Pop i kultura

Utorak 23. jun 2020.

Blic broj 8376 www.blic.rs

POP&Kultura O &Kul &Kult Kultura Izložba Raše Todosijevića

Smisao simbola koji su nametnuli mangupi

Čuveni rad “Balkanski banket” čini centralni deo izložbe “Hvala Raši Todosijeviću - zahvalna Srbija” u nekadašnjem bioskopu „Balkan“

FOTO: TANJUG/ANDRIJA VUKELIĆ

Ljudi daju i oduzimaju značenje simbolima. Samo iz perspektive posmatrača on ima smisao - kaže proslavljeni konceptualni umetnik Dragoslav - Raša Todosijević.

2 POP&Kultura

foto: tanjug/andrija vukelić

Naslovna Tatjana Nježić U subotu uveče, u bioskopu „Balkan“, otvorena je izložba njegovih radova “Hvala Raši Todosijeviću zahvalna Srbija”.

U pratećem materijalu se kaže da je sačinjava “jedinstven pregled radova koji su nastajali u periodu od kraja sedamdesetih do recentnih akvarela iz 2019“, te da su “izdvojeni radovi inicirani kroz značajne međunarodne muzejske postavke”, a upitan s kojim osećanjem je on ispratio taj događaj, za “Blic” kaže: - Dugo nisam izlagao u Beogradu. Sem jedne vrlo male izložbe u “Gete institutu” pre više od deset godina.

Drugim rečima, malo uzbuđen malo nervozan jer prostor nije baš najadekvatniji. Ali, na kraju je sve ispalo dobro - priča slavni umetnik.

U pratećem materijalu se napominje da su izloženi radovi - koji su afirmisani i pre više od 40 godina, i danas podjednako izazivaju i provokativno deluju - nastajali iz urbane, gradske pozicije umetnika na sve što ga okružuje i dotiče, a da u specifičnostima vremena u kojem živimo dobijaju novo potvrđivanje. Među njima je i “Balkanski banket” - svastika formirana od 17 kafanskih stolova prekrivenih crnim stolnjacima, sa ostacima kuvanog pasulja, hleba i piva, zauzima centralnu poziciju u svečanoj sali nekadašnjeg bioskopa “Balkan”.

- Vidim da se govori i da je to retrospektiva. Nije. To su detalji iz mog rada. Često me pitaju šta mi znači taj kukasti krst. Pa, vrag ga odneo on postoji nekoliko hiljada godina. Običan simbol.

U Indiji, na primer, benigna je stvar. Sa pojavom Hitlera, strahotnim Holokaustom, ideologijom nacizma kreće da biva tumačen iz te perspektive. Ljudi daju i oduzimaju značenje simbolima. Samo iz perspektive posmatrača ima smisao.

Ako u Mandžuriji nacrtate crveni krug - nastradaćete jer je simbol zlodela u toj zemlji. Ljudi verovatno s pravom, mada ja to ne žalim, daju političku konotaciju, a što se mene tiče; diskusujem o smislu simbola koji nametnu mangupi.

Na pitanje šta ga je vodilo kroz umetnost, život, karijeru, veli: - S jedne strane neprekidna rasprava o umetnosti, sa druge želja da se formuliše neki individualizam.

Da se razumemo, ne predstavljam ja ni Senjak, ni Palilulu, ni Beograd, ni Srbiju...

Ja predstavljam Rašu Todosijevića, vlastitu ličnost. Ne

Da se razumemo, ne predstavljam ja ni Senjak, ni Palilulu, ni Beograd, ni Srbiju...

Ja predstavljam Rašu Todosijevića, vlastitu ličnost. Ne cmizdrim pred zastavom...

Raša Todosijević

cmizdrim pred zastavom...

Drugim rečima, imam 74 godine, kroz koje me vodila neprekidna raspravo o umetnosti, a imam i svojevrsni ciničan stav prema stvarima - kad vidim da se razbukta laž moram da reagujem.

U materijalu za izložbu se navodi i: “Izložbu prati dvojezična publikacija, na srpskom i engleskom jeziku, autora Stevana Vukovića. Kustos postavke je istoričarka umetnosti Ksenija Samardžija. Postavka će biti otvorena svakog dana od 10 do 20h, izuzev ponedeljkom kada je prostor zatvoren za javnost. Uz postavku su planirana i posebna stručna

vođenja. Izložbu organizuje i podržava Fondacija Saša Marčeta. Konceptualni umetnici su pre mistici nego racionalisti. Dosežu do zaključka koje logika ne može da dosegne”.

Dela Raše Todosijevića su u svetskim galerijama i muzejima, negde u susret koroni Tejt muzej u Londonu otkupio mu je deo radova iz čuvene serije “Nulla dies sine linea”, a početkom marta, u intervjuu za see. cult, govoreći o (ne)prihvatanju konceptualne umetnosti nekad i sad, odnosu umetnosti i vlasti, novim medijima, između ostalog je rekao: - U Beogradu i dan-da-

nas kraj mene promiču beznačajni promoteri ovog ili onog režima, ideologija i sl.

Zatekao sam, a to je važno naglasiti, primere tzv. eklektičnog socijalističkog modernizma koji je mislio da je zaseo na usahlim korenima Pariske škole ukrštene sa skamenjenim mitom o Vizantiji. U isto vreme manje obrazovani ljudi su obožavali Medijalu koja je vonjala na nacionalizam i balkanski prostakluk. Moji profesori na Likovnoj akademiji su bili nedaroviti ljudi koji nisu videli dalje od svojih šmrkavih noseva; zapravo behu to lokalne perjanice na relaciji Kalemegdan - Slavija. Ta se slika ni

dan-danas nije promenila. Danas imamo mlađu generaciju neverovatnih ulizica, zapravo decu džeparoša i udbaša. (…) Novi mediji, u svom kapilarnom ili grandioznom delovanju, deo su poodavno formiranog novog javnog mišljenja. I internet i novi oblici štampe lasno nas obaveštavaju šta se događa u ovom ili onom delu sveta. Lokalni gradski foliranti se na sve to ježe, jer im je uskraćeno otvoreno laganje. Sve se može proveriti. Zato na sve te medije, sebe radi, bacaju drvlje i kamenje. Novi mediji iz političkog aspekta jesu ovovekovni produžetak Hladnog rata. Svi lažu.

POP&Kultura 3

Ostalo je ćutanje Igor Vuk Torbica nam je dao najstrašniji odgovor na to šta smo kao društvo, pa ako hoćete i kao narod, sebi dozvolili, kaže proslavljeni glumac Slobodan Beštić.

