Utorak 5. januar 2021. Blic broj 8570 www.blic.rs
POP&Kultura EKSKLUZIVNO
Život sa Fredijem je bio brz i pun dešavanja
foto: Roger Bamber Alamy profimedia
foto: Ken McKay ITV Shutterstock Editorial profimedia
Piter Friston, lični asistent Fredija Merkjurija
2 POP&Kultura
Naslovna Neven Džodan Piter Friston je upoznao Fredija Merkjurija u Londonu radeći u Royal Opera House za Royal Ballet. Ubrzo je dobio poziv od Merkjurija sa ponudom da radi za “Queen” i postaje njegov lični asistent. Piter je punih 12 godina živeo sa Fredijem u čuvenom Garden Lodgeu, u Londonu, kao i u Minhenu i Njujorku. Friston je prisustvovao snimanju svih albuma i spotova grupe “Queen” od 1979. do 1991. godine, kao i svim solo projektima slavnog muzičara. O svojim sećanima na slavnog muzičara govori u ekskluzivnom intervjuu za “Blic”. Kako biste opisali život s Fredijem Merkjurijem? - Brz i pun dešavanja. Fredi je u trenutku donosio odluke šta želi da radi, nije previše planirao budućnost. Bio je čovek koji je živeo za sadašnjost, prošlost je bila gotova stvar, a niko nije mogao da zna šta će doneti budućnost. Radili ste u Kraljevskom baletu kad ste 1979. upoznali Fredija? Jeste li odmah postali prijatelji? - Na kraju “Crazy Tour” 1979. postali smo prijatelji. Bili smo šest nedelja zajedno na toj turneji, pa smo provodili dosta vremena zajedno. Bili smo slično vaspitani i mislim da je to pomoglo da se učvrsti naše prijateljstvo. Razumeo sam odakle potiču njegove misli i osećanja, razumeli smo se bez reči i pitanja, jer smo se često osećali isto. Turneja “The Queen” iz 1979. obuhvatala je i Jugoslaviju. Jeste li tada bili s njim? - To je bila poslednja turneja pre nego što sam se pridružio. Počeo sam da radim s njim tek u novembru te godine. Koliko je on zapravo bio usamljen uprkos armiji ljubavnika i fanova koji su ga opsedali? Da li je imao zaista prave prijatelje i pravu ljubav pored sebe? S kim od muzičara je voleo
Svi raniji kostimi proizašli su iz Fredijevog kreativnog uma, kaže Friston
foto: Profimedia
Opšte je prihvaćena ta zabluda da je informacija da je HIV pozitivan obelodanjena 24 sata pre nego što je Fredi umro. Zapravo je puštena u etar 47 sati ranije, u petak, 22. novembra u 20 sati. Tako je ispalo samo zato jer novine nisu mogle da štampaju ništa pre subote, pa je došlo do pogrešno citiranog vremena. Fredi mi je u proleće 1987. rekao da ima sidu - kaže Piter Friston.
nego što je Fredi umro, svet je saznao da su kovčeg i telo pokojnog Čarlija Čaplina bili iskopani i ukradeni radi otkupnine. Fredi je poznavao jednog od njegovih sinova i znao je kako je taj događaj uticao na njega. Nije želeo da bilo ko od njegovih prijatelja ili rođaka prođe kroz to.
da se druži, pored Eltona Džona? - Veliki broj Fredijevih pesama odražavao je nekoga ko neprestano traži ljubav ili su bile na temu ljubavi. Fredi je osećao da je savršena ljubav nešto što ga je uvek zaobilazilo, pa je to poistovećivao s usamljenošću, s nečim nedostižnim. Imao je i znao je da ima vrlo dobre prijatelje. Takođe, ljubav nikada nije mešao sa seksom. Seks je bio dostupan sve vreme, ljubav je bila tu kada mu je bila potrebna od prijatelja, ne uvek od partnera. Da li su koncert Live Aid (1985) i stvaranje „Barselone“ najveći trenuci u njegovoj karijeri? Kako je on to doživljavao? - Verujem da je nastup na “Live Aid” bio vrhunac Fredijevih pojavljivanja na sceni. Energiju koju bi inače uložio u koncert od 90 minuta sabio je u set od 22 minuta. Bend je uvežbavao četiri dana taj nastup, tako da je Fredi znao kako da se savršeno ponaša i kreće. A što se tiče “Barselone”, šta bi Fredi mogao više da učini nakon što je „najveći glas na svetu“ s njim pevao njegovu pesmu. Da li je voleo operu pre saradnje sa Monserat Kabalje? Da li se plašio kako će publika reagovati na ovu saradnju? - Nije bio zaljubljen u umetničku formu opere kao takvu. Veoma se divio tenorima koji su tako majstorski upravljali svojim glasom. Fredi nikada nije bio u toj poziciji. Nije imao višegodišnje treninge za operskog pevača, Fredijev glas je u potpunosti njegovo sopstveno stvaralaštvo. Mislim da se nije plašio onoga što svet misli o tome šta radi. Dobio je šansu da stvori nešto potpuno novo i pošto je Monserat verovala u njega, jednostavno je znao da je to nešto što mora da učini. Da li ste učestvovali u kreiranju kostima za scenske nastupe Fredija i koji od njih je za vas najupečatljiviji? - Svi raniji kostimi proi-
U kakvom odnosu je ostao sa Meri Ostin nakon raskida i kada je ulazio u druge veze? - Bili su najbolji prijatelji i verovatno i bliži nego kada su živeli zajedno, jer Fredi nije imao šta da krije od nje. Podsticao ju je da ima veze s drugim muškarcima jer je želeo da ona bude srećna. Bio je veoma srećan kad je ona sa nekim uspevala da ostvari dugu vezu.
Naravno da postoje neki događaji koji nisu u knjizi i dokumentarnom filmu. Recimo da postoji nekoliko stvari za koje mislim da bi trebalo da ostanu između Fredija i pojedinih ljudi
zašli su iz Fredijevog kreativnog uma, uz pomoć dizajnera poput Zandre Rouds. Kasnije se oslanjao na Dijanu Mozli da stvori ono što će ostaviti najbolji utisak. Ja sam kasnije brinuo o izgledu na bini, u videima i u svakodnevnom životu. Dve kreacije koja mi se sviđaju je ona koju je nosio u video spotu “Hard Life”, ali voleo sam i potcenjenu eleganciju kostima iz filma “Slightly Mad”. Kada ste pisali knjigu o Frediju, da li ste se dvoumili oko nečega da stavite nešto što ne bi trebalo ili ste nešto namerno preskočili? - Naravno da postoje neki događaji koji nisu u knjizi i dokumentarnom filmu. Recimo da postoji nekoliko stvari za koje mislim da bi trebalo da ostanu između Fredija
i pojedinih ljudi. Dvadeset i četiri sata pred smrt objavio je da je nekoliko godina HIV pozitivan. Jeste li vi znali za njegovu bolest? - Opšte je prihvaćena ta zabluda da je informacija obelodanjena 24 sata pre nego što je Fredi umro. Zapravo je puštena u etar 47 sati pre, u petak, 22. novembra u 20 sati. Tako je ispalo samo zato jer novine nisu mogle da štampaju ništa pre subote, pa je došlo do pogrešno citiranog vremena. Fredi mi je u proleće 1987. rekao da ima sidu. Zašto nije želeo da iko sazna gde se nalazi urna s njegovim pepelom? - Zato što je želeo da ostane sam. Nekoliko godina pre
Za Fredija mnogi kažu da je bio “najbolji rokenrol pevač svih vremena”. Kako je održavao glas, koje pesme je voleo da peva u svom domu? - Kako je Fredi bio jedina osoba koja je znala kakvo je pravo stanje njegovog glasa, samo je on znao na šta treba da obrati pažnju i o čemu da povede računa. U danima kada je imao snimanja emisija i gostovanja govorio bi mnogo manje od uobičajenog i pio bi tečnosti poput vruće limunade i meda koje sam mu pravio. Za studio nije bilo neke pripreme, jer nije morao da peva baš tog dana. Tamo bi mu pripremili vruću limunadu i med, ako jeste. Možda da je imao odgovarajući trening, stvari bi bile drugačije, ali kao što sam već rekao, to je bio isključivo Fredijev instrument. Skoro nikada u kući nije pevao, ali ponekad bi tokom kasnih noći sa Majkom Moranom i Piterom Strejkerom na klaviru svirali stare melodije iz 30-ih, 40-ih, 50-ih i 60-ih, a Fredi bi pevao. Vi ste bili konsultant na filmu “Bohemian Rhapsody”. Da li ste zadovoljni Ramijem Malekom kao Fredijem i kako ga je on glumio? - Iz ovog ugla, mislim da ne postoji bolji izbor od Ramija Maleka kao Fredija. Zaista je verovao u taj film i dao je koliko god je mogao od scenarija. Piter Friston će posetiti Beograd kada se realizuje koncert grupe “Queen real tribute” koji je bio zakazan za 14. decembar, ali je odložen zbog pandemije.
