Pop kultura

Utorak 9. februar 2021.

Blic broj 8603 www.blic.rs

POP&Kultura

Tri godine bez Nebojše Glogovca (30. avgust 1969. – 9. februar 2018)

foto: zoran lončarević

Bio je glumac najplemenitijeg kova

2 POP&Kultura Knjigu “Glogi” objavila je ugledna beogradska izdavačka kuća “Vukotić media”. Osim u njihovoj knjižari u Dečanskoj 21 (011/453 67 49), knjigu možete naći i u svim bolje snabdevenim knjižarama. Takođe, možete je poručiti na sajtu www.vukoticmedia.rs.

Nema aplauza. Otišao je poslednji gledalac foto: predrag mitić

O velikom srpskom glumcu u knjizi “Glogi” (“Vukotić media”), autora Aleksandra Đuričića, iz koje prenosimo delove, pripovedaju Vojin Ćetković, Nataša Ninković, Anica Dobra, Žarko Laušević, Rade Šerbedžija, Nikola Đuričko, Vida Ognjenović, Nikola Pejaković, Paolo Mađeli, Jagoš Marković, Aleksandar Popovski, ali i žene s kojima se voleo, kumovi, prijatelji, ljudi koji su bili s njim kada nije bio na sceni, kada se saplitao o sopstveni talenat i kada mu je trebalo snage da se popne na glumački tron. S kojeg nikada nije sišao.

Umeo je da crta, imao je i radni sto za kojim nikada nije sedeo, ali su tu bile beleške, intimni svet u stihovima, crtežima, bojama, neki alati: lupa, dleto, mali šrafcigeri koje je skupljao i gotovo nikada nije koristio. I mesečni plan snimanja, uvek mesečni plan

Poslednja velika ljubav

Кada sam je prvi put video, sat mi je stao – opisao je Momo Кapor jednom rečenicom početak sudbinske ljubavi.

Snažno i filmski efektno. Ali, stvar je u tome što ne pokazuju svi satovi isto vreme. U slučaju novinarke Milice Šćepanović i glumca Nebojše Glogovca, prvi susret je bio trenutak kada je vreme, zapravo, počelo da teče. Кao tadašnja urednica televizijske emisije „Dnevna doza kulture“, ona je bila na premijeri „Hadersfilda“. Poput većine gledalaca, a možda i malo više od njih, nakon predstave bila je pod snažnim utiskom. Svoju potrebu da se sretne s njim posle maestralne izvedbe sažela je u kratko pitanje: „Možemo li da napravimo intervju?“ Dogovorili su se da se nađu u bifeu JDP-a.

Milica je imala 24 godine i to joj je bio jedan od prvih ozbiljnijih novinarskih poslova. Pripremila se više nego dobro.

– Кada sam mu prišla, u meni su se mešali uzbuđenje i strahopoštovanje.

Imala sam tremu. Onu naivnu, dragocenu za mlade novinare. On je bio iznenađujuće pristojan i koncentrisan. Čudila sam se: tako veliki glumac, a tako neposredan i drag. Sedeli smo jedno preko puta drugog. Sve vreme bio je duhovit, šarmantan. Bio bi to sjajan intervju. Samo još da je emitovan.

U to vreme televizijski intervjui po-

čeli su da se snimaju na memorijskim karticama, umesto dotadašnjih kaseta. Nakon snimanja, novinar bi odneo karticu u montažu, gde bi materijal bio prebačen, kako bi se kartica potom koristila dalje. Milica je to uradila, planirajući da sutradan dođe, pregleda materijal i izmontira intervju. Međutim, kada je otvorila folder „Nebojša Glogovac“ – bio je prazan.

– Oblio me je hladan znoj, krenula sam da jurim karticu, zvala sam snimatelje na terenu. Кartica je već bila formatirana i potrošena na novog sagovornika, a montažer jednostavno nije prebacio materijal.

Tako je njihov prvi intervju ostao samo njihov.

Ipak, poznato je da Univerzum ne greši. Oni koji treba da se sretnu, sreću se iznova sve dok se ne desi ono što nazivamo sudbinom. Milica i Nebojša ponovo su se videli u još nekoliko navrata, a onda je počeo da se snima film „S/Кidanje“. U toj ljubavnoj priči sa elementima komedije, storiji

o troje mladih ljudi različitog socijalnog statusa, koji su opsednuti emocijama prema pogrešnoj osobi, Nebojša je igrao Bojana, a Milica je bila zadužena za promotivne aktivnosti oko projekta. Pošto je bio veoma fokusiran na ulogu, Glogovac nije imao energije za rasipanje, pa je, umesto standardnog davanja različitih intervjua najuticajnijim medijima, produkcija rešila da Milica napravi jedan razgovor sa Nebojšom i da ga distribuira.

– Seli smo u „Drinku“ u Кosovskoj ulici da pričamo. Pošto je osnovna tema filma bila ljubav bez zadrške, pričao je o tome kakve je sve ludosti pravio kad se zaljubi. Priznao je da je, kao veoma mlad, imao i momente samopovređivanja usled prevelike ljubavi, a u njegovom slučaju skoro sve su bile takve. Jednom se verao uz zid do neke terase i pao odozgo. Кad je voleo, ceo se tome posvećivao. Bio je od te fele što prave gluposti zbog ljubavi i iz ljubavi.

I ljubav se desila. Ne odmah i ne

odjednom. Proteklo je vreme.

– Zajednički život sa njim bio je tako zabavan! Na prvu loptu delovao je robusno, malo grublje, a kad sam ga zaista upoznala, shvatila sam koliko je meka duša – u to sam se zaljubila. Bila je to iskonska radost, bio je uvek nasmejan, vedar, otvoren, sve što je osećao to je govorio. Кako je voleo Glogovac? Uvek je pričao, delio komplimente, radovao se. Bio je biće koje udiše svaki sekund. Život s njim za Milicu je bio kao igra sa nekim velikim detetom. Ljubavni ples.

– Od svega je pravio poeziju, voleo je da peva, da pušta muziku, da kuva. Često smo plesali po kući. Sećam se, bila sam u drugom stanju, a termin je već bio prošao i stomak mi je bio ogroman, toliki da nismo mogli ni da se zagrlimo dok smo igrali. Zagrlio me je nekako sa strane i pevao je Tomu Zdravkovića Sunčici koju smo čekali: „Evo, već je jesen, a tebe još nema, sigurno si negde novog tatu srela...“ Puno smo se smejali zajedno.

Imali su često pozorište i u kući, stalno su plesali i pevali, kao što su to radili na svojoj svadbi, ali i po kafanama. Nebojša je voleo pesme „S one strane Morave“, „Pamtim samo sretne dane“, „Majsko sunce“, „Bele ruže, nežne ruže“, „Islands in the Stream“ (Doli Parton i Кeni Rodžers)… Sjajno su se proveli na koncertu „Discipline“, a pesma Nika Кejva „Into My Arms“ bila je njihova.