Jelena Koprivica U iščekivanju filma i serije „Jedini izlaz“, čija je premijera na jesen, glumac i pedagog Slobodan Beštić ovih dana ima završne ispite sa svojim studentima glume, ali snima i koprodukciju u kojoj, kako otkriva za „Blic“, igra zanimljivu ulogu na engleskom. Priprema se i da obnovi komad „Noćni pisac“, koji samo što je premijerno izveo u matičnom Narodnom pozorištu, korona je sve zaustavila.

- Predstava „Noćni pisac“ je urađena za četiri dana i imala je samo nekoliko izvođenja.

Pošto je moj glumački zadatak veoma složen, baziran na psihološkim nijansama u govoru, teškim dikcijskim partiturama, preciznim fizičkim radnjama koje zahtevaju i veštine komedije del arte, ja sam kao glumac uplašen pred prvo sledeće izvođenje. Mislim da će mi trebati mesec dana pripreme - kaže Slobodan Beštić, koji je u proteklom periodu, kao i svi, predstave gledao onlajn: - Kada sam gledao snimke starih predstava koje nisu na repertoaru, pomislio sam da je to dobar način da se nešto od prolazne umetnosti pozorišta zadrži u pamćenju. Ako su predstave snimane savesno i onlajn, možete imati neki utisak o predstavi, naravno ne doživljaj.

Slobodan Beštić

Ali bio sam zbunjen kada sam video svoj igrajući repertoar na internetu. To nije dobro ni za publiku, ni za pozorište.

me zaboraviti? Spoznaja: baš me briga, danas je sunčan dan, idem na reku sa psom da uživam u odblesku sunca na Dunavu.

Mislite li da će se sa početkom nove pozorišne sezone sve vratiti na staro ili pak u neku novu normalu?

- To je veoma nezgodno pitanje. Mislim da su političari doneli odluku da korone nema, lekari ćute, narod se opustio. Moja ćerka Hana je bila na probama sa devojkom koja je sad dobila pozitivan test na koronu. Doktori su preporučili kućni karantin, prekid proba, otkazivanje premijere i snimanja. Čak je i mom sinu preporučena izolacija iako nije sreo zaraženu devojku, nego bio u bliskom kontaktu sa Hanom. I ja sam u bliskom kontaktu sa Hanom, a imam ispite, zatim desetak dana snimanja. Hoćemo li preživeti iluziju koju nam političari nameću: idite na utakmice, skupove, glasanje, mature, ispite? Pa ko preživi, glasaće.

Umetnici širom sveta bili su možda i najpogođeniji krizom izazvanom virusom korona. Koliko je, s obzirom na vaše iskustvo u inostranstvu, pandemija otkrila ogolila sve slabosti sistema?

- Slobodni umetnici u Srbiji su ostali bez zarade, zaposlene kolege su odvajale simboličnu sumu kao znak solidarnosti, što mi govori da u nekima još ima savesti i zdravog razuma, i grad je dao simboličnu pomoć. Valjda će od tih simboličnih pomoći neko i da plati kiriju, a možda i da ruča.

Slabosti sistema u inostranstvu idu mnogo dublje. Danas se po svetu ruše spomenici ljudi koji predstavljaju kolonijalizam i rasizam.

Ima li to veze sa pandemijom? Ne direktne.

Ali kao civilizacija dolazimo do nekog kraja i urušavanja, od Amerike, Evrope pa do nas, u Srbiji, gde su ljudi uplašeni za egzistenciju i prinuđeni od jedne stranke na vlasti na svakakva poniženja da bi preživeli. Mislim da scenario koji se dešava u Americi, Londonu, Sidneju, Parizu i zapadnim gradovima može da predstavlja početak promena u drugim delovima sveta, pa i na Balkanu. Mada se mi hapsimo i prebijamo decenijama, ovaj svetski talas pobune je početak pobune protiv sistema, ne srpskog, nego globalističko-kapitalističkog, zasnovanog na kolonijalizmu, eksploataciji i robovlasništvu. Spomenik Kolumba je ostao bez glave u Americi.

Izolacija, kako ste izjavljivali, tera ljude da se sretnu sami sa sobom. Da li je taj susret vama značio i neku spoznaju?

- Da, bavio sam se porodicom i nekim ličnim preispitivanjima. O tome sam govorio u intervjuima koje sam dao tokom vanrednog stanja. Ali ovo je deo moje priče koji do sada nisam nikad pominjao. Imao sam vremena da zalečim hematome na peti i izletelu kost, jer od jesenas nisam imao toliko vremena za mirovanje koliko je povreda zahtevala. Probe, časovi, snimanja... Šta bi čovek mogao da spozna nakon tog iskustva? Da je budala što uništava svoje telo zarad umetnosti? Ideala?

Ili će moj rad značiti nekom posle mene ili će

Mislim da su političari doneli odluku da korone nema, lekari ćute, narod se opustio. Moja ćerka Hana je bila na probama sa devojkom koja je sad dobila pozitivan test na koronu. Doktori su preporučili kućni karantin, čak je i mom sinu preporučena izolacija. I ja sam u bliskom kontaktu sa Hanom, a imam ispite, snimanja... Hoćemo li preživeti iluziju koju nam političari nameću: idite na utakmice, skupove, glasanje, mature, ispite?

U predstavi „Noćni pisac“ radili ste sa jednim od najznačajnijih reditelja i pedagoga Janom Fabrom. Iako ste tokom karijere radili sa mnogim velikim rediteljskim imenima, koliko Vam je saradnja sa Fabrom otvorila neke nove vidike?

- Uživao sam u tom radu kao umetnik, ali mi je bilo fizički veoma naporno da podnesem sve to. On je veoma svestran i kompletan stvaralac, prepoznali smo se u svojim pozorišnim strastima, plamen se upalio i nastala je uzbudljiva predstava. Tako nešto mnogi glumci ne dožive nikad u karijeri. Zato sam zahvalan bogu Dionisu da mi je omogućio četiri dana sa Fabrom.

foto: zoran ilić

Trebalo je da nastavite saradnju sa Fabrom...

Da li je kriza poremetila planove za nove predstave i turneju sa njegovom trupom?

- Jeste. Ovih dana ćemo se sresti i videti šta i kako dalje sa mojim ugovorom sa trupom.