POP&Kultura 3
Esej
Fašizam se može vratiti i pod najnevinijom maskom, naša je dužnost da ga razotkrijemo Kao dobar primer kvalitativnog populizma nije nam više potrebna Pjaca Venecija u Rimu ili Nirnberški stadion. U budućnosti nas čeka jedan televizijski ili internetpopulizam u kojem će emocionalna reakcija neke odabrane grupe građana biti prihvaćena kao glas naroda, napisao je Umberto Eko u eseju “Fašizam: deset tačaka”.
Umberto Eko
Na današnji dan rođen je čuveni italijanski pisac, semiolog, teoretičar književnosti, esejista Umberto Eko (5. januar 1932. - 19. februar 2016). Osvojio je svet svojim romanima “Ime ruže”, “Fukoovo klatno”, “Ostrvo dana pređašnjeg”, “Nulti broj”… ali i drugim svojim knjigama, među kojima su “Istorija lepote” i “Istorija ružnoće”, “Spisi o moralu”, “Kant i kljunar”… A jedan od njegovih izuzetnih eseja za koji umni ljudi govore da mu se treba stalno vraćati je “Fašizam: deset tačaka”.
Neslaganje je izdaja
Po njemu prvo obeležje fašizma je kult tradicije koji implicira odbacivanje modernosti; ”iako je nacizam bio ponosan na svoja industrijska dostignuća, njegov modernizam je ležao tek na površini jedne ideologije koja se temeljila na krvi i tlu. Odbijanje modernog sveta kamufliralo se kao odbijanje kapitalističkog načina života, ali u prvom redu radilo se o odbijanju duha iz 1789. g. (1776. g. naravno). Prosvećenost, vek uma, važi kao početak modernog izopačenja. U tom smislu fašizam se može definisati kao iracionalizam.” Iracionalizam kao drugo obeležje, napominje, vezano je za kult akcije: ”Akcija mora uspeti pre mišljenja ili u potpunosti bez mišljenja. Otud kultura postaje sumnjiva čim se identifikuje sa kritičkim stavovima. Nepoverenje prema svetu intelekta uvek je bio simptom fašizma, od Geringovog otvorenog stava: ’Kada čujem reč kultura, mašim se za pištolj’, do česte upotrebe izraza kao što su
’degenerisani intelektualci’, ’jajoglavci’, ’jalovi snobovi’… Službeni fašistički intelektualci uglavnom su bili angažovani u napadanju liberalne inteligencije zbog izdaje tradicionalnih vrednosti. U modernoj kulturi naučna zajednica hvali neslaganje kao nešto korisno za obogaćivanje znanja. Za fašizam neslaganje je izdaja.” Pod tri, Eko veli da su “razlike u mišljenju znak raznolikosti”, a “fašizam raste i traži podršku tako što izrabljuje i naoštrava prirodni strah od različitog”. Ističe da je fašizam nastao iz individualne i socijalne frustracije: ”Tipičnim obeležjima istorijskog fašizma pripadao je apel frustriranoj srednjoj klasi, klasi koja je trpela ekonomsku krizu ili osećaj političkog poniženja. U naše vreme, kada su stari ’proleteri’ postali malograđani, fašizam sutrašnjice naći će svoju publiku u toj novoj većini.” Govoreći o petom obeležju, kaže i: ”Ljudima koji osećaju da im je otet njihov vlastiti socijalni identitet fašizam dodeljuje kao jedinu privilegiju da su rođeni u istoj zemlji. To je izvor nacionalizma. Osim toga, jedna nacija dolazi do svog identiteta samo preko svojih neprijatelja. Stoga, u korenima fašističke psihologije leži opsesija zaverom, najbolje je, međunarodnom zaverom.” Slavni Eko (pod tačkom šest) između ostalog, piše da se ’sledbenici moraju osećati poniženima očiglednom moći svojih neprijatelja’ (…) Kad sam bio mladić, naučili su me da mislim o Englezima kao narodu sa pet obroka. Oni su jeli češće od siromašnih, a i umerenih Italijana. Jevre-
foto: EPA, Arno burgi
Tatjana Nježić
ji su bogati i pomažu jedni drugima putem tajnih mreža uzajamne podrške. Sledbenici moraju, međutim, takođe biti uvereni da mogu pobediti svoje neprijatelje. Tako, neprestanim pomeranjem retoričkog žarišta neprijatelji su istovremeno prejaki i preslabi. Fašističke vlade osuđene su na to da gube ratove jer su nesposobne da ispravno procene neprijatelja.”
