Utorak 26. januar 2021. Blic broj 8589 www.blic.rs
POP&Kultura
Svetislav Basara dobitnik NIN-ove nagrade
Književnost je realnija od realnosti
Sumnja je bila veća od nade, rekao je Svetislav Basara nakon što je juče žiri saopštio da je laureat NIN-ove nagrade za roman godine, koja mu je pripala za „Kontraendorfin“ („Laguna“)
foto: Đorđe Kojadinović
❯❯
2 POP&Kultura Žiri je radio u sastavu: Teofil Pančić (predsednik), Marija Nenezić, Branko Kukić, Ivan Milenković i Marjan Čakarević, odluku je doneo većinom glasova. Za „Kontraendorfin“ glasali su Marjan Čakarević, Ivan Milenković i Branko Kukić
Tatjana Nježić
Sve se odvijalo onlajn, a Svetislav Basara, kome je ovo drugi put da dobija prestižno književno priznanje (prvi put je dobio za „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“), između ostalog, rekao je: - Ninova nagrada uvek pobudi gungulu jedno petnaestak dana, a posle se knjiga čita ili ne čita. I tako do sledeće nagrade. Kontraendorfin, kazao je, jeste termin iz fiktivne endokrinologije. - Suprotno endorfinu, hormonu sreće, ovo je hormon nesreće koji je u romanu na fikcionalan način i govori da uzroci nesporazuma ovog naroda sa istorijom nisu posledica istorijskih okolnosti, nego hormonalnog poremećaja, i da nama na treba humanitarna, nego medicinska pomoć. Napomenuo je i: - Strogo treba odeliti novinarski deo mog angažmana od književnog rada. U „Kontraerdofinu“ nema dnevne politike, to je umetnička slika društva koje trpi posledice zastranjivanja i zabluda koje razmatram u svom publicističkom radu. A o tome da li se po drugi puta nadao nagradi, kazao je: - Manjim delom - da, većim - ne. Sumnja je bila veća od nade, osnovana sumnja. Zapravo od ‘89. moje knjige figuriraju u užim izborima i uvek su mnogo veće šanse da se nagrada ne dobije nego da se dobije. U obrazloženju nagrade predsednik NIN-ovog Žirija Teofil Pančić je istakao: - “Kontraendorfin” Svetislava Basare, sačinjen je od nemogućih scena, nedopustivih zaključaka, paradoksalnih tvrdnji, cele lestvice nadrealizovanih hiperbola, kojima se pretresaju i protresaju temelji ne samo našeg društva i kulture, istorije i politike nego čitavog savremenog sveta. Uvodeći simbol kontraendorfina, kao ključnog biološkog obeležja južnoslovenskih naroda, Basara taj svet postavlja na jezički ringišpil, koji u vrtoglavoj jurnjavi sve i svakoga izvodi iz zone komfora i postavlja pred svevideće ogledalo naveo je Pančić. Žiri u sastavu: Teofil Pančić (predsednik), Marija Nenezić, Branko Kukić, Ivan Milenković i Marjan Čakarević na završnoj sednici održanoj juče odluku je doneo većinom glasova, a za „Kontraendorfin“ glasali su Marjan Čakarević, Ivan Milenković i Branko Kukić. Za roman “Što na podu spavaš” Darka Cvijetića u izdanju Književne radionice Rašić glasala je Marija Nenezić, a za roman “Pod oba sunca” Ognjena Spahića u izdanju Kontrast izdavaštva
glasao je Teofil Pančić. U najužem izboru, podsetimo, bili su još i romani: “Sloboda govora” (Laguna) Vladana Matijevića, “Ljudi bez grobova” (Laguna) Enesa Halilovića, “Prekrasne ruševine” (Dereta) Sava Stijepovića i “Ništa nije ničije” (Kontrast izdavaštvo) Bojana Savića Ostojića. U osvrtu na ovdašnju spisateljsko književnu produkciju u 2020, te činjenicu da je ove godine za nagradu konkurisalo čak 212 naslova, što je najviše dosad, članovi žirija su, između ostalog, istakli da je primetan i osetan porast kvalitativne vrednosti savremenog srpskog spisateljstva. Kako su napomenuli, tokom rada, naravno, bilo je diskusija, polemika..., a Marija Nenezić, osvrćući se na uži izbor, navela je da je u tim knjigama otvaran široki spektar tema, poput pitanja identiteta, slobode u ovo vreme sve veće autoritarnosti, generacijskih razlika, rata... Svečano uručenje nagrade, takođe onlajn, biće 8. februara, a podestimo, u septembru prošle godine u intervju za „Blic“, rađenom upravo povodom „Kontraendorfina“, na pitanje šta je bio ključni motiv za nastanak tog dela čiji se zanimljivi naziv referiše na poznati enzim koji nastaje u hipotalamusu (endorfin) čije oslobađanje (konzumiranjem čokolade, seksa...) rezultira osećanjem zadovoljstva, Svetislav Basara je rekao: - Kao i za pisanje ostalih mojih romana, osnovni motiv mi je bio - psihodrama, sublimacija banalnog i otužnog, umetničko uobličavanje tegoba koje me pritiskaju. Dok sam bio mlad, te tegobe su bile lične, unutrašnje, pa sam o tome i pisao, od kraja osamdesetih naovamo neuroza, na kraju i psihoza, su postali kolektivni fenomen, pa sada o tome pišem. “Kotraedorfin” je slika - bilo bi dobro da je slika u likovnom smislu, bilo bi očiglednije - jednog društva (mislim na naše, da ne bude zabune) do grla potonulog u govna, a opet, narcistički zaljubljenog u samo sebe. Dok sam se kanio da počnem pisati, pročitao sam vrlo interesantnu knjigu, lekara i filozofa Geogresa Canguilhema “Normalno i patološko”, u kojoj sam naišao na mesto koje, otprilike, kaže da je patološko patološko samo u odnosu na normalno, dok je samo za sebe ne samo normalno nego i funkcionalnije od normalnog.
Enzim pometnje Veli, to je bio okidač.
- Canguilhemu sam pripisao teoriju o izraslini na hipotalamusima balkanskih
naroda - kontrahipofizu - koja luči kontranedrofin, enzim (hormon) nesreće i pometnje. To bi u XIX veku moglo proći i kao naučna činjenica, u XXI je upotrebljiva za roman o društvu u kome je jedina dinamika nasilje ili bar nasilničko ponašanje, društvu koje niti može niti želi da živi u iole normalnim okolnostima - rekao je Basara. Opasku da knjigu prati opaska da demontira srpske mitove, veličine, percipira neuralgične tačke mentaliteta i istorije, prokomentarisao je rekavši: - Ma kakvo demontiranje mitova, time se bavi - ili bi trebalo da se bavi - preduzeće “Projektomontaža” (ako još postoji). Kako malopre i rekoh - “Kontranedofin” je jedna od sijaset mogućih priču o Srbiji od posleratnih do današnjih dana zasnovana delom na stvarnim, delom na stvarnim a dosoljenim, delom na izmišljenim gnusobama, od kojih su izmišljene bezazlenije (i verovatnije) od stvarnih. Jedan od likova u romanu je slikar Stojković, na prvim stranicama, između ostalog, postavljate pitanje ko sve zapravo snosi odgovornost za smrt Stojkovićevog dede. I kasnije u romanu, na ovaj ili onaj način, smrt je neretko tu, a uz nju, u ispisanim redovima ili između njih, i pitanja šta znači, kako se živi kad je ubijanje zadatak, izazivanje tuđe smrti posao… - U pitanju je Kaloperovićev, ne Stojkovićev deda. Stojković, zapravo, Kaloperovića “optužuje” da je, iako još nije bio rođen, sopstvenog dedu tipovao Đilasu, seljačkoj varijanti Sen Žista Užičke Repulike. Stojković istorijske događaje posmatra u svetlu poimanja vremena Sv. Avgustina koji je pisao - citiram po sećanju - da onoliko koliko prošlost uslovljava sadašnjost, toliko i sadašnjost uslovljava prošlost. Vrlo mi je bliska ta teorija. Već sam je
i ranije koristio. Tako sam u jednom romanu napisao da su knez - posmrtno unapređen u cara - Lazar i njegovi vitezovi izgubili Kosovski boj za kaznu za nepočinstva koja će počiniti njihovi potomci, tj. mi, današnji, jučerašnji i prekjučerašnji Srbi.
