Utorak 15. decembar 2020. Blic broj 8551 www.blic.rs
POP&Kultura Sledi rasplet, a ovo se ne može završiti bez snažnih dramskih akcenata
foto: Mitar Mitrović
Intervju Goran Marković
2 POP&Kultura
Naslovna Gajim nadu da nismo toliko pali da se ne možemo jednog trenutka dići. Nagledao sam se porobljenih i poniženih naroda koji su u jednom trenutku rekli: „Dosta!“ i rešili da probaju da žive dostojanstveno. Jedino je pitanje da li ću, kada se taj trenutak odigra, biti prisutan. Ali, to i nije tako važno. Ja sam u sebi pobedio ovaj mrak i slobodan sam. Doduše, mrak još uvek ne zna da je pobeđen, ali saznaće. Kadtad - kaže proslavljeni reditelj Goran Marković koji je nedavno objavio knjigu “Tito i ja”.
Njegov istoimeni, danas legendarni film, za koji potpisuje i režiju i scenario premijerno je prikazan 1992, a 1993. objavljen je roman, koji je pod senkom filma, i ne samo zbog toga, prošao manje zapaženo. Nedavno je “Laguna” objavila novo izdanje zbog dela koje obuhvata razne stvari koje su u filmu izostale... U čitavu priču tih davnih dana Marković se upustio motivisan i sopstvenim detinjstvom i odrastanjem, a u razgovoru za “Blic” govori o novom izdanju knjige, radu na romanu, scenariju, snimanju, čuvenim likovima, okolnostima u kojima živimo danas… Da li ste intervenisali na knjizi, nešto menjali u odnosu na prvo izdanje iz 1993, kako sada gledate na sve to? - Stvar sa knjigom je ovakva. Kada sam rešio da snimim „Tito i ja“, počeo sam da se prisećam detinjstva i da beležim razne stvarčice koje su mi ostale urezane u glavi. Onda sam, pokušavajući da ih sagledam iz perspektive pripovedača, desetogodišnjeg dečaka, rešio da ih uobličim u formi tema za pismene zadatke koji bi neki zamišljeni profesor iz tog vremena mogao da zada svojim učenicima tog uzrasta. Tako je nastalo nešto kao kratki roman, koji sam nazvao „Zadate teme“. Ali je u mojoj glavi to još uvek bio put ka filmu, nisam razmišljao o tom tekstu kao prozi. Tek kasnije, posle velikog uspeha filma „Tito i ja“, vratio sam se knjizi i shvatio kako je u njoj ostalo jako mnogo onoga što nije moglo stati u sat i po, dva, koliko traje jedan film. A različito je...? - Reči su osvetljavale priču sasvim drugom svetlošću od filmskih kadrova. Rešio sam da pokušam da od svega napravim roman. U tome me je ohrabrio moj prijatelj Božo Koprivica koji je bio, koliko se sećam, i lektor u pripremi ove knjige. Da nije bilo njego-
saznaće. Kad-tad. Knjiga je, kao i većina vaših dela, prožeta neodoljivim humorom koji, razume se, u svojoj srži nosi duboku ozbiljnost. Te tako se, između ostalog, kaže da je u dečakovom domu (a dom je neretko i metafora otadžbine) “klozet generator krize”. Šta je nama, danas i ovde, generator krize? - Takođe klozet. Jedino što se radi o jednom ogromnom, higijenski krajnje zapuštenom toaletu koji niko ne održava. Da bismo tu prostoriju doveli u red, moraćemo da donesemo jednu važnu odluku – da rešimo da živimo civilizovano. Pitanje je samo da li svi to želimo ili ćemo dopustiti da nama vladaju oni kojima smrad ne smeta. Ili u njemu, što je još gore, uživaju.
ve odlučnosti, verovatno ne bih smogao hrabrosti da tekst ponudim izdavaču. To je bilo 1993, jedne od najgorih godina u našim životima. Inflacija, beda, glad… (ako izuzmemo ovu, koja joj, boga mi, po stravi prilično konkuriše). Niko tada nije kupovao knjige čija cena se merila milijardama. Tako je roman „Tito i ja“ ostao nezapažen. Tek sada, zahvaljujući Dejanu Mihailoviću i “Laguni”, on se ponovo pojavio. Ovo je, da tako kažem, njegova prava premijera. Ne sadrži li knjiga i druge teme osim vaših sećanja na detinjstvo? - Svakako. To je priča o titoizmu, važnom istorijskom periodu neronske vladavine jednog diktatora koje se bitno razlikuje od ovog našeg, trenutnog tiranina. Titoizam je imao, dakako, svoju mračnu stranu (uostalom, to sam opisao u „Beogradskom triju“), ali i svoj operetski izgled. Tek sada shvatamo kako smo sa Titom delili privid srećnog života koji je bio, kažem, zasnovan na lakoj muzici koja je pratila naše teške živote.
Mala digresija... da li je kada je dečak Zoran dokučio šta znači “juriti sojke”, odnosno razrešio dilemu, “da li je to karakterna crta ili neka funkcija”? - Kada imate deset godina, onda su pitanja vezana za seks i, uopšte, za odrastanje uvek zagonetna. To što citirate je mala šala na temu nezrelosti, potrebna da bi se poverovalo da je narator još dete.
