Pop i kultura

Utorak 14. april 2020.

Blic broj 8313 www.blic.rs

POP&Kultura Intervju

Branka Katić

Sve dođe i prođe pa će i ovo čudno vreme

Verujem da je naša planeta, u borbi za sopstveni opstanak, ušla u ovu igranku sa nama, da bi nas makar na trenutak zaustavila da ne uništavamo sve pred sobom. Bahati smo i uvek u jurnjavi za profitom na račun svega ostalog, naše životne sredine, naše dece i nas samih - kaže proslavljena glumica Branka Katić.

FOTO: NATHALIE MOUROT

Tatjana Nježić JOŠ OD KAKO je sa samo petnaest godina debitovala u filmu “Nije lako s muškarcima” igrajući ćerku glavne junakinje Gordane (Milena Dravić), osvojila je srce publike.

Usledile su glumačke studije i diploma u klasi profesora Radeta Šerbedžije, a potom niz uloga u kojima je doslovce plenila sa velikih i malih ekrana među kojima su, da pomenemo tek nekoliko, u ostvarenjima „Biće bolje“, „Otvorena vrata“, „Ubistvo s predumišljajem“, „Crna mačka, beli mačor“...

Od početka dvehiljaditih, i profesionalno i privatno, njen život i rad obeleženi su relacijom Beograd - London, čemu valja dodati i Holivud, kao i Los Anđeles, činjenicu da je zaigrala i u francuskim produkcijama... I brojnim sjajnim ulogama („Pad u raj“, „Jagoda u supermarketu“, „Novine“, „Auf Wiedersehen“, “Pet“ „Big love“, „The Jury“...).

Već dugo neprikosnoveno slovi za jednu od najomiljenijih i najvoljenijih ovdašnjih glumica, po IMDb beleži 75 naslova, a njena čudesna glumačka dubina, harizma i slojevitost s vremenom dobijaju sve snažniji volumen.

Svedeno, a tako strasno i raskošno, s detinjim sjajem koji može tinjati i u najbremenitijoj zrelosti dočarala je sve te role kojima nas je osvojila svakoj na nov način dajući celu sebe.

Dani korone, znamo, igraju glavnu ulogu u životu planete. A upitana za intervju, i za to u kom i kakvom trenutku je poziv za razgovor zatiče, Branka Katić veli: - Mi smo u Londonu, u našem stanu, pridržavamo se karantina, izlazimo samo kada moramo, da kupimo namirnice, šetamo psa i jednom dnevno budemo fizički aktivni. Ovde ne postoji potpuna zabrana izlaska, ali nema previše zadržavanja na

javnim mestima, ako sednete na klupu ili travu u parku, uskoro vas policajac lepo zamoli da nastavite da se krećete te da se ne zadržavate na jednom mestu.

U kakvom ste raspoloženju?

- Mirna sam ili se trudim da se umirim. Pokušavam da sagledam trenutnu situaciju iz šire perspektive. Ceo svet je stao pa i mi sa njim. I kada ne možemo napolje, verujem da je vreme da se okrenemo ka unutra. Da se posvetimo sebi, oslušnemo svoju dušu, možda posegnemo za nečim za šta ranije nismo imali vremena. Internet je tu da nas poveže sa prijateljima, možemo da uživamo u najrazličitijim sadržajima, svi muzeji su otvorili svoje virtuelne galerije, naša Kinoteka kao i Narodna biblioteka pružaju mogućnost besplatnog gledanja filmova, čitanja knjiga.

Ceo svet se zatvorio u domove ali i povezao preko neta u pokušaju da kvalitetnije ispunimo ove dane izolacije. Nije vreme za velike poduhvate već je trenutak velikog zatišja. Mislim da sada ne treba biti ambiciozan, već je dobar trenutak da usporimo ritam i dozvolimo sebi da se zaigramo nečim što nas ispunjava.

Vreme je i da budemo brižni jedni prema drugima, svi smo u istoj situaciji, zajedno, i svima nam je ograničenost kretanja zahtevan izazov. Veseli me što sam deo lepe inicijative “Uz priču je lakše”, gde glumci i muzičari pevaju, recituju i pričaju deci priče, a koju možete naći na Fejsbuku.

Kako je u Engleskoj, Londonu? Kako provodite vreme u ovo doba pandemije?

- Čitam knjige, odgledam po jedan film dnevno, dosta vremena provedem i u priči sa porodicom i prijateljima širom sveta, učim Qi Gong preko Jutjuba, ponekad plešem preko GAGA

2 POP&Kultura

naslovna

Kako reaguju, odnosno šta misle, govore vaši sinovi? Šire gledano, čujemo li mlade ljude i šta radimo, ostavljamo sopstvenoj deci?

- Bilo im je teško na početku, ali kako su veliki momci, shvatili su da je boravak kod kuće najbolje i jedino društveno odgovorno rešenje.

Verujem da je naša planeta, u borbi za sopstveni opstanak, ušla u ovu igranku sa nama, da bi nas makar na trenutak zaustavila da ne uništavamo sve pred sobom. Ljudska vrsta je veliki štetočina. Bahati smo i uvek u jurnjavi za profitom na račun svega ostalog; naše životne sredine, naše dece i nas samih. Našim potomcima ne dajemo dobar primer, ne ostavljamo im mnogo dobrog u nasleđe. Nadam se da ćemo uspeti da se promenimo, jer u suprotnom verujem da nas neće biti. Šta nam je, po vašem saznanju, uverenju i osećanju (intuiciji) aktelna pandemija donela, šta je odnela, šta nas čeka posle?

U Londonu ne postoji potpuna zabrana izlaska, ali nema previše zadržavanja na javnim mestima, ako sednete na klupu ili travu u parku, policajac vas odmah zamoli da se ne zadržavate na jednom mestu

- Kao večiti optimista, ja se nadam da ćemo izvući neke pouke iz cele ove priče. Takođe se nadam da ekonomska kriza koja neminovno dolazi neće nauditi samo najsiromašnijima. Nadam se da će se svaka vlada pobrinuti za svoje građane na najbolji mogući način. To je za mene i smisao države, da u dobro organizovanom i pravednom društvu vlada brine o svom narodu i da opšte dobro bude iznad ličnih interesa. Nadam se da će ova situacija pokazati sve mane postojećih sistema, dovesti do dubljeg razumevanja sveta u kome živimo i na kraju dovesti do boljitka, veće jednakosti, ako se poučeni ovim iskustvima dozovemo pameti.

Koja ili kojih par knjiga su vam bile najznačajnije u životu ili omiljene?

- Ah bilo je tu raznih knjiga i svaki period mog života je imao novootkrivene omiljene pisce…

Vraćate li im se ovih dana?

- Rado se vraćam romanima Meše Selimovića, poeziji Mike Antića i Milene Marković… I stalno otkrivam nove pisce, a svaka dobra knjiga me istinski dirne. Šta sada privlači vašu čitalačku pažnju?