Desanka i Andrić
Roman vrvi od autentičnih ličnosti, imena i upečatljivih priča, komentara… Primerice, kako piše, Desanku Maksimović je Kangrga “poetčki besprekorno nazvao Megaplačipička“, predmet Basarinog pera je i Andrić… - Opštepoznato je da smo mi nenadmašni kad je u pitanju pogrešan izbor. Tako je i Desanka Maksimović uzdignuta na vrh ovdašnjeg Parnasa, iako je u suštini jedva osrednja pesnikinja. Njene uratke treba pevati uz harmoniku i ćemane, a ne čitati. Istovremeno, u tami (polu) zaborava čame Gavril Stefanović Venclović, Laza Kostić, Nastasijević, Popa, Petrović, Sekulić - da pomenem samo neke, spisak je mnogo duži - kojima se relativno odnedavno pridružio i Novica Tadić, vrhunac duhovnosti ovog osakaćenog i izmučenog jezika. Ne mislim da je spomenik za života umesto Desanki trebalo podići Novici Tadiću - koji je uzgred odbio
da primi i nagradu “Desanka Maksimović” - a Maksimovićkin pristanak na tako imbecilnu počast govori sve i o podizačima spomenika i o ospomeničenoj. Nije tu reč o počastima, kojih se pravi pesnici klone. Reč je o tome da je jezik najveći kapital svakog naroda, a da taj kapital uvećavaju mistici ili pesnici, dakle ljudi koji govore o onome o čemu se ne može misliti i govoriti i tome šire polje onoga o čemu se može misliti i govoriti. Da skratim, beatifikacijom Desanke - inače isfoliranom i površnom - samoosudili smo se da večno plačipičkarimo i tražimo pomilovanje od ovog ili onog cara Dušana. Jedan od junaka je i Andrić. Pomenuti lik Stojković kaže: “zapitam se u tim trenutcima zašto Andrić nikada nije streljan, a bilo je toliko prilika i povoda”, a dalje se navodi i da je “mešanac iz protivprirodnog bluda Šopenhauera i Tozovca, Ćorkana i Kjerkegora...” - Hvala Bogu što Andrić nije streljan. Ali je pravo čudo što nije. Ispunjavao je sve uslove da bude. Posle rata su streljali i za mnogo manje grehe nego što je biti kraljev ambasador kod Hitlera. „Mešanac iz protivprirodnog bluda Šopenhauera i Tozovca, Ćorkana i Kjerkegora” je
“Kotraedorfin” je slika bilo bi dobro da je slika u likovnom smislu, bilo bi očiglednije - jednog društva (mislim na naše, da ne bude zabune) do grla potonulog u govna, a opet, narcistički zaljubljenog u samo sebe
POP&Kultura 3
Kustendorf foto: Kustendorf
Istina je poput radničke klase, u potlačenom položaju, kaže naslovna junakinja filma „Gospođica Marks“ Suzane Nikjareli, prikazanom na ovogodišnjem Kustendorfu.
Tatjana Nježić
foto: Mitar Mitrović
metaforična slika, ali zaista je potrebno u jednoj ličnosti spojiti Tozovca i Šopenhauera, Ćorkana i Kjerkegora, čak i Kaljostra i Hudinija, pa - doduše po skupu cenu preživeti nekoliko ideološki nespojivih, ali u suštini istih režima - priča Basara.
Realizam i realnost
U romanu je citiran Andrić iz “Znakova pored puta”: “Ne znam da li je ovo što ja radim i kako radim realizam, ali verujem da je realnost”, potom kroz književno tkivo sledi da se “Andrićev realizam lažno predstavlja kao naša realnost”. Ukratko, otvara se vrlo interesantno pitanje odnosa realizma i realnosti. - Književnost je realnija od realnosti, ne izgleda tako, ali tako jeste. Tu ne mislim na realnost u ontološkom smislu koja nam je nedostupna, nego na realnost kao skup ljudskih predstava (ili češće zabluda) o realnosti. Ljudska realnost je manje ili više funkcionalna mentalna konstrukcija. Kao što su sikarska platna otkrivanje nevidljivog pomoću izobražavanja vidljivog, tako je literatura izgovaranje neizgovorivog putem izgovaranja izgovorivog. Andrićev realizam je diskretno - Andić je bio diskretan - ali ubojito raskrinkao ovdašnje realnosti, pokazao ih kakve jesu. Osim bošnjačke (i delimično hrvatske), sve ostale realnosti su to shvatile kao kompliment. A uopšte nije. Na poslednjim stranicama čitaoce čeka Principov metak koji “već 103 godine - sad u ekliptičnoj, sad u cikcak orbiti - kruži po prostorima bivše Jugoslavije i serijski ubija koga stigne”, počev od Franca Ferdinanda, do Stambolića i Đinđića koji su “ustreljeni kao psi, prvi u blatnjavoj jaruzi, drugi usred Beograda, takoreći pred očima celokupne srpske javnosti”…
I Kustendorf je ove godine (22-25. januar) bio onlajn. Ruku na srce, nije to-to, u stvari kao da života i nema bez „Proklete avlije“, ali tako je - kako je... A u programu „Savremene tendencije“ između ostalog, sjajan film „Dragu drugovi“ Andreja Končalovskog (o kome smo pisali kada je bio na FAFu), i izuzetno ostvarenje „Gospođica Marks“. Od prvih kadrova na groblju, kada govori o svome ocu i majci Dženi, njihovom odnosu, preko onoga što se zbiva u njenom ličnom životu i na lično emotivnom i na društvenom planu, do sekvenci u kojima se seća događaja iz detinjstva, izbija i pretapa se nekoliko slojeva...
