Pop i kultura

Utorak 12. januar 2021.

Blic broj 8575 www.blic.rs

POP&Kultura

Intervju

foto: dejan briza

Nela Mihailović Nametnuta nam je kolektivna društvena paranoja Žanrovski gledano, presan, svakodnevni život je prevazišao i tragediju i komediju. Između ostalog, i zbog toga što i za jedno i za drugo u društvenom miljeu u kome se živi mora postojati vrednosni sistem, moralni kodeks, sa svojim manama i vrlinama, ali prosto kao vrsta repera.

Međutim, toga nema, danas je ovako, sutra onako, može sve što ne može, odnosno što ne bi trebalo - kaže popularna glumica Nela Mihailović

2 POP&Kultura

Intervju

Tatjana Nježić Uoči Nove godine Udruženje dramskih umetnika Srbije je saopštilo da joj je pripala bijenalna nagrada “Ljubinka Bobić”, koja se dodeljuje za najbolje glumačko ostvarenje u oblasti komedije, a pripala joj je za ulogu Danice Čvorović u predstavi „Balkanski špijun“ Dušana Kovačevića, u režiji Tatjane Mandić Rigonat (Narodno pozorište u Beogradu).

U njenom glumačkom opusu, širokog, slojevitog spektra i posebne, punokrvne umetničke boje niz je vrsnih i nagrađivanih rola. Trenutno, kako se to u žargonu kaže, ima desetak živih uloga na pozorišnim scenama, a kada je o ekranu reč, u poslednje vreme gledali smo je u TV serijama “Vojna akademija”, “Grupa”, filmu “Južni vetar”, gledamo je u “Kamiondžijama”, gledaćemo je u “Hadžijinom zvonu”, “Kralju”, “Kalkanskim krugovima”…

Praznični su dani, no, uz sve kućne i privatne obaveze susretljivo prihvata razgovor. Otvorena, srdačna, neretko govori uz smešak… Veli, nema čovek ništa od toga da potone u tamu, ni oni oko njega. “Malo vedrine i malo dobre volje najbolji su začin u svakoj situaciji, čak i kada ona zahteva punu ozbiljnost i studioznost, ili možda posebno tada, što će reći i u pristupu bilo kakvom problemu.”

U kom i kakvom trenutku i raspoloženju vas je zatekla vest da ste laureat nagrade “Ljubinka Bobić”?

- Bio je 30. decembar 2020, skoro večernji sati kada su mi javili. Prva pomisao mi je bila evo lepog završetka jedne teške godine. Kada kažem teške, mislim na situaciju u kojoj smo se svi obreli, pre svega sa pandemijom korona virusa. Od onih sam koji ne mogu reći da su dobro ako većini oko njih nije. No, s druge strane, optimista sam.

Pa me u takvom raspoloženju i zatekla vest. Doživela sam je i kao svojevrstan znak da optimizam nije zaludan, da dolaze bolji dani. A bila sam i vrlo iznenađena, prvo uopšte nisam znala da sam kandidovana, a drugo, smela sam s uma da je to bijenalna nagrada, pa sam prvo pitala kako je to moguće, o čemu se radi… Onda su mi rekli da je za Danicu.

foto: dušan milenković

Koja je to po redu nagrada za ulogu Danice, budući da je predstava “Balkanski špijun” imala i bogat festivalski život, višestruko je nagrađivana?

- Mislim, sedma. Ovih su me dana dosta zvali zbog nagrade, pitali, pa sam presabrala, inače nisam znala. Samo, Danice nema bez Ilije, bez sjajnog Ljube Bandovića. Nije tajna da je svaka predstava kolektivni čin, ali Danica i Ilija su, u glumačkom smislu, partnerska činjenica prvog reda.

Bogatom skoru nagrada, više od dvadeset, Nela Mihailović je pridodala i nagradu “Ljubinka Bobić”

Šta vam znači to što priznanje nosi ime Ljubinke Bobić?

- Značaj te nagrade je upra-

vo u njenom imenu, i naravno u prethodnim laureatima. Od kako sam došla u Narodno pozorište, a ima tome 27 godina, uvek sam slušala priče o Ljubinki Bobić. Nisam imala prilike da je gledam, osim snimaka. Ali ona jeste sinonim velikog pozorišta, odnosno vremena velikog, sočnog, čudesnog pozorišnog duha. Ona je deo tih priča o kojima danas govorimo sa nostalgijom i setom. I bilo je to neko lepše vreme. Da se razumemo, nisam rekla - lakše. Nije bilo lakše. Ali jeste - lepše. Uvek je bilo i uvek će biti dobrih i loših predstava.

Nije to presudno. U tim anegdotama o njoj, pričama iz tih nekih vremena sve vrvi od nekog plodonosnog ljudskog kontakta, od životvornosti… Nije vezano za Ljubinku, ali slikovit primer toga, i verovatno ljudima najpoznatiji, jeste čuveni negdašnji Ateljeov bife. Bife Narodnog pozorišta je nekad bio u podrumu, zvali su ga rupa, posle se preselio na IV sprat. Tu su se ljudi sastajali, razgovarali, družili, bilo je i alkohola, ali šta mari… U tim susretima, u toj razmeni su nastajale predstave, vajale se uloge, razvijali talenti… E, tog duha gotovo više nema. Mi, srednja generacija pokušavamo da ga održimo, međutim, ne bi me iznenadilo ako se ispostavi da smo poslednji izdisaj. Uzgred, klub u Narodnom pozorištu je zatvoren i pre pandemije. No, nadajmo se da će nam ipak ubrzo otvoriti svoja vrata. I da ne dužim, Ljubinka je kao velika glumica, velika komičarka, bila deo tog čudesnog, neponovljivog negdašnjeg duha.

Nagrada i jeste za ulogu u oblasti komedije, a šta je komedija danas, gde je? Neki smatraju da našem vremenu više odgovara i pripada groteska.

- Mi grotesku imamo konstantno, zaskače nas konstantno i u realnosti i sa TV ekrana. Žanrovski gledano, presan, svakodnevni život je prevazišao i tragediju i komediju. Između ostalog, i zbog toga što i za jedno i za drugo u društvenom miljeu u kome se živi mora postojati vrednosni sistem, moralni kodeks, sa svojim manama i vrlinama, ali prosto kao vrsta repera. Međutim, toga nema, danas je ovako, sutra onako, može sve što ne može, odnosno što ne bi trebalo… A pozorište jeste ogledalo i vremena i društva i trenutka. Svakog. Dakle i našeg, takvog kakvo jeste, u kome je veoma teško praviti komediju bez gorčine. “Balkanski špijun” je zapravo tragikomedija. Veliki Duško Kovačević je maestralno vivisekcirao mentalitet, kroz komično prikazao duboku tragičnost. Tako je i sa Danicom i Ilijom Čvorovićem. Naša predstava je u svakom izvođenju izazivala kod publike salve smeha, ali i duboke tišine, pa i suza.