Slabost mase jednako snaga vođe
U fašizmu, ističe, ne postoji borba za život, naprotiv, život se živi samo zbog borbe. “Zbog toga, pacifizam je kolaboracija sa neprijateljem. On je loš jer život je stalna borba. Kako neprijatelji moraju da budu pobeđeni, nužna je jedna odlučujuća bitka nakon koje će pokret zavladati svetom. Takvo konačno rešenje implicira iznova jedno razdoblje mira, novo zlatno doba, što protivreči načelu neprestanog rata. Nijednom fašističkom vođi nikada nije pošto za rukom da reši taj problem”, kaže Eko. Dalje (tačka 8) navodi da “fašizam može da zastupa samo jedan popularni elitizam. Svaki građanin pripada najboljem narodu na svetu, najbolji građani su članovi stranke, svaki Građanin može (ili bi trebalo) da pristu-
pi stranci. Međutim, bez plebejaca nema patrijaca. Vođa zna da njegova moć nije demokratski preneta na njega nego nasilno osvojena i njemu je potpuno jasno da njegova snaga proizilazi iz slabosti masa koje su tako slabe da trebaju i zaslužuju vođu”. Eko primećuje da se “fašizam temelji na selektivnom populizmu” i navodi: ”U demokratiji građani imaju individualna prava, ali u svojoj celini poseduju politički uticaj samo na osnovu jednog kvalitativnog gledišta poštuju se odluke većine. Za fašizam individue kao individue nema nikakva prava, dok je narod, naprotiv, shvaćen kao kvalitet, kao monolitni entitet koji izražava zajedničku volju. Kako veliki kvantitet ljudi ne može imati nikakvu zajedničku volju, vođa se predstavlja kao njen tumač. Izgubivši svoju delegiranu moć, građani više ne deluju; oni se pozivaju samo onda kada treba odigrati ulogu naroda. Zbog toga, narod nije ništa drugo do jedna teatralna fikcija. Kao dobar primer kvalitativnog populizma nije nam više potrebna Pjaca Venecija u Rimu ili Nirnberški stadion. U budućnosti nas čeka jedan televizijski ili internet-populizam u kojem će emocionalna reakcija neke odabrane grupe gra-
đana biti prihvaćena kao glas naroda.” Pod tačkom deset Eko piše i: “Fašizam govori novogovorom. Orvel je u ’1984’ izmislio novogovor kao službeni jezik Anglosoca, ali elementi fašizma zajednički su različitim oblicima diktature. Svi nacistički ili fašistički školski udžbenici poslužili su se osiromašenim vokabularom i elementarnom sintaksom kako bi u klici zatrli instrumente kompleksnog i kritičkog mišljenja. Ali moramo se pripremiti i na druge oblike novogovora, čak i kada se pojavljuju u naizgled nevinom obliku popularnih tok-šoua. (…) Reči: sloboda, diktatura, prava… Moramo ostati budni kako smisao tih reči ne bi dospeo u zaborav. Fašizam je još uvek oko nas, ponekad neugledno obučen. Bilo bi mnogo lakše za nas kada bi se na svetskoj sceni pojavio neko i rekao: Želim drugi Aušvic, želim da crne košulje ponovo pradiraju italijanskim trgovima. Život nije tako jednostavan. Fašizam se može vratiti i pod najnevinijom maskom. Naša je dužnost da ga razotkrijemo i da upremo prstom na svaki od njegovih primera svakog dana, na svakom mestu na svetu. Sloboda i oslobođenje zadaci su kojima nikada nema kraja.”
Sanja Marković
foto: Nebojša Babić
4 POP&Kultura
Nije slučajno što je baš Sanja Marković igrala - a izvrsno je odigrala - Simku u predstavi „Putujuće pozorište Šopalović“ (Ljubomir Simović, Jagoš Marković) Jugoslovenskog dramskog pozorišta
Ovde bi se izgubio i Hari Poter Imala sam veliku tremu i za ulogu Simke u “Šopalovićima” i za ulogu Goce, supruge Tome Zdravkovića - kaže mlada glumica Sanja Marković. Tatjana Nježić Izuzetan talenat, posebna glumačka boja i umetnička dubina, čudesna posvećenost obeležavaju Sanju Marković, a upravo tim osobenostima zavredela je da bude mlada glumica koja je obeležila ovu 2020. godinu na najbolji način, što, između ostalog, znači da će se o njoj tek govoriti.
Dar koji i budi i vraća nadu
Ako pokušamo slediti znakove pored puta, možda nije slučajno što je baš ona igrala - a izvrsno je odigrala - Simku u predstavi „Putujuće pozorište Šopalović“ (Ljubomir Simović, Jagoš Marković) Jugoslovenskog dramskog pozorišta koja je, podsetimo, premijerno odigrana uoči zvaničnog proglašavanja pandemije, i time korenite promene naših života. U tom legendarnom komadu čija se radnja dešava u okupiranom Užicu u Drugom svetskom ratu, a u kome se prepliću i pretapaju život i pozorište, Simka je ta koju
menja blizina umetnosti, tj. lepote i smisla, a sa tom promenom i u ratnim vremenima, dobu koje zlom obesmišljava život, ona, očiju uprtih u glumce, odbacuje crninu, prevazilazi muku okrećući se životu i budućnosti. Pre koju godinu gledali smo je kao, doslovce neodoljivu, u „Uspavanoj lepotici“ rediteljke Tanje Mandić Rigonat (Pozorište “Boško Buha”, scena UK “Vuk Karadžić), za ulogu u predstavi “Krmeći
kas” (r. Milja Mazarak) osvojila je nagradu na Internacionalnom studentskom festivalu u Krajovi (Rumunija), u NP “Sterija” u Vršcu igrala je u predstavi “Viktor ili deca na vlasti” (Aleksandar Švabić), igrala je u Centru za kulturnu dekontaminaciju, zatim u projektu Kokana Mladenovića rađenom po Šekspiru u Narodnom pozorištu Beograd “San letnje noći”… U TV serijama je zaigrala kao Lela u “Ujka - novi horizontal”, Jovana u “12 reči”, gledaćemo je u filmu (i seriji) “Toma” kao Gocu, suprugu Tome Zdravkovića… Možda je nalik na film i njena priča kako je u rodnim Krnješevcima, gde je odrastala uz dve sestre i roditelje, volela da imitira starije žene iz ko-
Odmalena smo odgajani da se igramo s drugom decom, da pružimo svoju igračku, da podelimo užinu, da ne povredimo… Da sam tako kao dete bila sebična prema drugoj deci ili povredila nekog, ja bih žestoko bila izgrđena. Nije se empatija izgubila ni u mojoj generaciji, samo je pitanje koliko je primetna, jer je još veće pitanje koliko je cenjena.