- Spisateljica E. M. Houms, upravo sam pročitala “Ova knjiga će da vam spase život”, znam da je i naša “Laguna” izdala tu knjigu. Pre toga sam čitala malo poznatu englesku književnicu Doroti Vipl, a pre to ga knjigu “Žena Devojka Druga” dobitnice Booker nagrade za 2019. godinu, B ernardine Evaristo. Ovih dana zaista uživam u knjigama.

FOTO: ĐORĐE KOJADINOVIĆ

platforme sa još par hiljada ljudi po svetu, to mi je divno, malo slikam, pa prošetam psa... Osećam se kao da je sve ovo vreme koje nam je odjednom dato mala sreća u nesreći koju je virus doneo.

Vreme je nikada lepše. Od kada smo u karantinu sunce sija, priroda se budi, a mi svi sedimo kod kuće, eto, ali trudim se da budem dobar građanin i poštujem odluke donesene za opšte dobro.

Premijer Džonson, oboleo od korone, upravo je izašao iz bolnice, a laburisti ukazuju na važnost javnog zdravstvenog sistema i boljeg tretmana zdravstvenih radnika, kao i vozača javnog prevoza, prodavaca u radnjama sa hranom, svim onim vrednim radnicima čije profesije nisu dobro plaćene, a koji su sada, u ovim kriznim trenucima, naši jedini pravi heroji.

Kada u osam uveče aplaudiramo njihovoj hrabrosti i požrtvovanosti, krenu mi suze.

Ljudi se pridržavaju razdaljine u redovima ispred radnji, džogeri iritiraju pešake jer protrčavaju previše blizu dok zadihani jezde ulicama... Upozoravaju nas da će, budemo li se previše okupljali po parkovima, morati da ih potpuno zatvore, iskreno se nadam da do toga neće doći.

Razvoj epidemije je vremenski u Engleskoj dve nedelje iza Italije i Španije i ostaje nam samo da se nadamo da će izolacija, koje se ogromna većina stanovništva disciplinovano pridržava, zaustaviti širenje virusa.

Razmišljate li o svojim dosadašnjim ulogama? O kojoj eventualno?

- Razneži me svaka slika iz filma “Ubistvo s predumišljajem” jer me seti na Nebojšu Glogovca.

Da pomenemo i nekolicinu novijih kojima ste takođe osvajali i osvajate i publiku i kritiku; u britanskoj seriji “Cleaning Up”, ovdašnjoj “Grupa”, hrvatskoj “Novine”… Kakve su izazove i dileme doneli ti likovi dok ste ih radili i gradili?

- Uloga u seriji “Cleaning Up” je bila zabavna jer sam bila u odličnom društvu veoma omiljene i šarmantne engleske glumice Šeridan Smit, serija je imala dobru ideju i veliku gledanost, ali je uprkos tome ostala samo na jednoj sezoni. Uloga Dijane u “Novinama” je jedna od najboljih uloga koje sam imala prilike da odglumim, ona je neobično hrabra i neustrašiva novinarka, uvek beskompromisna u potrazi za istinom dok privatno živi lični raspad, ima mračne tajne, samotnjak je… Bilo mi je pravo zadovoljstvo raditi sa celom ekipom, a kudos svakako pripada našem fantastičnom reditelju Daliboru Mataniću kao i piscu serije, priznatom književniku i dugogodišnjem novinaru Ivici Đikiću. Na HRT-u se upravo prikazuje treća i poslednja sezona te serije. Za sve one koji nisu gledali seriju možete je pogledati na online platformi hrvatske televizije HRT. hr ili na Netflixu.

U seriji “Grupa” igrate zlostavljanu ženu, a kroz njenu priču, između ostalog, otvara se pitanje (ne)postojanja prava na novu šansu. Kada kao ljudi više nemamo ili još uvek imamo pravo na novu šansu?

- Verujem da samo oni zauvek zadojeni mržnjom nemaju pravo na novu šansu.

Dok god imamo u sebi ljubavi, imamo pravo na novi početak.

Kog je žanra ova pandemija?

- Triler globalnih razmeraaaaaa.

Imate li poruku za čitaoce, publiku, širok krug ljudi?

- Budite strpljivi i dobri jedni prema drugima. Sve dođe i prođe pa će i ovo čudno vreme. Zamislite kako će nam biti lepo kada opet budemo mogli da se nesmetano družimo! Koliko će vredniji i lepši biti svaki zagrljaj, poljubac i sva slavlja koja su pred nama. A do tada, mudro i strpljivo, ostanite kod kuće i brinite o sebi i bližnjima sa mnogo nežnosti i ljubavi.

Razneži me svaka slika iz filma “Ubistvo s predumišljajem” jer me seti na Nebojšu Glogovca

POP&Kultura 3

Branko Cvejić

Treba ceniti vreme na vreme

FOTO: AEKSANDAR DIMITRIJEVIĆ

Hoćeš-nećeš, uloge ti se na ovaj ili onaj način uvek motaju po glavi, barem meni. Ovih dana ponajviše uloga dede u novoj seriji Siniše Pavića “Junaci našeg doba”, eto, došao sam do uloga - dede

Što reče jedan moj prijatelj, stariji od mene, stručan u oblasti epidemiologije: ako ne umremo od korone, umrećemo od gladi kad virus prođe. A u svakoj dobroj šali glavnu ulogu igra zbilja kaže čuveni glumac Branko Cvejić.

Tatjana Nježić TOPLO APRILSKO VEČE. Policijski čas na snazi.

Dakle, susreta naravno nema, u datim okolnostima vanrednog stanja teško da bi ga bilo i u vreme kada je kretanje dozvoljeno, ali tu su tele-

foni, mejlovi... Dugi razgovori sa slušalicom zaglavljenom između ramena i uha da bi prsti bili slobodni za tastaturu.

Nešto iza 18 časova...

Proslavljeni glumac Branko Cvejić blagonaklono odgovara na telefonski poziv.

Razmenjujemo nekoliko

neformalnih rečenica.

Otvoren je, neposredan...

Ko božija kazna

Kaže, upravo čeka dnevnik na N1, obavezno gleda i Al Džaziru...

- U stvari, kao pokušavam da ne gledam televiziju. Al’ ‘oćeš... Kad ga upalim u 15 časova da odgledam redovnu konferenciju i da čujem dr Kona, pre svega, ne gasim posle. Mislim, sve hoću da ugasim, al’ kažem, ne vredi. Pa onda menjam kanale ukrug ko zna koliko puta. Bogami, da sam ja meni daljinski, ne znam kako bih se proveo. Stvarno, ovo i ovakvo gledanje televizije je ko neka vrsta božije kazne.

Veli, knjige su mu oduvek bile drage i potrebne, a u ovo vreme posebno.

- Iznova čitam poznatu knjigu Rebeke Vest „Crno jagnje sivi soko“. I kako to obično biva sa dobrom knjigama, svaki ponovni susret otkriva i nešto novo. Pisana pre Drugog svetskog rata, a tako, da upotrebim tu popularnu reč, aktuelna. To, naravno, nije samo putopis koji je pravila na proputovanje kroz nekadašnju Jugoslaviju. Kakva zapažanja o Srbiji, Hrvatskoj, Bosni, ljudima koji žive na pomenutim prostorima. Zanimljivo, poučno. Ljudi koji u novije vreme, po pozicijama na kojima su, donose ključne odluke obavezno bi trebalo da je pročitaju. Siguran sam da svojim pogledom i pažnjom nisu bivali na njenim stranicama. Nimalo.