Od prve čitaće probe do nagrade “Ljubinka Bobić” ko je Danica za vas, kakva je?

- Pre svega, to je jedan od naših najbolje napisanih ženskih likova. Kada me rediteljka

POP&Kultura 3

Pogledajte šta se danas dešava. U parlamentu je mnogo mladih, što bi mogao biti razlog za radost, ali kada čujete te mlade ljude šta i kako pričaju - čoveka uhvate i jeza i užas i strah Tanja pozvala za ulogu, naravno znajući tekst veoma dobro, uzela sam ponovo da ga iščitam. Pobudilo je to u meni neverovatno iskustvo, jednostavno: organski sam je osetila.

Pozvala sam svoju koleginicu i kumu Natašu Ninković da podelim s njom impresije i rekla - ovo je pisano za mene. Možda to sad zvuči nadmeno ili ne znam kako, ali zaista, ona mi je bila tu, čini mi se, iz koštane srži. Tako nešto mi se desilo samo dva puta u životu. Tada, za ulogu Danice i za ulogu u filmu “Led”. Inače, meni su prve čitaće probe uvek, ajde da tako kažemo, teške. U smislu, tada se traže, prihvataju pa odbacuju razna rešenja, nerviraš se… A za Danicu je krenulo iz cuga.

Sećam se, recimo, jedne od prvih čitaćih proba, kako me poneo tekst, scena u kojoj se Danica odriče ćerke… Posle mi je Ljuba Bandović rekao kako sam ga potresla iz dubine duše. Tokom rada na ulozi odlično sam se razumela sa svima u ekipi, i sa rediteljkom Tanjom Mandić, gradili smo predstavu sa jedne strane oslonjeni na legendarni komad, a sa druge prateći i hvatajući duh i dah našeg vremena, ono u čemu živimo.

A u čemu danas živimo, kako?

- Najkraće, živimo u kolektivnoj društvenoj paranoji koja nam se nameće. Pri tom ne mislim samo na koronu i pandemiju. Poneko pokušava da se odbrani. Neki ne mogu, a i oni koji mogu čine to nekako svako za sebe. “Balkanski špijun” i jeste priča o paranoji. U našoj predstavi postoji svojevrstan poseban lik, igra ga Vanja Milačić, koji je simbol medija i javnog diskursa. Ona govori autentične medijske sadržaje.

Kada je bila premijera, izgledalo je da sadržinski, odnosno značenjski ne može biti gore…

Međutim, mogli smo od predstave do predstave osvežavati taj deo novim medijskim sadržajima, sve crnje i crnje… Pogledajte šta se danas dešava. U parlamentu je mnogo mladih, što bi mogao biti razlog za radost, ali kada čujete te mlade ljude šta i kako pričaju - čoveka uhvate i jeza i užas i strah.

U najkraćem, tužna je ova zemlja ako je to budućnost. Ali, vratimo se glumi.

Imate desetak živih uloga na pozorišnim scenama, na primer Zelenićku u “Rodoljupcima”, koju ste za sada poslednju odigrali?

- Igrali smo 26. decembra dugovečnu predstavu “Mali bračni zločini” u Narodnom pozorištu.

S obzirom na datum i pandemiju, pitala sam se kako li će to izgledati… Međutim, prodato je preko sto karata, maksimalno u ovim uslovima. Bilo bi, kažu, i ko zna koliko puta više samo da se smelo. Atmosfera u sali je bila fenomenalna, stajaće ovacije, orilo se “bravo, bravo”… I ti vidiš želju ljudi za teatrom, istinsku čežnju za kulturom, duboku glad za smislom i lepotom.

Božanstven trenutak.

Da pomenemo uloge na malim ekranima...

- Godinama me vezuju uglavnom za uloge tetaka, majki… Kad gledam te svoje likove, uviđam da to više nisu srdačne, tople žene, široke duše. Sada više igram majke koje su teške, iritantne, posesivne. Recimo, u “Kamiondžijama” igram majku koja hoće da uda ćerku za tajkuna, u “Tatama” posesivnu, kontrol-frik majku… Neki dan u samoposluzi, gledam u onu korpu, prebiram po glavi šta li sam zaboravila, kad će kasirka: ”Jako ste me sinoć iznervirali”. Trgnem se, začuđeno je pogledam, a ona kaže: “Strašno je kako se ponašaš prema ćerki”. Shvatim o čemu se radi i odgovorim da ću to shvatiti kao kompliment u odnosu na glumački zadatak.

Ostavimo TV ćerke po strani, kako ste proveli praznik sa porodicom i svoje dve ćerke?

- Disciplinovano, u skladu sa propisanim merama, u krugu porodice. Prvi put posle 14 godina nismo bili s prijateljima u Čajetini, nadomak Zlatibora. Moje ćerke imaju 15 i 13 godina, ova starija je mislila da će slaviti sa društvom, ali…. Svašta se nešto u datim nam okolnostima - nije desilo, što je trebalo, mojoj petnaestogodišnjoj ćerki koja je završavala malu maturu. Ipak, kao porodica, veselo smo ušli u Novu godinu negujući optimizam.

U toj novoj godini, kada je o ulogama na ekranu reč, gledaćemo vas u…

- Filmu “Nebesa” Srđana Dragojevića, “Hadžijino zvono” Milutina Petrovića, to će biti i serija, ali ja igram samo u filmu, zatim u serijama “Jedini izlaz” Darka Nikolića i “Kalkanski krugovi” Milana Karadžića.

Kako će publika reagovati i prihvatiti videćemo, a tokom rada bili su to lepi projekti. Biće vremena da se o njima govori.

Feljton (II) Ekskluzivno objavljujemo delove knjige “Dva su jahača prilazila. Život i smrt Džimija Hendriksa” (Laguna). Ovo je psihodelično i kaleidoskopsko istraživanje života i smrti Džimija Hendriksa i putovanje u mračno srce šezdesetih, iz pera Mika Vola, jednog od najpoznatijih britanskih muzičkih novinara, voditelja i pisaca. Knjigu je preveo Dejan Cukić.

Džimi i Moris Njujork, 8. avgust 1965. Pismo kući, tati: Samo hoću da te obavestim da sam još uvek ovde i pokušavam nešto da uradim.

Iako ne jedem baš svakog dana, sve je u redu. Moglo bi da bude i gore, ali nastaviću da se muvam i borim dok ne postignem da mi stvari krenu kako bi trebalo.

Kaži svima da ih pozdravljam. Leonu, baki, Benu, Erniju, Frenku, Meri, Barbari i tako dalje. Molim te, piši mi brzo. Prilično sam usamljen ovde. Mnogo sreće i veselja u budućnosti.

Volim te, tvoj sin Džimi.

Nadao se odgovoru u pismu s nekoliko dolara pride, ali nikakav novac mu nikada nije stigao. Ako je njegov otac Al i povezao stvari, to nikada nije pokazao. Uvek je bio prezauzet sopstvenim problemima.