mšiluka, najviše se družila s prijateljima iz mašte, sa devet godina krenula u glumačku školu u Beogradu do koje i od koje je, razume se, putovala, kako ju je trema pojela na prvom prijemnom za Akademiju... Decembar na izmaku. Dan topao. Sunčan. Susret i razgovor upriličen je na Cvetnom trgu. Jer, ona posle toga odlazi preko puta, u Jugoslovensko dramsko pozorište. Na probu predstave “Kaspar” koju po delu Petera Handkea režira Miloš Lolić, a igra i u predstavi “Moj muž”, novom ostvarenju tog teatra koje po delu Rumene Bužarovske režira Jovana Tomić. Susretljiva, neposredna, gotovo detinje iskrena, zrači posebnom ozbiljnošću, onom koja ne opterećuje, već naprotiv, svojom diskretnom, a velikom snagom rasterećuje… Dati trenutak učinio je da razgovor, uz kafu s malko mleka, krene od Handkeovog “Kaspara” koga je objavio 1967, a koji je kasnije bio proglašen i dramom decenije. Polazeći od priče o Kasparu Hauzeru - adolescentu koji se hiljadu osamsto dvadeset i neke obreo u nemačkom gradu Ninbergu ne znajući da govori - Handke u pozorišnom ruhu ispisuje svojevrsnu studiju o socijalnoj indoktrinaciji, o tome kako korumpirano društvo ko-
risti jezik - čudesno čovekovo postignuće - da obezljudi pojedinca i ovlada njime… - Kaspara igra Miša Dragićević, a u procesu smo u onoj fazi u kojoj još istražujemo, iščitavamo, tragamo… Kakav utisak na vas ostavlja to Handkeovo delo, dosadašnji rad na predstavi? - Intrigira i uzbuđuje bavljenje pitanjima dokle naša sloboda može da ide, koliko i kako ja kao osoba mogu raditi ono što mislim i osećam da treba - slikovito, npr. da sedim na podu ako mi se sedi - a da me ne smatraju ludakom. Kako se manifestuje sloboda, kako je čovek oseća, kako gleda na drugost... Po tekstu, tu je hor šaptača. Važan je taj osećaj i odnos prema Kasparu, prema drugom i drugačijem. Da li ravnodušnost može biti i gora od odbacivanja i negiranja, pitanje empatije…. Delite li rašireno mišljenje da se empatija danas izgubila? - Ne mislim da se zaista gubi. Pre mislim da se, da tako kažem, zagubi i prikrije na neko vreme. Pa odmalena smo odgajani da se igramo s drugom decom, da pružimo svoju igračku, da podelimo užinu, da ne povredimo… Da sam tako kao dete bila sebična prema drugoj deci ili po-
POP&Kultura 5
Muzika
Pred proglašenje pandemije u JDP-u je bila premijera “Putujućeg pozorišta Šopalović”, šta vam znači - kritičarski hvaljena - uloga Simke? - Taj čuveni komad je ljubavna pesma teatru, onoj njegovoj iskri u kojoj se tako duboko prelama sa presnim životom, a Jagoš reditelj koji ti sigurnom rukom, pritom pružajući slobodu, otvara nove vidike. Pa ti budi mladi glumac i uzmi to da čitaš sa saznanjem da ćeš možda igrati... Prve Simkine rečenice koje sam pročitala, monolog kada ona govori o svojoj kući, da nije zapuštena, učinile su da u meni iskrsnu baba, mama, tetka, žene iz komšiluka... Sve su mi bili u glavi. I onda mi je bilo čudno - kako svi u jednoj ženi. I onda sam uvidela, između ostalog, da je ta Simka vođena dobrotom kao visokom vrednošću i ljubavlju koja je najveći pokretač sve-
U okviru Dočeka 7529, Stefan Milenković i novosadski kamerni orkestar Camerata Academica ugostiće veliko ime džez muzike, pijanistu i kompozitora Vasila Hadžimanova. Nastup vrsnih muzičara predstavlja jedinstven događaj u pripremi Novog Sada za titulu evropske prestonice kulture. Hadžimanov će se Milenkoviću pridružiti u izvedbi numera „Preko brda, preko brega” i „The Christmas Song”, a ceo koncert publika će moći da isprati 13. januara u 20 sati, kako onlajn, putem platforme visitns.rs, tako i na Drugom programu Radio-televizije Srbije. Novi Sad će otvoriti svoju prvu Gradsku koncertnu dvoranu, ali i vrata novosadske Akademije umetnosti budućim predavačima, Milenkoviću i Hadžimanovu. Dolazak dva virtuoza u grad kulture označava nastavak izgradnje novih mostova kojima ljudi i procesi stvaraju prostore i programe, odnosno trajne legate projekta „Evropska prestonica kulture”.
U filmu “Toma” igra Gocu, suprugu Tome Zdravkovića
ga, od onih ljudi koji uvek i uprkos svemu guraju život napred. Ima li neka replika iz komada koja vam je posebno za srce prirasla? - Ima ih dosta. Recimo Dropčeva… Kad Drobac (Nenad Jezdić) kaže da je nana dobra protiv velike tuge, a Sofija (Jovana Belović) pita šta je to velika tuga, on odgovara “to ti je kad ne da disati”. Kad je korona zatvorila pozorišta, komentarisalo se da je pocepala ausvajs, dozvolu za igranje kao u “Šopalovićima”… - Šopalovićima je Milun pocepao ausvajs, nama korona… Samo, Milunima možeš da se suprotstaviš, da pokušaš da razgovaraš s nekim drugim, da pokušaš da ih nadmudriš, prevariš… A ovo je nevidljiva sila koja se pojavila i sve nas zatvorila, neki Avatar (u smislu filma Dž. Kamerona). Preko koroninih predstavnika, onih koji nam organizuju život, a koji najčešće imaju odlike mračnih sila, nametnula se kao neupitna, kao vis major. U Šekspirovom “Snu letnje noći” u jednom trenutku, s izvesnim ciljem, akteri bivaju posuti omamljujućim prahom, zbog čega sve poprimi neverovatne obrte, a onda prah izlapi. Film i serija inspirisani Tomom Zdravkovićem pobudili su veliku pažnju već s prvom klapom, a vi igrate Tominu suprugu Gocu… - Ona je Tomina treća, poslednja žena. Frizerka. Upoznali su se kad je on bio u već zrelijim godinama. Imaju iskren odnos, svim silama se trudila da ih odneguje, bila mu je veliki oslonac… To mi je prvi film. Kada sam, posle kastinga, dobila ulogu isto kao i za Simku - pomislila sam da mi je to neka luda sreća donela, bila potpuno ushićena da radim s takvim ljudima kakvi su i u predstavi i u ekipi filma… A iskrena da budem, imala sam strahovitu tremu… Mislila sam,
poješće me. Ko vam je pomogao da je razbijete? - Ljudi s kojima sam radila. Početni udarac u predstavi zadao joj je Jagoš, u filmu Bjela. Jedna njegova indikacija bila je dovoljna da razumem šta hoće da postigne. Strahovito me ponelo i bilo mi bitno, takođe kada je jednom nešto govorio o odnosu ta dva lika, Goce i Tome. Vrlo nadahnuto. A kada vas nešto ponese i zanos proradi - trema ustukne. Taj film je i priča o duhu jednog vremena. A kad je o našem vremenu reč, kako gledate na aktuelan društveni, politički trenutak? Kog je žanra? - Nepostojeći žanr. Isto kao korona. Nema logiku. Naša politička scena je prevazišla apsurd, prevazišla grotesku... Ne može se definisati. Ne znamo šta nam rade, ne znamo šta nam govore, a osećamo da nešto nije u redu. Pričamo istim jezikom, a konstantno ne možemo suštinski da razumemo šta nam zaista govore političari na najvišim pozicijama, i oni uz njih, ne možemo da razumemo šta za nas zaista znači to što izgovaraju. Nema pravila. Bezakonje je opšte, a nevidljivo, jer je prividno u omotaču raznih normi. I sve važi od danas do sutra, sve može, ništa ne mora… Ova šoljica može sutra biti leteći tanjir. Ali nemaš ti mogućnost da od šoljice praviš leteći tanjir, niti da to zaustaviš. Nego to je tako, ko da pada s neba, a na tebi je da prihvataš. Eventualno ćutiš govoreći sebi - pa proći će. A to da l’ će proći, šta će proći, kad će proći je, rekla bih, diskutabilno. Pa, neminovno je da prođe, ali kako ćemo mi u tome i s kojim posledicama. To se ne govori. Nekako je, kao dominantni, uspostavljen mehanizam - samo da prođe dan. A ako se živi samo da se pregura dan, to ne vodi ničem dobrom. Ali, kako već rekosmo, na nama je da sagledamo i da se ne damo.