Sjajno piše, ne bi im škodila.

Trenutak pauze, prigušeni uzdah.

- Još onda - knjigu je pisala 1936, 1937 - gotovo su sve problematične stvari na ovim prostorima, u odnosima među nacijama i ljudima bile evidentne. A onda su se devedesetih mnogi iznenadili. Ma nemoj...

S druge strane, uopšte ne treba mnogo pameti pa da shvatiš da zaista nije mnogo trebalo pa da sve bude drugačije! Iskreno, patim za raspalom nam zemljom duboko svestan svih njenih mana. Jer puno je toga dobrog donela. Mane nisu bile nepopravljive da se htelo. A sve što je došlo kasnije bilo je samo gore. I kad to nije bilo baš lako, putovao sam od Triglava do Đevđelije, stvarao sebi privid da se nije desilo ono što jeste. Da se Jugoslavija nije raspala mnoge teške, mučne stvari sa kojima i danas živimo se ne bi desile, pri tom ne mislim samo na ratove devedesetih, ali to je druga i duga tema filma.

Kroz razgovor vraćamo se na juče, danas, sutra i aktuelnu pandemiju. Uzroke, posledice, očekivanja...

- Što reče jedan moj prijatelj, stariji od mene, stručan u oblasti epidemiologije - ako ne umremo od korone, umrećemo od gladi kad virus prođe.

Napominje da u svakoj dobroj šali glavnu ulogu igra zbilja, i dodaje: - Sve ove mere i nama laicima deluju sasvim logično, i više nego potrebno. Nelogično je, i najblaže rečeno zbunjujuće, i ponižavajuće, kako se saopštavaju. Naravno, ne mislim na dr Kona i određene lekare. Pokušavam da se stavim u njihovu ulogu. U smislu, šta bismo mi radili kada bi političari hteli da igraju u pozorištu ili na filmu.

Doduše, oni vazda glumataju, ali iz aviona se vidi da su slabi čak i kao šmiranti. Gledam kako prvi čovek u državi, i ne samo on iz tog političkog kruga, pred doktorima, a za široki auditorijum objašnjava šta je medicinski važno u ovom ili onom smislu, šta treba oko respiratora i slično, pa mi dođe smešno.

Te pomislih kako bi nama bilo da oni dođu da u pozorištu ili na filmu režiraju, igraju... Budi bog s nama.

Otežavajuća okolnost

Ističe potom da svaki čovek treba s puno pažnje da shvati svu ozbiljnost aktuelnog virusa i pandemije.

- Za nas je to dodatno otežavajuće. Jer iz kakve društvene klime i trenutka smo uplovili u sve ovo? Bolesna tabloidizacija koja razara gore nego korozija. Haos i lagarija. Beskrupuloznost da čovek ne veruje. Uvek je bilo i laganja i koječega još, ali nikad tako i toliko. Gleda te u oči i laže. Pride ti šalje poruku: samo pokušaj da primetiš laž pa ćeš da vidiš šta će da te snađe. Hronične optužbe i prebacivanje odgovornosti. Optužbe su i sada vrlo prisutne; te ovi šetaju, oni pričaju, svi su nedovoljno zahvalni. Kad bi u par reči trebalo staviti sva ta saopštenja političara, tumačenja preduzetih mera, ocena aktuelne situacije i slično to bi moglo biti - kriv si što si živ, ja sam spreman da ti progledam kroz prste, a ti si tako nezahvalan.

Ima, dodaje, raznih viđenja pojave aktuelnog virusa.

- Zašto nas je zadesilo? To su dublja razmišljanja. Nije moje da o tome javno govorim, jer prosto nisam pozvan. U svakom slučaju, koliko je života odnela španska groznica, u novije vreme npr. SARS... Ipak, čini se da nikad nije bilo strašnije. Pogotovo kad slušaš šta se dešava sa Italijom, Španijom, Amerikom. Ili se možda samo čini, ne znam. Šta će nas snaći posle? Videćemo. To da će sve doći na naplatu, nećemo izbeći. E sad, mi smo uvek bili manje ili više na ivici bede pa nam neće biti ništa neobično.

Pominjemo nekolicinu njegovih uloga na pozorišnoj sceni, malim i velikim ekranima.

- Hoćeš-nećeš, uloge ti se na ovaj ili onaj način uvek motaju po glavi, barem meni. Ovih dana ponajviše uloga dede u novoj seriji Siniše Pavića “Junaci našeg doba”, eto, došao sam do uloga - dede!

Nezaobilazno je dotaći se i čuvenog Baneta Bumbara iz legendarne serije „Grlom u jagode“ Srđana Karanovića. Šta bi on eventualno danas radio?

- Često me pitaju ko bi bio Bane Bumbar sada, šta bi sada radio, govorio... Sad tu čovek može da se šali, džezira... ali u principu ja ne bih voleo da on govori u moje ime, pa onda nije red ni da ja govorim u njegovo. U svakom slučaju nadam se da u ovoj pandemiji ne bi bio na TV-u svaki dan.

Upitan šta bi poručio čitaocima, publici, širokom krugu ljudi, veli: - Ja više nemam mnogo vremena, a odgovorno mogu da poručim svakome, pogotovo mlađima: treba ceniti vreme na vreme.

4 POP&Kultura

Knjige Kad je Hemingvej urlao na izdavača: Nisam Hrist, a vi niste moj paroh novembra. Zar ne razumete da ako mora da se desi bilo kakva izmena, ja sam taj koji će to uraditi da knjiga ne bi bila uništena!”

Pisac koji je svetsku slavu stekao sa romanom “Zbogom oružje” 1929. godine, očigledno je već imao problema sa Kejpom, s obzirom na to da ga podseća da su se i ranije sporili oko iste stvari, a onda nastavlja svoju tiradu: “Ako hoćete da ubuduće objavljujete još mojih knjiga, a sasvim je u redu ako nećete, neophodno je da ovo jasno razumete. Niste moj paroh. Ako je papa paroh Hrista, to je zbog toga što naš Gospod nije ovde na zemlji da donosi odluke. Ja nisam Hrist (začudo) i dok god sam ovde na zemlji donosiću sam svoje proklete odluke o tome šta pišem, a šta ne pišem. Ako će knjiga biti zabranjena zato što sadrži neke reči koje ne želite da objavljujete, to je vaša stvar.

Ako ja smatram da su neke reči nevažne i mogu da ih promenim, a da ne izgube smisao, značenje ili efekat, sam ću ih promeniti ili ću ostaviti prazan prostor.

Proklet bio ako dozvolim nekom parohu da mi seče knjigu kako bi zadovoljio biblioteke”, zaključuje tada

FOTO: PROFIMEDIA.RS

- SAM ĆU da donosim proklete odluke o tome šta pišem, a šta ne pišem urlao je Ernest Hemingvej na svog izdavača u Velikoj Britaniji zato što se drznuo da “upegla” njegovo delo, odnosno da iz engleskog izdanja knjige “Smrt popodne” izbaci neke “problematične stvari”.

