Pop i kultura by Ringier Axel Springer

Utorak 4. jun 2019. Blic broj 8006 www.blic.rs

POP&Kultura Slobodan Tišma

Foto: Nenad Mihajlović

Ja sam novosadski lik pesnika budale kojeg svaki grad mora imati i živim potpuno van svega

2 POP&Kultura

Foto: Nenad Mihajlović

Tišma Poznati književnik, konceptualni umetnik i rok muzičar održao je vrlo inspirativan razgovor sa studentima na tribini na novosadskom Filozofskom fakultetu

Grci su imali svest o meri, i to je kod njih bila osnovna stvar. Međutim, mi danas imamo kod nas da ljudi imaju tu svest o slobodi, da mogu da se drznu, a sa druge strane nemaju svest da treba da se kontrolišu i da treba imati i meru, odnosno da ne treba preterivati, kaže svestrani umetnik Slobodan Tišma.

Zlatko Čonkaš Ovaj poznati književnik, konceptualni umetnik i rok muzičar obraćajući se nedavno studentima na tribini na novosadskom Filozofskom fakultetu za sebe kaže da je nomad, skitnica, lutalica i odmetnik, te da je celog veka lutao, da je njegov put bio usamljen poput usamljenog samuraja kojeg niko nije želeo u svom klanu. Tišma priznaje da je bio loš student, ali da ga je interesovala književ-

nost koju je studirao, pogotovo antička, jer je ona, kako je rekao, osnov svega. - To je jedan arhetipski svet i svi likovi iz književnosti mogu se tamo naći. Tako i moji likovi i zato smatram da svako ko čita moja dela mora imati malo znanja iz antičke književnosti da bi me lakše razumeo. Ja sam tu osnovu stekao na fakultetu, a nisam ga završio. Mladi ljudi često nemaju neku osnovu. Postoji ta neka stvarnost i neko iskustvo, međutim to je često nedovoljno. Morate imati neku predstavu neke situacije iz koje ćete moći da čitate tu svoju sabranost. Ako nemate to, onda to ide prilično teško – smatra Tišma, uz napomenu da se danas često pišu knjige bez nekog mitološkog tona, što često ne daje dobar rezultat.

U politici danas postoje dva interesa – nacionalni i materijalni

Tišma kaže da svaki čovek ima neku iskru slobode da može da učini nešto, da prekrši nešto i da izađe iz reda stvari i ističe da je taj trenutak kada je čovek shvatio da nešto može da učini i da

ne treba nikoga da pita za dozvolu uzrok sve ljudske patnje i nevolje. - Na taj način se, recimo, formira i politički diskurs, ali često ide u lošem pravcu jer se sloboda zloupotrebljava. Apsolutno se preteruje. Grci su imali svest o meri i to je kod njih bila osnovna stvar. Međutim, mi danas imamo kod nas da ljudi imaju tu svest o slobodi, da mogu da se drznu, a sa druge strane nemaju svest da treba da se kontrolišu i da treba imati i meru, odnosno da ne treba preterivati. Ti ekstremni činovi da možete da radite šta god hoćete, to se danas često banalizuje i danas je problem sa politikom. Ljudi su se bavili politikom sa određenom idejom. Ona je bila zaista i neka vrsta umetnosti. Danas politika nema više nikakve veze sa umetnošću. Zašto? Zato što kada pogledate kakvi su danas politički principi, ispada da postoje samo dva interesa – nacionalni interes i materijalni interes i ništa drugo. To su banalne stvari i to je uvek nešto ograničeno jer je i nacija ograničena zato što uvek postoje druge nacije koje imaju drugačije interese – poručuje Tišma.

Nisam akademski tip

U razgovoru sa studentima priznao je da je prošao kroz dosta teška iskustva i iskušenja, te da je bio u jako teškom psihičkom stanju, praktično na ivici šizofrenije, ali je istakao da toga nije bilo, ne bi bilo ništa ni od njegove umetnosti. - Bolest je kod mene česta tema zato što mislim da je bolest jedno vrlo bitno iskustvo. Ljudi beže od bolesti i to je normalna stvar, ali bolest može da bude jako korisna. Ona vam može pomoći na neki način da se kao Feniks preobrazite. Da kada prođete kroz taj pakao, da se očistite i da se ponovo rodite. To je suština bolesti. Govorili su mi da sam netalentovan i da se ne bavim umetnošću. Samo vi možete da znate da li ste talentovani. I problem sazrevanja je jako bitan u umetnosti. Ko može da se bavi umetnošću. Umetnošću treba svako da se bavi. Nema više ili manje talentovanih ljudi. Kada je umetnost u pitanju, ja sam tu jako otvoren. Neopterećen sam. Ja nisam akademski tip, samouk sam, ali neću nikada reći ništa protiv ljudi koji imaju akademsku karijeru,

koji su mnogo učili. Ali to ne mora ništa da znači. Ja verujem u sudbinu i sudbina me je dovela dovde – ističe poznati umetnik.

Preko Maje Gojković spasao jednu topolu

Tišma otkriva da su u šumarku kraj Filozofskog fakulteta nadomak Dunava nastajale njegove knjige, pa i ona, po njemu najbitnija “Pitoma religiozna razmišljanja”. Priseća se da je jednog dana kada je Srpska radikalna stranka bila na vlasti u Novom Sadu (2004–2008) došao u taj svoj gaj i zatekao radnike kako seku šumu. - Radikali su to sve slistili i samo su ostavili vrbe, a topole su sve posekli. Ostala je samo jedna trokraka topola pored zgrade Vodovoda nadomak fakulteta, i to zahvaljujući meni. Moj prijatelj je bio muž Maje Gojković, koja je tada bila gradonačelnik. Ja sam mu se požalio i on je pozvao Maju, a ona me spojila sa nekom ženom koja je bila zadužena za seču. Razgovarao sam sa njom, a ona je bila u zabludi i mislila je da sam ja Andrej Tišma, sin Aleksandra Tišme. Ja joj ni-

POP&Kultura 3

Razgovor sam ništa objašnjavao. Molio sam je da ne poseče tu topolu. Onda sam joj rekao da postoji priča o tome da je veliki hrvatski pesnik i pisac Antun Gustav Matoš, koji je bio zatočen na Petrovaradinskoj tvrđavi, pobegao i preplivao Dunav i da se uhvatio za korenje te topole i uspeo da se izbavi. Ona je u to poverovala i ostavili su tu topolu – uz osmeh se Tišma prisetio te anegdote. Dodao je da je upravo u tom gaju pored Filozofskog fakulteta bio kralj šume i imao svoje epifanije koje su po sopstvenom priznanju jako bitne za njegovu književnost. - To su te objave božanskog. Ne morate biti religiozni u nekom oficijelnom smislu, da ste pripadnik bilo koje vere. Ja sam na neki način religiozan bez boga. Ne verujem u nekog boga sa imenom i prezimenom. Smatram sebe ipak nekom vrstom agnostika. I ja sam imao tu u šumi te epifanije, doživljaje i trenutke neke neverovatne radosti. Ta čar postojanja samog po sebi. Nema nikakvog konkretnog razloga zašto osećate radost. To vas samo strefi i taj osećaj traje 20–30 sekundi i to prođe. Ja sam to definisao kao radost večnosti, odnosno da se večnost raduje u nama i to mi je puno pomoglo prilikom stvaranja – kaže Tišma.