foto: Emil čonkić
Tatjana Nježić
Moj junak, desetogodišnji Zoran, na kraju priče počinje da shvata u kakvom svetu živi. O tome je ova knjiga, navodi Goran Marković
Sada svira druga muzika, do te mere otužna da ju je nemoguće slušati. Ali, u ono vreme, mnogi nisu bili svesni da su opijeni zavodljivim arijama. Moj junak, desetogodišnji Zoran, na kraju priče počinje da shvata u kakvom svetu živi. O tome je ova knjiga. Knjiga počinje rečenicom “Ja volim svoj dom”, a možemo li izdvojiti neke od markantnih momenata kojih u filmu nema? - U knjizi je sve dublje i preciznije obrađeno. Neke stvari, preko kojih se u filmu iz razumljivih razloga prelazi, u romanu zauzimaju važno mesto. Na primer, porodični odnosi. Zatim, svet dečaka i način na koji ga on shvata. Onda, ironija koju, da tako kažem, autor kroz usta svog junaka pokušava da proturi. I vreme kojeg, za razliku od filmskog dela, kada pišete imate mnogo više. Od Titove smrti prošlo je 40 godina, od premijere filma skoro 30, gde je danas čuveni bucmasti dečak Zoran, nezaboravni mu nastavnik
Raja….? - Ako dečaka Zorana vidite kao alter ega pisca, onda je on duboko razočaran stanjem u kojoj se njegova nekada srećna zemlja našla. On prosto ne može da shvati kako je došlo do toga da sve padne toliko nisko. Čime je zaslužio da se stidi nečega čime se nekada ponosio? A što se tiče Raje, on je, kako vidite, nastavio da verno služi režimu, ma ko mu trenutno bio na čelu. Uvek su postojali takvi, beskrupulozni ljudi koji će učiniti sve za sebe, ne obazirući se na prezir koji ih sve vreme prati. A gde smo mi? - Ja ipak gajim nadu da nismo toliko pali da se ne možemo jednog trenutka dići. Nagledao sam se porobljenih i poniženih naroda koji su u jednom trenutku rekli: „Dosta!“ i rešili da probaju da žive dostojanstveno. Jedino je pitanje da li ću, kada se taj trenutak odigra, biti prisutan. Ali, to i nije tako važno. Ja sam u sebi pobedio ovaj mrak i slobodan sam. Doduše, mrak još uvek ne zna da je pobeđen, ali
Ako sklopimo korice knjige i pogledamo u realnost, šta je posebno privuklo, zaintrigiralo vašu pažnju u poslednjih desetak dana? - Divljanje primitivaca u skupštini. To je nezapamćeno. Pretpostavljam da bi, kada bi neko to gledao sa strane, bio preneražen količinom prostakluka i gluposti koje se tamo izgovaraju. Mi smo već oguglali, ali se iskreno nadam da nikom van ove zemlje ne pada na pamet da to gleda. Jer, od takve sramote ne bi nas oprali ni Dunav ni Sava. Korona je nezaobilazna tema. Kako provodite vreme i kako gledate na sve što ona radi i šta se s njom radi? - Pratim herojske napore lekara, od kojih nekoliko koji rade u kovid bolnicama poznajem lično. Skoro svi su zaraženi virusom i razboleli su se. Neki od njih su, posle teške drame, preživeli. Razmišljam o tome da li bih, da sam na njihovom mestu, izdržao trenutke sa kojima su oni od početka suočeni. Oni, na našu sreću, o tome ne razmišljaju. Imajući u vidu sveukupni kontekst, šta nas čeka, kuda i kako dalje? - Rasplet, to sledi. Ja verujem u zakone dramaturgije. Ako je ovo katarza, slede peripetije, a zatim dolazi rasplet. Ovo se ne može završiti bez snažnih dramskih akcenata.
POP&Kultura 3
Tribina
Pekićeva ironija nas i danas uzbuđuje Pekić je jedan od pisaca koji je neverovatno intelektualno pošten, jer on konsekvence svojih razmišljanja ili svoje sumnje dovodi uvek do kraja i tu vrlo često prelazi preko granice političke korektnosti, moglo se čuti na tribini posvećenoj Borislavu Pekiću. Neven Džodan Povodom devedeset godina od rođenja Borislava Pekića, u subotu, u organizaciji Beogradskog sajma knjiga, održana je tribina pod nazivom “Književni amarkord – A ko je pojeo skakavce? – devedeset godina od rođenja Borislava Pekića“ na kojoj su učestvovali izdavač, pesnik i književni kritičar Gojko Božović, reditelj Nebojša Bradić i profesor na Novosadskom univerzitetu, književni kritičar, teoretičar i pisac Slobodan Vladušić, uz moderiranje Vladana Bajčete. Gojko Božović je govoreći o opusu Borislava Pekića naglasio da je on pisac ideje te se može posmatrati odvojeno od opusa srpske književnosti. - Sa jedne strane je fizička činjenica Pekićev opus po broju žanrova koje je pisao, po broju knjiga koje je objavio, po broju tekstova i knjiga koji su ostali u zaostavštini, zaista jedan opus kakav ne postoji u srpskoj književnosti u tim razmerama. Evo, skoro 30 godina posle njegove smrti još u potpunosti nije objavljena Pekićeva zaostavština. Čitav niz tekstova, zapisa su skinuti sa traka, u njegovim kompjuterima su nađeni tekstovi različitih žanrova i oni su objavljivani u poslednje dve i skoro tri decenije i na neki način su obimniji nego što su mnogi opusi nekih od naših najznačajnijih pisaca. Ali nisu samo raznovrsne ideje koje su nadahnjivale i privlačile ovog pisca, nego i činjenica da je on oblikovao po mnogo čemu poseban svet koji je učinio raznovrsnijom modernu srpsku književnost i promenio u mnogo čemu njen horizont. On je sebe davno još, na nekoj vrsti svojih književnih početaka, definisao kao pisca ideja, a te ideje zatim bespoštedno preispituje, neke osporava, neke izlaže humornom ili ironijskom preispitivanju ili demaskiranju. Sa nekim idejama jeste u saglasju, produbljuje ih i produžava, dolazi do nekih novih uvida, a od nekih ideja odustaje. Ideje suštinski bivaju važne kao osnova na kojima se razvijaju Pekićeve priče ili romani. Ka-
I sam Pekić je rekao da je njegovo opsesivno pitanje kojim je krenuo u književnu avanturu bilo pitanje propasti srpske građanske klase, odnosno njene nemogućnosti da pruži otpor komunističkoj ideji