U međuvremenu organizujemo seminar Jana Fabra u Narodnom pozorištu za glumce i studente glume. To će biti najznačajniji doprinos koji on može da nam prenese, jer je u pitanju konkretan glumački rad na tehnikama i načinu pozorišnog mišljenja. To nam treba i za buduće generacije.

Govorili ste svojevremeno da bi ulaganje u duhovne vrednosti jednog naroda trebalo da bude prioritet svake vlasti, ali da je kod nas kultura uvek na poslednjem mestu. Protok vremena vas nije demantovao?

- Igor Vuk Torbica je primer umetnika koji se ostvario ne samo u Srbiji nego u regionu.

Bio je hrabar i dosledan, svojim predstavama govorio o propasti ljudskih vrednosti u čoveku i društvu, bio društveno angažovan i beskompromisan u svom stavu prema vlasti. Mogu da mu se poklonim kao umetniku i čoveku savesti koji je svoj život i karijeru posvetio ovom pitanju. Dao nam je najstrašniji odgovor na to šta smo kao društvo, pa ako hoćete i kao narod, sebi dozvolili. Ostalo je ćutanje.

4 POP&Kultura

Muzika

Ovaj album je snimljen krajem 1974. i početkom 1975. godine u vreme bolnog perioda nakon raskida sa glumicom Keri Snodgres, sa kojom ima sina Zika

Nil Jang 45 godina krio album od publike NIL JANG, ČUVENI kanadski kantautor i jedan od jedan od najuticajnijih rok muzičara, napokon je nakon 45 godina objavo iščekivani, misteriozni “izgubljeni album”, nazvan “Homegrown”.

Jang pre samog objavljivanja albuma podelio dirljivo obrazloženje zašto ove pesme nisu ranije ugledale svetlost dana.

“Izvinjavam se. Album ‘Homegrown’ je trebao da izađe nekoliko godina nakon izdanja ’Harvest’. To je tužna strana jedne ljubavne veze. Napravljena je šteta. Slomljeno je srce. Jednostavno nisam mogao da ga slušam.

Hteo sam da nastavim dalje. Tako da sam ga čuvao za sebe, skrivenog u sefu, na polici, u udaljenom delu svog uma, ali trebao sam ga podeliti s vama. Zapravo je prelep. Ponekad život ume da zaboli. Znate na šta mislim”, poručio je između ostalog Nil Jang. Ovaj album je snimljen krajem 1974. i početkom 1975. godine u vreme bolnog perioda nakon raskida sa glumicom Keri Snodgres, sa kojom ima sina Zika.

Ovo izdanje ima 12 pesama, od kojih sedam nikad ranije nije objavljeno: “Separate Ways”, “Try”, “Mexico”, “Kansas”, “We Don’t Smoke It No More”, “Vacancy” i “Florida”, a na albumu su mesto našli i prvi originalni zapisi pesama “Homegrown”, “White Line”, “Little Wing”, “Love Is A Rose” i “Star Of Bethlehem”, čiji su različiti miksevi objavljeni na prethodnim izdanjima Jangove bogate diskografije.

“Ovaj album je karika koja nedostaje između izdanja “Harvest” i “Comes a Time” pojašnjava Nil Jang kontekst ovog izdanja.

Kapital je fikcija, kao i religija Preživećemo ako prestanemo da verujemo u danas moćne zablude. Stvari nemaju snagu same po sebi, mi smo ti koji im svojim uverenjem, ponašanjem i odlukama dajemo - kaže Ivica Buljan, poznati pozorišni reditelj čija predstava „2020“, koja je “predskazala” koronu, dolazi na ovogodišnji Bitef.

Tatjana Nježić

To je tužna strana jedne ljubavne veze.

Napravljena je šteta. Slomljeno je srce.

Jednostavno nisam mogao da ga slušam, kaže čuveni Nil Jang

POMENUTO SLOVENAČKO OSTVARENJE - rađeno u produkciji SNG, Cankarjevog doma i Mestnog gledališča u Ljubljani - bazirano je na tri istina svetski popularne ali sasvim nepozorišne knjige J. N. Hararija (“Sapijens”, “Homo Deus” i “21 lekcija za 21. vek”) i premijeru je imalo u januaru ove godine, a u njemu se između ostalog govori i o koroni, šišmišu...

Razgovor je rađen nedavno, u Ljubljani, nakon konferencije za novinare na kojoj je čelnik Bitef festivala Ivan Medenica saopštio deo programa predstojeće manifestacije u okviru koje će biti izvedene slovenačke predstave ”Pluća” Žige Divjaka (SNG Ljubljana), a u danu prologa upravo „2020“ reditelja Ivice Buljana.

Poznat ovdašnjoj publici - primerice po predstavi „Ciganin, ali najljepši“ koja je gostovala u Narodnom pozorištu Beograd - poznati hrvatski pozorišni stvaralac na početku razgovora napominje koliko mu znači dolazak na ovogodišnji, 54. Bitef koji se u Beogradu održava sredinom septembra.

- Jako se radujem. Ovo je moj, da tako kažemo, četvrti Bitef. Od sredine osamdesetih sam u kontaktu sa njima, najpre kao publika, pa kao mladi teatrolog, član žirija, režiser...

Bitef je deo moje profesionalne istorije.

Otkud motiv, ideja da radi-

te - ispostavilo se i proročku predstavu „2020“?

- Do sada su sve koprodukcijske predstave bile na velikim dramskim tekstovima svetske literature ili civilizacijskim. Kada smo počeli razgovore, osetio sam da sam, na neki način, umoran od reinterpretacije klasike ili savremenih komada koje radim još više. Hteo sam da radim na materijalu koji je inspirativan, a inovativan. Svojevrstan apsurd je činjenica što dvorana za koju se predstava radi ima 1.500 mesta, računa se na minimum 20 izvođenja - dakle, mora se razmišljati o zamci komercijalnog momenta. No, ipak sam bio ponet idejom da radimo predstavu koja se zasniva na tri debele Hararijeve knjige. Jer on u njima otvara neka suštinska pitanja, a suštinska pitanja su svakako u srži pozorišta.

Pomenuli ste da ste se svojevremeno upoznali sa Hararijem?