“Neću da mi knjiga bude uništena”, dodao je američki pisac u ljutitom pismu izdavaču koje je tek sad, iako je napisano pre skoro 90 godina, prvi put obelodanjeno.

Bes pisca koji izvire iz ovog pisma morao je biti kristalno jasan njegovom engleskom izdavaču Džonatanu Kejpu.

Odmah je shvatio da se Hemingveju nikako nisu svidele uredničke korekcije u njegovom hvaljenom romanu o španskoj koridi “Smrt popodne”, koji je u septembru 1932. godine objavljen u Americi, i u Engleskoj dva meseca kasnije. A to što su korekcije izvršene bez njegovog znanja i dozvole samo ga je dodatno razjarilo.

Zato Kejpu 19. novembra 1932. Hemingvej piše: “Sve zadovoljstvo koje sam imao zbog toga što mi u Engleskoj izlazi knjiga je potpuno izbrisalo vaše pismo od 3.

Zar ne razumete da ako mora da se desi bilo kakva izmena, ja sam taj koji će to uraditi da knjiga ne bi bila uništena!

33-godišnji pisac, koji će nekoliko godina kasnije iznedriti još jedno remekdelo “Za kim zvona zvone”.

Ovo Hemingvejevo pismo je jedno od brojnih do sad neobjavljivanih pisama koje će se naći u ediciji “The Letters of Ernest Hemingway Volume 5 (1932 - 1934)”, petom od planiranih 17 izdanja.

Pisma će krajem proleća objaviti “Cambridge University Press”, piše “Obzerver”, a glavna urednica edicije profesorka Sandra Spanijer ističe da je pomenuto pismo reakcija nekadašnjeg ratnog reportera na Kejpovo pismo od 3. novembra 1932. godine: - Kejp je napisao da je izbacio neke “anglosaksonske reči” za koje smatra da bi bile nedopustive za englesku čitalačku publiku. Dok u američkom izdanju “Smrti u podne” stoji “odjeb*te”, kod Kejpa stoji “obesite se”.

Gde god da se pominjala reč “je*eno”, on ju je zamenio sa “eksplozivno” - objasnila je Spanijer za “Obzerver”.

Hemingvejev odgovor, otkucan na mašini, pronađen je u arhivi Džonatana Kejpa, koja se čuva na Univerzitetu Reding.

Osim što je bio besan na engleskog izdavača, lepe reči nije imao ni za književne kritičare. To je očito iz još jednog, do sad neobjavljenog pisma, datiranog na 7. oktobar 1932, koje je uputio prijatelju, američkom pesniku i kongresmenu Arčibaldu Meklišu.

“Drago mi je što ti se svidelo poslednje poglavlje ‘Smrti popodne’...Kritičar ‘Njujork tajmsa’ je rekao da je glupo i nema smisla, ili nešto slično - osećaš se dobro kad si svestan da kurvini sinovi još uvek ne znaju šta to znači - dok god ne znaju, ti si u prednosti”, piše Ernest Hemingvej i dodaje: “Voleo bih da jednoga dana napišem nešto tako prokleto dobro da istog trena znam da ništa bolje nikad neću uraditi...”

Tačno dvadeset godina nakon ovog pisma Meklišu objavio je još jedno remekdelo, roman “Starac i more”, a 1954. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Preminuo je 1961. u 61 godini, oduzevši sebi život hicem iz lovačke puške.

Jelena Koprivca

Čekam da izađem u noć i prošetam kao čovek

Perem ruke jedno 90 puta dnevno, krećem se koliko god mogu, nešto se, kao, snalazim, održavam indirektan kontakt sa mnogo bliskih ljudi, direktan sa dvoje-troje, pijem dobra pića, nonstop se vrti neka dobra muzika, neki filmovi. Zapravo, možda najviše gledam kroz prozor i čekam da sve prođe, kaže Oliver Nektarijević, frontmen sastava “Kanda, Kodža i Nebojša”.

Neven Džodan NA POČETKU INTERVJUA sa Oliverom Nektarijevićem, iz karantina, podsetili smo se jednog od najboljih domaćih albuma iz ’90-ih “Igračka plačka”, koji je kada se pojavio pre 22 godine, mnogima bio nada za preko potrebnu kolektivnu katarzu koja se, kako se ispostavilo, nikad nije dogodila. Kako sada posmatraš okolnosti u kojima je nastao i ove u kojima je aktuelan i danas?

- Okolnosti posmatram subjektivno, više se i ne trudim da ih posmatram objektivno (kako mi se čini da sam se trudio da ih posmatram kad sam bio mlađi), ali opet, mislim da sam u subjektivnosti često prilično objektivan, zbog čega bih se usudio da priznam kako je objektivno, koliko god bila bolesna, većina današnjih okolnosti u Srbiji (ako izuzmemo aktuelnu situaciju u vezi sa pandemijom mutiranog virusa gripa), zdravija, pa makar i prividno (a mislim da nije samo prividno) od okolnosti u kojima je pomenuti album nastao. U to vreme su, možda, samo okolnosti vezane za godine i opšta stanja članova benda i okolnosti vezane za raspoloženje jednog dela građanstva prema vladajućim garniturama bile bolje ili zdravije. Stavovi benda su, bar po pitanjima po kojima je pomenuti album, kako ste rekli i kako možda zaista jeste, aktuelan i danas, ostali identični. Daću jednostavan, konkretan primer: stavovi benda po pitanjima, recimo, spoljne politike Srbije su danas potpuno isti kakvi su bili 1990. godine. Hoću da kažem da je naš bend, zajedno sa mnogim bendovima, 1990. godine bio na “evropskom putu,” ali neko nas je u tome intenzivno ometao, čak mogu da kažem da nas je sprečavao da budemo na “evropskom putu.”

Ne znam zbog čega. Ali eto, ko god to bio, nije uspeo da nas spreči. Bend je na “evropskom putu” od svog nastanka, 1990. godine, i o tome se na sve moguće načine oduvek vrlo intenzivno i jasno izjašnjavao. “Šafl”, “S.A.T.”, “Mediteran” sa tog albuma su i dalje obavezne pesme na vašim koncertima. Koje slike vrtiš u glavi kada pevaš te pesme?

- Zanimljivo pitanje, jer često se dešavalo da čujem kako su tekstovi našeg benda veoma slikoviti, a moguće je da to dolazi upravo odatle, kako ste rekli, što vrtim slike u glavi. Zaista, kad pevam, pored toga što

POP&Kultura 5

Muzika I humor i raznorazne šale kojih je pun internet su mi se malo popeli na glavu, sve mi se već smučilo i ništa mi više nije smešno.

Ali drago mi je kad vidim da narod ima duha. Baš lepo. mi se eventualno vrti u glavi od pića jer volim da pijem kad pevam (a i kad ne pevam), i neke vrste transa u kojoj se najčešće nalazim kad pevam, vrte mi se slike u glavi. Obično one koje nameće tekst. “Šafl”: represija, sankcije, šovinizam, diktatura, frka s murijom.