Muzičaru čija su sva dela proglašena umetničkim deli-
foto: Milan Josipović
Mislite da je jedno od ključnih pitanja ovog vremena pitanje iskrenosti? - I s tim usko povezano pitanje otuđenosti. Kroz detinjstvo, odrastanje, vi primate duh i dah vremena vaših roditelja, njihovih roditelja... Rekla bih da je u to vreme više postojala okrenutost prema drugome. Jače su bile spone među ljudima. Sada, kada je tehnološki napredak doneo velike tehničke mogućnosti za međuljudski odnos, on kao da je bleđi, slabiji, tanji... Uz to, pogotovo u mejnstrimu, dominira nezdravo takmičenje, manipulacije raznih vrsta... Tu bi se izgubio i Hari Poter, kao čudak i junak svih junaka... Pa, koliko je i njemu trebalo da pobedi onog čije se ime ne pominje, koliko snage, ljudi, dobre volje, bliskosti i poverenja sa drugima. Mali, običan čovek naspram velikog zla ima sve šanse da ga zlo pojede i proguta na ovaj ili onaj način; ili će ga usisati ili će ga pregaziti. On će dobrotom da se koprca, ali ako je usamljen, on je izgubljen. To je snažno obeležje ovog vremena. Dobrota se sankcioniše, smatra se slabošću. A kad čovek ne zna ni gde je, ni kome pripada, onda tonu i empatija i sloboda, iskrenost (i prema sebi i prema drugima) takođe. Možeš biti ‘kul’ i ‘in’ koliko god hoćeš, ali ako ovoga nema, dno je preblizu. Ali, na nama je da sagledamo i da se ne damo.
Koncert dva virtuoza: Vasil Hadžimanov uz Stefana Milenkovića
foto: Aleksandar Kujučev
vredila nekog, ja bih žestoko bila izgrđena. Nije se empatija izgubila ni u mojoj generaciji, samo je pitanje koliko je primetna jer je još veće pitanje koliko je cenjena. I onda se ljudi kriju. Tu se javlja drugi problem. Gubi se iskrenost. A iskrenost je, hteli mi to ili ne, priznali ili ne, suštinska za kvalitet života.
ma od kulturnog značaja za Srbiju, kompozitoru, pijanisti, nezaobilaznoj sponi za srpski džez Vasilu Hadžimanovu i violinisti koji je proglašen umetnikom veka, u čije mnogobrojne nastupe spadaju koncerti s Berlinskim simfonijskim orkestrom, Helsinškom filharmonijom, orkestrom Boljšoj teatra i mnogim drugim, Stefanu Milenkoviću neće biti prvi put da nastupaju zajedno. U kombinaciji sa orkestrom Camerata Academica, koji je Isidora Žebeljan uporedila sa renomiranim evropskim orkestrima, Vasil i Stefan, kombinujući različite muzičke stilove, talenat i strast, 13. januar učiniće magičnim i neponovljivim. Jedinstveni doček u Novom Sadu koji spaja dve Nove godine, dva kalendara i dva računanja vremena, 31. decembar i 13. januar, prvi put će biti realizovan u onlajn formatu, predstavljajući nove prostore za kulturu, kao što su Fabrika, Skladište i Biro na Velikom Limanu, buduća Čeličana, mreža kulturnih stanica i prva Gradska koncertna dvorana.
6 POP&Kultura
Feljton (I)
Ekskluzivno objavljujemo delove knjige “Dva su jahača prilazila. Život i smrt Džimija Hendriksa” (Laguna). Ovo je psihodelično i kaleidoskopsko istraživanje života i smrti Džimija Hendriksa i putovanje u mračno srce šezdesetih, iz pera Mika Vola, jednog od najpoznatijih britanskih muzičkih novinara, voditelja i pisaca. Knjigu je preveo Dejan Cukić.
Čaz i Keti ne graničnog prelaza Džimi je usplahiren, oduševljen, kao vatromet pred pucanje. Čaz, koji je čitavim putem u avionu kovao planove, odlazi do telefonske govornice i počinje igru sa novčićima. On zove kancelariju grupe Animals i razgovara sa Triksi Saliven, ličnom asistentkinjom Majka Džefrija. Triksi je potpuno upoznata sa Čazovom namerom da napusti Animalse i krene, sa Majkom, u menadžerski posao. Njoj se dopada Čaz, prepoznaje kakav je on: poštenjačina, talentovan muzičar, srdačan u društvu. Međutim, ona zna kako on nije ništa bez Majka. Majk je, kaže Triksi, „neko vrlo poseban... zajeban lik i prokleto pametan“. Čazov naredni telefonski poziv upućen je njegovoj devojci, Šveđanki Lote.
Čaz i Lote imaju rezervisane sobe u hotelu Hajd park tauers u Bejsvoteru. Jedna je za Džimija. Čaz joj kaže da će oni doći kasnije popodne pošto on i Džimi svrate na neka mesta. Kaže joj da se spremi. Večeras idu u klub Skoč of Sent Džejms. Skoč (ušuškan među kaldrmisanim ulicama oko Trga Sent Džejms, nedaleko od Parlamenta) jedno je od nekoliko noćnih žarišta razigranog Londona, koja pružaju ugostiteljske usluge novoj pop aristokratiji, zajedno sa mestima kao Ad Lib na Lester skveru ili Blejzis i Kromvelijen u Kensingtonu. Pripita mladež plave krvi, otmeni gangsteri, napadni fotografi sa noćnim naočarima za sunce, modne kraljice ravnih grudi i pilulama nakljukane starlete. To je ona vrsta posleponoć-
nog šampanjskog geta gde bi se mogli pojaviti Pol Makartni i Mik Džeger, okruženi posvećenicima pop života kao što su Robert Frejžer, Dejvid Bejli, Staš i Piter Maks, ili besprekorno odevene boginje kao Tvigi, Merijen Fejtful, Džuli Kristi i Žaklin Bize. Čaz kaže Lote da pozove ljude u Skoču, obavesti ih da dolaze te večeri i ostave im dva stola. Skoč je najverovatnije odredište za subotu uveče u Londonu u tom trenutku, veliki izlog za pokazivanje Džimija iako on još uvek ne može legalno javno da zasvira. Naredni poziv je starom pajtosu Zut Maniju. Zut je pevač i orguljaš sopstvenog sastava Big rol benda, koji je upravo imao omanji hit sa pesmom „Big Time Operator“. On toga
foto: profimedia
Subota, 24. septembar 1966. Džimi je još uvek bio na njujorškom vremenu kada je avion sleteo u London (9.30 pre podne lokalno, za Džimija pola pet ujutru). U avionu je bilo toliko hrane (file minjon, jastog) i toliko pića (šampanjac, vrhunski škotski viski i brendi) da se Džimi iscrpeo. Nenaviknut na duga putovanja i probuđen u četiri sata ujutru, pošto je pre toga uspeo da odrema samo dva sata, Džimi je predstavljao mešavinu lošeg zadaha, hladnog znoja i krvavih očiju nespremnih za ono što se sprema. Pošto su putovali prvom klasom, on, Čaz i njihov tehničar Teri Makvej (pozajmljen od Animalsa) prvi su izašli iz aviona i prvi se našli na carini. Džimi se smeškao, ali je bio vrlo zabrinut. Nelagodnost je narušavala njegovu pojavu i zbog tog se osećao trapavo. Obeležen svojim crnilom, osetio je da to napadno američko crnilo radi protiv njega. Teri je nosio kofer sa Džimijevom gitarom. Džimi nije imao radnu dozvolu. Priča koju je Čaz smislio: Džimi je profesionalni pesmotvorac, došao da pokupi novac od autorskih prava. Službenicima na carini nije se dopala ova priča. Znali su da je sumnjiva, ali krupni belac u odelu delovao je kao neko ko zna šta priča (oni su čuli za Animalse), pa su propustili crnju nepouzdanog izgleda sa sedmodnevnom vizom bez mogućnosti zapošljavanja. Džimi, njegov sasvim novi pasoš i njegove farmerke i njegova frizura u stilu Boba Dilana. Sve ostalo što je posedovao nalazilo se u koferu za gitaru: pozajmljeni stratokaster, jedna preobuka, teglica antibakterijske kreme za lice (te jebene bubuljice, čoveče) i ružičaste papilotne za kosu. S druge stra-