Pošto je izgubio tezgu sa Litl Ričardom, Džimi se opet smuvao sa Fejn. Vrativši se u Njujork, potucao se od jednog do drugog jeftinog prenoćišta u Harlemu, uvek jedan dan od plaćanja kirije udaljen od izbacivanja i ostajanja bez opreme. Fejn je poludela kada je jednog dana doneo kući album „Highway 61 Revisited“. Potrošio si naše pare na šta? „Daj, mala, zar nisi čula za Boba Dilana?“ „Kog bre Boba? Ne, ne znam ko je Bob Dilan.“ Džimi ne može da veruje, ali se raduje prilici da je preobrati. Fejn je uvek o svemu znala više od njega. Ovo je Bob Dilan, kapiraš? Fejn ga gleda isto kao one braćale u klubu kada ih je Džimi naterao da sviraju „Don’t Think Twice, It’s All Right“. Sviđa ti se ovo belačko sranje, čoveče! Fejn povlađuje dečku, čeka da se završi prokleta ploča, pali još jednu cigaretu i prebacuje noge kao mačka rep. Džimi, sav zanesen, širom otvorenih očiju, zanemaruje ravnodušnost koju izaziva. „Ja sam mislila da je Džimi toliko duboko u stvarima koje sam i ja volela, da mu se nikada ne bi dopalo tako nešto“, priča mi Fejn, bosonoga u hladovini bašte 1973. godine. Nosila je crvenu rolku, veliki medaljon i bele farmerke. Fejn je bila prelepa za videti i ludački zabavna za upoznati. „Ali on je to beskrajno voleo. Htela sam da ustanem i odem u kupatilo, a on bi me zgrabio za ruku i povukao da sednem, kao da ću propustiti neki važan deo.“ Fejn se osmehne svom sećanju. „Nisam nikako mogla nešto da propustim. Džimi je puštao gramofon toliko glasno da su ga verovatno čuli do 42. ulice. Umalo da nas izbace iz zgrade zbog Boba Dilana...“ [...] „Šepurio se niz 110. ulicu sa svojim crnim veštičjim šeširom i onduliranom kosom. Nosio je gitaru ponovo do zalagaonice. Dobacivali su mu: „Crnjo, da li si pobeleo?“ Opet u svojoj sobi sa Fejn, Džimi je pržio gramofon sa Dilanom, udubljujući se u poeziju, u nadrealizam. Otkidao je na album Džona Hemonda Džuniora „So Many Roads“, bluz sa čudno izvrnutom belačkom oštricom. Duvao je uz Stounse i Bitlse i đuskao uz tipove iz Britanske invazije kao što su Animalsi. Odmah se zaleteo na Berdse, svestan promena koje se događaju, očajnički želeći da se uključi. Nije imao načina da zna kako. Bez pravih prijatelja u Har-

lemu.

Fejn je bila praaava. Džimi, nikako, nikada. „On nije voleo da se izdvaja, nekako sramežljiv, kapiraš?“, seća se Albert Alen, koji je sa svojim blizancem Arturom neko vreme živeo u istom jeftinom prenoćištu sa Džimijem i Fejn. „Samo što se Džimi uvek izdvajao!“ Džimi je sedeo sa gitarom i pisao stihove na iscepanim stranicama u sitne sate dok je Fejn spavala, ili je jednostavno izašla i bolje se provodila s nekim drugim. Džimi je, naduvan, sedeo sa gitarom, čitao naučnu fantastiku i gajio čudne kosmičke misli. Onda je izlazio i pokušavao da iskamči posao među oveštalim crnim sviračima po klubovima, koji su ga prezirali zbog njegove mladosti, njegovih maštanja i njegovog neprimerenog ponašanja. Džimi se spremao za probijanje. [...]

Džimi još uvek nije uveden u orkane unutrašnjih vizija LSD-a, ali široko otvorenih očiju posmatra more mogućnosti koje čuje u Dilanovim stihovima, njegovoj poeziji, njegovom prkosnom samoostvarivanju. Niko zaista ne zna šta Dilan stvarno govori.

On je samo podsvesno uveo potpuno novi nivo spoznaje u savremeni rokenrol. Džimi čita o električnom nastupu na Folk festivalu u Njuportu nekoliko nedelja ranije, kada su Dilana izviždali, čoveče. Jebeno su ga izviždali, možeš li da veruješ? Novine su odmah navalile: „On je naelektrisao polovinu svoje publike, a drugu polovinu je pogubio strujom.“ Džimi je oduševljen ovom idejom, zamišlja sebe kako radi istu stvar. Kada bi samo dobio priliku. „Dušo, dođi u krevet.“ Džimi spava u krevetu sa gitarom preko grudi. Fejn bi je pomerila, ali on otvara jedno oko: „Ne, ne, ne, ostavi moju gitaru...“ Džimi je voleo Fejn. Toliko ju je voleo da bi ga to rasplakalo, a nju zasmejavalo. Kada god bi ga prevarila, on se zaklinjao u sebi da nikada više neće dopustiti nekoj ženi da ga baci u takvo stanje, preklinjući je da mu se ponovo vrati. Tumarajući od jedne usrane rupčage do druge, sa do neba naslaganim đubretom oko sebe, Džimi se još uvek držao svog Dilana, svojih stihova i svojih naučnofantastičnih knjižica. Džimi je za Fejn, u njenim vrelim smeđim očima, još uvek bio klinac, a kakve koristi od klinca kada treba preživeti?

Džimi se nasmejao i skrenuo pogled potpisujući parče papira za koje je već znao da ne vredi, predajući upravljanje svojim poslovima i diskografske ugovore Henriju Džagiju Mareju, muvatoru u nekakvoj firmi pod imenom Su rekords. Oni su imali katalog crnih izvođača, uglavnom rane snimke Dona Konveja, Ajka i Tine Tarner, sranja za igranje, danas čuješ, sutra zaboraviš. Džagi je znao da Džimi nema pesme kakve bi mogao da upotrebi, ali je bio svestan da dečko ume da svira gitaru, pa mu je ponudio ugovor, stavio mu nekoliko dolara u džep i rekao mu da navrati kasnije.

Džimi je unovčio ček i zaboravio na ovo.

Dvogodišnji ugovor sa mogućnošću produženja na još tri godine. Ovi mamojepci su bleeeeesavi. Džimi nema nikakav usrani posao kakvom bi trebalo upravljanje, nema nikakvih pravih pesama za snimanje, samo dugačke poeme pisane napola starinskim engleskim jezikom, a napola uličnom žvakom iz Harlema.

