riči). Usledio je “Live Aid”, dobrotvorni koncert održan istovremeno na londonskom Vembliju i stadionu JFK u Filadelfiji, a živi prenos pratilo je 1,9 milijardi ljudi. (Doprinos toj globalnoj priči dali su i muzičari iz SFRJ okupljeni u “YU rok misiju” oko pesme “Milion godina”.) Britanski NME je “Do They Know It’s
Christmas?” propratio samo jednom rečenicom: “Milioni muzički mrtvih zvezda napisali su i izvode trulu pesmu sa pravim motivima”. Pa, ipak, taj muzički tanak singl je zbog “pravih motiva” samo u Britaniji prodat u 3,8 miliona primeraka, a bilans direktno povezan sa dva koncerta procenjuje se na 150 miliona funti. Ali namere i ishodi ne idu uvek ruku podruku, pa su usledile i kritike. Primećeno je da na koncertima “rok aristokratije” za pomoć Africi nije bilo muzičara iz Afrike, a da su pravi benefit imale velike diskografske kuće jer im se na račune slivao novac od naprasno povećane prodaje ploča zvezda uključenih u “Live Aid”. Ukazujući na to, britanski bend “Chumbawamba” je debi ploču nazvao “Pictures of Starving Children Sell Records” (1986). Analitičari su isticali i da je “Band Aid” bio “površni spektakl osmišljen da skrene pažnju sa pravih (političkih) uzroka gladi u svetu”, a novinari su, prateći tokove novca, pisali da je znatan deo pomoći poslat u Etiopiju (pod diktaturom Mengistua Hejle Marjama) iskorišćen za - kupovinu oružja. Geldof, koga su sa bine na Vembliju na ramenima izneli Pol Makartni i Pit Tauzend, nije se mnogo obazirao na to, a i danas ga takve opaske zabavljaju. Njemu je kraljica Elizabeta dodelila 1986. titulu viteza, objavio je u 35. godini bestseler autobiografiju “Je l’ tako?” i razišao se sa bendom. Pre 15 godina izneo je i neku vrstu nastavka “Live Aida”, seriju koncerata nazvanih “Live 8”, ne bi li muzičari privoleli lidere zemlja Grupe 8 da “pošalju siromaštvo u istoriju”. Palicu “glavnog pop humanitarca” preuzeo je Bono Voks (U2), imenovao je Geldofa za savetnika, a od
spoja popularne kulture i aktivizma napravio u mnogo čemu parodiju.
MANJE MUZIKA, VIŠE BIZNIS
Nakon “Band Aida” (i besomučno ponavljanih verzija singla), Geldof se vrhovima top-lista približio 1989. sa “The Great Song of Indifference”, jašući na talasu interesovanja publike za spoj keltskog folka sa rokenrolom kakav su koju godinu pre svetom proneli “The Pogues”, a decenijama ranije stari majstor Van Morison. Sve dalji od muzike, sve bliži biznisu, Geldof je pokrenuo TV produkciju i otvorio firme, neke i u Africi, a u skladu sa novim milenijumom novac ulaže i u razoj softvera (jedan od njih neka je vrsta e-dnevnika koji roditeljima javlja da li su im deca u školi, da li su bezbedna, jer... Brenda En.) U međuvremenu je prepakivao stare pesme u kompilacije i boks-setove, a poslednji album objavio je 2010. - “How To Compose Popular Songs That Will Sell”. U Africi se, znaju to i misice, rađaju nove generacije gladne dece, a novinari “Sandej tajmsa” su 2012. izbrojali 25 miliona funti na Geldofovom računu. Taj iznos danas je, veruje se, znatno veći. Sa svim tim na umu, teško je oteti se utisku da je ser Bobov odnos prema zemljama trećeg sveta otprilike onakav kakva je njegova obrada “Redemption Song” spram Marlijevog originala.
