Utorak 23. jul 2019. Blic broj 8055 www.blic.rs
POP&Kultura
Holivudski horor “Plen” sniman u Beogradu
FOTO: COURTESY OF PARAMOUNT PICTURES
Potopili smo čitav grad i napravili uragan
2 POP&Kultura
Naslovna
Radnja holivudskog filma “Plen” (Crawl), napetog horora koji je režirao Aleksandar Aža, počinje kada veliki uragan pogodi Floridu, a Hejli (Kaja Skodelario) ignoriše naređena za evakuaciju kako bi pronašla svog oca koji je nestao (Bari Peper). Ona ga nalazi teško ranjenog u njihovoj porodičnoj kući i njih dvoje ostaju zarobljeni, jer se voda od poplava sve brže širi. Interesantno je da je su scene uragana i potopljene Floride snimane prošle godine u studiju u Luci Beograd, a glavni čovek zadužen za scenografiju bio je Dragan Kaplarević.
Neven Džodan - MOGU SLOBODNO DA KAŽEM da je ovo za mene bio jedan od većih izazova do sada, naravno zbog toga što je većina scena snimnjena u vodi i pod vodom, pa je samim tim i scenografija morala da bude takva da podnese vodu jedan relativno dug period od nekoliko nedelja, a opšte je poznato koliko su materijali koji se koriste u našem poslu ustvari plovni, pa smo se u jednom trenutku suočili sa ozbiljnom teškoćom da kontrolišemo šta od scenografije će da pluta, šta da tone, posebno na setu eksterijera gradića koji je bio dugačak oko 70 metara, a potopljen sa preko 3.500 metara kubnih vode – kaže Dragan Kaplarević za “Blic”. Ono što je zapravo bilo najneizvesnije u svemu jeste trenutak kada je trebalo pustiti vodu u bazene. -Ceo postupak je bio slede-
FOTO: COURTESY OF PARAMOUNT PICTURES
POP&Kultura 3
ći: prvo smo gradili scenografske objekte paralelno sa izgradnjom stranica bazena, zatim smo objekte dekorisali i opremali, paralelno sa zaptivanjem bazena, na kraju kada je sve bilo spremno bazene smo punili vodom i zapravo nije bilo potpuno sigurnog načina da precizno odredimo sta će tačno da se desi kada se setovi potope... Uz sve to, za vreme snimanja, uz pomoć
veoma velikih ventilatora proizveden je efekat snažnog vetra, sto je dodatno opteretilo scenografiju ali zahvaljujući dobroj pripremi i odličnoj saradnji između svih sektora filma projekat je uspešno priveden kraju i Beograd je još jednom pokazao da ima snage da ugosti ozbiljne svetske filmske produkcije – ističe on. Iz perspektive scenografa, kaže, rad na domaćem i fil-
Za glavnu glumicu i njene dublerke 40 pari pantalona Kostimograf Momirka Bailović, istakla je da je za nju jedan od izazova bila činjenica da se film dešava u vodi, pa je svaki materijal i odevni komad prvo morao da bude temeljno testiran. -Zbog hemikalija za pročišćavanje vode boja sa tkanina se skidala više nego sto smo predvideli, tako da smo skoro svakog dana iznova farbali majice za glavnog glumca. S obzirom na to da je trebalo mnogo istih kostima za svaku fazu u filmu, od početka do kraja tj. od čistih kostima do pohabanih i umrljanih krvlju, samo za glavnu glumicu i njene dublerke sašili smo oko 40 pari pantalona – izjavila je Momirka Bailović.
mu inostrane produkcije je vrlo sličan. - Naravno postoje kulturološke razlike u mešovitim ekipama kao i tematske, odnosno u domaćem filmu su okruženja upravo to što jesu, dok u filmovima čija se radnja dešava na primer u Floridi, kao što je to slučaj u “Plenu”, potrebno je veoma pažljivo kreirati ambijent sa svim svojim elementima, od arhitekture, uličnog mobilijara i infrastrukture, pa sve do nameštaja, dekoracije, pa čak i grafike i svih sitnih obeležja karakteristicnog za to područje – zaključuje Kaplarević. Pored njega, u timu naših stručnjaka koji su radili na ovom filmu u produkciji "Paramaunt pikčers", koji se trenutno prikazuje u domaćim bioskopima su i kostimograf Momirka Bailović, šminker Tina Šubic, mikser zvuka Novica Jankov i menadžer produkcije Aleksandar Tadić.
4 POP&Kultura
Umetnost
Feljton Život s Idi(j)otima (7)
Ekskluzivno objavljujemo delove knjige “Život s idi(j) otima”
Autobiografija Nenada Marjanovića dr Frica, bivšeg basiste kultnog pulskog pank benda “KUD Idijoti”. Knjiga može da se naruči na office@dallas.co.rs.
