Utorak 27. avgust 2019. Blic broj 8090 www.blic.rs
POP&Kultura Jedan pogled na umetnost eseja Radomira Konstantinovića
Između Antigone i Ahasvera
Piše Milan Vlajčić
Pojava sabranih dela jednog od najznačajnijih pisaca u jednoj kulturi nesumnjivo bi morala da bude označena kao događaj van serije, poduhvat koji pobuđuje pažnju šire javnosti. Šta nam onda govori činjenica da je prvih pet knjiga iz edicije “Sabranih dela” Radomira Konstantinovića, od najavljenih trideset, naletelo na muk: pola godine po objavljivanju, u štampanim medijima nije se pojavilo ni slovo (ne kao, sačuvaj bože, kritički osvrt ili pohvala, već kao elementarna vest). To ukazuje na neveselu okolnost da je kulturno novinarstvo satrto u temelju, da je kulturna javnost (uključujući i književnu, naravno) razorena kategorija. Nije se ni čuditi tom neveselom faktu, jer to samo pokazuje da je intelektualna i moralna dijagnoza Radomira Konstantinovića bolno tačna: iskustvo nam je palanačko, prva rečenica jednog njegovog kapitalnog dela koje je u novijim godinama bilo stalna meta kohorte nacionalistički probuđenih delatnika, koji su od odbrane „srbstva“ načinili lako unovčiv hobi. Objavljivanje 30 tomova (izdanje Fondacije Stanislav Vinaver, Šabac, i Dan Graf, Beograd) iz pera romanopisca, esejiste i filozofa Radomira Konstantinovića (1928–2011) je civilizacijski poduhvat čiji se značaj može meriti samo sa objavljivanjem celokupnih dela Stanislava Vinavera (18 tomova, u izdanju Službenog glasnika, 2013–2015). I nije slučajno da iza oba poduhvata stoji sabirački, priređivački i urednički trud dr Gojka Tešića. U našoj haotično udešenoj kulturi, ono što bi bio zadatak akademija, naučnih instituta, dolazi kao podvižnički poduhvat pojedinca. Ako se nađe i ako majka rodi.
Odbrana neizrečenog
Prvih pet tomova koji su pred nama obuhvataju u velikoj većini tekstove koji se dosad nisu našli u autorovim knjigama. Više od pet decenija Konstantinović je ispisivao oglede, kritičke zapise, esejističke meditacije na stranicama dnevne i nedeljne štampe, na radiju, kao predgovore i pogovore, pa čak i kao enciklopedijske jedinice. Ogromna intelektualna radoznalost, spremnost da se prihvati izazov temeljnih dilema savremene kulture na vetrometini, kulture uvek na udaru političke instrumentalizacije i „zahteva dana“. Samo je još Vinaver mogao da bude visoki uzor ove vrste esejističkog traganja u širokom tematskom rasponu od klasične grčke tragedije do osetljivih moralnih izazova našeg vremena, nakon holokausta i „izdaje intelektualaca“, o kojima su pisali Blanšo, Poper i Kolakovski, da pomenemo samo neke. Pošto svaka od ovih knjiga (tek iščekujemo osmotomno izdanje „Bića i jezik“, „Pentagram“, „Filozofiju palanke“
i trotomnu zbirku prelistavanja časopisa) zaslužuje temeljnu i razgranatu analizu, zadržao bih se u ovoj prilici na ono što povezuje sve ove tekstove u žanrovskom ključu – esej, upravo onako kako je ovu vrstu pisanja utemeljio otac modernog eseja Mišel de Montenj. Jer upravo je ovaj Šekspirov savremenik , povučen u svojoj kuli u Bordou, ispisivao utiske svojih lektira. U tom smeru je i Kostantinović tragao za intelektualnom i moralnom amplitudom dela iz višemilenijumske baštine, u rasponu od Antigone (večni izazov njene moralne hrabrosti i čistote izbora) do Ahasvera (trajne sudbine prognanog, onog drugog na kojeg se projektuje prokletstvo i krivica bez priziva). Neće biti da pre Montenja nije bilo glosa, parergi i paralipomena, koje nagoveštavaju tematsku i oblikovnu osobenost eseja, ali tek je Montenj imenovao i dao smer onome što čini ovu vrstu pisanja izazovnom i jedinstvenom. Na prostorima jugoslovenskih kultura, a samo nas to ozbiljno obavezuje, pre Vinaverovog posthumnog otkrića, sličnu sudbinu su imali Matoš i Ujević, koji