Šta je nesreća
Nije eksplicitno u centru pažnje čuveno učenje Karla Marksa, ali jeste, izuzetnim, sofisticiranim filmskim jezikom dočarano, ono što bi mogli nazvati učinkom tog učenja. U ovom slučaju na ćerku, odnosno mladu ženu. Razvilo je u njoj osećaj da ima pravo na slobodu, da ima pravo na sopstvenu misao, da ume i može pronaći u sebi snage da se bori za ono u šta veruje... Naravno, i da preuzme odgovornost, što se, primerice, vidi iz scene susreta sa zakonitom suprugom muškarca sa kojim je. Zanimljivo je i uzbudljivo, između ostalog, isprepletan lični i društveni plan u životu čoveka, koliko i kako se jedan u drugom ogledaju. To je pobudilo podsećanje i na jedno davno objavljeno neveliko izdanje „Knjige ljubavi“ (časopis „Gradina“) zbirku Marksovih stihova u kojoj u pogovoru piše da se oni imaju uzeti kao četvrti izvor marksizma. No, vratimo se filmu u kojem je, takođe, diskretno, a upečatljivo, dočaran odnos koji je Marks sa svojim učenjem imao prema književnosti, stvaralaštvu, kulturi... kao nečemu i potrebnom i dragocenom i plodonosnom. Ukratko - značaj duhovnog i intelektualnog ra-
Kusturica je u razgovoru sa Končalovskim naveo: ”Kao da više nema tajni u modernom svetu, sve može da se vidi, ništa nije sakriveno, a stil reditelja danas uslovljen je industrijom reklama, nema percepcije vremena, sve je brzo, zasnovano na trenutku”
Metod je isti, metod je - sila zvitka. Njihove autonomije takođe. Za svakoga. U jednoj od inspirativnih scena pred kraj filma ona se priseća jedne, nazovimo, sedeljke u kojoj, kao devojčica, propituje oca i njegove prijatelje šta im znači neka reč, neki pojam, a potom otkriva šta je to za nju. Primerice, na pitanje šta im je kod čoveka najvažnije, Marks će odgovoriti „čestitost“ a ona „iskrenost“, a na pitanje „šta je nesreća“ Marks veli „podnošenje“ a ona „samoporicanje“... Prelama se kroz film i okrenutost vrednosti, lepoti života uprkos kakvim god teškoćama, padovima, ranama, neuspesima, od početnih scena među kojima je ona kada na groblju za oca kaže „radio je do poslednjeg trenutka, treba da smo zahvalni“, preko otprilike u sredini filma isticanog „život je jedinstven“ pa nadalje... Bez gorčine percipira srž problema, recimo, kada govoreći o položaju žena konstatuje da su žene potlačene, da su radnici potlačeni, da je i istina u potlačenom položaju, kao i radnička klasa... “A metod je isti, metod je - sila“. Rediteljka Suzan Nikjareli je u razgovoru sa Emirom Kusturicom rekla da ne potiče iz marksističke porodice, ali je studirala filozofiju i tokom proučavanja ideje rađanja marksizma i protiv čega su odlučili da se bore, naišla na priču o Elenor Marks. - I čitala sam o toj ženi i sećam se rečenice koju sam pročitala, da je bila feministkinja, ali da je završila kao Madam Bovari. I to mi se odmah učinilo zanimljivim. I razlog zašto sam želela da snimim film o njoj je pitanje kontradiktornosti, jer mislim da
je u pitanju ljudska kontradiktornost, ne mislim da je to nužno vezano za činjenicu da je žena. Uvek me fasciniraju problemi teorije i prakse, kao i ideje i načini na koji ih živimo. A činjenica da nije mogla da se bori za svoje ideje u životu, došla sam do zaključka da je to bilo prilično savremeno. I čini mi se da nam mnogo toga kaže danas jer je prilično teško. Znate, imate ideju i razmišljate kako želite da se život dešava na određeni način, ali je to nemoguće jer su tu emocije i mnoge druge stvari koje vas navode da vodite drugi način života, koji nije uvek u skladu sa vašim idejama. Zbog toga sam mislila da ovaj film govori o sudbini žene uopšteno, a ne samo u 19. veku. Takođe je napomenula: - Bez obzira na to što žena može imati garanciju, prava, slobodu, formalno gledano, nije slobodna sa emotivne tačke gledišta. Žena je rob mnogih drugih pitanja. Naravno da verujem da, a i sama Elenor Marks to kaže u svom govoru, da iako je zakon dao mnogo jednakih prava muškarcima i ženama, postoji emocionalna strana onoga kako se uživa u tim privilegijama koje su date muškarcima, koje su i dalje vrlo snažne i radikalne. I vrlo je teško ukinuti ih.
Zejtlin i Končalovski
Trećeg dana festivala u „Savremenim tendencijama“ prikazan je film „Vendi“ (Wendy) reditelja Bena Zejtlina. - Sve je poteklo od mene i moje sestre, sa kojom sam uradio ovaj film. Mi smo celog života čekali Petra Pana, mislili smo da će se jednog dana pojaviti i odvesti nas, ali nikada nije došao, tako da je to bio naš način da odemo i pronađemo ga - rekao je reditelj o inspiraciji za film. Prvog dana u pomenutom programu je bio izvrsni film Andreja Končalovskog „Dragi drugovi“ u kojem maestralnim filmskim jezikom - kroz istinitim događajem inspirisanu priču o pobuni u sovjetskoj provinciji 1962. i, između ostalog, radnicima, policiji, KGB-u, jednoj drugarici - suočava nas sa nama samima, u ovom i ovakvom vremenu, nežno i snažno u isti mah iscrtava DNK žudnje za životom dajući šansu - dobru. - Odlučio sam se da snimim film u crno-belom formatu iz želje da naglasim kako je ono što se dogodilo, sve sahranjeno u arhivama - kazao je Končalovski u video-razgovoru sa Kusturicom.
4 POP&Kultura
Radmila Živković
Mi živimo u muškom svetu U kući ponekad razgovaramo citatima iz predstava. Izleti iz vas. Relativno često pominjemo “Hasanaginicu” sjajnog Ljube Simovića: “Ahmete, pravi se ti lud ako si pametan”, kaže velika glumica Radmila Živković. Tatjana Nježić Nedavno, subotnje kasno popodne. Tama se već spustila na grad… Kiša će početi da sipi kad budemo odlazile. U kafeu nadomak Palilulske pijace i njenog stana naručujemo kafu, kiselu vodu. Uz prve gutljaje kafe podsećam da je, kada sam je pozvala na intervju, nakon što je upitala ‘zašto’ i ja nabrojala par tema, rekla: ”Hoću, ali hoću da kažem nešto o nacionalnim penzijama”. Pali cigaretu, otpija malo vode…
Nacionalne penzije
- Prvo da podsetimo i razjasnimo da je izraz ‘nacionalna penzija’ žargonski, to su priznanja za poseban doprinos, što nije baš isto, ali da ne ulazimo u to. Dobro, svojevremeno - pošto kod nas ljudi vole i praktikuju da gledaju u tuđe dvorište - jeste i javno i po kuloarima bivalo “zašto ovaj a ne onaj, zašto taj, a ne ja…”. Prošlo je mnogo vremena od kada je to ukinuto, pa nije ukinuto, a u stvari je ukinuto, budući da ih faktički nema. Ajd sad da se igramo s ljudima... Poigravanje sa ljudima koji - govorim o svojoj profesiji - nisu zaslužili da se sa njima poigrava. Boli što su neke kolege umrle ne dobivši to nacionalno priznanje, a zaslužili su. Kako stvari stoje, biće toga još. I onda čoveka pritisne to osećanje povređenosti, omalovaženosti. Znamo, postojale su komisije, i ovoliki ili onoliki odijum prema komisijama, raznima su dodeljivali, pa su dobili i oni koji nisu trebali, a oni koji su trebali nisu dobili. Ali podvučeš crtu, pa ko nije trebalo da dobije - doviđenja. Rešiš i pravne zavrzlame koje se tu pojavljuju. Uradiš šta treba, a ne da faktički ukineš onima koji je zavređuju. I kazniš najbolje. Veli potom da valja podse-
titi da su plate u ustanovama kulture, u pozorištima takođe, mizerne, a zvanje glumca podrazumeva izvestan standard… - Ne mislim na preterivanje, luksuz i raskoš. Mislim na pristojan standard koji ti omogućava minimum dostojanstva, da se ne treseš ako treba da nekom platiš piće nego da možeš biti galantan, da možeš taksijem na probu ako nemaš kola… Znam, i sad ima komentara - glumci primaju plate, a ne rade. Ja se šalim pa kažem: pa da još 20 godina primamo plate, a ne radimo, to bi možda taman pokrilo ono kako smo slabo bili plaćeni, tj. nismo dobijali kad je trebalo. Drugo, znam, publika se uželela pozorišta. Uželeli su se i glumci publike. Pozorište i postoji zbog publike, ne zbog kritičara, iako se oni uglavnom ponašaju kao da je tako. Umišljeni, pa misle da se predstave rade za kritičare. Nema veće sreće od toga kad te publika podrži i pozdravi. A publika nije glupa. Publika ne ceni budalaštine, ona ide ponekad da se zabavi lakim notama i to je normalno, legitimno ali to ne znači da ona ne zna šta je šta. Naprotiv. Vrlo dobro razume i nepogrešivo reaguje.
