Pop i kultura by Ringier Axel Springer

Utorak 19. januar 2021. Blic broj 8582 www.blic.rs

POP&Kultura Voja Brajović za „Blic“

Igrati Slobodana Jovanovića... Mi u našem društvu smo i kroz istoriju imali i danas imamo izuzetne umove, izuzetne ljude, samo im, nažalost, ne dajemo prostor, pažnju, značaj koji zaslužuju - kaže Voja Brajović, koji svom bogatom glumačkom opusu dodaje još jedan lik, istorijsku ličnost Slobodana Jovanovića.

Jedna od stvari kojom sam se gradeći ulogu bavio je i koje su i kakve to njegove osobenosti, i u kakvom sklopu, dovele do toga da bude prvo potpredsednik vlade, a potom i predsednik vlade u izbeglištvu

foto: dejan briza

Tatjana Nježić

2 POP&Kultura

Naslovna Snimana prošle, pred publiku ove godine stiže serija “Vreme zla”, rađena po delu Dobrice Ćosića, u režiji Ivana Živkovića, a idejni tvorac i izvršni producent je Goran Šušljik.

da prekardašismo… SANU mu je 2019, povodom 150 godina od rođenja, upriličila izložbu i naučni skup.

Voja Brajović u ulozi Slobodana Jovanovića u seriji “Vreme zla”, čije se emitovanje očekuje ove godine

Tito i knez Miloš

Najavljeno je 15 epizoda, po rečima Gorana Šušljika, još kada je snimanje počelo. Nije direktan nastavak popularnih „Korena”, a kako je naveo, između ostalog, bavi se temom porodice koja se raspada na krilima vere u bolji svet, a u trenutku kada se društvo, sopstvenim mehanizmima, sunovraćuje u ambis fašizma i Drugog svetskog rata.

Ime je…

- Možda će zvučati ovako ili onako, ali zaista je svaka uloga izazov na svoj način, barem meni. Igrati istorijske ličnosti to nosi sa sobom i neku posebnost. A Slobodan Jovanović je neko ko je i likom i delom odavno privlačio moju pažnju - kaže čuveni glumac. Ističe zatim: - Da razjasnimo, u seriji “Vreme zla” on nema naročito mnogo mesta, ni Dobrica Ćosić se njime nije posebno bavio - valja podsetiti da je i pisao taj roman pre nego što je, ako se ne varam, 2007. godine Slobodan Jovanović rehabilitovan - a mi u radu na seriji nismo dopisivali Ćosića. Ali jesmo (Šušljik, reditelj, ja) oblikovanjem tog lika, scena u kojima je, nastojali da ga, da tako kažem, produbimo, donesemo taj impresivan volumen ličnosti. Bio je jedan od najvećih intelektualaca svoga vremena. Pričajući o nekom svom doživljaju Slobodana Jovanovića i pre nego što se obreo u ulozi te istorijske ličnosti, između ostalog, kaže: - Već godinama, kad odem na Divčibare u vikendicu svog tasta Dragoslava Mihajlovića, zavučem se u njegovu tamošnju sjajnu biblioteku u kojoj su i sabrana dela Slobodana Jovanovića. Prelistavajući ih i čitajući zapanjio sam se čime se sve bavio. Čak i pozorišnom kritikom. Recimo, kako piše o čuvenoj divi Vele Nigrinovoj u ulozi Nore u istoimenoj predstavi. Negativno je ocenjuje, ali piše s toliko poštovanja i pijeteta o tome kako taj Ibzenov tekst nudi više nego što je ona na sceni donela. Bio je veliki istoričar, pravnik, autor… Postoji podatak, nisam ga proveravao ali mi je vrlo inspirati-

foto: promo

Glumačku plejadu čine Goran Bogdan, Nebojša Dugalić, Goran Šušljik, Nada Šargin, Radovan Vujović, Žarko Laušević, Andrej Šepetovski, Sergej Trifunović, Nataša Ninković, Isidora Simjonović, Boris Isaković, Svetozar Cvetković… I Voja Brajović u ulozi Slobodana Jovanovića.

van, da je on prvi čovek koji je poneo to ime - Slobodan. Dao mu ga je njegov otac Vladimir, koji je svojoj ćerki, Slobodanovoj sestri, dao ime Pravda. Stari Latini bi rekli “Nomen est omen” (ime je znak). Napominje i: - Jedna od stvari kojom sam se gradeći ulogu bavio je i koje su i kakve to njegove osobenosti, i u kakvom sklopu, dovele do toga da bude prvo potpredsednik vlade, a potom i predsednik vlade u izbeglištvu… Naravno, u okviru datog prostora u seriji nije moguće razviti sve dimenzije, niti je potrebno. Možda bi trebalo uraditi poseban serijal posvećen njegovom liku i životu, od detinjstva do smrti. Rođen je u Novom Sadu 1869, završio Prvu mušku gimnaziju u Beogradu, završio prava u Ženevi kao stipendista Kraljevine Srbije, odmah nastavio studije političkih nauka u Parizu. U Srbiju se vraća 1892, gde dobija državnu službu, a već naredne godine odlazi za atašea u srpsko po-

slanstvo u Carigradu. Već na početku on širi svoj krug interesovanja i delovanja, piše, objavljuje, podučava… Redovan profesor na pravima postaje 1900, 1905. postaje član Srpske kraljevske akademije, današnje SANU… Tokom Prvog i Drugog balkanskog rata Slobodan je bio šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi srpske vojske, u Prvom svetskom ratu prošao albansku golgotu, bio na Krfu (tu je 1917. napisao biografske oglede o Stojanu Novakoviću), posle Prvog svetskog rata kao pravni ekspert bio je pri jugoslovenskoj delegaciji na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine. U penziju, sa mesta univerzitetskog profesora, odlazi 1940, bio je protivnik sporazuma Cvetković-Maček, budući da je bio u vladi u izbeglištvu posle Drugog svetskog rata nije se vraćao u zemlju. Umro je u Londonu 1958, ovde je 1946. osuđen od strane ondašnjeg Vojnog veća, rehabilitovan je 2007… Pomenusmo samo nekolicinu detalja, a već se čini

Kad odem u vikendicu svog tasta Dragoslava Mihajlovića, zavučem se u njegovu sjajnu biblioteku u kojoj su i sabrana dela Slobodana Jovanovića

