Utorak 17. novembar 2020. Blic broj 8523 www.blic.rs
POP&Kultura Intervju Ana Ćurčin
Foto: Danilo Mijatović
Trudim se da kroz muziku kanališem sve kroz šta prolazim
2 POP&Kultura
Naslovna Neven Džodan Beogradska muzičarka Ana Ćurčin je godinama komponovala muziku za pozorište, film, video-igre, reklame. Izbor muzičkih opusa predstavlja na svom prvom albumu primenjene muzike “Scene” koji je upravo objavljen, a Ana peva na srpskom, engleskom, ruskom i španskom jeziku, svira gitaru i klavir, komponuje i producira i predstavlja se kao kompletna autorka muzike koja kombinuje žanrove i osećanja. Deo ovog materijala moći će da se čuje na koncertu “Ana & The Changes” 20. novembra (19h) u Velikoj sali Doma omladine Beograda. “Scene” su vaš prvi album primenjene muzike. Takvih projekata nema mnogo. Koliko je bilo teško uraditi ovakav album i izdati ga usred pandemije? - Snimanje određenih numera je bilo otežano zbog pandemije jer nismo uvek bili u mogućnosti da se sastanemo za probu ili rad u studiju, pa je sam proces trajao duže i zahtevao da se prilagodimo situaciji. S druge strane, upravo zbog pandemije sam mogla više da se posvetim klavirskim kompozicijama jer su podrazumevale samostalni rad u studiju, pa mi je i rad na ovom albumu istovremeno i oslonac i podrška tokom celog perioda. Omogućilo mi je da se okrenem klaviru i nekoj drugoj muzičkoj estetici koju volim i koju sam imala prilike da kreiram u pozorišnim projektima. Uz pomoć Ivana Lončarevića ispred “Pop Depresije” koja je objavila album složili smo jednu šarenu kompilaciju, a posebno me raduje i saradnja s Enom Jevtić, koja je albumu dala predivnu ilustraciju. Pevate na nekoliko jezika, svirate više instrumenata, kompletan ste autor. Kako izgleda vaš stvaralački proces sa toliko talenata i svestranosti? - Nezavisno od toga da li je reč o primenjenoj muzici ili autorskoj pesmi, sve polazi od reči, ta reč može da bude i muzička. Meni je polazna tačka da definišem šta je ta ideja, reč ili misao od koje krećem. Kad je to tuđi tekst onda se oslanjam na autora koji je preda mnom, kada pravim svoju pesmu, onda mi je potreban barem prvi stih da mogu da počnem, a odatle to razvijam u temu, pesmu. Kada radite muziku za predstavu, koliko vam je izazovan sam proces spremanja predstave i šta biste u tom smislu izdvojili kao najveći utisak, najveću inspiraciju?
Jednostavno je umetnost s jedne strane i publika s druge taj format koji omogućava tu razmenu i to ne sme da se ugasi, makar sa maskama i distancom dokle god okolnosti to zahtevaju, kaže muzičarka Ana Ćurčin.
- Odranije jako volim proces pravljenja predstave, a srećna sam što se pojavljuju prilike da u tom procesu učestvujem kao muzičarka. Izuzetan mi je taj trenutak kada cela ekipa dolazi na prvu čitajuću probu i prvi put se kao kolektiv upoznaje sa tekstom. Svaki put iznutra osećam koktel straha, uzbuđenja i radosti prema radu da će ta ekipa kreirati mikrosvet na sceni za svega nekoliko nedelja. Za mene je taj proces izuzetno inspirativan, rad sa talentovanim i izuzetnim rediteljima, autorima i glumcima mi je najveća inspiracija, a uživam u probama i samom procesu. Na albumu se nalaze i dva tradicionala u vašim aranžmanima. Kako ste odabrali baš “Lastavice, lasto” i “Oj, Savice”? - Obe saradnje su mi bile važne i želela sam da postoje na albumu. Saradnja s ansamblom Kolo me je prvi put izmestila u tradicionalnu estetiku i bila je u tom trenutku veliki izazov za mene. “Oj, Savice” je nastala u saradnji na dokumentarnom filmu “Zaveštanje” Ivana Jovića i iza kojeg stoji ogroman i izuzetno važan rad cele ekipe, preko 450 sati snimljenih svedočanstava i intervjua. Kasnije sam s istim rediteljem radila i na predstavi “Kiri i Klodel”
po tekstu Monje Jović i taj odnos mi je inspirativan i važan za moj autorski razvoj. Deluje da ste se potpuno otvorili na ovom albumu. Kakav je osećaj ogoliti se u tom smislu? - S obzirom na to da sam kroz taj proces prolazila dok sam radila na određenim projektima, nije isti osećaj kao i kada prvi put objavljujete album s autorskim pesmama, kao kad je reč o albumu “Sketches of Belonging” ili “Differences”. S druge strane, s obzirom na to da sam neke numere svirala uživo u predstavama, pa sam za potrebe ovog albuma rekreirala i beležila iz početka - u tome sam iskreno uživala. Takođe, na ovom albumu imala sam prilike da sarađujem s izuzetnim producentima, autorima i muzičarkama poput Šejna Berija, Nemanje Mosurovića, Željka Veljkovića, Marine Milošević, Nataše Guberinić i Milene Janćurić i to je velika sreća. Uskoro, 20. novembra, trebalo bi da imate koncert u beogradskom Domu omladine. Kako ste koncipirali ovaj nastup? - Dvadesetog novembra će biti prvi i verovatno jedini bendovski nastup ove godine. Prošle godine smo radili promociju albuma “Differences”
u Amerikani, trebalo je da promovišemo album tokom ove godine, ali smo umesto toga objavili “Differences live” na digitalnim platformama, na kojem se nalaze snimci sa upravo prošlogodišnjeg koncerta. Želja mi je da odsviramo dobar koncert u bezbednim uslovima za publiku, a to velika sala Doma omladine omogućava tako što je kapacitet vrlo limitiran, koncert je sedeći i strogo će se poštovati distanca, a nošenje maske će biti obavezno. Pridružiće nam se na bini i flautistkinja Milena Jančurić, tako da se baš radujem što se na neki način dva toka prepliću i što će se neke saradnje iz projekata na albumu “Scene” uključiti u bend “Ana & The Changes”. Kako doživljavate koncerte u novim okolnostima, sa maskama i distancom? - Izuzetno je važno da i u ovim okolnostima postoji sadržaj i živa umetnost, ali mi je jako važno da se i međusobno čuvamo. Tokom proteklih meseci sam samo dva koncerta odsvirala u limitiranim kapacitetima do 40 ljudi, a sama sam otišla na možda 2-3 koncerta ukupno i jednu predstavu. U okolnostima u kojima ne možemo da imamo tu vrstu sadržaja, ponovo sam osvestila koliko je to važno za pojedinca, ali i za kolektiv, jer se kroz scen-
sku umetnost dešava izuzetno važna razmena na ličnom i kolektivnom nivou za pojedinca, za nas kao ljude, za društvo i za neki kolektivni osećaj zajednice. Jednostavno, umetnost s jedne strane i publika s druge taj je format koji omogućava tu razmenu i to ne sme da se ugasi, makar sa maskama i distancom dokle god okolnosti to zahtevaju. S obzirom na celokupnu situaciju s pandemijom, da li kao umetnica osećate neku vrstu egzistencijalne teskobe? - Moja borba u ovom periodu je kroz rad, trudim se da pravim muziku i na taj način kanališem sve kroz šta prolazim. U isto vreme to često ne uspevam jer i taj mehanizam nekad ne mogu da sprovedem, iznesem. Ali smatram da je važno revidirati razne aspekte sebe, način života, prioritete u ovom periodu koji je težak za sve i naučiti nešto. Istovremeno nas ova situacija uči koliko moramo da pazimo druge, a ne samo sebe, i to je velika poruka za sve nas. Šta je za vas danas angažovana umetnost? - Angažovana umetnost je sve što nas podseća da mislimo malo na druge i vraća na to da koji minut duže provedemo u tome.
