Utorak 3. novembar 2020. Blic broj 8509 www.blic.rs
POP&Kultura Tihomir Stanić tragom Pikasa i druge priče
Najviše o teškom položaju i nebrizi o kulturnim vrednostima pričaju oni koji su ogrezli u komercijalnom kiču
foto: snežana krstić
Moji kritičari kažu da ja crtam kao dete. Kao dete sam crtao kao Rafael, a onda sam proveo ceo život učeći da crtam kao dete - replika je iz komada „Jedan Pikaso“ Dž. Hačera koju izgovara slavni slikar u izvrsnom tumačenju Tihomira Stanića
2 POP&Kultura
Naslovna Premijera u režiji Erola Kadića je u Atelju 212, podsetimo, bila 25. oktobra, predstava je pobudila pohvale i publike i kritike, a, ukratko, oslonivši se na faktografiju Hačer je napisao komad u kome kroz susret Pikasa i mlade nacistkinje gospođice Fišer (ubedljiva Sofija Juričan) u okupiranom Parizu preispituje odnos umetnosti i politike, umetnika i vlasti, rata i umetničkog stvaralaštva... Veliki glumac Tihomir Stanić ima zanimljivu osobinu - uvek, sa malo ili nimalo šminke, na neki način, liči na istorijsku ličnost koju igra. A igrao ih je, znamo, podosta; od Andrića, preko Obrenovića pa nadalje. Pikasa je otelotvorio inspirativno, ubedljivo, punokrvno... U izjavama za medije povodom premijere, između ostalog, govorio je da su ga neke replike, stavovi, izrečeno i neizrečeno, i lično intrigirali. Na pitanje „Blica“ da beležeći njegove prve asocijacije i/ili razmišljanja - prokrstarimo, na preskokce, tragom reči Pabla Pikasa i pomalo gđice Fišer, iz pera Dž. Hačera, reagovao je osmehnuvši se, a potom rekavši: “Zanimljivo, da pokušamo“...
Gospođica Fišer: Ja mislim da je to (Gernika) remek-delo. A šta je postigla? Je li spasla ijedan život? Je li zaustavila rat? Ko je pobedio u Španiji? Ko pobeđuje sada? Nikada nije postojalo vreme u svetu kada je umetnost manje vredela nego u ovom trenutku. Umetnost nema nikakve težine naspram politike, stvarne politike, na ulicama, u vazduhu… - Ali ipak čini ovaj svet lepšim i bar za trenutak daje smisao životu.
Tihomir Stanić kao Pikaso i gospođica Fišer (Sofija Juričan) u predstavi Ateljea 212 “Jedan Pikaso“ Dž. Hačera, u režiji Erola Kadića
Advokat Fila
foto: boško đorđević
Tatjana Nježić
Dok me ne ubije
Gospođica Fišer: Biste li vi mogli kopirati Mona Lizu? Pikaso: Da, ali je nikad ne biste prepoznali. - Opet mi se desilo. Video sam slike sa plakata naše predstave i vidim ličim na Pikasa. Uglavnom uspevam. Pikaso: Uvek sam bio dobar. Moji kritičari kažu da ja crtam kao dete. Kao dete sam crtao kao Rafael, a onda sam proveo ceo život učeći da crtam kao dete. - Uvek sam igrao ovako kako igram sad. Neki su tvrdili da sam dobar u pozorištu a da ne umem da igram na televiziji i filmu. Ili je možda bilo obrnuto, ne znam. A ja ceo život igram isto. Pikaso: Niko me nije učio da slikam! Moj otac je bio akademski slikar. Ja sam u sedamnaestoj slikao kurve pa on nije bio zadovoljan mnome. Ne znam zašto, on me odveo u prvi bordel. - Davno mi je jedan ugledni profesor režije rekao „ubiće vas eklektika”. Igrao sam Eshilovog “Oresta” u Narodnom pozorištu i Fejdoovog “Magarca” na Terazijama istovremeno. I nastavio sam tako pa makar me i ubili, jer me mnogo više od “pravljenja karijere” zanimalo i zanima da igram, da se igram i iskušavam slobodu sopstvenog izraza, transformacije i stepena uverljivosti u raznim žanrovima. Tako sam istovremeno igrao Žiću u “Kamiondžijama” i Pikasa u Ateljeu. I to me raduje i olakšava mi i čini život lepšim. Dok me ne ubije! Gospođica Fišer: To me uvek fasciniralo kod umetnika. Sve vreme govorite o tome kako je
umetnost važna, a kad zapadnete u nevolje - ne bavim se politikom. - Svi ljudi, ne samo umetnici, a oni pogotovo, naviknuti na iluziju koju je socijalističko društvo stvaralo predstavom da drugovi rukovodioci brinu o njima, zaboravljaju da sami svojim izborima kreiraju opšte stanje u društvu. Najviše o teškom položaju i nebrizi o kulturnim vrednostima pričaju oni koji su ogrezli u komercijalnom kiču. Plašim se da ne postanem jedan od njih…
Ali, ipak...
Pikaso: Celog života mi dolaze i govore: „Naslikajte plakat, Pikaso!”, „Naslikajte naše proteste, Pikaso”. Ja odbijam! (…) Zato što ne želim da stavljam svoje ime na lošu umetnost! Najgora umetnost na svetu je politička! Dolaze mi, pre Prvog rata - anarhisti, pre ovog rata - komunisti, ali ja se njima ne pridružujem! Ne posuđujem ja svoje ime nikakvom cilju! Ja ništa od njih ne tražim, zašto bi oni tražili nešto od mene?!
- Iako to ne postoji, mislim politička umetnost. Jer jedno isključuje drugo u krajnjem skoru, tj. ako je politička onda nije umetnost nego propaganda. Gđica Fišer: Šta ste vi uradili za Španiju? Pikaso: Naslikao sam Gerniku! Znate li vi kakav je osećaj sedeti u Parizu i gledati vlastitu zemlju u ratu? Španska republika se borila protiv fašizma i pobedila u toj borbi. A sa druge strane, mali Franko sa svojom šačicom gangstera zaglavljenih u blatu. I vi mislite, možda, možda će ovaj put dobro pobediti. Onda Franko sklopi dogovor sa svojim prijateljem Hitlerom. Hitler hoće da vidi svoje nove vazdušne snage kako se uspešno bore. I tako, Hitler šalje svoje bombardere u Španiju da zbrišu jedan grad sa lica zemlje. Ne Madrid, ne Barselonu. A šta velite za lepu Gerniku? Šalje avione, baca bombe i grad postaje plamteća klanica. Dva sata i nema više grada. Da ste Španac u Parizu, vi biste plakali, da ste vojnik, vi biste se borili, da ste junak, vi biste poginuli, da ste
Uvek sam igrao ovako kako igram sad. Neki su tvrdili da sam dobar u pozorištu, a da ne umem da igram na televiziji i filmu. Ili je možda bilo obrnuto, ne znam. A ja ceo život igram isto
slikar - vi biste slikali! Majke, decu, konje, krike! Više se ponosim Gernikom nego bilo čim drugim što sam uradio u životu! - Producirao sam film “Top je bio vreo”. Uz ogromne žrtve. Niko nije hteo da ga prikaže. U Srbiji je imao osamsto gledalaca. Bio je u trci za kandidata za Oskara i izgubio od filma “Montevideo vidimo se”. Ipak sam ponosan, kada je pre dve godine distribuiran u Češkoj, stigle su izuzetno dobre kritike. Još uvek ni film ni serija od četiri epizode nisu prikazani na našim televizijama, ali verujem da će ga ljudi kad-tad gledati. Takođe, više od decenije sam pokušavao da snimim film “Mi smo iz Jasenovca”, i zbog toga sam i počeo da se bavim filmskom produkcijom. Pomoći i podrške, osim verbalne, nije bilo skoro niotkuda i baš kad je izgledalo da je sve uzalud, pojavio se Predrag Antonijević, ustupio sam mu svoj scenario. On i Nataša Drakulić su napisali drugi scenario i realizovali film “Dara iz Jasenovca”. Dakle, film je snimljen, uskoro će biti prikazan i njihov uspeh doživljavam i kao svoj. Kao i uspeh filma “Dnevnik Diane Budisavljević”, koji je uradila Dana Budisavljević sa svojim saradnicima. Gospođica Fišer: Tako ste šarmantni. Ja vas uhapsim, pretim vam, a vi želite znati šta ja mislim o jednoj od vaših slika?! - Ma to me uopšte ne zanima - kaže Pikaso. Možda je i iskren jer zna da je to velika slika. Ali nikad nije naodmet još koja reč hvale...