Voja Brajović posebnim tonom ističe da je Slobodan Jovanović bio intelektualno superioran čovek. - Hoću da kažem, mi u našem društvu smo imali i imamo izuzetne umove, izuzetne ljude, nije važno što je njihov broj možda mali, i u drugim zemljama je tako. Samo im treba dati prostor. Ali, nažalost, ne dajemo im, što se često i u istoriji dešavalo. Treba prepoznati i dati šansu ljudima koji mogu da vode napredak društva, pogotovo takvog kakvo je naše. Naš narod, ne mislim samo na Srbe, nego na ljude sa ovih prostora, u više navrata je kroz istoriju bivao odsecan od civilizacijskog napretka. Ratovima, seobama…. Veliki umovi uvek trebaju, a u ovakvim uslovima kakvi su naši kroz istoriju bili, i kakvi su danas, još i više. Ali oni uglavnom nisu imali ni prostor, ni pažnju, ni status kakve su zavređivali. Ni Vuk Karadžić, ni Sterija… Slobodan Jovanović je od onih grandioznih intelektualaca što se duboko poštuju iako se ne slažeš sa njihovim stavom. On je imao svoja politička uverenja, ali to nije najvažnije. Bio je i veoma tolerantan čovek… Nikada nijednu ulogu ne igram po principu “to nisam ja nego neko drugi”, već da bude ona u meni i ja u njoj, tako i Slobodana Jovanovića. Nametnulo se pitanje poredi li uloge drugih istorijskih ličnosti sa rolom Slobodana Jovanovića. - Igrao sam dosta istorijskih ličnosti, i uglavnom sam im i pristupao tako kako napomenuh. Bilo je i izuzetaka, kao recimo kada sam igrao Tita u filmu Gorana Markovića “Tito i ja”, jer to je, da tako kažem, drugi žanr, to je taj čovek ali iz glave jednog mališana. Jer, naravno, ulogu radiš u sklopu celine filma, predstave, drame, serije… Pričajući dalje, veli: - Igrao sam kneza Miloša u dugovečnoj, hvaljenoj predstavi “Ruženje naroda u dva dela” Slobodana Selenića, u režiji Dejana Mijača, u Jugoslovenskom dramskom. Publika je sjajno reagovala, disala s likovima… Recimo, kad Miloš kaže: ”Šta ti misliš, Vujice, je l’ više vredi da on jedan izgine ili da ceo narod strada? Ti ćeš ga, Vujice, ubiti, glavu mu odseći, a ja ću je sultanu na dar darivati”. Vujica mu odgovori: “Gospodaru, ja njega ne mogu”, a na to će Miloš: ”Ako ‘oćeš - ‘oćeš, a ako nećeš - opet ‘oćeš”. Sjajno napisano, sjajno režirano… Otelotvoruje karakter tog državotvorca našeg naroda. Izvežbao sam ulogu do te

mere da sam sebi na sceni turban savijao (on je nosio turban), hoću reći da sam i kroz tu fizičku radnju nastojao da prikažem čoveka koji iza toga stoji.

Uloga Frojda

Između ostalih pominjemo i ulogu Vuka Brankovića: - Film “Boj na Kosovu” scenariste Ljube Simovića i reditelja Zdravka Šotre rađen je povodom 600 godina Kosovske bitke (premijerno prikazan 1989, prim. n.), u vreme kada su se po pitanju Vuka Brankovića istorijski udžbenici razlikovali od današnjih. Verovatno ne samo po tom pitanju, ali o ovome govorimo. Nismo ga, dakle, radili kao okorelog izdajnika, nego kao čoveka koji je pokušao da bar deo sačuva od globalnog stradanja. Uostalom, istorija kaže da je on i posle Kosovskog boja nastavio da se odupire Osmanlijama koji ga zarobljavaju 1396. Bio je vladar Kosovske oblasti i najznačajnija politička figura Srbije poslednje dve decenije XIV veka. A kada sam se bavio tom ulogom, između ostalog, išao sam da vidim njegov portret na freskama u jednoj crkvi na Ohridu. Igrao je, pominje, Protu Mateju, Vajferta, razne strane ličnosti… I Sigmunda Frojda! - Uloga Frojda mi je bila glumačka poslastica prvog reda. Direktan partner u ulozi boga - izvrsni Gaga, Dragan Nikolić! Izuzetan Šmitov tekst u kome se Frojd - kao veliki ateista, a u trenutku procvata nacizma i u noći kada mu Gestapo odvodi ćerku - raspravlja s Bogom zamerajući mu što je dozvolio da se sve te strahote dešavaju. A Bog - koji je došao kod njega, kao najumnije glave toga vremena da ga pita šta se to i zašto s ljudima dešava - odgovara mu da je stvorio čoveka dajući mu slobodnu volju da bira i zlo i dobro. Frojd u usijanom raspoloženju čak i puca u njega, a onda se obrati prisutnima i zadovoljno kaže - promašio sam. Ta je predstava i u Ateljeu, na matičnoj sceni, i na brojnim gostovanjima uvek izazivala oduševljenje, čemu su naravno doprinosile i sjajne kolege Anđelika Simić u ulozi Frojdove ćerke, Andrija Milošević i potom Branislav Trifunović u ulozi naciste, a pre svih rediteljka Ljilja Todorović. Igrati ne samo takvu intelektualnu gromadu kakav je bio Frojd, nego biti deo čitave te situacije o kojoj komad, tj. predstava govori, a onda i atmosfere koju je donosilo svako izvođenje… ubrajam u svojevrsne privilegije. One možda i najvišeg reda koje izrastaju iz čudesne Šmitove rečenice - doduše nije iz tog komada, al’ ne mari koja glasi: ”Od sreće više sam voleo Ljubav”.

POP&Kultura 3

Teatar

foto: tanjug/sava radovanović

Skica za portret pozorišne 2020.

Kao i sve segmente života, i pozorište je u godini za nama obeležila pandemija virusa korona, odnosno mere koje su tim povodom uvođene i primenjivane. Tatjana Nježić Odlagani su i otkazivani festivali, premijere, izvođenja, predstave su se gledale onlajn... i da ne nabrajamo. Događaji, pojave... U tom i takvom kontekstu 65. Sterijino pozorje (26. septembra - 4. oktobra) u najboljem smislu obeležilo je teatarsku 2020. Svake godine selekcija manje ili više pobuđuje reakcije i polemike. I ove je. Slično je i sa nagradama. No, ostavimo to po strani. Prošlogodišnje Pozorje je svojom ukupnom atmosferom pokazalo i dokazalo, između ostalog, snažnu i istinsku potrebu za pozorištem, kao i njegovu sposobnost da se snagom umetnosti uhvati ukoštac sa presnim životom kakav god da je. Pretežno je obuhvatilo mlađe stvaraoce, a u tom smislu vrlo interesantnom i indikativnom čini se predstava “Ko je ubio Dženis Džoplin” Tijane Grumić u režiji Sonje Petrović (SNP I OPENS) koja je osvojila

nagradu publike. Sudbina legendarne rok pevačice biva zapravo i uporište i ishodište u kojima se prelama čitav spektar; od metaforičkog uobličenja krizne tačke (svake) moderne i/ili izgubljene generacije, preko potrage za ličnim identitetom unutar ili uprkos društvenih normi i pitanja da li je Dženis ubio (društveni) kontekst, heroin, sopstvena neponovljiva harizma i dar, pa nadalje... pozorišno ubedljivim jezikom ispričana je priča o njenom životu (koji je i naše ogledalo) uz živu muziku, dve Dženis (glumački i vokalno sjajne Bojana Milovanović i Sonja Isailović)… Mlade autorke Tijana Grumić i Sonja Petrović su rekle da je jedna od uporišnih tačaka rečenica Dž. Džoplin da je sloboda druga reč za situaciju u kojoj nemamo šta da izgubimo. Dopustimo li da bi dah predstave možda mogao biti i generacijski, reč je o nečemu što budi nadu. Kao što je Dženis stasavala u svom, i autorke su, htele ili ne htele, u svom tj. našem kontekstu sve jače rijaliti i etike i estetike, silikonske tzv. lepote, korporativno-konkursno-projektne kulture kojima kada se pridodaju esnafske kuhinje čini se da kamen na kamenu ostati neće... ukratko, kastrirajućim okolnostima koje nisu pale s neba, već su tu, i dalje ra-

stu, pristajanjem. A sudeći po predstavi, poneo ih je snažni, iskreni bunt, posvećen (umesto manipulativnog) odnos prema stvaralaštvu, pravi, snažni, harizmatični, životni elan vital... Takođe u najboljem smislu teatarsku 2020. obeležilo je i Beogradsko dramsko pozorište, uz koje neretko ide i odrednica - teatarski bum. I kvantitetom i kvalitetom, kao i rešenošću da se izbori s čime god treba, na očigledno zadovoljstvo i publike i stvaralaca, obogatilo je na razne načine ovdašnji pozorišni život. Nažalost, godinu za nama obeležila je oštroj kritici podložna smena Milene Minje Bogavac sa mesta direktora Šabačkog pozorišta, kao i razni, najkraće rečeno, progoni renomiranih umetnika motivisani neumetničkim razlozima. O smrti nećemo…