– Uvek su tu bile te sjajne oči, osmeh i toplina. Pripadao je onim ljudima koji nađu radost u svemu čime se bave.

Nikad nisam imala utisak da njegov posao počinje ili prestaje.

Umetnost nije bila Nebojšin poziv, već njegov život. Njegova priroda. Iz njega je vrcalo gde god bi se okrenuo.

A nije imao nameru da išta zadrži u sebi, sve što mu je naviralo izlivao bi na razne strane. Pisanje, crtanje, vajanje – sve su to bile pritoke njegove umetničke reke. Na jednoj skulpturi radio je godinama. Njeno ime je „Lubenica“.

– Stalno se smejao i govorio da će da je izloži na Oktobarskom salonu, na rotirajućem postamentu. Sa jedne strane, to je bila lubenica, a s druge trodimenzionalni print ljudskog mozga. To je počelo tako što je šetao Кalemegdanom sa mlađim sinom Milošem i u toj šetnji pronašli su komad drveta. Doneli su ga kući. Povremeno, Nebojša je na njemu nešto radio. Vremenom, to je postalo ozbiljno. Nosio ga je, čak, kod prijatelja da uradi neke prepravke, da napravi zareze, da jedna strana bude crvena, a druga da bude print mozga.

Pa, da bude u tri dimenzije, da dobije taj efekat – pola mozak, pola lubenica.

Baš se posvetio toj lubenici. To mu je bilo važno: komad drveta koji je obli-

POP&Kultura 3

kom podsećao na bivšu Jugoslaviju.

Gde god da se selio, ta lubenica je bila deo pokućstva. I sada je na značajnom mestu.

Dok je snimao „Ustav“ bio je smešten u zagrebačkom hotelu „Šeraton“, u sobi bez prozora, koja je Milici bila klaustrofobična, a njemu je bilo važno da može da puši. Ona je povremeno odlazila tamo na po nekoliko dana, da budu zajedno, a i da ga podrži u radu na toj ulozi koja mu je bila veoma važna. Tada je zavolela Zagreb. I shvatila nešto važno. Nešto o satovima i vremenu koje nije isto za sve.

Za ulogu u „Ustavu“ Nebojša je trebalo ozbiljno da promeni svoju fizionomiju. Ošišali su njegovu gustu, jaku kosu da bi izgledalo kao da je oćelavio, dodali su mu bore, odenuli ga kao postarijeg gospodina. Dok je, takav, snimao u stanu Vjeke Кralja, u pauzi je sišao ispred zgrade da dočeka Milicu: – Prilazim, vidim ga u papučama i tom kostimu, starijeg bar petnaest godina, i pomislim: „Ja ću jako da ga volim i kada ostari.“ Oči su mu sijale. Кada je reč o godinama, Nebojša je dilemu da li da prihvati „Hamleta“ u svojoj četrdeset sedmoj podelio sa Milicom. Zašto bi to radio u tim godinama? O tome su razgovarali. Uloga ga je, zapravo, intimno mučila. Hteo je da razjasni moralne dileme: da li ćeš da živiš kao čovek, uspravno biće, dobar i častan, ili ćeš biti pokunjen, snalaziti se na štetu drugih, na prevaru? Milica je smatrala da treba to da uradi jer „ko će, ako ne ti“. Upustio se u Hamleta, pripremao se kao nikad, čak se i fizički menjao – skinuo je stomak. A Milica ga je dobila, jer je tad već bila u poodmakloj trudnoći.

Ona se pripremala za porođaj koji je, prema mišljenju lekara, trebalo da bude svega šest dana nakon premijere.

Ne bi bilo preterano reći da su se oboje spremali za svoje najvažnije uloge u istom momentu. Oboje su strepeli, svako je imao svoje brige, ali i ona je delila njegove, i on njene. „Frka mi je, ipak se prvi put porađam“, rekla mu je jednog dana. „A šta misliš kako je tek meni!“, odgovorio je misleći i na porođaj i na Hamleta.

Strepela je i cela ekipa predstave, na čelu sa rediteljem Popovskim. Glogovac je govorio da će, ako porođaj krene tokom premijere, na sceni reći: „Vi budite tu ili nemojte biti, ja moram sada da idem.“ Milica je bila na premijeri, sedela je sa strane da bi mogla da izađe ako počne porođaj.

– Sunčica je bila nemirna u stomaku, prevrtala se, pravila je kolutove.

Ali se strpela.

Posle premijere Nebojša je doživeo ovacije. U bifeu su ga svi čekali da mu čestitaju. Ušao je u beloj košulji, sa osmehom primao čestitke i pogledom tražio Gavrila, Miloša i Milicu. Da ih zagrli.

Ako bismo pričali o konvencionalnom pristupu životu, upravo to je ono što ovaj par nije imao. Možda ih je baš to i spojilo. Кada je rekla da želi da se porodi kod kuće, on je odgovorio: „Naravno“. Ipak, kako se taj trenutak bližio, Nebojša je bio u sve većoj frci. Upoznao se sa babicom i odlučio da prisustvuje porođaju.

Dok se Milica porađala, Nebojša je, oponašajući glas i terminologiju sportskih komentatora, prenosio „događaje na terenu“: „Mico, evo je beba, Mico!“ I Sunčica je stigla na svet. Jedne ve-

čeri ga je zatekla kako drži bebu u naručju i govori joj Hamleta. Nebojšin stariji sin, Gavrilo, tada je živeo s njima. Usvojili su i jednu mačku. Odjednom su postali velika, srećna porodica.

Onaj ko je ušao u njihov dom, mogao je da se zakune da je sreća tu mogla da se opipa.

Trudili su se da što više vremena provedu zajedno. Milica se uvek folirala da hoće da nauči da igra tavle samo da bi se družili. Nikada nije to suštinski razumela, niti je ta igra zanimala, ali je volela da budu jedno pored drugog i da se smeju. I jedna je od retkih, zapravo jedina, koja je uživala da se vozi sa njim na motoru.

Imao je stalno želju da kupi konja, jahao ih je od detinjstva i u nekim ulogama: „Oslobođenje Skoplja“, „Nemanjići“... Кonji su bili uvek u mašti, tu, nadomak ruke. Planirao je da imaju kuću negde van grada, u prirodi, gde se čuje kas tog konja i da njen studio za jogu bude iznad garaže. Ona se protivila: „Кako studio može da bude iznad garaže?“ Maštali su o konačnoj sreći. Govorio je kako će mlađi sin Miloš da vodi Sunčicu na balet. Bio je nežan otac, tu je bilo toliko nesputane ljubavi i mnogo svakodnevnih poziva sa decom, a svaki razgovor je završavao sa: „Volim te“.