Napustivši replike iz komada krećemo, nakratko, i u neke druge priče. U osvrtu na činjenicu da je igrao brojne istorijske ličnosti nametnulo se pitanje da li se uloga Pikasa izdvaja na bilo koji način, u bilo kom smislu? - Svaki put - to sam davno shvatio - ograničim se na ono što je sadržano i ponuđeno u tekstu. Ta istorijska ličnost koju igram mora da funkcioniše pre svega kao dramski lik i jedino kad se u tome uspe onda je vredno pažnje. Sve drugo može da se naznači, a publika najčešće domašta i učita ono što o njima zna ili sluti. Tu je i nezaobilazna tema - korona. Pominjemo, između ostalog, kako je na zatvaranju Sterijinog pozorja Haris Pašović rekao da više od dve hiljade godina publika gleda glumce sa maskama, a sada glumci gledaju publiku s maskama… - Lepo je videti ozarena lica u publici. Ovako tek aplauz vas podseti da niste igrali sami za sebe u praznoj sali. Maske na glumcima su uvek imale neki izraz a ove sad su unisone, onespokojavaju i sve mi deluje tužno. Izbegavam i da pogledam u tom pravcu i neprijatno mi je. I razređeno gledalište onespokojava. Sve u svemu i nije neka zabava… Podsećam da je bio na snimanju kada sam ga pozvala za ovaj razgovor, a na pitanje šta snima, odnosno koju ulogu ili uloge igra, kaže: - Tog dana sam igrao advokata Filotu Filu u seriji “Velike advokatske odbrane”. Danas sam snimao film i seriju “Zlatni dečko”. Juče sam sa scenaristima radio na tekstu za film “Nobelovac”. Sutra već radim komediju “Radio Mileva”... Odmarao sam se u vreme vanrednog stanja... Upitan šta mu je ovih dana na javnoj sceni privuklo najviše pažnje, Tihomir Stanić veli: - Moja deca su uključena u akciju “Solidarna kuhinja”. Kuvaju i dele hranu beskućnicima. Solidarnost a ne milostinja. I mene su uključili pa pozivam i vaše čitaoce da malim donacijama ili volonterski pomognu ovu akciju mladih aktivista. O svemu mogu da se obaveste na adresi Solidarnakuhinja.org.
POP&Kultura 3
Knjiga
Ništa lakše nego razumeti seksualni život osobe koju nikad niste sreli Umetnost traje duže nego hirovi pojedinaca, porodični ponos, pravovernost društva; vreme je uvek na strani umetnosti - napisao je Džulijan Barns u knjizi “Čovek u crvenom kaputu”. Tatjana Nježić Delo je, u prevodu Zorana Paunovića, objavila “Geopoetika”, a na konferenciji za novinare održanoj nedavno, u Barnsovom duhu - na krovu “Podruma” (vinski restoran), o knjizi je govorila Jasna Novakov Sibinović rekavši, između ostalog, da ju je žanrovski teško odrediti, ali da je to možda ponajbolje uradio prevodilac napominjući da Barns ume da napiše roman čak i onda kada ga ne piše. Reč je o delu inspirisanom slikom jednog čoveka, a koje je i portret uzbudljivog vremena bel epoka u kome se ogleda i naše doba.
kova, između ostalog, daje i svojevrsan portret bel epoka, odnosno, kako su to kritičari istakli; Barnsova knjiga se proširuje u znalačku, zabavnu i lepo ilustrovanu raspravu o periodu između 1870. i 1914. godine.
Prvokacija platna
Godine 2015. Barns je u londonskoj Nacionalnoj galeriji video sliku “Doktor Pozi u svome domu” Džona Singera Sandženta (1881) i već po načinu na koji beleži svoje utiske o pokretu ruke, pozi, detaljima… jasno je da je to platno njemu, a on potom čitaocima otvorilo one čudesne putove u kojima prošlost nudi sadašnjosti svoje nove boje i sokove, dok ova, manje ili više (ne)voljno, ropće pod sopstvenim predrasudama. Krenuvši tragom dokumenata, uz ginekologa Pozija, Barns u prvom krugu za junake uzima Princa Edmon de Polinjaka i Grofa Rober de Monteskjua – Fezensaka. Nešto kasnije će to, manje ili više, postati i plejada velikana među kojima su Oskar Vajld, Sara Bernar, Marsel Prust, Malarme… - Umetnik nastoji da ostvari sličnost, ili neku njenu verziju, ili interpretaciju, koja bi portretisanu osobu učinila slavnom za života, upamćenom posle smrti, i možda u nekom posmatraču podstakla zanimanje nekoliko vekova kasnije. To zvuči sasvim jednostavno, a ponekad i jeste tako. Mene je Sardžentov portret privukao doktoru Poziju, probudio u meni radoznalost za njegov život i delo, podstakao da napišem ovu knjigu kaže Barns. Kroz uzbudljive i intrigantne priče, upečatljive i/ili pikantne detalje iz sudbina i života svojih tj. istorijskih li-
Slika “Doktor Pozi u svome domu” Džona Singera Sandženta (1881) bila je Barnsova inspiracija
“Bel epok je bilo doba velikog bogatstva bogatih, društvene moći aristokratije, neobuzdanog i složenog snobizma, bezglavih kolonijalnih ambicija, pokroviteljstva prema umetnicima, kao i dvoboja čija je nasilnost češće odražavala ličnu razdražljivost, nego povređenu čast. O Prvom svetskom ratu nema se šta naročito reći, osim da je zbrisao većinu pomenutih stvari”, napisao je.