POP&Kultura 3
Knjiga Pakao je skup pojedinaca koji rade poslove koje ne vole i u kojima nisu dobri Danas važi pravilo da, što je očiglednije da nečiji rad pomaže drugima, da je smislen i potreban, manje su šanse da će biti plaćen - napisao je Dejvid Grejber u zanimljivoj knjizi “Nebulozni poslovi”
Tatjana Nježić Kod nas je knjigu objavila “Geopoetika” (prevod Lucy Stevens), a na blizu 350 strana autor duhovito, vrcavo, nadahnuto, a vrlo studiozno bavi se fenomenom nebuloznih poslova kao i, znalački i prijemčivo, kontekstom koji ih je iznedrio, koji ih neguje, tj. u kome živimo. Govori i o tome kuda bi nas to moglo odvesti. A to tamo, reklo bi se, nije nimalo ružičasto. Naprotiv…
Smrtna opasnost
Pišući o tome šta su nebulozni poslovi, Grejber, između ostalog, kaže: - Svedoci smo nastanka bezbroj novih vrsta poslova i sektora od 20-ih godina dvadesetog veka naovamo, ali ovi poslovi i privrede mahom se ne tiču proizvodnje, niti ičeg konkretnog. (…) U toku poslednjeg veka, broj ljudi zaposlenih kao kućna posluga, u proizvodnji, poljoprivredi… drastično je opao. Istovremeno utrostručili su se tzv. stručni profesionalci, menadžeri… Kao što je predviđeno, poslovi u proizvodnji mahom su nestali zbog automatizacije. Ali umesto da se svetskoj populaciji omogući da zbog umanjenja broja radnih sati ostvaruju svoje zamisli, želje, vizije i ideje, svedoci smo širenja administrativnog sektora. (…) Čini se kao da neko izmišlja besmislene poslove samo da bi svi nešto radili. Upravo u tome leži začkoljica. Svakako da je u nekadašnjim neefikasnim socijalističkim državama, gde se zaposlenost smatrala i pravom i dužnošću, sistem izmišljao onoliko poslova koliko je bilo neophodno. Ali to je upravo problem koji bi tržišna konkurentnost trebalo da reši. Sudeći prema ekonomskim teorijama, poslednje što bi jedna firma koja teži da ostvari profit uči-
nila bilo bi da plaća radnike koji joj nisu potrebni. To se, svejedno, dešava. I dok korporacije nemilosrdno smanjuju broj zaposlenih, breme otkaza i povećanog obima posla na kraju neminovno pada na onu klasu ljudi koji zapravo prave, pomeraju, popravljaju i održavaju stvari. Kao da je na delu neka čudna i neobjašnjiva magija koja čini da broj “ćata” samo raste, i sve više se formalno radi četrdeset ili čak pedeset sati nedeljno, a u stvarnosti se radi samo petnast sati, dok preostalo vreme organizuju motivacione seminare ili im prisustvuju, ažuriraju svoje Fejsbuk profile, ili preuzimaju serije sa interneta. Ističe, zatim: - Jasno je da odgovor nije ekonomske prirode, već
moralne i političke. Vladajuća klasa uvidela je da srećna i produktivna populacija sa slobodnim vremenom predstavlja smrtnu opasnost. (Setite se događaja iz šezdesetih kada su stvari počele da se odvijaju u tom pravcu.) S druge strane, osećaj da rad sam po sebi ima moralnu vrednost, a da svako ko ne pristaje na strogu radnu disciplinu tokom većeg dela dana ništa ne zaslužuje, veoma pogoduje vladajućoj klasi. Jednom mi je, pošto sam razmišljao o naizgled nezaustavljivom porastu administrativnih obaveza na britanskim unverzitetima, sinula jedna moguća vizija pakla. Pakao je skup pojedinaca koji većinu vremena rade poslove koje ne vole i u kojima nisu naročito dobri”, kaže, dodajući da je to ključna tačka moralne dinamike današnje ekonomije. Zanimljivost i slojevitost knjige vidi se i kroz naslove poglavlja; Zašto sve više ima nebuloznih poslova? Zašto se naše društvo ne buni protiv porasta nebuloznih poslova? Šta su politički efekti nebuloznih poslova i može li se nešto povodom te situacije uraditi?…
Šta bi bilo…
Između ostalog, Grejber otvara pitanje šta govori o našem društvu činjenica da je izuzetno mala potražnja za talentovanim pesnicima, muzičarima, ali beskrajna za stručnjacima za korporativno pravo… - Ako jedan odsto populacije kontroliše većinu raspoloživog bogatstva, onda to što nazivamo tržištem odražava ono šta oni misle da je korisno ili važno, a ne svi drugi. No, što je još važnije, poka-
zuje se da je većina ljudi koji rade besmislene poslove toga svesna. Postoji čitava klasa “stručnih profesionalaca” koji rade za platu, a koji kada ih upoznate na žurkama i kažete da se bavite nečim što se može smatrati zanimljivim (antropologijom, na primer) izbegavaju da uopšte govore o svom zanimanju (osim eventualno o plati). (…) Neobična je genijalnost vladara savremenog društva koji su uspeli da, kao u slučaju pržilaca ribe, obezbede da taj gnev bude usmeren na one koji su u mogućnosti da rade smislene poslove. Na primer, u našem društvu izgleda važi pravilo da, što je očiglednije da nečiji rad pomaže i treba drugima, manje su šanse da će za to biti plaćen. Teško je pronaći objektivno merilo smislenosti, ali jednostavan način da dobijemo neku ideju o tome jeste da postavimo pitanje: Šta bi bilo kada bi čitava klasa ljudi naprosto nestala? Šta god mislili o medicinskim sestrama, đubretarima ili mehaničarima, jasno je da bi se posledice osetile odmah pošto bi oni iznenada nestali, i da bi bile katastrofalne. Svet bez nastavnika ili lučkih radnika brzo bi se našao u nevolji, a sigurno bi osetili nedostatak čak i pisaca. Nije sasvim jasno u kojoj meri bi čovečanstvo bilo na gubitku kada bi svi direktori privanih deoničarskih društava, lobisti, pi-arovi, aktuari, notari, sudski izvršite-
Broj ljudi zaposlenih kao kućna posluga, u proizvodnji, poljoprivredi… drastično je opao. Istovremeno, utrostručili su se tzv. stručni profesionalci, menadžeri…
lji, ili pravni konsultanti samo nestali (Mnogi misle da bi postalo znatno bolje.) Veli da je problematično i to što postoji rašireno gledište da tako i treba da bude. - To je jednо od tajnih oružja desnog populizma - primetno kada žuta štampa huška protiv radnika podzemne železnice, jer obustavljaju saobraćaj u Londonu dok traje spor zbog ugovora: sama činjenica da radnici podzemne železnice mogu da obustave saobraćaj u Londonu pokazuje da je njihov rad neophodan, ali to je po svoj prilici ono što nervira ljude. To je još očiglednije u Sjedinjenim Državama, u kojima su republikanci uspešno usmerili gnev građana na nastavnike i radnike u auto-industriji (a ne protiv školske administracije ili direktora auto-industrija koji zapravo izazivaju probleme) zbog njihovih navodno previsokih nadnica i beneficija. Kao da im poručuju: “Ali vi ste u poziciji da predajete deci! Ili da pravite automobile! Uspeli ste da dobijete prave poslove! I još imate drskosti da tražite penzije i zdravstvenu zaštitu!?” Kaže da je neko nameravao da osmisli radni režim koji bi savršeno pogodovao održanju moći finansijskog kapitala, teško da bi