još uvek nije svestan, ali Džimijev budući uticaj preobraziće Zutov bend od prosečnih ritam i bluz izvođača (stepenicu iznad pristojnog, uštogljenog dečaka Džordžija Fejma, a stepenicu niže u odnosu na divljeg Brajana Ogera) u kratkovečnu psihodeličnu grupu, po svim propisima „leta ljubavi“, Dantalijans čeriot (Dantalian’s Chariot po mitskom Vojvodi Pakla koji predvodi trideset šest demonskih legija). Zut ima finu gajbu u Fulamu, od aerodroma udaljenu kratku vožnju taksijem. Čaz je smislio da Džimija najpre odvede tamo, da dune, popije čaj, malo zableji sa likovima sličnim sebi pre nego što bude zvanično predstavljen ljudima u Skoču. Druga mogućnost je da odvede Džimija pravo u hotel. Usamljena soba sa jednim prozorom, bez društva, bez atmosfere, bez duvke. Zutova gajba je kao glavna železnička stanica za sve frikove i muzikante u prolazu kroz zapadni London. Kada se Čaz pojavio oko jedanaest sa Džimijem, Zut je baš opušten. Džimi spazi opremu Big rol benda naslaganu u predsoblju i kapira da je na pravom mestu. Ovaj Čaz zna znanje. Džimi smernog lica pita Zuta da li može da zasvira njegov beli telekaster, a Zut mu odobravajuće klimne glavom kroz venac dobrog dima. Džimijevim licem preleteo je širok osmeh. Zut ga sluša pažljivo. Pokušava da ukapira. On čuje bluz, soul, gospel. On čuje crno i belo, čuje čistu blistavu svetlost. Zvončići. Poljupci. Ujedi. Smeh. On baci pogled na svoju suprugu Roni i primeti da je vidno napaljena. Vrišti u sebi. Ovlažila je. Džimijev pogled je stidljiv, ali on zabacuje međunožje i telekaster u njegovim
rukama počinje da plače. Roni ne može da veruje. Ona trči na sprat u stan svoje prijateljice Keti. Mnogo godina kasnije, u sasvim drugom životu, Keti Ečingem mi je preko telefona ispričala da joj je Roni doviknula: „Keti! Brzo silazi dole! Čaz je doveo nekog tipa iz Amerike koji izgleda kao divljak sa Bornea!“ Keti je ležala u krevetu i pušila. Nije joj se žurilo. Ona je čula buku, ali prethodne noći je došla kući u bogzna koje vreme. Zut i Roni su redovno dovodili mnoge moguće divljake. Keti ima dvadeset godina, vrlo je moderna i veoma lepa. Krupne smeđe oči, tamna ravna kosa. Keti radi kao frizerka. Međutim, kada izađe uveče sa Roni, ona je ponekad disk-džokej u Kromvelijenu ili Skoču. Keti i medena plavuša Roni su odličan spoj. Keti je seksi, slobodna, prava riba razigranog Londona, a Roni je topla boginja majka, nedodirljiva Zutova žena. Njih dve su u centru pažnje gde god da se pojave. Roni je zaštitnica. Darbiširskoj curi, Keti, zaštita nije neophodna. Ona je već bila sa Brajanom Džounsom, Kitom Munom, takvom ekipom. Keti je sada velika devojka sa cigaretama umrljanim karminom i hašišom. Keti odugovlači sa silaskom i tada je već prekasno. Čaz i Džimi odlaze. Nije važno. Dogovaraju se da se vide uveče u Skoču. Džimi želi da vidi i Lindu Kit. Linda je glavni razlog što je Džimi uspeo da stigne ovako daleko. Džimi želi da vidi sve što treba videti. Ipak, Linda je još uvek Kitova riba, pa iako je potpuno odlepila što je Džimi najzad u Londonu, a sve nje-
nom zaslugom, ona kaže da će se naći tek kasnije u Skoču. Kada se pojavio te večeri sa Čazom i Lote, predstavljen je kao ćutljivi, stidljivi Džimi. Sve dok nije dobio priliku za malu demonstraciju na bini posle koje su svi popadali, u fazonu: „Šta je ovo?“ Ovo nije Džimi u ulozi „Divljaka sa Bornea“, već ozbiljan muzičar koji uručuje svoje akreditive. Mladi crni američki bluzer, kapirate? Slušajte kako nailazi voz. Bez predstave, samo svirka. Orkan u zatvorenom prostoru. Modovi u elegantnim odelima i musavi post-bit polaznici umetničkih škola ne mogu da veruju onome što čuju. Lepuškaste ribe u minisuknjama zabacuju kose, sve ustreptale kao da bi bilo gotivno voleti ovog crnog, inostranog baticu. Pre Džimija, ovamo su dolazili bezopasni obojeni likovi iz SAD i svirali prosti akustični bluz. Big Bil Brunzi je već bio zašao u pedesete, pa je smatran antikvitetom. Dolazili su i opasnici zlokobnog električnog bluza, kao Madi Voters, ne mnogo mlađi od Big Bila, ali beskrajno strašniji. Šašavi matorci koji su se dopadali momcima, ali su ih devojke gledale s visine. Sada se pojavio Džimi Džejms, mlad, lep i sladak, mrmljajući nežne reči u mikrofon. Razmahivao je gitarom kao čarobnim štapićem, kao Pan što svira svoju frulu sa ivice prozora kada padne mrak i svet duboko utone u snove. Linda Kit je posmatrala ovo sedeći za stolom, uz mešavinu ushićenja i straha. Bila je u pravu: Džimi je zaista buduća zvezda. Ali tek sada joj je sinulo šta će se potom dogoditi, pa nije bila sasvim
POP&Kultura 7
stolovina za jednu noć... možda i nešto više, Keti to još ne zna, ali poradiće na tome. Džimi je potpuno oduševljen što je otvoreno bio sa belom ribom. Kod kuće bi zbog ovoga u nekim državama još uvek mogao biti linčovan. U većini država međurasni brakovi još uvek su smatrani zločinom. Učesnici belačkih protestnih marševa mržnje i dalje su se pojavljivali sa svojim transparentima „Mešanje rasa je komunizam“, kada god je to potrebno za televizijske vesti. Čak ni drugar Frenka Sinatre Semi Dejvis Džunior, najveći „počasni belac“ u industriji zabave, nije se provukao sa muvanjem bele ženske. Posle venčanja sa vrelom švedskom filmskom kraljicom Mej Brit 1960. godine, grupe belih mrzitelja okruživale su dvorane u kojima je nastupao i mahale natpisima: IDI KUĆI, CRNČUGO. Lavina pisama ispunjenih mržnjom sručila se na njih sa svih strana. Pretnje smrću pred koncerte u Rinu, San Francisku, Čikagu... Ispred kluba Lotus u Vašingtonu, Američka nacistička partija postavila je svoje straže, a Semi je uznemireno izvlačio svoje stakleno oko. Usledile su i javne i lične kritike od američkih crnaca. Optuživali su ga da je postao Čiča Toma, a novinski naslovi postavljali su pitanje: „Da li se Semi stidi što je crnac?“ Prestravljeni Semi je unajmio celodnevno naoružano obezbeđenje. On i Mej su prestali da izlaze. A kada bi izašli, Semi je nosio revolver ili štap sa skrivenim nožem u dršci. Čoveče, Semi je bio čuveni crni umetnik. Kakve šanse bi imao siromašni, bezvredni mešanac kao što je Džimi? Ipak, Džimi je kresnuo mnogo belih riba i ranije. Ali to je uvek bilo strogo skriveno.