Pogled u tuđi krevet
Razne su teme i dileme koje Barns, tako slojevito i pitko, otvara na stranicama ove knjige. Istorija kaže da je čovek u crvenom kaputu, odnosno zgodni dr Pozi bio ginekolog (ginekologiju je pretvarao u samostalnu disciplinu jer je ona bila samo ogranak medicine, objavio je 1890. dvotomno izdanje “Traktat o ginekologiji”), a pisac veliku pažnju posvećuje i seksualnosti, odnosno onome što se zbivalo u tuđim krevetima. - Seks je, međutim, područje u kome se samozavaravanje vrlo lako može predstaviti kao objektivna činjenica, a „surova iskrenost“ ne mora u nastojanjima da se razjasne događaji da bude ništa verovatnija od stidljive povučenosti ili sentimentalne melodramatičnosti. Oskar Vajld možda i jeste pozirao kao „somdomit“, no dokazi kojima raspolažemo navode na pretpostavku da je više voleo međunožja, te da u tehničkom smislu uopšte nije bio „somdomit“. Ne možemo znati. Sara Bernar bila je nimfomanka. O, da, a uz to je bila i nesposobna da doživi orgazam. Dok nije rešila ovaj problem uz pomoć genijalnog hirurškog implanta – o čemu je pouzdano posvedočio onaj „histerični dvolični ogovarač“ Žan Loran, da bi to potom bilo zapisano i u Dnevniku Edmona de Gonkura, čiji je stav prema ženama bio, najblaže
Zavodnici, Don Žuani i coureurs de femmes koje sam u životu sretao, svi do jednog su predsavljali potvrdu mudrog zapažanja Fransoa Morijaka izrečenog u njegovom romanu o književnoj ljubomori: „Što je više žena jedan muškarac upoznao, to je uprošćenija njegova predstava o ženskom rodu uopšte.“ Ta izreka, koja će uskoro navršiti sto godina, nije u međuvremenu izgubila mnogo od svoje istinitosti. Džulijan Barns
Barnsova knjiga se proširuje u znalačku, zabavnu i lepo ilustrovanu raspravu o periodu između 1870. i 1914. godine
rečeno, staromodan. Ne možemo znati - piše Barns. Potom, između ostalog, dodaje: - Rober de Monteskju bio je otvoreni homoseksualac, s tim što njegov biograf veruje da je bio odviše hladnokrvno probirljiv da bi se prepuštao svojim helenskim porivima, dok Pozijev biograf smatra da je ovaj možda bio impotentan još od oko 1884. godine, i da je takvo stanje ostalo trajno. Ne možemo znati. Pozi je uživao ugled „nepopravljivog zavodnika“, lekara koji je spavao sa svojim pacijentkinjama, i koji je, štaviše, konsultacije možda koristio kao predigru. Čuvao je sva pisma koja je dobio u toku seksualne karijere duge više od pola stoleća. Ipak, posle njegove smrti, gospođa Pozi naložila je svom sinu Žanu da sva ta pisma spali. Što znači da mnogo toga ne možemo znati. Kad je reč o neuspehu, ljubavnom neuspehu – zajedničkog života Pozijevih, imamo samo njegovo svedočenje. Šta je tačno Pozi podrazumevao pod „žustrom, bezmalo nasilnom radnjom“ na medenom mesecu? Kako je ona shvatila tu iznenadnu promenu u ponašanju u odnosu na Pozijeva udvaračka pisma? Da li je on tada počeo hladnokrvno da razmišlja o mogućnosti rastave? Ne možemo znati. Možemo o tome da nagađamo, uz priznanje da su naša nagađanja romansijerske prirode i da roman ima gotovo isto onoliko različitih oblika koliko i ljubav i seks.
Sličice iz čokoladica
Tema kojoj, u ispisanim
redovima i između njih, takođe posvećuje pažnju jeste odnos prošlosti i budućnosti… “Biografija je zbirka rupa nanizanih na jednu nit, i to ponajviše važi kad je reč o nečijem seksualnom i ljubavnom životu. Po nekima, ne postoji ništa lakše nego razumeti seksualni život osobe koju nikad niste sreli, a to postaje još lakše kad je dotična osoba predusretljivo mrtva; lako je posthumno upisati novu recku u beležnici poznatog zavodnika. Drugi opet pojednostavljuju stvari tvrdeći da su ljudske seksualne navike oduvek manje-više iste te da se razlikuje jedino stupanj licemerja i prikrivanja”, piše Barns. Na izvestan način apostrofira: “Šta je to što toliko podstiče sklonost sadašnjosti da sudi prošlosti? Sadašnjost se trajno odlikuje nekakvom neurotičnošću, zbog koje smatra sebe nadmoćnom u odnosu na prošlost, dok je isto vremeno mori bojazan da možda i nije tako. A iza toga vreba još jedno pitanje: koji nam to autoritet daje pravo da sudimo. Mi smo sadašnjost, a ono je prošlost: za većinu ljudi, to je najčešće dovoljno. A što se prošlost više udaljava, to smo više skloni da je posmatramo pojednostavljeno. Koliko god bile velike naše optužbe, ona nikad ne odgovara, već ostaje nema.” Knjiga sadrži rečite fotografije, a pored reprodukcija umetničkih dela, kroz celu knjigu pojavljuju portreti ličnosti koji su kolekcionarske sličice deljene u čokoladicama iz tog perioda.
4 POP&Kultura
Božidar Mandić Neven Džodan Božidar Mandić pre 50 godina započeo je svoju umetničku praksu kao deo novosadske avangardne scene, da bi 1977. osnovao ekološku komunu “Porodica bistrih potoka” u zaseoku Brezovica, podno planine Rudnik, gde i danas živi realnu utopiju baziranu na tri osnovna načela: ekologija, humanizam i kultura. Povodom pedesetogodišnjice od početka njegovog avangardnog rada na umetnosti, Muzej savremene umetnosti u Beogradu je nedavno organizovao hepening “Progonjena umetnost”. Tim povodom razgovarali smo sa Mandićem, koji je imao samo jednu molbu - da razgovor vodimo u prirodi ili najbliže tome, u jednom od beogradskih parkova. Tu je i njegova priča išla svojim, reklo bi se, prirodnim tokom. Živimo doba koje se može nazvati Duh bolesnog vremena. Nije ovo Edgar-Morenovsko vreme sedamdesetih godina, mada on ima 99 godina, a govori slično kao ja ili ja kao on, a to je borba za zdrav duh vremena, borba za umetnost, planetu i smisao života. To je danas diskreditovano i u filozofiji i u umetnosti, da ne govorim u ekonomiji i politici. Veoma je važno da ja kao umetnik koji 50 godina egzistiram u jednoj avangardnoj angažovanosti ne napuštam te primordijalne ideje, ne napuštam tu početnu tačku i da, eto, dosledno istrajavam, pre svega nastojeći da autentično mislim, delujem i imam svoju autentičnu misiju. Naravno, ona nije nasilna. Ona je jedna vrsta angažmana bez nasilja, ali sa paradigmatičkim osećajem da se danas svetu mogu ponuditi rešenja. To je, između ostalog: povratak ka umetnosti, pitanje civilizaciji stop. (Beket još 1920. dobija naredbu od Džojsa: Brzo klizimo nizbrdo. Viči stalno “stop!”. I Beket je to vikao u mnogim svojim tekstovima). Tako da je moja misija, biti mali, ali čovek koji ume da u ovom svetu 21. veka koji je već proglašen za vek bolesti, razluči šta je autentično, a šta je pseudo.
Duh bolesnog vremena
zurisani i već unapred znaju šta treba da prilagode, da adaptiraju u svoj angažman. Mene zanima upravo taj jedan buntovni kričući glas sveta nevinosti. Ja sam antipolitički angažovani intelektualac, ali sam angažovan civilizacijski, boreći se za pojedinca. Jednog čoveka ako spasim, moja misija je imala smisla. I ako jedan kvadratni metar spasem (kao što kod Beketa ima samo jedno drvo u “Čekajući Godoa”) biću smiseon i imaću rašta sam živeo.
Ja imam raščišćeno oko, retina mi je čista i mogu da gledam jednu sveopštu zagađenost i zlo, imam snagu da ne vidim iz civilizacijskog lavirinta nego iz rasterećenog sveta biljaka, vetra, kamenja, potoka, stabala, daždevnjaka, mrava koji još imaju osećaj za opstanak, kontinuitet čovečanstva tako da sam ja, uslovno rečeno, jedan esteta divljizma, filozof spontane i slobodne misli i nisam opterećen korupcijom, egzistencijom, novcem, ono što vidimo kao opterećenje savremenih intelektualaca, kaže Božidar Mandić.