U fioci čuvam “nešto najodvratnije što se može pročitati”

Tišma je studentima otkrio da u svojoj fioci čuva dva napisana romana pod naslovima “Groza” i “Astal tiš, riba fiš” za koje, kako je rekao, ne zna da li će ih objaviti “jer ga je strah zbog reakcije javnosti”. - “Groza” je roman u kome je svet predstavljen kao dno pakla. Sve je u proždiranju. Kao što veća zvezda proždire manju, tako se i ljudi i životinje proždiru. Viktor Igo je u svojim “Pomorcima” jako dobro objasnio to proždiranje i to je u stvari univerzum u kome živimo. Posledica svega toga je patnja i bol kroz koje ljudi prolaze. Čovek je u suštini ipak jedno osetljivo biće. Mora to sve da trpi. Mora da se rodi i mora da umre i smrt nas na kraju proguta. Mnogo je izgleda više loših ljudi nego dobrih. Postoji taj istorijski momenat kada se ljudi otkrivaju i kada pokazuju to svoje pravo lice. Mi, hvala bogu, nemamo to iskustvo, ali recimo, ljudi u Bosni i Hrvatskoj su to iskusili. Videli su to kako se od milog lica komšije odjednom to lice pretvara u lice zlotvora i neprijatelja koji je spreman da te muči i da te ubije – otkrio je Tišma deo svog romana. Kaže da je to delo “skandalozno i nešto najodvratnije što se može pročitati” za razliku od njegovih prethodnih

Ja nisam akademski tip, samouk sam, ali neću nikada reći ništa protiv ljudi koji imaju akademsku karijeru, koji su mnogo učili romana u kojima ima puno dobrih i simpatičnih likova. - Ovde su likovi užasni. U “Grozi” sam uveo patologiju bolesti. Glavni lik koji je nosilac radnje je mladić šizofreničar od početka do kraja, odnosno poslednjeg čina koji je neka vrsta umetničkog nedela, odnosno tog najvećeg zločina jer on na kraju siluje i ubije svoju devojku koja nosi jednu političku opredeljenost, što njega užasava. Glavni lik ima sukob sa prijateljem iz doma koji je potpuno nacionalno određen. On je iz četničke porodice i drži do patrijarhalnih nazora patriotizam, otadžbina, pravoslavlje... a ovaj je, sa druge strane, potpuno anacionalan i areligiozan. U jednom trenutku su oni prijatelji pa ga na kraju zbog ljubomore čak i ubije, ali ovaj preživi kliničku smrt, postane paravojnik i ode u Bosnu da pravi svinjarije. Strašno. Plašim se samo da me neko na ulici ne sredi kada se objavi taj roman – otkriva delić svog novog romana “Groza”.

Petar Božović

Snimamo film o prvoj ljubavi Vuka Karadžića Živimo u ropcu jer sve vrednosti koje su bile pogažene su ili dovedene u sumnju, a novih nema, sem na TV reklamama, kaže Petar Božović Tatjana Nježić Nedelja, podne tek beše minulo, a susret s proslavljenim glumcem upriličen je u omiljenoj kafanici Petra Božovića, na uglu Bistričke ulice. Povod za razgovor bio je priča o filmu “Lepota poroka” za “Blicovu” ediciju o kultnim domaćim filmovima, ali Petar Božović je od onih sagovornika koji uvek časti s ponekim dragocenim iskazom više. Veli, već sutradan putuje u Crnu Goru, zatim ovde, pa onde, neizostavno i u svoju omiljenu Banju Vrujci, a na jesen se, kaže, raduje novom poslu. - Treba da počne snimanje dugometražnog igranog filma po knjizi “Ruža Todorova” Nikole Devura, a koji režira Stojan Stoičić. To je priča o prvoj ljubavi Vuka Karadžića. Neki kritičari kažu da je to jedan od najlepših romana u srpskoj književnosti posvećen jednoj ženi. Iz te ljubavi se rodila i ćirilica, pa će se film možda zvati - u slavu ćirilice. Vuka igra Nikola Rakočević, majku Snežana Savić, Vukovog oca Nebojša Ljubišić, Ružu Todorovu tek treba da nađemo... Snimaće se u Tršiću, u Loznici, u Vukovom kraju. Na trenutak je zaćutao, našalio se sa poznanicima za susednim stolom i potom kazao: - Igram arhimandrita koji je upoznat sa ce-

Ne bih nikome preporučio da radi to što sam ja radio

- Ne bih nikome preporučio da radi to što sam ja radio. Ja sam imao jako puno sreće. Bio sam jako loš student i nisam završio fakultet. Profesori su znali da sam talentovan, ali to nije bilo dovoljno da završim fakultet. Znali su da sam upisao književnost zato što me to interesuje i znali su da nemam pretenzija da recimo jednog dana postanem profesor u nekoj školi. Ja sam u stvari bio čovek ulice. Stajao sam godinama sa društvom ispred samoposluge i moji roditelji su mislili da od mene neće biti ništa. Eto, prevarili su se. Ne mislim ja da sam postigao bog zna šta, ali ipak iza mene postoji neki rezultat - zaključuje Slobodan Tišma.

Igram arhimandrita koji je upoznat s celom tom pričom. Jer ta ljubav je ostala večita, ali se završila kao i burna istorija Srbije. Ona je rano umrla, njen muž takođe. A Vuk je pomagao njenu decu...