Skromnost i pristojnost
Pričajući o izvođenju predstava u doba korone kaže da, naravno, više nema punih sala, ali je zbog bezbednosnih mera dobro što su sada gledaoci na distanci, sa maskama… Međutim, kaže, glumci na sceni, u šminkernici, po prirodi stvari “dišu jedni drugima u lice”, a na pitanje smeta li joj to, odgovara: - O tome uglavnom ne razmišljaš, ali nije svejedno. Jeziva je ovo boleština, a nikad ne znaš ko ima virus u sebi a da i on ne zna, ko se krije i stidi jer ima i toga, koga je baš briga… Evo, ima zara-
foto: Vladislav Mitić
Znam, i sad ima komentara - glumci primaju plate a ne rade. Ja se šalim, pa kažem: pa da još 20 godina primamo plate, a ne radimo, to bi možda taman pokrilo ono kako smo slabo bili plaćeni, tj. nismo dobijali kad je trebalo
žavanja na snimanjima. Nije palo s neba. Ljudi su ga doneli. Pa kažu; nije na snimanju nego posle kad su negde pili kafu... Aman! Pa ako smo i ludi, nismo glupi. Korona je, ističe, ozbiljan problem s kojim se suočio ceo svet. - Šta nam je donela, odnela…. To ćemo tek videti. Možda hoće da nam kaže da se uzmemo malo u pamet, da nije jednostavno ni bez konsekvenci otimati od drugog. Otvorila je pitanje šta je silnik, moćnik. Jer kao i svaka opaka, a nepoznata bolest izjednačava ljude na svoj način. A to je opasno. Opasno kad ti opasni, tj. moćni dođu u situaciju da su ugroženi, onda je za sve mnogo opasno. E, toga se, uslovno rečeno, plašim. U stvari, tačnije bi bilo reći - brinem. Ne pratim medije na dnevnom nivou, ali rado pogledam “History”, emisije o prirodi, životinjama, istoriji… Skoro sam gledala neku emisiju o muzici i ti vidiš da se osamdesetih stvaralo punim jedrima, svom dušom i bez opterećenja današnjim raznim pritiscima. Danas, s ovim tehnološkim i elektronskim napretkom, svako može da tandrče, a ono što je napravio, to jednostavno nije ni napev, ali se zato predstavlja kao moderno, kao dostignuće… Suštinski, kad pogledaš, ispražnjeno je ne samo od sadržaja, od smisla već i od ide-
je o nekoj punoći i smislu. Ne znam otkud toliko napucanoj praznini, a okretanje leđa nečem pravom, vrednom, skromnom… Možda je tako lakše. S druge strane, svedoci smo da se to skromno i pravo i samo povlači. Jer vi danas šta god kao skroman i pravi čovek uradite, nema vas nigde. Još vam se i rugaju. Nego, da se vratimo nacionalnim penzijama, tj. posebnim priznanjima. Treba ih vratiti! To nije ne znam kakav novac za zemlju. Pri tome, koliko ih je umrlo među negdašnjim dobitnicima? Već sam spominjala plate u kulturi, penzije su još tužnije. Znam ja da je to po zakonu, ali to znači da tebi zakon ne dozvoljava da živiš koliko god da si maksimum u životu dao. Uvredljivo, najblaže rečeno. Ali da ne pričam više…. Kažu da sam oštra, pa da sam zaista oštra, ja bih bila surova, a to ne pripada pristojnosti do koje izuzetno držim iako nepristojni ljudi koriste to šta i kako vi razmišljate o pristojnosti…
Predatori
Pominjemo, zatim, aktuelnu temu o Miki Aleksiću, njegovoj školi glume, zlostavljanim mladim glumicama, njenu ranije datu izjavu tim povodom, o činjenici da joj je ćerka bila u toj školi…. - Kada su krenule reakcije po tim društvenim mrežama i ne znam gde sve, ćerka
mi je rekla: ’mama, molim te nemoj više ’… Što se mene tiče, nemam problem niti sam ikad imala da kažem ono što mislim, zašto da pobuđujem uvredljive komentare na naš račun koji ničemu ne služe. Razgovaramo potom o tome može li ovo zaustaviti predatore, ohrabriti i druge žrtve u raznim branšama, ohrabriti ljude da i po drugim pitanjima dignu glas… - Nisam sigurna. Mi živimo u muškom svetu, ne znam šta i kako može da utiče na mozak predatora… Takav mozak da se osvesti. A da li će oštećene osobe koje trpe takve stvari moći i smeti da progovore, e to će zavisiti od ovog slučaja. Od toga šta će se dogoditi. Jer ako se tu ništa ne dogodi, ako bude tresla se gora, rodio se miš, to može ohrabri predatore.
Opozicija?!
Na pitanje šta je najaktuelnije u profesionalnom smislu, odgovara - Strah. Jer radimo, probamo… I ništa. Evo, Egon uradio “Pučinu” u JDP-u i zbog pandemije nije mogla da izađe premijera. U Ateljeu takođe gotova predstava čeka. Uspeh je da je u Narodnom pozorištu da je u septembru izašla predstava “Vasa Železnova”, koju su radili od marta. Ukratko, ima planova, ali ništa se ne zna. Upitana za aktuelne druš-
POP&Kultura 5
Konkurs Tošo Borković SRBIJA
Izaći ćemo na scenu, lupati u šerpe i sići sa scene. Je l’ to predstava? tvene i političke (ne)prilike, kaže: - Opozicija?! Ne mogu ja da pričam o pozorištu ako ne želim da igram u njemu, ako ne radim. Za mene je to apsurd potpuni. Evo neki ljudi koji se zovu opozicija su izašli na izbore pa su nešto dobili. Šta ovi glume? Odlično znam tu, kako ih zovem, takozvanu opoziciju. Znam da će zbog ovih reči opet po meni drvlje i kamenje, ali… Ali ljudi, upristojite se, uozbiljite se. Nisi mi pokazao dok si bio u moći da si najbolje rešenje, da vidimo šta je sada? Šta vi meni predlažete, uverite me u koncept svoje predstave? Izaći ćemo na scenu, lupati u šerpe i sići sa scene. Je l’ to predstava? Neću u tome da učestvujem jer vidim da je neinteligentno, besperspektivno… Volela bih da znam šta vi to lepo i dobro nudite da bude bolje nekim mojim unučićima. Meni neće, to je jasno. Kasno je. Ne znam čemu vodi ova sveopšta ispolitizovanost. I ovaj trend sve ne može, a može, sve nema, a ima i obrnuto… Pa čekaj, je l neko lud toliko?!