U tom mislu, iz ugla u kome ja sad živim, a to je šuma, mislim da dolazi spas, za razliku od civilizacije koja sada nudi formatizovanu percepciju koja ljude stavlja u gulag, u logor, ali ne među zidine, nego ulazi u njihove mentalne svetove i prepoznajemo jednu vrstu takvog vremena koju istorija ne poznaje. Upravo zbog toga meni je važno da živim tu jednu izolovanost, distantnost iz koje čini mi se da bolje vidim svet nego oni koji žive u smogu, u buci, a ne mislim samo na fizičku zagađenost nego i na zagađenost filozofije, zatim tehnologije i psihoterapije koje danas dominiraju i zajedno su se spojile. Zato sada sve počinje od posledica, nema uzroka, nema izvora, nema toka... nego se kreće od toga da je sve već bolesno i da tu jedino možemo pronaći izlaz kroz lekove koji su gori od bolesti. Živimo u vremenu kome je potrebna reinterpretacija, morao da se vratimo na početak, da živimo sa elementarnim bićima, sa tim nevinim znanjima koja su jača i od kulturologije i od istorije, a pogotovo tehnika i nauka moraju danas da se pokaju. Bar jedan naučnik ako se pokaje to će biti šansa za ovaj svet da se spasi, jer oni guraju ovaj svet u propast. Samo moć provociraju, nikakav humanizam, nikakva čovečnost.
Spas od ropstva
Imam 70 godina, još me svet ne razume, to je moj najveći uspeh, Božidar Mandić
vladimir živojinović
Prosvećena izolovanost
Ovoga trenutka živeti prosvećenu izolovanost jeste spas upravo za taj pogled u civilizaciju i svet koji zaista ide u pogrešnom pravcu. Ja imam raščišćeno oko, retina mi je čista i mogu da gledam jednu sveopštu zagađenost i zlo, imam snagu da ne vidim iz civilizacijskog lavirinta nego iz rasterećenog sveta biljaka, vetra, kamenja, potoka, stabala, daždevnjaka, mrava koji još imaju osećaj za opstanak, kontinuitet čovečanstva tako da sam ja uslovno rečeno jedan esteta divljizma, filozof spontane i slobodne misli i nisam opterećen korupcijom, egzistencijom, novcem, ono što vidimo kao opterećenje savremenih intelektualaca. Mi čak danas imamo jednu situaciju, a to je da prvi put establišment ne zatvara intelektualce zato što su oni autocen-
Tehnika i nauka moraju da se pokaju
Već smo pričali o tome da u Evropi čoveka zovu podčovek. To je sramota. Prvi put je život gori od ropstva. I Mišel Uelbek kaže da u ovom trenutku ni potrošačko društvo nije toliko impresija, koliko želja da budeš rob, da te neko kupi i da si siguran, da ne misliš ništa u životu. Jedno okupatorsko stanje u kome se ti dobro osećaš jer si rob, 14 sati radiš, kupuješ, trošiš, koristiš opijate, ne misliš ništa... ima li veće sreće. Ja smatram da bi čovek ipak trebao da misli, treba da se vratimo istinskoj filozofiji koja je mudra i koja misli, a ne koja sprovodi i apologetski odobrava ovaj svet. Treba da se pobunimo protiv uslovno rečeno tehnologije i psihoterapije koja je danas broj jedan medicinska grana jer svi su oboleli i svi traže spas, gurue, šamane, nekog ko će ih voditi... Tako da prepoznajem jedno izgubljeno čovečanstvo i još izgubljenijeg čoveka. Mislim da je jedini spas u malim, izolovanim ćelijama, komunama, porodica-
ma, enklavama i da krenemo od malog i ne treba više da mislimo da svet može biti bolji nego onakav svet kakav ja želim - ja ga ostvarujem. Da budem iskren, ja za 44 godine u šumi nisam to izdao, a ni za 50 godina nisam izdao svoju estetiku koju sam započeo sa tom izložbom “Jedno veče zvano veče” u Tribini mladih. Sedamdesetih sam tek počeo da pišem, počeo sam da igram u pozorišnim predstavama, veoma radikalno avangardnim i ja to ne napuštam jer osnovni smisao svega toga jeste da nas ne porazi strah i da nam ne nametnu ropstvo, za koje kažu da je hrabrost i sloboda. Znači, danas imamo jednu perverznu inverziju u kojoj pogotovo korporativni kapitalizam koristi ne od A do B, nego od B do A. To je inverzija i naravno da svi stradaju. Najstravičnije je što se bogati ne snalaze. Ja bih jako bio srećan kada bih video bogate ljude da su srećni, da imaju smisao, nego nažalost, oni su u teškoj tragediji, u jednoj drami. Veliki broj bogataša izvrši samoubistvo, čitav život su nesrećni, opterećeni ciframa, umesto da se vrate dobroti, delenju..
Vreme u kome vlada nocebo
Sad ovo što se dešava sa koronom, moram da vam kažem da u prirodi niko ne zna da postoji epidemija. Mislim da kada bi se čovek vratio humanosti, kada bi ponovo počeo da čini dobra dela, da bi korona nestala. Svi virusi su tajne koje dolaze iz kosmosa, zagonetke koje najčešće dolaze kao vrsta opomene ili kazne naspram jednog čovečanstva koje živi u kalu, u neverovatnoj vrsti mržnje. Došli smo do vremena u kome nocebo vlada, u kome mnogo ljudi smatra da je legitimno biti zao, pokvaren i prost. Prostota, pokvarenost i pohlepa su tri elementa podsvesnog u čoveku po Frojdu, a mi danas imamo, iz Amerike je stigla, floskulu: “Pohlepa je dobra”. Mi vidimo jednog pohlepnog čoveka koji jede kao car Mida zlato, koji je ugojen, a 220 milijardi dolara se okrene na gojazne u Americi. Tako da moja teza da siromaštvo i glad mogu spasti svet deluje paradoksalno, ali paradoksalno na paradoks. Pa i svi lekari sad preporučuju glad, odnosno dijetu. Znači da se vratimo toj nepohlepnosti, negutanju, neotimanju, nelokanju, nego nekoj razmeni raspodele i bogatstva i kulturnog dejstva na ovom svetu. Tako da mislim da je velika stvar biti pojedinac i nositi odgovornost pojedinačnog primera, ali videćemo... i seme je malo, pa rodi po hiljadu novih semena. U vremenu smo kada moramo da se vratimo čistoj duhovnosti, da znamo šta je ispravno, a šta nije. Često one teze koje sam naučio od biljaka pogotovo prepoznajem u Edgaru Morenu, ovih dana sam pročitao knjigu od Hane Arent koja isto govori da je najvažnije da umemo da razlikujemo ispravno od neispravnog. Danas se mora ući u dubinu, moramo ući u isključi-
POP&Kultura 5
ve vrednosti, radikalnu estetiku u kojoj ne dozvolimo da nas poljulja šareni cunami u kojoj se niko više ne snalazi. Slušam umetnike, filozofe, svi su šizofreno rascepljeni između tržišta i filozofske vrednosti. Filozof ne treba da ima dilemu.
Biti dosledan
nisam nikada otimao, nisam prodavao dušu, pa ipak dolaze neke minimalne reference, refleksije... Da budem iskren, lepo je priznanje, ali primarno je to da mogu da stvaram, da me ne napuste ti jutarnji trenuci, kad ustanem u tri ujutro i pišem. Tada me šibaju rečenice i sam se začudim otkud im toliko lepote.