DOM OMLADINE 1990. U Beogradu smo svirali tri mjeseca ranije u KST-u i izgledalo nam je nestvarno da smo u samo tako kratkom vremenu uspjeli toliko ‘uznemiriti’ mase. Ljudi koje smo sretali nakon izlaska iz hotela bili su iz svih gradova Srbije i okupljali su se po kafanama u centru, a kada su nas ugledali osjetili su potrebu uzeti autogram ili nam samo stegnuti ruku. Prvi sam se put doista osjećao kao zvijezda. Ljudi su strpljivo stajali u redu i čekali da im se potpišemo. Tada nije bilo selfija, ali smo se zato potpisivali na svemu, od ulaznica, plakata, majica, ruku, nogu, ruksaka… Kavu nismo popili nego smo se nakon sat vremena druženja s ljudima vratili u hotel, lagano u panici jer nam je bilo jasno da je zavladala poprilična euforija. Organizatori su pokušavali od Doma omladine dobiti termin i za drugi dan, no svi su termini bili popunjeni, a i mi smo imali dogovoren koncert u Smederevskoj Palanci. Koncert je bio odličan, čovjek na čovjeku, kako bi rekao Tusta „Svi pjevaju, svi skaču, koji će ti kurac više…”. U predvorju su Mujo i Dorijan rasturili, prodali su sve što smo dovukli iz Jugotona, a neki koji nisu imali živaca čekati da se ploča pojavi u beogradskim trgovinama ostavljali su nam adrese da im je pošaljemo poštom. Iako je tada poštanski promet bio pouzdan kao putevi diližanse na Divljem zapadu, prihvaćali su narudžbe i što je najbolje puno je ljudi uspjelo na taj način doći do svog primjerka ploče. Nakon koncerta u garderobu su došli Milan Mladenović, Margita Stefanović i Bojan Pečar iz EKV-a, došli su svi iz Orgazma, Koja i Gulić iz Discipline, bili su tu Cane, Anton, pokojni Igor Borojević, i stvarno smo se osjećali moćno. Da nam je netko tri godine ranije rekao da će nam se doći ‘pokloniti’ svi ti ljudi, svi oni čije smo albume kupovali i slušali, rekli bi-
Nakon koncerta u garderobu su došli Milan, Margita i Bojan Pečar iz EKV-a, svi iz Orgazma, Koja i Gulić iz Discipline bili su tu Cane, Anton...
smo da je lud. Druženja s ljudima u Beogradu uvijek su bila ‘prvoligaška’, uživali smo simpatije od muzičara do kritike, a publika nam je bila vjerna i odana. Petar Janjatović pozvao nas je nakon koncerta na žurku kod njega u kuću gdje se spremao gulaš koji je specijalno nama u čast kuhao tadašnji gitarist Galije, crnoputi Žan Žak Roskam. Gulaš se dugo krčkao, toliko dugo da smo se šalili kako je vrijeme da odemo do hotela na doručak. Prije nekoliko godina na stadionu Aldo Drosina upoznao sam sina Žana Žaka, Matea Roskama koji je profesionalno igrao nogomet za Slaven Belupo. Pitao sam Peru da me podsjeti gdje se nalazila ta kuća u koju smo znali redovno dolaziti kada smo dolazili u Beograd. - Kuća je bila u Gvozdićevoj ulici, a na kraju te ulice je kafana Lipov lad, ona u koju je Dragan Nikolić (u filmu „Ko to tamo peva”) išao na audiciju za šlager pevača. Sve je to u delu grada koji se (opet po jednoj drugoj pokojnoj kafani) zove Lion. Radio je, naravno, bio Studio B pa je voditeljka rekla nešto tipa: - Evo, sad nam taksista javlja da ima veselo društvo u kolima. Kad vas je uključila, pitala je gde idete, pa je krenula da se raduje: - Jao, Pera, pa on je radio kod nas! A mi sedimo u onom podrumu, čekamo vas i ne možemo da verujemo - priča mi Pera. Tusta je odmah nakon koncerta otišao na žurku s Perom i društvom, a mi smo se još neko vrijeme u jednom kafiću zadržali s pokojnim Čavketom i nekim njegovim prijateljima. Krenuli smo na žurku mada nismo bili sigurni ima li tamo uopće više ikoga. Pozvali smo taksi i čim smo ušli taksist nas je upitao: - Je li, momci, jeste li vi KUD Idijoti? Kada smo mu odgovorili potvrdno, rekao je da je on „radio taksi” i kako bi nas volio uključiti uživo u radijski program Studija B... Mi smo naravno pristali, a ekipa kod Pere Janjatovića koja je sumnjala da ćemo doći čula je naše javljanje iz taksija i šokirala se što smo rekli adresu mjesta na kojem je žurka... Ljudi su se nakon našeg razgovora uključivali u program i u emisiju te su najavljivali svoj dolazak kod Pere. Kad smo se iskrcali ispred Janjatovićeve kuće, domaćini nisu znali da li da se raduju ili da nam jebu sve po spisku što smo stotine hiljada ljudi obavijestili gdje idemo bančiti. (Kraj)