4 POP&Kultura

Mihajlo Pantić

Naša realnost je farsa, imoralna, virulentna, dugotrajna…

Protekle godine ključne reči bile su „epidemija” i „politika”. A, ne znam koja je gora. Nekako su se splele u nerazmrsiv čvor, posmatrali smo jedan protivprirodan, perverzan odnos u kojem se politika nimalo metaforično, nego sasvim bestidno, hranila epidemijom, i umesto da je efikasnije suzbija, manipulisala je njome. Niko od nas ne zna kako će se i na koji način taj odnos razrešiti, i šta će nam doneti dani koji su pred nama. Eto vidite, razgovaramo o knjigama, a nemoguće je distancirati se od onoga što nas sve pritiska, okupira nam misli i određuje nam živote - kaže Mihajlo Pantić, književnik, profesor, teoretičar, kritičar…

Tatjana Nježić Protekla godina obeležena je i činjenicom da u njoj, iz poznatih razloga, u javnosti nije bilo previše mesta za kulturu, u sklopu toga ni za književnost, pa i prostor za razgovore o njima bio je, žargonski i ukratko - mršav. Nije bilo ni Sajma knjiga, prvi put od kada je osnovan. Upitan koja je njegova prva asocijacija, pomisao ili osećanje na književnu 2020, jedan od naših najvećih poznavalaca književnosti, poznati stvaralac Mihajlo Pantić kaže: - Ako ćemo pravo, govor o kulturi, pa i o književnosti, u našem dobu nikada nije u prvom planu, ne samo kod nas. Činjenica da je tako i drugde ne deluje mi nimalo utešno, naprotiv.

Jednostavno, reč je, da upotrebim taj pojam iz medicine, o dijagnozi epohe koju živimo.

Prošla godina, a najbolje bi bilo da je zaboravimo, mada to nije nikako moguće jer je ostavila traga u svakom stanovniku ove planete, samo je potvrdila i pojačala takav opšti utisak. Kod nas se o književnosti uglavnom govori kad je Sajam knjiga, koji već odavno nije sajam književnosti, ali dobro, književnost se barem tu izbori za neki trenutak javne pažnje. I naravno, jedino prilikom dodele Ninove nagade, kada nagrađeni pisac dobije veliki razgovor i naslovnu stranu tog nedeljnika. Prošlu godinu, nažalost, neću pamtiti po dobrim knjigama, mada ih je kao i uvek bilo, nego po odlasku značajnih pisaca Milutina Petrovića, Kolje Mićevića… i mog profesora Ive Tartalje.

Marketinški Pekić

Prošlu godinu, nažalost, neću pamtiti po dobrim knjigama, mada ih je kao i uvek bilo, nego po odlasku značajnih pisaca, Milutina Petrovića, Kolje Mićevića… i mog profesora Ive Tartalje

I, dodaje, posebno, po jednom primeru koji pokazuje kakvi odnosi kada je reč i o kulturi, a ne samo o politici vladaju u ovdašnjem javnom prostoru.

- Pažnju šire publike je, tako, povodom obeležavanja 90 godina od rođenja Borislava Pekića, poslednjeg našeg klasika iz prošlog veka, privukao kratak TV film u njegovu čast, izvanredno režiran, ali sadržinski i završnom porukom sasvim promašen. Tu nam se, naime, paternalistički i sasvim neokolonijalno dušebrižno poručuje da smo i mi, eto, nekakav svet jer smo imali Pekića. Hvala na toj ohrabrujućoj poruci, znači nam, ali bi pre toga bilo više nego dobro da oni koji su nam je uputili zaista i pročitaju ponešto od tog velikog pisca ili štogod o njemu, a ne da prepisuju reklamne slogane s ulaznih vrata vodećeg knjižarskog lanca. Za početak, slobodan sam da im preporučim dve knjige koje dostojno obeležavaju tu godišnjicu: „Pre vremena čuda”, u njoj savremeni pisci prilažu svoje priče inspirisane Pekićem, i „Okean Pekić”, u izdanju Biblioteke grada Beograda, u kojoj su pribrana dragocena svedočenja o piscu „Zlatnog runa”. Ponosan sam što sam u prvoj od tih knjiga jedan od autora, a drugoj sam urednik.

Razgovaramo potom o tome šta je po njegovom uverenju obeležilo prethodnu godinu sa stanovišta produkcije, uključujući kako nove knjige tako i one u stalnoj ponudi, a šta sa

Foto: D. Danilović

POP&Kultura 5 gara Kereta, koji je i drugde i kod nas ipak neumesno najavljivan kao genije kratke priče.

Zanimljiv je, duhovit, ekscentričan, ali nekako potone kad ga stavim pored Nabokova ili Bunjina. No, danas je tako, knjigu prodaje dobra marketinška kampanja, naravno, nekakva vrednost ipak mora postojati. Ali, da se ne zaboravi, mera svih stvari uvek je i jedino sam čitalac, svako od nas, svačije pojedinačno iskustvo, afinitet, pogled na svet…

Kad uđem u bilo koju dobro snabdevenu knjižaru, potonem u očajanje, iz nekoliko razloga: za tri četvrtine tih knjiga nisam ni čuo, devet desetina od njih nikada neću uzeti u ruke, možda ću tek manje od jednog procenta uspeti da pročitam

stanovišta čitanja i čitalaca.

- Na nekom sajtu sam pročitao da su dva najznamenitija svetska proizvođača električnih gitara u minuloj godini postigli rekorde u prodaji, dakle, ima izgleda da uskoro čujemo nekog novog Hendriksa - veli uz smešak.

U srcu oluje

Trenutak zatim, dodaje: - Šalu na stranu, to što je, recimo, opala prodaja automobila, a porasla prodaja kompjutera, ali i kulturnih artefakata, govori mi da su se ljudi, što u strahu, što u izolaciji, što u brizi za živote bližnjih, sasvim prirodno i rekao bih neizbežno - okrenuli sebi. Koliko sam uspeo da ispratim, produkcija knjiga nije bitno smanjena, a prodaja preko interneta je znatno porasla. Opet je, kažu nam članovi Ninovog žirija, izašlo preko dve stotine novih romana, što je takođe razumljivo. U nedostatku društvenih aktivnosti čovek se spontano posveti čitanju, pa i pisanju, knjige se danas objavljuju i lakše i brže nego ikada pre.

Ističe da svako misleće biće u nekom trenu, podstaknuto ovim ili onim pobudama, odluči da napiše, kako je govorio Danilo Kiš, makar taj jedan jedini roman koji nosi u sebi, naravno, roman sopstvenog života, i tako postane sam svoj književni junak.

- Sasvim je drugo pitanje šta smo u tim danima čitali, i kako smo to činili. Meni se pojavio manjak koncentracije za knjige o kojima

ne moram ni da pišem ni da govorim, nego da u njima jedino pristrasno uživam. Što je, tako barem mislim, bilo teško, pa i nepristojno, da se u srcu oluje, dok odasvud pristižu crne vesti i pokazuju se sve ljudske slabosti, pravimo kako je sve u redu, pa sebi u oholosti olako priređujemo tu vrstu samozaborava.

Pre nego što je naveo par konkretnih naslova svojih čitalačkih trenutaka, napominje da su protekle godine ključne reči bile „epidemija” i „politika”.