PRVI PUT U SRBIJI
Geldof je, nek bude i ovde zabeleženo, nastupio u Beogradu 1996. godine, sa balkona Skupštine grada. Tome je, prema tadašnjim procenama, svedočilo 20.000 ljudi. U Pionirskom parku obreli su se i oni koji su još kao tinejdžeri nabavili “I
Geldof je, nek bude i ovde zabeleženo, nastupio u Beogradu 1996. godine, sa balkona Skupštine grada
POP&Kultura 5
Muzika Don’t Like Mondays”, oni koji su je čuli otprilike kad i “The Great Song of Indifference”, a mnogi su prosto bili privučeni prilikom da vide svetsko ime jer su poznati muzičari retko pohodili izolovanu Srbiju, pa još i besplatno. Geldof je taj nastup zvao “dobrotvornim koncertom”, a aparatčici Miloševićevog režima “poklonom”. Oni sa kojima smo po najavi Geldofovog dolaska na Nišvil pričali o njegovom beogradskom nastupu pre interneta u širokoj upotrebi u Srbiji, a znamo da su bili u parku one večeri, sećaju se da je Geldof svirao, ali ne i same svirke. A ta varljivost sećanja ne može se pripisati samo kojekakvim “zozovačama” u rukama svedoka u masi. Pre će biti da je nastup bio bled. Otud je nekome od organizatora Nišvila moglo da deluje kao da ga nije ni bilo. Nadajmo se da je to “prvi put u Srbiji” iz najave za Nišvil, što su horski preneli brojni mediji iz ove 5G ere, tek greška nastala iz površnosti, a ne loš promoterski trik da se “pojača” značaj glavnoj zvezdi festivala. Džez festivala.
ASOVI I DŽOKER
Izvođači drugih žanrova, pa i rok muzičari, nisu retkost na džez festivalima. (Džo Džekson je, primera radi, ove godine svirao u okviru jednog od programa NSJ). Ali da budu nosioci festivala ipak je rešenje kakvo izaziva upitne poglede iskusnije publike. Za Geldofa to važi tim pre što je poslednji (nezapažen) album objavio pre skoro celu deceniju. Otkud onda on kao glavna zvezda, nije pitanje za ser Boba. (On bi pre trebalo da odgovori za kakvu ga to utaju poreza na Mauricijusu prozivaju mediji.) Na to pitanje ne mora da odgovori ni Ivan Blagojević. On s punim pravom može da kaže da festival, a ove godine je 25. Nišvil pravi i vodi vazda se dovijajući za pare, pa zove koga hoće i može. I ne treba mu stajati na muku, tim pre što je pokazao da ume da radi to što radi, često i preko sopstvenih mogućnosti. Mogao bi i da mirne duše kaže da je bio doveden u situaciju da žrtvuje neke od 300 programa (!), a mnogi od njih su besplatni, ne bi li “pojačao glavnu binu”, pa da Geldofa prebaci “bočno”, ili da se, eto, osloni na njega kao na glavnu zvezdu. A Geldofa “spasiteljem” smatraju, izgleda, još samo liberalne demokrate na Ostrvu predlažući mu da obnovi “Bend Aid”, ovaj put zarad “jačanja nacionalnog jedinstva” u postbregzitovski podeljenoj zemlji (laburisti bi u toj ulozi radije videli Elis Nuter iz “Chumbawamba”, a torijevci pop duo “Dollar”). Pitanje otkud Geldof kao glavna zvezda džez festivala, dakle, više je za razne “magove marketinga”, a pre svega za članove komisija za podelu javnih para. Jer, stavljanjem Nišvila na turističku mapu i listu “festivala od nacionalnog značaja” podignuta su i očekivanja. Zato je neshvatljivo da u troškovima organizacije festivala, a Blagojević kaže da sve košta 79 miliona dinara, dva ministarstva učestvuju sa jedva pet miliona, odnosno 3,6 miliona dinara manje nego 2018. Samo da njihov odgovor ne bude izvučen iz refrena Geldofove poskočice: “Briga me za sve”. Ali da ne ispadne ni da je sve u parama (jer nije): organizatori, a pre svega publika, na jubilarnom Nišvilu mogu da računaju i na nekoliko asova, među kojima su Lari Vučković i pet dobitnika “Gremija”. A tu je i ozbiljan džoker. Ime mu je Mejsio Parker.