- To je predistorija predstave. Kad je prvi put gostovao u Ljubljani, predstavljao je knjigu „Sapijens“. On i njegov partner su došli u moj mali, mini teatar koji je u nevelikom zdanju gde je i Jevrejski kulturni centar. Upoznali smo se, razgovarali... Iako već poznat, on je tada još bio mlad i perspektivan, u smislu, ni približno zvezda kakva je danas. Sa jedne strane uz Gejtsa i finansijske magnate, s druge uz najveće političare, sa treće uz najpopularnije

Harari u te tri knjige nudi toliko materijala koji mi se činio inspirativan, izazovan i okupio sam vrsne glumce, tim koji je spreman celim bićem da se bavi tim temama koje su vrlo fragilne

pisce poput Elene Ferante. U isto vreme TV zvezda, istoričar, antropolog, čak političar na izvestan način... On u te tri knjige nudi toliko materijala koji mi se činio strahovito inspirativan, izazovan i okupio sam vrsne glumce, tim koji je spreman celim bićem da se bavi tim temama koje su vrlo fragilne.

Harare piše o akutnim pitanjima današnjice, ali gde je tu pozorište?

- Svi su se pitali šta se tu može inscenirati. Čuti priču da, ali igrati... Insistirao sam da ne propovedamo priče nego da ih donesemo u našem teatarskom mediju. Pozvao sam u tim i Ahmeda Soura, koreografa iz Burkine Faso, umetnika koji u svojoj životnoj priči sažima sve o čemu Harare govori. On je iz jedne porodice pogođene ratom u Burkini Faso krenuo da se bavi plesom u zemlji u kojoj svi plešu, ali niko to ne vidi kao moguću profesiju... On, dakle, iz ratom razorenog afričkog sela stiže na savremenu svetsku plesnu scenu i danas živi između Berlina i Brisela, i naravno rodnog mesta. Intelektualac koji se učio, ne samo kod svetskih autoriteta u toj oblasti, nego i na presnom životu. Šta je ključna nit predstave, koje su uporišne tačke?

- Koliko je važno promišljati stvari. Ako gledaš, možeš i da vidiš. Mi smo tokom rada sve vreme doslovno skupljali znanja, kao u školi.

Imali debatu o virusima životinjskog porekla, koja nije bila vezana uz koronu nego uz Hararija, pa generacijska pitanja, pa stvari koje se tiču medicine... Gledajući probe, dizajner je u jednom trenutku predložio plakat koji je imao obrađenu fotografiju Hitlera u njegovim osamdesetim godinama, nije prošlo mnogo, svojevrstan hit je postala izvesna aplikacija za starije.

Odustali smo od tog plakata

POP&Kultura 5

Intervju Marksova maksima da je religija opijum za narod može se primeniti i na kapital, i on je opijum za narod, kaže proslavljeni pozorišni reditelj Ivica Buljan

„Sapijens“

foto: d. živančević

“Iako gradi sveopšte povezivanje i poverenje među ljudima koji se ne poznaju, to poverenje se ne ulaže u ljude, ljudske zajednice ni vrednosti, nego u sam novac i obezličene sisteme koji ga podržavaju. Nemamo mi poverenje u nekog neznanca, pa ni u svog prvog suseda - mi verujemo novcu u njegovoj ruci. Ponestane li im novca, ponestaje i našeg poverenja. Kako novac sve više ruši brane zajednica, vera i država, svetu preti opasnost da se pretvori u jedno veliko bezdušno tržište. Otuda je ekonomska istorija čovečanstva jedan varljivi ples. (…) Danas je rasprostranjeno uverenje da tržište uvek donosi pobedu i da brane koje podižu vladari, sveštenici i zajednice ne mogu dugo da se opiru nadiranju novca. To verovanje je naivno. Svirepi ratnici, verski fanatici i zabrinuti građani uspevali su mnogo puta da potuku proračunate trgovce, pa čak i da preoblikuju ekonomiju” - napisao je, negde na sredini, obimnog dela “Sapijens - kratka istorija čovečanstva” J. N. Harari.

Počevši od hronološke tablice istorije - kroz delove “kognativna revolucija”, “poljoprivredna revolucija, “ujedinjenje čovečanstva”, “naučna revolucija” - autor oslanjajući se na naučna saznanja iz biologije, antropologije, paleontologije, ekonomije… vivisekcira poznatu istoriju čovečanstva. Između ostalog, otvara pitanja: Kako je ljudska vrsta uspela da pobedi u bici za prevlast? Zašto su naši preci lovci-sakupljači udružili snage da bi gradili gradove i osnivali carstva? Kako smo počeli da verujemo u bogove, nacije i ljudska prava, u novac, knjige i zakone? Kako smo pali u ropstvo birokratije, radnog vremena i konzumerizma? Kako će naš svet izgledati u budućnosti?

(Svetske bestselere Juvala Noe Hararija kod nas je objavila “Laguna” u prevodu Tatjane Bižić)

jer je delovao degutantno. Ali apokaliptične teme i pitanja kojima se u predstavi bavimo nisu nikakav proročki dar nego stvar sagledavanja, promišljanja. I to je ono što Harare pokušava - da nas probudi.

On kaže da samo prosvećivanje može pobediti praznoverja, idolatriju, nacionalizme, opsenarstva...

Bavite li se pitanjem koji su osnovni, ključni remetilački faktori? U čemu je problem?

- U čoveku, njegovoj nestabilnoj prirodi.

Recimo?

- Krupni kapital danas manipuliše čovekom. Ali i krupni kapital je čovekova tvorevi-

na i stvar verovanja u fikciju. Kapital je u suštini fiktivan kao i religija. Marksova maksima da je religija opijum za narod se može primeniti i na kapital, i on je opijum za narod. Deo predstave je posvećen tom razornom uticaju kapitala gde se postavlja pitanje - kako svet funkcioniše po načelu propagande, po načelu zavisnosti i onda se govori šta su te kapitalističke fikcije. Harare upotrebljava model „Pežoa“ - a možemo govoriti o “Majkrosoftu”, “Eplu”... - kao fikcija koja je to postala kad se odvojila od sopstvene baze i suštine. “Pežo” je u 17. veku počeo kao manufaktura koja je proizvodila i popravljala točkove za kočije, a danas se više ne zna vlasnik...

Hoćete da kažete da ne vidimo kako smo postali robovi stvari koje prvenstveno postoje da bismo mi njima služili, a ne obrnuto?

- Tačno to. Istina je da vas kontekst, dominantna paradigma gura u to, ali ne znači da vi to ne možete videti i osvestiti, što je početak svake ozbiljne kvalitativne promene.

U jednom trenutku predstava govori o razgovoru Hararea i Zakerberga, dakle intelektualca koji problematizuje neoliberalni koncept i čoveka koji je po bogatstvu faraon 21. veka. Veliki deo kritika upućenih Harareu se upravo odnosi na to da je postao zvezda neoliberalnih političara da bi ga oni zapravo koristili u odbranu svog sistema.