Umeo je da crta, imao je i radni sto za kojim nikada nije sedeo, ali su tu bile beleške, intimni svet u stihovima, crtežima, bojama, neki alati: lupa, dleto, mali šrafcigeri koje je skupljao, a gotovo nikada nije koristio. I mesečni plan snimanja, uvek mesečni plan... Pisao je poeziju. Milica ima pesmu koju joj je posvetio, baratao je rečima, znao je da napiše poruku u stihu. Posle njegovog odlaska, tokom pakovanja i bolne selidbe, pronašla je jednu svesku sa crtežima i pesmama. Evo jedne.

Kraj putovanja

Između crno-belog i kolora.

Jedan reflektor.

Jedan gledalac.

Mnogo glumaca. Mnogo.

Par iskrenih. Sa osmehom i suzom.

Ali gledalac se zaneo, pa zaboravio da tapše.

Sad sedi sam.

Zatvara oči i predstava se nastavlja.

Na tren vidi njihove ruke odozgo. Prema njemu.

Igra se njima.

Igraju se.

Smeje se jako kao nikad.

Tresu se suze na zidovima.

Oseća ritam i dah na vratu.

I Sunce u stomaku.

I svetlo u glavi.

Vrisak.

I mir.

I mir.

Nema aplauza.

Otišao je poslednji gledalac.

N. G.

Tužno pozorište

Imam tužno pozorište.

Oko jastuka sa loše nacrtanim cvećem.

Sa zidova još cure nečije suze.

REKLI SU O GLOGIJU “Nismo bili dovoljno svesni njegove umetničke veličine, to smo tek spoznali posle njegove smrti. Tu veličinu nismo shvatili za života. Videli smo da je dobar glumac, popularan, ali ne nešto izuzetno.

Više nas je zanimao kao sin, otac, porodični čovek.”

(Milovan Glogovac, otac) “Na prvu loptu delovao je robusno, malo grublje, a kad sam ga zaista upoznala, shvatila sam koliko je meka duša – u to sam se zaljubila.”

(Milica Glogovac, supruga) “Igrali smo sa njim, a zapravo smo ga gledali.”

(Vojin Ćetković, glumac) “Nije potreban napor da se pamti Nebojša Glogovac, on se naprosto ne može zaboraviti.”

(Vida Ognjenović, reditelj) “On nije neko ko je mogao da se odrekne života, da bude samo snimanje, spavanje, ustajanje, igranje i sve to ukrug. Morao je i da udahne malo vazduha, da izroni kao kit i da šikne onu vodurinu, kako bi opet mogao da zaroni na ozbiljne dubine i tamo otpeva svoju pesmu.”

(Bojan Dimitrijević, glumac) “Ne sećam se da mi je iko kao režiseru podario takav glumački mir, takvu radoznalost i spremnost na zajedničku igru kakvu sam dobio od Nebojše.”

(Rajko Grlić, reditelj)

Pre nego što su krenuli na svoje poslednje putovanje u Nemačku na pregled, zalomilo se da se Toma (Paliković, producent i Nebojšin prijatelj, op. aut.) i Nebojša nisu videli nekoliko meseci. A onda je Nebojša odjednom javio da se ne oseća dobro, da je bio kod lekara i da ima nešto na plućima. Išao je na pregled i rekli su mu da je karcinom.

– Tada je seo, naručio espreso i zapalio pljugu. Prošao je sam sa sobom kroz tu situaciju. I to je verovatno bio jedini momenat kada je tome prišao dramski ozbiljno – kaže Toma.

Nakon toga je, takoreći, zalupio smrti slušalicu i vratio se na žurku.

U januaru 2018, njih dvojica su se zaputili na kliniku u Flensburg.

U to doba godine, grad izgleda kao ono mesto u staklenoj kugli sa snegom. Nakon avionskog leta Beograd– Cirih–Hamburg, uzeli su rentakar – srebrni „mercedes“, „kao iz dućana“, koji je imao samo jednu malu manu: „govorio“ je isključivo na nemačkom. Vozili su se u njemu 150 kilometara na sever, po snežnoj oluji i mrklom mraku i nisu prestajali da prkose okolnostima, ni „mercedesu“ na nemačkom.

– Atmosfera je bila kao na maturskoj ekskurziji. Skroz opušteno.

Zaboravljali smo povremeno zašto smo tu. On mrvicu ređe, a ja mrvicu češće. Neprekidno smo se šalili i radovali životu. Ponašali smo se kao da smo krenuli na put oko sveta, pa nam je usput pukla guma, a ne kao da je pitanje života i smrti. Кad bi pomenuo umor, mislio sam da se šali. Кopenhagen, koji je postao gastronomska meka, nalazi se vrlo blizu Flensburga, pa su planirali da odu tamo na dva ručka.

– Pičili smo ravno u zajebanciju – kaže Toma.

I non-stop su igrali tavle.

Provozali su se i da vide more na severu Evrope. Bio je sneg. More je bilo tamno. Seli su u kola i zvali preko spikerfona prijatelje, porodice.

Pozvali su i Tominu devojku Lanu.

– Šta radite – pitala je.

– Tražimo medalju – odgovorio je Nebojša.

Ovaj se razboleo i još je poludeo, pomislio je Toma.

– Tu smo, vozimo se, tražimo medalju za najboljeg prijatelja – dodao je Nebojša posle pauze.

Bolnica je izgledala kao klinika Švarcvald – svi su bili brižni i ulivali su im poverenje. Tog dana trebalo je da kažu Nebojši rezultate. Toma je hteo da bude s njim.

– Ne bih ni Milici dozvolio da uđe sa mnom – rekao je.

Hteo je da priča sa doktorkom Nadom Basarom nasamo. Кad mu je saopštila kako stvari stoje, rekao je: – Dakle, žurka je gotova.

– Кakva žurka?

– Moja žurka. Кada su se vratili iz Nemačke, pregledi u Beogradu potvrdili su rezultate i prognoze da će biti teško. Toma i Nebojša su čekali Milicu da uzme neke papire iz bolnice. Sedeli su u kolima. Nebojša je počeo da kuca poruku drugaru u Sarajevu s kojim je pre šest meseci igrao tavle u ratluk.

– Je l` ti stigao ratluk?

4 POP&Kultura

Umetnost priručnika

Od greške do pobede

Nesvakidašnji priručnik Andrijane Sedić „Beta test života“, koji je postigao zavidan uspeh u elektronskom autorskom izdanju, uskoro do čitalaca stiže u koricama, u izdanju kuće „Regina Records“.

Tragika, humor i upornost: Andrijana Sedić

Piše Vladimir D. Janković

NE MOGU DA se setim kad sam jednu knjigu pročitao u dahu, iz cuga. Iskren da budem, ne računajući „Poslednjeg muškarca“ Bazduljevog i izvanredan novi roman Gorana Gocića, koji mi je autor pre nekoliko meseci prijateljski poverio na čitanje pre nego što će ga poslati izdavaču – ne sećam se kad sam poslednji put pročitao neku knjigu od početka do kraja.

Nema to ama baš nikakve veze s obimom dela: može knjiga da bude i tanka, i srednja, i glomazna. Nebitno. Ko će to sve više da čita.