Predstave

U prošlogodišnjoj produkciji među najbolje se svakako ubrajaju (po redosledu izvođenja premijera) sledeće tri predstave: “Putujuće pozorište Šopalović” JDP, “Upotreba čoveka” i “Čitač” Beogradskog dramskog pozorišta. Premijerno izvedena 8. marta, odnosno pred proglašavanje izbijanja pandemije, predstava ”Putujuće pozorište Šopalović” (Ljubomir

foto: tanjug/sava radovanović

foto: Promo

U prošlogodišnjoj produkciji među najbolje se svakako ubrajaju (po redosledu izvođenja premijera) sledeće tri predstave: “Putujuće pozorište Šopalović” JDP, (gore) “Upotreba čoveka” (levo) i “Čitač” Beogradskog dramskog pozorišta (dole)

Simović, Jagoš Marković) , kroz poznatu priču o putujućoj trupi koja usred Drugog svetskog rata stiže u Užice, ispostavila se i kao, snažnim pozorišnim volumenom dočarana, duboka studija i čudesna poema o odnosu umetnosti i čoveka. Na festivalu “Novi tvrđava teatar” 4. septembra bila je premijera predstave “Upotreba čoveka” koju je po delu Aleksandra Tišme (dramatizacija Fedor Šili) režirao Boris Lješević (koprodukcija festivala, Novosadskog pozorišta/ Újvidéki Színház, Budva grad teatra i East West centra Sarajevo). Uzbudljiva, pozorišno zanosna i potresna priča - u čijem je središtu Jevrejka Vera (izvrsna Emina Elor) i njena sudbina u vreme nacizma kroz koju se prelama spektar tema i dilema čija je vezivna nit kako kontekst satire i proždire ljude koji, pak, na ovaj ili onaj način, hteli to ili ne, doprinose istom tom kontekstu... Da nije bilo korone, bila bi

i ranije, a ovako 24. oktobra premijerno je na sceni “Olivera i Rade Marković” Beogradskog dramskog pozorišta odigrana svake hvale vredna predstava “Čitač” Bernharda Šlinka u režiji Borisa Lješevića, sa odličnim Mirjanom Karanović i Markom Grabežom u glavnim ulogama. Rađena na osnovu čuvenog romana, u svojoj slojevitosti izvrsnim pozorišnim jezikom i snagom umetnosti, između ostalog, otvara pitanje odgovornosti (svoje, tuđe, generacijske), kao i šta (ne) znači statirati u burnim društvenim vremenima… Hteo to čovek ili ne hteo, suočavanje je nužno. I kad se izbegava, i kada se zatvaraju oči, posledice su tu. I ono što smo uradili i što nismo uradili, deo je nas, naših života, deo odgovornosti. Ako bi ovima dodali još tri predstave, bile bi to gorepomenuta “Ko je ubio Dženis Džoplin”, zatim “Dabogda te majka rodila” Ateljea 212 i “Ružni, prljavi, zli” Beogradskog dramskog.

4 POP&Kultura

Izložba

Hoću Stevu, a drugog neću! foto: snežana krstić

Učitelj je bio očaran, kako talentom i lepotom svoje mlade učenice, tako i činjenicom da dolazi iz porodice čuvenog književnika i političara. Oženio ju je kada je imala 16 godina i od tada ovaj umetnički par postaje stub kulturnog i društvenog života u Srbiji tokom druge polovine 19. veka. Neven Džodan Stevan Todorović i Poleksija su se prvi put upoznali kada je ona imala 10 godina i kada je Steva portretisao njenog oca, čuvenog Matiju Bana, nju i njenu sestru. Kasnije je Poleksija, nakon Jovana Deroka koji je bio njen prvi profesor crtanja, otišla kod Steve u školu da je on uči crtanju. “A kada sam Stevu zavolela, imala sam 16 godina, a on 33. Venčali smo se u Beogradu 1864. Na bogatstvo nismo mislili. Došla tako neka spahinica iz Bačke da me prosi za svog sina. Govorili su mi o bogatstvu, ali ja sam rekla hoću Stevu, a drugog neću!“, ispričala je Poleksija decenijama kasnije u jednom intervjuu za „Vreme“. Njihov bračni odnos i umetnost koju su zajedno stvarali tema su interesantne izložbe “Poleksija, volim vas” koja može da se pogleda u Domu Jevrema Grujića. Iako Steva Todorović spada među najplodnije slikare romantizma u našoj zemlji sa naslikanih više od 30 istorijskih kompozicija, 300 portreta i oko 700 ikona, te je nezamenljiv hroničar beogradskog društva svog vremena, ova izložba nije posvećena njegovim poznatim delima, već predstavlja spoj Stevinog i Poleksijinog slikarstva (naravno Poleksijino je zastupljeno u mnogo manjoj meri jer njenih dela i nema toliko), sa akcentom na odnos dva umetnika, način njihovog rada, međusobno podržavanje i razumevanje. Steva Todorović je bio pravi predstavnik mladog srpskog intelektualca druge polovine 19. veka u Srbiji. Skoro da nema oblasti društvenog, kulturnog i umetničkog delovanja, počev od muzike, teatra, sporta, zatim preko primenjenog stvaralaštva, pedagogije do slikarstva, čak i restauracije slika, u kojima on nije ostavio dubok, najčešće pionirski važan i stoga neizbrisiv trag. - Iz njegove autobiografije se vidi da je bio čovek koji je najviše držao do odnosa sa ljudima. Voleo je svoje učenike, često su njegove škole bile u potpunosti besplatne, želeo je da ih nauči, da im prenese znanje i tadašnji učenici, kasnije kulturni radnici kao Čeda Mijatović, za jedan od jubileja je napisao da Steva nije ni mogao da pretpostavi koliko je on njima značio, koliko ih je naučio i koliko je on njima drug bio, te da im je bio mnogo više od učitelja. A svojoj Poleksiji je često tepao “Police moja” i u potpisu pisama je pisao: “Tvoj voljeni muž. Ljubi mi naše švrće” - uvodi nas u priču autorka postavke Ružica Opačić. Steva i Poleksija su na svoje bračno putovanje otišli u Italiju, gde su dobili dozvolu upravnika galerija Ufici i Piti da u samoj galeriji reprodukuju dela starih majstora i da na taj način uče. - Tu je zapravo Poleksija dobila jedinstvenu priliku da kao žena kojoj nije bilo dostupno akademsko obrazovanje, u tom smislu u kojem ga je Steva imao, da može od svog supruga, gledajući dela starih majstora, da uči to akademsko slikarstvo. Kasnije se i vidi kako njeno slikarstvo napreduje. Ona je čak u jednom intervjuu i rekla da je ona volela da pomaže Stevi, da je najviše radila detalje i draperiju. To se najbolje može videti na ženskim portretima koje je radila, koliko je pažnje posvećivala detaljima na nošnjama, balskim ili gradskim haljinama tog