Genijalni Nušić
Za trenutak se osvrćemo na njenu bogatu karijeru, uloge, nametnulo se pitanje da li se neke posebno danas priseća, recimo Živke ministarke… - Nisam opsednuta ulogama. Mi u kući ponekad razgovaramo citatima iz predstava. Izleti iz vas. Relativno često pominjemo “Hasanaginicu” sjajnog Ljube Simovića: “Ahmete, pravi se ti lud ako si pametan”. A što se Živke ministarke tiče… Nušić poznaje ljude, u dušu, do srži. Sećam se kad smo je igrali u Švedskoj u “Dramatenu”, bilo puno tzv. visokih zvanica, diplomatski kor, bio prijem… Ja pošto sam rasturena posle predstave trebalo mi malo vremena da se upristojim, siđem među ljude. A oni otmen svet, kratko ostaju i kad sam se pojavila, organizatorka kaže da su otišli svi. Ali tu je jedna žena koja je kad me videla sva ushićena podigla ruke i prilazi mi. I kaže: Izvinite, morala sam da vas vidim, ja sam žena irskog ambasadora, mi smo došli pre mesec dana, ne razumem srpski, a ni švedski koji je bio na titlu, ali ja sam sve razumela. E, to je Nušić. I tako smo mi u našoj predstavi čitali Nušića - da ga ceo svet razume. Veliki, genijalni Nušić. A pljuvali su ga za života. I danas zapušavaju usta i pljuju umne ljude, one koji umom sve vide. Njima treba zapušiti usta,
diskreditovati ih… A načina ima raznih i dobrano su razvijani odvajkada. Danas nema ni srama ni stida. Sram i stid nisu isto. Stid je ono što čoveka sprečava da učini nešto zbog čega će se sramiti. Ako hoćemo napred, moramo vratiti stid.
O jednoj odbijenoj ulozi
- Kada sam bila mlada i počinjala, živeli smo bez telefona. Nisam imala ni fiksni, nisu ga imali ni moji u Kruševcu. Zvali su me preko Akademije i preko jedne komšinice mojih roditelja koja je imala telefon. Jednom je Branko Lustig pisao pismo mojoj majci. Naime, bila sam odbila ulogu u Zafranovićevom filmu “Muke po mati”, gde je trebalo da igram jednu devojku koja je u nekom veslačkom klubu, gde su, naravno, sve muškarci, a sve vreme je gola… I Lustig je napisao pismo mojoj majci u kome je biranim rečima uverava da svakako treba da dođem, da će on uticati na Zafranovića… Uz podršku roditelja odlučim ja da odem u Zagreb, da još jednom razgovaramo. Producenti mi kupili avionsku kartu za Ljubljanu jer se zagrebački aerodrom nešto renovirao. Odveze me otac za Beograd, ja odem u Klub književnika, ostanem dokasno, on me iz kluba doveze do mog beogradskog iznajmljenog stana i kaže kako odmah ide nazad za Kruševac jer ima posla… Ujutro ja se uspavam. Strčim ko bez glave, da jurim po ulici taksi kojih tada baš i nije bilo, a moj otac pred zgradom u kolima. Kaže: Znao sam, ulazi da požurimo na aerodrom. Mi stižemo i ja vidim avion koji uvlači stepenice, istrčim na onu pistu, pojurim, za mnom policajci i obezbeđenje… Viču oni, vičem ja. Ubeđujem ih da moram da stignem, oni meni da ću poginuti jureći po pisti… Ništa. Izađemo otac i ja na auto-put i ja kažem; stani, sad ću da pređem preko puta i da stopiram. Nisam stopirala ni par minuta, eto njega, kaže ‘ajde, vozim te u Zagreb’. Stignemo mi, javim se sa neke pumpe, oni zbunjeni… I odem kod Lustiga, koji je sa svojom divnom ženom stanovao preko puta hotela “Dubrovnik”, a moj otac u hotel da se konačno malo odmori. Međutim, Lordan je bio neumoljiv. Nisam igrala tu ulogu, čak nije nijedna naša nego jedna češka glumica. Ne znam gde mi je to pismo, mislim da je u našoj kući u Kruševcu u koju nisam ušla od kako mi je brat umro, evo godinu i po dana.
Izložba karikatura Međunarodna izložba karikatura sa konkursa “Mini hidroelektrane - maksi razaranje” biće otvorena 28. januara u 18 časova u beogradskom “Dorćol Platzu”. Organizatori izložbe „Čuvari Šare“ i Udruženje karikaturista Srbije FECO izložiće radove prispele na konkurs, predstaviće autore, pobednike, žiri i katalog. Prisutnima će se obratiti Jugoslav Vlahović (predsednik žirija), Iva Marković i Nebojša Redžić, a izložba će moći da se pogleda do 5. februara.
Lazo Sredanović CRNA GORA (levo) Počasna nagrada: Milenko Kosanović (1948-2020) SRBIJA (dole)
Esmaeil Babaei IRAN (gore) Vladan Nikolić SRBIJA (desno)
6 POP&Kultura
Izložba
Moj Los Anđeles je namerna loša kopija originala Moj Los Anđeles je napravljen od jeftinih, masovno proizvedenih predmeta koji dolaze iz Kine i koji su u svoj svom besmislu dobar simbol savremenog društva danas: Hiperprodukcija nonsensa, ekstenzivni konzumerizam, predmeti kao statusni simbol i objekti koje nas definišu kao individue. Živimo u baroku kapitalizma kaže umetnik Vuk Ćuk. Neven Džodan Izložba Vuka Ćuka “We have L.A. at home” (Imamo Los Anđeles kod kuće) postavljena u Galeriji “Eugster ll Belgrade” je interaktivna instalacija u prostoru, koju prati i serija kolaža. Već prvi pogled na izložbu stvara prepoznatljivu sliku Los Anđelesa, koja je postala deo kolektivne svesti, ali umetnik se i ovim radom, između ostalog, bavi ekologijom, transportom i luksuzom, kao i šta ovi pojmovi znače tokom svetske pandemije i globalne klimatske krize. Na neki način, ovi radovi govore o nelogičnostima savremenog života, u doba kad predmeti putuju daleko lakše nego ljudi i kada se proizvode plastične biljke za vreme propadanja stvarnih. Šta nam govori naslov izložbe “Imamo Los Anđeles kod kuće”? Ova izložba je zapravo nastala nakon propalih planova da putujete u LA? - Ova izložba jeste nastala kao posledica mojih propalih planova, ali to je bila samo inicijalna pozicija iz koje sam krenuo, a koju sam kasnije razrađivao. Naziv izložbe je izvučen iz poznatog internet meme formata koji je simbol za lošu kopiju nečega. Ovaj Los Anđeles jeste namerna loša kopija originala. Taj motiv je izabran zbog velike količine slika tog grada u masovnim medijima, koje su postale deo kolektivne svesti, bez obzira da li smo grad posetili ili ne. Svi u glavi imamo vizual Holywood znaka, i toliko nam je slika poznata i instant prepoznatljiva, da mož-
da čak ne bismo primetili da je znak pogrešno spelovan. Koliko vam je vremena trebalo da sve ralizujete i koji segment je vama bio najizazovniji? Neke materijale ste kupovali preko jeftinih onlajn sajtova... - Izložba je rađena namenski za prostor galerije. Galerija “Eugster ll Belgrade” je verovatno najbolji prostor za intervencije poput moje. Pored toga su i sjajan tim ljudi koji vas kroz saradnju sa njima gura napred. Izložba je podrazumevala dosta tehničkih izazova sa kojima sam se prvi put u svojoj karijeri susreo, a koje sam, uz njihovu pomoć, rešio dosta lakše nego što sam očekivao. Termin za izlaganje je bio zakazan početkom prošle godine, pre pandemije. Ideja za realizaciju izložbe se menjala zajedno sa globalnom situacijom. Stvari su se same razvijale i nameštale u mojoj glavi, i na kraju dobile svoj finalni oblik u prostoru galerije. Jedan od glavnih izazova sa kojima sam se susreo u realizaciji ove izložbe je bio taj da toliku količinu predmeta povežem u jednu celinu, a da ne opteretim previše prostor galerije. Ideja je bila da svi elementi budu u službi poruke koju instalacija treba da pošalje. Moj Los Anđeles je napravljen od jeftinih, masovno proizvedenih predmeta koji dolaze iz Kine i koji su u svoj svom besmislu dobar simbol savremenog društva danas: Hiperprodukcija nonsensa, ekstenzivni konzumerizam, predmeti kao statusni simbol i objekti koje nas definišu kao individue. Živimo