lom tom pričom, jer ta ljubav je ostala večita, ali se završila, kao i burna istorija Srbije. Ona je rano umrla, njen muž takođe. A Vuk je pomagao njenu decu. Kad je sahranjivan, pojavila su se dva mladića za koje su se mnogi pitali - ko su. A oni su doneli dve vreće dukata, ostavili i otišli. Krenulo je raspitivanje, a jedino je znao arhimandrit koji je držao opelo i koji je objasnio da su to sinovi Vukove prve ljubavi. Lepa priča, zasnovana na istorijskim činjenicama, a i u filmu ima dosta istorijskih ličnosti - Jovan Jovanović Zmaj, Đura Jakšić... Ubrzo smo se u razgovoru vratili na “Lepotu poroka” Živka Nikolića (“Centar film”). Kaže, prvi put je odgledao ceo film kad je bila premijera restaurirane i digitalizovane kopije. - Film je prošao najveći ispit - ispit vremena. Snažna je ne samo njegova pitkost, način na koji se bavi vrlo ozbiljnim temama već je i dragocen iz ugla sociologije. Tu mogu da se vide naše naravi, mentalitet, početak tranzicije koja se sada razgoropadila... Te sad živimo u ropcu. Sve vrednosti koje su bile pogažene su ili dovedene u sumnju, a novih nema sem na TV reklamama. I to pre svih potrošnja, kojoj smo se predali, bez ikakvog otpora i oružja. Čak gologuzi, i što je najteže, gologuzi duhom. Nenaoružani ničim bar od onog starog što nas je čuvalo, bar da se pokrijemo, da pokrijemo sramotu. Nego se na izvol’te izložili ovakvi nepismeni, bezobrazni, gladni, debeli, oblaporni, svašta... Sve najgore pokuljalo iz nas. Narod više nema nikakav zajednički imenitelj. To je jedna amorfna masa, a sa tim može ko kako oće. Sve je kao transparentno, a najmutnije radnje se rade... Pominje potom komemoraciju Dušici Žegarac. - Božanstvena je ona zgrada Kinoteke, hvala bogu da je imamo. A komemoracija... videlo se i gde smo i ko smo. Jedva nas dvadesetak, i toplo pismo Lordana Zafranovića... Napominjem da istinski više ne mogu po novinama da sahranjujem, da - kolika god da je gužva u sektoru - prvo pitanje koje s kolegom promenim je da li je neko umro... - Razmišljao sam o tome, o svojim kolegama kojih više nema. Čovek valjda ima prirodan sistem odbrane pa ti je žao, i pomišljaš kako, zašto, a ne pomišljaš da si i sam u toj dobi... Izgleda da je ova smrt dobro naoštrila kosu i mlati li mlati levo, desno, ne gleda ni godine ni šta je zrelo, a šta možda i nije. Melje ko tranzicija. Prisećamo se nekih ranijih intervjua, uz duhovitost, naravno, pa i pitanja koji mu je osnovni utisak kad danas pogleda na svoju karijeru, te odgovora - Kako sam mogao one vežbe na Akademiji da uradim bolje? To me često proganja. Kako bi bilo da sam uradio ovo, pa ono… pa šta sve nisam… Ni za jednu ulogu mi nije žao koliko mi je žao za tim vežbama na Akademiji. (…) U svakom slučaju, ništa bez krvi i znoja. Talenat je krivac za sve tvoje muke, jer sam po sebi nije dovoljan. Da bi živeo i postojao, on traži rad, veliki rad. A ne da ti da ne radiš, da ga zanemariš… Uuu, talenat je veliki gospodar. Hvala mu, ali…

4 POP&Kultura

POP&Kultura 5

Kompletiran spisak zvezda koje stižu na Petrovaradinsku tvrđavu

Skepta

The Cure Jedan od najvećih bendova u istoriji muzike konačno stiže u Srbiju uz punokrvni koncert od preko dva i po sata na otvaranju Exita, 4. jula! Britanske legende slave 40 godina rada uz isto toliko hitova, a od ove godine su i u Rokenrol dvorani slavnih, zbog čega su The Cure apsolutni hedlajneri na najvećim svetskim festivalima, a dolaze nakon ličnog insistiranja da sviraju na Exitu.

Carl Cox Najpopularniji DJ svih vremena potvrdio je povratak kralja na legendarnu Arenu za desetogodišnjicu od nastupa na Exitu 2009. godine koji se ubraja među najvažnije u istoriji elektronske muzike. “To je bilo jedno od mojih najboljih iskustava”, potvrdio je Cox i dodao: “Novac ne može da kupi taj osećaj, ovde moraš da daš svoju dušu, da budeš ono što jesi i to je zaista posebno kod Exita!”

The Chainsmokers

Trenutno najtraženije svetske mejnstrim zvezde samo za pet godina sakupili su vrtoglavih 10 milijardi Jutjub pregleda, uz čak 76 nominacija i 24 priznanja, među kojima su Gremi, MTV i Bilbord nagrade! Pored planetarnih hitova među kojima su „Closer“ i „Don’t Let Me Down“, sve top liste je osvojila i saradnja sa grupom Coldplay „Something Just Like This“, a pesma je postala najdugovečnija u istoriji dens top liste.

Greta Van Fleet Strani mediji nazivaju ih spasiocima rokenrola, a ove mlade dobitnike Gremija redom su pohvalili velikani poput Roberta Planta, Slasha i Eltona Johna! Najupečatljiviji rokenrol bend današnjice rasprodao je kompletnu turneju uz prvo mesto američke top liste, a Forbs magazin ih je uvrstio na listu najuticajnijih svetskih ličnosti ispod 30 godina.

Favoriti iznenađenja

Jedan od najveštijih svetskih repera, aktivista, producent, a doslovno i počasni poglavica u Nigeriji nakon prošlogodišnjeg hita „Praise the Lord“ objavio je novi album „Ignorance is Bliss“, za koji kritičari pišu da je uspeo nemoguće - da nadmaši i prethodni, višestruko nagrađivani „Konnichiwa“! Njegova harizma očarala je i Naomi Campbell, sa kojom se spekuliše da je u vezi.

Najveći trap hit ikad donosi nam lucidni Desiigner, čiji nastupi uživo su apsolutni praznici pozitivne energije, dok će jednako zarazne melodije doneti i njujorški hit duo Sofi Tukker. Famozni kantautor moćnog glasa i vlasnik jednog od najboljih albuma ove godine Tom Walker nateraće ceo Exit da peva njegovu himnu “Leave a Light On”, dok će bass heroji Chase&Status i Dub FX sa publikom na glavnoj bini proslaviti desetogodišnjicu čuvene muzičke kuće UKF! Njima će se na glavnoj bini pridružiti i višestruko platinasti DJ duo Filatov & Karas, elektronska zvezda koja svoj zvuk pakuje u „future funk“ ruho i koja je nedavno objavila novi album, GriZ, dok na žurku stiže i misteriozna belgijska didžejica u usponu, MATTN.

Amelie Lens

Exit Zbog njih kažu da će ovo biti najjači festival Za tačno mesec dana počinje EXIT, a već je zaokružen dugačak spisak nekih od najvećih svetskih muzičkih zvezda. Strani mediji i muzički kritičari utrkuju se sa pohvalama za muzički program ovogodišnjeg festivala, za koji se slažu da je najjači do sada. Na jednom mestu okupiće se legendarni umetnici koji i dalje suvereno vladaju svetskom scenom, ali i najpopularniji heroji novih generacija čiji globalni hitovi broje više desetina milijardi pregledana na Jutjubu, navode organizatori festivala.