Pored portreta, na izložbi su izloženi predmeti za mačevanje, dokumenta i fotografije ikonostasa

Izložba “Poleksija, volim vas” može da se pogleda u Domu Jevrema Grujića do kraja marta. Među delima je i autoportret Stevana Todorovića (levo)

Slika “Portret devojke u narodnoj nošnji” Poleksije Todorović (gore) na neki način je simbol ove izložbe

vremena. Dok je Steva više pažnje posvećivao licu u rukama osoba koje je portretisao - kaže naša sagovornica. Slika “Portret devojke u narodnoj nošnji” na neki način je simbol ove izložbe jer je taj rad bio prvo pripisan Stevi Todoroviću, a tek kasnije se istaživanjem saznalo da je to u stvari radila Poleksija. - To je dokaz da ona akademski nimalo nije kaskala za svojim suprugom. Baš naprotiv. I u njenom slikarstvu se vidi taj napredak. Poleksija je bila i nastavnica crtanja u Višoj ženskoj školi i ona je jedina slikarka kod nas koja je sama oslikala ceo jedan ikonostas, kapelu Svete Natalije pri Višoj ženskoj školi koja, nažalost, danas više ne postoji - objašnjava Ružica Opačić. Od njenih pojedinačnih dela najviše je sačuvano veduta i pejzaža koji se nalaze u Narodnom muzeju u Beogradu, a ovde su izloženi portreti koje je radila, među kojima je i portret njenog oca, čuvenog Matije Bana. Značajno mesto na izložbi imaju i porteti Jevrema i Jelene Grujić i, naravno, poznati portret kraljice Natalije Obrenović koji su Stana, ćerka Jevrema Grujića, i njegov zet Stevan naručili od Steve Todorovića u znak velikog prijateljstva sa kraljevskim parom. - Interesantno je da su portreti Jevrema i Jelene impozantnih dimenzija iz 1888. godine bili izloženi na svetskoj izložbi u Parizu. U svojim memoarima Jevrem je i napisao kako su dobili dopis od Ministarstva kulture da će jedan mladi ugledni umetnik moći da izloži dela u Parizu, te da će biti izložena i ova dva portreta. Tako da je prvo pariska publika bila u prilici da vidi ove portrete sa spektakularnim ramovima - navodi koautor postavke Lazar Šećerović. Kada je u pitanju portret kraljice Natalije Obrenović, kod nas poznat i kao “srpska Mona Liza”, Lazar Šećerović ima običaj da kaže: - Možda Steva Todorović nije tako slavan kao Leonaro da Vinči, ali naša Mona Liza je mnogo lepša od one koja je stekla svetsku slavu - priča

POP&Kultura 5

Feljton (III) on sa osmehom. Među izloženim radovima je predložak monumentalne kompozicije “Postriženje Svetog Save” koji govori o istorijskom slikarstvu Steve Todorovića. Takođe, ne treba zaboraviti ni brojne ikonostase koje je radio, među kojima su ikonostas topčiderske crkve Svetog Petra i Pavla, zatim ikonostas Vaznesenjske crkve u Beogradu, ikonostas negotinske crkve, koje je radio sa Poleksijom. Pored toga što je Steva osnovao slikarsku školu ujedno i prvu pevačku školu, gde je decu učio i pevanju, on je osnovao i prvo gimnastičarsko društvo kod nas i na ovoj izložbi je predstavljena reprodukcija ulja na platnu “Prvo gimnastičarsko društvo u Srbiji”. - Interesantna priča za telovežbanije jeste da je tada to bilo zabranjeno jer su se roditelji plašili da će deca da im se povrede, čak je Steva više puta zbog toga dobijao tužbe - podseća kustoskinja. Na ovu temu može se videti i šta je Steva napisao u svojoj autobiografiji. Naime, jedna od tužbi koje je dobio je glasila: “Na tužbu roditelja da zavodite takvu igru u kojoj deca mogu slomiti noge i ruke, zabranjuje vam se dalji rad”. S obzirom na to da je Steva tada poznavao ministra prosvete Kostu Nikolajevića, odmah pošto mu je napisao jedno pismo, stigao je odgovor: “Molimo vas da nastavite rad telesnog vežbanja na korist podmladka”. Tako je Steva, bez sumnje što je uticao na razvoj kulture i umetnosti u Srbiji, uticao i na razvoj fizičke kulture kod nas. Kada je započinjao karijeru nakon studija u Beču i Minhenu, Steva se uz svog dobrog prijatelja Kornelija Stankovića približio i Beogradskom pevačkom društvu, čiji je član i bio. Bio je član i omladinskog pozorišta i jedan od zaslužnih za izgradnju Srpskog narodnog pozorišta. - Bio je vizionar u svemu. Za vreme jednog njegovog javnog časa, gde je bilo i mačevanja i pevanja i slikarstva, knez Mihailo Obrenović je uzeo Stevu za učitelja njegovom vanbračnom sinu Velimiru. Učio ga je mačevanju na dvoru, zatim je drugu decu koju je učio mačevanju dovodio na dvor, što se dopadalo knezu Mihailu. Kasnije je knez donirao i finansirao Stevino udruženje kako bi ono moglo da opstane pošto je umetnik često prodavao svoja dela kako bi mogao da finansira otkup prostora za svoje Prvo gimnastičarsko društvo - priča Ružica Opačić. Pored portreta, na izložbi su izloženi predmeti za mačevanje, dokumenta i fotografije ikonostasa. Ipak, nije sve u životu Steve i Poleksije Todorović bilo med i mleko. Par je prošao ratove, smrt dece, od kojih je samo jedno preživelo rano detinjstvo, bolesti, strah i neizvesnost koja ih prati... Uprkos svemu, starost su dočekali zajedno. Novine su tada pisale da „čika Steva i teta Poleksija“ znaju da ponekad s večeri, sporo, ruku podruku i „nežno supružnički“ prošetaju do hotela “Moskva”, gde za svojim stalnim stolom popiju šolju mleka i dugo, dugo razgovaraju... Steva Todorović umro je 22. maja 1925. u 93. godini života. Poslednje decenije provodio je uživajući u mnogobrojnim priznanjima i titulama koje su mu dodeljene. Na svoj sako okačio je orden Svetog Save, orden Belog orla, Karađorđevu zvedu... Poleksija je nadživela supruga za punih 14 godina. Ostala je veoma aktivna sve do smrti radeći kao profesor crtanja, član Književno-umetničke zajednice i Srpskog umetničkog udruženja, među čijim osnivačima je bila. Bavila se i humanitarnim radom. Posetioci izložbe “Poleksija, volim vas”, pored remek-dela Steve Todorovića iz Doma Jevrema Grujića, mogu uživati u delima ovog para koja dolaze iz: Galerije Matice srpske, Matice srpske, Srpske akademije nauka i umetnosti, Muzeja grada Beograda, Muzeja pozorišne umetnosti Srbije, Muzeja Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja, Narodnog muzeja Pančevo, Narodnog muzeja Smederevska Palanka i privatne kolekcije Mitić. Izložba je realizovana uz podršku Ministarstva kulture, a biće otvorena do 28. marta.