u baroku kapitalizma. U najavi izložbe se navodi da se ona bavi ekologijom, transportom i luksuzom. Kako vi kroz svoj umetnički rad tumačite ove pojmove? - Jedna od glavnih tema kojom svi zajedno treba da se bavimo danas jeste svakako tema globalnog zagrevanja. Hiperprodukcija robe i namirnica je jedan od glavnih izvora zagađenja koja ubrzano proizvodi rizik po naše jedino moguće stanište. Kao
Izložba je otvorena do 13. marta
Los Anđeles je dobra polazna tačka za debatu o luksuzu i preraspodeli bogatstva, smatra Vuk Ćuk
glavnu metaforu koja se vezuje za taj kontekst sam postavio šest veštačkih palmi koje imitiraju bulevare Los Anđelesa. U veštačkim biljkama je sadržan jedan važan paradoks: biljke proizvode kiseonik bez kog niko od nas ne može da preživi, a veštačke biljke se prave od plastike koja je jedan od najvećih izvora polucije. One nisu jedina referenca - u okviru instalacije je na primer postavljen blok papira koji je napravljen tako da imitira šniclu koja može da se kupi u supermarketu, spakovan u plastičnu posudu, umotan u celofan i oblepljen lažnim etiketama. Ko je zamislio da tako nešto napravi, plasira u prodaju i najvažnije: zašto? Transport se vezuje za temu mobilnosti ljudi i robe, koja je u novonastaloj situaciji posledica pandemije dovela do čudnog razvoja situacije: Predmeti koje kupujemo nesmetano mogu da nam budu isporučeni, poslati sa drugog kraja sveta, dok su ljudi uglavnom ograničeni na gra-
nice svoje zemlje, grada, stana, kuće. Otkrili smo neke nove segmente kojima se nismo nadali, u vrlo kratkom vremenskom periodu. Los Anđeles je dobra polazna tačka za debatu o luksuzu i preraspodeli bogatstva. U okviru moje instalacije dijagonalno, jedan naspram drugog, stoji space blanket - standardni deo imovine svakog beskućnika ovog sveta (broj beskućnika u Los Anđelesu se rapidno uvećava i taj problem je nemoguće ignorisati) i replike Cybertrucka - najnovijeg proizvoda iz arsenala kompanije “Tesla”, koji su rezervisani za najimućniji sloj i predstavljaju svojevrstan statusni simbol. Ironično, Ilon Mask je u toku trajanja ove izložbe avanzovao u najimućnijeg čoveka na svetu. U ranijim radovima često ste stvarali svoje svetove, ovo je sada poznati svet, ali na prvi pogled deluje pomalo apokaliptično uz životinje robote koji se kreću po pesku...? - Ja sam ovu postavku zamislio kao postapokaliptični zabavni park, sastavljen od onoga što je preostalo, a koji u budućnosti govori o vremenu naše stvarnosti. Stoga su i životinje napravljene tako da imitiraju prave autohtone kalifornijske vrste, ali sam mehaničke, mašinske i konstruktivne elemente namerno ostavio razotkrivenim, da ne bude nimalo zabune. Lisica i tvor nisu slučajno izabrani: nedavno sam pročitao studiju u kojoj je dokazano da je lobanja lisice evoluirala tako da joj bude jednostavnije da pretura po đubretu u ur-
POP&Kultura 7
Feljton (IV) Ekskluzivno objavljujemo delove knjige “Dva su jahača prilazila. Život i smrt Džimija Hendriksa” (Laguna). Ovo je psihodelično i kaleidoskopsko istraživanje života i smrti Džimija Hendriksa i putovanje u mračno srce šezdesetih, iz pera Mika Vola, jednog od najpoznatijih britanskih muzičkih novinara, voditelja i pisaca. Knjigu je preveo Dejan Cukić.
Ako je umetnost najbolji kanal kroz koji možete da se izrazite i nešto što svakodnevno preokupira vaše misli, nameće vam nove ideje i puni vas energijom da ih realizujete, sve dolazi samo. Bitno je i okružiti se kreativnim i dobronamernim ljudima koji će vam uvek biti nepresušan izvor inspiracije
foto: Katarina Đorić
banim sredinama nego da je koristi za lov u prirodi. Tvor simbolično podiže svoj rep i simulira izbacivanje neprijatnih mirisa. Smatrate li da je obaveza savremene umetnosti da komentariše aktuelne i važne teme? - Apsolutno, treba da predstavlja i definiše epohu u kojoj je nastala. Vi često koristite različite formate. U čemu vidite prednost multimedijalnosti u odnosu na recimo slikarstvo? - Ne bih nijednom mediju davao prednost u odnosu na drugi. Suština je pronaći medij koji najbolje služi onome što želite da kažete. U mom slučaju postoji ogromna svest o tehnološkom napretku koji definiše naše vreme i stoga su robotički elementi pronašli mesto unutar mojih radova. Između ostalih, naravno. U mojim radovima je isto tako učitana konstantna želja za eksperimentom i novim iskustvima i zbog toga često menjam sredstva kojima se izražavam. Kroz konstantan i konzistentan rad se stvari vezuju jedna na drugu i same od sebe evoluiraju u kompleksnije celine. Jedan ste od dobitnika Nagrade za crtež fonda Vladimira Veličkovića (2013). Koliko vam znači ovo priznanje i kakve uspomene nosite u sećanju na slavnog umetnika i akademika? - To je jedna lepa uspomena koja mi je veoma pomogla na početku moje karijere. Kada sam dobio tu nagradu bio
sam i dalje student i ona mi je dala potvrdu da sam na dobrom putu i da treba da nastavim u tom pravcu. Poseta pariskom ateljeu Vladimira Veličkovića je bilo jedno posebno iskustvo, a sećanje na razgovor sa njim tom prilikom je i dalje veoma živo. Vaši radovi su prikazani u Rejkjaviku, Šangaju, Njujorku... Možete li da uporedite reakciju publike, ljubitelja umetnosti, kolekcionara u inostranstvu i ovde? - Možda savremena umetnost nije toliko značajan deo svakodnevice ljudi ovde kao što je tamo. Verujem da kao društvo još uvek nismo prepoznali moć umetnosti i kako ona može da unapredi živote svakog od nas. Druga bitna stvar je i životni standard ljudi kod nas: prosečan pojedinac teško može sebi da priušti da kupi autentično delo savremene umetnosti, dok su u razvijenijim centrima sveta mogućnosti u tom smislu osetno veće. S kojim radovima ćete učestvovati na Beogradskom bijenalu koje pripremaju Ilarija Marota i Andrea Bacin? - To će morati da ostane iznenađenje, ali mogu da kažem da je saradnja sa Ilarijom i Andreom nešto u šta iskreno verujem. Lista umetnika, koncept izložbe i posvećenost realizaciji kustosa obećava izložbu svetskog nivoa kakvu manifestacija kao što je Oktobarski salon i zaslužuje. Biće to sjajan praznik umetnosti za sve nas i, iskreno, ne mogu da dočekam dan otvaranja.