Miroljub Filipović Filimir
Plakat je ikona savremenog doba Svaki umetnik teži provokaciji - kaže za “Pop&kulturu” Miroljub Filipović Filimir, istaknuti umetnik, aktivan stvaralac decenijama prisutan na domaćoj i stranoj umetničkoj sceni koji je nedavno predstavio ciklus umetničkih radova “Ikonart” u Biblioteci grada Beograda. Neven Džodan - Ovo je ciklus koji sam započeo krajem devedesetih godina i povremeno sam pored drugih ciklusa radio i na ovom jer smatram da je vrlo zanimljiv pošto se bavi simbolima. Već oko 30 godina se bavim prikupljanjem informacija o simbolima i došao sam do zaključka da se isti simboli u različitim vre-
menskim periodima i na različitim teritorijama različito tumače. To je najočiglednije na primeru zvezde petokrake i recimo “svastike” koja je na našim prostorima poznata po zlu, dok je u budističkoj religiji jedna od centralnih, pa čak i u bivšem SSSR-u ima vrlo pozitivno tumačenje. Zvezda petokraka je jedan, po meni, simbol koji je ovde vrlo često pogrešno tumačen, vezan uz
komunizam i socijalizam. Komunistički simbol je zvezda sa srpom i čekićem, sve drugo ne može da bude komunistički simbol. Mene zvezda petokraka interesuje zato što je to jedan od najstarijih simbola u ljudskoj civilizaciji i on ima izuzetno pozitivno tumačenje jedinstva suprotnosti, a to je jedno od osnovnih kosmičkih načela. Sve što postoji zasniva se na jedinstvu suprotno-
POP&Kultura 5
sti, ne može jedno bez drugog da egzistira - navodi Miroljub Filipović. Kroz ovaj ciklus je, kaže Filimir, pokušao da progovori kako treba da radi angažovani umetnik, posmatrajući svet oko sebe da teži antifašizmu i kosmopolitizmu te da se bori protiv određenih nepravdi. - Zato sam u jednom plakatskom maniru počeo da pravim određeni broj radova da bih saopštio svoj stav recimo o izbeglicama, o odnosu velikih sila prema malim narodima, o svemu onome što mene kao čoveka i umetnika pritiska. Taj ciklus je vrlo upotrebljiv jer se istovremeno poklapa i sa zapažanjem nekih teoretičara da smo mi danas ušli u eru kompjuterizacije našeg životnog i duhovnog prostora gde sve više komuniciramo upotrebljavajući pojedine simbole, ikonice... To je veoma slično jednoj egipatskoj umetnosti koja se izražava u toj ravnoj perspektivi, pa sam tražeći svoj lični izraz i kako bih tome dao neku likovnu i duhovnu dimenziju upotrebio vizantijsku ikonu koju sam redizajnirao da bi je upotrebio kao likovni simbol za konačni izgled rada koji deluje plakatski. Istovremeno sam došao do zaključka da je plakat ono što je ikona nekad bila. Plakat je ikona savremenog doba - navodi poznati umetnik. Baveći se ovim ciklusom koji je različit od njegovih “Bojilišta” i “Podnebesja” po kojima je poznat već duži niz godina, moglo bi se zaključiti da ovde ima više elemenata provokacije. - Da, ima tu možda provokacije. Svaki umetnik tome teži. Danas imate umetnost performansa koja je sama po sebi provokativna. Provokacija jeste potrebna i ja ne negiram da u mojim delima ima neke male provokacije, ali ona je usmerena pre svega ka onim ljudima koji ne razumeju i koji često greše kada tumače te simbole. Nisam odgovoran za njihovu spremnost da se suoče sa činjenicama, ali ne može niko da me ubedi ako stavim zvezdu petokraku uz određenog svetitelja ili samo Hrista da sam ja time hteo da propagiram komunistički manifest. Ne. Ako postoje neke slučajnosti i povezanosti, a verovatno postoje jer u svemu može nešto da se poveže, onda je to plod iskustva posmatrača. Zato je ta plakatska forma dobra jer svakom posmatraču omogućava da iz njegovog iskustva može sam da sagleda i da iščita tu sliku - objašnjava Filimir, dodajući da mu je bilo pravo zadovoljstvo što je uvodni tekst napisao Aleksandar Đurić, koji je i sam slikar i profesor.