Avangarda nekad i sad
Velika je razlika kada sam ja počinjao i danas. Sad postoje termini neoavangarda, transavangarda, a ja ne poštujem te evropske teoretičare koji su to izmislili. Ja se bavim avangardom. I dalje rizikujem, ni sam ne znam šta stvaram, ali verujem u to što stvaram. Čini mi se da je neoavangarda prešla u jednu malo mekšu varijantu koja je u dosluhu sa establišmentom, sa institucijama, katalogizovanjem sa galerijama i tu se prepoznaje jedna estetika koja ne bode u oči nego stara jednu malo umrtvljeniju stvar. Mislim da mladi nemaju hrabrosti i trebalo bi da prvo vrate hrabrost pa onda da se bave avangardom. Oni se bave avangardom kao nekim konceptom u kojem pomalo vibriraju između dizajna, dekoracije, jednog lepog pristupa premazane stvarnosti ili stvaranja, koketirajući pomalo sa tim da to mora biti prihvaćeno, da ne rizikuju, da se ne bave nedeterminisanim oblicima nego da uđu u materiju i da 21 prvi vek pre svega iritiraju protestom, estetičkim ekscesima i buntom. Bilo bi dobro da mladi ljudi imaju više hrabrosti, a oni su već dosta napravljeni u nekoj vrsti koketiranja, dila sa onim što već ima postulat i odobrenje i pripada oportunosti. Recimo za mene je avangardan Plotin, pa Jakob Beme, Van Gog, Kazimir Maljevič, Džozef Bojs, Marsel Dišan, Džon Kejdž... Zna-
Bojana Janjić
Pod sloganom “Priroda umetnosti” Božidar Mandić je izveo program u Parku skulptura MSUB
Velika je razlika kada sam ja počinjao i danas. Sad postoje termini neoavangarda, transavangarda, a ja ne poštujem te evropske teoretičare koji su to izmislili či ljudi koji su rizikovali i prednjačili u epohama i vidi se da im se ta epoha koliko-toliko i odužila. Ono što ja radim teoretičari još uvek jako teško tumače i zato sam održao predavanje “Autori teoretičarima” da dođe do bolje komunikacije i korespodencije. Zašto ja izlažem kravlju balegu, neobrađeno kamenje, krive forme stabla? Jer u priroda nije geometrija, ona je sva grbava i to me inspiriše i zbog toga osećam da koji eksponati prednjače i možda će jednog dana dobiti veću vrednost.
Divlji duh slobode
Sedamdesetih je bilo jako uzbudljivo. Slavko Bogdanović i Miroslav Mandić, nabrojaću samo njih, išli su u zatvor, a mnogi drugi su kažnjeni uslovno zato što su iritirali i politički i socijalno i estetički. I ta novosadska avangarda, i njoj je 50 godina i još nije revalorizovana, to je na neki način inspiracija koja nikad ne presahnjuje, večno živim sa tim dobom i tom atmosferom u ko-
Nisam egzibicionističan, ali uvek se skidam u svojim predstavama, želim da kažem iskreno o sebi i iz sebe sve jer telo ne laže, kaže umetnik
joj smo razarali postojeće. Destrukcija svega postojećeg. To je bio divlji duh slobode novosadske avangarde koji je u to vreme bio možda najiritantniji, bar tako kaže Zvonko Maković, jedan od najvećih istoričara umetnosti, učenik Vere Horvat Pintarić, koji je već 1970. već pisao o nama. Bio je i na toj mojoj prvoj izložbi i rekao je: “Kada sam video da si izneo delove automobilskih guma, portrete Miroslava Mandića, Slobodana Tišme sa nekim balegama i materijalima koje nikad nisu unešene na izložbu... rekao sam - u je’ote!”. To je bilo 21. oktobra 1970. Tako da volim kad vidim umetnike koji su nekomparativni, koji nemaju prethodnost ni budućnost ali deluju jako odgovorno naspram svog dela. Kad sam video Maljevičev “Kvadrat”, odmah sam se uzbudio, kao i kad sam video Iv Klajnove monohromatike, zato što je umetnost unutra, a ne u spoljašnjem uobličavanju. Možda će moja dela jednog dana biti avangarda koja je krčila 21. vek i koja nije pristajala na dogmatiku koja se sad nameće, pogotovo u kulturi i estetici i proganja se, nepoželjna je umetnost koja iritantna koja neće da se uskladi. U ovom trenutku slobodno tržište je cenzura, umetnost ne sme da naseda na slobodno tržište nego je jedini zakon ličnost estetike koja oblikuje umetnika da ispolji neko delo.
“Čitaoče, nemoj me odmah razumeti”
Već 50 godina se vraćam elementarnosti, jednostavnom životu, bez opterećenja želje da ovaj svet napreduje, nego da se vrati suštini, lepoti, radosti, dobroti, sreći, nežnosti... Elementi koji su potpuno zagušeni, a ja jedan ma-
Bojana Janjić
Možda je teško ostati dosledan, ali meni je teže ostati nedosledan. Meni je teže da lažem nego da budem iskren, mada mnogi kažu da nije lako da ne lažeš. Tako da ja izgleda živim neku izvrnutu normalnost u odnosu na sociologiju. Inače, ne verujem u društvo i mislim da društvo i civilizacija nemaju predloga, te da je sve sada na teretu pojedinca. Ali meni je lako da budem dosledan i skoro sve što sam do sada ostvario, ružno bi bilo ako bih rekao da sam prošao jako teško. Prošao sam dosta lako jer sam sredio svoje vizije, ideje i kad me nekad pitaju odakle mi ta snaga i vitalnost, ja kažem da me ideje drže, jer ja ne napuštam njih i ideje ne napuštaju mene. Više mi je važno da me ne napusti taj unutrašnji monolog i vizije, jer da budem iskren, ja ne znam da pišem, a pišem. Napisao sam više od 2.400 kolumnističkih tekstova, 25 knjiga, 28 pozorišnih predstava, 20 samostalnih izložbi, 50 kolektivnih izložbi. Sve to ne bih učinio da mi nije važan taj inspirativni inicijativni protok. Naknadno dolazi možda neki eho, ja ga do sada još nemam, mada kao da se pojavljuje neka mala revalorizacija, počeli su da me poštuju u Gornjem Milanovcu ovih dana, evo Muzej savremene umetnosti u Beogradu mi je otkupio radove, dao mi je jedan omaž za vreme svog jubileja, možda i obični ljudi počinju da mi govore da sam bio u pravu još pre 50 godina kada sam otišao i zakoračio u šumu i ostvario jedan život koji ima radosti, prijateljstva. Mene je i ove godine posetilo hiljadu ljudi. Ima li bogatijeg čoveka od mene u Evropi? To su parametri sa kojima ja baratam. Ali moram da priznam da je u ovom trenutku i meni drago kada dolazi taj eho, kada moj glas nade treba da govori više zbog drugih nego zbog mene jer ja još imam snažan glas i snažan urlik da čovečanstvo treba da promeni smer. Govor na mom jubileju u MSUB započeo sam rečenicom: “Imam 70 godina, još me svet ne razume, to je moj najveći uspeh i drugo, još nisam sujetan”. Znači, živeći u tim rasterećenim, nevinim svetovima uspeo sam da eliminišem sujetu, mada Slobodan Tišma kaže: “Taština je neprejebiva, čuvaj se”. Ali nadam se da ću još u sebi zadržati tu detinjstvenu čovečnost i da ću biti zadovoljan da mogu da stvaram. Za umetnika je najvažnije da ga ne napusti nagon za stvaranjem, a možda dođe neki rezultat u smislu priznanja, nagrade, nekog honorara, što je za mene sekundarno i zaista to istinito govorim. Zbog toga sam bio i skrajnut,
li čovek u šumi na dva hektara, možda čak u jednoj državi koja se zove Porodica bistrih potoka brinem o tome. To je moja suština i put koji nikad ne bih menjao u svom životu. Proživeo sam ideal i treba vratimo značajne ideale. Svet hoće da nađe rešenja u pragmatimu. Kako? Ja se borim za život i Porodica bistrih potoka je živa skulptura moderne umetnosti i od toga neću odustati, a čini mi se da sam u svemu tome izbegao vulgarnost i banalnost, sentimentalnost i patos, nego da se bavim estetikom koju nije lako razumeti. Andre Žid kaže: “Čitaoče, nemoj me odmah razumeti”. Nebojša Milenković (MSUV) i Zoran Erić (MSUB) su za sada najviše učinili na likovnom planu da daju neku detekciju i pripomoć. Naravno da bi mi prijalo da teoretičari i kritičari malo više obrate pažnju i da imaju odgovorniji odnos jer esnaf me najteže prima. To je i Slobodan Tišma napisao u mojoj poslednjoj knjizi. To je jedan animozitet koji se prepoznaje i od političara prema umetnicima, ali je strašno kada vidimo danas da nezavisni uništavaju još nezavisnije, kad slabi tuku još slabije. Tu se slažem sa Hajnerom Milerom da nikad nema slobode i umetnik mora prvo da vikne da nema slobode pa posle da to dokaže. A mi se danas trudimo da ne povredimo cenzore i mislimo da je to sloboda. Prvi put su se povezali paradoks i apsurd, a do sada su bili istina i paradoks. Zato moraš sam da nađeš izlaz jer društvo nema predloga, a civilizacija ne zna gde ide.