“S.A.T.”: harmonija, uživanje s bližnjima. “Mediteran”: danonoćno pešačenje pored mora po peščanim plažama i borovoj šumi, sunce i mesečina.

tim: “a šta bih drugo radio?”. A odgovora nema.

Koliko je ova situacija bez koncerata teška za muzičare?

I vaši nastupi su odloženi…

- Užasno je teška. Nepodnošljiva. Ali očigledno je podnosimo, tako da je ipak podnošljiva. Ali, jedva! Neko mi je pre neki dan rekao “kako mi se ide na neki koncert,” a ja sam, zaista potpuno nehotično odgovorio: ”A kako se tek meni drži koncert!”.

Koliko će ova pandemija promeniti svet? Trebaju li ljudi posle ovoga da se posvete nekim novim vrednostima i prioritetima i šta bi to bilo?

- Ona je već promenila svet. Bar privremeno. Nagore. Sve što se dešava zbog nje je užasno, osim podatka da na svetskom nivou ima neuporedivo manje avionskog saobraćaja, pa neki stručnjaci smatraju da će planeta malo da prodiše. To sam negde pročitao. Ali ako se izuzme to, sve što se dešava zbog nje je užasno. Čak i to sa avionima, to što ljudi ne mogu da putuju je užasno. A te nove vrednosti kojima bi ljudi trebalo da se posvete su stare, uvek su bile tu, uvek za jedan deo čovečanstva, uvek nedovoljno. Kao što je pandemija i njihovih žrtava uvek bilo previše. Šta za tebe predstavlja uživanje u malim stvarima?

- Uživanje u velikim stvarima. Zato što u mnogim takozvanim malim stvarima toliko uživam da više ne mogu da ih doživim kao male stvari. One za mene postaju ili su već postale velike stvari. Iako znam da su male.

Ove pesme se nalaze i na albumu „Popis“ na kome se nalazi kompletan koncertni repertoar benda u novim aranžmanima, a koji je nedavno najavljen? Da li “Popis” predstavlja podvlačenje crte, svođenje računa?

- Dobro rečeno. Sigurno da je tako. Samo, utisak da sve stvari bolje zvuče na ovom, retrospektivnom albumu nego na njihovim originalnim albumima mi je toliko jak, da ne znam da li bih se smejao ili plakao. S jedne strane mi je drago što smo se toliko približili zvuku koji smo tražili, s druge mi je žao što to nismo uspeli da uradimo ranije.

Koliko ova situacija sa zabranom izlaska može da posluži za preispitivanje samih sebe?

- Ne mislim da nam je takva situacija potrebna za samopreispitivanje. Ko hoće ili ima potrebu da se preispituje, može sasvim lepo to da radi u normalnim ili bar u normalnijim okolnostima.

Da li danas bavljenje rokenrolom samo po sebi predstavlja društveni angažman, slično kao nekad, na njegovim počecima?

- Moguće. Trebalo bi. Ali ne znam mnogo o tome, teorija nije moj fah, doziram je ozbiljno. Moj fah je osećaj.

Već skoro tri decenije KKN je na istom putu, dok je većina sjajnih bendova vaše generacije odustala ili posustala iz ovih ili onih razloga. Šta su tvoja najveća motivacija i inspiracija?

- Ljubav. Najiskrenije. Možda začinjena konstantnim suočavanjem sa činjenicom da ne znam šta bih drugo radio. Mislim, obožavam da radim mnogo stvari, ali kada govorimo o zanimanju i egzistenciji, uvek se završi

Neko mi je pre neki dan rekao “kako mi se ide na neki koncert,” a ja sam, zaista potpuno nehotično, odgovorio: ”A kako se tek meni drži koncert!”, iskren je Oliver Nektarijević

FOTO: ROBERT GETEL

Kako ti provodiš vreme u izolaciji?

- Trudim se da se što manje mučim, odnosno da što manje pratim medije. I humor i raznorazne šale kojih je pun internet su mi se malo popeli na glavu, sve mi se već smučilo i ništa mi više nije smešno. Ali drago mi je kad vidim da narod ima duha. Baš lepo. Na kraju dana pročitam par novinskih članaka, uglavnom vezano za najosnovnije stvari koje mislim da je neophodno da znam - koliko će da traje policijski čas i sl. Perem ruke jedno 90 puta dnevno, krećem se koliko god mogu, nešto se, kao, snalazim, održavam indirektan kontakt sa mnogo bliskih ljudi, direktan sa dvoje-troje, pijem dobra pića, non-stop se vrti neka dobra muzika, neki filmovi. Zapravo, možda najviše gledam kroz prozor i čekam da sve prođe. Čekam da izađem u noć i prošetam kao čovek.

6 POP&Kultura

Intervju

Nema slobode bez humora, niti ičeg važnijeg od duše Tatjana Nježić Premijerom predstave “Putujuće pozorište Šopalović” Ljubomira Simovića u Jugoslovenskom dramskom 8. marta, kako je istakla i publika i kritika, na najlepši način obeležio je pozorišni i kulturni život. Prethodne godine njegov “Sumrak bogova” (Ivor Martinić po motivima filma Lukina Viskontija) u BDP uvršten je u najbolje predstave po izboru gotovo svih kritičara.

U ovo doba korone, njegove režije predstava “Gospođa ministarka” i “Pepeljuga” u Narodnom pozorištu Beograd, “Lukrecija” u Pozorištu na Terazijama, “Romeo i Julija” u Hrvatskoj, “Čarobnjak iz Oza” u Crnoj Gori, putem onlajn praćenja iznova osvajaju više nego brojnu publiku.

A on, pak, te tople aprilske večeri poslednjeg dana prošle nedelje, na pitanje u kojem i kakvom trenutku ga je zatekao poziv i dogovor za intervju, odgovara: - Završio sam razgovor telefonski sa lekovitom i neprocenjivom Vesnom Trivalić i po ko zna koji put osetio radost u duši koju donosi samo smeh, duh, humor…

Nema slobode bez humora... nit išta važnije od duše… zato Njegoš i kaže: “Da je idje prijatelja u svijet da požali - ka da bi pomoga”. Empatija je ključ odnosa, podeliš i lakše je sve… radost pruža i utehu ljudima, daje osećaj slobode, čini da smo na jedan drugi način živi...

Kako provodite vreme...

- U povremenim borbama sa sobom. Majka mi je napisala SMS malopre: ”Od svojih misli zavisimo”. One će nas otrovati ili izlečiti. Kako pre, tako i sad. Štitim svoj duhovni prostor koliko god mogu. Izloženi smo medijskoj torturi, nezapamćenoj. Stalno broj umrlih, broj zaraženih, kajroni ne prestaju da se vrte sa vestima tj. izborom vesti koje bi oterale u ludilo i onog koji može da izlazi iz kuće, radi i živi normalno, a kamoli onog ko sedi kući i gleda TV, a to je većina. Zašto ne piše i koliko se ljudi izlečilo, i koliko se ljudi rodilo tog dana... da steknu ljudi malo širu sliku… Ovo sužava svest i pojačava paniku, dragi moji. A ja ne znam jalovije osećanje od panike. Čemu služi? Pokornosti? Ne znam...