Pogrešno je u našem političkom sistemu što se misli da treba podržavati samo one umetnike koji pripadaju vašoj političkoj opciji. To je neodgovorno. To nije dobro ni za umetnika ni za vlast, kaže Filimir Govoreći o statusu samostalnih umetnika, on navodi da se tu godinama korača unazad. - Imam utisak da smo krenuli korak unazad, možda i dva. Mislim da je tu odgovornost i Ministarstva i raznih sekretarijata da pokušaju da nađu rešenje zajedno sa umetnicima koji su u ovom trenutku mnogo poniženi, naterani da se na različite načine bore za golu egzistenciju, a to nekada nije bilo tako. Još 2006. godine država je samostalnim umetnicima smanjila doprinose i dovela ih na najniži mogući nivo, kao da smo socijalni slučajevi. To znači da umetnici koji danas odu u penziju dobijaju veoma skromne penzije, a tek oni koji će odlaziti imaće još manje priča on i dodaje: - Mislim da je od 2000. naovamo vlast pogrešila jer je želela da stvori neke elitne umetnike i odredila je određeni broj njih koje će podržavati, a ti umetnici su birani po rođačkim i partijskim vezama. Tako da su njima putem otkupa i konkursa dodeljivana ogromna sredstva, a ispostavilo se da su mnogi od njih imitirali ili čak svesno plagirali zapadnoevropsku umetnost i to je prolazilo. Zato danas kada pitate nekog u Evropi ko su umetnici koji danas predstavljaju Srbiju, retko ko će da vam kaže da imamo nešto autentično. Ne postoji odnos prema autentičnim stvaraocima. Pogrešno je u tom našem političkom sistemu što se misli da treba podržavati samo one umetnike koji pripadaju vašoj političkoj opciji. To je neodgovorno. Vlasti se menjaju, a umetnik ne može tako da se
menja, njegovo stvaralaštvo ne može da se prilagođava. To nije dobro ni za umetnika ni za vlast - tvrdi Filipović. On je, kaže, neke od primera loših odluka nadležnih institucija osetio nekoliko puta. - To je posebno vidljivo kada finansiraju odlaske umetnika na značajne inostrane smotre. Meni se četiri puta dogodilo kada sam tražio sredstva samo za avionsku kartu, da sam bio odbijen. Tri puta za odlazak u Peking, na jednu od najboljih svetskih smotri vizuelne umetnosti i jednom kad sam tražio sredstva da sa umetničkon grupom “Kvart” odemo na 50. Bijenale u Veneciji. Mi smo bili pozvani da učestvujemo tamo po pozivu italijanskog selektora, što je i nas same iznenadilo. Kada
smo tražili sredstva od države da odemo vozom, i da nađemo najjeftiniji smeštaj, nismo dobili sredstva, a paralelno sa tim, oni koji su učestvovali u našem umetničkom paviljonu, iza kojih je stajalo Ministarstvo, dobili su 10 miliona. Naravno da nisam protiv toga. Mi smo otišli tamo sami i izveli performans koji se od nas tražio, susreli se i sarađivali sa danas pokojnim performerom svetskog glasa Šozoom Šimamotoom, osnivačem čuvene grupe “Gutai”. Hoću da kažem da mi ovde biramo naše predstavnike u Veneciji po nekom drugom ključu, ne dajemo svakom šansu, pa smo tako jedne godine imali situaciju da nas je predstavljao čovek čije je delo, s pravom, osporavao jedan drugi umetnik - zaključuje Filimir.
6 POP&Kultura
Intervju Rajko Grlić
Nama nekad novac nije bio najvažniji i sad vidim kolika je to sloboda Priča sa Rajkom Grlićem nastajala je u tri navrata tokom prvih dan i po Palićkog festivala. Ne zato što nije moglo biti jednog intervjua. Naprotiv, bio je vrlo susretljiv, otvoren… Već zato što je delovalo zanimljivije. Na nekoj vrsti okruglog stola s novinarima pred otvaranje, pomalo u bekstejdžu dok je trajala ceremonija, i prvog dana posle konferencije, u svom harizmatičnom maniru odgovorio je Grlić i na više “Blicovih” pitanja… Tatjana Nježić Primerice, budući da smo u kratkom filmu o njemu, povodom nagrade “Aleksandar Lifka” videli i dokumentarni snimak iz ‘68. na Akademiji u Pragu i čuli nekoliko rečenica mladog Grlića o filmu, slobodi… na pitanje kako je on gledao tog momka, odgovorio je: -Taj momak meni izgleda prepotentno. Da ga sretnem, ja bih mu to rekao… Dobio je veliki aplauz. Bilo je i smeha, naravno. A o pomenutoj nagradi koja mu je na svečanom otvaranju uručena kazao je : - Izgledalo je divno sa scene videti to prepuno gledalište. Osećala se toplina, ljudi su želeli da im se nešto dobro dogodi. To je premisa svakog festivala. Sećam se prvog festivala koji smo radili u Motovunu. Strahovao sam da ljudi neće doći… Posle me jedan stari gospodin upitao “Znaš li ko je pre tebe napunio ovaj trg”. Odgovorih upitno: “Ko?” Kaže: “Musolini”. Hoću reći da ja znam kako je teško napuniti gledalište.(…) Ljudi kao Lifka su beskonačno važni u ovoj igri života koju igramo koja se zove film. Po mom uverenju, veliko platno je pretpostavka filmskih priča, pogotovo velikih. Realnost u kojoj živimo me demantuje. Ali ja se ne predajem. U tim je prilikama pomenut i njegov film “Ustav Republike Hrvatske”, Nebojša Glogovac pre dve godine na ovom festivalu…