Pre neki dan sam, međutim, jednu knjigu pročitao kao da gledam odličan film. Od prvog do poslednjeg slova, bez predaha.

Drago mi je što nisam književni kritičar pa da sad moram nešto da lupetam, analize da izvodim. Mogu samo da kažem da sam samoga sebe zapanjio pažnjom i zaokupljenošću dok sam jezdio kroz to štivo koje mi je, u nekih sat, sat i po vremena, omogućilo em da tonem u razmišljanje, em da se neprestano iznenađujem, ali, pre svega, da se smejem, da se glasno i slatko smejem, jer u dinamici i tragici koju ta knjiga nemilice seje ima i mnogo humora, ludog, fascinantnog, genijalnog humora.

Knjiga o kojoj govorim je „Beta test života“, a autor je Andrija-

na Sedić.

Mlada Lajkovčanka se već okušavala u formi kratke priče i novele, ali ovoga puta je, stiče se utisak, ubola pravi ram za svoj literarni iskaz: „Beta test života“ sklopljen je u formi priručnika, ali krajnje nesvakidašnjeg, kudikamo drugačijeg od slovnih artikala koje vam uvaljuju razni lajf-koučevi. U podnaslovu „Kako prepoznati i izbeći greške u školovanju i poslovanju“ Sedićeva daje naoko suvoparne koordinate, koje se potom razlistavaju na najneočekivanije načine, te se ovaj „priručnik“ pretvara i u intimnu pripovest, i u kroki društva u kojem se borimo za opstanak, ali i u resku, bespoštednu sliku sveta u kojem ne greši samo nemilosrdni sistem, već greške činimo i mi sami. „Retkost je da ljudi priznaju svoje

greške, a poseban raritet predstavlja to da vam ih neko ponudi i predstavi kao lekcije“, poručuje Andrijana Sedić, koja je svoje štivo uobličila u pet segmenata: „Od kuće do škole“, „Studentski život“, „Greške u poslovanju (sistemska greška)“, „Moja potraga za poslom“ i „Mystery poglavlje“.

Andrijana je pažnju šire javnosti na sebe skrenula jednog letnjeg dana prošle godine, kad je u prestoničkoj Knez-Mihailovoj ulici postavila štand s natpisom: „Tražim posao. I’m looking for a job“. O tome je pisao i „Blic“. Osam sati stajala je u Knezu, ljudi su joj prilazili, privukla je pažnju medija. Posao, barem pravi posao, ni tada ni od tada nije dobila, ali se zato pred njom otvorio drugi put: napisala je „Beta test života“ i objavila ga u elektronskom formatu.

Postojala je, naravno, mogućnost

da njena knjiga ne dopre dalje od Linkedina i drugih društvenih mreža na kojima je Sedićeva aktivna, iako je „Beta test“ zaintrigirao ljude, te je spisateljica uspela da proda zavidan broj primeraka. Pa ipak, njen literarni poduhvat verovatno bi ostao u zapećku da ovaj nesvakidašnji priručnik nije zapao za oko Borisu Milijašu, prvom čoveku izdavačke kuće „Regina Records“, koja upravo intenzivira svoju aktivnost.

Milijaš, koji je punu afirmaciju stekao kao basista i jedan od stožera sarajevske grupe „Regina“, ostvaren i kao umetnik i kao poslovan čovek, odlučio je da štampa „Beta test života“ kako bi ova vanserijska knjižica došla do što većeg broja čitalaca. Projekat već ulazi u završnu fazu realizacije i Andrijanin štampani prvenac na proleće bi trebalo da se pojavi i u knjižarama.

To probijanje leda tek je, verujem, prva kruna, ili krunica upornosti Andrijane Sedić („potrebno je znati da se upornost ne isplati uvek, te da sve zavisi od toga u čemu ste uporni“, veli ona), koja bi novi rezultat mogla da donese u najskorije vreme: autorka već ima spreman kratki roman „Samica“, efektan, na mahove šokantan presek jednog strastvenog univerzuma u kojem se, poput šahovskih figura, na crno-beloj tabli svakodnevice sučeljavaju, preskaču i međusobno jedu sve boleštine, radosti, strahote, čudesa, neuspesi i pobede koje čine život.

Kad već pomenuh Muharemovog „Poslednjeg muškarca“, nekako je u vazduhu zatreperilo i jedno pitanje: hoće li Andrijana Sedić biti poslednja žena srpske književnosti, ili, može biti, prva žena NOVE srpske književnosti? Videćemo, važno je da je pronašla stazu na kojoj će joj se upornost isplatiti.

POP&Kultura 5

Dnevnik Branke Petrić

Istorija Srbije i šljive u čokoladi Ovo je napisano 21. 2.

2004, dok su sećanja još sveža.

Stigao je Uliks iz Amerike.

Danima pred njegov dolazak sam uzbuđena.

Tokom njegovog boravka ovde bilo je premijerno izvođenje predstave “Skela” u čast dvestote godišnjice srpskog ustanka 1804, baš u Orašcu.

Tekst je napisao Goran Petrović, režirao Kokan Mladenović, muziku potpisao Zoran Hristić.

Rad na toj predstavi je bio izuzetan doživljaj, kao i samo izvođenje. U mojim scenama sa mnom su Seka Sablić i Anita Mančić. Radili smo je u Beogradu, a onda…

Prvi dan u Orašcu, dve probe. Autobusima ispred Narodnog pozorišta odvode nas u Orašac. Hladnoća i jak vetar. Stižemo. Vode nas u neku školu.

Isprva probamo u učionici. Na zidovima crteži učenika, kao da na njima nedostaje boja. Po hodnicima reljefi glava ljudi koji su povezani s ustankom. Na desetine. Za mnoge - nikad čula.

Kokan, odnosno pisac Goran, za to je da svaki segment te istorijske priče ne bude vezan samo za ustanak nego i za mnoge naše nevolje i pobede kroz koje smo kao narod prolazili. Svaki segment imao je svoju skelu ili vezu s glumcima na njoj, koji su igrali određenu temu onda kada ih dovuče pred publiku osoblje za to angažovano. Skele su kao neke visoke platforme. Imali smo dve probe na otvorenom. Bukvalno smo se smrzli. Tu je na desetine glumaca, članovi hora Darinke Matić Marović s njom na čelu.

Povremeno mislim na Bekima, Uliksa i Hedona, šta li rade… Ostavila sam im sarmu, Uliks je obožava. I kolače.

Vratili smo se kasno noću.

Sledeći dan polazimo u 10 časova. Izvođenje počinje u 13 h. Stižemo. Na ulicama Orašca ogroman broj ljudi, kao da je vašar. Velika graja. Okreću se i dva vola na ražnju. Vele, platio Karić. Posle će se pečenje deliti besplatno. Mnogo ljudi sa šajkačama, kokardama, nose slike kralja, Draže...

foto: dalibor danilović, mitar mitrović

U susret Sretenju, objavljujemo izvod iz dnevnika Branke Petrić o premijeri predstave “Skela” 15. februara 2004. u Orašcu u čast obeležavanja dve stote godišnjice srpske državnosti.