Pitanje otkud Geldof kao glavna zvezda džez festivala, dakle, više je za razne “magove marketinga”
Vojko V pred nastup na Beer festu
Danas pop zvezde repuju o kokainu, a andergraund reperi pevaju o ljubavi Neven Džodan Andriju Vujevića publika je imala priliku da upozna kao Vojka Vrućinu kroz hip-hop sastave “Dječaci” i “Kiša metaka”, a nakon toga ovaj reper iz Splita upustio se u solo karijeru albumom “Vojko” koji je osvojio publiku u celom regionu. Za kratko vreme postao je jedan od najtraženijih repera, a nastupi Vojka V su uglavnom unapred rasprodati pa zato mnogi s nestrpljenjem očekuju njegov nastup 16. avgusta na glavnoj bini Belgrade Beer festa. Nastup na Beer festu će verovatno biti pred najbrojnijom publikom u Beogradu. Kako na velikim festivalima pred hiljadama ljudi, sam na ogromnoj bini, uspevaš da držiš pažnju publike? - Bitno je održavati komunikaciju sa publikom, naterati ih da imaju utisak da oni učestvuju u koncertu. Imam svoj arsenal izlizanih, ali učinkovitih šemica poput “ruke gore”, “može malo buke” itd. Teže je dovući publiku na solo koncert nego održavati pažnju publike na festivalima jer mi se čini da velika većina ljudi dolaze na festivale manje radi muzike, a više radi provoda muzika je tu više kao saundtrek za upoznavanje osoba suprotnog pola, gužvanje, opijanje itd.
Moraš li u svojim pesmama mnogo da karikiraš društvenu stvarnost ili je ona takva već sama po sebi? - Dosadno mi je ono šta se naziva društvenom stvarnosti, svaki dan je jedno te isto: neki političar je uhvaćen u malverzacijama ili je neko nekoga izbo nožem u klubu. Ja pričam o svojoj stvarnosti (i nestvarnosti), pa ako zahvatim šire društvo, okej. Kada pišeš tekst, razmišljaš li kako će ga neko shvatiti? Koji su ti komentari najzabavniji? - Naravno da razmišljam, sagledavam tekst iz svih uglova pre nego što ga plasiram u javnost. Komentari nisu zabavni, komentari su beskonačni bunar gluposti i zato ih pratim samo prva tri dana da dobijem statistički dojam kakva je ljudima koja pesma, a posle toga ih ne čitam uopšte niti me zanimaju. Ljudi su danas preopterećeni raznim informacijama. Kakav sadržaj najlakše prolazi kod publike? - Ne znam, ne družim se ni sa kim i ne idem napolje. Kada publika može da očekuje nešto novo od Vojka V? - Trenutno sam zaokupljen nastupanjem. Imam spreman jedan dobar singl, plasiraćemo ga tamo negde na jesen.
Šta je to što nisi mogao sa “Dječacima” i “Kišom metaka”, a sad možeš? I kako si solo karijerom uspeo da premostiš jaz između andergraunda i mejnstrima? - Kao solo izvođač mogu raditi muziku tačno onako kako mi paše, ali uz to dolazi i potpuna odgovornost za kvalitet materijala. Mislim da je jaz između andergraunda i mejnstrima odavno premošćen, razvaljen i uništen. Danas pop zvezde repuju o kokainu, a andergraund reperi pevaju o ljubavi, nema više pravila - sve igra, svi smo na istoj Jutjub trending listi.
Mladi su tvoja većinska publika, a isto tako svedoci smo iseljavanja mladih u potrazi za boljim životom. Plašiš li se da bi zbog toga mogao ostati bez publike? - Mislim da je globalno gledajući to šta ću ja ostati bez publike i najmanji problem prema onome šta bi moglo uslediti. Kad vidim brojke koliko se ljudi godišnje iseljava, često pomislim da to neće izaći na dobro ni u kom slučaju, jer ako nema kvantiteta ljudi, nema ni kvaliteta i propadamo svi skupa.
Čini se da su egzistencijalni problemi nepresušna tema koja se odnosi na ceo region. Koliko tebe to inspiriše? - Retko me inspirišu egzistencijalni problemi, možda jer nikad nisam bio stvarno do grla u takvim situacijama. Malo mi se i gadi način na koji se takve teme obrađuju, to uvek odluta u neko kukanje ili skupljanje jeftinih bodova.
Kao programer, fakultetski obrazovan, da li bi status muzičke zvezde menjao za stalan posao? - Trenutno imam 34 godine i tempo nastupanja koji udaram mi je poprilično iscrpljujući, tako da ne vidim kako bih sa 50 godina svaki vikend imao po dva-tri nastupa kao što sad imam. Osim ako kao “Rolingstonsi” ne počnem svakodnevno dobijati zalihe krvi od neke dece sa planina.
6 POP&Kultura
Foto: D. Milenković
Razgovor Vinko Brešan
Život na Balkanu je toliko maštovit da ga nijedno umetničko delo ne može nadmašiti Naši političari ne razmišljaju o ljudima kojima upravljaju ni o njihovom boljitku, oni razmišljaju o svoje sledeće četiri godine, a to su stvari koje se vrlo često međusobno isključuju, kaže čuveni reditelj Vinko Brešan, član žirija 33 Filmskog festivala Herceg Novi.