Međutim, njegova je pozicija ambivalentna, a njegov poziv na fokusiranje na suštinu je, rekao bih ključan. Imamo u predstavi prizor koji govori o trgovini robljem. U našim sredinama nema naročitog rasizma, ali klica i vrsta rasizma koji postoji u našim sredinama ima jednako uporište u gluposti i jednako je opasan. Harare upućuje da jedino prosvećivanje može dovesti do oslobađanja. Tačnije, do opstanka. O napretku se zapravo više i ne govori.

Samo o opstanku. Preživećemo ako prestanemo verovati u danas moćne zablude. Stvari nemaju snagu same po sebi, mi smo ti koji im svojim uverenjem, ponašanjem, odlukama dajemo.

postoji grupa “Možemo” koja nije stranka nego platforma. Prvi put su alternativni pokreti na izborima. Mislim da je pitanje ekološkog osvešćenja urgentno, ključno... i neverovatno da se mi i dalje bavimo dnevnopolitičkim besmislicama. Međutim, javljaju se pokreti doskora nezamislivi, koji uključuju ekologiju, ljudska prava, komunalna pitanja, život u zajednici... Pomor pčela u jednom delu Hrvatske je podigao javnost, do pre dve godine ljudi bi pretežno bili indiferentni. Danas je to činjenica koja šire krugove ljudi više uzbuđuje od pledoajea nekog ultradesnog političara. E sad, da li će i njih neoliberalni koncept opstruirati usisavajući ih... videćemo.

Da li su pitanja koja otvarate u predstavi „2020“ potisnula dnevnopolitički diskurs?

- Polovinom pandemije se govorilo o tome da je savremeni svet na raskrsnici gde se iskustva sa koronom mogu iskoristiti kao poticaj. I to se, rekao bih, na neki način i događa kroz ekološke pokrete i novu levicu. U Zagrebu

Sledeća predstava?

- Korona pauza napravila je pretumbaciju kod svih, pa i kod mene. Uglavnom, nakon trilogije o našem blatu - po delima Krleže, Tene Štivičić, Kristijana Novaka za desetak dana je premijera predstave „Kafka na žalu“ koju sam, želeći da zakoračim u nešto drugo, radio po Murakamiju.

6 POP&Kultura

Časopisi

Novi trobroj kultnog časopisa „Gradac“ posvećen je argentinskom književniku Ernestu Sabatu

Akteri smo mračne tragedije Tatjana Nježić NALAZIMO SE NA kraju jedne civilizacije, i na jednoj od njenih granica. Izložena dvostrukom lomu u prostoru i vremenu, predodređeni smo za dvostruko dramatično iskustvo.

Zbunjeni i puni teskobe, akteri smo jedne mračne tragedije, nemajući za sobom velikudomorodačku kulturu (kao što su kulture Asteka ili Inka), niti možemo u potpunosti da opravdamo i prihvatimo tradiciju Rima ili Pariza. A kao da je sve to malo, nismo još ustanovili i izgradili otadžbinu kada je svet koji nas je stvorio počeo da se ruši. Što znači, ako je svet haos, mi smo haos na kvadrat, napisao je Ernesto Sabato u jednom od eseja u knjizi „Apologija i odbacivanje“.

A upravo ove njegove reči citira i Aleksandra Mančić u tekstu „Teorema teskobe Ernesta Sabata“ koji otvara novi trobroj kultnog časopisa „Gradac“ (213/214/215), posvećen tom čuvenom argentinskom književniku, naučniku, angažovanom intelektualcu (1911-2011).

Priča Teodorina smrt Piše: Vladimir D. Janković

Romantizam se uvek završava ratovima. Problem je u zameni strana. U ratu ljudi gube ne nužno ljudski lik, ali gube svoj lik – koji ni ranije, je li, nije morao biti ljudski TEODORA MALEZANOVIĆ GEŠT bila je književna prevoditeljka s arapskog i turskog jezika.

Jednoga dana, upita ona svog supruga Davida Gešta: „Šta misliš, koji je izraz podesnije upotrebljavati u prevodima: suprug ili muž, odnosno supruga ili žena?“. „Zavisi od konteksta“, odgovorio joj je David Gešt. „Ako je administrativno-birokratski, onda ćeš ’suprug‘ da staviš. Ako je, ovako, govorni, kolokvijalni, normalno da ćeš ’muž‘ napisati.“

Na preko 200 strana koje se završavaju sa blizu dvadesetak Sabatovih fotografija, uz citate i odlomke iz njegovih dela Emilio Krensl piše „Istorija izveštaja nikad više”, Loren Buvije - razgovor sa Sabatom, Karen Beltran je dramatizovala njegov „Tunel“, Dragan Velikić piše o teleskopskoj usamljenosti Ernesta Sabata, Klaudio Magris „O Sabatu“...

U „Maloj, intelektualnoj biografiji“ Arijel Flejšer, između ostalog, podseća da je Sabato napustio nauku ostavljajući tako porodicu bez izvesnih prihoda, zakoračio u književnost, bivao angažovan, kako je došao u Santos Lugaresu, gde će ostati do kraja života...

Zanimljivo, mesec dana nakon što je 6. avgusta 1945. bačena nuklearna bomba na Hirošimu, Sabato je objavio čudnu knjižicu „Istorija i načela atomske bombe“ čiji su autori K. Ugarteće i S. Bertran bili sasvim nepoznati. Ispostaviće se da je ovo drugo Sabatov pseudonim.

Pomenuta knjiga, piše A. Flešer, zapravo je sinopsis građenja hidrogenske bombe, a sadrži i razmišljanja u kojima autor upozo-

Tako se desilo da Teodora Malezanović Gešt rečenicu jednog jordanskog pisca prevede na bizaran način: „Kako sam ugledao suprugino zmijsko tijelo, narastao sam kao kvasac; onda je ona prionula na moj ud, i ja pomislih: nitko mi ga ne puši tako dobro kao supruga“.

Malezanovićeva je zabrljala. A kako i ne bi kad se udala za tog Gešta, taj je bio totalni autsajder: neki, kao, štampar, pun love, a Malezanovićevu za pet-šest godina jedva da je tri puta snošajno ophodio. Onda se ona dopisivala s tim jordanskim i sirijskim piscima koje je prevodila. I on je to saznao.

Grubo joj je rekao: „I meni je penis obrezan, i mi Jevreji se obrezujemo, ne znam šta nalaziš kod tih Arapa, bona“. (Oni su živeli u Sarajevu, inače.)