Ni nebo nije dovoljna granica za beskrajno talentovanu Belgijanku, kojoj jedan Awakenings organizuje Exhale 24-satnu žurku u okviru ovogodišnjeg Amsterdam Dance Eventa, ili Sonar u okviru svog programa! Ove godine je u najboljim terminima na Exitu i svim drugim najvećim festivalima, a ispuniće joj se jedna od najvećih želja sa početka karijere od pre deset godina, da zatvori moćnu mts Dance arenu!

IAMDDB Nova zvezda na hip-hop nebu munjevitom brzinom osvaja svet uz unikatnu trap-jazz fuziju. Veliki BBC je to predvideo kada je njen zvuk proglasio za jedan od vodećih danas, a početkom ove godine dobila je mesto i na Forbsovoj listi najuticajnijih mladih Evropljana.

Dimitri Vegas & Like Mike Belgijska braća grčkog porekla godinama unazad su zvanično najbolje rangiran DJ duo na čuvenoj „Top 100 DJs“ listi DJ Maga, na kojoj su sa jednim prvim i čak četiri druga mesta ostavili iza sebe imena kao što su David Guetta, Hardwell, Calvin Harris i Skrillex!

DJ Snake Jedan od najpopularnijih izvođača današnjice donosi najslušanije hitove sveta „Taki Taki“, „Lean On“ i „Turn Down for What“ koji zajedno broje preko osam milijardi YouTube pregleda. Svetski muzičari poput Lady Gage, Ed Sheerana, Cardi B i Skrillexa utrkuju se da sarađuju sa njim, a Justin Bieber je u tome i uspeo gostujući mu na numeri „Let Me Love You“.

Hiljade umetnika na 40 bina Ipak, najviše i najduže će se plesati uz ovogodišnju All-Star postavu spektakularne mts Dance Arene na kojoj se uz Coxa i Amelie na spisku nalaze i praktično svi najtraženiji izvođači današnje elektronske scene kao što su Paul Kalkbrenner, Solomun, Tale of Us, Charlotte De Witte, Boris Brejcha, Peggy Gou, Maceo Plex, Jeff Mills, Dax J, Monika Kruse i brojni drugi. I Addiko Fusion binu pomešaće nasleđe, današnjicu i aktuelne tokove, od maestralnog šansonjera Zvonka Bogdana i ska legendi The Selecter, preko metal dive Tarje i 30. godišnjice Atheist Rapa u originalnoj postavi, pa sve do regionalnih zvezda kao što su Senidah, Fox i Surreal ili fascinantnog sastava Svemirko. Na No Sleep Novi Sad binu dolaze underground heroji kao što su Lee Burridge, DVS1, I Hate Models, Giorgia Angiuli, Blawan, Sebastien Leger, 999999999, SDHW & Obscure Shape, Boston 168 i mnogi drugi. Žestoka Explosive bina, ove je godine podigla i sopstvenu lestvicu uz White Chappel, Arcturus, Soilwork, Entombed AD, Total Chaos, Peter and The Test Tube Babies i desetine drugih. Ipak, čak i sve to, samo je deo cele slike koju čini još preko hiljadu akreditovanih umetnika iz celog sveta, koji će se od 4. do 7. jula rasporediti na preko četrdeset bina i muzičkih zona širom Petrovaradinske tvrđave u Novom Sadu.

Akcija „4+1”

biće rasprodata pre finalnog roka Sudeći po ovogodišnjoj rekordnoj potražnji, ne samo da popularna akcija “4+1” neće biti produžena posle krajnjeg roka 7. juna, već će, kako stvari stoje, biti rasprodata i ranije zbog isteka svih zaliha! Aktuelna cena kompleta ulaznica je 6.990 dinara, a u prodaji su i dnevne ulaznice po ceni od 2.990 dinara za četvrtak i 2.690 dinara za ostale dane Exita. Više informacija na exitfest.org.

Peggy Gou Korejska umetnica sa sedištem u Berlinu svojim besprekornim muzičkim, ali i modnim talentom zaludela je ljubitelje elektronske scene. Njeni DJ setovi pronašli su mesto do najvećih pozornica sveta, a ovog leta vreme je došlo da zakorači i na kolosalnu Arenu na kojoj i najveće legende imaju tremu.

će tival

tskih muzičkih dišnjeg festivala, za je suvereno vladaju setina milijardi

POP&Kultura 5 Skepta

Favoriti iznenađenja

Amelie Lens Ni nebo nije dovoljna granica za beskrajno talentovanu Belgijanku, kojoj jedan Awakenings organizuje Exhale 24-satnu žurku u okviru ovogodišnjeg Amsterdam Dance Eventa, ili Sonar u okviru svog programa! Ove godine je u najboljim terminima na Exitu i svim drugim najvećim festivalima, a ispuniće joj se jedna od najvećih želja sa početka karijere od pre deset godina, da zatvori moćnu mts Dance arenu!

Akcija „4+1”

6 POP&Kultura

Feljton

Ekskluzivno objavljujemo delove knjige “Život s idi(j) otima”

❯

Autobiografija Nenada Marjanovića dr Frica, bivšeg basiste kultnog pulskog pank benda KUD Idijoti, bavi se diskografski najplodonosnijim delom karijere sastava koji je ratnih godina stekao kultni status širom Balkana. Knjiga može da se naruči na office@dallas.co.rs

Život s idi(j)otima (1)

Detinjstvo Brat i ja brinuli smo se sami za sebe, ali smo bili okruženi beskrajnom roditeljskom ljubavlju. Oba su nam roditelja bili predivni ljudi, međutim ključne godine našeg odrastanja proveli su kao robovi svog posla. Oduvijek smo imali što god smo htjeli, uvijek smo imali dobru garderobu, moderne školske torbe, pernice, bilježnice i mirišljave gumice iz Trsta, živjeli smo čak i iznad prosjeka. Stari je kao ratno siroče došao služiti vojsku u Pulu, ali nije žalio novca za sve što on nije kao dijete mogao imati. Nismo ga previše kroz život morali nagovarati da nam nešto kupi, bio je lako obradljiva roba, a kad bi i pružao otpor, brat i ja bismo ga brzo svladavali. On je radio kao šofer i u Pulu je došao sa završenom srednjom šoferskom školom pa je lako dobio posao u struci. Odmah nakon prve plaće kupio je tranzistor, za slušanje prijenosa utakmica uz komentare u to vrijeme najpoznatijih sportskih novinara Radivoja Markovića i Hrvoja Macanovića te za slušanje muzike Ive Robića, Slavka Perovića… Zanimljivo je da su mu tada prve tajnice, žene koje su po njegovim riječima bile važnije od direktora, bile Ana, mama mog kasnijeg gitarista Romea Ðomlije, i Cia Ida Gozzi, sestra Pticine mame. Njih dvije