Deo mnogobrojne glumačke ekipe koja je učestvovala u predstavi “Skela”

Deluje mi kao da smo se vratili u neko davno prošlo vreme. Iz šatre sa strane dopire glasna muzika. Opet hladnoća, vetar, blato...

Vidimo Koštunicu s pratnjom oko njega kako ide negde nadole, naniže od mesta gde će biti predstava. Druga grupa političara Đelić, Korać, Lečić, Svilanović, Živković... idu nagore, ka mestu odakle će gledati predstavu.

Padaju duhovite opaske glumaca kako jedni idu nadole, drugi nagore. Dva broda se mimoišla, ne u tami kako se to kaže, nego u hladnoći.

Napravljeno je improvizovano gledalište za goste. Kažu da će im ispod sedišta staviti grejače. (Dok smo čekali na probu, proveravali smo,

grejača nije bilo). Kao nekim krovom iznad gledališta, napravljenim od najlona, vetar se snažno poigravao tako, a zapravo ničemu nije služio.

Svi gosti su predstavu odgledali stojećki. Dok smo Seka, Anita i ja čekale da naša skela stigne pred publiku kao peta po redu kad je predstava već tekla, počeo je da pada sneg. Nisu to bile pahuljice, nego kao kuglice od stiropora u ogromnim količinama.

Došlo je tako iznenada, i bilo tako impresivno. Kao neki neočekivani rediteljski postupak, prosto kao dar s neba. Svi glumci su imali doživljaj nečeg izuzetnog, možda jedini put u životu na taj način.

Sneg nas je doslovce zasipao, drhtale smo od hladnoće,

Iz medija uoči manifestacije Centralnog dana manifestacije najznačajniji događaj nesumnjivo će biti premijera predstave “Skela - 200 godina Srbije” Gorana Petrovića, u postavci Kokana Mladenovića, za koju je muziku napisao Zoran Hristić na platou ispred Spomen-škole u Orašcu u produkciji Narodnog pozorišta u Beogradu.

- Tekst ne predstavlja suvu građu, nego više scensku parabolu - objasnio je Petrović.

- Pokušavao sam da odmerim svaku reč, jer na tom prostoru svaka reč treba da ima više dimenzija. Sam naziv predstave je višedimenzionalan: skela predstavlja prevozno sredstvo koje vodi od obale do obale, ali uz skelu se podiže i građevina, u ovom slučaju Srbija.

Junaci ove scenske priče o srpskoj istoriji su i jezikoslovac, zemljodelac, kockar, livac, strani kartografi, činovnik, partijski aktivista, policajac, iguman, dobrovoljac, izbeglica itd. I naravno, skeledžija.

Istakavši da će u ovoj predstavi igrati naši najreprezentativniji glumci, Mladenović je rekao da “Skela” stoji “tačno nasuprot onoj kič manifestaciji sa Gazimestana, kojom je pre više od decenije nagoveštena naša nesreća i ja se nadam da ćemo se mi najzad uključiti u savremene tokove”.

a kada smo došle pred publiku - sve se zaboravilo.

Mislim da je ova predstava na otvorenom 15. 2. 2004, scenska priča o našoj zemlji, bila dobra, uzbudljiva i da je za svakog od nas to bio jedinstven doživljaj, kao, verujem, i za publiku.

Posle je bilo kao neko posluženje, ispod velikog šatora svetlucavoplave boje, kao što su posle drugog svetskog rata bili plave boje kombinezoni i gaćice.

Bilo je jagnjetine, svinjetine, raznog pića. Peca Ejdus je, naravno, našao viski. Ja sam pila kuvanu rakiju, baš mi je prijalo. Pite od višanja nisu valjale. Ali suve šljive s orahom unutra, prelivene čokoladom i uvijene u celofan bile su odlične. I te šljive su imale premijeru, prvi put su u ‘tom aranžmanu’ iznesene s nadom da će naći put ka tržištu, kako je to neko rekao.

Čestitao mi je jedan stranac, izrazito ljubazan, Leka ministar me grlio, sa Vojom Brajovićem podelila sam doživljaj snega, a on mi je rekao kako mu je američki ambasador prokomentarisao koliko mu se dopao i taj sneg, mislio da je scenski efekat, zatim generali su govorili da predstava mora da se ponovi, a Goran Petrović mi je rekao da je naša scena vađenja kapa iz reke i prepoznavanja bila među najuzbudljivijima. „Svima je stao dah, siguran sam u to“, kazao je.

Tanji Bošković je tata rekao da je i plakao.

Tako se to završilo.

Fino nam je bilo dok smo u jednoj kafani sa muzikom pili kafu i čekali dok odu silna kola s visokim zvanicama, političarima, generalima, i da se najzad put oslobodi. Onda smo i mi došli na red. Čekali su me moji najdraži.

6 POP&Kultura

Knjiga

Šta ako nismo ono što mislimo da jesmo Trenutno stanje stvari, spoljašnji svet, sve to će sačekati jedan drugačiji pogled, kad nastupi trenutak za to - napisao je Don DeLilo u svom novom romanu „Tišina“ Tatjana Nježić Na našem čitalačkom podneblju nedavno objavljena u izdanju „Geopoetike“ (prevod Zoran Paunović), knjiga je pubudila znatnu čitalačku pažnju.

Ukratko, reč je o slikovitoj, literarno pikantnoj i potresnoj vivisekciji ambisa praznine savremenog života, pa i sveta, u onoj meri u kojoj čovek zapravo stvara (svoj) svet. Ambisa, ne ponora, jer ambis nema dna.

Delo iz 2022.

Likovi su dva para u zrelim godinama, ljudi od statusa i poziva, i jedan student. A zapravo je u glavnoj ulozi činjenica da nije ni bitno kako i zašto, u jednom trenutku prestaju da rade svi ekrani, linkovi, mejlovi, guglovi... I, šta biva sa ljudima?

U pratećoj belešci Zoran Paunović napominje da će 21. vek ostati upamćen (ako bude onih koji bi mogli da pamte) i po tome što je doneo ostvarenje gotovo svih mračnih proročanstava iz DeLilovih romana: “U skladu s upozorenjima izrečenim u tim delima, svet je postao nepregledna deponija fizičkog i digitalnog otpada, pod kojom izdišu beslovesna deca potrošačkog društva, u večitoj potrazi za rajem skrivenim iza nekog od ekrana koji su, kao lukavo podmetnuta zamena za život, za najveći deo ljudskog roda postali jedini mogući oblik egzistencije.”

U ovom novom romanu, koji slovi za delo iz 2022, Paunović napominje da poznati pisac pokazuje kako izgleda svet u kome su svi ekrani odjednom pogašeni: “S gubitkom smisla postojanja digitalnih uređaja, nepovratno nestaje i smisao postojanja čovečanstva.