da pogledamo iz tog ugla, po mnoštvu tema koje je pokrenuo, po mnogo čemu to je poseban ali i dragocen opus srpske književnosti istakao je Božović. Slobodan Vladušić, koji predaje i izborni kurs “Poetika Borislava Pekića” na Novosadskom univerzitetu, na Odseku za srpsku književnost, osvrnuo se na razumevanje njegovog opusa kroz njegov odnos prema humanizmu. - Na tom kursu je nemoguće obuhvatiti celokupni Pekićev opus, tako da sam se opredelio za jednu selekciju materijala želeći da pokažem protežnost Pekićeve misli ili ideje, odnosno na neki način njegov odnos prema humanizmu ili antihumanizmu. Pekićeva biografija je jako važna za razumevanje njegove književnosti. I on sam je rekao da je njegovo opsesivno pitanje kojim je krenuo u književnu avanturu bilo pitanje propasti srpske građanske klase, odnosno njene nemogućnosti da pruži otpor komunističkoj ideji. Naravno, Pekić je to pitanje produbio u svom opusu i od tog pitanja je došao do pitanja sudbine materijalističke civilizacije, civilizacije u kojoj mi danas živimo, bez svog izbora. Za većinu studenata je Pekić iznenađenje i imaju otprilike dve reakcije: oni kojima je “Besnilo” najbolje Pekićevo delo i oni kojima se najviše dopadne “Kako upokojiti vampira”. Razlika između ta dva dela nije toliko velika koliko izgleda na prvi pogled, nego se oni na neki način nastavljaju. “Besnilo” je logična konsekvenca onoga što se dešava u romanu “Kako upokojiti vampira” - ističe Vladušić. On dodaje da je Pekić jedan od pisaca koji je neverovatno intelektualno pošten, jer on konsekvence svojih razmišljanja ili svoje sumnje dovodi uvek do kraja i tu vrlo često prelazi preko granice političke korektnosti ili onoga što epoha dozvoljava kao slobodno mišljenje. - Dobar primer za to je roman “Kako upokojiti vampira”, jer Pekić ne polazi od toga da komparira recimo zapadnu humanističku tradiciju - nacizam, nego on zapravo pokazuje kako se iz humanističke tradicije može roditi nacizam, želeći na taj način da sugeriše da je to i ubuduće takođe moguće, verovatno pod nekim drugim imenom. To je prilično hrabro mišljenje u doba Hladnog rata kada neki drugi pisci uopšte nisu razmišljali tako. Naveo bih samo jedan uvid koji može biti interesantan, da to klizanje humanizma u antihumanizam u romanu “Kako upokojiti vampira” nastaje tako što humanistički orijentisan intelektualac Konrad Rutkovski nije u stanju da uloži svoje telo u odbranu humanističkih ideja. I kada čovek nije spreman da rizikuje telo zarad mišljenja, onda to mišljenje više ne vredi ničemu i pretvara se u neku vrstu niza kompromisa koji na kraju dovode do
Pekićevo stvaralaštvo predstavlja po mnogo čemu poseban, ali i dragocen opus srpske književnosti
kolaboracije humanistički orijentisanog intelektualca sa nacizmom, odnosno sa antihumanizmom koga u ovom romanu simbolizuje pukovnik Štajnbreher - podseća Vladušić i dodaje da je Pekić ponovo aktuelan. - Ne samo zato što je “Besnilo” zanimljiv roman za čitanje, zato što na neki način upućuje na ono što nam se sada dešava, nego zato što su čitaoci prepoznali da on tematizuje ono što je sada ključno pitanje našeg vremena, a to je zapravo vrsta suočavanja jednog humanističkog koncepta sa jednim antihumanističkim konceptom u nadiranju, koji više nema ime fašizam, ali je takođe antihumanistički orijentisan - zaključuje Slobodan Vladušić. Nebojša Bradić je reditelj predstave “Zlatno runo” koja je postavljena pre 20 godina, za koju je pre 15 godina dobio prestižnu nagradu “Zlatni vitez” u Moskvi, zajedno sa glumcem Nebojšom Dugalićem. - “Zlatno runo” je izlazilo u nastavcima u titogradskom časopisu “Stvaranje”. Imao sam prilike da to čitam jer me na to uputio sam Borislav Pekić. Tada je to bilo dostupno kao građa koja je kasnije u stvari postala materijal drame “Remek-delo ili sudbina umetnika”. Ta predstava se igrala u Narodnom pozorištu u Beogradu, ne mnogo dugo, jer je kontekst vremena bio specifičan, to je bila 1979. godina. Ako znate da je glavna tema u tom komadu, odnosno u tom segmentu treće knjige, šminkanje mrtvog Sulejmana Veličanstvenog, odmah vam je jasno da se tu na nešto drugo misli - podseća Nebojša Bradić i dodaje da je vreme u kome je Pekić stvarao vrlo zanimljivo te da je on imao uvek reakciju na taj trenutak, to društvo i na tu situaciju. Pekić kao dramski pisac ima značajan opus, veliki deo njegovih drama je igran na nemačkim radijima i on je jedno vreme živeo od toga, ali ispada da je njegov doprinos srpskoj dramskoj književnosti vše u adaptacijama njegovih romana nego u originalnim dramskim tekstovima. - Dve dramatizacije su dugo živele, jedna je “Korešpodencija”, koja je čak i danas u novoj verziji uspešna predstava u Zvezdara teatru, a to je predstava koja je trajala godinama ne samo zbog odličnih glumaca koje je predvodio Bata Stojković, nego i zbog cele te priče koja nas i danas zanima. “Zlatno runo” se igralo dvesta puta... Ali njegovi izvorni komadi su se igrali manje, recimo “Generali ili srodstvo po oružju” se igralo. Ja sam radio tri njegove drame na Radio Beogradu i to su zaista izvrsne drame koje bi mogle da se igraju u pozorištu - naglašava Bradić. On podseća da Pekić kada se dohvati neke teme on se potrudi da sazna o njoj sve što se može saznati. Ali nikada to ne kaže na način sveznalice, on se sa svim tim poigrava, kako kaže Bradić, “ta njegova ironija koja je deo legitimnog postupka je nešto što nas i danas uzbuđuje”.