omogućile su mu da već nakon mjesec dana dobije pravo na kredit iako je to mogao ostvariti tek nakon šest mjeseci. Moj je stari bio vrlo zanimljiv igrač, miran ko bubica, ali kada bi izgubio živce, bio je zajeban. Ljudi su ga voljeli i respektirali, a znali su ga mnogi jer je kao šofer iz vešeraja Arenaturista dostavljao robu po pulskim gostionicama. Znao se potući, međutim, nije bio agresivan… Nikad mu se nisam mogao požaliti da me netko udario jer uvijek bi mi rekao: „Vrati mu, jebo te on!“ Tako sam još od malih nogu ili vratio udarac ili sam se obratio starijem bratu da mi pomogne. Starog nisam nikada zvao jer on to nije mogao razumjeti. Cijeli sam svoj život odrastao uz „ča je stari moj“ tvrdog istrijanskog dijalekta moje majke i tatinog bosanskog „jeb’lo te sunce“. Danas sam iznimno ponosan na taj dio svog života, odrastanja uz dvije kulture, dva jezika i dvoje ljudi koji nisu bili robovi predrasuda i konzervativizma. Uvjeren sam da su upravo te stvari bitno doprinijele mom kasnije iskazanom talentu za skečeve i zajebanciju koju smo Ptica i ja radili nakon prestanka muzičke karijere. Mnogi moji prijatelji, a još više neprijatelji teško poimaju da netko tko

Jedna od meni omiljenih priča vezana za starog i KUD Idijote jeste ona kad sam ga uvjerio da ostane budan jer ćemo biti u „Hitu meseca“. Čeka stari zajedno sa mnom emisiju koja je ko za kurac kasnila. Nakon što je odzijevao pola sata, kaže on: “Ma jebo ti to, odo ja u krevet. Vidjeli su, Nenade, oni da to ne valja pa neće ni pustit”

se preziva Marjanović tako dobro govori istarski… Danas mi je komično kada se sjetim koliko mi je znalo biti neugodno kad bi stara odlazila na roditeljske sastanke. Ona se, naime, vrlo rijetko koristila standardnim hrvatskim jezikom i nije ju baš previše jebalo što to nikada nije bilo pretjerano popularno. Zavlačila je po svoju, „trdo istrijanski“, a ja sam umirao od sramote. Podsjetio sam se na to prije nekog vremena kada sam nešto pjevušio, skroz za sebe i kad mi je kćerka rekla: „Tata, ne sramoti me!“ Od početka pa do kraja karijere nisam uspio pretjerano zainteresirati roditelje za ono što smo radili. Za svakoga iz našeg kvarta kojeg je bar jednom vidjela s nekim instrumentom ili je znala da ide u muzičku školu, moja je stara godinama govorila: „Oni ča je svirija s tobon.“ Uvijek sam takve razgovore završavao nadrkano jer me ubijala u pojam relativizacijom onoga što radimo i što smo radili. Nakon toga bih joj nabrojao onih desetak ljudi s kojima sam svirao, no nju to nikada nije zanimalo, godinama bi nastavljala po svom… Što se tiče starog, on mi je jednom svojom gestom nakon povratka iz rodnog kraja dao do znanja da smo napravili neki kurac i da cijeni to što radimo. “Je li, Nenade, kad ćete vi malo gore, do Prijedora, Banjaluke?” Nikada me prije takvim tonom nije pitao nešto vezano uz svirku. Obično bi me pitao onako, roditeljski, iz nekog straha, ali ovaj put je to bilo pitanje u kojem se moglo naslutiti nešto više. U svom rodnom kraju, nakon tko zna koje rakije, stisnuo je muda i rekao da mu mlađi sin svira u nekom bendu. Nakon što je cijelu večer s ponosom pričao o mom bratu autolimaru, izvukli su iz njega ime benda u kojemu svira “onaj mlađi koji neće nigdje da radi”. – Izišo mali od Baje Janjića i iznio sve vaše ploče. Ja reko otkud njemu to. Kaže, naručuje iz Kopra. Pokažem mu ja ko si ti, ko je Sale, ko je Ptica, a mali veli zna sve. Kaže on: „Doktor Fric, striče”, a ja mu kažem: „Eh, baš doktor.” A kada ćete tamo, da se javiš tom djetetu, ponesi neku majicu, nešto mu ponesi – kaže mi stari. Tada sam shvatio da me rođeni otac priznao i da su KUD Idijoti vrlo ozbiljan bend. Jedna od meni omiljenih priča vezana za starog i KUD Idijote je ona kad sam ga uvjerio da ostane budan jer ćemo biti u „Hitu meseca“. Čeka stari zajedno sa mnom emisiju koja je ko za kurac kasnila. Nakon što je odzijevao pola sata, kaže on: – Ma jebo ti to, odo ja u krevet. Vidjeli su, Nenade, oni da to ne valja pa neće ni pustit. Ma štaš ti njima svirat, znaju oni šta je muzika. Kad smo napokon uletjeli kao prijedlog, ode ta snimka u skraćenoj varijanti i ostane stari još minutu nakon emitiranja pa gleda u ekran. – I je l’ to - to? - upita. – Je stari, malo su skratili – kažem mu ja. A on će na to: – Taman, brate, taman. Ionako Branka niko ne razumije.

POP&Kultura 7

Kinoteka

Povodom jubileja; 70 godina Jugoslovenske kinoteke, podsećanje na njenog osnivača

Kada je Karanović stvorio Kinoteku doveo je u Beograd legendu Anrija Langloa

U svetu “Sofke”

Milenko Karanović

Kinoteka je osnovana 1949, prvi direktor je bio Milenko Karanović, a prilikom obeležavanja stogodišnjice filma na našim prostorima odlučeno je da se njen dan obeležava 6. juna jer je tog datima 1896. u Beogradu, među prvim gradovima u Evropi, viđeno ondašnje čudo tehnike – kinematograf. Tatjana Nježić Štura informacija kaže: početkom 1949. godine, na inicijativu prvog jugoslovenskog filmskog arhiviste Milenka Karanovića osnovana je Centralna kinoteka pri saveznom preduzeću Zvezda film, koja je rešenjem Vlade FNRJ broj 3851 od 5. avgusta 1949. prerasla u posebnu ustanovu pod nazivom Centralna jugoslovenska kinoteka (od 1952. samo Jugoslovenska kinoteka), a za direktora je postavljen Milenko Karanović, koji je tu ustanovu vodio do kraja 1954. godine. A o tome ko je bio prvi direktor Kinoteke i kako je zapravo sve teklo, piše Dejan Kosanović u knjizi “Milenko Karanović” (izdavač Jugoslovenska kinoteka, 2004). Kosanović ističe da tih pet godina Karanovićeve karijere ”istovremeno predstavlja i istoriju postavljanja temelja današnje Jugoslovenske kinoteke, koja je tokom narednih decenija prerasla u jedan od najznačajnijih filmskih arhiva na svetu”. U autorskom tekstu Dušan Makavejev napominje: “Kada je stvorio Kinoteku, čudesnu kolekciju starih, zaboravljenih i čak ‘zauvek izgubljenih’ filmova, doveo je u Beograd filmsku legendu Anrija Langloa. Oduševljen publikom u Muzeju kinoteke Langloa je reagovao na sebi svojstven način. U Francusku ambasadu stizale su iz dana u dan diplomatskom poštom vreće filmova iz Pariza. Na odlasku, Langloa je dobio od Milenka Karanovića motku sa