Kad je izbio rat u Bosni, Malezanovićeva je, kao Srpkinja pravoslavne vere, otišla u Alijinu vojsku i pridružila se Sandžaklijama, gde je bilo i mudžahedina. Gešt se pri-

rava: “Dokle god se svet upravlja prema načelu privatne dobiti i dividendi, nema mogućnosti da se ostvari ništa veliko na osnovu atomske energije; naprotiv, kretaće se u pravcu nekog fantastičnog rata, opšteg uništenja, varvarstva i smrti. Zato atomska bomba ne predstavlja samo tehnički problem, nego pre svega etički“.

Pomenimo, ovdašnju publiku Sabato je osvojio, između ostalog, knjigama „Pre kraja“, „Pojedinac i univerzum“, „O junacima i grobovima“ i drugim.

Sent

Pesma Marije Šimoković “Kirka u kontralajtu“ objavljena je u novom dvobroju časopisa “Sent” (br.52-53) koji uređuje Enes Halilović, a izdaje “Građanski forum” Novi Pazar.

Tu je, na blizu 180 strana, i niz pesama drugih ovdašnjih i inostranih autorki među kojima su Biljana Stojanović Pantović, Seida Beganović, Vladislava Voinović, Ana Ristović, Lindita Ahmeti, Tanja Stupar Trifunović, Adriana Kos Lajtman, Agnješka Žuhovska

klonio Karadžiću, popeo se na Pale i, potom, kao, učestvovao u gađanju Sarajeva. Pitali ga: „Šta ćeš ti, bolan, Jevrejin, a među nama, negativcima?“. Bogati štampar je na to odgovarao: „Gađam Teodoru“.

Romantizam se uvek završava ratovima.

Problem je u zameni stranâ. U ratu ljudi gube ne nužno ljudski lik, ali gube svoj lik (koji ni ranije, je li, nije morao biti ljudski). Najednom, recimo, navijač Zvezde postaje jurišnik u redovima Partizana. Nova sredina koristi njegov elan, stara sredina ga anatemiše mimo granica ovozemaljskog života, a on sâm evaporira na lomači na koju je jedva čekao da skoči. Štampar Gešt je, ako je verovati svedocima, u jednom razgovoru R. Karadžića i M. Kapora diskretno opisan kao „Jovan Orlean bosanskog beznađa“.

A Teodora je bila, u suštini, okej žena. U novonastalim okolnostima, a i shodno odnosima u društvu u kojem se našla, zapala je u neku, da tako kažemo, porodicu.

POP&Kultura 7

Feljton Kirka u kontralajtu

Ekskluzivno

Prvo dolazi pas Ne nije on prvi došao Ostrvo je već bilo prazno Muškarac se pomera iz mesta Na kojem je pun mesec sinoć dražio svoj mladež On nosi cvetove s reke i polaže ih pred moje noge Cveće brati žaluzinira Hamvaš koji odavno već, Sedi pored mene Slika punog meseca lomi mi rečenicu Kunem se čoveka sam jutros videla prvi put Pored Kirke u kontralajtu Gde bos priziva suncu nesanicu Pitam se Da li sam ga uopšte videla Ako je ovaj svet upravo začaran travama Dok šafran pod mojim tabanom rastvara vrata iskona Sve staje u njegove latice Šta ako brdo na kojem ispravljam mesečinu Nije ostrvo već samo hologram Kako svet koji znam upisati u hologram A ako je i pas hologram?

Bose noge u kontralajtu nalikuju nečijim One su možda jedine opipljive, bez klinova Zašto je Hamvaš bio ljubomoran A ko sam ja pita Uliks?

I odgovara ja sam Niko Ako smo tek Odisejev hologram Možda je samo bronzani skeledžija na obali Tise Stvaran Lord of the sind river? Šta se krije ispod imena? Pas mi sedi u visini kolena i dahće na čašicu Koga li je Kirka začarala u njegovom obliku?

Jedino je ovo iščekivanje stvarno I pun mesec pridodat iz jednog prozora Iza kojeg slikar mekom četkicom crta krug Skoro nalik onom zen majstora.

Marija Šimoković

Objavljujemo delove knjige „Bunt dece socijalizma - priča o novom talasu“ Dušana Vesića, u izdanju “Lagune”, koja je u prodaji od 10. juna

Devojke u letnjim haljinama Mada je menadžerski opus Vladimira Mihaljeka uglavnom bio usmeren prema najvećim imenima estrade, nije bio gadljiv ni na novi talas. U Nedeljnom popodnevu Televizije Zagreb, koje je gledao u nekom hotelu negde na putu, Miha je video “Haustor”, zapazio da su prisutni u hotelskom restoranu s televizorom pevušili s njima „Djevojke u ljetnim haljinama volim“ i ocenio da su zgodni. Shvatio je da je neobično da bend koji ima takav hit nije uzeo ozbiljne novce. Bar im je tako rekao kad su se sreli da pričaju. Uostalom - i to im je isto rekao - “napravio je i od gorih od njih veću lovu”.

Oni su rekli: „Odlično.“ Imponovalo im je da ih uzme neko veliki kao Miha. Nisu imali ništa protiv da budu mejnstrim. Njegova ponuda sasvim je odgovarala njihovim tadašnjim potrebama. Miha je predložio da vežbaju na bini diskoteke “Saloon” u Zagrebu, sa odgovarajućim razglasom, a da pet puta mesečno sviraju za publiku. Složio bi im i poneku svirku izvan Zagreba. To bi im sve bilo plaćeno, a mogli bi na miru da rade, već su bili počeli da spremaju pesme za drugi album. Posle napornih proba mogli bi i da se okrepe za šankom, piće je bilo na crtu. Pošto su hronično bili bez love, ova poslednja klauzula izgledala im je kao ulaznica za raj.

Bilo je to u drugoj polovini avgusta 1981. godine. Miha je nadzirao kako napreduju i jednog dana došao da im kaže da im je sredio da sviraju na dvodnevnom festivalu u Beogradu, na Hipodromu. Pošto dugo nisu svirali uživo, zakazao im je i nastup u Slavonskoj Požegi ili Novoj Gradiški, danas se niko ne seća tačno. To bi bilo 5. septembra, uveče uoči Beograda.

U toj porodici glava je bio neki mudžahedin, tip iz Avganistana koji je svojevremeno boravio u Novom Pazaru, pa je znao tzv. bošnjački.