Od takvog užasa, gora je samo ravnodušnost s kojom ljudi otkrivaju da više ne umeju da vide, čuju, osete i razumeju jedni druge.“ Na prvim stranicama srećemo bračni par u biznis klasi aviona na dugačkom letu... Umesto imena, naravno, važniji su brojevi koje imaju, na sedištu, na bar-kodu, na ekranu...

To što im se (ne) zbiva „dublje je od dosade“, „ni nalik čavrljanju“, „zurio je u ekran i imao blagi osećaj nekog tupavog užitka“...

Preračunavaju vreme kada će sleteti, tj. hoće li stići kod prijatelja pa da odgledaju utakmicu...

U kući kod prijatelja, ljudi koji su zajedno proveli 37 godina („ne baš nesrećnih, ali predanih tegobnoj rutini“) atmosfera nije mno-

go drugačija, iako je tu i jedan mladi student naklonjen Ajnštajnu...

Kad utihnu ekrani, linkovi, softveri i na nebu i na zemlji mahom će svi biti „zbunjeni izdajstvom nauke, tehnologije, zdravog razuma, mada će u prvi mah pomisliti kako su Kinezi „izazvali selektivnu apokalipsu interneta“.

Prinudno sletanje doneće i manje povrede (što čitaoca vodi i do toga kako bi u tim okolnostima mogle izgledati zdravstvene ustanove), do prijatelja će se moći samo peške, a i kada se dođe, samo će se povećati broj onih čije su oči uprte u prazne ekrane, u nadi da...“ Kad se vrati svetlo, kad se vrati grejanje, i naša kolektivna svest vratiće se na svoje mesto...“ Ona klima glavom Drugi deo počinje dilemom „nije li čudno što ima onih koji su naizgled prihvatili ovo zatvaranje, ovaj slom“, napomenom „niko ne želi to da nazove trećim svetskim ratom, ali to je upravo to“..., pitanjima „šta nam preostaje da gledamo, slušamo, osećamo, kada su svi ekrani na svetu ostali bez slike“, „šta ako nismo ono što mislimo da jesmo“, „da nisu možda naši umovi digitalno remasterizovani“...

Više zato što, eto, tako treba nego iz strasti, dogodiće se i seksualni čin jednog bračnog para a uz sledeće reči: “Kapitalizam je ekonomski sistem u kome su sredstva za proizvodnju i distribuciju u privatnom ili korporativnom vlasništvu, a razvoj je proporcionalan akumulaciji i ponovnom ulaganju profita stečenog na slobodnom tržištu.“ („Ona klima glavom, s poluosmehom....“) No, svako od likova (ne) ima svoj put, (ne) nalazi svoje rešenje u toj „tutnjavi praznine“ bilo da jesu ili nisu „ljudski opiljci“ koji se pitaju „dom, gde je to“...

Knjiga se završava upečatljivim monolozima, a kako je na koricama pribeleženo, DeLilo je o ovoj knjizi rekao: “Počeo sam da pišem ovaj roman 2018, mnogo pre ove pandemije. Započeo sam ga slikom praznih ulica Menhetna. Ideja o tišini rasla je iz rečenice u rečenicu, iz poglavlja u poglavlje.”

U rečima koje junaci izgovaraju, iza i između njih, takođe, zapravo odjekuje - tišina. „Novi roman Dona DeLila sazdan od malog broja reči: između tih reči je moćna i zastrašujuća tišina koju treba osluškivati sa strepnjom, ali i sa slabašnom nadom da će ova bespoštedna vizija najvećeg proroka među živim američkim piscima ostati neostvarena”, kazao je Zoran Paunović.

Počeo sam da pišem ovaj roman 2018, mnogo pre ove pandemije.

Započeo sam ga slikom praznih ulica Menhetna, navodi autor

Nijedna priča o muškarcu i ženi nije samo priča o muškom i ženskom, o polovima. To je uvek i priča o vremenu, društvu, o vekovima koji su oblikovali doživljaj muškog i ženskog i ulogu muškarca i žene u društvu - kaže rediteljka Tanja Mandić Rigonat.

Tatjana Nježić Prohladno kasno popodne na izmaku januara.

U prostoru izdavačke kuće “Lom” nižu se replike... „Znate, neki ljudi stvarno čitaju, čak i danas neki ljudi čitaju. Ponekad i stranice od pravog papira“, izgovara Milutin Milošević kao Tomas. „Slušati dramu pravo iz usta onoga ko je lično napisao je uvek baš do jaja. ‘Ajde, šta te košta?“, kaže nedugo zatim Katarina Marković u ulozi Vande...

Teče čitajuća proba predstave „Venera u krznu“ Dejvida Ajvsa u režiji Tanje Mandić Rigonat, čija je premijera planirana početkom aprila u UK “Vuk Karadžić“.

Skandalozan roman

U trenutku pauze rediteljka za „Blic“ napominje da je „Venera u krznu“ čuveni roman Leopolda fon Zaher Mazoha, koji je izazvao skandal kada je objavljen u 19. veku, da je za jedne bio velika ljubavna priča, za druge pornografija, da je po njemu psihijatar Kraft Ebing definisao pojam u seksologiji - mazohizam, da je bio inspiracija mnogim umetnicima, od F. Kafke do Lua Rida (poznata je pesma “Venera u krznu” legendarnog benda “Velvet andregraud”, koju je napisao i koju peva Lu Rid), da je po tom tekstu Dejvida Ajvsa Roman Polanski snimio film.

- To je savremena priča, a ne dramatizacija romana - kaže rediteljka.

I dodaje: - Roman je deo drame. U pitanju je savremena drama koja se dešava jednog popodneva u pozorištu. Likovi su Tomas Novaček, pisac i reditelj, i mlada glumica Vanda Džordn, koja dolazi na audiciju u želji da dobije ulogu.

Tomas, nezadovoljan kako su reditelji režirali njegove drame, odlučio je da sam režira svoju dramatizaciju čuvenog romana “Venera u krznu” Zahera Mazoha. Zatičemo ga očajnog jer među glumicama koje su bile na audiciji nije video nijednu koja bi odgovarala njegovim fantazijama. Pozorišno je prazno. Audicija je neuspešno prošla. Ali, pojavljuje se Vanda Džordn koja takođe na prvi pogled nema nikakve veze sa onim što on želi.

U jednom trenutku probe, zanimljivom intonacijom Milutin Milošević kao Tomas veli: ”Ne. Ne. Nema ništa od ovoga. Nema nikoga. Izluđujuće, ovo je zavera. Ne postoje takve žene. Ni mlade žene, ni manje-više mlade. Ni lepe, seksi žene. Ni seksi, elokventne mlade žene sa nekim klasičnim obrazovanjem ili delićem mozga u svojim lobanjama. Da li previše tražim? Glumicu koja ume da izgovori reč „degradacija“ bez pomoći.”