osmislio nešto bolje. - Pravi, produktivni radnici neprestano se potiskuju i eksploatišu. Ostali su podeljeni na terorisani sloj jednodušno nipodaštavanih nezaposlenih i na sloj ljudi koji su plaćeni da praktično ne rade ništa i čije su pozicje takve da se oni poistovećuju sa gledištima i senzibilitetom vladajuće klase (menadžeri, administratori itd.) - a narоčito njihovim finansijskim otelovljenjima ali koji istovremeno, svesno ili nesvesno, neguju potmuli prezir prema svakome čiji posao ima jasnu i neporecivu (često javno nepriznatu) društvenu vrednost. Šta još piše… Eh, šta piše. Mnogo toga još zanimljivog i dragocenog niže se na stranicama knjige. Pa i nimalo optimističan uvid: “Ne postoje pokreti protiv nebuloznih poslova. To je delom zato što većina ljudi ne vidi umnožavanje nebuloznih poslova kao problem, ali i zato što bi, kada bi to bio slučaj, bilo teško zbog takvog problema organizovati pokret. Kakve bi lokalne inicijative takav pokret mogao da predloži? Mogli bismo da zamislimo sindikate ili druge radničke organizacije kako pokreću inicijative protiv nebuloza na svom radnom mestu, ili čak u određenim delatnostima - no, oni bi se verovatno zalagali za eliminisanje nebuloza iz pravih poslova, a ne za otpuštanje ljudi sa nepotrebnih pozicija.”
4 POP&Kultura
Pank Svedočanstvo o kraljevačkoj pank sceni Mnogi od prvih kraljevačkih pankera su bili odlični đaci iz dobrostojećih porodica, npr. deca direktora lokalnih fabrika i drugih preduzeća, pa ih prosto nije interesovalo da se bune protiv sistema koji im je omogućavao lagodan život, priča Vojkan Trifunović, istoričar iz Kraljeva i autor knjige „Kraljevačka punk hronika“.
Pank kultura je vrlo rano poprimila prve konture u nekadašnjoj Jugoslaviji, kada su tadašnji tinejdžeri počeli da nose “čudne” frizure, pocepanu odeću sa probodenim zihernadlama i bedževima. Ubrzano su se širile lokalne pank scene, pojavili su se prvi bendovi, fanzini, albumi... Sa raspadom države, tokom devedesetih, pank je uprkos svemu još uvek bio vitalan, a jedna od zanimljivijih lokalnih pank scena iz tog perioda bila je u Kraljevu. O kraljevačkim bendovima i njihovim pesmama, kao i o društveno-političkom angažmanu pojedinih aktera ove scene govori upravo objavljena knjiga „Kraljevačka punk hronika“ istoričara Vojkana Trifunovića. - Za nastanak ove knjige delom sam bio podstaknut od mojih profesora sa fakulteta, koji su mi sugerisali na polaganju diplomskog da nešto uradim sa prikupljenim materijalom. A delom sam želeo da ostavim neko svedočanstvo o jednom vremenu i jednoj mladosti jer smatram da kraljevačka pank scena to zasluzuje - priča Vojkan Trifunović u razgovoru za “Pop&kulturu”. Kada se pojavio prvi pank bend u Kraljevu? Legenda kaže da je imao samo jedan nastup? - Prvi pank bend u Kraljevu se pojavio već 1978. godine i zvao se “KV Ekspres”. Bend su činili tadašnji srednjoškolci i nije dugo potrajao, svega nekoliko meseci. Prvu i jedinu svirku imali su u januaru 1979. godine u kraljevačkom Pozorištu. Ubrzo na-
kon raspuštanja benda, ekipa je nastavila da se bavi muzikom u drugim kraljevačkim, uglavnom, hard-rok bendovima. Ono što je zanimljivo za njih jeste da nisu imali nikakvu ideju za postojanje drugih pank bendova u tadašnjoj državi, što je važno naglasiti jer su nastali potpuno nezavisno i bez direktnih uticaja sa strane, osim naravno pank bendova iz Engleske, poput “Sex Pistolsa”.
Znamo da se bivša država raspala u brutalnim ratovima, usledile su ekonomske sankcije, političke krize i moralni i etički sunovrat društva. To se sve, na izvestan način, odražavalo na čitavo društvo pa tako i na mlade pankere iz Kraljeva. Počele su da se šire razne političke ideje poput anarhizma...
Pošto je prošlo više od tri decenije od stvaranja scene, da li ti je kao istoričaru pomogla naučna metodologija u stvaranju ove knjige? - Tokom rada na knjizi trudio sam se da radim na osnovu određenih istorijskih izvora kako bih mogao svoja razmišljanja da potkrepim odgovarajućim dokazima. Međutim, nalazio sam se u velikom problemu jer su izvori bili oskudni. O kraljevačkoj pank, ali i generalno o rok sceni pre mene niko nije pisao, tako da nisam imao bilo kakve uzore u tom smislu. Oslanjao sam se uglavnom na sećanja samih aktera scene, ali i nešto fanzina (nezavisnih publikacija malog tiraža) kojih je, na moju sreću, bilo jako puno, posebno tokom ‘90. godina prošlog veka. Naravno, i sam sam akter scene skoro već dvadeset godina, pa mi je to umnogome pomoglo u radu. Interesantno je da prva generacija pankera uglavnom bila apolitična. Kako to objašnjavaš? - Po mom mišljenju razlog za to je taj što su prvi kraljevački pankeri bili, zapravo, dobra deca iz komšiluka. Zvu-
či paradoksalno jer se obično pod pankerima podrazumevaju problematični momci skloni raznim ispadima, ali jednostavno u slučaju Kraljeva to nije tako. Naprotiv, mnogi od njih su bili odlični đaci iz dobrostojećih porodica, npr. deca direktora lokalnih fabrika i drugih preduzeća, pa ih prosto nije interesovalo da se bune protiv sistema koji im je omogućavao lagodan život. Svakako da su svojim odevanjem (kožne jakne, nitne, vojne čizme, čiroki frizure) prkosili provincijskom načinu razmišljanja, ali osim tih tinejdžerskih fora, nije bilo većih problema. To se devedesetih promenilo sa pojavom danas već legendarnih kraljevačkih bendova, pre svega “Hoću? Neću!”, pa “Totalni promašaj”, “Smudos”... - Devedesete su već nešto sasvim drugo. Znamo da se bivša država raspala u brutalnim ratovima, usledile su ekonomske sankcije, politič-
Foto: Miša Radovanović
Neven Džodan
Za nastanak ove knjige delom sam bio podstaknut od mojih profesora sa fakulteta, koji su mi sugerisali na polaganju diplomskog da nešto uradim sa prikupljenim materijalom, priča Vojkan Trifunović
ke krize i moralni i etički sunovrat društva. To se sve, na izvestan način, odražavalo na čitavo društvo pa tako i na mlade pankere iz Kraljeva. Mnogi od njih su već početkom ‘90. godina prošlog veka počeli sa intenzivnim kontaktima sa njihovim istomišljenicima iz čitave, tadašnje, Jugoslavije. Počele su da se šire razne političke ideje poput anarhizma, koji sa sobom donosi i antinacionalizam, antimilitarizam, antikapitalizam, itd. Deo kraljevačkih pankera okupljenih oko pomenutih bendova je prihvatio ove ideje, vrlo ozbiljno ih je shvatio i krenuo je da ih propagira putem pesama, tekstova u fanzinima i raznim drugim publikacijama. Na neki način, to je bio njihov način da kažu da se ne slažu sa svim tim haosom koji je vladao tih godina na ovim prostorima. Kako objašnjavaš, recimo, da je album “Srpski san” (1995) benda “Hoću?