- A ne znam koja je gora. Nekako su se splele u nerazmrsiv čvor, posmatrali smo jedan protivprirodan, perverzan odnos u kojem se politika nimalo metaforično, nego sasvim bestidno, hranila epidemijom, i umesto da je efikasnije suzbija, manipulisala je njome. Niko od nas ne zna kako će se i na koji način taj odnos razrešiti, i šta će nam doneti dani koji su pred nama. Eto vidite, pitate me o knjigama, a ja počinjem od onoga što nas sve pritiska, okupira nam misli i određuje nam živote. Čitao sam, po običaju, osim onoga što po diktatu svoje profesije moram čitati, uglavnom nove knjige pisaca čiji rad pratim, recimo Jovice Aćina, Radovana Belog Markovića, Davida Albaharija, Milisava Savića, Ivane Dimić, Vladislave Vojnović, Mihala Ramača, potom Hodelovu biografiju Dragoslava Mihailovića… Od prevedenih knjiga pasionirano čitam Ljudmilu Ulicku, trenutno njeno „Sveto smeće”, potom Ju Hua i Bohumila Hrabala. Čitao sam i dve knjige Et-

Svaka knjiga, znam to posle toliko godina čitanja, kad-tad pronađe svog čitaoca. Neke me jednostavno pozovu da ih pročitam, neke godinama čekaju da budu pročitane i taj se trenutak uzajamno sklopljenog dogovora ne može do kraja objasniti

Ljubav i engleska trava

Napominjem da bi, po mom utisku, knjiga godine mogla biti „Nebulozni poslovi“ Dejvida Grejbera, koja je, kako se ispostavilo, i dijagnoza vremena koje živimo u ruhu dobrog štiva...

- Svaka knjiga, znam to posle toliko godina čitanja, kad-tad pronađe svog čitaoca. Neke me jednostavno pozovu da ih pročitam, neke godinama čekaju da budu pročitane i taj se trenutak uzajamno sklopljenog dogovora ne može do kraja objasniti. Milorad Pavić jednom mi je rekao: „Otvorim knjigu i ona već prvom, nasumično pročitanom rečenicom viče da je dobra, da je ne treba ispuštati iz ruku.” A preporuka u moru novih naslova, kada je dobijete od drugog čitaoca u čiji ukus i sud imate poverenja, ponekad zna da bude od presudnog značaja, jer vam ukazuje na nešto što vredi pročitati.

Džon Bart ima čuvenu priču „Izgubljen u kući smeha”. Po toj analogiji, mogao bih mirne duše napisati priču „Izgubljen u knjižari”. Jer danas, kad uđem u bilo koju dobro snabdevenu knjižaru, potonem u očajanje, iz nekoliko razloga: za tri četvrtine tih knjiga nisam ni čuo, devet desetina od njih nikada neću uzeti u ruke, možda ću tek manje od jednog procenta uspeti da pročitam. Da ne govorim o želji da se ponovo vratim velikim knjigama koje sam čitao kao student i koje sam u velikoj meri zaboravio, ili o onim klasičnim delima koje i pored sve volje i uloženog vremena nisam pročitao i pitanje je hoću li ikada stići. Urednici i vlasnici savremenih medija bilo koje vrste, međutim, zaboravili su zašto je književna kritika važna i kad ih pitate zbog čega je nema, obično usledi providan alibi: govore o novcu, prostoru, manjku interesovanja. U redu, u redu, ali i engleska trava se neguje trista godina, posle toga raste i sama.

Ukoliko pogled sa šire scene usredsredimo na Pantićev književni opus, između ostalog, srećemo se s činjenicom da je njegova zbirka priča “Ako je to ljubav” doživela osmo izdanje i da ima više od deset prevoda u inostranstvu.

Upitan da li je reč ljubav u naslovu i svojevrstan magnet, uz prateću, upitnim tonom apostrofiranu opasku ‘a ljubav je…’, veli: - Kada sam završavao tu knjigu dugo sam se premišljao da li da pomenutu reč, koliko obavezujuću i neprocenjivo bitnu za ljudski život, toliko i pohabanu od prečeste upotrebe, uopšte stavim u naslov. Onda sam prelomio, ne misleći ni na Karvera, ni na Džulijana Barnsa, pa ni na našeg Andrića ili Crnjanskog... Svi oni, i bezbrojni drugi, ukazivali su mi da se svaki pisac u nekom trenutku mora izjasniti o toj temi mimo svih hijerarhija: književnost bez ljubavi, isto kao i život, mrtvo je slovo na papiru. Ali, presudnu ulogu u takvoj odluci odigrao je Primo Levi knjigom „Ako je to čovek”, ona mi je pomogla da uvidim paralelnost ili, ako hoćete, sinonimiju reči „čovek” i „ljubav”, pa sam dao takav naslov podrazumevajući odziv Levijevoj zapitanosti. Ako nije to, onda ne znam šta je...

Veli, pisao je pokušavajući da sebi objasni suštinu ljubavi i u tom pokušaju nije daleko odmakao.

- Taj pojam me uveliko prevazilazi, pa sam smislio dosta dobar odgovor da o onome što ne možemo definisati možemo makar pripovedati. Tako sam i završio knjigu rečenicom: „Smrt je jednostavna, ljubav je komplikovanija.” I, eto, pripovedao sam, manje ili više kao i u drugim mojim knjigama priča, ne očekujući ništa. Izgleda da nam se u književnosti vraća tek kad od pisanja prestanemo da bilo šta očekujemo. Jednostavno, postojim, pišem. I toliko mi je dovoljno. Ostalo nije u mojoj nadležnosti. Čitalac, ponavljam se, daje konačni sud.

Na pitanje ako je ljubav komplikovana, kako bi ukratko okarakterisao realnost u kojoj živimo, odgovara: - Farsa, imoralna, virulentna, dugotrajuća farsa. Bez izgleda da se uskoro završi.

6 POP&Kultura

Stefan Milenković Nikada nije bilo dovoljno da budeš samo kvalitetan muzičar Nemam više dela koja su mi u nekom smislu nesavladanog izazovna. Mogu da kažem da sam odsvirao sve, ceo jedan dijapazon literature od stilski najtežih kompozicija do tehnički najtežih i da je sve drugo tu negde, u okviru toga. Ali ono što jeste izazov to je uvek novi izraz - kaže naš proslavljeni violinista.

Neven Džodan

Kako ste naveli, u pesmama „Preko brda, preko brega” i „The Christmas Song” pridružiće vam se i Vasil Hadžimanov. Kako funkconišu zajedno klasika i džez?