Ova pesma je za mog prijatelja Američka turneja, od februara do aprila 1968. Džimi se prilagođava na uslove, leti ekonomskom klasom od Njujorka do San Franciska, pa dole u Los Anđeles, pa gore do Sijetla, Kolorada, Teksasa, Filadelfije... [...] Ohajo, Klivlend, Ilinoj, Mejn: koledži, pozorišta, sale za igranke. Četrdeset osam koncerata za pedeset devet dana, a svi žestoko posvećeni kokainu, spidovima, efedrinu, travi, kiselini, unučićima, kvaludsima... šta god da treba kako bi se izdržalo. Malo smeđe stvari pomaže da se spustiš, stari. Napred ka dvorani Sivik doum u Virdžinija Biču, kapaciteta hiljadu gledalaca. Dva nastupa, po podne i uveče. Momci svi sede u mračnom baru, provodeći prijatno, mirno slobodno veče na klupicama obloženim veštačkom kožom, Džimi, njegov bend i macani iz sastava Soft mašin (Soft Machine) koji su predgrupa na ovoj turneji. Ostarela devojka umornog lica donosi im piće, pepeljare i najnovije vesti. Upravo je čula na radiju: doktor Martin Luter King je ubijen u Memfisu. Momci su u šoku, ne znaju šta da kažu i kako da se ponašaju. Pažljivo gledaju Džimija, pokušavajući da mu pročitaju misli. Džimi ćuti kao zaliven. Proživljavao je ovaj film hiljadu puta ranije, kadar po kadar. Crnjo, majmunče, čađavi, čamugo... Džimi okreće glavu. Tako je vaspitan. Kod kuće, na ulici, u vojsci... u svakoj četvrti svakog grada na svetu. U dnu šanka, neki starinski momci bacaju „petake“, podvriskuju i nazdravljaju ubici za koga se zna da je belac. Džimi je „samo gledao u prazno kao da se ništa nije dogodilo“, sećaće se majstor svetla grupe Soft mašin Mark Bojl. Džimi ukočeno daje znak da krenu. Oni to učine, tiho, polako, bez naglih pokreta. Doktor King je mrtav po zahtevu javnosti. Doktor King je ubijen javnim linčom. Š’a kažeš na to, mlađana čamugo? Kako ćeš tu pesmu da sviraš pred svojim bledunjavim obožavaocima? Naredno veče u Njuarku je bedak. Džimi treba da svira dva koncerta u sali Simfonije, dvorani sa 3.500 mesta u Ulici Broud, u srcu kraja koji panduri zovu „crnjogradom“. Dovezli su se belom limuzinom, a Džimija su naterali da sedne napred pored belog vozača koji se usrao u gaće dok su se beli dečaci Mič i Noel skupili od straha na zadnjem sedištu. Tehničari Nevil i Hju, neočekivano i vrlo sumnjivo, takođe belci, parkiraju kamionet sa opremom unazad do službenog ulaza i na prstima izlaze iz njega. U blizini se čuje zvuk pucnjave, eksplozija, grmljavina ulice i oseća se miris paljevine. Dvadeset četiri sata posle atentata na doktora Kinga crnački bes je obuzeo više od stotinu američkih gradova. Nemiri, pljačke, tuče i ubistva. Suprotstavila im se, punom snagom, unakrsna vatra oklopnih vozila policije i vojske. Bela kuća poziva Treću pešadijsku diviziju da je čuva, a marinci zveckaju mašinkama na stepenicama Kapitola. Vojno zauzimanje Vašingtona najveća je akcija takve vrste u nekom američkom gradu još od Građanskog rata. Gradonačelnik (i načelnik policije) Volter Vošington proglašava policijski čas, zabranu prodaje pića i oružja, ali već je prekasno za spas više od hiljadu građevina obuhvaćenih pravedničkim plamenom, i skoro isto toliko prodavnica i izloga. Čitavi kvartovi su pretvo-
reni u ruine. Kada su se sranja najzad smirila, procenjena šteta je preko 27 miliona dolara. Čitavi kvartovi su pretvoreni u ruine. Vesti stižu pred svirku. Harlem i Bruklin gore. Džimi nervozno puši džoint. Ostali su se ućutali, preneraženi. Trenton, još jedno crno naselje u državi Nju Džerzi, udaljeno svega sat vožnje, potpuno je izvan kontrole. Stotine gradskih radnji je opustošeno i spaljeno. Skoro petsto poludelih, uglavnom mladih crnaca, pohapšeno je zbog nasilja, paljevine, pljačke i toga što su na gradonačelnikov hitni policijski čas odgovorili rečima: „Jebeš ovo sranje!“ Dvadeset policajaca je oboreno, a isti broj vatrogasaca našao se u bolnici zbog trovanja dimom, opekotina, posekotina i povreda glave koje su im naneli demonstranti. Pobesneli ljudi namerno su uključivali alarme na automobilima i po radnjama, a onda gađali vatrogasne ekipe kada se pojave. Vesti stižu pred svirku. Njuark, jedan od prvih gradova u SAD sa većinski crnim stanovništvom, ide u istom pravcu. U dvorani, organizatori koncerta, uplašeni za sopstvene živote, kažu Džimiju da spoji dva nastupa u jedan i skrati ga, kako bi svi mogli da zbrišu kući pre nego što napolju padne mrak. Neki nadrndani crni momci dolaze iza scene i šapuću Džimiju u uvo: „Mudonje su se namerile da srede sve političare koji se zalažu za crnu stvar i sve slavne crnce. Najpre Džej Ef Kej, onda Malkom, sada MLK... možda je Džimi sledeći, kapiraš brate?“ Unutar sale Simfonije publika je grupisana. U nekim delovima su prazna sedišta, u drugima su ljudi nagurani zajedno. Džimijeva publika je uglavnom bela, ali ima dovoljan broj crnih lica da prostor ispuni nemirom. Soft mašin izlaze oprezno na scenu i nežno prozuje kroz svoj program. Njihov eterični duhovni engleski rok prolazi sasvim dobro, kao uzdah olakšanja. Onda izlaze Džimi, Noel i Mič uz veliki, nervozan aplauz. Po ustaljenom rasporedu kakav su svirali duž obale, uvodna stvar trebalo je da bude „Fire“. Ali ne večeras. Da li me zajebavaš? Umesto toga, Džimi polako prilazi mikrofonu i kaže: „Ova pesma je za mog prijatelja.“ On počinje da izvlači nešto iz glave i svira za sve okupljene, najviše za sebe. Za sebe i svog dobrog prijatelja Martina. Svi su shvatili aluziju. Svi su odlepili. Džimi poseže unutar svoje duše, gitara je njegov čarobni štap, odašilje krvavu svetlost... momci ga prate, samo koji korak iza njega. Fosforno perje i značke, raspaljene misli. Pesma nema imena. To i nije pesma. To je improvizovana jadikovka, plavičasti plamen što obasjava senke duša na zidovima. Osvetljava prostor i pliva u emocijama. Za nekoliko minuta veći deo publike je u suzama. „Muzika je posedovala nekakvu zastrašujuću lepotu“, kaže Mark Bojl. „Bio je to izuzetan trenutak“, seća se bubnjar grupe Soft mašin Robert Vajat. „Najupečatljivije je bilo to što je umesto silinom besa on odgovorio silinom tuge. Svi smo pomalo ostali bez reči.“ Džimi je odsvirao svoj komad. Dvadesetak minuta, tridesetak minuta... bez pauze. Bez hitova. Ogoljene duše. Onda, kada je završio, lagano je položio gitaru na pod i otišao bez reči.