Virus korona je nezaobilazna tema; kako gledate na aktuelnu pandemiju?

- Velika je to tema, a spasilaca je mnogo. Svakako nisam jedan od njih. Znam samo šta ja radim, šta prepoznajem kao svoj zadatak. Prosto tako funkcionišem.

Veliki Simović u “Šarganu” kaže: “Tebe je nesreća džabe zadesila”.

E pa, da me ne bi ovo džabe zadesilo gledam da nešto naučim, da uvidim koliko god mogu svoje zadatke domaće da uradim… dosta mi je popravnih ispita. Oni se tiču uvek duha, ega najčešće... Bog me je darovao zaista odsustvom straha, bar svesnog, al’ se zato nosim sa drugim svojim demonima kao i svako drugi. Suština je: šta bi mi bilo žao što nisam uradio da sad umrem? Pa tako i živim. Jer znam odavno: boli samo ono što nismo dali. To me vodi.

Miran sam i ne mogu da se ne setim moje voljene Đurđe. Na pitanje u NATO bombardovanju: “Što je Jagoš miran sad, a uvek je nemiran više od svih”, rekla je, mudra Đurđa: “Izjednačili se pritisci” (smeh). Dobro me je poznavala. Nećemo o bolu i nedostajanju. Nećemo.

Šta nam je ovaj virus doneo, šta odneo... Šta bi moglo biti posle?

- Doneo je sigurno vladavinu strahom. Pokornost se traži. Na celoj planeti strah. A s druge strane od straha je ljubav. Ne mržnja. Ljubav. Ne pominje je niko. I kreativnost. Možda će korona odneti našu bahatost, naš mazohizam… Te ruke treba prati na svaki način više puta dnevno. To je gotovo ritualna slika, metafora. A posle? Pa mora biti bolje. To je zakon prirode. Kao što smo i ovo morali dočekati. Samo je bilo pitanje kad. Priroda se buni, s pravom. Već nas je zbacila sa našeg lažnog trona gospodara Zemljine kugle. Ali narod to sve zna, moćnici su problem, oni koji jure moć i novac da se ne krste. Pa, videste li labudove u Veneciji posle sto godina? Sve je jasno.

Ovo je i vreme velikog verskog praznika Uskrsa (12. aprila je katolički, 19. pravoslavni)...

- Ja sam verujući. Sve sam vam rekao time. Ne osećam se dostojnim da o tome govorim. Ili jesi ili nisi, tu su reči suvišne.

Naročito u ovom trenutku kad su mnoge reči potrošne.

Velika je manipulacija rečima, i kod mene to rađa autocenzuru, očigledno. Ne mogu u isti ton sa spasiocima sveta, nacija… nikad ovoliko priče o veri, i vernika nikad više, čini mi se, a oprosta ni na vidiku. On nestaje kao kategorija iz javnog diskursa, a kamoli kao naša dužnost, kao spas za nas same, kao ekologija duše.

Makar nista drugo do to. Al’ teško ide jer nema pokajanja… Ne da pusti ego da kažemo: “oprosti, pogrešio sam”...

“Čovek je poslušan iz ljubavi, a pokoran iz straha”! Velika je razlika to. Strah ukida ljubav. Ne možeš da voliš kad se bojiš, tu je cela tajna sa autoritetima

Svojevremeno ste rekli da vrlo često, svakodnevno čak, čitate Jerotića. Šta od njega čitate ovih dana?

- Slušam na Jutjubu “Agape” i druga njegova predavanja, godinama. Prvo što mi pade na pamet: “Čovek je poslušan iz ljubavi, a pokoran iz straha”! Velika je razlika to. Strah ukida ljubav. Ne možeš da voliš kad se bojiš, tu je cela tajna sa autoritetima. Veliki Jerotić sve nam je rekao i dao.

U datim nam okolnostima predstave se gledaju onlajn, a vaša „Ministarka“ je izazvala pravu buru...

- To me je obradovalo kao i “Lukrecija”, “Pepeljuga”, “Romeo i Julija” u Hrvatskoj, “Čarobnjak iz Oza” na crnogorskom onlajn festivalu… To mi daje nadu da smo stali korak bliže onom smislu zbog kog radimo u pozorištu.

A to je i neki mali ako smem reći - lek za dušu publici. Nismo tu zbog sebe ni svojih jadnih i smešnih karijera, a svaka je jadna i smešna kad je izdvojiš iz konteksta, nismo ni zbog zanatskog usavršavanja kojim se bavimo, naravno doživotno.

I kakvi god bili ti snimci predstava koji se sad onlajn prikazuju, često loši i večni spomen našeg javašluka, ti su snimci lekoviti za onih 50006.000 ljudi što gledaju to zatvoreni u svojim kućama, navodi Jagoš Marković

foto: nebojša babić

Navikli smo da jurimo, a znamo da je mir samo u centru vrtloga, kaže slavni pozorišni reditelj Jagoš Marković.

POP&Kultura 7

Biografija

Nismo ni da bismo bili najbolji što možemo…tu smo da bismo dali nešto drugima; publici na prvom i na drugom i na trećem mestu. Smešno je da to moram i govoriti: pozorišta postoje zbog publike. Ne zbog nas koji radimo u njima, a o ovim dušebrižnicima koji bi da nas sortiraju i procene u bajate il’ sveže i tako se ogrebu i oni o kreaciju, i dođu do malo talenta il još rađe do moći - o njima neću ni da govorim. I kakvi god bili ti snimci koji se sad onlajn prikazuju, često loši, i večni spomen našeg javašluka, ti su snimci lekoviti za onih 5.000-6.000 ljudi što gledaju to zatvoreni u svojim kućama. Zato neću o toj tehnološkoj nepodobnosti da ne kvarim ugođaj njima...

Za sada vaša poslednja premijera „Putujuće pozorište Šopalović“ u JDP, da tako kažemo, vratila je na scenu Miru Stupicu, Ljubu Tadića, Mariju Crnobori...

- To su carevi i bogovi teatra. Simboli JDP-a, simboli našeg poziva i naše umetnosti…

Najbolji deo nas. Nisu jedini al’ čovek se uvek ogreši jer ne može da pomene sve koje bi morao... Nek smo im stali samo korak bliže sa našim Šopalovićima - ihaaa! Daleko smo dogurali…

Inače jedva čekam da ta predstava ponovo zaigra. Jedna mi je od najvažnijih u celom mom životu pozorišnom, a on je dug jako... Počeh detetom još u Titogradu. Kad ovo poče, osećao sam se - onako vruć od premijere i neprisutan u realnosti, hronično zbog tromesečnog rada na predatavi - kao Vasilije Šopalović kad mu uzmu dozvolu za pozorište. Stalno su mi prolazile njegove reči kroz glavu kao lajtmotiv: “Bez te dozvole ni za gde nismo pristali..., a gde da se izgubim?”. Shvatio sam da me nema, da sam ostao u pozorištu ceo, nije me bilo briga za koronu, jači mi je osećaj bio da je to veče otkazana predstava za koju smo ginuli mesecima… Ovo govorim samo u prilog pozorišnog organizma, njegovog metabolizma… kako bismo inače igrali kad nam umre otac, kako bismo pod temperaturama visokim držali probe i predstave. Al’ sam se pribrao i posle par dana shvatio da me ipak ima u životu, i više no sam očekivao.