- Klasika i džez mogu i te kako da funkcionišu, ali nije lako jer to je kao da upoznajete jedan novi jezik. S nekih jezika kad prelazite na neke druge je lakše nego obrnuto, tako da sve to ima veze. I neke osobe su više kompatibilne i slično razmišljaju o muzici, a neke manje. Vasil i ja se muzički baš dobro slažemo, to je od prvog dana bilo tako i znali smo

Nikada nisam imao ambicije da budem direktor, kaže Stefan Milenković o poziciji umetničkog direktora koncertne sale u Novom Sadu

foto: nebojša babić

Naš slavni violinista Stefan Milenković se posle dve decenije života i rada u Americi vratio u Srbiju sa suprugom Goricom i osmomesečnim sinom Nikolom. Ovaj potez slavnog muzičara odjeknuo je krajem prošle godine u domaćoj javnosti, a prvi veliki nastup nakon njegovog povratka biće onlajn koncert u okviru Dočeka 7529 u Novom Sadu, gde će 13. januara nastupiti sa kamernim orkestrom Camerata Academica i specijalnim gostom Vasilom Hadžimanovim. Ovaj koncert će publika moći da prati u 20 sati, kako onlajn, putem platforme visitns.rs, tako i na Drugom programu Radio-televizije Srbije.

- Što se tiče programa za taj koncert, pošao sam od sebe. Eto, kod kuće sam, uključim TV i šta bih voleo da čujem, da li je to nešto što zahteva veliku pažnju kad slušam ili je to nešto što mogu da slušam u pozadini ili i jedno i drugo. Koja je vrsta energije, Nova godina... Sve su to stvari koje sam uzimao u obzir i došli smo do jednog eklektičnog programa, raznovrsnog, koji po meni ima istorijsku i prigodnu simboličnu vrednost. Počinjemo od “Svite” Kristijana Sindinga, romantičnog kompozitora, ali je “Svita” u starom baroknom stilu, što je neobično i to je delo koje se ne svira puno. Zatim sledi Vivaldi, Pjacola “Zima”. Nakon toga mi se pridružuje moj veliki prijatelj i veliki džez pijanista Vasil Hadžimanov, pa zajedno sviramo “Preko brda, preko brega” i “Christmas song” koje će biti rastavljene u samom programu, da malo promenim ritam koncerta. Nakon toga sledi Geršvin “Tri preludijuma”, što je jedan klasičan džez, odnosno džez na klasičan način. Nakon toga imamo “Queen” i “Bohemian rhapsody” u aranžmanu koji će biti premijerno u Srbiji i zatim jedan božanstven stav iz “Krcka Oraščića” koji se uvek svira za božićne i novogodišnje praznike, a mi smo napravili aranžman za kamerni orkestar. Za kaj će biti Vijenjavski “Poloneza u D-duru”, takozvana “Brilijantna poloneza”.

- šta god da odlučimo da sviramo - da će to biti zabavno za nas, da će biti interesantno, a uzeli smo ove dve numere, jedan klasik “The Christmas Song” Neta Kinga Kola i jednu našu novogodišnju pesmu.

Ovaj nastup će biti u novoj koncertnoj sali u Novom Sadu čiji ćete vi biti umetnički direktor. Da li je ovo prvi put da ćete biti direktor i koliko je vama bitna ta funkcija?

- Prvo, ja nisam direktor. Ja sam umetnički rukovodilac, odnosno umetnički direktor i selektor za klasičnu muziku u okviru te sale. To je bitno, jer nikada nisam imao ambicije da budem direktor.

Tako da ću jedan segment programa u okviru koncertne sale ja odabirati. To je moja uloga i ona je bitna koliko je i ta sala bitna za Novi Sad i koliko je uopšte sadržaj bitan u svakom velikom gradu i u svakoj dobroj sali. Ta prva godina će u stvari biti uklopljena u godinu kada je Novi Sad evropska prestonica kulture, tako da će i taj sadržaj biti uklopljen u već stotine događaja koji su već planirani, a moj deo je da odaberem po određenim tematskim

okosnicama programe koji će se uklopiti u tu godinu.

Već 20 godina se bavite pedagoškim radom, a sada ćete predavati i na novosadskoj Akademiji umetnosti. Iz vašeg iskustva, koliko je važno poznavati ličnost nekog studenta, a ne samo njegovu muzikalnost?

- Apsolutno. Mislim da je najvažnije da što pre upoznamo studente i njegovu ili njenu ličnost, karakter, jer od toga zavisi njihovo sviranje. To je prosto nerazdvojivo. Tih sat ili dva koliko mi nedeljno provedemo vremena sa studentom je fragment njihovog života. A neke stvari koje čujemo u njihovom sviranju imaju uzrok, ne u muzičkom, violinističkom treningu, nego u njihovom životu. Najlakše je nekom pokazati gde da stavi prst ili kako da pomera gudalo, ili da se radi na nekom delu, ali upoznati celokupnost osobe je po meni najvažnija stvar, onda se sve drugo otvara kao jedna lepeza.

Koliko su se vremena pro-

menila od kada ste vi počinjali? Šta je danas potrebno za veliku karijeru, kada je sve postalo šou-biznis? Da li je dovoljno da budeš kvalitetan muzičar?

- Vremena su se mnogo promenila. Mislim da su se promenila nabolje. Danas je lakše, svako ima platformu, lakše je da pokažete svetu šta znate. S druge strane, umetnici prethodnih generacija su imali možda i teži trening, imali su isto tako jednu neverovatnu nesvakidašnju posvećenost svojoj umetnosti i svom instrumentu. To danas nije toliko čest slučaj upravo zato što umetnik mora da bude još svestraniji nego pre. E sad, što se tiče šoubiznisa, u stvari nikada nije bilo dovoljno da budeš samo kvalitetan muzičar. Ako pogledamo unazad, ne nekoliko godina, nego skroz unazad, da krenemo od baroka, od kompozitora i stilova koje poznajemo malo više, vidimo da su mnogi ti izvođači u stvari oni koji su u istoriji počeli da budu neke smernice i razvijali stil, gurali dalje, unapređivali, da li je to škola ili sam izraz, svi su oni bili i neobični, drugačiji, bili su isto tako i promoteri samih sebe na neki način. Znali su da prosto dođu, da stvore šanse da pokažu ono što znaju. U tom smislu se nije mnogo promenilo. Ono što se promenilo jeste što danas imate društvene mreže, tehnologiju koja nam omogućava da sami sebe pretvorimo u proizvod i da pokažemo to jednom ogromnom broju ljudi, što pre, ako nemaš ugovor sa velikom diskografskom kućom ili ne dobiješ ponudu da snimaš nešto za televiziju, prosto nisi drugačije mogao da izađeš u svet. Tako da bih rekao da je to danas jedna prednost, što stavlja još veći zahtev pred mlade umetnike, da prosto nije dovoljno da samo sviraju dobro, nego moraju da budu svestrani i još više na neki način da budu kao ljudski ambasadori.

Koje delo je trenutno vama najizazovnije za sviranje?

- Nemam više dela koja su mi u nekom smislu nesavladanog izazovna. Mogu da kažem da sam odsvirao sve, ceo jedan dijapazon literature od stilski najtežih kompozicija do tehnički najtežih i da je sve drugo tu negde, u okviru toga. Ali ono što jeste izazov to je uvek novi izraz. Izazov je nekada prosto odabrati jedan način na koji ćemo odsvirati nešto.