se uključio u osnivačku redakciju “Pionira” a učestvovao je i u pokretanju drugih listova. Kosanović navodi da je krajem 1946. ili početkom 1947. Aleksandar Vučo, književnik i prvi predsednik Komiteta za kinematografiju Vlade FNRJ, pozvao Milenka da pređe u svet filma. U to vreme krenule su pripreme za snimanje filma “Sofka” Radoša Novakovića u produkciji “Avala filma”. Bio je to, kako se navodi, šesti igrani film savremene jugoslovenske kinematografije, prva domaća adaptacija klasičnog književnog dela i prvi kostimirani film.

boščom u kojoj je bila pogača, kajmak, sir i rakija (…) a Langloa se popeo u avion sa tom motkom i boščom o ramenu.”

Likovi 172 borca

Milenko Karanović, inače otac proslavljenog reditelja Srđana Karanovića, rođen je 1911. u Bihaću. Otac Milan (1882–1955) bio je saradnik Jovana Cvijića, etnolog, kustos Zemaljskog muzeja u Sarajevu, majka Mila još kao devojka objavljivala je pesme. Srednju školu je završio u Sarajevu, na filozofskom fakultetu u Beogradu, diplomirao je etnologiju 1939, a uoči Drugog svetskog rata završio je doktorsku disertaciju, navodi se u knjizi o “…životu i običajima muslimanskog, katoličkog i pravoslavnog stanovništva u okolini Žepča u Bosni koje vekovima živi u slozi…” Predavao je u beogradskoj elitnoj gimnaziji “Kraj Aleksandar” na Dedinju, bio aktivan u publicistici, kulturno-umetničkim društvima, crtao izvanredne karikature… Za vreme borbi za oslobođenje Beograda oktobra 1944, piše Kosanović, Milenko je za kratko vreme nacrtao likove 172 borca koji su učestvovali u Beogradskoj operaciji. Uz svaki lik zbeležio je osnovne podatke. Kasnije, šezdesetih godina krenuo je da traga za njima. Neposredno posle oslobođenja Beograda, na poziv Branka Ćopića, Karanović

Karanović je postao uposlenik “Avala filma”, na snimanju “Sofke” obavljao niz odgovornih zadataka uključivši i saradnju s kompozitorom Stevanom Hristićem a, kako je ostalo zabeleženo, “pokazao veliki smisao za režiranje masovnih scena”. Neki iz filmske ekipe su ga opisivali i kao “energičnog asistenta”, no kada je u jednom razgovoru sa Vučom i Novakovićem stavio neke kritičke primedbe - nije dobio pozivnicu za premijeru koja je bila 1948. Potom se okrenuo sređivanju i čuvanju filmskog arhivskog blaga. Kosanović piše da kao početak delatnosti savremene organizovane jugoslovenske kinematografije treba prihvatiti osnivanje Državnog filmskog preduzeća Demokratske Federativne Jugoslavije 30. juna 1945. koje je 1946. preraslo u Komitet za kinematografiju Vlade FNRJ. U oblasti filmske proizvodnje osnovana su republička preduzeća (“Avala film” u Beogradu, “Jadran film” u Zagrebu, “Triglav film” u Ljubljani, “Bosna film” u Sarajevu, “Vardar film” u Skoplju i “Lovćen film” u Cetinju), kao i savezno preduzeće “Zvezda film” u Beogradu u okviru koga je delovao Centralni studio filmskih novosti. U početku se nije obraćala pažnja na čuvanje filmske arhivske građe, bilo da se radilo o tek snimljenim ili starim i stranim filmovima. Uz to, piše Kosanović, velika količina starih filmova koje su nemački okupatori za vreme Drugog svetskog rata (1941-1944) sakupili i zaplenili na tlu Kraljevine Jugoslavije i drugih balkanskih zemalja našla se posle kraja rata u Beogradu. To su bili uglavnom predratni (zapaljivi) nitratni igrani i dokumentarni filmovi. Jedan vagon tih filmova je zatečen na nekom slepom koloseku pruge Beograd–Zagreb, dok se drugi našao na železničkoj stanici. Svi su bili prebačeni u betonski bunker u tašmajdanskoj pećini u Beogradu, da bi zatim deo po deo povremeno bio predavan industriji da ih pretopi u lepak i druge sirovine. “Takođe je, po oslobođenju Zagreba, maja 1945, zaplenjen i ceo filmski fond preduzeća ‘Hrvatski slikopis’ koji je bio deo propagandne mašinerije NDH”, beleži Kosanović, navodeći i inicijative za osnivanje arhiva gde bi se filmovi čuvali.

Direktori Prvi direktor Kinoteke je bio Milenko Karanović od 1949. do 1955. godine. Posle njega je direktor bio reditelj Vladimir Pogačić od 1955. do 1981. godine. Nakon njega je direktor bio filmski kritičar Živislav Bogdanović od 1981. do 1990. godine. Reditelj Slobodan Šijan je bio direktor oko godinu dana, a početkom 1992. godine je direktor postao Radoslav Zelenović i ostao do 2016. godine, kada ga nasleđuje novinar i filmski kritičar Jugoslav Pantelić.