POP&Kultura 5 Najpoznatiji kraljevački pank bend “Hoću? Neću!” stekao je kultni status u regionu, a fotografija je sa koncerta u Ilirskoj Bistrici 1997. godine
Album “Srpski san” (1995) benda “Hoću? Neću!” pogodio je suštinu tog vremena, a za mnoge je i danas aktuelan
Prvi pank bend u Kraljevu se pojavio već 1978. godine, zvao se “KV Ekspres” i imao je samo jedan koncert
Neću!” usred rata postao izuzetno popularan među pankerima u Hrvatskoj ili Sloveniji? I ovaj bend među prvima odlazi na turneju po Sloveniji, Italiji, pa Hrvatskoj... - Upravo iz ovih kontakata se istomišljenicima iz, pre svega, Hrvatske razvilo se neraskidivo prijateljstvo. Oni, gotovo, da nikada nisu prestajali da pišu pisma njihovim drugovima i drugaricama, bez obzira na ratove, zatvorene granice i prekinute veze. Prilikom tih razmena nije bilo neobično da se pored pisma nalazi i kaseta na kojoj su nasnimljeni demo snimci bendova iz Kraljeva, ili na primer iz Slavonske Požege. Jedan od tih snimaka je i kultni album “Srpski san” koji je izašao u pravo vreme. Ne samo što su momci iz benda tim albumom dostigli svoj autorski zenit, već su tačno pogodili suštinu vremena u kojem su živeli. Da pesme nisu izgubile na aktuelnosti govori i činjenica da kada se puste uobičajena pomisao je “Da ćemo se ikada probuditi iz srpskog sna?” Elem, koliko je bend bio važan svedoči činjenica da na poslednjem koncertu iz 2014. godine u Zagrebu više od 300 ljudi je otpevalo u jedan glas sve pesme, od reči do reči. Da, bend je uspeo da iskoči izvan granica tadašnje SR Jugoslavije što nije bilo tako uobičajeno za to vreme. Ne samo što nezavisni bendovi nisu putovali van, već ni mejnstrim bendovi nisu imali ovakve ispade. Ali opet zahvaljujući raznim kontaktima i razgranatom mrežom DIY (uradi sam) prostora i promotera uspeli su da, čak i u vreme najgore ekonom-
ske krize, odsviraju nekoliko turneja u regionu. Ono što bi moglo da bude karakteristično za kraljevačku hardkor/pank scenu jeste da su se skoro svi bendovi bavili društveno angažovanim temama? - Kao što je već bilo reči, jedan deo kraljevačkih pankera iz 90-ih godina prošlog veka prihvatio je izvesne radikalne ideje, poput anarhizma, i sa tih pozicija su delovali i na političko-društvenom planu. Oni su izgleda vrlo ozbiljno shvatili onu krilaticu da je pank nešto više od muzike. U vezi sa tim je i formiranje raznih neformalnih grupa, poput “Grupe neodgovornih građana” preko koje su delovali izvan pank krugova. Radili su nekoliko akcija, kao na primer antiizbornu kampanju “Glasaj za Nikog” u vreme prvih demokratskih izbora. Dakle, dok se sa svih strana poziva na izlazak na glasanje jer nakon pedeset godina jednoumlja konačno se može glasati na demokratskim izborima, jedna ekipa klinaca lepi plakate po Kraljevu i poziva ljude da ne glasaju ni za koga, već da se samoorganizuju i preuzmu svoj život u svoje ruke. Kasnije su usledile i druge kampanje: protiv rata na Kosovu, protiv “Mekdonaldsa”, protiv fašističkih grupa i tako dalje. Ove akcije su imale izvesnog odjeka, uglavnom na nivou pankerske scene jer su ih desetine, ako ne i stotine klinaca na prostoru bivše Jugoslavije prihvatile i učestvovale u nekim od njih. Sakupljajući materijal za knjigu, kada si razgovarao sa nekim od aktera iz tog perioda, mada si i ti sam
Neki stari bendovi poput “Sedativa”, “Totalnog promašaja” i “Smudosa” su se ponovo okupili, za šta je najviše zaslužan koncert povodom proslave 30 godina hardkor scene u Kraljevu bio aktivan na toj sceni, kako oni gledaju na to vreme devedesetih, domaću pank scenu... i gde je većina njih danas? - Materijal za pisanje sam dobijao uglavnom iz intervjua i priča starijih kolega. Upravo iz njihovih priča sam dolazio do određenih zaključaka i tumačenja raznih fenomena. Dobar deo njih je i dalje prisutan, neki stari bendovi poput “Sedativa”, “Totalnog promašaja” i “Smudosa” su se ponovo okupili, za šta je najviše zaslužan koncert povodom proslave 30 godina har-
dkor scene u Kraljevu. Njima je bavljene muzikom i raznim akcijama pomogao da prežive ludilo devedesetih godina i zahvaljujući tome su ostali normalni i prisebni. Kakva je danas scena u Kraljevu? - Kako se ono kaže “punk’s not dead”? U skladu sa tom krilaticom je i scena u Kraljevu. Neki bendovi su se vratili, drugi su se formirali nakon 2000-ih, kao, na primer, “The Truth”. Oni su specifični po tome što se mogu smatrati pravim naslednicima njihovih uzora jer su nastavili beskompromisno da promovišu ideje antinacionalizma, antiseksizm i antikapitalizma. Osim toga, dva člana su iz Hrvatske i time i bukvalno pokazuju da su nacionalne podele koje postoje na ovim prostorima jedna obična iluzija. Jedini problem sa kojim se suočava scena u Kraljevu, ali i širem području, jeste nedostatak mladih. Ali to je već tema za jednu ozbiljnu diskusiju.