su tek sredinom šezdesetih dobili celokupna dela (Matoš u 20, a Ujević u 17 tomova), stavljajući pred istoričare i tumače književnosti zadatak da se preispita kanon nacionalne književnosti. Slično bi se nametalo posle Vinaverovih i Konstantinovićevih sabranih dela, ali zasad, uzimajući u obzir stanje naših književnih katedara, slutnje u ovom smeru su neizvesne. Pre pomenutih autora kod nas su eseje ubedljivo ispisivali Isidora Sekulić, Miloš Crnjanski, Marko Ristić, Dušan Matić, Miodrag Pavlović, Jovan Hristić, neki od njih samo povremeno i uzgred, a u vrhu, po mom skromnom sudu, stoji neverovatna obaveštenost, uvek prisutna lucidnost i stilska lakoća Sretena Marića, koji je ispisao dvadesetak esejističkih knjiga i, među njima, kao najvažnija, ona koja govori o samoj umetnosti eseja (Proplanak eseja). Među Konstantinovićevim savremenicima naj-
❯
2 POP&Kultura
Naslovna
ne prepozna čudovište, sam postaje čudovište.
Neko mora da nosi đubre
Pošto sam ovom prilikom odabrao da ukažem na visoke zahteve i izazove modernog eseja (ovi koji sam izdvojio mogli bi da se nađu u svakoj antologiji evropskog eseja), izazovno mesto zauzima Konstantinovićev esej „Neko mora da nosi đubre“, objavljen prvobitno u kulturnoj reviji „Danas“ 1961. Ovaj esej je izazvao jednu od najžešćih polemika u našoj novijoj kulturi, potpuno neočekivano, ali onih dana to je bila ozbiljna kulturna scena (za razliku od današnje kulturne žabokrečine). Ovde pisac ukazuje na paradigmatski sukob Antigone i njenog strica Kreonta, vladaoca Tebe, posle bratoubilačkog rata. Začudo, Konstantinović ne polazi od klasične Sofoklove tragedije, već pribegava verziji antičkog mita koju je početkom četrdesetih napisao ugledni francuski dramski pisac Žan Anuj. Konstantinović ne ulazi u sholastičko tumačenje razlike između dva teksta koja razdvajaju maltene dva i po milenijuma. On na primeru Antigoninog vrhunskog izbora ukazuje da moderni pesnik ne može da ponovi apsolutnu etičku čistotu Antigoninu, jer živi u realnom svetu, u kojoj ga čekaju mnogobrojni kompromisi: neko mu obezbeđuje struju, vodu... U Anujevoj drami „Antigona“, Kreont, koji zastupa državni red i zakone, izgovara ključnu rečenicu: „Neko mora da nosi đubre!“ Ovo upozorenje, primenjeno u surovim okolnostima novijih vremena nameće pesniku drugačiju vrstu odgovornosti, sa svim rizicima, ponekad tragičnim, ponekad farsičnim. Konstantinović ne pominje da je Anujeva „Antigona“ napisana početkom Drugog svetskog
Od Dositeja do Skerlića i Matoša
tO M
19
rata, kad su pariska pozorišta radila punom parom, ali pod strogim cenzorskim očima nemačkih okupatora (pogledati čudesni „Pariski dnevnik“ Ernsta Jingera, koji je kao Hitlerov oficir sve to nadgledao izbliza). Posle nekoliko godina ležanja u pozorišnim arhivama zbog cenzure, godinu dana pred slom nacizma, „Antigona“ konačno dobija cenzorski imprimatur i izlazi na parisku veliku scenu. Da cenzura nije reagovala bez ikakvog vraga, pokazuje iznenadna polemika u oslobođenom Beogradu mnogo godina kasnije. U prvom sledećem broju „Danasa“, dve nedelje kasnije, objavljen je gnevni odgovor Marka Ristića, koji se nehotično osetio pogođenim (Kreonta u sebi nije lako sakriti). Kao šef srpske filijale nadrealizma, posleratni ambasador, pisac koji se proslavio pozdravivši na naslovnoj stranici „Politike“, odmah po oslobođenju Beograda, ubistvo stotinak javnih ličnosti, bez suda i istrage. To je bacilo senku na jednog od naših najboljih kritičara i analitičara, koji se početkom pedesetih oglasio i kontroverznim (blagi izraz) esejom „Tri mrtva pesnika“, u kojem je „sahranio“ živog pesnika Miloša Crnjanskog. Ostao je nakon svega izazov etičke čistote Antigonin, koji svaki autentični pesnik mora da nosi u svesti, ukoliko ne reši „da iznosi đubre“.