Filmske trake za tutkalo

Jednog dana, krajem 1948. Milenko Karanović je u dvorištu “Avala filma” (danas zgrada RTS-a u Aberdarevoj) naišao na grupu radnika koji su stare filmove pripremali za davanje nekom preduzeću, o čemu je, pored ostalog, rekao: “Naišao sam na ljude koji sekirama seckaju filmove. To me je prosto uvredilo. Pitao sam ih šta to rade, a oni su mi odgovorili da seckaju filmove za fabriku tutkala. Bio sam strašno ogorčen - a to se sve više dešavalo tih dana kada sam se zamerio Radošu i Vuču. Tako sam došao na ideju da počnem da se bavim sakupljanjem starih filmova… Onda sam pozvao Aleksandra Vuča i Dejana Obradovića (direktora “Avala filma”), pa sam im pokazao odlomke iz ‘Potere za zlatom’, pa Stojadinovićev govor u Pančevu, pa jedan ustaški žurnal u kome ubijaju komuniste, pa odlomke iz filmova Grete Garbo – dakle jedan salata program. Oni su se toliko oduševili, da su me odmah pitali da li mi šta treba. Ja odmah, kao zapeta puška, kažem da mi trebaju prostorije, 7-8 soba, pa pare, pa ljudi, pa ovo, pa ono, i oni mi sve dadoše. Pored onih filmova iz tašmajdanskih bunkera, ja sam davao oglase da kupujem stare filmove…” Kosanović piše da je, iskreno oduševljen i duboko zainteresovan za novi pionirski posao, Milenko Karanović veoma odgovorno preuzeo dužnost šefa filmskog arhiva, odnosno Upravnika centralne kinoteke, kako je potpisivan do maja 1949. Ukazivao je koliko je gledanje starih filmova važan činilac školovanja mladih, da će služiti nacionalnoj i opštoj kulturi… Na bazi osnovnih principa rada filmskih arhiva u svetu Karanović je postavio organizacione temelje nove /buduće/ ustanove. Zadaci su bili jasni – čuvanje i istraživanje domaćeg filmskog blaga, sakupljanje i čuvanje dela svetske filmske umetnosti, fotografija i dokumenata, organizovanje filmske biblioteke, održavanje projekcija… sve to Karanović navodi već u najranijim svojim člancima. Prvenstveni zadatak je, naravno, bila nabavka filmova i stvaranje filmskog fonda Rad na sakupljanju je odmah započeo, bio dobro organizovan te je predsednik Komiteta za kinematografiju Vlade FNRJ Vladislav Ribnikar doneo rešenje da se pri Centralnoj jugoslovenskoj kinoteci obrazuje komisija za pregled odabir i klasifikaciju filmova. Očigledni uspesi koje je kinoteka imala već u prvim mesecima bili su povod da kinoteka postane posebna ustanova. Kosanović piše o Karanovićevoj inicijativi i nepotpisanom pismu koje mu je lično upućeno iz Komiteta a u kome se kaže i da se “Moša (Pijade?) slaže”. Komitet za kinematografiju FNRJ rasformiran je aprila 1951, što je donelo nove okolnosti, ljude koji su u igri, pitanja, poteškoće…U svakom slučaju (rešenjem Vlade FNRJ i predsednika saveta za kulturu) 30. Juna 1952. Centralna jugoslovenska kinoteka je proglašena za ustanovu sa samostalnim finansiranjem. Kosanović piše o Karanovićevim naporima za najbolja rešenja za administrativni položaj kao i za prostor uključujući i inicijativu da se otvori stalni bioskop kinoteke. Karanovićev predlog da to bude bioskop “Kosovo” u Kosovskoj 11 (decembar 1949) Narodni odbor grada Beograda je prihvatio 1950, opredelio sredstva, pa su tokom 1951. obavljeni radovi na adaptaciji dvorane, a 2. marta 1952. svečano otvoren Muzej jugoslovenske kinoteke. (U sledećoj Pop&kulturi: Kako je M. Karanović otišao iz Kinoteke ili srpska posla)

Knjige

Utorak 4. jun 2019. Blic broj 8006 www.blic.rs

POP&Kultura Slobodan Tišma

Spasonosna nit Beogradska izdavačka kuća „Booka” objavila Uelbekovu ličnu pesničku antologiju „Ne mirim se” u prepevu Vladimira D. Jankovića: presek poetskog stvaralaštva jednog od najvećih romansijera današnjice

Foto: NeNad Mihajlović

Ja sam novosadski lik pesnika budale kojeg svaki grad mora imati i živim potpuno van svega

Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Miona Kovačević Email: kultura@ringier.rs

Pozorište

Piše Vladimir D. Janković

Nagrade 64. Sterijinog pozorja

„Hasanaginica” najbolja predstava Tanja Nježić “Hasanaginica” Ljubomira Simovića u izvođenju Novosadskog pozorišta/Ujvideki Szinhaz, u režiji Andraša Urbana, najbolja je predstava 64. Sterijinog pozorja. Sterijinu nagradu za ovu predstavu dobili su još i glumica Marta Bereš, koja igra naslovnu ulogu, Vedrana Božinović, dramaturg predstave, i Irena Popović za muziku. Marta Bereš dobila je i “Dnevnikovu” nagradu za ulogu Hasanaginice. Sterijinu nagradu za tekst dobila je Vida Ognjenović za “Kozocid” (u njenoj režiji i u izvođenju Gradskog pozorišta Podgorica), Geroslav Zarić za scenografiju u tom ostvarenju, a Igor Đorđević za ulogu profesora. Predstavi “Petrijin venac” (Dragoslav Mihailović/Boban Skerlić) Ateljea 212 pripale su tri Sterijine nagrade; Jovani Gavrilović za ulogu (gradske) Petrije, Tatjani Radišić za kostimografiju i priznanje za mladog glumca iz Fonda “Dara Čalenić” Ivanu Markoviću za ulogu Dobrivoja. Sterijina nagrada za najbolju mladu glumicu iz Fonda “Dara Čalenić” dodeljena je Milici Sužnjević za ulogu Sultane u predstavi “Zla žena” (J. S. Popović/I. Milošević) Narodnog pozorišta Subotica, kome su pripala i priznanja za

scenski govor i scenski pokret koje potpisuju Dejan Sredojević i Ista Stepanov. Prestižnu Sterijinu nagradu za glumu dobila je Mirjana Karanović za ulogu u predstavi “M.I.R.A” Bitef teatra (r. Andraš Urban). Žiri je radio u sastavu Dževad Karahasan, Andrea Janković, Dora Delbjanko, Dragica Laušević i Dušan Petrović. U njihovom zaključku se kaže: “Ovogodišnje pozorje ponudilo je dva pogleda na teatar i dva tipa teatarskog rada. Jedan tip je onaj koji se oslanja na klasične dramske i teatarske principe, koji dakle računa s visoko artikulisanim likom, sižeom koji se razvija u skladu s nekom imanentnom