Elem, Teodora je u toj zajednici bila treća žena. Dve behu starije od nje, jedna mlađa.

Jednom je taj mudžahedin zapovedio: „Da mi se svari kahva!“.

Ove dve matore sede, briga ih.

Ona mlađa imala temperaturu, koronu, šta li.

Teodora vidi: moram ja.

Ode Teodora u kuhinju, uključi rešojče na plin.

Kad ono: granata s Trebevića baš tad u kujnu uleti.

I pogine samo Teodora, one tri i mudžahedin zadobili lakše telesne povrede.

Posle jedan naš gore, s Pala, kad se klupko razmotalo, a Gešt već bio smešten na kliniku, ovako rekao: „Klon’ se, ćeri, kujne kad Jevrejin gađa“.

foto: Zoran Ivanović

Arent, Anastasija Strokina…I druge Broj otvara tekst Milice Čuković o poetici prestupa u kojem se, između ostalog, kaže: ”Iako generacijski, poetički i žanrovski heterogeno, žensko stvaralaštvo, posredstvom faunalnih motiva, na književnoistorijskom planu (planu dijahronije), biva konstituisano kao specifičan vid poetike prestupa, stilskopoetičke, ideološke, političke subverzije, dok, na planu književnoteorijske omeđenosti vlastitog diskurzivnog polja (planu sinhornije), žensko stvaralaštvo biva modelovano kao prepoznatljiv, zaseban, samosvojan proces ’deobe čulnog’, kao dosledan postupak (samo) zasnivanja ženskog subjekta i ženske poetike, koja inkorporiranjem faunalnih motiva, na nov način izgrađuje svoje tematsko-motivske i stilske postulate, kao postulate izazovnog, kreativnog i provokativnog prestupa i (samo)identifikacije.”

Darko Rundek na bini u Beogradu 1981. godine

Bilo je još leto (mada neobično hladno te godine) i svirke su se još držale napolju. “Haustor” je svirao u bašti velike lokalne birtije. Nije bila nekakva naročita svirka, ali bilo je mnogo ljudi i izgledalo je da su svi zadovoljni. Na samom kraju, međutim, dok su svirali “Djevojke u ljetnim haljinama” (“Moja prva ljubav”), dva tipa pošibala su se britvama ispred same bine.

Krv je liptala na sve strane.

U Beogradu su ih dočekale dobre vesti, pa su začas nestala ružna sećanja na prethodno veče. Sviraće na kraju programa, posle grupe “Iron Maiden”, a pre “Bijelog dugmeta”. Muvali su se kroz bestejdž i gledali Bregovića ispod oka. Onda je počela serija malera. Kad su uzeli da štimuju gitare za koncert, Rundeku je pukla žica. Profesionalac bi poneo nekoliko kompleta rezervnih žica, ali oni nisu bili profesionalci. Bregović nije imao da im da, treba njemu, a nikog drugog nije bilo u blizini. Šta sad? Ništa, jebiga, pevač Darko Rundek će na binu bez gitare. Slušali su “Iron Maiden” i komentarisali među sobom da su dobar bend.

Iznenada - tako je pričao gitarista Ozren Štiglić - prišao im je basista i kompozitor Srđan Saher i saopštio da više neće svirati “Djevojke u ljetnim haljinama”. Svi su bili zgranuti. „Jesi normalan“ - pitali su ga - „Kak’ to misliš?“ „Tak’“ - rekao je Saher hladno - „Isuviše se dugo vučemo s tim hitom. Moramo stat’ na svoje noge. Moramo bit’ ozbiljan bend.“ Još su bili u šoku kad su čuli da neko na bini najavljuje njihov nastup. Publika ih je dočekala pevajući „jo-jo-jo“, njihov sing-a-long motiv iz “Djevojaka”. Saher je ostao neumoljiv. Svako bi drugi krenuo pesmu zajedno s publikom, Saheru uinat, ali Rundek nije. Odsvirali su četiri ili pet pesama i izgubili se. Publika ih je ispratila pevajući „jo-jo-jo“. Tako je dočekala i Bijelo dugme. Bregović je prihvatio igru. Otpevao je s publikom „jo-jo-jo“, onda se okrenuo prema Bebeku i krenula je „jedna mala, pjegava, plava“. “Haustor” je bio zaboravljen u trenutku.

Još je i Rundek zaboravio na bini štimalicu za gitaru. Ali ko bi se sad vraćao po nju.

Bend je rešio da ode s Hipodroma u grad, ostali su samo Štiglić i Rundek za šankom. Kad je Dugme završilo, prodružio im se Dugmetov bubnjar Điđi Jankelić s devojkom. Onda ih je novinar Peca Popović pokupio i odveo na žurku kod njega. Tog dana rodio mu se prvi sin Bogdan i hteo je da im pokaže kajsiju u svom dvorištu na koju su se penjale i neke velike engleske zvezde. Gosti su mogli da se okrepe pitom i alkoholom.

U jednom trenutku Điđijeva devojka objavila je da joj je hladno. Ozren je imao pulover u autu i ponudio se da ga donese. Našao je da je auto otvoren i da su nestale obe gitare i njegova i Rundekova. Mislili su da je to nečija glupa šala. Tako je posle mislila i milicija.

Rekli su im da je nemoguće da je neko nešto ukrao na Dedinju.

Kad su se vratili u Zagreb, Miha im je hladno saopštio da nije ni primetio da su svirali. Videlo se da se njihova saradnja približila kraju. Oni su ga molili da ostanu još dve nedelje u “Salunu” jer su bili bez instrumenata. Kad je došao dan obračuna, Miha je izračunao koliko im dođe za svirke u “Salunu”. Onda je došao izveštaj sa šanka. Ispalo je da su popili više nego što su zaradili. Miha je galantno složio oba papira u aktn-tašnu i rekao: „Dobro, dečki. Još jedno piće pa doma.“

Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Jelena Koprivica Email: kultura@ringier.rs

Spajk Li

Borim se snagom istine Protesti u SAD su duh, sudbina, van su moje kontrole, ali ne žalim se, kaže reditelj Spajk Li Priredila Jelena Koprivica

foto: profimedia.rs

Umesto da na Kanskom festivalu premijerno prikaže novi film „Da 5 Bloods“ i ujedno bude prvi Afroamerikanac koji će predsedavati žiriju čuvene filmske smotre na Kroazeti, američki reditelj Spajk Li je zbog korone morao da se zadovolji digitalnom premijerom najnovijeg ostvarenja. Posle premijernog prikazivanja 12. juna, film, koji se strimuje isključivo na “Netfliksu”, dobio je izvrsne kritike.