Prethodno, u Beogradskom dramskom, osvojili ste i kritiku i publiku „Sumrakom bogova“. Kada ste počinjali sa probama o motivima da radite tu predstavu, između ostalog, rekli ste: “Zbog sumraka

ljudskosti, empatije, zbog narastajuće volje za moći, zbog toga jer smo zaboravili da moć ne postoji, da je privid za lakoverne, zbog manipulacija čak i decom, zbog gubitka porodičnih vrednosti i zamene istih za partijske (?!), zbog nakaznog sistema vrednosti koji u svojoj sveukupnosti vodi u neljudsko i groteskno, zbog toga što prestajemo da budemo u konekciji sa moralom, a o lepoti i duhovnosti i da ne govorim…”.

Gde smo danas?

- Za oktavu više skočili u ludilo. Došla ta korona da ispliva sav naš mulj svake vrste na celoj planeti. Posle će biti bolje. Mora. Al’ sad ključa kotao.

Imate li poruku za publiku, čitaoce, najširi krug ljudi?

- Nisam vam ja od tih. Evo pune novine gurua iz svake branše. Nevolja je što je svaki u pravu i sa onim drugim se ne slaže nego mu oči vadi. Tako i tonemo decenijama. Ovde ne može niko ništa reći a da mu hor ne skoči da mu oči izvadi. Kao neki zlobni komšiluk ili kao neki veliki rijaliti je ovo sada. Eto doslutismo!

Ovo stvarno liči na rijaliti, zato i gledaju hiljade ljudi te predstave na internetu - da se spasu. Pa da; karantin, svako protiv svakog, nivo i estetika su tu negde, važno je samo imati što veći broj onih koji me vole i glasaju za mene... sve se snima ili kao da se snima... ahahahaha... rijaliti... Naravno, nije sve tako crno; u nama su i lepota i dobrota. Kad siđemo duboko u sebe, u suštini sve je u redu…, al’ treba sići, treba se konektovati. Navikli smo da jurimo, a znamo da je mir samo u centru vrtloga! Starac Tadej ima knjigu koju svi znamo i koja nam je mnogima promenila život: ”Kakve su ti misli, takav ti je i život”. Istina živa. Mislimo na onu babicu divnu koja je porodila pre neki dan ženu u kolima ispred bolnice, i srećna je, kao sunce nasmejana, mislimo na one bezimene heroje koji ostavljaju decu kući i idu za male plate da leče ljude, na porodice koje jedva preživljavaju sada zatvorene u male stanove sa puno dece, a jedan televizor, na stare i usamljene i siromašne koji samo nedeljom imaju izlaz, po mraku, ponižene u finalu života, al’ im elen vital ne da da klonu nego se bore sa sobom kako znaju i umeju... Da ne govorim o onima koji nisu zdravi sada... i mi prosečni što možemo i ovo i ono, zar da se žalimo? Greh je to. Iz dubine duše svima želim srećan Uskrs dolazeći i veliku obnovu naše vrline i naše radosti i smisla. Živeli!

Biće sve dobro.

“On ima viziju umetnika, dušu anarhiste i imaginaciju probisveta“, ovim rečima okarakterisao je britanski pisac Fred Vermorel svog školskog druga Malkoma Meklarena daleke 1978. godine. To je i danas, tačno jednu deceniju nakon smrti tvorca i menadžera „Seks pistolsa“, možda i najtačniji opis Meklarena, sudeći po novoj biografskoj knjizi o ikoni britanske supkulture iz pera Pola Gormana.

Na gotovo 900 strana biografija „The Life and Times of Malcolm McLaren“ prati život ekscentričnog i svojeglavog čoveka, koji se oprobao u svemu i svačemu. Bio je impresario, izvođač, menadžer, modni dizajner, vizuelni umetnik, scenarista, promoter, marketinški stručnjak, vlasnik butika “Seks”, sa tadašnjom devojkom, a danas legendom mode Vivijen Vestvud. Ali najpoznatiji je kao čovek koji je izrodio britanski bend “Seks pistols”, bez obzira na prethodno iskustvo sa “Njujork dolsima” ili potonju solo karijeru, u kojoj je prigrlio raznovrsne muzičke žanrove od hip-hopa, preko fanka, do elektronske muzike.

Kulturni pobunjenik, koji je stasao u doba političkih i društvenih previranja krajem šezdesetih godina 20. veka, i inspiraciju crpeo iz anarhističkih poketa, prevashodno “situacionista”, Meklaren je rešio da ostavi svoj trag, ali na domišljat i provokativan način.

U Meklarenovom svetu, kako primećuje kritičar “Gardijana” u recenziji Gormanove knige, kontradikcije su se podrazumevale, a trenuci nabujale kreativnosti išli su ruku pod ruku sa oportunizmom.

Bio je odan, ali i nemilosrdan.

Zato i ne čudi što su ga mnogi, još u jeku pank pokreta, posmatrali sa podozrenjem, doživljavajući ga pre kao sitničara, negoli vizionara.

Međutim, Gorman u svom delu dokazuje da je on bio i jedno i drugo. I kao takav postao je žrtva sopstvenih duplih standarda. Sa Meklarenom čak ni njegovi najbliži nisu znali na čemu su.

Od silnih slogana koje je osmislio, možda je najprikladniji onaj koji glasi: “Keš iz haosa” (Cash from Chaos).

Meklaren je, sa svojim pank saborcima hteo da sruši stari poredak, ali taj poduhvat je pratila i konfuzija. Haos je imao svoju cenu. Najveću cenu platio je Džon Sajmon Riči, poznatiji kao Sid Višiz, koga je Meklaren ohrabrivao na nihilističko ponašanje. Nihilizam je bio deo pank stava, ali

foto: profimedia.rs

Prevarant, vizionar ili i jedno i drugo

Malkomovo nametanje Sida kao ultimativnog gubitnika i ništarije dovelo je do toga da je frontmen “Seks pistolsa” Džoni Roten Meklarena nazvao “najokrutnijim čovekom na svetu”.

Međutim, Gorman, u neku ruku, brani Meklarena, navodeći da je bio odan Sidu i našao mu se pri ruci u tmurnim poslednjim danima.

Gorman se u biografiji osvrće i na kompleksan odnos Meklarena i Rotena, koji je nakon početne idile, vrlo brzo prerastao u bitku dva ega.

Prva trećina knjige je, po oceni “Gardijana”, i najatraktivnija, s obzirom da otkriva mnoge nepoznanice o neobičnom detinjstvu i vaspitanju Meklarena, ali i ljubavnoj vezi i kreativnom partnerstvu sa Vivijen Vestvud, sa kojom je držao butik “Seks” na Kings roudu. Ona je, po autoru, jed-

na od retkih snažnih ženskih figura u Meklarenovom životu. A sve je počelo sa njegovom bakom Rouz. Ona ga je, nakon raspada braka njegovih roditelja, i očevog napuštanja porodice, odgajila i bila uzor.