4 POP&Kultura
Iva Milošević Našu realnost kroji pohlepa neznalica i primitivaca Živimo u dobu u kojem ljude najviše tišti kriza smisla postojanja. Jaz između eksremno bogatih i svih ostalih se neprestano uvećava, osećanje besperspektivnosti sve više obuzima ljude, a depresija preti da postane jedna od najzastupljenijih zdravstvenih tegoba. Agresivnost i beskrupuloznost cvetaju. Konzumeristički recept za sreću se iskustveno ispostavlja pre kao recept za nesreću i otupelost, efikasan duševni opijum koji stvara iluziju nekog kretanja i napredovanja u životu - kaže poznata rediteljka Iva Milošević. Scenograf predstave je Gorčin Stojanović, kostimograf Biljana Grgur, a kompozitor Vladimir Pejković
Tatjana Nježić Na sceni renomiranog Narodnog pozorišta Sombor, u matine terminu primereno uslovima života i rada u aktuelnoj pandemiji, premijerno je izvedena predstava koju je radila po čuvenom delu Ežena Joneska - „Ćelava pevačica“. U atmosferi decentne svečanosti i neskrivene radosti glumci Ninoslav Đorđević, Dragana Šuša, Srđan Aleksić, Biljana Keskenović, Sofija Mijatović, Pero Stojančević dočarali su ovu poznatu fresku apsurda koja je, zapravo, i naličje i hipofiza realiteta u njegovom punom i potpu-
Običan čovek može da i sam menja takvu realnost tako što će da jača u sebi osećaj za pravednost, poštenje, solidarnost...
nom smislu. Upitana šta ju je uopšte motivisalo da radi taj pozorišni komad, Iva Milošević kaže: - Pišući o ličnim motivima za pisanje svojih komada apsurda, Jonesko je isticao svoju potrebu da pronađe adekvatan pozorišni jezik kojim bi izrazio sopstveni doživljaj stvarnosti. Stvarnost mu je na mahove delovala nepojmljiva, neverovatna, gotovo fanstastična. Govorio je da je banalna svakodnevna svakodnevnost postala dominantan aspekt ljudske egzistencije, da svetom šetaju otuđeni ljudi koji žive od danas do sutra i izgovaraju otrcane fraze koje su samo odjeci njihovih misli. Dakle, i vas je motivisao ukus i miris stvarnosti? - Već neko vreme me opseda sličan doživljaj sveta kao deponije otrcanosti i banalnosti, koja preti da proguta i poslednje tragove ljudskosti i duhovne oplemenjenosti. Pored toga što se u „Ćelavoj pe-
vačici“ obračunao sa malograđanskim konformizmom koji dovodi do uniformnosti i straha od izdvajanja od onog što je opšte, kolektivno, Jonesko je, po mom mišljenju, nastojao da iskaže i opasno izostajanje nečeg nasušnog za čoveka, a to je veza individue sa sopstvenom senzibilnošću i empatičnošću. Ove teme su mu veoma zaintrigirale. Naročito mi je predstavljalo izazov kako da ih kroz pozorišnu inscenaciju ovog komada učinim čitljivim za publiku, a da pri tom, da tako kažem, ne „prizemljujem“ piščevu poetiku. Kako je prošla premijera i kako je tekao rad na predstavi? - Čini mi se da je rad na predstavi za celokupnu ekipu predstavljao veliku radost i beg u lepšu i uzvišeniju realnost. Osećala sam se privilegovano što u ovako teškim okolnostima imam mogućnost da radim svoj posao sa tako profesionalnom i talentovanom ekipom. Premijera
POP&Kultura 5
In memoriam
Preminuo legendarni pisac špijunskih romana Džon le Kare je protekla u veoma svečanoj atmosferi. Svima nam je bilo pomalo neobično što u podne dolazimo u pozorište, ali se osećala velika radost i u ekipi i u publici što se rodila još jedna predstava uprkos otežavajućim okolnostima. U središtu komada su dva bračna para, služavka… Odnosno, nije li u glavnoj ulozi apsurd i parodija jezika, parodija teatra, demistifikacija...? - Kroz irealan, magičan svet Joneskovog teatra apsurda, nastojala sam zajedno sa svojom umetničkom ekipom da ispričam jednu smešnu, potresnu, na momente čak nežnu, priču o ljudima koji, mada su zapali u automatizovano ponašanje i reagovanje, ipak, ispod svoje površinske okamenjenosti, negde u dubini duše osećaju da život može pružiti čoveku veću ispunjenost od one koju pruža žudnja za moći i bogatstvom. Problem je u tome što su zaboravili šta znači kad se kaže da je neko „pun života“. Ne mogu precizno da pojme šta im to život uskraćuje, ali ipak osećaju izvesnu prazninu i metafizičku strepnju nad sopstvenom konačnošću. Vi ste i intervenisali u tekstu, komadu? - Moje dramaturške intervencije u tekstu se svode na štrih, permutacije određenih delova teksta. Nisam ništa dopisivala, ali jesam napravila krupnu sižejnu intervenciju. Uvela sam smrt jednog od likova u komadu. Jonesko je govorio da ga nije zanimalo šta ljudi misle, nego šta ih tera da misle ono što misle, napominjući da je to ono što vodi demistifikaciji svake ideologije. A u kakvoj ideologiji mi živimo (ako je to uopšte ideologija)? - U svom eseju koji je nazvao „Kultura i politika“ Jonesko se ljutio što je politika u životima ljudi počela da zauzima previše mesta, a kultura nedovoljno. Verovao je da kultura ima veću moć da svet učini boljim mestom jer može da učini ljude boljima. Političari apsolutno ne znaju od kakve je važnosti kultura, kaže Jonesko, i dodaje da kultura ujedinjuje, politika razjedinjuje. Mnogima danas ovakav stav verovatno deluje naivno i zanesenjač-
ki, ali ja biram da verujem da je tačan. Ako se slažemo sa tezom da je naše doba obeleženo gramzivoću, samookrenutim individualizmom u potrazi za dobrim životom, onda Joneskov stav mi deluje sasvim na mestu. Zašto? Zato što kultura može da oplemeni ljude, emancipuje, senzibilizuje i pruži metafizičku utehu. Mi živimo u dobu u kojem ljude najviše tišti kriza smisla postojanja. Jaz između ekstremno bogatih i svih ostalih se neprestano uvećava, osećanje besperspektivnosti sve više obuzima ljude, a depresija preti da postane jedna od najzastupljenijih zdravstvenih tegoba. Agresivnost i beskrupuloznost cvetaju. Konzumeristički recept za sreću se ispostavlja da je pre recept za nesreću i otupelost, efikasan duševni opijum koji stvara iluziju nekog kretanja i napredovanja u životu. Hoćete da kažete da su to ključne odlike naše realnosti danas i ovde? Šta tu može (ili ne) običan čovek? - Našu realnost ovde i sada kroji pohlepa i samoživost mediokriteta, neznalica, primitivaca koji su se dokopali vlasti ili već nekog drugog oblika društvene moći. Običan čovek može da svakodnevno nastoji da i sam menja takvu realnost tako što će da jača u sebi osećaj za pravednost, poštenje, solidarnost, toleranciju, uvažavanje različitosti, pristojnost a potom da nastoji da je prenese na druge. Tema koja je nezaobilazna je pandemija korona virusa. Kako provodite vreme i šta mislite šta nam je korona donela, šta odnela, šta nas čeka….? - Puno čitam, odlazim u šetnje sa prijateljima, provodim vreme sa porodicom i radujem se svom pedagoškom radu na Akademiji umetnosti u Beogradu, gde zajedno sa glumcem Bojanom Žirovićem predajem glumu. Pandemija nam je donela veće osamljivanje, podvlačenje nekih crta u životu, veliki stres i egzistencijalne strepnje. Ipak, možda će se vremenom pokazati da nam je pružila mogućnost da preispitamo sopstvene prioritete u životu i odvažimo se da nešto kod sebe promenimo.