Tatjana Nježić Razgovor sa poznatim rediteljem koji je svojim filmovima “Svedoci”, “Sveštenikova deca” i drugim, uključujući i zasad poslednji “Koja je ovo država”, osvojio i publiku i kritiku, rađen je u Herceg Novom na početku Filmskog festivala (1-7. avgust), gde je u žiriju glavnog takmičarskog programa. Prijatno, toplo prepodne. Prostrani festivalski pres centar je i mesto okupljanja, druženja, razgovora, poprište kinematografskih tema i dilema, kao i uvida u suvu realnost u kojoj, kako to Brešan kaže, “propadamo sa smeškom”… Srećemo se u dogovoreno vreme i sedamo za izdvojeni sto… Ležeran, susretljiv, duhovit… U neobaveznom tonu podsećamo se našeg prošlogodišnjeg susreta na privatnom ručku koji je u Puli priredio Igor Galo, gde je bila Milena Dravić, i intervjua u kojem smo govorili o filmu koji je tada radio, a sada osvaja nagrade i beleži visoku gledanost “Koja je ovo država”... Iskustvo je pokazalo da to zapravo nije pitanje nego krik i da ovo ostvarenje u kojem se pretapaju tri priče - o suicidnom generalu, ministru u raljama politike, i četvorici penzionera u nastojanju da ukradu Tuđmanov kovčeg - u srži humora i apsurda nosi tugu i očaj ljudi kojima sistem isisava i budućnost i život sam. Činjenica da je član žirija inicira pitanje njegovog uvida u kinematografiju ovih prostora: - Mislim da niko ili malo ko ima kompletan uvid. Kao autor povremeno vidim neke od filmova koji se rade na ovim prostorima. Raznolike su, i sve su iznikle iz nekadašnje jugoslovenske, što jeste dobar preduslov za saradnju, za kooprodukcije. Ta raznolikost je prirodna. Počev od toga da je reč o različitim generacijama; na ovim prostorima deluju autori od Veljka Bulajića, kome je preko 90, do mladih, kao na primer Nikola Ljuca, i još mlađih. Po godinama šareno društvo, što je, naravno, dobro. Ako bi trebalo izvući neku zajedničku nit, onda se ona prepoznaje u tome da na ovim prostorima - bez obzira da li se radi o dramama, tragedijama, trilerima... - gotovo uvek postoji doza specifičnog humora koji nas na određeni način razlikuje od okruženja. Recimo, rumunski filmovi su sjajni, to je kinematografija u usponu, ali humor nije njeno obeležje. I mene to raduje. Crno je crno ako ga možemo komparirati sa belim, ako tragediji date dašak humora, ona postaje još jača... Spomenuli ste Veljka Bulajića, velikog majstora partizanskog filma. Kako danas gledate na nešto što se zove ideološki film? - Ne bih nazivao ideološkim filmom. Jer, ideologija implicira propagandu, a dobar film to nikad nije. Dobar film nadrasta svaku ideologiju. Kad gledamo “Bitku na Neretvi”, to je pre svega duboko antiratni film koji ima ozbiljne filmske kvalitete. Nije li film “General” Antuna
POP&Kultura 7
Vrdoljaka, koji je nedavno otvorio Pulski festival, iznova otvorio pitanje odnosa ideologije i filma? - Društvo hrvatskih filmskih reditelja je još u martu odlučilo da bojkotuje Pulski festival. Smatramo da kao nacionalni filmski festival ne odgovara potrebama autora, da to nije mesto okupljanja, nije mesto razgovora o sadašnjosti i budućnosti hrvatske kinematografije, o onom što bi trebala biti, o analizi problema koje ta kinematografija ima... Nego, mesto gde se puštaju filmovi, autori se poklone, na kraju se podele nagrade i gotovo. A to nije nešto što nas zadovoljava, tako da smo ga bojkotovali. Prema tome, za mene Pulskog festivala ove godine nije bilo (smeh). Niti sam tamo bio niti znam o tome. Kad bih kometarisao bio bih licemer jer ne možeš bojkotovati i komentarisati u isto vreme. Ali jeste bio vaš film koji je, nakon raznih nagrada i priznanja, osvojio i publiku u Puli... - Ni to nemam pravo komentarisati. Moj film je tamo bio jer moj producent ima obaveze prema HAVC-u i kinemtaografskom sistemu. Da sam mogao ne pustiti film, ja ga ne bih pustio. Ali to nije bilo pitanje volje nego poštovanja pravnih normi. Kad smo prošlog leta radili razgovor rekli ste mi da je u ovom filmu, koji ste tada radili, apsurd u glavnoj ulozi, kao i da realnost u kojoj živimo nadilazi apsurd… - Stvarnost pretiče. To je problem nas kao autora. Scenarista Mate Matišić i ja smo namerno smišljali preterane situacije, hteli smo da bude toliko preterane da budemo evidentni u izmišljanju. Ali dok smo mi to snimili, izmontirali i završili, apsurd realnosti nas je pretekao. Tako da je u trenutku premijere to bio jedan realističan film. Gotovo dokumentarni… Na ovim prostorima apsurd je brži nego što mi to možemo dobaciti, tako da ako ja u filmu preterujem, na dan premijere se ispostavi da prikazujem stanje tačno onako kako jeste, bez stilizacije. Jedan od tokova filma prati četiri prostodušna čoveka, četiri penzionera koja kradu kovčeg Franje Tuđmana iz grobnice....