Njenu mantru: “Biti loš je dobro jer je biti dobar dosadno” Meklaren je oberučke prigrlio.

Sa bakom je, kako otkriva Gorman, kao dečak delio krevet, a to se nastavilo i kada je bio u poznom tinejdžerskom dobu.

Zato sa majkom Emili Meklaren nije bio blizak. Meklaren je jednom priznao da se slučajno zadesio u istom vagonu voza sa majkom, ali da kontakta između njih nije bilo… I ta njegova emotivna “iščašenost” tema je koja stalno provejava kroz knjigu.

Nakon što je pank izgustiran, Meklaren je imao problem da pronađe svoju putanju, što ne iznenađuje autora knjige. Probao je sve i svašta, ali na kraju se ispostavilo da je Malkom Meklaren bio sam sebi najveći neprijatelj. Prigrlivši kontradikcije, sam je pokopao svoj kredibilitet. Na prozivke je ovako odgovarao: - Nazivali su me šarlatanom i prevarantom, a najveći kompliment koji su mi udelili bio je da sam britansku pop kulturu sveo na jeftin marketinški trik. Sve te optužbe su tačne!

I njegova zaostavština i danas, deceniju nakon smrti, još uvek živi, ali je potpuna antiteza panku.

Priredila Jelena Koprivica

Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Jelena Koprivica Email: kultura@ringier.rs

Film

Šaban Bajramović je Odisej slobode Zaradio je milione i potrošio sve. Slavu nije tražio, a postao je legenda, kralj i car.

Njega su kroz život vodili ljubav i sloboda. Pevao je o životu kako mu je dato... ovim rečima reditelj Željko Mirković najavljuje svoj novi dokumentarni film „Ja sam Šaban - Me sem Šaban“, koji će iz jednog posebnog ugla gledaocima približiti život i stvaralaštvo neponovljivog muzičara Šabana Bajramovića.

Branko Janačković

FOTO: PRINTSCREEN

FILM SE RADI u produkciji „Optimistic filma“ i trajaće 80 minuta, a Mirković, čija su ostvarenja osvojila do sada čak 58 internacionalnih nagrada, otkriva da već više od 10 godina radi na ovom dokumentarcu i očekuje da će premijera biti do kraja 2021. godine.

- Šaban Bajramović je Odi-

Šaban je putovao kroz život vođen ljubavlju i slobodom, jedino obdaren muzikom kao oružjem za ovo putovanje, kaže Mirković

Dve nominacije za Oskara i 58 nagrada Željko Mirković iz Niša je reditelj, producent i profesor filma i digitalnih medija u USA. Završio je Akademiju umetnosti u Beogrаdu i master studije u medijima u Velikoj Britaniji na Univerzitetu Bournemouth, a trenutno je na doktorskim studijama na FMK Beograd (teza “Dokumentarni film i rat”). Zа svoje filmove osvojio je 58 internacionalnih nagrada. Dokumentаrni film „Teslin narod“ (2018), o dostignućima Srba u Americi u proteklih 200 godina, zvanični je kandidat za Oskara za dugometrаžni dokumentarni film ove godine. To nije prva novminacija koju je neki Mirkovićev film imao za najprestižniju filmsku nagradu. Dokumentаrni film „Drugi susret“ (2013) bio je zvаnični kandidat za Oskara za dugometražni dokumentarni film 2013. godine. Radio je kao profesor filma i digitalnih medija u USA.

sej slobode. On je poput antičkog junaka Odiseja prošao kroz svoj život na svom proputovanju ka svojoj kući nakon rata. Antički Odisej je putovao morem sa svojim prijateljima i vojnicima od izazova do izazova, vođen ljubavlju prema svojoj porodici i slobodi, a obdaren mudrošću i hrabrošću kao glavnim oružjem. Savremeni Šaban

je putovao kroz život vođen ljubavlju i slobodom, jedino obdaren muzikom kao oružjem za ovo putovanje. Sve što se Šabanu Bajramoviću događalo kroz život izgleda da je tako trebalo i da se dogodi da bi on postao svetska muzička legenda i simbol istinske slobode i ljubavi - kaže Mirković.

On otkriva da je kao veli-

ki poštovalac i uživalac muzike Šabana Bajramovića upoznao slavnog muzičara još 2006. godine u rodnom Nišu.

- Bio sam upravo završio dokumentarni film „Muharem: Muzika - oči života“, o slepom romskom muzičaru Muharemu Redžepiju. U razgovoru sa Šabanom pričali smo o mogućnosti da uradimo kreativni dokumentarni film o njemu. Složio se.

Rekao mi je tada: „Sine, kad počneš, moramo da ga završimo“. Međutim, on je već tada bio bolestan i odložili smo to za trenutak kada se vrati sa operacije iz Sremske Kamenice.

Njegov oporavak je dugo trajao i na kraju se završio smrću. Kada su Ivan Blagojević i Nišvil džez festival krenuli sa inicijativom da se napravi spomenik Šabanu u Nišu, ja sam se pridružio projektu od početka.

Ubrzo su obezbeđena sredstva za spomenik i ja sam krenuo da snimam njegovu izradu u radionici vajara Vlade Ašanina. Nakon otvaranja spomenika u dogovoru sa Nišvilom krenuo sam da intervjuišem sve dobitnike Gran pri festivala koji je nosio ime Šaban Bajramović. Gran pri je bila mala statua Šabana Bajramovića, identična velikom spomeniku. Takođe na festivalu su se neprestano okupljala velika i poznata imena svetske i re-

gionalne muzike. Sa njima sam takođe snimao intervjue vezane za rad i muzički uticaj Šabana Bajramovića - objašnjava Mirković.

Dodaje da je ideja o kreativnom dokumentarnom filmu bila sve vreme prisutna i da je znao da će projekat završiti jednog dana i to na način na koji je želeo i sa kojim se Šaban složio.

- Mene je impresionirala njegova strast za slobodom i životom. Njegove pesme su iz tog razloga ispunjene ljubavlju. Kroz njegove pesme Šaban slika svoj život. Te pesme su uvek inspirisane životom.

Njegovim i životom najbližih oko njega - priča Mirković.

Prva snimanja za film počela su još 2008. godine. Snimljeno je dosta materijala, ali je pred rediteljem još puno posla da bi film uradili onako kako su zamislili.

- Snimali smo i neke svetske i regionalne zvezde koje više nisu sa nama kao što su Esma Redžepova ili Solomon Burke iz SAD. U filmu učestvuju mnogi poznati muzičari iz Srbije, BiH, Hrvatske, Slovenije, Italije, Španije, SAD… Snima se u Nišu, Beogradu, Mostaru, Zagrebu, Ljubljani, Milanu, Barseloni i Njujorku... Ideja je da se snimanje nastavi na jesen, u nadi da će se do tada epidemija završiti. Premijera se očekuje do kraja 2021. godine - kaže Mirković koji je i reditelj i producent filma.