Slavni britanski pisac kriminalističkih i špijunskih romana Džon le Kare umro je u 89. godini od upale pluća, javlja BBC. Dejvid Džon Mur Kornvel, poznatiji pod pseudonimom Džon le Kare je britanski autor kriminalističkih i špijunskih romana. Jedan je od malobrojnih pisaca koji je u svojim špijunskim romanima realistično prikazao međunarodnu špijunažu, čiji je protagonista i sam bio. Njegov prvi roman, “Telefonski poziv za mrtvaca”, objavljen je 1961. godine dok je još radio za obaveštajnu službu, a odabrao je pseudonimom Džon le Kare zbog zabrane da zaposleni u Forin ofisu objavljuju knjige pod vlastitim imenom. - Morao sam da imam pseudonim jer sam i dalje bio u tajnoj službi. Prva tri romana objavio sam dok sam radio za njih. Te knjige su morali da odobre moji nadređeni ali je uslov bio da imam alijas. Izdavač je hteo nešto kratko i šik, ja sam hteo zanimljivo, misteriozno i francusko. Mnogo puta sam slagao kako se sve to desilo jer, iskreno, više se ni sam tačno ne sećam. Ali mislim da sam hteo ime iz tri dela sa simpatičnim akcentom na kraju. To je privlačilo pa-
žnju - ispričao je kasnije autor. Knjiga je predstavila likove koji će se ponovo pojavljivati u kasnijim romanima, uključujući njegovu najslavniju kreaciju Džordža Smajlija. - Istog trenutka kad sam smislio Smajlija kao lika, sa tom prošlošću, sa tim pamćenjem, sa tim neprijatnim privatnim životom i tom umetnošću u njegovoj profesiji, znao sam da imam nešto sa čim mogu da živim i radim ispričao je slavni pisac. Roman “Špijun koji se sklonio u zavetrinu” bio je izdavački događaj 1963. Knjiga je provela 34 nedelje na vrhu liste bestselera i potom adaptirana u film sa Ričardom Bartonom. I roman i film su bili sive, mračne verzije fantastičnog sveta Džejmsa Bonda, a kritika i čitaoci su ga prihvatili kao autentični portret neuglednog i neglamuroznog špijunskog biznisa. Knjiga je učinila od Le Karea traženog autora, ali mesecima je samo britanska tajna služba znala ko je on. - Niko nije znao da sam to ja dok “Sandej tajms” nije objavio vest. I počela je istraga o meni: da li sam špijun ili nisam? Ja sam u početku insistirao na tome da nemam nikakve veze sa službom, što je vremenom postalo apsurdno jer su se moje kolege i šefovi ili hvalili ili žalili da sam ja napisao knjigu - objasnio je svojevremeno Le Kare. Le Kare je pisao penkalom na papiru. Nije imao kompjuter. Beleške je isecao i spajao heftalicom, a onda to predavao svojoj daktilografkinji i urednici Džejn Kornvel, sa kojom je bio u braku više od 45 godina i sa kojom ima četiri sina. - Kao većina pisaca vodio sam neuredan život, a ona me je podržavala. I uvek preko Džejn možeš da dođeš do Dejvida jer ona stoji čvrsto na zemlji. A sam bog zna gde su Dejvidove noge - govorio je u šali Kornvel. Tokom godina Le Kare je prodao milione knjiga prevedenih na 43 jezika, ali o sebi je vrlo skromno govorio. - Ja sebe vidim kao pripovedača. Sedimo ispred kamina i ja želim da vas zadržim na stolici, da vas zainteresujem da okrenete i sledeću stranu. Ali ne razmišljam mnogo o budućim pokolenjima i svakako se ne mešam u to kakav sam pisac: krimića, ozbiljnih književnih dela, beletristike? Da sam radio na moru, pisao bih o mornarima; da sam radio na berzi, pisao bih o brokerima - ističe autor. Odbio je sve književne nagrade, čak i Orden viteza britanske kraljice.