Nakon par trenutaka tišine nastavlja: ”Dušo, dušo, u knjizi Vanda ima 24, pobogu. U ono vreme žena od 24 bi bila udata. Imala bi petoro dece i tuberkulozu. Bila bi žena. Većina žena koje sada imaju 24 zvuče kao šestogodišnjakinje na helijumu. ’A ja sam bila u fazonu šta god, a on je bio u fazonu, ono kao znaš, a ja sam mu onda rekla u fazonu šta god, a on je ono skroz bio u fazonu, ono kao znaš?’ Ne, ne znam. Ne znam ništa osim da sam video tridesetpetogodišnje nesposobne glumice, a čak i one koje su se bližile penzi-

POP&Kultura 7

Proba predstave

Ne radi se ovde o ljubavi, ovo je o izvlačenju koristi iz mene foto: Milan Ilić, zoran Ilić

Igram glumicu koja igra lik iz komada, lik boginje Venere koja je arhetip ženskog, otkriva Katarina Marković

Glumim čoveka koji je pisac, autor dramatizacije romana kojim je opčinjen, tom ukrštenom strašću muškarca i žene, kaže Milutin Milošević

ji nisu imale pojma. Svako ko zna šta radi, ili snima seriju ili neće da radi ovo za mali nedeljni honorar. A tek kako su glupe. Donose sa sobom rekvizitu, pune torbe kostima. I šta bi uopšte sa ženstvenošću? Gde je nestala ženstvenost? Unesite malo toga, molim vas. Mlade žene, danas, ne mogu čak ni da odglume ženstvenost. Pola ih se oblači kao kurve, pola kao lezbače. Ja bih bio bolja Vanda od većine tih devojaka, sve što bi trebalo da uradim je da obučem haljinu i najlonke. Ipak, naša Vanda bi morala da postoji negde tamo. Ali kako stvari stoje...“

Lovački trofej

Nešto kasnije, očigledno ponesena, Katarina Marković kao Vanda izgovara: ”Šta bi trebalo da radim, da kažem, da, okej, ljubavi, šta

god ti kažeš? Da me vuče okolo za nos? Ne radi se ovde o ljubavi. Ovo je o izvlačenju koristi iz mene. Hoćeš korist, prvo moraš da se nosiš sa ostatkom mene. Zar nije to ono o čemu je ova predstava?...“ Kako teče komad, Vanda uspeva da ubedi Tomasa da je, kako kaže, “isproba”, i da joj on bude partner, da joj dobacuje replike muškog lika iz drame, romana. Priča se usložnjava.

- U suštini Ajvsova drama je priča o moći, satira na temu muško-ženskih odnosa.

Ona se odvija na najmanje tri plana, kroz odnos glumice i reditelja, pisca, kroz odnos likova iz romana i na mitskom nivou. Uzbudljivo je što na audiciji glumica analizira dramatizaciju. Dožvljava je kao seksističku, analizira i roman, ukratko dekonstruiše i roman, i adaptaciju, i ličnost reditelja. Ta

U trenutku pauze rediteljka za „Blic“ napominje da je „Venera u krznu“ čuveni roman Leopolda fon Zaher Mazoha, koji je izazvao skandal kada je objavljen u 19. veku, da je za jedne bio velika ljubavna priča, za druge pornografija, da je po njemu psihijatar Kraft Ebing definisao pojam u seksologiji mazohizam, da je bio inspiracija mnogim umetnicima, od Kafke do Lua Rida

dekonstrukcija je dekonstrukcija muškoženskih stereotipa, vekovne, civilizacijske muško-ženske pozicije. Analizu počinje od rečenice koju je Tomas stavio za epigram, na prvu stranicu dramatizacije: „I Svemogući Gospod ga kazni i predade u ruke žene”, citat iz Biblije iz Knjige o Juditi - kaže Tanja Mandić Rigonat Upitan za rad na predstavi i lik koji tumači, Milutin Milošević veli: “Igram čoveka koji je pisac, autor dramatizacije romana kojim je opčinjen, fascinantna mu je ta ljubavna priča, te ukrštene strasti muškarca i žene koji se prepliću u životnoj igri bez početka i kraja. Ko je on? Kakav je? U ovom trenutku teško je precizno reći, u svakom slučaju uporišna tačka je tekst komada i roman koji do sada nisam čitao. A oduševio me. Voleo bih da u komad Dejvida Ajvsa ubacimo delove romana.”

Katarina Marković napominje da igra više likova.

- Igram glumicu koja igra lik iz komada, lik boginje Venere koja je arhetip ženskog. Složeno je. Uzbudljivo. Izazovno je napraviti distinkciju između njih, a opet oblikovati onu žensku tačku njihovog zajedničkog imenitelja. Sofisticirano ali vrlo snažno nameće se i paralela sa današnjim vremenom, odnosno ženom savremenog doba, njenim statusom, položajem. Ima rečenica koje bi i sama mogla da izgovorim.

Pričajući o komadu i svom rediteljskom pristupu Tanja Mandić Rigonat navodi i da se kroz suptilnu psihološku igru brišu granice likova glumice i reditelja i likova iz romana koje igraju.

- Ko ima i kakvu moć u kom trenutku, kako je gubi i zadobija, šta je pol a šta rodne uloge, šta je silazak u mitske dimenzije priče. Nijedna priča o muškarcu i ženi nije samo priča o muškom i ženskom, o polovima. To je uvek i priča o vremenu, društvu, o vekovima koji su oblikovali doživljaj muškog i ženskog i ulogu muškarca i žene u društvu. Boginja ljubavi i lepote kod starih Grka je Afrodita, a kod Rimljana Venera. Krzno je simbol lovačkog trofeja, muške moći.

Priča je i savremena i svevremena. Istorija civilizacije je priča o muškom i ženskom, o potiskivanju, zauzdavanju, porobljavanju žene, o borbi žene za svoju ulogu u društvu.

Proba, toga dana, dolazi do svoga kraja.

Međutim, pade neki novi predlog i svi se ponovo vratiše tekstu. Glumci onako u kaputima, već spremni za odlazak, iznova prolaze datu scenu.

- Davno smo počeli probe. Ali zbog pandemije smo prekidali rad - kaže rediteljka i dodaje - Rad na ovoj predstavi je u kao korak napred, dva natrag, pa skok. Čitajuće probe smo organizovali u prostoru LOM-a, da bismo bili sami, a posle 12. februara prelazimo na Veliku scenu UK “Vuk” i počinjemo mizanscenske probe. Premijeru planiramo za početak aprila u nadi da će se pozorišni život vratiti u normalne tokove.

Glumci kroz osmeh dobacuju da im je prijatno u LOM-u, u ambijentu švedskog stola knjiga kojima se, kako kažu, i posluže, obično na odlasku.

Komad je preveo Elio Rigonat, koji radi i muziku, kostimograf je Katarina Miladinović, a u umetničkoj ekipi je i filmska rediteljka Jelena Tvrdišić.

Utorak 9. februar 2021.