Ideologija implicira propagandu, a dobar film to nikad nije. Dobar film nadrasta svaku ideologiju - Oni to rade naprosto uvidevši da je to jedini način kojim bi oni mogli uspeti u svojoj nameri, a koja ni u čemu nije sporna. Ta logika nije čak ni tako kriva (smeh). Oni su očajni ljudi, te naprosto sve što naprave je gotovo opravdano. Ništa im ne možete zameriti. Na Pulskom festivalu je scenograf rekao da ste imali problem da napravite autentičan kovčeg jer je na svim dokumentarnim fotografijama i snimcima sa Tuđmanove sahrane prekriven zastavom, što vas je odvelo do čoveka koji ga je pravio, a onda se ispostavilo da je pravio i za Slobodana Miloševića… - Tako je. Hteli smo da kovčeg Franje Tuđmana bude onakav kakav je zaista bio. Što se ispostavilo kao problem, a kada smo našli čoveka koji nam ga može rešiti, koji ga je pravio, rekao nam je da je pravio i za Slobodana Miloševića. To vam je Balkan… Mogli bismo reći da to ni najmaštovitiji reditelj ne bi smislio? - Život je toliko čudan, maštovit, pa ajmo reći na neki način i zabavan, pogotovo na Balkanu, da ga nijedno umetničko delo ne može nadmašiti. Vratimo se duhovitosti koja je žila kucavica vašeg rediteljskog rukopisa, scenarija vaših filmova koje potpisuje Mate Matišić, sarađivali ste i sa ocem, našim čuvenim stvaraocem Ivom Brešanom. Duhovitost vam je u krvi? - Budući da smo otac i ja različite generacije, ima razlike u tom humoru. A zajedničko mu je - Mediteran.
Podsećanje na prošlogodišnji susret na privatnom ručku koji je u Puli priredio Igor Galo, a gde je bila i Milena Dravić
Kazali ste da ste Mediteranac i Balkanac? - I jesam. To su dve vrste humora koje se dotiču, prepliću, dopunjuju... Naravno, bio bih bukovo drvo da odrastem u kući Ive Brešana, a da bar nešto ne pokupim. Nisu li upravo akutne društvene teme ono što vi fokusirate u (svim) svojim filmovima? - Neki reditelji su okrenuti ličnom, unutrašnjem, ja sam od one vrste autora koji imaju potrebu govoriti o pitanjima koja tište ljude oko mene, žuljaju sve nas, da ispričamo neke priče koje nas se u tom trenutku istinski tiču. I ja nisam brz od filma do filma. Divim se autorima koji svake godine prave film. Nisam taj. Meni treba par godina da sazri to što hoću da kažem, a da ću ako ne kažem - umreti. Svaki moj film je ili ću ga uraditi ili ću umreti, nema između. Film je, naravno, zanat, zanimanje, posao, ali u mom slučaju je i pitanje života i smrti. Ostanimo, ipak, kod života. U kakvoj mi to realnosti živimo? Skoro ste rekli da je sloboda regresirala... - To ne moram ja reći, kupite novine pa čitajte, pogledajte medije... Živimo u vremenu u kojem je pristup informacijama postao enormno brz, ima ih na sve strane, a ljudi su, gotovo proporcionalno, sve zatvoreniji, zatupljenost napreduje sličnom brzinom… Paradoksalno, ali je činjenica. Društvene mreže služe za izražavanje enormne mržnje, netrpeljivosti... Čovek je svu tehnologiju koja bi trebala i mogla služiti za dobro, teško zloupotrebio. Godine 2012. pitao me je jedan novinar da komentarišem tada aktuelnu temu da kalendar naroda Maja predviđa da će 2012. biti smak sveta. Odgovorio sam: “Nismo mi te sreće”. Ima da se zlopatimo stolećima na ovoj kugli koju smo sami napravili i pravimo užasnim mestom. A šta je to što na ovim prostorima karakteriše naš kontekst? - Nered, neorganizovanost, apsurd… Vrlo je teško, gotovo nemoguće uhvatiti repere, odrednice… Zato u toj neuređenosti vrlo lako uspevaju ljudi koji lažu, kradu, čak vrlo otvoreno. Oni zauzimaju najveće pozicije, imaju najveću moć. Tako da je ovo zapravo vrlo nesrećno vreme. Pitanje je u šta će se sve skupa izroditi, ali da smo krenuli u vrlo neugodnom i opasnom smeru - jesmo. Šta u svemu tome rade naše političke elite? - Oni ne razmišljaju o ljudima kojima upravljaju, a još manje boljitku, oni razmišljaju o (svoje) sledeće četiri godine. A to su dve različite stvari koje se vrlo često međusobno isključuju.