Ekskluzivno objavljujemo delove knjige “Dva su jahača prilazila. Život i smrt Džimija Hendriksa” (Laguna). Ovo je psihodelično i kaleidoskopsko istraživanje života i smrti Džimija Hendriksa i putovanje u mračno srce šezdesetih, iz pera Mika Vola, jednog od najpoznatijih britanskih muzičkih novinara, voditelja i pisaca. Knjigu je preveo Dejan Cukić.

Uvek iste maštarije Džimi kreše bele ribe, čoveče. Usred Njujorka! Kao da su najavili nestašicu! Bilo je nekih slatkih malih nevaljalica na turnejama i ranije, ali njih bi odvodio u klonju posle svirke i zaključavao vrata da niko od belaca ne vidi ili... „Znaš šta je dobro za tebe, dečko?“ Njih nikada ne bi odveo u autobus ili, ne daj bože, prošvercovao u motel. Stvari su postale manje napete na Istočnoj obali, pogotovu otkako su svi počeli da puštaju kose i pale se na Bitlse i Dilana. Tri Azijke su ga spopale na gomili jer su rekle da ima lice hinduističkog boga. Udate ženke su ga preklinjale da ih malo išamara. Posle Fejn, sledeća riba sa kojom je Džimi bio u ozbiljnom, dubokom fazonu, bila je šesnaestogodišnja pobegulja po imenu Dajana Karpenter. Dajana je bila riba na koju uvek naletiš na potezu oko 42. ulice do Tajms skvera: žrtva seksualnog zlostavljanja u detinjstvu, zbrisala je iz porodičnog doma na Srednjem zapadu i sada se kurvala po sobama što se izdaju na sat. Džimi ju je upoznao jedne večeri u restoranu na 52. ulici i dopala mu se. Bila je sa svojim makroom, ali Džimija je bolelo dupe. Nasmešio joj se i rekao da je „vrlo slatka“. Makro se sav nakostrešio i rekao mu da umukne, inače... Ostavio je jak utisak na Dajanu i kada su se ponovo sreli, ovaj put bez makroa, smuvali su se isto veče. Dajana je pričala da je Džimi bio toliko švorc da nije imao ni za hranu, posedovao je samo jednu tanku košulju i bio vrlo zadovoljan što im ona plaća obroke. Bez obzira na to što Džimi nije umeo da se zadrži samo na jednoj ribi, mrzeo je što se Dajana jebe sa drugim muškarcima, iako su je plaćali za to, a ona koristila novac da svog novog ljubavnika iz snova održi u životu na ulici. Dajana je bila još jedna tinejdžerka sa kožom boje čaja i Džimi je govorio da ga podseća na njegovu majku. Dajana je radila samo preko dana (lakše je izbeći hapšenje), pa je uveče dolazila na svirke. Bez obzira koliko je mušterija obradila tokom dana, ona i Džimi bi se kresnuli „dva ili tri puta svake noći“. Kao što je to radio i sa drugim ribama, Džimi je uveseljavao Dajanu pričama o svim divnim stvarima koje će joj kupiti kada postane slavan i bogat. Kao i sve ostale, i ona mu je poverovala. „Ako se ne obogatim i proslavim za godinu dana, poludeću“, rekao joj je on. Međutim, Džimiju je sve više smetalo Dajanino kurvanje. Kada se jedne noći vratio u hotel i zatekao jednog od njenih tipova kako je davi, potpuno je poludeo i izbacio lika iz sobe. Posle toga, nije je ostavljao na miru. Stalno joj je govorio da bi trebalo da prestane. Onda bi zahvalno prihvatio nekoliko dolara koje bi mu pružila. Nekoliko dana kasnije Dajana je uhapšena. Bacili su je u pritvor preko noći, a onda strpali u autobus za Srednji zapad, gde je još uvek živela njena porodica. Ipak, ona je bila lukavija i vratila se Džimiju nazad u Njujork za manje od četrdeset osam sati. Džimi je doživeo nervni slom kada je nestala. Mislio je da ju je neki tip ubio i bacio njeno telo u mračni sokak. Kada je Dajana otkrila da je u drugom stanju, Džimi je uleteo u totalno porodični fa-

zon i zahtevao da ona prestane sa šljakom. To divno deluje u knjigama i na filmovima, ali je beskorisno u realnom životu. Bez Dajaninih uličnih dolara bili su prinuđeni na krađu samo da bi preživeli. Međutim, Džimi nije bio profi lopov, pa se nije radilo o pljačkama ili provalama. Bile su to sitne krađe sa polica prodavnica otvorenih čitavu noć. Nekoliko puta umalo da ih uhvate. Kada ga je jedan poludeli vlasnik radnje jurio nekoliko blokova zgrada, razmahujući palicom za bejzbol, Džimi je najzad odustao. „Moram da promenim nešto. Ovo je sranje“, rekao je on. Znala je da je u pravu i... vratila se kurvanju njemu iza leđa. Međutim, Džimi je saznao i potpuno se izbezumio. Skinuo je svoj kožni kaiš i počeo da je šiba urlajući: „Kada ti kažem da nešto uradiš, poslušaj me!“ Uplašena da bi mogla izgubiti dete, Dajana se sklupčala na krevetu i prepustila udarcima. Iznenada, kao da je sobom grmeo glas Džimijevog oca Ala. „Pokazaću ti tvoga boga! Videćeš ti čija nana crnu vunu prede!“ Šta god to jebeno značilo. Bio je to kraj, mada su ostali još neko vreme zajedno. Dajana nije znala šta da radi. Brinula se za bebu i brinula u šta Džimi počinje da se pretvara. Kada je Dajanu, nedugo zatim, uhapsio pandur u civilu predstavljajući se kao mušterija i otkrio da je maloletna, stavljena je pred ultimatum: do tri godine zatvora ili još jedna karta za autobus prema kući i porodici. Dajana nije morala ni da razmišlja. Pametno je odabrala i zbrisala u vidu lastinog repa. Džimi i Dajana dobili su ćerkicu Tamiku, rođenu februara 1967. Pošto je Džimi neprekidno menjao prenoćišta, oni su izgubili vezu gotovo odmah pošto je Dajana napustila Njujork. Ne bi se reklo da se Džimi pretrgao od truda da joj se nađe pri ruci. U to vreme je i tako bio već u Londonu, tako da, jebiga, zar ne? U stvari, proći će godine pre nego što Džimi (sada Jimi, a ne Jimmy) uopšte prihvati da ima ćerku. [I nadalje] Džimi se uglavnom oslanjao na svoje devojke da mu pomognu da preživi. Na primer, prelepa šesnaestogodišnja Dženet Džejkobs. Ona će ubrzo postati pevačica devojačke grupe Kejk (Cake). Dženet je bila smeđokosa neiskvarena devojka koja će se kasnije udati za Krisa Vuda, člana grupe Trefik i umreti u trideset drugoj godini od posledica epileptičnog napada. Ona i Džimi će održavati povremenu vezu sve do njegove smrti, četiri godine kasnije. „Kada sam upoznala Džimija, posedovao je samo dva para pantalona, dve košulje i gitaru“, prisećala se ona 1972. „To je bilo sve što je imao. Ipak, predosećao je da će postati zvezda. ’Postaću veoma popularan’, rekao mi je jednom, a to je bilo pre nego što je upoznao Čaza. Rekao mi je: ’Dobićeš kakvu god odeću poželiš kada postanem velika zvezda.’ Zapisivao je adrese raznih butika i govorio: ’Kupiću ti ovo, i ono...’“ Džimi je proživljavao uvek iste maštarije, sa različitim mladim damama. „On je bio veoma osetljiva osoba i njegova stidljivost je bila iskrena. Mnogi kažu da mu je to bila poza, ali nije tačno. I uopšte nije bio glup. Pravio se glup ponekad, ali to je bila jedna od njegovih igrica da proveri koliko daleko ljudi mogu da idu u pokušajima da ga iskoriste.“ I Džimi je umeo da iskoristi druge.