Blic broj 8603 www.blic.rs

POP&Kultura

Tri godine bez Nebojše Glogovca (30. avgust 1969. – 9. februar 2018)

foto: zoran lončarević

Bio je glumac najplemenitijeg kova

Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić Email: kultura@ringier.rs

Muzika

Nije se lako probiti u moru bendova Neven Džodan U pitanju je zagrebački dvojac koji čine Krešimir Jurina i Branko Trajkov Trak, dugogodišnji prijatelji koje je spojio rad sa “Zabranjenim pušenjem” (Trajkov je bubnjar, a Jurina je bio tehničar benda), a onda su odlučili da stvaraju muziku “za svoju dušu”.

- Mislili smo se mi pojaviti i ranije, ali nam je pandemija prolongirala izlazak prvog singla. Bio je februar 2020. godine, na društvenim mrežama objavljivali smo postove s odbrojavanjem izlaska prvog singla i spota, “dva tjedna do izlaska, tjedan dana do izlaska…” i onda, bum, korona! Nije se isplatilo u tom okruženju izbaciti prvi singl, pa smo tako čekali da se sve malo smiri, a to je bio oktobar 2020. - kaže Krešimir Jurina Vaš video-spot za pesmu “Fluorescent Black” je naišao na iznenađujuće dobar prijem kada je nov, nepoznat bend u pitanju. Na Jutjubu ima dosta komentara koji ne dolaze iz regiona...

- Nije se lako probiti u moru bendova i izvođača, tako da i mi tražimo svoj prostor, uzbudljivo je. Uz malo truda, volje i naravno sreće, izgleda da smo uspeli postići dozu originalnosti i svežine koja je potrebna na sceni. Takvi su i komentari, sirovo, bogato, divlje.

Vas dvojicu je na neki način spojilo “Za-

branjeno pušenje”. Kako ste odlučili da formirate bend koji pri tome nimalo ne liči na “Pušenje”?

- Pa zapravo nismo planirali formirati bend niti išta konkretno. Dugo godina se družimo, putujemo, sarađujemo, pa smo tako i počeli svirati. Shvatili smo da nas veseli i da zvuči - mrak. “Pušenje” nas je spojilo i usmerilo, a sad, kreativni proces je magija sama po sebi, nikad ne znaš šta ćeš stvoriti, a kamoli realizovati.

Kako su reagovali ostali članovi “Zabranjenog pušenja”? Kakvi su bili njihovi komentari na vaše pesme?

- Kad smo im puštali demo snimke pesama, prijatno su bili iznenađeni, ali nisu ni slutili da bismo mogli otići ovako daleko. Još nas više raduje kad vidimo koliko

Uz malo truda, volje i, naravno, sreće izgleda da smo uspeli postići dozu originalnosti i svežine koja je potrebna na sceni, kaže Krešimir Jurina

Basari uručena NIN-ova nagrada Virtuelna ceremonija uručenja 67. NIN-ove nagrade laureatu Svetislavu Basari za roman godine „Kontraendorfin“ (Laguna) održana je juče i postavljena na sajt i Fejsbuk stranicu NIN-a.

Nagradu je uručio Saša Ilić, prošlogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade za roman „Pas i kontrabas“. „Kontraendrofin je napisan tendenciozno da bude šok-bomba za jedno učmalo stanje duha koje pustoši ovu zemlju već 150 godina, i kako vidimo po reakcijama sumračnih stvorenja iz udruženih

organizacija udruženog nerada, bomba je pogodila centar“, izjavio je Svetislav Basara primajući nagradu. Time se pisac osrvnuo na javne napade, provokacije i prozivke Udruženja književnika Srbije koji su se negativno izrazili o nagrađenom romanu.

Podsetimo, žiri u sastavu Teofil Pančić (predsednik), Marija Nenezić, Branko Kukić, Ivan Milenković i Marjan Čakarević proglasio je 25. januara da je Basarino delo osvojilo NIN-ovu nagradu.

NIN-ova nagrada za ličnost godi-

su oduševljeni našom kreacijom i kolika su nam podrška, kako u savetima tako i oko tehničkih stvari pri snimanju i realizaciji snimljenog.

Pre nekoliko dana je izašao i vaš drugi singl “In The Shell”, očekujete li da će naići na isti prijem kod publike?

- To se nikad ne zna, ali naravno da očekujemo dobar prijem publike, inače ga ne bismo ni izbacivali.

Pevate na engleskom, to je otežavajuća ili olakšavajuća okolnost?

- Oduvek smo većinom slušali muziku s engleskog govornog područja, pa se nekako i prirodnije osećamo u takvom okruženju, a i engleski je puno skladniji, pa bi se mogao smatrati povoljnom okolnošću. Na kraju, veće su nam mogućnosti i tržište, ipak je engleski najzastupljeniji jezik u muzici.

ne otišla je u ruke - infektologu Lejli Ćeranić, koja radi u Opštoj bolnici u Novom Pazaru, a ostala je jedini specijalista na Infektivnom odeljenju u junu 2020.godine, tokom napete situacije sa pandemijom kovida 19. Pokrovitelji NIN-ove nagrade su Sberbank, kao i jedna domaća dve strane kompanije, koje žele da ostanu anonimne.

Najprestižnija nagrada za roman obeležila je time 67 godina, a NIN 86. rođendan, odnosno punih 70 godina od kada je nakon pauze ponovo krenuo da izlazi 1951. godine.

Šta privatno volite da slušate, ko su vam uzori i sa kim biste voleli da se jednog dana nađete na bini?

- Slušamo veliki spektar muzike svih žanrova, od roka, popa, fanka, hip-hopa, pa sve do elektronike. Svaki žanr ima nešto da kaže, tako da se ne ograničavamo unutar jednog, dva ili tri. Uzora je puno, a možemo navesti neke kao što su: Deftones, Radiohead, Rolling Stones, Jack White, Daft Punk, Tame impala itd., te naravno majstori elektronike i house muzike.

Na bini bismo voleli jednog dana naći se s bilo kim od gorenavedenih. Trak je veliki fan i voleo bi da uživo sretne Kita Ričardsa. Kako stvari stoje, imamo vremena, ne da se on.

Kakvi su planovi za bend?

Hoćete li objavljivati singlove ili je u planu ceo album?

- Za sada idemo sa singlovima, album će sigurno doći na red, nadamo se, posle leta.

Hoće li publika moći da vas čuje uživo kada to okolnosti dozvole i planirate li da ostanete u ovoj formaciji?

- Naravno, samo da daju dozvolu za start i udri! U ovoj formaciji smo u kreativnom procesu i studijskom snimanju. Za lajv ćemo videti da li će doći još koji član benda, da viziju što bolje dočaramo publici.

foto: snežana krstić

Novi bend “Mechanical”, koji se pojavio usred pandemije sa prvim video-singlom “Fluorescent Black”, za kratko vreme je skrenuo pažnju ljubiteja sirovog i divljeg gitarskog zvuka.