Poslednja večera u Pompeji Kada je pepeo sa Vezuva počeo da zasipa Pompeju 24. avgusta 79. godine naše ere, ljudi u gradu i oko njega bili su zauzeti spremanjem i konzumiranjem hrane i pića. Miona Kovačević
- Pola godine je film spreman, tri meseca smo ga snimali. Valovi ljudskosti sa Glogovcem su nešto po čemu ću ga pamtiti. Radio sam s puno glumaca. Nikad me niko nije na taj način činio boljim no što jesam. Kroz karijeru, tj. filmove, radni vek i način života Rajko Grlić je branio stav da je dužnost intelektalca društvena hrabrost… - Kada bi krenuo ponovo, bio bi hrabriji. Pogotovo s ovim saznanjem o ništavnosti tih politika i sistema. Hrabrost i slobodu čovek radeći film ima onoliko koliko sebi dozvoli. I ne samo kada je o filmu reč. Dva
Hteo sam da naslov moje knjige bude “Kako izvaditi čep iz grlića boce”, ali su me ubedili da to promenim u “Neispričane priče”
meseca pred početak snimanja filma “Samo jednom se ljubi” iz “Jadran filma” sam dobio četiri stranice teksta na kojima je pisalo šta sve treba da izmenim. Oko 80 odsto. Ja sam, uz saznanje direktora “Jadran filma”, radio po svom. Ništa nisam promenio, jer sam znao da će se za šest meseci to promeniti. Kažem, čovek sam bira svoju slobodu. Pričajući o tome kako obreo u svetu sedme umetnosti, kazao je da ga je zapravo prvobitno inficirao stric… - Bio je majstor amaterskog filma. U tadašnjoj Jugoslaviji nije ih bilo puno. Meni najdraži njegov film je “Luk i voda”, gde šest minuta u jednom potoku pliva jedan luk… Kad mi je bilo 14, ispod božićnog bora doneo mi je kameru, osmicu. I, od onda je to - to. Posle se naoko igrom slučaja, ako slučajnost postoji, obreo i na čuvenoj Akademiji u Pragu. - Igra slučaja je da smo Lordan (Zafranović) i ja na istom festivalu amaterskog fillma delili prvu nagradu. Tu smo se upoznali. Prišao nam je neki čovek i rekao da uz nagradu ide i stipendija na praškoj akademiji ako prođemo prijemni. Prijemni je obuhvatio tri tjedna, od 800 prošlo je 10 ljudi, među kojima i nas dvojica. Pričao je i o tome da je te ‘68. u Pragu izgubio iluzije u odnosu na politiku, osvrnuo se i na svoje ranije iskaze o tome ko-
Izložba “Poslednja večera u Pompeji” u Univerzitetskom muzeju “Ešmolijan” u Londonu istražuje ljubav drevnih Rimljana prema hrani i vinu, pokazuje odakle su Rimljani dobili svoju kulinarsku inspiraciju i kako su širom carstva izvozili prefinjene sastojke i recepte sve do Britanije. Smeštena u sunčanom raju južne Italije, Pompeja se nalazila u sendviču između bujnih vinograda i plodnih voćnjaka s jedne i obilnih voda Napuljskog zaliva s druge strane. Grad je proizvodio više vina, maslinovog ulja i ribljeg sosa nego što je mogao da potroši i izvozio je proizvode širom Italije. Najraznovrsniji arheološki materijal, od izvrsnih mozaika u vilama bogatih do ostataka u kuhinjskim odvodima, otkriva šta su ljudi u Pompeji jeli i pili. Većina od 300 eksponata sa izložbe pozajmljenih iz
liko nam na ovim prostorima politika kroji život… - Kad ste rođeni na ovim prostorima, onda je vaš život stalno određen politikom, a danas posebno. Politika je i da li ste kilo kruha kupili ovde ili onde, politika vam ulazi u krevet, u kuhinju, u telefon… Klaustrofobično snažna na malom prostoru, na ovom našem pogotovo. Te ‘68. izgubio sam veru u utopiju da politika može nešto novo i bo-
muzeja u Pompeji i Napuju od spektakularnog trpezarijskog nameštaja do prave hrane ugljenisane usled erupcije vulkana - nikada do sada nije napustila Italiju. Pompeja je nestala 79. ispod dva metra debelog sloja pepela i lave. Iskopavanja iz 18. veka su mnogo toga iznela na svetlost dana, ali su izvršena bez modernih tehnika. Nezgrapne rekonstrukcije urađene su sa manje ili više uspeha. Povrh svega, padavine druge vrste ponovo su preplavile grad u savezničkom bombardovanju 1943. No, Pompeja je uprkos tome ostala arheološko čudo i jedno od najposećenijih istorijskih lokaliteta na svetu, naš najznačajniji prozor u svet starog Rima. - Sugestivna imena iskopanih građevina (Vila Misterija, Kuća tragičnog pesnika) poslužila su kao inspiracija širokog spektra, od postavki vik-