6 POP&Kultura

Klasika Kako je izgledala muzička 2020. godina

Prisećajući se početka prethodne godine sve mi danas izgleda nestvarno i bajkovito... foto: promo Rossi fest.

Povodom 140-godišnjice najstarijeg jevrejskog hora na svetu - Hora „Braća Baruh“, održan je četvorodnevni „Rosi fest Beograd“

razmišljanja Branka Miljkovića („da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj?“) i da se zadivimo kolika je ljubav Rusa za Rusiju u kojoj Ivan Susanjin žrtvuje sopstveni život za domovinu. Krajem januara odgledala sam film o Pavarotiju, koji je sebe (u odnosu na oca) smatrao “tenorčićem“, mada je Karajan govorio da ima lepši glas i od Karuza.... Na koncertu Prvog beogradskog pevačkog društva (koji se ustaljeno događa 14. januara u Narodnom pozorištu) pratili smo raznovrsni umetnički program u kojem je hor veterana pod vođstvom Svetlane Vilić ispevao najlepši „Očenaš“ Josifa Marinkovića i srpsku himnu „Bože pravde“ Davorina Jenka, provlačeći kao refrenske zaključke prelepe horske numere Grečaninova, Isidora Bajića, kralja Nikole I Petrovića. Anđeoske glasove Dečjeg hora Prvog beogradskog pevačkog društva vodila je po vizantijskom napevu a kapela i sa podrškom instrumentalnog trija violončelistkinja prefinjenopg sluha i duha Radmila Knežević. Arno Gujon dirljivo je na srpskom jeziku izrazio saosećajnost prema našem narodu i patnicima na Kosovu, kojem su reči podrške i ljubavi uputili i ostali učesnici u programu. Na kraju su, pre završne reči prote Petra Lukića, združeni učesnici zapevali „Ovo je Srbija“.

Koncert za di-cu

Piše: Gordana Krajačić Prošle godine imali smo januar, februar i koronu! Stvari koje su do marta izgledale sasvim normalne - popiti kafu sa prijateljima, otići u bioskop ili u pozorište, praviti planove za letovanje - sve je zbrisala korona. Ne znam ko je izmislio „koronu“ za ovu zloslutnu bolest koja je odnela mnoge živote. Po Vujaklijinom rečniku, korona je venac, kruna; kod starih Grka i Rimljana bila je najviše odlikovanje koje se davalo pobednicima na utakmicama, zaslužnim građanima, vojskovođama i dr. Označavala je i svetiteljski sjaj; i beličastosjajan venac koji se vidi oko tamnog Mesečevog koluta za vreme totalnog pomračenja Sunca; takođe i opsadnu liniju vojske. U muzičkom

smislu korona je znak kojim se produžava trajanje nekog tona ili akorda i obično ih produžava za polovinu njihovog trajanja... Virus korona bio je nevidljivi vojskovođa koji nas je zatvorio u kuće i na neizvesno produžio trajanje oduzimajući nam ne samo naše male radosti, nego i nas same... Prisećajući se početka prethodne godine, sve mi danas izgleda nestvarno i bajkovito... Godinama unazad odlazila sam na Mokranjčev rođendan, u njegov rodni grad. Pošli smo kombijem preko Čestobrodice, koja je bila u snegu, prelepa, bleštavobela. U Negotinu su nas dočekali srdačni i dragi ljudi sa kojima smo posetili rodnu kuću najvećeg srpskog kompozitora, položili cveće, prisustvovali opelu, promociji novog broja časo-

pisa „Mokranjac“ i kratkom koncertu Gradskog hora koji vodi Svetlana Sravčenko i gitariste Nikole Jelačića, 21-godišnjeg studenta gitare na četvrtoj godini Fakulteta muzičke umetnosti, u klasi Aleksandra Hadži-Đorđevića u lirskom duhu koji je i svojevrsno obeležje mladog umetnika. Muzičari iz Irkutska (Gubernatorski simfonijski orkestar) na čelu sa maestrom izvanredne senzibilnosti Ilmarom Lapinšom otvorili su ovogodišnju sezonu u „Madlenijaumu“. Rusi su bajkovito ušli u Novu godinu uz muziku „Valcera cveća“ iz baleta „Krcko Oraščić“, sa blistavim intarzijama harfe i raskošnim dinamičkim valerima, zanosno pevajući o slobodi iz Borodinovog „Kneza Igora“ (ariju „O, dajte, dajte mi slobodu“), pobuđujući nas da se prisetimo

I umetnici iz Kine priredili su Novogodišnji koncert u Sava centru. Za mene je najinteresantniji deo njihovog programa bio Koncert za di-cu (kinesku flautu, koja je napravljena od bambusa sa osam rupa) - „Prazna planina“ broj 2 Guo Venđinga, a umetnik Vei Siđun pokazao je sve tehničke mogućnosti ovog tananog, a na momente reskog instrumenta i sopstveno umeće - nalik cvrkutanju oko jedne zamišljene ose, što me je podsetilo na vez dečje brojalice „Kolariću paniću“. Forma koncerta (po rasporedu tempa) bliska je baroknoj tzv. crkvenoj četvorostavačnoj sonati, ali je muzika osavremenjena, kitnjasta, dopadljiva. U finalnom (četvrtom) stavu umetnik je promenio instrument u neku vrstu kineskog pikola. Finsko-srpski pijanista Uki Ovaskainen interpretirao je u Galeriji SANU Betovenovu Klavirsku sonatu u B-duru opus 106 sa podnaslovom Hammerklavier sonata (koja je namenjena modernom klaviru sa čekićima), izuzetnu po grandioznosti proporcija, po gotovo simfonijskom razvijanju muzičkih ideja, po složenim tehničkim zahtevima koji se postavljaju izvođaču. Otuda je malo umetnika koji se