logikom, sa subjektom i njegovim glasom. Drugi tip je onaj u kojem govoreći subjekt nije osoba, tj. lik nego grupa, teatar kolektiva koji se odriče artikulacije za ljubav glasnoće. Ozbor koji je ovogodišnje pozorje ponudilo pokazao je da su ova dva tipa teatra komplementarna, a ne međusobno suprotstavljena, da njihov odnos nije konflikt nego dramska napetost. (…) Činjenica da su odluke uglavnom donesene većinom glasova svedoči da smo imali težak i lep zadatak.” Kada je o ostalim nagradama reč, Sterijinu nagradu za pozorišnu kritiku “Miodrag Kujundžić” ravnopravno dele Aleksandar Milosavljević za kritiku o predstavi “M.I.R.A.” i Andrej Čanji za kritiku predstave “Olimp - u slavu kulta tragedije”. Žiri Okruglog stola kritike nagradu “Dejan Penčić Poljanski” jednoglasno je dodelio predstavi “M.I.R.A” Bitef teatra. Publika je najveću ocenu (4,66) dala predstavi “Kozocid” Gradskog pozorišta Podgorica, nagrada “Dnevnika” pripala je Marti Bereš za naslovnu rolu u pobedničkoj predstavi “Hasanaginica”, a nagrada producentske kuće “Scomediasco” za epizodu pripala je Tihomiru Staniću za ulogu Ljubiše u predstavi “Petrijin venac” Ateljea 212. 64. Sterijino pozorje, održano od 26. maja do 3. juna u Novom Sadu obuhvatilo je osam predstava u takmičarskom programu, tri u selekciji “Krugovi” i niz pratećih sadržaja. Glumačke Sterijine nagrade za glumačka ostvarenja dobili su Igor Đorđević, Jovana Gavrilović, Marta Bereš, Mirjana Karanović i za mlade glumce Milica Sužnjević i Ivan Marković

MOŽETE LI DA navedete ime jednog poznatog savremenog svetskog pisca koji svojim romanima već četvrt veka zasenjuje, sablažnjava, uznemirava, oduševljava, truje i leči milione čitalaca diljem globusa, a da je pritom ostao veran svojoj iskonskoj književnoj dragani, Njenom visočanstvu Poeziji? Možda vi i možete, ali ja svakako ne mogu, budući da me savremena književnost, a sve više i književnost uopšte, zanima koliko i makroekonomska politika - što će reći da posledice njenih kretanja trpim i kožom i mozgom i stomakom, ali nikada neću tačno razumeti čemu sve to. Bilo kako bilo, takav pisac postoji, a zahvaljujući izdavačkoj kući „Booka” presek njegovog pesničkog stvaralaštva sada će moći, na svom jeziku i (valjda) u svom duhu, da čitaju i srpski čitaoci, pa i ne samo srpski već i svi oni koji srpski odlično razumeju i znaju, samo se foliraju da im je, kao, stran. Mišel Uelbek (1956) u književnost je sredinom osamdesetih ušao kao pesnik, okušao se potom i kao esejista i biograf, da bi pažnju najšire javnosti na sebe skrenuo kratkim debitantskim romanom „Proširenje područja borbe” (1994), koji i sâm, kako je to bistro i jasno zapazio Muharem Bazdulj, lavira „na mut-

Bolnice volim, ta utočišta bola, Gde se starac skrajnut menja u organe; Sred poruge kužne, ravnodušja gola, Stažista se češka i jede banane. U sobama čistim, a ogavnim ipak Ništavilo odmah vidiš što ih vreba, Naročito jutrom kad odeća štipa, Kada cmizdreć ištu cigar mesto hleba. Stari ljudi plaču tiho ne mož tiše, Ne pamte ni misli ni pokrete davne, Ne smeju se mnogo, i sve što bitiše Taj još neki mesec, pre kode neslavne, Jest tih nešto reči, malne uvek istih: Hvala, nisam gladan, sin dolazi sutra, Creva si osećam, sin će ipak stići. Sina nema; ruke belje su od jutra. Mišel UELBEK (S francuskog prepevao Vladimir D. Janković)

noj i nejasnoj granici između novele i romana”. Usledile su „Elementarne čestice”, koje su Uelbekovoj karijeri romansijera dale turbo-ubrzanje, i otada nas on, mahom u pravilnim vremenskim razmacima od po četiri godine, smelo gađa novim proznim tomahavcima koji izazivaju sve one reakcije koje jedan pisac samo poželeti može: ushićenje, zgražavanje, slast i gađenje. Ovde, međutim, nećemo pisati o naoko gdegde i istanjenom ali – vreme je pokazalo – postojanom tkanju Uelbekove proze. U našem fokusu sada je zlatna nit koja se kroz to tkanje razgranava poput životonosne, veronosne žile, čuvajući, možda, Uelbeka od njega samoga. Dok tumara kroz jezovite, a spoznajom nabijene romaneskne lavirinte, eskivirajući Minotaure raznih fela, Uelbek sve vreme, umesto brojanice, vrti u ruci Arijadnino klupko poezije, instinktivno svestan da će se s pogibeljnog bazanja po mračnim bespućima vratiti ne zahvaljujući pasusu, već zahvaljujući strofi, ne tako što će rečenice sklapati u poglavlja, već stihujući. U ličnoj antologiji „Ne mirim se” (2014) Uelbek je sakupio sve ono što je sâm smatrao najboljim iz zbirki pesama koje je objavljivao u periodu od 1991. do 2013. godine („Potraga za srećom”, „Smisao borbe”, „Preporod”, „Obrisi poslednje obale”). Pesme nije poređao hronološki, već po nekom drugom redu, koji ne prati ni otkucaje časovnika ni otkucaje srca; otuda je ovo „Ne mirim se”, iako sazdano od već viđenih i doživljenih predela, jedno sasvim novo poetsko-čitalačko putovanje. Mišel Uelbek je staromodan, tradicionalan pesnik koji drži do rime i metrike. Vrstan versifikator, pragmatik. Otuda je prepevavanje njegove poezije iziskivalo temeljnu unutrašnju rekonstrukciju. Da bi se sačuvala forma, struktura (sâm Uelbek u svom programskom eseju, svojevrsnom pesničkom manifestu „Ostati živ” naglašava: „Ako svoju patnju ne možete da iskažete u jednoj valjano definisanoj strukturi – gotovi ste”), a i da ne okrnji sadržinu, prepevavač je, slikovito govoreći, bio primoran da atlantski eteričnog poetu povuče u unutrašnjost kopna, u šumu. Uelbekov fluidni francuski perfekat, obojen sivkasto-plavim tonovima i pramenjem oblaka, prepevavač je, poštujući rimu i metar, pretvarao u naš lapidarni aorist, grub i kockast spram okeanskog nedogleda, pa su Uelbekova siva, plava i bela kod nas poprimile razne nijanse mrke, rumene i žute. Dok je francuski pesnik Uelbek bliži galebu pomalo otežalih krila, srpski pesnik Uelbek više liči na nakostrešenu sovu koja po svoj plen ne sleće ni u sivilo ni u plavet vode, već u kudikamo mesnatiji i divljačniji koloplet šumskog poda. A sad se bacite na čitanje. I nemojte prepevavaču zameriti što je pesniku izdao novi književni pasoš i na svoju ruku mu, ne pitajući nikoga, dao novo pesničko državljanstvo.