torijanskih izložbi preko romansi smeštenih u to vreme “peska i sandala” do bezbrojnih naučnih radova. Naša fasciniranost ukletim narodom Pompeje i njegovim svakodnevnim životom nikada nije nestala, a ima li bolje povezanosti sa njima kao običnim ljudima nego kroz hranu i piće - pita se dr Pol Roberts, načelnik Odeljenja za antiku i kustos izložbe u Ešmolijanu. Izložba pokazuje kako su sve Rimljani pozajmljivali kulinarske ideje od drugih kultura, kao halapljivi potrošači običaja i tradicija porobljenih naroda. Korišćenje hrane u verske svrhe uticaj je starih Grka, Etruraca i drugih italijanskih plemena. U svom obožavanju bogova, Etrurci su na žrtvenicima ostavljali hranu i vino, a u grobnice svaki komad kuhinjskog predmeta koje možete da zamislite. Na posmrtnim škrinjama su predstavljali se-
POP&Kultura 7
Danas me čine srećnim prijatelji, dobro vino, sve više kuvam… to su te staračke discipline
Foto: V. živojinović
mo li se suprotstaviti tome. Naziv je zasad “Svemu dođe kraj”.
lje doneti. Ono što se te godine dešavalo je možda zadnji trag utopije da idemo graditi neko lepše, humanije društvo… Nakon toga svi ideali i pokušaji sravnjeni su sa zemljom, brutalno. Tako da sam izgubio iluziju u odnosu na politiku, bolje je baviti se filmom, jer film može uticati makar na troje ljudi. Upravo zbog politike, onakve kakva je bila devedesetih, spakovao je kofere i otišao u SAD. I danas predaje na Univerzite-
be kao učesnike u gozbama u poluležećem položaju, kako se lepo hrane i u zagrobnom životu. Još dalje na jug, sve do grčkog Pestuma, stigle su oslikane grobne ploče ukrašene slikama hrane i pića, čak i ponude u hrani od terakote uključujući nar, grožđe,
tu u Ohaju. A nije bilo lako… - Probaj sa 46 početi od nule. Moja supruga, kad nam kažu kako je nama bilo lako jer smo odmah otišli u SAD, kaže probaj otići u Samobor, 20 kilometara od Zagreba i početi od nule. Vrlo je teško. Treba poništiti ceo sustav sopstvenih vrednosti, postavku života, i krenuti od nule graditi neki novi svet za koji niste sigurni da u njega verujete, ali želja za preživljavanjem traži svoje. Po-
Zidna freska sa predstavom raspodele hleba, 40-79, iz Kuće pekara u Pompeji, Nacionalni arheološki muzej u Napulju
smokve, bademe, sireve i pogače (fokače). U Pompeji su pronađeni ostaci hrane nuđene Larima, kućnim bogovima - čuvarima ognjišta: lešnici, voće, jaja i životinjske kosti. Lične ponude božanstvima i gozbe sa mrtvima bili su običaji utkani u svakodnevicu. Plodna lokacija grada i okoline doprinela je bogatoj proizvodnji. U Pompeji je postojalo 80 seoskih gazdinstava i vinograda, luksuzne vile služile su kao velika skladišta hrane i pića. Skoro dvadeset odsto Pompeje činile su kućne bašte i mali vinogradi, koji su služili brojne barove i restorane u gradu - taverne, gostionice i krčme. U domovima imućnijih Pompejaca pronađene su neke od najzanimljivijih i najupečatljivijih slika rimskih gozbi sa nezaobilaznim triklinijumima (sveča-
vratak na isti prostor značio je povratak u nove države. Odlučio sam da se ne vratim. Kao i velika grupa ljudi koja je devedesetih otišla iz Hrvatske, svi imamo duple adrese. Ja živim u Ohaju, Zagrebu i Istri. Novi scenario, koji radi sa Antom Tomićem, kaže, imao je do sada pet ruku, i još nisu zadovoljni. - Radimo priču smeštenu u današnje vreme; krupni kapital, mafija… i, može-
nim trpezarijama) čije je ime grčkog porekla u značenju “soba s tri kauča”. Ta prostorija više od bilo koje druge pokazuje koliko rimska kultura duguje grčkoj, od imena i dekora, preko hrane i vina koji su služeni, do čuvenog običaVotivna hrana od terakote: nar, grožđe, smokve, bademi, sir, fokača, saće... 360. pre n.e, Arheološki park u Pestumu
Na pitanje koje se ticalo njegove izjave da u Jugoslaviji, u ondašnjem socijalizmu “novac nije bio najvažniji, i ja tek sad shvatam kolika je to sloboda”, rekao je: - To sam shvatio tek kad sam otišao u Ameriku i uvideo da se tamo 99 odsto života vrti oko novca. Tad sam shvatio da je neizmerna sreća odnos prema novcu koji smo mi imali. Ja sam odbijao neke filmove, ljudi su svoje izbore i odluke donosili motivisani drugim stvarima. Kod nas novac je bio upotrebna kategorija. Služio je nešto kupiti, za nešto obaviti, ali nikad nije bio cilj. To je jedna od najvećih tekovina koje smo izgubili. Neko ga je imao malo više, neko malo manje, ali nikome nije bio primat. Danas je novac za 99 odsto klinaca smisao života. Upitan kako sagledava aktuelni trenutak, i u