To je taj kreativni izazov koji je uvek prisutan jer nekako već sam navikao da pristupam na svež način svakom delu koje sam već možda pre puno puta svirao. Tako da izazov šta sada s tim delom uraditi, šta izabrati, to se stalno menja, to je jedna evolucija, to je nešto što se morfuje non-stop i hvala bogu da je tako, jer u suštini to je taj neki izazov koji postoji kod svih nas umetnika, a to je različit izraz, različit oblik, boje koje vidimo drugačije kada sviramo nešto, to se stalno menja. Mislim da u jednom trenutku kada prestanemo da se pomeramo u tom smislu kreativnost stane, da svežina izvođenja stane. To je u stvari moj najveći izazov i istovremeno i satisfakcija i zadovoljstvo, upravo to što ima puno izbora u izrazu u klasičnoj muzici.

Svedoci smo da danas sve uglavnom naginje ka površnosti, znači li to da bi trebalo brinuti o budućnosti klasične muzike?

- Baš zbog toga što deluje da mnoge stvari naginju površnosti, komercijalnosti, mislim da baš zbog toga ne treba brinuti o klasičnoj muzici jer klasika ima tu jednu vanvremensku vrednost što na neki način znate šta da očekujete, a opet je duboka, kompleksna. Svako može da ode na koncert i da mu se barem nešto od ogromnog repertoara klasične muzike dopadne. Tako da, jedino ako mi prestanemo da budemo ljudska bića u ovom obliku, što ne vidim u nekoj doglednoj budućnosti, sa svom tehnologijom koja pokušava da nas promeni, dok mi imamo slične ili iste emocije, porive, potrebe kao ljudska bića, bez obzira odakle ste, klasična muzika je ogledalo

foto: Lenka Keleman

POP&Kultura 7

toga. To je još jedan način da se iskažu sve te stvari, kroz muziku, kroz priču u jednoj kompoziciji, simfoniji, u jednom delu. Sve dok su ljudi, ljudi, klasična muzika će postojati. Jer i ona je živa i oslikava naše stanje kao ljudskih bića. Naravno, u jednom trenutku je došlo do malo sterilnog načina prezentovanja klasične muzike i mislim da je veoma brzo postalo jasno da to treba da se menja i to je sad u poslednjih 15, 20 godina i te kako drugačije.

Ne samo organizacije kao što su veliki orkestri ili festivali koji prosto osvežavaju stalno svoju ponudu i prave raznovrstan program, i sami umetnici su više eklektični i energičniji i na svežiji način predstavljaju sve što je već svirano puno puta, ali to rade na svoj način i pre svega približavaju time kako rade, svojim nastupom i ličnošću približavaju to što mi radimo velikom broju ljudi. Pri tome se suština i kvalitet klasične muzike uopšte ne menja.

Vi ste u nekoliko navrata izašli iz kalupa klasične muzike. Možete li da izdvojite šta je za vas bio najveći izlet i koliko je svakom umetniku potrebna ta vrsta osveženja?

- Sigurno je svaki od ovih mojih iskoraka bio neobičan i potreban izazov i osveženje.

Kada gledam unazad, ne bih ništa drugačije uradio jer deo moje ličnosti je znatiželja i prosto kada me nešto zainteresuje, bez obzira što mi je to strano, odnosno što nije moja specijalnost, tango ili džez ili etno, etno-rok ili neki suptilan ali eklektičan duo, recimo s lautom ili gitarom, sve je to nešto što zagolica moju maštu, znatiželju i moram to da probam. I kada umočim jednu nogu, jedan prst u tu vodu muzike, onda vidim koliko sam daleko od toga, šta je to u meni što treba da razvijem i to me još više podstakne da to istražujem, menjam izraz, učim... to me motiviše.

Tako da je meni to bilo veoma korisno, a znam da je svakom klasičnom umetniku potrebno to neko iskustvo. Jer neko ko je zatvoren u sobi za vežbanje godinama svira samo klasičan repertoar i prvi put kada bi zasvirao u nekom tango anasamblu on bi se oduševio ili kad bi prvi put stao na scenu gde su električni instrumenti, pojačalo, veliki zvučnici... ta energija, taj zvuk, kada se trese pod nogama, to vas na molekularnom nivou nekako promeni. Ili da ne govorim o improvizaciji koja mora da postoji kod svakog klasičnog muzičara kao vid izraza iako smo mi reproduktivni umetnici, ali interpretacija mora da bude spontana i to je u stvari improvizacija. Ako neko nikada ne improvizuje, mislim da njegova interpretacija neće biti sveža i dovoljno spontana. Sve su to interesantna iskustva i onda se vratite klasici.

Da me je neko pitao pre 23 godine kada sam tek došao u Njujork, da li bih bio bilo gde, na bilo kom drugom mestu, ne bih ni pomislio na to

Dobra violina vam ne garantuje da ćete svirati dobro, već se greške još više čuju kod dobre violine

Svirate na violini staroj skoro 250 godina.

Pored odgovornosti prema instrumentu, kakav osećaj budi kada u rukama držite jedan istorijski predmet?

- Violina je ekstenzija ličnosti, naš glas, živa stvar, to je istorijski fakt. Teško je objasniti koliko violina i to takva jedna istorijski vredna, zvučno posebna, jedinstvena, fenomenalna znači za jednog violinistu. To je veza koju je teško objasniti. To je nešto što koristim, ali i nešto što me stalno inspiriše. To je osećaj odgovornosti jer mi smo čuvari tog instrumenta u istoriji kao samo jedna osoba koja u tom trenutku, čak iako je to celog života, ali to je samo trenutak za život te violine, kada smo mi njeni kustosi, i imamo privilegiju da je koristimo. Violinu je gradio Đovani Batista Gvadanjini, koji se pored Stradivarija i Gvarnerija smatra najvećim majstorom dosad, i to su možda najtraženije violine za soliste danas jer imaju karakteristike koje su veoma posebne i veoma podobne za današnje koncertiranje u velikim salama, imaju moć i divne boje, jasnoću i karakter. Moj “Gvadanjini” je iz 1783, on je inače umro 1786, i te poslednje iz perioda kada je on živeo u Torinu tih poslednjih desetak godina smatraju se najboljim zato što je italijanski grof Kocio, koji je bio veliki mecena i podržavao je graditeljstvo, kupio čitavu radionicu Stradivarija od njegovog sina i dao je Gvadanjiniju na korišćenje. Tako da te poslednje violine imaju definitivno neke karakteristike tih Stradivarijevih violina, ali imaju taj režeći karakter Gvadanjinija. To je kombinacija punokrvnosti, tamnocrvene boje poput lave, tako da imamo odgovornost kada sviramo takav jedan instrument da ga sviramo dobro jer sve što mi dobro radimo instrument to uveličava. Isto tako, dobra violina vam ne garantuje da ćete svirati dobro, već se greške još više čuju kod dobre violine. Tako da je to jedan delikatan instrument koji je uvek inspirativan.

Prošle godine vam se rodio sin i doneli ste odluku da se s porodicom vratite u Srbiju.