Uzbuđenje stvaranja
Sve ovo govorim jer imam nadu. A zašto je važna nada? Zato što je ona došla iz slobode, a iz nade idu proroštva. Ta trijada sloboda, nada i proroštva u ovom trenutku nedostaju. Niko ne zna gde ide ovaj pijani brod, kao u Kortasarovoj knjizi “Dobitnici”. Znači umetnici su proroci i trebaju nam proroštva, ali ne mnogo proroštva ako nema nade, ne može nada ako nema slobode. Sloboda je jedino prava koja se sama oslobađa i snaži i počne sama sebe da tumači. Danas imamo da ti slobodno tržište daje slobodu, a ti ne možeš ništa. Mene zanima sloboda koja sama sebe atrikuliše, objašnjava i proizilazi iz mog autorstva. Daj da se vratimo životu, inspirativnoj kreativnosti, da umetnik ne mora da ima uspeha, ne mora da bude bogat, da tiraž ne znači ništa, da otkup slike od milion dolara ne znači ništa. Radovi Dimitrija Bašičevića i Ljubomira Micića su završili u Pompiduu, ali posle njihove smrti. Umrli su ne znajući da će za dvadeset godina biti u najvećim galerijama na svetu. Ali su imali uzbuđenje stvaranja. Najvažnije u stvaralaštvu jeste postojanje erosa. Kada ne bih imao eros stvaranja, radio bih kao rudar, automehaničar, možda bih bio fudbalski trener, ali stvaram zato što osećam to uzbuđenje koje dolazi iz beskraja.
6 POP&Kultura
Feljton (V) Ugledni britanski novinar, istoričar i pisac Pol Džonson napisao je knjigu o poznatim intelektualcima, od Marksa i Tolstoja do Sartra, Hemingveja i Orvela, u kojoj istražuje koliko se njihov privatni život razlikovao od njihovih velikih ideja. Knjigu “Intelektualci” u izdanju “Lagune” prevela je Marija Toth Ignjatović.
Ledeno Neke trikove za sticanje publiciteta Breht je naučio od Čarlija Čaplina kojem se divio; jednom je priznao da je Čaplin bolji reditelj od njega samog. Ako bi, na primer, svojim kolima stigao na neki zvanični prijem i uniformisani lakej bi mu otvorio vrata automobila, Breht bi namerno izašao sa suprotne strane, dovodeći lakeja u mučnu situaciju, ali zato bi nasmejao obližnju gomilu koja je otvorenih usta pratila scenu. I dalje je vozio svoj stari automobil marke štejr. Breht se teatralno odrekao prednosti istočnonemačke službene limuzine, mada je održavanje svog štejra (gorivo, rezervne delove, popravke i ostale izdatke) lepo naplaćivao, što je u praksi bila velika beneficija – niko ko nije bio povezan s režimom nije mogao da koristi privatni automobil – a njegov štejr imao je i tu prednost da mu je služio kao lična reklama. Situacija u vezi s načinom na koji je Breht živeo bila je u osnovi zamršena. Osim lepog stana naspram groblja na kojem je bio sahranjen njegov voljeni Hegel (u stanu ispod stanovala je Vajgel), Breht je kupio prelepo seosko imanje u Bukovu na jezeru Šarmicel, koje je vlada ranije oduzela od jednog „kapitaliste“ i pod čijim je ogromnim, prastarim drvećem Breht provodio svoj letnji odmor. Na imanju su stajale dve kuće, jedna veća i jedna manja, a Breht je
Breht se trudio da sačuva svoj imidž da izgleda kao da je nezavisan
razglasio da živi u nečemu što je nazvao „baštovanskom kućicom“. U stanu u gradu visili su mu portreti Marksa i Engelsa, da bi mogli da ih vide zvaničnici režima kad mu dođu u posetu; ali bili su aranžirani na blago „satirički“ način – neprimetan, kako se pretpostavljalo, za oko zvaničnika – da bi izazivali kikotanje kod prijatelja. Brehtov trud da sačuva svoj imidž i da po svaku cenu izgleda kao da je nezavisan, poticao je iz nesumnjive činjenice da je sklopio faustovsku nagodbu. Međutim, nije bilo ničeg novog u tome što je svoje profesionalne interese identifikovao s opstankom i širenjem komunističke
moći. To je uvijeno ili otvoreno pratilo njegov život počev od 1930. godine. Breht je u 1930-im godinama bio fanatični staljinista. Američki filozof Sidni Huk zabeležio je otrežnjujući razgovor s Brehtom 1935. godine u stanu u Ulici Barou na Menhetnu. U to vreme počele su velike čistke i Huk je, povodom slučaja Zinovjeva i Kamenjeva, pitao Brehta kako može da sarađuje s američkim komunistima koji su razglašavali njihovu krivicu. Breht je odgovorio da američki komunisti – kao i nemački – nisu dobri i da je važna jedino sovjetska partija. Huk je ukazao da su i oni deo istog pokreta i da su podjednako odgovorni za hapše-
nje i zatvaranje nevinih drugova. Na šta će Breht: „Što se njih tiče, što su više nevini, tim više su zaslužili da budu streljani.“ Huk: „Šta si to rekao?“ Breht: „Što su više nevini, tim pre su zaslužili da budu streljani.“ (Razgovor je tekao na nemačkom.) Huk: „Ali zašto? Zašto?“ Breht ni nakon ponovljenog pitanja nije odgovorio. Huk se podigao sa stolice, prešao u drugu sobu, doneo Brehtov šešir i kaput. „Kad sam se vratio, isto tako je sedeo na stolici, s pićem u ruci. Iznenadio se videvši kaput i šešir. Spustio je čašu, ustao, usiljenim osmehom uzeo odeću i otišao.“ Kad je Huk javno objavio to svoje sećanje, Erik Bentli ga je osporavao. Ali onda je Huk izneo i to da kad je Bentliju prvi put ispričao slučaj na kongresu „Za slobodu kulture“, organizovanom 1960. godine u Berlinu, Bentli je mirno dodao: „To i te kako liči na njega“ – neverovatno evocirajući Bajronovu reakciju kad je saznao za Šelijevo vanbračno dete s Kler Klermont. Profesor Gradskog univerziteta Henri Pačter podupro je Bentlija i posvedočio da je Breht „i u mom prisustvu davao iste izjave“, citirajući takođe Brehtovu šokantnu tvrdnju: „Za pedeset godina komunisti neće ni znati ko je bio Staljin, ali sam ubeđen da će Brehta i tada čitati. Zbog toga ne mogu da se otuđim od Partije.“ Istina je da Breht nikad nije digao glas protiv čistki, čak ni kad su u pitanju bili njegovi bliski prijatelji. Kad su njegovu bivšu ljubav Karolu Neher uhapsili u Moskvi, izjavio je: „Ako su je osudili, verovatno su imali dovoljno dokaza protiv nje“, ali ipak se toli-
ko osmelio da je dodao da u ovom slučaju „čovek ima osećaj da prestup nije baš u skladu s kaznom“. Karoli se gubi svaki trag – gotovo je sigurno da je Staljin naredio njenu likvidaciju. Kad mu je po Staljinovom naređenju streljan drugi prijatelj Tretjakov, Breht je napisao elegiju, ali dao je da se objavi tek mnogo godina kasnije. Njegovo mišljenje za javnost bilo je: „Suđenja su nedvosmisleno dokazala da postoje aktivne zavere protiv vlasti… Pridružio im se sav strani i domaći ološ, paraziti, profesionalni zločinci i špijuni. Ta četa ološa hoće isto što i zaverenici. Uveren sam da je to istina.“ U to vreme Breht je i javno podržavao Staljinovu politiku, uključujući onu koja se ticala umetnosti. Na primer, 1938–1939. godine podržao je napad na „formalizam“ – čime se odbacuju svi oblici umetničkog eksperimentisanja ili novina. „Radostan ratni pohod protiv formalizma“, pisao je, „pomogao je produktivnom razvoju umetničkih formi, dokazujući da je društveni sadržaj neizostavan uslov tog razvoja. Takva formalna inovacija koja nije u službi društvenog sadržaja, odnosno ne izvodi iz njega opravdanost svog postojanja, ostaje potpuno uzaludna stvar.“ Kad je umro Staljin, Breht je napisao: „Potlačenima na pet kontinenta… verovatno je prestalo da kuca srce kad su čuli da je Staljin mrtav. Bio je oličenje njihovih čežnji.“ Breht je 1955. godine s radošću primio vest da su mu dodelili Staljinovu nagradu za mir. Veći deo od sto šezdeset hiljada rubalja otišao je na njegov račun u švajcarskoj banci.