kom žanru živimo, odgovorio je: - Živimo u sistemu koji je ukinuo vrednosti koje su bile više od 60 godina. Nove nisu ustanovljene, bar ne one koje bi imale ikakvog smisla i rezona. Vladaju poluidioti ovim prstorima. Evo u Hrvatskoj, vidimo, smenjuju neke ministre lopove. Čelni ljudi su nam mediokriteti. S druge strane, da bi to bilo tako kako je, kultura nestaje. U Hrvatskoj se kulturom bave samo toliko da ova ne bi pravila skandale. Zato je Hrvatska u 10 godina izgubila 10 odsto stanovništva. Mladi ljudi odlaze. Ankete i drugi pokazatelji govore da novac nije primaran razlog. Nisu hteli da im deca rastu u mržnji, manipulaciji, korupciji. Kod vas je još gore. Ne znam na koji način će se to rešiti; govor nije taj način, ulica nije taj način… Ne znam koji je način da se rešimo bagre koja je zavladala ovim prostorima, ali ga, verujem, ima. Svoje studente u Ohaju, veli, uči i da žive punim plućima... - Da žive pune živote, da budu otvoreni za sve, da se ne daju zaustaviti nikakvim dogmama… Jer jedino tako mogu nakupiti u sebi ono iz čega će crpeti potrebu za pričanjem priča i energiju da ih ispričaju.
ja večeravanja u poluležećem položaju. Izložba će rekonstruisati atmosferu u pompejskoj trpezariji pomoću fresaka iz jedne od najvećih kuća u gradu (Kuće zlatne narukvice), predivnih podnih mozaika, srebrnog posuđa i detaljno izrađenih ukrasa poput sta-
tue Apolona koji nosi poslužavnik. Postavka se dalje bavi manje higijenskim kuhinjama, prostorijama u koje gazde nikada nisu zalazile. Robovi su spremali hranu pomoću posuda i pribora prepoznatljivih i današnjim kuvarima: ekspreslonci, đevđiri, modle u obliku životinja, cediljke, plehovi, prenosive rerne, avani od maltera... sve ovo iskopano je iz kuhinja u Pompeji. Ipak, čak i u najvećoj i najbogatijoj kući sa tekućom vodom kuhinja je bila malo, mračno i prljavo mesto. Ugljenisani ostaci maslina, orašastih plodova, voća, variva i morske hrane pokazuju da je mediteranska ishrana vekovima nepromenjena. Upadljivo je samo prisustvo vilice puha i kostiju slavuja, koji su očigledno bili luksuzni delovi jelovnika. Izložba u Londonu biće otvorena od 25. jula do 12. januara 2020.
26. Festival evropskog filma Palić
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Miona Kovačević Email: kultura@ringier.rs
Banderas kao Almodovar i jadnici današnjice Festival evropskog filma Palić (20 26. jul) otvorio je, van konkurencije, film slavnog Pedra Almodovara “Bol i slava”. Tatjana Nježić
Salvador - Spasoje
Tokom bezmalo dva sata (113 minuta) koliko film traje, prepliću se scene u kojima gledamo malog i velikog Salvadora u izvanrednom tumačenju Antonija Banderasa
Poseban je u svakom smislu taj dečak koji lepo peva, neće u samostansku školu koju ipak pohađa (jer se ne plaća, a roditelji nemaju novca), uči pisanju i računu već stasalog mladića koji zauzvrat obavlja molerske radove u njegovom skromnom, tj. likovno darovitog siromašnog mladiće koji će napraviti i impresivan crtež malog Salvadora... Film zapravo počinje kadrovima u kojima već slavni reditelj Salvador, suočen i sa fizičkim, zdravstvenim tegobama zbog kojih se više usuđuje ni da radi nove filmove počinje da, pre svega bespoštedan prema sebi, preispituje
Druge festivalske večeri, u takmičarskom programu, na Paliću publika je mogla da pogleda film “Jadnici” Lađa Lija
i proživljava sopstvenu prošlost. I u njoj, na primer, strasnu ljubav i višegodišnju vezu sa muškarcem koga možda nikad nije prežalio, sa kojim se razišao zbog njegovog heroina... “Ljubav pomera granice, ali nije dovoljna da spase onog koga voliš”, reći će tim povodom. Srešće sa njim i dvadesetak godina kasnije uvidevši da je ovaj krenuo nekim drugim putem. Naravno, proživljava i detinjstvo, kao i odnos sa majkom koju će na samom kraju njenog života upitati i “Da li sam te iznenadio što sam takav kakav sam”. Zanimljivim spletom okolnosti sa 50 godina zakašnjenja u njegovim rukama će se naći i crtež koji je delo darovitog molera, u međuvremenu ocenjen kao rad nepoznatog autora velike vrednosti na čijoj poleđini je pismo njemu upućeno. (“Važno je da je stiglo onome kome je namenjeno”, kazaće)
U datom trenutku, između ostalog, kroz pokidan i obnavljan odnos sa glumcem koji je igrao u jednom od njegovih čuvenih filmova, nošen zovom stvaralačkog impulsa u sebi, ostavlja pušenje heroina, obraća se lekaru za medicinsku pomoć povodom zdravstvenih tegoba. I njegov život kreće iznova da pulsira punoćom. “Spasli su me filmovi”.