Priča Kad pukne žena Piše Đuro Radosavović Zapalila je naopako cigaretu i u pluća uvukla dim filtera koji gori. Gorak ukus u ustima podudarao se sa onim što joj je u duši. Pogodilo ju je jako kad je čula priču o sebi. Znala je da, kad je čak do nje doputovalo, to znači da je priča obišla čitav Beograd. Reči su prošle kroz uši i srca onih koji se slade tuđom mukom i sramotom, a takvih nema malo. Pun ih je grad. Akteri priče su ona, njen i dalje zakonski suprug i njegova ljubavnica. Neka, navodno, jedna od mnogih. Priča kaže kako je ona pronašla svog muža, kriminalca što ga odmilošte zovu biznismen, u krevetu sa ljubavnicom, a muž je upitao: “Oćeš ti da veruješ svojim očima ili onome što ti ja kažem?”. Kažu i da se ljubavnica nasmejala kvarno, a da se ona okrenula i otišla. Pokunjeno. Ljudi veruju u tu priču da ona veruje više mužu nego svojim očima. Tako se pričalo u gradu, a nju je žuljalo što to nije istina baš u potpunosti. Ona zna da je njen muž fukara, da sigurno ima neke ljubavnice, da proživljava drugi pubertet, uveče šmrče i dolazi kući kasno ili nikako. Godinama ga nije pitala gde je bio i šta je radio. Zna ona da on sigurno uz skupa vina i tompus s vremena na vreme opali i neku tinejdžerku ili pevaljku. Ipak, nije on jak do te mere da joj servira takvu rečenicu. Ali čim grad veruje u priču, čim prolazi kao istina, to je dokaz da je ona slaba, i da se to ipak može desiti pre ili kasnije. Ako ljudi veruju u njegovu moć, onda je on zaista moćan. Zato je ona na svoj pedeseti rođendan iznenada izašla iz svog dobrovoljnog kućnog pritvora punog velikih ekrana, skupih flaša pića, kožnih fotelja, mermera i prozaka. Svega pola sata joj je bilo potrebno da se sredi, dozove staru sebe i u ogledalu opravda svoj nekadašnji nadimak Boginja. Bila je mis, istina jednog kantona, ali bila je najlepša nekad. Zato je i koračala kao nekad, samouvereno, kao general pred postrojenom vojskom. Duga kosa plesala je svakim korakom na njenim leđima. Odvezla se taksijem do zgrade kazina u kojoj stoluje njen i dalje zakoniti muž pred bogom i pred narodom. Prošla je pored obezbeđenja i ne obrativši im se i otvorila masivna tapacirana vrata njegove kancelarije bez kucanja. Nije ga bilo u fotelji za ogromnim drvenim stolom. Nije ga tu ni očekivala. Njegova kancelarija imala je još jedna manja i neupadljiva vrata koja su vodila u spavaću sobu. Takve sobe zovu “jebarnik”, a ona nikad nije dozvolila sebi da izgovori tu odvratnu reč. Kad je ušla unutra, na jakim maljavim grudima njenog muža ležala je mlada uspavana ženska glava. Zatekla je ono što je očekivala, iako ženska glava nije bila ni približno lepa kao što je ona zamišljala. Muž nije ništa rekao, iako je ona sačekala par sekundi da vidi hoće li otvoriti usta. Ćutao je. Izvadila je iz torbice pištolj, italijansku “beretu 6,35” stilizovanu za žene, pištolj koji, iako mali, jedva je stao u njenu torbicu. Nisu joj se tresle ruke, nije bila histerična ni ishitrena. Kao