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić Email: kultura@ringier.rs
In memoriam
Miljurko Vukadinović Knjigovenčani
Bio je pesnik u duši... Bio je razdragan i vedar i u životu i u poeziji... Piše: Gordana Krajačić Njegove pesme su se gurale u tom naizgled ogromnom prostoru, želeći da što pre udahnu vazduh Jastrepca ili Avale, da se zagnjure u vode Resave ili Velike Morave (koje je toliko dobro poznavao da je čak i njihov pesak znao da razlikuje) da iziđu iz njega i uđu u nas. Kao da je njegovim pesmama bilo malo naših 30 slova, malo naših nekoliko hiljada reči, pa je stvarao nove, i čak i na rumunskom i dve zbirke pesama objavio pod naslovom „Vodjezdik“. Dokazivao je da vode detinjstva imaju najduži tok, mada je prva zbirka pesama, objavljena odmah posle dvadesete, govorila da „Splav prokišnjava“, ali je kasnije zaplovio u „Svoje vode gospodar“ i u „Slobodno Sredozemlje“. Imao je žudnu „potrebu za pevanjem“, smatrajući da bez toga ni naš narod ne može. Njegov kolega Dušan Stojković mislio je da je on najveći „homo ludens“ srpske knji-
ževnosti, eksplozivno humoran, nezaustavljivo igrovljiv. Bio je kao legendarna Kraljica Mab – ogroman i u orahovoj ljusci, darivao je ljudima radost koja je dosezala poetski kikot. Stojković je osetio njegovu „dušu koja sluša“, u koju je stalo više od desetak čula, iz kojih je tkao svoju šaroliku i višedimenzionalnu poetiku kroz „Mnoigo, malo i ništa“, kroz „Putovanje“, kroz „Erotski troglas“, kroz „Baladu o hlebu“ (gde kaže i kako će umesiti nehleb i kako će ga pojesti sam). Bio je urednik tribine „Francuska 7“ i nadahnuto je vodio sva dešavanja od Svetosavskih akademija do promocija knjiga i poetskih i književnih susreta u Udruženju književnika. Na jednoj od mojih promocija 20. novembra 2019. godine u programu je učestvovala i violinistkinja Tatjana Olujić. On joj je na licu mesta napisao pesmu, spajajući i nju i violinu i mene u sjajnom akro-
stihu i prava je šteta što ne mogu da zabeležim njegove poetske reči koje je uputio i svim učesnicima programa, a posebno Tanji, kojoj je tog dana bio rođendan:
Vazda vanvremeno – kao trave ćutanja, Naviljak zlata treperi nad golom strunom, Olista vazduh kad se struna glasne!“
„VIOLINA, NARAVNO!“ Za Tanju nad violinama, ogordano Visina duše se meri zvukom I bojom treperave duše kad ne ćuti, Olista vazduh kad se struna glasne Lahor lepote se protegne Između boje i tona, Naviljak zlata zatreperi i nad strunom, A nebo ga čuje iz 99. reda Natanjušano/nizvetrano A razdragano, večeras ogordano! Razvidušno i Razvigorno! A tanjasto od strune do neba,
Ja sam Miljurka Knjigovenčanog upoznala i kao majstora proze; godinama je pisao nadahnute i ohrabrujuće reči za „Putopise starijih osoba“ koji su osvajali „Draganovu nagradu“. U „Riznici sećanja“ iz 2016. zaključio je svoj komentar sa – „I ne zaboravite da se na krilima mašte uvek putuje u svim pravcima i kasebno i kasvetno“. Godine 2019. svoju recenziju završio je u stilu Šeherezade: „... Ali, to nije sve što znatiželjni čitalac može da otkrije u ovoj priči i u ovoj pletenici priča, pesama, pu-
smi se ne zna šta se kad dešava. Ona počinje stihovima: „Mi nismo bili par, / Jer gledao si me uvek kao stvar.“ To znači da se naratorka, iz trenutka sadašnjeg, okreće prošlosti. Da li je reč o prošlosti ili sadašnjosti, ne možemo, međutim, znati već posle stihova: „Bol, sve je SADA bol / U osećaju mom i odgovoru tvom.“ Na osno-
vu toga zaključujemo da se ono nekad („nismo bili par“) i ovo sad („u osećaju mom i odgovoru tvom“) događaju istovremeno. Prave nedoumice nastaju tek u briljantno uglazbljenom refrenu, gde u igru ulazi i budućnost: „Oženićeš se ti, i udaću se ja, / A plakaćemo, znam, kad god se sretnemo. / Jer imali smo svi osamnaest godina, / I nismo znali tad
topisa, čas muških, čas ženskih...“ A u pogovoru prošlogodišnje „Draganove nagrade“ – „Putovanje je postojanje“ rekao je da „Vera bogati svako putovanje u ovo vreme bezverno i zverno“, smatrajući da je vera najkrupniji dragulj naše duše i najdragoceniji „grumen srpske zemlje“, da je vera – „strasna mera naših života.“. Nije ni slutio da se poput našeg Stefana Nemanje već približavao ušću svog života... Čak ni kad je zločudna korona ušla u njegovo telo - nije mu pokorila duh. I u bolnici, do poslednjeg daha – izlio je 15 novih pesama... Umro je 11. januara u sumrak... ali mrak ne može pasti na pesničke duše... Sutradan, u svitanje, objavljena je njegova stota zbirka pesama...
Minijature
Bilo ili jeste Piše: Vladimir D. Janković
SVI ZNAMO PESMU „Oženićeš se ti“ grupe „Zana“. Sjajna kompozicija, zanimljiv aranžman, sugestivan vokal, a i tekst je dobar i upečatljiv. Premda on jeste dobar i upečatljiv, neki će mi prebaciti što sam tako okarakterisao ovaj tekst Marine Tucaković. Njihov glavni argument mogla bi biti evidentna temporalna nedoslednost, jer u pe-
koliko možemo.“ Nameće se pitanje: zašto „plakaćemo“? Hajde, dobro, da ONA zaplače, ali što bi plakao ON, kad njih dvoje „nikad nisu bili par“, pri čemu je on nju uvek „gledao kao stvar“? Tad sledi novi obrt: iz budućnosti-sadašnjosti slika se opet prebacuje u prošlost: „Jer IMALI SMO svi osamnaest godina...“ Zar nemaju SAD toliko?