Ratna drama Spajka Lija (63), koja se na specifičan način osvrće na jedan od mračnijih perioda američke istorije - Vijetnamski rat, doživela je premijeru u još jednom teškom trenutku za SAD - usred antirasnih protesta izazvanih mučkim ubistvom Afroamerikanca Džordža Flojda u Mineapolisu.

Koincidencija ili proviđenje pitanje je na koje Spajk Li nema odgovor. Reditelj koji nikada nije bežao od društvene i političke angažovanosti, sa prstom uprtim u nebo objašnjava u razgovoru za britanski NME iz svog doma u Njujorku da nema veze s tim: - To je duh. Sudbina. Nazovite kako hoćete to, ali izvan je moje kontrole. Ali, ne žalim se - poručuje Li, koji novi film otvara govorom Muhameda Alija, a zatvara rečima Martina Lutera Kinga, dakle dve afroameričke ikone koje su se žestoko protivile Vijetnamskom ratu. Ostvarenje smešta u trenutak kada je Vijetnamski rat odavno zaboravljen, bar za

Film “Da 5 Bloods” govori o četvorici veterana rata koji se vraćaju u Vijetnam u potrazi za posmrtnim ostacima svoga ratnog vođe, ali i zlatnim polugama…

neke. Film “Da 5 Bloods” kazuje priču o četvorici Afroamerikanaca, veterana rata: Otisu (Klark Piters), Ediju (Norm Luis), Melvinu (Isaja Vitloj Džunior) i Polu (Delroj Lindo).

Oni se vraćaju u Vijetnam u potrazi za posmrtnim ostacima svoga ratnog vođe Stormina Normana, ali i zlatnim polugama…

“Da 5 Bloods” čas je ratni film, čas komedija, čas dokumentarac, što reditelj ovako pojašnjava: - Tek u montaži sve sastojke koje imaš stavljaš u isti lonac. I kada ih imaš u loncu, onda uključuješ ringlu i to je onda trenutak kada sve počinje da se kuva!

Tim filmskim “kuvanjem” Li se bavi gotovo 35 godina. Probio se 1986. sa filmom “She’s Gotta Have It”, a usledila su kultna ostvarenja “Uradi pravu stvar” i “Malkom Iks”. Snimio je 24 dugometražna ostvarenja, nekoliko kratkih filmova, dokumentaraca, radio na televiziji, pozorištu, glumio… Prvog Oskara, i to za najbolji adaptirani scenario, dobio je tek

Mnogi veliki filmski studiji, koji nemaju pristup strimingu, sada posrću. Filmovi koji su bili predviđeni za leto toliko su koštali da oni sada ne mogu nikako da povrate novac niti strimingom niti zaradom u bioskopima. Jer će kapaciteti bioskopa biti ispunjeni samo 20 odsto zbog virusa, navodi slavni reditelj

Umesto u Kanu, Spajk Li je novi film “Da 5 Bloods“ premijerno prikazao na “Netfliksu”

prošle godine za film “BlacKkKlansman”. Ali, nije imao kad da slavi jer je već narednog dana bio u avionu za Tajland, gde je bio zakazan početak snimanja filma “Da 5 Bloods”.

Ovo je redak ratni film koji je ispričan iz perspektive crnaca. A nije tako trebalo da bude… Originalni scenario bavio se četvoricom belih vojnika koji tragaju za zakopanim blagom. Film je trebalo da režira Oliver Stoun. Međutim, kada se Li prihvatio posla, on je, zajedno sa svojim stalnim koscenaristom Kevinom Vilmotom, obrnuo priču.

Rezultat jeste svojevrsna optužnica protiv SAD zbog tretmana prema crncima, ali i oštra kritika na račun američkog vojnog intervencionizma.

Pored briljantnog glumačkog sastava, veliki naglasak u filmu jeste i na muzici. Uz originalnu muziku dugogodišnjeg saradnika, slavnog američkog džez muzičara Terensa Blanšarda, Li je u film uvrstio ogoljenu verziju klasika Marvina Geja iz 1971. “What’s Going On”.

- Dobro razumem moć muzike u tandemu sa slikama. Setite se sjajne scene u “Malkomu Iksu” - pesma “A Change Is Gonna Come” Sema Kuka kreće u trenutku kada će Malkoma ubiti. Ili setite se scene u filmu “Ljubavna groznica” kada lik koji tumači Vesli Snajps traži svog brata zavisnog od kreka, a ide pesma “Living for the City” Stivija Vondera.

Mogao bih dalje da nabrajam…

Saradnjom sa najpopularnijim striming servisom u SAD “Netfliksom” Spajk Li je veoma zadovoljan: - Ne razumem one koji se opredeljuju samo za bioskope, odnosno samo za striming.

Jedno ne isključuje drugo. Mnogi veliki filmski studiji, koji nemaju pristup strimingu, sada posrću. Filmovi koji su bili predviđeni za leto toliko su koštali da oni sada ne mogu nikako da povrate novac niti strimingom niti zaradom u bioskopima. Jer će kapaciteti bioskopa biti ispunjeni samo 20 odsto zbog virusa. Rizik je ogroman - opisuje situaciju reditelj.

Premijeri filma prethodilo je stravično ubistvo Džordža Flojda u Mineapolisu. Najblaže rečeno nepravičan odnos prema Afroamerikancima u SAD jeste nešto na šta Spajk Li tokom čitave svoje karijere pokušava da ukaže i protiv čega se bori. Međutim, svoje filmove, kako objašnjava, ne pravi kao reakciju na novinske priče. Često se prosto desi da njegova ostvarenja nekako ubodu aktuelni trenutak, iako su scenarija pisana mnogo ranije. Novi film je odličan primer za to: - Prva scena, koju smo snimili u martu 2019. godine, jeste ona koja se dotiče pokreta “Black Lives Matter”, koji je sada pokrenuo proteste u SAD… Pogledajte samo šta se dešava u Londonu. Ljudi ruše statue trgovaca robljem… Protestuje se u Madridu, Barseloni, Kopenhagenu, Južnoj Koreji, Helsinkiju, svuda po Americi…Ovo je pravi pokret - smatra reditelj, ne usuđujući se da prognozira da li je istinska promena konačno pred vratima. Ono u šta je siguran jeste da će nastaviti da stvara relevantna dela: - Ovo je moj put u životu i neću bežati od njega. Boriću se snagom istine i nastaviti da pričam naše priče!