Morao sam da imam pseudonim jer sam i dalje bio u tajnoj službi, otkrio je Dejvid Kornvel (1931-2020)
6 POP&Kultura “DŽENIS - Njen život i muzika” je detaljna i slojevita priča o Dženis Džoplin, umetnici kojoj je bilo suđeno da uspe, i koja nas je prerano napustila. Knjigu je napisala Holi Džordž-Voren, preveo Goran Skrobonja, a objavila “Laguna”
Feljton (IV)
Bela devojka iz Teksasa koja peva bluz Modžo-navigator je objavljivao priče o sceni u Hejtu, uključujući i reportaže o pripremljenom zakonu kojim će posedovanje LSD-a biti kriminalizovano u Kaliforniji, i koji će stupiti na snagu 6. oktobra 1966. U znak protesta, organizovane su Demonstracije ljubavi u parku Golden gejt i Penhendlu, gde su kostimirani učesnici sledili pokretače „Esid-testa“ Meri pranksters i Kena Kizija – pri čemu je potonji bio maskiran u kauboja, pošto ga je policija tražila zbog optužbi za drogu – tripujući na esidu. Dženis i Sunčica su došle tamo i delile su jeftino vino. „Svi su uzeli esid“, prisetila se Sunčica, ali „ona i ja nismo. Ona je rekla da je LSD odvodi tamo gde ne želi da bude: tamo gde gubi kontrolu nad sobom.“ Nasuprot tome, fiksanje spidom je vraćalo Dženis onoj incijalnoj euforiji i intenzivnom stepenu koncentracije za kojim je ranije tragala. [...] Dženis je u oktobru saznala da joj majka ima dijagnozu raka dojke i da je već imala operaciju. Dženis nije mogla, ili se možda snebivala, da otputuje u Teksas i vidi kako je ona. Napisala joj je: „Bogo moj, toliko mi je krivo što nisam tako dugo pisala“ – iako je zapravo poslala nekoliko pisama kući u prethodnim nedeljama. „A ti se upravo oporavljaš od ozbiljne operacije. Izvini, izvini. Toliko sam zahvalna što ti dobro ide – u pismima zvučiš bodro – i što smatraju da su to blagovremeno uhvatili. Zaista mi je laknulo i takođe sam veoma ponosna na tebe zbog toga što si tako stoički sve podnela. Znam da je dosta kasno da ti kažem sve ovo, ali otkad sam došla do kola, veoma sam pokretna, pa ako ti ikada zatrebam ili me se uželiš, molim te, pozovi me.“ Život u Lagunitasu je postao mahnit. Albinovi, koji su ustajali rano i voleli urednu kuću, nisu se slagali sa Gerlijevima, koji su dugo spavali i nikada nisu ništa čistili, a njihov mališan Hongo i za kuću nedresirani nemački ovčar doprinosili su opštem haosu. Dženis je objasnila majci da se „svi samo teturamo iz dana u dan, i ne uspevamo da uradimo mnogo toga. Ustanovila sam da ne mogu ništa da radim ako nema malo tišine, a sa osmoro ljudi u jednoj kući – koji razgovaraju i bave se svojim bebama, ne mogu da obavim ništa od sitnica, poput pisanja pisama, šivenja, krpljenja, bilo čega. Na primer, sada su svi otišli (hvaljen nek je Alah!) tako da mogu ovo da radim.“ Dženis se takođe osećala izolovano u Lagunitasu, pošto su se Dedovci odselili u viktorijansku kuću na adresi Ešberi strit broj 710, usred akcije. Do jeseni 1966. Hejt-Ešberi je postao svetionik kontrakulture, sa „frikovima“ koji su se okupljali na „Brdu hipika“ u parku Golden gejt. (Većina meštana je mrzela reč hipik, koju je skovao kolumnista San Francisko kronikla Herb Ken kako bi opisao „mlade hipste-
re“.) Anderground časopis Orakl upravo je objavio svoj prvi broj, i njegova redakcija ubrzo se preselila u otkačenu prodavnicu plakata Print Mint, koju je vodio bivši Dženisin dečko Travis Rivers, budući izdavač Orakla. Malo dalje niz ulicu, braća Džej i Ron Telin otvorila su Psihodeličnu radnju, prvu američku prodavnicu sitnica povezanih sa uživanjem u kanabisu. Dženis se sprijateljila sa grupom ulič-
nih aktivista po imenu Kopači, naročito sa suosnivačima Emetom Groganom i Piterom Kojoteom, dvojicom harizmatičnih dođoša s Istočne obale. Samozvana „radikalna anarhistička grupa“ smatrala je da sve treba da bude besplatno. Poklanjali su hranu u Penhendlu i otvorili besplatnu prodavnicu u kojoj za robu niste ništa plaćali. Protiveći se kapitalizmu i materijalizmu, Kopači su svojim projektima i
„Ljudi su mi govorili da ta cica stvarno ume da peva, ali ja im nisam verovao“, napisao je Ed Denson u andergraund nedeljniku Berkli barb. „I cica baš ume da peva. Ona je bluzerka sa sposobnošću da vrisne i čitavo telo unese u muziku.”
hepeninzima doveli do toga da „Hejt postane grad u gradu“, po rečima Stenlija Mausa, „prava komuna“. Negde u to vreme, Dženis se upoznala i sa Pegi Kasertom, lepoticom iz Lujzijane koja je otvorila Mnasidiku, prvi butik na Hejt stritu. Ona je često bendovima davala odeću za scenske nastupe i foto-snimanja. Za vreme boravka grupe Big brader u klubu Matriks koji je trajao nedelju dana, njih dve su postale poznanice. „Oborila me je s nogu“, setila se Kaserta. „Sva sam se naježila zato što nikad nisam ni videla ni čula nikoga nalik na Dženis – takvo sirovo, duševno pevanje koje cepa utrobu. Potom sam joj prišla i rekla: ’Postaćeš superzvezda!’ Ona se nasmejala i rekla: ’Stvarno tako misliš?’“ Kaserta se vratila sledeće dve večeri, a iduće nedelje, Dženis je svratila u Mnasidiku da pita može li da kupi farmerke od 7 dolara na odloženo, sa učešćem od 50 centi. Preneražena zbog toga što tako talentovana žena ne može sebi da priušti pantalone, Kaserta joj ih je poklonila. Tako je počela veza koja će prerasti u strasnu. Kasertina reakcija na Dženisin scenski nastup bila je sve uobičajenija. „Ljudi su mi govorili da ta cica stvarno ume da peva, ali ja im nisam verovao“, napisao je Ed Denson u andergraund nedeljniku Berkli barb. „I cica baš ume da peva. Ona je bluzerka sa sposobnošću da vrisne i čitavo telo unese u muziku.“ Grejs Slik, koja je upravo zamenila Signi Anderson u grupi Džeferson erplejn, setila se kako je osetila strahopoštovanje pred Dženis: „Bela devojka iz Teksasa koja peva bluz? Kakva hrabrost! Kakav duh! Ne verujem da bih ja bila toliko neustrašiva.“ Pošto je Big brader svirao u Avalonu sa Džim Kveskin džag bendom (Jim Kweskin Jug Band) koji je došao s Istočne obale, Dženis je proćaskala sa pevačicom i violinistkinjom grupe Marijom Maldor. „Potpuno me je raspametila“, prisetila se Maldorova pošto je videla kako Big brader izvodi „Ball and Chain“. „Onda smo se zbližile oko džokavca i ona je rekla: ’Hej, da li voliš Etu Džejms?’ U tom trenutku smo postale prijateljice.“ Dženis je uživala u svojoj pojačanoj vidljivosti. „Ovaj posao uopšte nije zabavan ako ne možeš da nastupiš“, napisala je Dženis majci. „Naravno, važan je i monetarni aspekt nerada, ali stvarna vrednost je samo u tome da te cene. Vredi to svih muka i loših proba ako imaš 1.500 klinaca koji te vole. A za mene, to što muzičar iz nekog drugog benda [mogao je da bude tek jedan od mnogih] kaže da sam najbolja pevačica bluza, iznad svih – čak i Besi Smit. To mi se desilo ovog vikenda. UZDAH!!“ Sa poštovanjem koje je stekla kod drugih muzičara i sve većim i brojnijim pohvalama publike, Dženisini osujećeni snovi o putovanju u Čikago obistinili su se u San Francisku.