POP&Kultura 7
Izložba
Umetnost ilegalne grupe “Život” koja nije ravnodušna „Krvavo sunce topi se u more” početni je redak teksta koji prati grafiku „Ribari“ Mirka Kujačića iz 1934. godine koja opisuje težak život jadranskih ribara. Ona sada priča i jednu od priča o socijalnoj umetnosti koja više nije mogla da ignoriše surovu svakodnevicu i može da se pogleda u Spomenzbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu, gde je otvorena izložba „Delatnost grupe Život“. Aleksandar Latas Mirko Kujačić, Đorđe Andrejević Kun, Prvoslav Piva Karamatijević, Daniel Ozma, Radojica Živanović Noa i drugi, bili su stožer socijalne umetnosti tridesetih godina prošlog veka u Beogradu, u Kraljevini Jugoslaviji. Svoju ilegalnu i zabranjivanu grupu nazvali su „Život“, te bili jedinstven primer intenzivnog prožimanja umetnosti i politike. Grupa je bila aktivna od 1934. do 1940. godine, kada je održan njihov poslednji sastanak, nakon kojeg su usledila brojna hapšenja umetnika, što se smatra i njihovim simboličkim krajem. Punim nazivom, Izložba „Delatnost grupe ‘Život’ na umetničkoj i političkoj sceni Kraljevine Jugoslavije tokom četvrte decenije 20. veka“ realizovana je prema najboljem master radu na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu autorke msr Marijane Vaščić, laureata Nagrade Spomen-zbirke Pavla Beljanskog za 2019. godinu. - Nigde ne postoji zvanična informacija da je grupa “Život” negde izlagala, niti je ona zvanično postojala kao grupa. Bili su još poznati po nazivima „nezavisni“ ili „bojkotaši“. Postavka je koncipirana tako da glavni segment predstavljaju tri grafičke mape, „Krvavo zlato“ Đorđa Andrejevića Kuna, „Ribari“ Mirka Kujačića i „Zemlja“ Pive Karamatijevića. Pored toga imamo još nekoliko grafika. Grafičke mape su specifičnost tog perioda socijalne umetnosti kod nas, budući da su svi ti grafičari počeli da ih rade po uzoru na Belgijanca Fransa Mazarela, to su takozvani slikani romani - rekla je Vaščićeva. Svaka grafika ima svoj naziv i prati određenu priču koja ima svoj početak i kraj. „Ribari“ su druga takva mapa nastala kod nas, nakon nje izlazi „Krvavo zlato“ koje se smatra amblematskim primerom socijalne umetnosti tog vremena. Okrilje ideologije grupe bio je „Manifest“ Mirka Kujačića kojim je on otvorio svoju izložbu, na koju je došao odeven u radničko plavo odelo te pročitao ovu objavu sa kojom je i zvanično raskinuo sa umetnošću „l’ar pur l’ar“. Manifest je uskoro postao
Autorka izložbe Marijana Vaščić, laureat nagrade Spomen-zbirke Pavla Beljanskog za 2019.
i programski tekst socijalne umetnosti i same grupe, koja je verovala u neophodnost promene kako na likovnom tako i na društveno-političkom planu. Grupa je svoju delatnost podredila idealima Komunističke partije Jugoslavije, čvrsto verujući da samo takva umetnost koja nije ravnodušna u odnosu na aktuelna zbivanja van sopstvenog mikrokosmosa, može imati vrednost. - Svi su bili pripadnici ili simpatizeri Komunističke partije, bili su mladi, nalazili su se u teškoj materijalnoj situaciji. U početku su se sastajali u hotelu “Moskva”, gde su razgovarali o životu, družili se. Posle je to preraslo u sastanke u kafani „Gusarski brod“ koji su oni osnovali, u kojoj su i radili, služili druge. To im je bio kao svojevrstan štab. Ali „Gusarski brod“ je trajao svega par meseci. Nakon toga su i sazrele okolnosti da se oformi umetnička grupa - nastavlja naša sagovornica. Izlagali su na prolećnim i jesenjim izlozbama u paviljonu “Cvijete Zuzorić”, a sa osnivanjem “Salona nezavisnih” pokreću i njihovu platformu za promovisanje i izlaganje socijalne umetnosti. Težak život radničke klase pre toga nikoga od umetnika nije zanimao. Specifično je i da nikada kao grupa nisu imali svoju kolektivnu zvaničnu izložbu. “Krvavo zlato” najrealnije pokazuje situaciju u Boru koja se tada dešavala, a koju nijedan novinar niti fotoreporter nije smeo da iznese pred javnost. Kun odlazi tamo u tajnosti, živi i radi u Bo-
ru „u paklenom ždrelu“ sa tim ljudima i, pravi skice za mapu koju potom je štampa. Autorka kaže da joj je najveći izazov bila mapa “Ribari”. - Ona nikada i nigde nije publikovana u celosti. Mapa je podeljena u pet celina, prati danonoćni rad ribara. Kujačić je živeo sa ribarima na jadranskim ostrvima dva meseca kada je pravio ovu mapu. Svaka celina ima tekstualni uvod u
Nigde ne postoji zvanična informacija da je grupa “Život” negde izlagala
kojem on obrazlaže koliko je ovakav život težak. Kritika, a ni drugi umetnički krugovi tog doba, nisu im bili naklonjeni. Njihovi radovi često su shvaćani kao nešto što uopšte nije umetnost - izjavila je Vaščićeva. Budući da je socijalna umetnost u prvi plan istakla tehniku grafike zbog njenih mogućnosti stvaranja multi originala ali i dramatičnog odnosa crno-belih površina, grafika se kao tehnika posebno vezuje za ovu grupu. Bila je i laka za deljenje, dostupna svima. No, grafika je u to vreme kod nas i nova umetnost, koja upravo kroz rad grupe „Život“ dolazi na ove prostore i postaje popularna. Junaci ove priče u begu od zatvaranja završili su u inostranstvu. Kun odlazi u Španiju da se bori u građanskom radu i gde nastaje mapa grafika „Za slobodu“. Kujačić je zavšio u Parizu. Više se nikada nisu okupili, iako je Komunistička partija izašla kao pobednik iz Drugog svetskog rata. Dapače, jedino je Kun nakon rata ostao veran umetnosti socijalističkog realizma, svi drugi su nakon pedesetih promenili svoj slikarski put, pa čak i Kujačić kao osnivač. Postavka obuhvata dela iz muzejskih i privatnih kolekcija: Narodne biblioteke Srbije, Narodnog muzeja u Beogradu, Muzeja Jugoslavije, Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, Spomen-zbirke Pavla Beljanskog i Fondacije Vujičić kolekcije. Izložba će trajati do 27. decembra, uz raznovrstan program, u skladu s propisanim merama. Kustoskinja izložbe je Milica Orlović Čobanov.