6 POP&Kultura
Muzička kritika
Nastup Jasminke Stančul je jedan od onih koji su obeležili ovogodišnji Bemus
Veličanstvene solistkinje 52. Bemusa Koncert Zagrebačkih solista sa koncertmajstorom Beograđaninom Sretenom Krstićem i slovenačkom flautistkinjom Irenom Grafenauer koja je svetsku karijeru započela u Beogradu 1974. godine uverio nas je u tačnost Platonove izreke da – „Muzika daje dušu svemiru, krila umu, let mašti i život svemu što postoji“, a takođe i u ispravnost mišljenja Martina Lutera koji je smatrao da – „Ko je sam sebi izabrao muziku, zadobio je nebesko blago, jer njen početak je sa neba, gde su muzičari sami anđeli“. Piše: Gordana Krajačić U ovaj „Panis Angelicus“ uvela je muzika neoromantičarskih zamaha Frana Paraća, u smenjivanju moćnih unisona i tananih gudačkih tremola. Svoju „Muziku za gudače“ i posvetio je ovom odličnom ansamblu koji je još davne 1953. godine osnovao izvrstan violončelista Antonio Janigro, a danas ga vodi (umetnik rođen iste godine) dugogodišnji koncertmajstor Minhenske filharmonije, izuzetan i solista i kamerni muzičar, koji u sebi sjedinjuje slovensku emotivnost i germanske radne navike – Sreten Krstić – te je u Paraćevoj kompoziciji sjedinio baroknu motoričnost sa zahuktalim dahom našeg vremena. Zvezdu večeri i miljenicu beogradske publike – Irenu Grafenauer posetioci su pozdravili već na izlasku na scenu dugotrajnim aplauzom. Svirala je prvi (od dva) Mocartova koncerta u G-duru KV 313 – upravo onako kakva je i ta muzika sama – vedro i optimistički pobijajući svakim tonom izjavu samog kompozitora da su od jedne flaute gore samo dve; ovo je dolazilo otuda što je njegovom savršenom sluhu smetao još uvek neusavršeni instrument, mada su u Manhajmu, gde je delo nastalo, bili najbolji muzičari tog vremena. Tu se sprijateljio sa flautistom Johanom Batistom Vendlingom, kome je i posvetio oba koncerta i tri kvarteta sa flautom. Mada je nastao u vremenu galantnog stila Johana Kristijana Baha, on je bio mnogo zahtevniji i virtuozniji i Irena je sjajno dozirajući brzinu i kontrolu daha prikazala svu raskoš svoje muzikalnosti, poigravajući se
trilerima i vajanjem fraza u predivnim responzorijalnim komunikacijama s umetnicima iz Zagreba. Iz prebrzog Mocartovog finalnog stava Divertimanta u F-duru KV 138 (ređe izvođenog od onog u D-duru KV 136) umetnici su se sjajno „prešaltovali“ u melanholični Adagio Semjuela Berbera, koji je ovaj kompozitor napisao kao deo svog Prvog gudačkog kvarteta za vreme salcburških studija. Kasnije ga je preradio i za gudački orkestar i to je bila prva kompozicija jednog američkog autora koju je izveo Arturo Toskanini, a danas ga sviraju gotovo svi kamerni orkestri širom sveta. Iz „beskonačne melodike“ ovog stava i muzike iz prve polovine XX veka vratili su se ponovo muzici XVIII veka koja je takođe u laganom stavu Četvrte simfonije u dmolu opus 12 broj 6 Luiđija Bokerinija imala svoju „beskonačnu pevljivost“, razume se, prilagođenu vremenu i izrazu rokokoa, galantnom, elegantnom i jednostavnom – što je i u muzici – kao i u svemu (u)ostalom, i najteže dosegnuti.
Simfonijski orkestar RTS, Bojan Suđić i Jasminka Stančul
Konačno smo na koncertu Simfonijskog orkestra RTS, sa dirigentom Bojanom Suđićem, čuli delo prerano preminule naše kompozitorke akademika Isidore Žebeljan, čijom je jednom od kompozicija trebalo da bude otvoren ovogodišnji Bemus. Bila je to njena molitva „Isceli Isuse, rane moje“, koju je upravo tako, veoma potresno, bez dinamičkih i bilo kakvih egzaltiranosti interpretirala „njena pevačica“ (kako je Isidora
imala običaj da kaže) Aneta Ilić, koja je njenu muziku, a i nju samu osećala i prijateljski i umetnički, duboko saosećajući s ovom emotivno bogatom molitvom iz „Akatista“. U nastavku smo slušali Betovenova remek-dela! Treći klavirski koncert u c-molu opus 37 odsvirala je potpuno nezaboravno najbolja interpretatorka Betovena na svetu, što je i potvrdila još na početku karijere osvajanjem prve nagrade na Betovenovom takmičenju u Beču. Svakim ne taktom, nego svakim tonom njegove muzike ona je dokazivala da je nagrada došla u prave ruke. Ušla je u sve pore njegove muzike, kao da je osetila i otkucaje njegovog srca dok ga je pisao. Jasminkina interpretacija je sadržala plemenitu jednostavnost i mirnu veličanstvenost njegovih ideja, ali je znala i da dramatična i patetična raspoloženja početnog stava sa predivnim gradacijama razbukti kao Prometejev plamen, sve do burne i bujne kadence. U laganom stavu isplela je svojevrsno „tkanje od tamjana“, slično tonskom fluidu, kakav se susreće u „Čarima Velikog petka“ u Vagnerovom „Parsifalu“, jer, kako i stoji ispod njegove biste u Betovenhaleu u Bonu – „Ja sam došao da ljudima darujem božanski nektar“. Uz pomoć Jasminke i mi smo na Kolarcu bili njime opijeni, podjednako kao i životnim optimizmom, vedrinom, radošću i lepotom završnog stava. Vagner je Sedmu Betovenovu simfoniju u A-duru opus 92 nazvao „apoteozom igre“, smatrajući da je ona „oličenje autentičnog bića igre, najsrećniji čin idealnog tonskog ovaploćenja i ljudskog pokreta“.
Bojan Suđić ju je dirigovao napamet – najbolje što se u ovom trenutku moglo dobiti od Simfonijskog orkestra RTS, sa samo četvoro violončelista i čitavom šumom violinista, što je uspostavilo neujednačen instrumentalni balans. To se nije previše osetilo u Kodi početnog stava u kojoj duboki gudači ponavljaju hromatski motiv, ali jeste u nešto brže doziranom Allegrettu koji se često upoređuje sa posmrtnim maršom iz njegove Treće simfonije, koji upravo započinju violončelisti jednom izvanredno ekspresivnom kantilenom. U završnim stavovima postignuta je igračka razuzdanost i bezgranična veselost skerca, a u finalu – strasne i obesne dionizijske plahovite i žestoke orgije sinkopiranih ritmova i sforcata. Znam da ne treba praviti poređenja, ali ipak ne mogu da se otmem utisku o Sedmoj simfoniji koje ću pamtiti dok živim: na jednom od prvih Bemusa 1972. slušala sam veličanstveno izvođenje Herberta fon Karajana sa Berlinskom filharmonijom, a 17 godina kasnije drugog i sasvim drugačijeg hudožestvenika Leonarda Bernštajna sa Bečkom filharmonijom na Betovenovom festivalu u Bonu! Sedmu simfoniju sa Suđićem i Simfonijskim orkestrom RTS neću upamtiti „za sva vremena“ (ma koliko da mi je po Desankinom od njih ostalo), ali ću Jasminkin Treći koncert pamtiti dok živim!