Nema odustajanja “Planirali smo premijeru u septembru, 2020. godine. Cela godina je prošla u otkazivanjima i pomeranjima proba i predstava. Danas verujemo da će Beograd dobiti sasvim novi komad, i to u martu 2021. Radimo i brinemo”, napisao mi je pre nekoliko dana Dimitris Papajoanu. Uostalom, baš tako izgleda godina iza nas. Piše: Aja Jung Kao figura od najfinijeg porcelana na samoj ivici stola. Padne i polomi se. Sakupimo sve komadiće, zalepimo i ponovo postavimo na ivicu stola. Novi lakat će je uskoro gurnuti na beton. Udarac. Sve iz početka. Rad i briga postali su definicija umetničkog postojanja u vremenu pandemije. Bar za one koji žele da postoje i u vremenu posle. Ma kakvo ono bilo. Možda možemo da pretpostavimo, ali ne i da biramo. Dimitrisov komad, još uvek bez naslova, otvara 18. Beogradski festival igre. Zreo, nametljiv, zahtevan, veliki i hrabar, baš po meri ozbiljnog punoletstva. Sva sreća, stari smo znanci. Biće ovo treće gostovanje čuvene atinske trupe pred beogradskom publikom. A da li će biti pred beogradskom? Neizvesno, jer prestonica možda neće imati scenu za velike pozorišne produkcije. I dok Papajoanu traži svoj naslov, kreirajući spektakularnu igru u bazenu, jedan naslov s naše liste zvuči ohrabrujuće: “Normalno”! I, već se nadamo da će biti tako. U pitanju je novi rad Đulijerme Botelja, Brazilca koji godinama pravi sjajne produkcije za ženevski Alias. Predstava neponovljive preciznosti i jedinstvene estetike izvodi se po baletskom podu ispod koga je debeo sloj sunđera. Za svaki slučaj! Redak dragulj izbrušen 2020. godine je i novi komad Adija Butrosa iz Tel Aviva. Redak, jer novih komada ove godine gotovo da nema. Adi je tajno radio s igračima u Izraelu, po garažama i stanovima. Uprkos problemima i suludim epidemiološkim protokolima u Izraelu, mladi umetnici nisu želeli da izgube datume u pariskom Teatru de la Vil. S direktorkom ovog pozorišta Kler Verle srela sam se u oktobru na Bijenalu igre u Veneciji. Tada mi je rekla: “Adi je uspeo da oduševi parisku publiku, pet večeri zaredom. Bojali smo se da štampamo brošure i letke, da plaćamo oglase, lepimo plakate i trošimo novac na TV reklamu. Jednostavno, dok momci nisu sleteli u Pariz, nismo ni verovali da će doći. Samo nekoliko po-
foto: PeepingTom_AtSea-RRahi
sigurna šta oseća. Džimi je bio Lindino veliko otkriće, Lindin posebni prijatelj. Sada će Džimi pripadati svima ostalima. Ko je uopšte ta Linda? Kada je Keti stigla (namirisana kosa, suknjica do dupeta, ludačka energija) ponovo je zakasnila. Džimi je već završio svoj mali nastup. Čaz je mahnuo njoj, Roni i Zutu da se pridruže društvu za stolom. Povukao je stolicu i postavio Keti odmah pored Džimija. Džimi je zadovoljan. Pokazuje Keti da mu priđe bliže, a onda joj šapuće u uvo: „Mislim da si prelepa.“ Poljubi je u uvo i smeši se. Onda priča neke druge stvari. Stvari kakve momci pričaju devojkama razrogačenih očiju. Roni prati šta se dešava. Srećna je zbog svoje drugarice, kikoće se. Ovo je sada već prokleto previše za Lindu, koja odlepi. Prosipa svoje piće na Roni. Tanjiri počinju da lete. Stolovi se prevrću. Džimi uhvati Keti za ruku i oni beže. Čaz im dovikne da uzmu taksi i da se nađu kasnije u hotelu. Keti i Džimi se smeju, istrčavaju na ulicu držeći se za ruke. Opet u baru hotela, Džimi obrađuje Keti. Stidljiv je, sladak, učtiv, pažljiv i Amerikanac i zabavan. Čaz kaže da će on biti zvezda. Džimi se skromno buni, a Keti pokušava da se pravi ’ladna. Ujutru, opuštanje, u krevetu sa Keti koja ga drži za ruke i gleda ožiljke na njegovim zglobovima. Džimi se skoro usrao kada su se vrata naglo otvorila i Linda Kit upala u sobu. „Hej, mala...“ Linda ga ne sluša. Zgrabila je stratokaster koji mu je dala i ponovo istrčava iz sobe. „Kretenu!“ Džimi kaže Keti da je sve u redu. To je riba Kita Ričardsa. Prolupala ludača, zaboravi je. Keti nema ništa protiv... za sada. Sve je ovo možda samo pu-
Kalendar igre
Beogradski festival igre
Rad i briga postali su definicija umetničkog postojanja u vremenu pandemije. Bar za one koji žele da postoje i u vremenu posle
stova na društvenim mrežama, i desilo se čudo. Odmah nakon prve večeri, usijali su se telefoni. Najbolja reklama su ljudi. Taj komad moraš imati!” Sledećeg jutra sam joj rekla: “Adi dolazi u Beograd. Sve smo se dogovorili!” Nije verovala. Koreografski centar Roberta Zapale u Kataniji zatvoren je već nekoliko meseci za publiku. Probe se dešavaju gotovo krišom, iza nekoliko zakatančenih kapija. Ministarstvo kulture Italije je finansijski zbrinulo svoje trupe i umetnike, tako da zime nema. Naročito ne na Siciliji. Nedostaje jedino život predstava pred publikom. U Beograd stižu sa predstavom o Svetoj Agati, u izvođenju neverovatnih igrača i ostrvskih muzičkih virtuoza. Obožavam ovo delo i srećna sam da sam imala prilike da uživam u njemu nekoliko puta. U Teatru Belini u Kataniji, Teatru Verdi u Gorici i u Teatru Vali u Ređo Emiliji. Retki su umetnici koji imaju dar da prenesu priču, da vladaju pokretom, ritmom, vremenom, režijom… Zapala je opasan tip, baš kao i Frank Šartije koji potpisuje komade koje će na 18. Beogradskom festivalu igre izvesti neprevaziđeni belgijski Peeping Tom. Živi horor film, to je Šartijeov “diptih”. Komadi “Vrata koja nedostaju” i “Napuštena soba” sigurno će obeležiti nekoliko sezona na najpoznatijim svetskim scenama i festivalima. Zato valja krenuti od Beograda! Velika francuska dama savremene igre Magi Maren preporučila mi je svoj komad “Linija grebena”... Iako nije poslednja produkcija koju potpisuje, čini se da ovim radom ona beskompromisno odgovara na aktuelna pitanja, objašnjavajući brojne pojave čiji smo nevoljni svedoci. A onda mi je poslala eksplikaciju predstave. Njen autorski tekst. Odličan. Video nisam otvorila. Želim da uživam u pozorištu, zajedno s beogradskom publikom! Kada je u martu počelo sve da se ruši, čula sam se s Akramom Kanom. Njegovo “Nadmudrivanje đavola” već je bilo u našem kalendaru za april 2021, a ja sam mu u dahu prepričavala moje vrišteće iskustvo sa Njujork siti baletom i njihovom turnejom koju smo planirali osam godina i koja je prekinuta nakon nastupa u Budimpešti, na dva koraka ili dva dana pre izvođenja u Novom Sadu i Beogradu… Uspeo je da me uteši i ubedi da budem strpljiva. To strpljenje me je držalo kratko, ali neprekidan rad u nametnutim uslovima postajao je važan saveznik. Upornost i dar za lepljenje one porcelanske figurice smo pokazali. Od razbijenih komadića, ponovo smo stigli do ozbiljnog festivala. Iza nas je teška godina, ali i 11 odigranih predstava! Iz inostranstva. Uspeh kojim se retki festivali mogu pohvaliti. Sada idemo dalje jer treba “nadmudriti đavola”, “proći kroz vrata koja nedostaju”, odigrati nešto po “liniji grebena” i vratiti se na “normalno”. Uz blagoslov Svete Agate. Nadam se da Papajoanu neće ponuditi suviše izazovan naslov. Krilatica nema odustajanja ionako je zgazila sve slogane. Od čistih do rekonstruisanih senzacija.