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić Email: kultura@ringier.rs
Muzika
Kad je sve, sem tebe, savršeno Želeo sam da izgradim platformu zahvaljujući kojoj mogu da se osećam sigurno, voljeno, lepo i moćno, kaže Džoa Talbot, pevač sastava “Idles” Vožnja kolima sa majkom, a iz automobilskih zvučnika dopire glas Marvina Geja i muzičkog klasika “I Heard It Through the Grapevine”. Samo bas deonica u toj pesmi bila je dovoljna da očara majušnog Džoa Talbota, a kamoli cela pesma. Od tog trenutka postao je ljubitelj muzike. Naročito soula. Ljubav se pretvorila u infekciju i Talbot je svoje dečačke dane ispunjavao slušajući muziku konstantno. No, nikada nije ni pomislio da bi i on jednoga dana mogao da stupi na muzičku scenu. Ali, sredinom prve decenije novog milenijuma, Talbot, već na pragu 25 godine, uveliko je DJ. U bristolskom klubu, u kome je nastupao, shvatio je da želi da stvara drugačije vibracije i neki novi osećaj koji će slušaocu pružiti muzika. Zato je najzad rešio da osnuje grupu. I tako je nastao petočlani sastav “Idles”. No, dugo je vremena prošlo dok 2017. godine konačno svetlo dana nije ugledao debi album bristolskog benda “Brutalism”. Džo Talbot, frontmen i pevač sastava, to, u razgovoru za “American Songwriter”, pripisuje gradu iz koga potiče bend: - Bristol je mesto koje oprašta. Nije letargičan, već veoma vibrantan grad. Ali, ima neke potčinjavajuće prirode u osnovi tamošnje muzičke scene, što znači da ti je dozvoljeno da praviš greške, menjaš se, savladavaš svoj put, učiš svoj jezik, a to je bila naša putanja. Bilo nam je potrebno vreme, jer smo znali da nismo još u stanju da napravimo divan album. Učili smo. I u jednom trenutku smo došli do tačke kada smo počeli da pišemo pesme zbog kojih smo imali onaj osećaj koji smo
poželeli i za druge. Jer mi smo sa našom muzikom i publika. Deo smo dijaloga. Odjednom se soba ispunila energijom i znali smo da najzad možemo da ostavimo trag - kaže pevač benda “Idles”, dodajući da ih je to tako osnažilo. Umetnost i muzika jesu projekcija autorove uloge u svetu, one koju je sam sebi nametnuo, ali i one koju imaju i svi drugi. Zato je velika moć imati mogućnost, kako naglašava Talbot, da nekome pružiš platformu da misli, oseća, igra, radi šta god… - Odjednom smo osetili da smo pronašli svoje mesto na svetu i poželeli smo da ga podelimo sa svima. To je najživahnija stvar na zemlji! Prvi demo snimci benda reflektovali su lični nemir pevača grupe, njegovu borbu sa zavisnošću, ali i pogled na svet, što je podrazumevalo i doticanje političkih tema. - O tome sam dosta naučio kroz umetnost i film. Studirao sam istoriju i filozofiju filma i učio kako umetnici upućuju na puteve podstaknuti ličnim iskustvima koji dovode do meta - narativa i onoga gde si sada. Umetnost i muzika su poput monolita ljudske egzistencije. Često se njihova uloga preskače. A oni su sve, platforma na kojoj svi postojimo. Samo to se golim okom ne može videti, niti osetiti - smatra muzičar, koji, sasvim iskreno, kaže da dugo ni-
Bend “Idles” objavio je treći studijski album “Ultra Mono”
je bio nimalo empatičan. Priznaje da je bio zavisnik i neko s kim je bila noćna mora provoditi vreme. Zapravo, sam je sebi bio noćna mora: - Osnivanje benda me je spaslo. Zato je empatija postala oruđe u mom razvoju i kamen temeljac svih odnosa koje imam u životu, kako sa sobom, tako i sa drugima. Zato je i vrlo očita u mojim stihovima. To je moja zahvalnost spram onoga što je saosećanje dalo mome životu i mestu koje zauzimam u svetu. Sada gledam napred, čitam
Na svakom albumu ima pesama o tome kako sam bio go*no prema ljudima. To radim i da se ljudi ne bi osećali izolovano u svojim manama, kaže Talbot
knjige kao što je “Moć sadašnjeg trenutka” Ekarta Tola. Vrlo sam pragmatičan kada je u pitanju saosećanje, jer smatram da empatija jeste sredstvo za razumevanje samoga sebe, ali i svih drugih. Nikada ne možeš da kontrolišeš tuđe ponašanje i način razmišljanja, već samo svoje. I empatija pomaže da imaš pozitivan i konkretan odnos prema sopstvenom razvoju - izričit je Talbot, a muziku koju stvara povezuje sa osećanjima. Prevashodno sa osećajem prisutnosti, a to je, kako ističe, najbolja stvar na svetu: - Muzički, umetnički proces pruža mi istinsku egzistenciju, čini me potpunim. Čini me briljantnim, pruža mi ljubav i daje smisao svemu. To je krug. Govoreći o novom, trećem studijskom albumu “Ultra Mono”, koji je objavljen 25. septembra, ističe
da pri stvaranju svakog novog izdanja, kao bend, počinju od naslova i teze. Ne želeći da zvuči kao pseudointelektualac, koji pokušava da se dislocira od publike, svoj proces opisuje kao gledanje u ogledalo: - Od naslova “Ultra Mono” smo krenuli i pričali o tome. I to je postao neki simbol prisutnosti i samouveravanja, gde si ti u sadašnjem trenutku. Kako zvuči prihvatanje sebe u datom trenutku - od te ideje smo krenuli da stvaramo pesmu po pesmu, pozajmljujući motive od Vagnera, tehna, hip-hopa i svih različitih pristupa samojedinstvu. Dugo nam je trebalo, nekoliko meseci da sve savladamo, ali uspeli smo. Velšanin, odrastao u Ekseteru, kome je Bristol postao dom još od vremena studentskih dana, priča da su ga mnogi kontaktirali sa ispovestima da im je njego-
va muzika spasla život. Ali, Talbotu je najvažnije da je i on sam svoj život spasao zahvaljujući muzici: - I to pokušavam da dokumentujem kroz svaku pesmu. Zato na svakom albumu ima pesama o tome kako sam bio go*no prema ljudima. To radim i da se ljudi ne bi osećali izolovano u svojim manama. A živimo u vremenu kada sve mora da bude savršeno. Popularna kultura, naročito u Americi, svodi se na savršenstvo. Osećao sam se izolovano, jer sam se ugledao na bendove koji su izgledali savršeno i bili tako kul. A ja takav nikada ne mogu da budem. I želeo sam da izgradim platformu zahvaljujući kojoj mogu da se osećam sigurno, voljeno, lepo i moćno. I uspeo sam kroz svoju muziku, a onda samo poželeo i da drugi ljudi osete istu vrstu sigurnosti i ljubavi... J.K.