Beogradska filharmonija i Hans Graf
Posle par godina odsustvovanja sa Bemusa, Beogradska filharmonija ga je ove godine zatvorila koncertom bez solista, ostajući dosledna da ne angažuje domaće umetnike, a dolazak stranaca je bio neizvestan. Ipak, došao je odlični dirigent Hans Graf, koji je čitavu deceniju bio muzički direktor Orkestra Mocarteum iz Salcburga i koji sjajno poznaje svaku notu Mocartovih partitura, ali (dirigujući čitavo veče napamet) nije u svakom trenutku nailazio na odgovarajući odraz svojih ideja, čak ni u idealno sinhronim počecima brzih stavova. Već na početku koncerta u Uvertiri za „Figarovu ženidbu“, gde je sam kompozitor insistirao da je treba svirati „najbrže što se može“, nije se osetio onaj samo njegovom geniju svojstveni maštoviti i ushićeni prasak životne radosti. Najslabiji deo koncerta bilo je izvođenje mladalačke Mocartove Simfonije u A-duru KV 201, koja je nastala još pre njegovog punoletstva, ali taj silni, moćni genije iz Salcburga progovorio je simfonijom još u prvoj deceniji života. Njenu čarobnu ljupkost sve vreme su remetile preglasne i čak i intonativno neprecizne horne koje kao da su zalutale iz kakvog vojničkog marša u prefinjenu Mocartovu partituru. I najzad, jedna od najlepših njegovih simfonija, čuve-
Svi pričaju o silnoj čežnji za muzikom, ali da li smo dali sve od sebe da ipak održani Bemus bude i najbolji mogući pod ovim uslovima?
Bemus
Sedam koncerata za najhrabrije poklonike muzičke umetnosti Život u Srbiji pratile su tokom istorije mnoge vanredne okolnosti u kojima sam i sâm gradio sopstvenu karijeru, pa pandemija u kojoj se nalazimo, i koja je ukinula ili odložila većinu muzičkih festivala i koncerata u čitavom svetu, nije uspela da uništi ambicije i trud svih nas koji smo radili na planiranju i realizaciji ovogodišnjeg Bemusa, navodi Bojan Suđić.
na Praška u D-duru KV 504 zaokružila je ovaj praznik Mocartove muzike i ovogodišnje Beogradske muzičke svečanosti! Nastala je u 30. njegovoj godini, a ostalo mu je još samo pet godina ovozemaljskog života. Premijerno je izvedena u ovom gradu Mocartove sreće, gde su Pražani ovacijama dočekali njegovog „Don Giovanija“ na koga su konzervativne Bečlije burno negodovale na premijeri. U dugom i prekrasnom laganom Uvodu osećaju se damari Guvernera (Komtura) iz te opere. Česi su i danas ponosni što su još te daleke 1787. prepoznali pravog velikana i izdaju knjige sa naslovima – „Mocart je voleo Prag, ali i Prag je voleo Mocarta!“ Pitam se, da li je uopšte moguće ne voleti Mocarta, do obožavanja, do kulta. Savršen je u formi (sva tri stava ovog remek-dela napisana su u sonatnom obliku), u bujici muzičkih ideja koje su iz njega izvirale nezadrživo kao bujica, kao gorski ključ, u potpuno neponovljivoj radosti koja je ozarila svaku njegovu ideju. Bila je potpuno u pravu Isidora Sekulić kada je konstatovala: „Najveći muzički genije uzdigao je Mocarta iznad svih umetnosti i svih vremena!“
Post festum
Ovogodišnji nedavno završeni Nomus išao je pod geslom „Betoven i heroine“; slično bi se moglo inkorporirati i u moto Bemusa, jer su odlične solistkinje bile učesnice: Jasminka Stančul, Irena Grafenauer, Marija Guljegina, Aneta Ilić, Sojang Jun. Svi pričaju o „muzičkom gladovanju“ i silnoj čežnji za muzikom, ali da li smo dali sve od sebe da ipak održani
Bemus bude i najbolji mogući pod ovim uslovima? Zašto se odustalo do programskih knjižica koje prate opširno i detaljno sve svetske muzičke festivale? Zašto su čak i programi koncerata krajnje šturi, samo s imenima izvođača i njihovim biografijama (koje oni sami prolože), bez ikakve informacije o izvedenim delima? Zar mislimo da beogradska publika sve zna, a da bajrojtsku, salcburšku ili bonsku treba dodatno edukovati? Ako nam deca uče školu onlajn, i zaposleni u Cebefu (među kojima ima i muzikologa) mogli su da urade i ovo kako se to nekad i činilo u poluvekovnoj praksi Bemusa! Zašto se odustalo do „Mladih na Bemusu“ kao da ih uopšte više nemamo? A oni ispunjavaju programe u Galeriji SANU, u Gvarnerijusu, u Artgetu... Zašto se odustalo od svečanog koncerta otvaranja? Jasno je zašto je Marta Argerič odustala od dalekog puta iz Južne Amerike i poznih godina, u ovom vremenu svetske pandemije. Ali Betovenove koncerte sviraju i svi naši, i to veoma dobri pijanisti (prva tri sam svirala čak i ja), a uskraćeno je i da čujemo delo nedavno preminule naše kompozitorke Isidore Žebeljan. Zašto je i planirano da drugi dan po tek otvorenom festivalu – bude slobodan dan? Zar se niko i ništa nije moglo uklopiti u program? Zašto Bemus nije pokušao da se produži i uspostavi saradnju s Operom Sankt Peterburga koja 13. i 14. dolazi u Narodno pozorište sa Britnovim „Nasiljem nad Lukrecijom“, a 15. i 16. u Madlenijanum sa Mocartovom „Otmicom iz saraja“?