POP&Kultura 7

bini. Naslovljen je „Iz Novog sveta“, jer „muzički Kolumbo“ bio je zapravo Antonjin Dvoržak, koji je svojom maštovitom tonskom paletom otkrio svetu i lepotu američkih muzičkih motiva. U prvom delu koncerta čuli smo mladog pijanistu Lea Borisavljevića, u svojevrsnom „responzorijalnom pevanju“ sa orkestrom, u „Rapsodiji u plavom“ Džordža Geršvina, a u drugom Katarina Božić je dala svoje viđenje Dvoržakovog remek-dela, simfonije „Iz Novog sveta“. foto: milan ilić

Muzički kritičar

Finsko-srpski pijanista Uki Ovaskainen interpretirao je u Galeriji SANU Betovenovu Klavirsku sonatu u B-duru opus 106 sa podnaslovom Hammer klavier sonata

usuđuju da je sviraju, jer traje kao školski čas, a sjedinjuje u sebi i baroknu motoričnost i polifoniju sa pogledom unapred u romantizam. Šuman je bio posebno oduševljen laganim (trećim) stavom, stavom nebeske dužine, kako ga je nazvao. Čitava ova složena sonatna forma pravi je gigantski mikrokosmom među klavirskim sonatama ne samo Betovena, nego uopšte u pijanističkoj literaturi. Uki Ovaskainen svirao ju je u jednom dahu, bez pauza između stavova, mada su oni sasvim oprečni. Od gotovo fanfarskog početka, preko kratkog skerca i gotovo levitrantnog Adagia sostenuta, stigao je do burno uskovitlanog finala koje završava oblikom fuge.

Vasionska strast Lazine lirike

Povodom 140-godišnjice najstarijeg jevrejskog hora na svetu - Hora „Braća Baruh“, održan je četvorodnevni „Rosi fest Beograd“ od 25. do 28. januara, koji se završio koncertom na Sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta u Beogradu. Mladi i veoma talentovani dirigent Stefan Zekić, koji je i odličan pijanista, priredio je u finalnoj večeri festivala koncert sa delima izuzetne lepote,

Junački su se održali Festival klasične muzike „Vrnjci“ u Vrnjačkoj Banji i beogradski Bemus

napisanim po starozavetnim tekstovima u slavu Bogu, na sedam jezika, uspostavljajući dobar balans između ženskih i muških glasova. Uglavnom se radilo o jednostavnim strofičnim pesmama sa bujicama ukrasnih jubilusnih tonova, posebno „rascvetanih“ u napevu „Aleluja“, kroz četiri veka, od Salomona Rosija (u čiju slavu se i održava festival) do Luisa Levandovskog i Leonarda Bernštajna. Stefan Zekić je kao čarobnjak, „pomoću štapa i kanapa“ sa sintisajzerom (umesto orgulja), jednom (umesto dve) harfe, preglasnim perkusionistom i muzikalnim violončelistom uspeo da dočara Bernštajnovu partituru najviše zahvaljujući dobro uvežbanom horu i sopstvenoj radinosti i muzikalnosti. U Narodnom pozorištu u Beogradu obeležen rođendan Laze Kostića, prvog prevodioca Šekspira kod nas (tim povodom Hor Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“ iz Novog Sada izveo je „Odu Šekspiru“ po tekstu Laze Kostića i muzici Milorada Đurića). U muzičkom delu programa ovaj hor izveo je i „Gungulice“ Dušana Radića i vokalistički kolaž najpopularnijih orkestarskih i operskih numera „Name that tune“ Grejstona Ajvza. Čuli smo i frulaša Janka Lukića, najta-

lentovanijeg đaka i sledbenika legendarnog Bore Dugića, uz podsećanje da je i vladika Nikolaj voleo da svira na ovom instrumentu, prenoseći svojim efemernim zvukom zanosnu i bezumnu vanvremensku i vasionsku strast Lazine lirike.

Ansambl “Renesans”

Već više od pola veka ansambl „Renesans“ predano i posvećeno prenosi lepotu („mračnog“) srednjeg veka i renesanse. U njihovom sastavu smenjivali su se razni vokalni i instrumentalni umetnici, ali je od početka do današnjih dana duša i kičma ansambla umetnik ogromnog elana i znanja, flautista i krumhornista Ljubomir Dimitrijević, koji je generacijama prenosio ne samo svoje čudesno umeće nego i ljubav za muziku. Ovoga puta sa grupom vernih saradnika (Zoran Kostadinović, Žorž Grujić, Darko Karajić, Srđan Stanić, Aleksandar Jovan Krstić, Andrija Sagić) i sa kontratenorom izuzetne rečitosti Predragom Đokovićem predstavio je muziku „Od Notr Dama do Versaja“, u duhu epoha, u umerenim tempima, a sa neumerenim emocijama koje su u ove numere utkane. Maštoviti su u korišćenju instrumen-

talnih ritornela, muziciraju sa žarom i energijom kao da im je tek dvadesetak godina (a toliko su imali kada su osnovali „Renesans“). Ne teže glasnosti, brzini, glamuru, nego službi gospodarici muzici! Događalo se da su prepodnevni koncerti u Kolarčevoj zadužbini kvalitetniji od večernjih. Takav slučaj bio je i na nedeljnom koncertu prvog martovskog dana kada se čuo kamerni orkestar „Amoroso“ iz Leskovca sa dugogodišnjom pouzdanom „koncert-majstoricom“ Majom Cakić, mladim solistima iz Niša i sa Jovanom Bogosavljevićem, našim proslavljenim violinistom koji je nastupao širom sveta, ovoga puta u ulozi dirigenta. Enormnu muzikalnost nasledio je od oca (Dragutina Bogosavljevića, višegodišnjeg koncertmajstora Simfonijskog orkestra RTS) i to je pokazao i kao kompozitor i kao solista interpretirajući najsloženija violinska dela, ali i partiture tanga. Otvoren za nove izazove ovaj redovni profesor Univerziteta u Nišu pokazao se i kao izvrstan dirigent. Posebnu pohvalu zaslužuje i Kamerni orkestar „Amoroso“ koji godinama opstaje i nudi muzičku lepotu žiteljima Leskovca predanim radom i entuzijazmom svojih članova. Pijanista enormne muzikalnosti i individualnosti Vladimir Gligorić priredio je koncert u Akademiji nauka sa delima bečkih klasičara i beogradskih kompozitora srednje generacije. Čuli smo najpre najstarijeg među njima, „oca simfonije“ Jozefa Hajdna i Mocartovu Sonatu u D-duru KV 311. U drugom delu programa slušali smo dela domaćih autora - akademika Ivana Jevtića i Vlastimira Trajkovića, rođenih iste godine (1947) i u istom „belom gradu“. Zanimljivo koncipiran program čuo se na koncertu Umetničkog ansambla Vojske Srbije i dirigentkinje Katarine Božić u Kolarčevoj zaduž-