Frank Šartije potpisuje komade koje će na 18. Beogradskom festivalu igre izvesti neprevaziđeni belgijski Peeping Tom
Utorak 5. januar 2021. Blic broj 8570 www.blic.rs
POP&Kultura EKSKLUZIVNO Piter Friston, lični asistent Fredija Merkjurija
Život sa Fredijem je bio brz i pun dešavanja
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić Email: kultura@ringier.rs
Marko Louis
Živim od muzike koju volim i koja je iskrena foto: Dragan Jereminov
Ja sam odlučio da se bavim muzikom da bih sebi finansirao studije. Nisam znao da će mi biti glavna profesija iako sam celog života okružen muzikom, kaže Marko Louis.
Neven Džodan Marko Louis je objavio novi album “Sloboda“, na kome je sarađivao sa umetnicima kao što su Lena Kovačević, Đorđe Miljenović, sa sarajevskim producentom Makom Kulenovićem i s mnogim muzičarima iz regiona. - Album “Sloboda” je nastao na neki način iz dva daha. U roku od godinu dana sam se dva puta zaključao po sedam dana u studio i hvatao, zapisivao trenutke, emocije i osećanja. Između ta dva termina razrađivao sam tekstove i instrumentalizacije zajedno sa mojim prijateljima. Rezultat svega toga je album sa kojim sam veoma srećan i zadovoljan. Uspeo sam da odem korak dalje što produkcijski tako i autorski. Veoma sam radoznao šta je za vas sloboda. Kako bi ljudi koji slušaju “Slobodu” opisali slobodu? Album je nastao i završen je pre cele kovid situacije, tako da je dobio posebno značenje za mene. Bilo mi je bitno da ga objavim još u onoj ludoj godini. Nakon odlaska iz benda „Marakuja“, snimili ste albume “Shine On Me”, „Beskraj” i “Sloboda” i sva tri su žanrovski prilično šarenolika, iako se primećuje da volite ono što je u tom trenutku u trendu da integrišete u svoju muziku. Jeste li sa ove distance zadovoljni sa prva dva albuma i kakva su vaša očekivanja od “Slobode”? - Zaboravili ste album “Euridika”, koji je izašao 2018. godine. Svaki moj album ima svoju snagu i poseban je za mene. Dopuštam da me inspirišu i popularni trendovi, a takođe i tradicionalni i narodni zvuk i melos. Na ovom albumu sam čak otputovao još dalje u prošlost. Uticao je na mene ritam i zvuk muzike šamanske kulture i njihovih rituala. To je na neki način početak i iskon muzike koju znamo. Za mnoge je danas bavljenje muzikom trka za novcem i slavom. Može li novac da bude presudan razlog za bavljenje muzikom? - Ja sam se odlučio da se bavim muzikom da bih sebi finansirao studije. Nisam znao da će mi biti glavna profesija iako sam celog života okružen muzikom. Ja se bavim muzikom i produkcijom zato što mi je lepo i dobar sam u tome. Srećan sam da mogu da živim od muzike koju volim i koja je iskrena. Puno muzičara sviraju popularne žanrove iz finansijskih razloga. Nažalost se to pretvori u tezgu i nisu baš svi srećni sa tim. Najbolje je da se svako iscima za ono što voli pa se po-
Moj otac je stvarno jedinstven i veoma sam ponosan na to. Ne opterećujem se tim stvarima, navodi Marko Louis
sao pretvori u ljubav. Na albumu “Sloboda” ste obradili i pesmu svoga oca “Neverno plavo oko” iz epohe sa “Južnim vetrom”. Kakva sećanja imate na ovu neverovatnu rege pesmu uz harmoniku? - Ta kompozicija me podseća na detinjstvo i na očeve svirke na moru i na planini. “Neverno plavo oko” nije bio veliki hit, ali interno je bila jedna od omiljenih. Koliko je teško ostaviti neki svoji lični pečat kao što je to uspeo vaš otac? - Moj otac je stvarno jedinstven i veo-
ma sam ponosan na to. Ne opterećujem se tim stvarima i ne znam da li je teško. Svaki izvođač prolazi kroz razne faze dok ne nađe svoji izraz. Treba biti otvoren. Kako se nosite sa očekivanjima onih koji vas vide u senci vašeg oca? - Kao što sam rekao, nije mi opterećenje i nosim se super sa tim. Louis zapravo nije nadimak koji ste preuzeli od oca nego je to vaše prezime? - Puno prezime je Stojanović Louis. Tako piše u ličnoj karti. Odrasli smo u Nemačkoj i svima je bilo teško da izgovore
Puno muzičara svira popularne žanrove iz finansijskih razloga. Nažalost se to pretvori u tezgu i nisu baš svi srećni sa tim. Najbolje je da se svako iscima za ono što voli, pa se posao pretvori u ljubav
Stojanović, tako da smo svima skratili muke i predstavljali se kao Marko Louis, Maja Louis itd... to je tako ostalo. Kako vama izgleda bavljenje muzikom u vremenu kada je između ostalog, i kvalitetna muzika degradirana? - To je veoma relativna stvar. Ja mislim da ima dosta dobre muzike trenutno. Što na domaćoj, što na svetskoj sceni. Svaka generacija ima svoj “kitsch” koji se često pretvori u nostalgiju i u faktor “ranije to bilo mnogo kvalitetnije”. Drago mi je da me niko ne stavlja u koš sa nekima, pa nemam nikakav pritisak. Vaša publika vas prepoznaje i po energičnim živim nastupima. Koliko vam nedostaju koncerti, publika...? - Veoma mi nedostaje kontakt sa publikom. Drago mi je da sam uspeo u novembru da održim dupli koncert u Beogradu. Nadam se sa ćemo uskoro naći put da držimo koncerte, sa koronom ili bez nje. Svakako mislim da je jedno rešenje da se održavaju koncerti na otvorenom ili u većim dvoranama sa manjom kapacitetom i dobrom ventilacijom.