S obe strane bola
Ukratko, na delu je istraživanje neobičnog stvaralačkog života i kroz to čudesnost stvaralaštva koje je žila kucavica života samog. I bol se u filmu otelotvoruje na više ravni: od onog fizičkog do onog koji izaziva bespoštedan pogled u taštinu iznutra. Da se i prethodno naslutiti, no u poslednjim kadrovima jasno je da je reč o snimanju filma jer zapravo je na delu nemoć jasnog razlikovanja filma i života (za redi-
Foto: profimedia
Snažna, nežna, uzbudljiva, slojevita filmska priča o (ipak uspešnom) traganju čoveka za spasenjem. Konkretno, velikog reditelja. Jer, reč je o autobiografskom ostvarenju. Tokom bezmalo dva sata (113 minuta) koliko film traje prepliću se scene u kojima gledamo malog i velikog Salvadora u izvanrednom tumačenju Antonija Banderasa. Interesantan je i momenat da ako bi preveli ime Salvador, ono bi bilo - Spasoje. Reklo bi se da Almodovar sebi u filmu nimalo slučajno nije dao baš to ime.
telja onih koje radi, za druge onih koje vrte u glavi). Veliki majstor sedme umetnosti iznedrio je ostvarenje čija se lepota snaga i lepota otimaju rečima. Bilo bi zanimljivo znati kako je proslavljeni Banderas radio ovu ulogu, jer on ni u najmanjoj mogućoj meri nije maneken teksta, pa čak ni rediteljeve zamisli. Salvador u njegovom tumačenju je i oličenje i otelotvorenje stvaralačkog impulsa (elan vitala) u čoveku koji, ako mu pojedinac sam dozvoli, prevazilazi svakakve tegobe. U vrsnoj glumačkoj ekipi je i vrsna Penelope Kruz, čudesna i u ulozi dečakove majke i u ulozi glumice koja igra dečakovu majku.
Kako smo postali jadnici
Druge festivalske večeri u takmičarskom programu prikazan je film “Jadnici” Lađa Lija, ovenčan nagradom žirija na ovogodišnjem Kanskom festivalu. Potresna, brutalna, realistična priča smeštena u predgrađe Pariza u kome se odvija i radnja čuvenog istoimenog romana Viktora Igoa. Film je bez sumnje zavredeo pomenuto veliko priznanje, zaslužuje niz pohvalnih epiteta no, nažalost, to o čemu govori nije kuriozitet pariskog ili bilo kog drugog predgrađa, već - ispričana jezikom filmske umetnosti - slika i dijagnoza savremenog sveta. Priča prati trojicu policajaca u antikriminalnoj grupi (od kojih je jedan novopridošli) i u prvom delu filma kroz njihovo patroliranje upoznajemo razne slojeve i grupacije više s one nego s ove strane zakona, njihove načine života, svetonazore ako se to tako može nazvati, i (kao oličenje vlasti i države) stanje stvari u policiji, naravno. Decu koja rastu u tome. Jedan naoko bizaran detalj, kao što je nestanak i krađa malog lavića iz gostujućeg cirkusa, prouzrokovaće strahote neslućenih razmera. Jer suštinski nema razlike između ovih i onih s koje god strane zakona. Svi su na ovaj ili onaj način ogrezli u agresiji koja je, manje-više, rezultat straha i beznađa. I onaj ko bi da povuče ručnu, slab je da to sam uradi. Neshvaćenost se podrazumeva. Ništa ne vredi, čak i ne znači ni to što nikome zapravo nije dobro. Zastrašujuće je kako deca još nisu stigla ni da poodrastu, a već su krvožedniji od odraslih koji su skrojili svet u kome drugačiji, zapravo, i nisu mogli biti... Film se završava Igoovim rečima da nema loših biljaka, ni loših ljudi, “ima samo loših uzgajivača”.