Piše: Ružica Ćirić Koncertom Beogradske filharmonije 13. novembra u Kolarčevoj zadužbini završene su 52. Beogradske muzičke svečanosti (Bemus), koje su zbog pandemije korone otkazale pet koncerata, počev od planiranog nastupa slavne Marte Argerič na otvaranju… Kako je protekao ovogodišnji 52. Bemus, koji je zaista po mnogo čemu specifičan, ali podjednako kvalitetan i uspešan kao i mnogi do sada? Po čemu će pamtiti ovogodišnji festival i šta bi izdvojila za čitaoce “Blica”, pitali smo Jelenu Janković Beguš, urednicu programa umetničke muzike u CEBEF-u i producentkinju Bemusa. - 52. Bemus, realizovan u uslovima pandemije, protekao je u velikoj neizvesnosti i svakodnevnom praćenju situacije u našoj zemlji i šire, budući da su Beograd posetili umetnici iz celog sveta. CEBEF, kao izvršni producent Bemusa, preuzeo je ogromnu odgovornost da realizuje festival, garantujući bezbednost svim učesnicima i posetiocima, i smatram da smo u tome u potpunosti uspeli. Posebno nas raduje to što su svi umetnici koji su nastupili na ukupno sedam održanih koncerata podelili sa nama radost što nastupaju pred publikom “uživo”, iako smanjenom, u uslovima kada su mnoge države u potpunosti obustavile koncertne aktivnosti. Zbog svega toga nezahvalno je izdvajati bilo koji koncert jer je svaki bio izuzetan i umetnici su dali sve od sebe. Pošto sam lično ljubitelj klavira kao instrumenta, mene su najviše obradovali nastupi troje pijanista: Deneša Varjona, Jasminke Stančul koju sam - zamislite! - prvi put slušala na koncertu, kao i mladog nemačkog pijaniste Marija Heringa, koji je poletno i uzbudljivo pratio takođe sjajnu korejsku violinistkinju Sojang Jun. Ali i svi ostali umetnici, strani i domaći, podigli su publiku na noge - kaže Jelena Janković Beguš. Za kraj našoj priči i osvrtu o ovogodišnjem 52. Bemusu dali smo reč Bojanu Suđiću, umetničkom direktoru festivala, šefudirigentu Simfonijskog orkestra i hora RTS i izvršnom i umetničkom direktoru Muzičke produkcije RTS. Na pitanje kakve utiske i zapažanja nosi sa ovogodišnjeg festivala i da li bi nešto posebno izdvojio, kaže: - Život u Srbiji pratile su tokom istorije
Zajednički stav je da svi planirani koncerti budu održani čim to okolnosti dozvole, kaže Bojan Suđić
foto: dragan kujundžić
foto: dragan kujundžić
POP&Kultura 7
mnoge vanredne okolnosti u kojima sam i sâm gradio sopstvenu karijeru, pa pandemija u kojoj se nalazimo, i koja je ukinula ili odložila većinu muzičkih festivala i koncerata u čitavom svetu, nije uspela da uništi ambicije i trud svih nas koji smo radili na planiranju i realizaciji ovogodšnjeg Bemusa. Plan je bio nedvosmislen i u tom pogledu je predstavljao prirodan nastavak puta koji je trasiran prošle godine - značajno podizanje kvaliteta i značaja Bemusa, ali i mesta koje zauzima u društvu prestižnih internacionalnih festivala. I pored toga što je za budžet velikim zalaganjem odgovornih odvojeno više sredstava nego proteklih desetak godina, i dalje je u pitanju desetostruko manja svota od nekih regionalnih primera koji kontinuirano dovode soliste i ansamble iz samog svetskog vrha i koji predstavljaju najviši interes čitave države. Beograd zaslužuje festival na istom nivou, pa je ovogodšnju ogromnu pažnju izazvao planirani nastup čuvene Marte Argerič, koja je nažalost, zbog iscrpljenosti i lošeg zdravstvenog stanja, morala da odloži dolazak u Beograd za prvi slobodni termin po stabilizovanju epidemije. Bili smo prinuđeni da odložimo i nastup legendarnog tenora Hozea Kure, kao i koncerte ansambla 40 fingers, Big benda RTS, premijeru “Ohridske legende” SNP-a, orkestra FMU i NOMUS kvinteta. Ipak, održali smo sedam sjajnih koncerata, koji su dobili veliku podršku i pohvale kako kritike tako i svih najhrabrijih poklonika umetnosti koji su sa maskama popunili gledalište. Zajednički je stav da svi planirani koncerti budu održani čim to okolnosti dozvole - istakao je Bojan Suđić. Jedan od koncerata koji ćemo svakako dugo pamtiti jeste nastup naše ugledne pijanistkinje Jasminke Stančul, u saradnji sa Simfonijskim orkestrom RTS-a, pod dirigentskom palicom Bojana Suđića. - Izuzetne reference koje ima Jasminka Stančul su se i ovom prilikom dokazale i ona je na zaista maestralan način posle dužeg vremena svirala u Beogradu. Naša saradnja je protekla na obostrano veliko zadovoljstvo, i radovaćemo se da ona češće nastupa sa Simfonijskim orkestrom RTS. Ali govoreći o tom koncertu, moram da istaknem i značaj premijere “Molitve” nedavno preminule kompozitorke Isidore Žebeljan, kao i da se iskreno zahvalim svima u orkestru na ogromnom htenju i postignutom rezultatu u izvođenju Betovenove 7. simfonije - zaključuje Suđić.
Utorak 17. novembar 2020. Blic broj 8523 www.blic.rs
POP&Kultura Intervju Ana Ćurčin
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić Email: kultura@ringier.rs
Foto: Danilo Mijatović
Trudim se da kroz muziku kanališem sve kroz šta prolazim
Odjeci
Eksces u prostoru tišine Na trećoj tribini iz ciklusa „Handke u Srbiji“ govorili arhitekta Bojan Kovačević, novinarka Tatjana Nježić i filmski kritičar Miroljub Miki Stojanović
nim političkim stavovima, nego o načinu na koji se stav saopštava. Stvari, inače, nikad nisu ili samo crne ili samo bele, što i sam Handke podvlači. Ja lično nisam pristalica političkih poteza Petera Handkea, ali vi, jednostavno, ne možete a da ne osetite divljenje pred takvim opusom.
Majka i hajka
JESTE LI ZNALI da je Peter Handke režirao četiri filma, da je autor scenarija za 21 filmsko ostvarenje, a i da se u nekoliko filmova i sâm okušao kao glumac? Čuli smo to od našeg cenjenog filmskog kritičara i esejiste Miroljuba Mikija Stojanovića, na trećoj tribini iz ciklusa „Handke u Srbiji“, održanoj prošle nedelje u sedištu Udruženja književnih prevodilaca Srbije, koje ove tribine organizuje pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja u republičkoj vladi, a u okviru velikog projekta „Podrška objavljivanju izabranih dela Petera Handkea u Srbiji“. Pored uvek blistavog Mikija Stojanovića, o delu i ličnosti znamenitog austrijskog pisca koji se na svom stvaralačkom putu s velikim uspehom okušavao i u tzv. sedmoj umetnosti, a i u pozorištu, govorili su novinarka „Blica“ Tatjana Nježić i arhitekta i publicista Bojan Kovačević.
Radikalna estetika
– Obožavaoci Vima Vendersa to ne žele da priznaju, ali Peter Handke jedan je od ljudi koji su oblikovali Vendersov rediteljski potpis - rekao je Miki Stojanović. – Njihova saradnja počela je još u studentskim Vendersovim danima. Venders se često pozivao na Handkea kao na svog pomoćnika, ekranizovao je njegov „Golmanov strah od jedanaesterca“, da bi mu Handke zauzvrat podario nekoliko kapitalnih filmova. Nemojmo zaboraviti da je ovaj tandem delovao u vreme najradikalnijih evropskih filmskih eksperimenata, kad je radikalna estetika još bila moguća. Kasnije je ta saradnja nastavljena filmom „Nebo nad Berlinom“, za koji je Handke napisao scenario, a koji je Vendersu definitivno doneo planetarnu slavu. Tatjana Nježić je u svojoj raskošnoj novinarskoj karijeri imala prilike u više navrata da intervjuiše Handkea. Ovako opisuje svoja neposredna iskustva: – Mi novinari imamo jedan žargonski izraz kad opisujemo sagovornike, kažemo da je ne-
foto: Jovana Mrkić
Piše: Vladimir D. Janković
Sa sesije u sedištu Udruženja književnih prevodilaca Srbije
ko „frendli“. Handke je kao sagovornik vrlo „frendli“, i takav je sve dok ga neko ne iznervira, a ja ga nisam iznervirala, pa nemam tu vrstu iskustva. Kao svi veliki ljudi, Handke je jednostavan. Vrlo jednostavan i prijemčiv. U svom stvaralaštvu uspeo je da spoji stvarnost i iluziju, i to na najsofisticiraniji način. Kako u svom književnom, tako i u filmskom i pozorišnom opusu, a vidi se to i kad razgovarate s njim. Ono što mene kod Handkea fascinira jeste to što on od umetnosti pravi jednu najpraktičniju stvar. Umetnošću oblikuje čoveka. Svojim umetničkim pristupom on vam otvara vidik i za ono što vam je odbojno. Nećete promeniti mišljenje, ali ćete u novom svetlu sagledati i ono protiv čega ste. Stojanović ukazuje na to da ćemo, ako pažljivo pogledamo strukturu Handkeovih književnih dela, videti „te velike slike u Handkeovoj tekstualnosti, velike sekvencijalne nizove, metode gotovo montažnog stvaranja prostora u tekstu, što jeste odlika filma“. – Handke zapravo nikad nije imao potrebu da ekranizuje svoje knjige. Za njega je rad na filmu uvek bio stvaranje jednog potpuno novog dela. Handke je, inače, jedna od retkih polivalentnih gromada svetske kulture, ne samo književnosti, pa i ne samo filma. Ono što je meni indikativno u toj korelaciji književnost–film moglo bi se ovako sažeti: Handke je, kao pisac, genije jezika, dok je Handke kao filmadžija – genije odsustva jezika. Ono čime je opčinjen u sferi književnosti, uopšte ga ne interesuje u sferi filma. U filmovima on ispoljava potrebu da se jezik potpuno istisne kao način govora o svetu, da se težište prebaci u taj prostor tišine, koji je naoko predvidiv, ali koji
uvek ostaje nepoznanica. Na trećoj strani, fascinantna je doslednost s kojom on istrajava u svom političkom angažmanu. Uvek je bilo velikih pisaca koji su bili ekscesne pojave. Meni je u dvadesetom veku najdraži bio Ezra Paund, čije stavove znamo. Hitleru se divio jedan veliki Knut Hamsun. Paktiranje intelektualaca i nekih devijantnih političkih modusa nije ništa novo. Ali ništa od toga nećete pronaći u Handkeovim knjigama, jer njegove knjige nisu pamfleti. On je izgradio svoj stvaralački svet u kojem je svaka odaja – odaja za sebe, i nijedna ne vodi drugoj; ti prostori koegzistiraju, retko se preklapaju, a zapravo su fantastično kompatibilni – istakao je Stojanović.