POP&Kultura 7
Muzika
Muzička industrija na aparatima
Masimo Savić, Darko Rundek, Amira Medunjanin, Vlatko Stefanovski i mnogi drugi govorili su o budućnosti muzike na velikoj regionalnoj onlajn konferenciji “Live Music on Life Support” koja je održana ovog vikenda. Za razliku od zapadnoevropskih država, nijedna država našeg regiona nije imala adekvatan odgovor na probleme koji su zadesili muzičku industriju tokom pandemije – zaključili su govornici iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Slovenije na konferenciji “Live Music on Life Support” (Živa muzika na aparatima). Ovaj virtuelni događaj inicirao je Grad Skoplje i organizovala “Avalon” produkcija, najveća makedonska kompanija u muzičkom biznisu, čiji je cilj da live događaji ponovo počnu da se održavaju sledeće godine. Ali, koliko je to u ovom trenutku izvesno? Masimo Savić je prvi regionalni muzičar koji je održao koncert u novom, pandemiji prilagođenom formatu, spoju stvarnog i virtuelnog – za malobrojnu publiku u dvorani “Lisinski” u Zagrebu i onlajn za širi auditorijum. - Ponosan sam na taj koncert koji je imao prenos uživo za ceo svet. Imao sam pet padova sistema, puno toga nisam čuo, a ipak sam bio bla-
gosloven, prenos je bio savršen, ni jedan jedini drop, čast mi je biti u društvu ovakvih kolega koji beskompromisno stoje iza onoga što rade. Pedeset ljudi je radilo na tom koncertu - rekao je Masimo, ali i dodao da je strašno to što su muzičari tokom pandemije ostali “poslednja rupa na svirali” iz ugla pomoći država. - Umetnici moraju da se izbore za svoje dostojanstvo - rekao je Vlatko Stefanovski i dodao: - Moja ideja je bila da se tokom zime svira na otvorenom uz sve mere predostrožnosti, ali eto i to nam je onemogućeno. Nama umetnicima nije teško da sviramo i na minusu, ukoliko ima publike koja nas gleda i onih koji žele da imaju to u svom gradu. Onlajn kultura za mene nije rešenje. Svirati za kamere je prilično nedostojanstveno - zaključio je on. Da umetnik živi od kontakta sa publikom, složila se i Amira Medunjanin, a Darko Rundek je konstatovao da je pred nama novi svet koji je
pod ozbiljnim pitanjem. - Ja mislim da neće nikad više biti kao što je bilo, čak i kad se pojavi vakcina - rekao je Rundek. Mnogi govornici složili su se u tome da trenutno ne postoji drugo rešenje, osim prilagođavanja situaciji. - Iako su mnoge industrije ugrožene, njima nije zabranjen rad. Turizam, recimo, i hoteli, veoma su ugroženi, ali nije im zabranjen rad - vi i dalje možete da idete u hotele. Muzičarima je zabranjeno da rade, ugroženo im je osnovno pravo, i to je velika razlika u odnosu na druge. Mi smo kompanija koja je jako pogođena ovim što se dešava, imamo više od 500 zaposlenih, morali smo da se preorijentišemo. Reorganizovali smo se, prešli smo više u digital i video segment jer live industrija trenutno ne postoji. Ušli smo u snimanje TV formata, filmova, serija, spotova. Organizujemo događaje, ali događaje sa virtuelnom publikom. Izvlačimo maksimum iz cele situacije za sve učesnike - rekao je Milenko
Darko Rundek: Mislim da neće nikad više biti kao što je bilo, čak i kad se pojavi vakcina
Masimo Savić: Strašno to što su muzičari tokom pandemije ostali poslednja rupa na svirali
Vlatko Stefanovski: Svirati za kamere je prilično nedostojanstveno
Škarić iz “Skymusica” i naglasio da treba uzeti u obzir činjenice i biti spreman na opciju da loša situacija potraje i celu sledeću godinu. - Mi možda jesmo mali, pa smo zato ostali neprimetni, ali možemo da budemo glasni - dodao je on, i istakao da se regionalnim udruživanjem, čiji je ova konferencija početak, može podići nivo ozbiljnosti u pristupu tom problemu. Najveća američka kompanija za prodaju i distribuciju karata “Ticketmaster” najavila je mogućnost posete koncertima za one koji su se vakcinisali protiv korona virusa, rekao je Boban Milošeski iz “Avalona”, i istakao da i naš region treba da preduzme tu inicijativu. - Ako mi sami ne iniciramo nešto, države će ostati samo na merama za turizam i trgovinu. Već od sredine januara treba da preuzmemo inicijativu u svim segmentima, da bismo na proleće bili spremni za održavanje događaja - istakao je Boban Milošeski.