da je na vojnoj vežbi u streljani, spretno je repetirala pištolj i uperila u muža. Njegova gola pratilja je vrištala, ali nije je udostojila pogleda. Njoj ona nije bitna. Ciljala je njega. Pucala je samo jednom, pravo u koleno. Besprekorno precizan hitac u sredinu čašice. Čulo se kako zrno probija kožu i mrvi hrskavicu. On je tupo jauknuo. Više je zarežao nego kriknuo. Do poslednjeg trenutka on je bio siguran da neće pucati. Da ne sme, ne u njega. Spakovala je pištolj nazad u torbicu kao da je kutija cigareta. Izašla i sela u taksi koji je čekao. Vratila se kući, a sinovi su već sve čuli i dojurili do nje, jer čuo je ceo grad. Sinovi su biznismeni, već krenuli očevim stopama, na dobrom putu da postanu isto što i on, bahata fukara koju kući čeka žena. Oni nisu toliko voleli oca koliko su ga se plašili. Na jednostavno njihovo pitanje “Zašto?”, majka im je rekla: “To vam je poklon od mene za moj rođendan, da ga se nikad u životu ne plašite. Setite se toga kad god oca vidite kako šepa”.
Gorak ukus u ustima podudarao se sa onim što joj je u duši. Pogodilo je jako kad je čula priču o sebi
Utorak 6. avgust 2019. Blic broj 8069 www.blic.rs
POP&Kultura Kralj Čačka
Vrednosti su bačene na marginu, a na njihovo mesto je došlo ovo što je došlo
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Miona Kovačević Email: kultura@ringier.rs
Filmski festival u Herceg Novom
Suočavanje sa monstruoznošću U okviru takmičarske selekcije druge festivalske večeri na Kanli-kuli prikazan je film “Monstrumi” debitntsko ostvarenje rumunskog reditelja Mariusa Oltenaua. Fokus ovogodišnjeg festivala na izvestan način je na crnogorskoj kinematografiji samim tim što su u glavnom programu četiri filma rađena u crnogorskoj produkciji (“Grudi”, “Dohvati nebo”, “Ti imaš noć”, “Mamonoga”) i tri koja su manjinska koprodukcija (“Sam samcat”, “Granice kiše”, “Ajvar”). No, pažnju je privukao i pomenuti rumunski film čiji je reditelj i gost festivala.
Monstrumi ili… “Monstrumi” su ostvarenje premijerno prikazano na Berlinale Forumu gde je nagrađeno nagradom Fipresci žirija, a na Festivalu u Sofiji pripala mu je nagradu za najbolji film. Uprkos naslovu nema u filmu eksplicitno monstruoznih scena, naprotiv, ali ima dubokih, snažnih pitanja i suočavanja sa sofisticiranom monstruoznošću oko i u sebi. Priča, između ostalog, prati mlađi bračni par bez dece, a film počinje situacijom u kojoj se ta mlada žena sa puta taksijem vraća kući… I kada stigne na adresu, ne želi da ode do svoga stana. Plaća pomalo začuđenom taksisti višestruku svotu da provede noć u kolima. Prethodno, iniciran bizarnim, usputnim zbivanjem, taksista će izgovoriti rečenicu koja će zaparavo kasnije pulsirati kroz čitav film; “Ili je stvarno sve toliko loše ili ja ne volim ljude”… Taj njihov neobavezan dijalog s početka zapravo, uverljivim filmskim sredstvima, nagoveštava ono što će - kroz nepretenciozne, mirne scene - snažno pulsirati tokom filma. Primerice; na njegove reči: “ne izgledate srećno, zato sam pomislio da vas neko vara”, ona će odgovoriti “zašto koristiš klišee, umesto da razmisliš”… Iz scene u scenu, u filmu u kome se zapravo ništa spektakularno, čak i neobično ne dešava, ali drži svu pažnju, slojevito se otva-