Ponižavanje života
Bojan Kovačević se kao čitalac susreo s Handkeom još sredinom osamdesetih, a dobro je upamtio trenutak kad ga je austrijski pisac, kako kaže, „kupio za sva vremena“: – Handke je govorio na otvaranju beogradskog Sajma knjiga 1997. godine, i ja sam to pratio preko televizije. Napred stoji Handke, malo iza njega njegov prevodilac Žarko Radaković, koji konsekutivno prevodi šta Handke govori. A govorio je, pored ostalog, o svojoj opčinjenosti Dušanovim zakonikom. U jednom trenutku kaže Handke da je poseban utisak na njega ostavilo mesto u Zakoniku gde je reč o odnosu domaćina i gosta, o dužnostima koje domaćin i gost jedan prema drugom imaju. Upotrebi Handke odgovarajuću nemačku reč, a Radaković tu reč prevede kao „obaveza“. Handke zastane, okrene se prema Radakoviću, pa ponovi: „Obaveza?“ Radaković se, kao vrstan prevodilac, odmah koriguje: „Dužnost.“ Onda Handke kaže, više za sebe, ali opet okre-
nut mikrofonu, tako da svi mogu da čuju: „Dužnost“, i nastavi da govori. Bio sam potpuno zblanut: kako je moguće da tako dobro oseća nijanse u jednom, ipak, za njega stranom jeziku – seća se Kovačević, koji kaže da je Handkeov opus takav da „u njemu ne postoji izraziti vrhunac, već je reč o velikoj masi kvalitetnih dela“. Kao da je na tragu velikog srpskog umetnika Ljubomira Micića, koji je tridesetih godina prošlog veka govorio o „invaziji civilizovanih u Velikom ratu“ i o Evropi koja je toliko unazađena da je postala „najveća pijaca ljudskog dostojanstva“, i Handke, osvrćući se na NATO bombardovanje Srbije 1999. kaže: „I dalje ne mogu da poverujem da se to desilo. To kao da nije naša planeta... Oni koji su bombardovali, koji su ubili hiljade ljudi – ne pripadaju ni Evropi ni planeti Zemlji. Zbog njihovih postupaka osećam neku vrstu gađenja prema ljudskoj vrsti.“ Kako se ovakav Handkeov stav odrazio na recepciju, konkretno, filmskih njegovih dela na Zapadu? Da li su njegovi filmovi gledani, da li se o njima piše, ili su skrajnuti? – Njegovi filmovi poznati su jednom izrazito uskom krugu ljudi. Ne postoji ta prodornost kod Handkea kao čoveka koji je duboko vezan za film – rekao je Miki Stojanović, a Tatjana Nježić se na to nadovezala rečima: – Zapadnoj propagandnoj mašineriji Handke nije toliko zamerao to ideološko ostrvljivanje na Srbiju koliko manipulativan način na koji je to činila. Nesporna je činjenica da je način komunikacije u žurnalizmu doživeo ozbiljnu degradaciju poslednjih decenija. Degradaciju i banalizaciju. Ta banalizacija predstavlja ponižavanje života i obezvređivanje čoveka. Ne govorim o određe-
Kad je Handke prošle godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, došlo je do polarizacije medijskog i javnog prostora. U dva tabora nepomirljivo su se podelili oni koji su Handkeu majka i oni koji su Handkeu hajka. Tatjana Nježić to ovako tumači: – Polarizacije je bilo i kod nas i u svetu, ali bilo bi zanimljivo kad bismo mogli da prebrojimo ko je, iz cele te mase koja je imala svoje mišljenje o tome, koliko pročitao od Handkea. Što bi sam Handke rekao: „Kad bih mogao, uveo bih jedanaestu Božju zapovest: Ne žuri.“ – Handke je Nobelovu nagradu dobio za sve ono što je radio minulih decenija – smatra Bojan Kovačević. – A njega krasi strahovita pronicljivost, to je njegov glavni atribut, rekao bih. Dok čitate opise u njegovim knjigama, to nisu oni dosadni, naturalistički, školski opisi. Tu je i ta njegova uzdržanost, koja nije oklevanje, već moralna uzdržanost čoveka prilikom donošenja velikih zaključaka. On nikome ne sudi, on, zapravo, moli ljude da prvo dobro razmisle o nekoj pojavi, da sudove ne donose brzopleto. Divljenje, pritom, zaslužuje Handkeova istrajnost u nošenju sopstvene individualnosti – kazao je Kovačević o čoveku, za koga Tatjana Nježić zapaža da je „jedan od retkih umetnika koji su uspeli da okupe milione poštovalaca, da budu veoma popularni, a da u svom stvaralaštvu dostignu i održavaju visok nivo“. Priča je zaokružena efektnom arhitektonskom paralelom. Kad bi Handkea morao da uporedi s nekom građevinom, pitali smo Kovačevića, šta bi rekao: da li je Handke nekakav oblakoder, soliter, ili je možda zamak, ili seoska kuća? – Posebno mesto u istoriji arhitekture zauzima otac naš, Vitruvije, koji navodi tri elementa koje svaka građevina mora da ima, a to su funkcionalnost, lepota i solidnost. Ja Handkea doživljavam kao predstavnika velike manjine, ali kad ga vidite, odmah vam bude jasno da mu ne možete ništa. Po tome mu je sličan Novak Đoković. U velikoj je manjini, ali niko mu ništa ne može. Handkea bih, dakle, opisao pre svega kao jednu solidnu građevinu – poentirao je Kovačević.