Utorak 15. decembar 2020. Blic broj 8551 www.blic.rs
POP&Kultura
foto: Mitar Mitrović
Intervju Goran Marković
Sledi rasplet, a ovo se ne može završiti bez snažnih dramskih akcenata
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić Email: kultura@ringier.rs
Film FAF je bio, a na FAF-u filmovi, scene, blistavi at… Petak 11. decembar, sat ili dva iza podneva. U Kombak dvorani saopštavaju se nagrade ovogodišnjeg 26. Festivala autorskog filma koji umesto sedam traje dvadesetak dana (27. novembar - 16. decembar).
foto: FAF Tanja Drobnjak
Umetnost koja menja krvotok Gran pri „Aleksandar Saša Petrović“ ove godine odneli su Ilja Hržanovski i Ilja Permjakov za film „Dau. Degeneracija“
Uprkos svemu
Lepo rekoše na početku, možda malo nema logike da se nagrade saopšte pet dana pre kraja festivala, ali logika manjka svuda oko nas u mnogim stvarima, pa zašto ne bi i u korist filma. Tačnije gledalaca. Jer, više od 70 filmskih naslova koje je ovogodišnji FAF priuštio publici raskošna je, raznolika i bogata trpeza prepuna poslastica za filmske sladokusce različitih ukusa. Što neko reče, kao što se na najprestižnijim svetskim dodelama nagrada laureati neretko zahvaljuju porodici, roditeljima i slično, valjalo bi pokrenuti peticiju zahvalnosti svima koji su i u ovim nemogućim uslovima upriličili da nam nadohvat ruke bude čudo sedme umetnosti u svom najboljem, najkvalitetnijem izdanju… Da, bio je na FAF-u blistavi at. Konj je, poznato je, najplemenutija životinja koju je čovek uspeo da pripitomi, simbol je snage slobode, izdržljivosti, kao i od krilatog Pegaza pa nadalje simbol vere. Tačnije, snage koju čoveku daje verovanje i to verovanje u dobro, uprkos svemu. Da pomenemo samo bravurozan, slojeviti film A. Končalovskog “Dragi drugovi”. Maestralnim filmskim jezikom - kroz priču o sovjetskoj provinciji 1962. i, između ostalog, radnicima, policiji, KGBu, jednoj drugarici - suočava nas sa nama samima, u ovom i ovakvom vremenu, nežno i snažno u isti mah iscrtava DNK žudnje za životom dajući šansu - dobru. Ili tako duboko aktuelni “Zlo ne postoji”, ili tako rezak i opor, a neodoljivo duhovit “Koncentriši se baba”. I, da ne nabra-
jamo. Ukratlko, nizali su se naslovi koji su svojevrsno svedočanstvo kako umetnost menja krvotok.
Pobednici
Glavnu nagradu „Aleksandar Saša Petrović“ ove godine odneli su Ilja Hržanovski i Ilja Permjakov za film „Dau. Degeneracija“. Žiri (Elma Tataragić, Leon Lučev i Marko Đorđević) u obrazloženju je istakao: “Ideja iza ovog filmskog poduhvata je samo na prvi pogled bežanje od realnosti u prošlost 60-ih godina XX veka, a zapravo je prilika da svaki učesnik, glumac, statista ili, jednostavno rečeno, žitelj „Dau sveta”, unutar postavljenih pravila i zakonisti istog, ispita svoj odnos prema osnovnim idejama na kojima se bazira „Dau. Degeneracija”, a to su: ljubav, drugarstvo i ljudska sloboda. Ovaj, na trenutke duhovit, a opet jako uznemirujući film, govori o neumornom traganju za nekakvom formulom za srećan i slobodan život svih nas u svetu u kom živimo danas.” A reditelj Permjakov se obratio publici,
zahvalio Festivalu i žiriju na tako “suptilnom i prefinjenom poimanju svega onoga što jeste ovaj film”. Nagradu “Gordan Mihić” za najbolji scenario dobio je Visar Morina za film “Egzil”. Priznanje za najbolju režiju pripalo je filmu “Početak” gruzijske rediteljke Dee Kulumbegašvili. A u obrazloženju se kaže da je film vizuelno uzbudljiv, režijski čvrst, “sa naracijom, koja suptilno komunicira sa gledateljevom podsvesti. Autorika nas snažno, na trenutke i okrutno, a uz to i duboko ranjivo i nežno vodi, zajedno sa iznimnom igrom protagonistkinje, putevima njene slobode”. Posebno priznanje ovogodišnjeg Festivala autorskog filma osvojio je film koji kroz četiri zasebne priče, snažnu glumu i neobičnu strukturu donosi priču o društvu u raspadu, debitantsko ostvarenje “Loši putevi” Natalije Vorožbit. Branislav Dimitrijević, koji se uključio onlajn, proglasio je dobitnika nagrade profesora Vlade Petrića za najsinematičniju sekvencu u čast Slavka Vorkapića. Laureat je Jelena Maksimo-
vić, rediteljka filma “Domovine”, a je nagradu na licu mesta preuzela Jelena Angelovski, glumica i producentinja filma. Žiri programa “Hrabri Balkan” radio je u sastavu Andrijana Stojković, Aleksandra Milovanović i Aleksandar Nikolić i jednoglasno doneo odluku da nagradu za najhrabriji film u selekciji dodeli Vladimiru Vuleviću za film “Kako sam pobedio lepak i bronzu”. Vojislav Gelevski je saopštio da “Aleksandar Petković Petko” za najbolji snimateljski rad ide u ruke snimatelju filma “Koncentriši se, baba” Almiru Đikoliju. Budući da je pandemija korona virusa u glavnoj ulozi, većina laureate se zahvalila video-porukom. Nakon proglašenja nagrada, zvanično, takmičarski program je zatvoren restauiranom verzijom filma „Egzotika“, reditelja Atoma Egojana, koji je, podsetimo, bio film koji je otvorio prvi FAF 1994. godine, a program 26. FAF-a nastavlja se u Kombak dvorani do 16. decembra. T. Nježić