Posle muzičko-scenskog performansa „Muzički kritičar“, koji je napisao i osmislio Aleksej Igudesman, shvatila sam koliko smo svi mi koji se u Srbiji bavimo ovim poslom dobronamerni, a opet kako se i nama i o našim pisanjima oštro sudi, jer izvođači kada vas zovu na svoje koncerte ili predstave očekuju od vas SAMO pohvale. Ma mi smo, prema onom što se čulo u završnoj večeri 48. Festa u Kombank dvorani prava „mala deca“! Doduše, mi uglavnom pišemo o izvođačima, retko o kompozitorima, a težište ovog performansa bilo je upravo na autorima i to onim veličanstvenim, koji već decenijama izazivaju samo naše najdublje divljenje! Na kraju autor „Muzičkog kritičara“ je (ipak) zaključio: „Ono što ne možemo da osporimo muzičkim kritičarima je činjenica da su oni pisci. Drugim rečima, da su bolji ili lošiji majstori pisane reči. Mnoge muzičke kritike, bilo da su pozitivne ili otrovne, same su po sebi mala umetnička dela, nezavisno od zaključaka koje iznose. Ne postoje pogrešne ili ispravne kritike, samo one koje su dobro ili ne tako dobro napisane. Čak su se i veliki pisci poput Bernarda Šoa povremeno uživljavali u ulogu kritičara, dokazujući da su i kritičari sami po sebi umetnici. A to, posledično, znači da su i oni podložni kritici. Ali, umesto da ih kritikujemo, odlučili smo da ih slavimo, na najzabavniji i najpodrugljiviji način. Da budem pošten, želeo bih svim kritičarima koje včeras predstavljamo da dodelim tri zvezdice zato što su mi omogućili da stvorim ‘Muzičkog kritičara’.“ Posle je došla korona... Većina festivala je otkazana, junački su se održali Festival klasične muzike „Vrnjci“ u Vrnjačkoj Banji i beogradski Bemus. Emitovane su predstave i koncerti onlajn, ali to je (kao i nastava u školama koja na isti način teče) nešto drugo. Vaš muzički kritičar vratiće se pisanju o muzičkim događanjima kada primi vakcinu; dotle će pisati o kućama kompozitora koje je posetila pre ove pošasti!

Utorak 19. januar 2021. Blic broj 8582 www.blic.rs

POP&Kultura Voja Brajović za „Blic“

foto: dejan briza

Tatjana Nježić

Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić Email: kultura@ringier.rs

R’n’R Nikola Džoni Ranković sa Žikom Jelićem

„Terao po svom” bez pola srca, ali je „Važno šta ostaje” i pored epidemije Možda je zarobljen na kauču, jer bi ga svako izlaganje kontaktima tokom epidemije korona virusa životno ugrozilo, ali on ne prestaje da stvara. I kao što je gitarom sve zdravstvene probleme svog detinjstva preokrenuo u svoju korist, tako i sada čini Nikola Džoni Ranković (16), najmlađi rok autor u Srbiji.

Predrag Vujanac Džoni je, zaista, čudo. Rođen tako da praktično živi sa polovinom srca zbog otvorene srčane šupljine i suženom plućnom arterijom, veći deo detinjstva proveo je u bolnici, a posle druge operacije dobio je dijabetes. Zbog takvog zdravstvenog stanja već deset meseci ne izlazi iz svog stana. Ali, kao što ni sve ono što ga prati od rođenja nije ga sprečilo da stvara muziku, tako ni korona virus nije uspeo da ga zaustavi u “rokenrol življenju”. Od izdavanja prvog albuma „Teram po svom“ 2016. čime se, kao 12-godišnjak, upisao u istoriju kao najmlađi kompletan autor jednog rok albuma, mnogo toga se izdešavalo u Džonijevom životu. Najpre i po njegovo zdravlje najvažnije - ugra-

đen mu je pejsmejker čime mu je hirurg George E. Sarris treći put podario novi ritam života i sa svojim timom, u kome su mu asistenti hirurzi gitarista i di-džej, pejsmejker podesio tako da uvek radi kao sat, čak i kada je Džoni na bini. Što se tiče školovanja, 2018. je upisao Srednju školu za informacione tehnologije ITHS na smeru za multimedije, u kojoj je apsolutni petičar! - U muzičkom smislu, tu je saradnja sa Žikom Jelićem na singlu „Harley, Les Paul i rock’n’roll“ 2017, singl „Važno je samo šta ostaje“ 2019, priprema albuma čije objavljivanje očekujemo ove godine, dva singla „We’re all the same“ i „Gospodin Crni leptir“ izdata u jeku ove pandemije, a prethodno koncerti na velikim festivalima poput Beer Festa i Zaječarske gitarijade,

te prvi samostalni koncert sa mojim bendom „The Churlians“, koncert u čast Laze Ristovskog u Sava centru i mnogi drugi. Bilo je i internacionalnih uspeha, kao što su plasman u polufinale UK Songwriting Contesta sa pesmom i spotom „Strah“, ili to što sam se našao u spotu za pesmu jednog od najvećih svetskih autora Marka Cawleya, koji je između ostalog pravio pesme za umetnike kao što su Tina Turner, Joe Cocker, Chaka Khan i Diana Ross – priča Džoni, nosilac nagrade Exit Youth Hero za svoj humanitarni rad. Iako je još od marta prošle godine, kada je epidemija korona virusa počela, zbog svog kompleksnog zdravstvenog stanja u samoizolaciji, Džoni ne prestaje da stvara, čim mu se završi školska onlajn nastava. - Bez obzira na to što ne mogu da izađem iz stana, nije mi nijednog trenutka dosadno. Komponujem muziku, čak sam počeo da se zanimam za filmsku i muziku za igrice, jako puno čitam, pratim predavanja i vebinare vezane za stvari koje me interesuju... Ono što mi predstavlja najveću poteškoću jeste činjenica da ne mogu da idem na lekarske preglede, koje u normalnim okolnostima imam često, te nije toliko jednostavno pratiti zdravstveno stanje, izmenu terapije i slično kada ste sa lekarima na vezi isključivo putem mejla ili telefonskih poziva. Najviše mi, naravno, nedostaju probe i koncerti sa bendom „The Churlians“. Razmena energije između svirača na bini, a potom prenošenje te energije publici koju ona ponovo vraća izvođačima je osećaj koji se ne može doživeti sviranjem na kauču – kaže najmlađi rok autor u Srbiji. Iako, dakle, kreativno vezan za svoj kauč u najvećem delu prošle godine, Džoni je objavljivanjem dve nove pesme ostao produktivan. Za ovu godinu, kako kaže, pun je planova i očekivanja. - Za početak, izdanje novog CD-a i LPa „Važno je samo šta ostaje“ za PGP RTS na kome sam vredno radio. Na njemu će biti nekoliko novih pesama, uz nešto starih. Istovremeno pripremam i album na engleskom za koji već imam neke gotove pesme. Obavljam i završne pripreme za upis na Britansko-irski institut moderne muzike u Berlinu, gde ću studije početi 2022. godine – najavljuje Džoni. Potpuno vedar i apsolutno optimističan, bez obzira na to koliko još dugo zbog epidemije neće moći da izađe iz svog doma i bude pred publikom, Nikola zaključuje „da smo svi zajedno u istoj situaciji i istom problemu, ali mi se čini da se ne borimo svi zajedno istim snagama za rešenje“. - Sve poruke koje bih mogao da kažem zapravo se nalaze u mojim pesmama. Čuvajte sebe, svoje najbliže, širite ljubav i činite dobra dela čak i kada niko neće saznati da ste ih učinili upravo vi, zato što je to ono što za vama ostaje večno, zato je „Važno samo šta ostaje“ – poručuje Džoni.