Jeste li očekivali da će vaš povratak pobuditi toliku pažnju javnosti? Može li vaš povratak motivisati i druge da učine isto?

- Bili smo zapanjeni zapravo količinom interesovanja javnosti za naš povratak i zaista nam je drago jer mi se vraćamo kući.

Moju intenzivnu karijeru mogu da nastavim da obavljam bilo gde, bilo odakle, i želimo da naša baza sada bude u Evropi, odnosno u Srbiji, sa fokusom na naše studente i našu violinsku školu, a ta jedna porcija koncerata i obaveze u Americi ostaju i to bih onda radio odavde. Bliži smo našoj familiji, mogu da se zaista posvetim našim studentima ovde, mogu da aktivno radim da se popularizuje klasična muzika kod nas i da se promoviše kao naš proizvod, naši muzičari i naša škola da se promovišu u svetu, da se marketinški plasira. To mi je veliki cilj i na tome ćemo raditi zaista intenzivno iako je to dugoročan projekat od tri do pet godina.

Da li to može nekog drugog da motiviše, to zaista ne mogu da kažem, jer je to toliko lična stvar i profesionalna jer mnogo zavisi od posla kojim se bavite, zavisi u kojoj ste fazi života, zavisi od mnogo faktora. Da me je neko pitao pre 23 godine kada sam tek došao u Njujork da li bih bio bilo gde na bilo kom drugom mestu, ne bih ni pomislio na to.

Tada između moje 20. i 30. savršeno mesto je bio Njujork i Džulijard škola. Posle, sledećih 13 godina univerzitet Ilinois gde sam bio kao profesor, ali i koncertna aktivnost svuda je jedan balans koji sam hteo. Sada u ovoj fazi ovde mi se čini da zaista na najbolji način mogu da nastavim svoju karijeru kao i do sada, ali da budem još efektniji na neki način i da pomažem našim studentima, našoj školi i uopšte da unapređujem život klasične muzike kod nas.

Utorak 12. januar 2021.

Blic broj 8575 www.blic.rs

POP&Kultura

Intervju

foto: dejan briza

Nela Mihailović Nametnuta nam je kolektivna društvena paranoja

Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić Email: kultura@ringier.rs

Žanrovski gledano, presan, svakodnevni život je prevazišao i tragediju i komediju. Između ostalog, i zbog toga što i za jedno i za drugo u društvenom miljeu u kome se živi mora postojati vrednosni sistem, moralni kodeks, sa svojim manama i vrlinama, ali prosto kao vrsta repera.

Međutim, toga nema, danas je ovako, sutra onako, može sve što ne može, odnosno što ne bi trebalo - kaže popularna glumica Nela Mihailović

Knjiga

Obeleženo 90 godina Biblioteke grada Beograda Iskustvo života u virusu korona je pokazalo da je potreba za kulturom jača nego ikada, da ljudi vole da čitaju, da knjiga ima zaista izuzetno mnogo poklonika - kazala je Jasmina Ninkov, direktor Biblioteke grada Beograda koja je juče obeležila svoj dan.

Tatjana Nježić Snežno podne 11. januara. U Biblioteci grada Beograda radna i svečana atmosfera. Obeležava se dan te ustanove i veliki jubilej - 90 godina.

Režim života u pandemiji uslovio je organizaciju događaja, naglasio svedenost. Ali je zato atmosfera u kojoj su dodeljena priznanja odisala svečanim tonom, radošću susreta, istinskom naklonosti prema knjizi i čitanju...

Kako je saopšteno, čitalac godine - nagrada koju biblioteka dodeljuje najaktivnijem čitaocu (do 14 godina) je Denis Rahmanović sa opštine Palilula.

Upitan šta za njega znači knjiga, da li njegovi drugari čitaju, koji bi naslov želeo da pročita... za “Blic” kaže: - Volim da čitam jer tako saznajem ono što nisam znao, a i mogu da doživim najrazličitije stvari, da se upustim u avanturu, kao da sam učesnik onog napisanog i opisanog. Slušam i ja kako deca danas malo čitaju. Ne znam... u mom odeljenju nekoliko drugara voli da čita, ostali više vole igrice. Napolju kad se družimo ponekad im pričam o knjigama koje sam čitao. Predlažem im da počnu i oni, za mnoge od njih siguran sam da bi im se dopalo...

Na pitanje da li radije čita knjige na ekranu ili na

Nagrada „Gligorije Vozarović” za najboljeg izdavača u 2020. godini pripala je Izdavačkoj kući ,,Laguna”

U Biblioteku grada Beograda je tokom 2020. upisano 103.488 članova, nabavila je 85.249 publikacija, izdato je ukupno 878.296 jedinica građe, tj. naslova, održano je 1.646 programa, od čega je 298 onlajn… Čitalac godine, nagrada koju biblioteka dodeljuje najaktivnijem čitaocu (do 14 godina), pripala je Denisu Rahmanoviću

papiru, odgovara: - Na kompjuteru čitam „Zabavnik“, a knjige više volim ove prave, sa stranicama i koricama.

Dodaje da mu je u protekloj godini najviše srcu prirasla knjiga „Persi Džekson i bogovi Olimpa“.

- To je divna mitološka priča puna avantura, a veoma bih želeo da ponovo čitam knjige Branka Ćopića.

To što on piše različito je od onog što se meni i nama u životu dešava, a opet kao da smo najbolji drugari.

Nagrada koja nosi ime osnivača Biblioteke grada Beograda Marije Ilić Agapove dodeljena je Tanji Ivanović, bibliotekaru-savetniku u Biblioteci Srpske akademije nauka i umetnosti.

Nagrada „Gligorije Vozarović” za najboljeg izdavača u 2020. godini pripala je Izdavačkoj kući “Laguna” kao najvećem izdavaču u Srbiji.

Kako je rečeno, prema podacima iz mreže Biblioteke grada Beograda, najčitanija knjiga savremene prevedene književnosti u 2020. godini je roman „Priča o

onima koji odlaze i onima koji ostaju“ italijanske književnice Elene Ferante, u izdanju Izdavačkog preduzeća “Booka”.

Specijalno priznanje Biblioteke grada Beograda - povelja za izuzetan doprinos je dodeljena Mariji Miljević Rajšić (RTS) za redovno praćenje programskih aktivnosti i autorsku emisiju “TV feljton”, o istorijatu Biblioteke grada Beograda.

Kasnije u neformalnoj atmosferi Jasmina Ninkov je, između ostalog, vrlo zanimljivo govorila kako je prve, da ih tako nazovemo, javne čitaonice organizovao Vozarević davnih dana, a od tada do prve zvanične javne biblioteke, odnosno osnivanja ustanove, prošlo je sto godina.

Ukratko, Biblioteka grada Beograda osnovana je još u doba Kraljevine Jugoslavije, bila je bombardovana tokom Drugog svetskog rata, šezdesetih godina svaki dvadeseti Beograđanin imao je njenu člansku kartu, a juče je obeležila 90 godina postojanja.