ra pitanje zna li čovek zašto je tu gde je, s tim s kim je, koliko odgovara društvenoj ulozi, koliko sebe (ne)krivi što (ne)odgovara, da li uopšte zna šta (ne)očekuje i od sebe i od drugih, koliko monstruoznosti (ne)donosi i prema sebi i prema drugima… Jedna od tema, posebno u središnjem delu filma, jeste homoseksualizam. Scena u kojoj je njen muž sa svojim partnerom je izuzetna. Nimalo vulgarna, nimalo odurna… Naprotiv. A budući da je partner dobro situirani uposlenik uspešne kompanije koji radi u inostranstvu, otvoriće se i pitanje savremenih odlazaka u pečalbu pod okriljem EU. “Volim ovu zemlju”, kazaće
supružnik koji je, na svoj način, vezan i za ženu mu, dodajući: da voli činjenicu da razume jezik na način da shvata i podtekst…. Suptilno je u filmu oslikana i dubina problema koji izrasta iz situacije u kojoj čovek ne razaznaje šta je on, šta norma, kakav mu je odnos prema sebi u normi i normi u sebi… Na konferenciji za novinare reditelj je, između ostalog, rekao i da je pitanje dece, odnosno roditeljstva svojevrsan tabu u smislu da je prisutno snažno društveno očekivanje u odnosu na obaveznost roditeljstva… Taj pritisak da postanu roditelji u filmu na ovaj bračni par vrši i njegova baka, inače pito-
Slojevito se otvara pitanje zna li čovek zašto je tu gde je, s tim s kim je, koliko odgovara društvenoj ulozi, koliko monstruoznosti (ne)donosi i prema sebi i prema drugima…
Reditelj Marius Oltenau
Scena iz filma “Monstrumi”
reskna, držeća starica. “Nemam dete zato što nemam šta da mu ponudim osim nesigurnosti i straha”, odgovoriće joj mlada, lepa, uspešna žena u žudnji da uhvati dosluh i sa sobom i onima oko sebe. U jednoj od poslednjih scena njih dvoje ne umeju da odgovore jedno drugom na pitanje zašto si ti sa mnom. Ukratko, rumunski film “Monstrumi” odlikuje suptilna aktuelnost i hvale vredan filmski jezik.
Slabost
Na interesantan način se “monstrumi” uklapaju u ovogodišnju selekciju dugometražnog
igranog filma ovogodišnjeg 33. Filmskog festivala Herceg Novi u kojoj su, kroz pomenuti crnogorski, kao i regionalni film, prisutne i socijalne teme, balkanska zbilja… Selektor Ivan Bakrač je, između ostalog, rekao: - Tradicija filmova iz zemalja bivše Jugoslavije da se bave ratom, raspadom saveza pa i beskonačnim posledicama svega toga, navela me je da dobro pogledam da li se zaista nešto mijenja u kinematografiji našeg regiona. Shvatio sam da su te teme i dalje tu. Ne nužno rat, ali svakako neke posledice i razne vrste slabosti. Međutim, upravo drugačiji tretman tih opštih regionalnih slabosti, kroz novije, a međusobno veoma različite pristupe, pokazao mi je da se nešto novo ipak dešava. Nakon osvrta na svaki film iz selekcije, napomenuo je i da su teme koje obuhvataju razne vrste slabosti povezale međusobno vrlo raznolika, filmska ostvarenja. - Neka imaju izrazito poetičan filmski izraz, neka svojim naturalizmom pokreću emociju gledalaca, neka prkose malim budžetima i uspevaju da iskreno ispričaju vrlo univerzalne priče, iako smeštene u naš milje. Od prikaza veoma ličnih slabosti, preko posledica slabe prošlosti pa do slabosti državnih institucija danas, ovi filmovi nas vode kroz ideje i estetike balkanskih autora koji će, nadamo se, zahvaljujući (ne samo) slabostima Balkana, sa svojim delima i u budućnosti stići mnogo dalje od njegovih granica. Večeras na Kanli-kuli na programu je “Ajvar” Ane Marije Rosi, koji dolazi sa priznanjem osvojenim na nedavnom Festivalu evropskog filma Palić, a potom je na programu film “Granice kiše” Vlastimira Sudara i Nikole Mijovića. Festival se završava sutra svečanim uručenjem nagrada i projekcijom kanskog pobednika, filma “Parazit”.
Tatjana Nježić