Gde je Tolstoj
Antologijski esej „Gde je Tolstoj“, objavljen 1959. na čeonom mestu u letnjem dvobroju sarajevskog časopisa „Izraz“, ukazuje na epohalni strukturalni prelom koji se odvija na relaciji klasični tolstojevski (podrazumeva se balzakovski, dikensovski) i moderni roman. Pre prodora važnih teorij-
Tokom proteklog vikenda u Kući Radomira Konstantinovića u Ivanjici prigodno je obeleženo pola veka od objavljivanja njegovog dela “Filosofija palanke”
radomir konstantinović
Eseji 1950-1989
F O n Da c i j a s ta n i s l av V i n aV e r
20 O jednom ćutanju
22
veličina i prokletstvo
konstantinović
to m
radomir konstantinović
F o n da c i j a S ta N i S l av v i N av e r
Veličina i prokletstvo
Veličina i prokletstvo
Razbarušenost i tematska ratobručenost eseja nameće visoke zahteve piscu. U Konstantinovićevom slučaju širok je raspon od novih moralnih i intelektualnih iskušenja, do slobode pesničke, egzistencijalne kad iskušava jezičke mogućnosti, van akademskih i sholastičkih isključivosti. Iako esej po žanrovskom određenju deluje bezobalno, on ne sme da deluje kao odlomak doktorske disertacije, gde sve mora da bude potaman obrazloženo i „fundirano“. To se kod nas zaboravilo, i nije slučajno poslednjih godina bulumenta univerzitetskih doktora nasrnula na delo ovog pisca, bez ikakvih vidnih posledica. Osim onih po njih same. Pogledajmo kako Konstantinović gradi esej, na margini pročitanog i viđenog. Ugledavši u nekom listu dramatični fotos kako nacista primorava Jevrejina da skine prsten sa ruke (na ulasku u peć Aušvica), Konstantinović u NINu 1960. ispisuje kratak esej „Ahasver danas“, dok kao ilustracija služi fotos dečaka koji pred uperenom puškom diže ruke u znak predaje. U ovom strašnom dokumentu pisac prepoznaje sudbinu večitog prognanika Ahasvera, kojeg je jedan nirnberški profesor 1602. proglasio prokletnikom koji je pljunuo Hrista na njegovom putu ka Golgoti. Ova opaka kletva je kasnije prenesena na celi jevrejski narod u rasejanju i poslužila je nacistima kao izgovor da osvete Hrista! Konstnatinović prepoznaje patnju Ahasverovu, o kojem će nekoliko godina kasnije objaviti roman. A zlo koje je projektovano na drugog, različitog, prepoznaće u osvit krvavog raspada Jugoslavije, u eseju koji kaže da ko
Neispisano vreme
konstantinović
konstantinović
Ko ne prepozna čudovište, sam postaje čudovište
radomir konstantinović
❯
bolje eseje su pisali Umberto Eko, Italo Kalvino, Džordž Stajner (desetak njegovih sjajnih knjiga čeka da nam ih neko u prevodu otkrije). Isto važi za velikog australijskog svaštara Klajva Džejmsa (1939), kod nas potpuno nepoznatog, koga su britanski kritičari proglasili „engleskim Montenjem“. Jedna od njegovih kapitalnih knjiga „Kulturna amnezija“ je esejistički rečnik najznačajnijih autora naše kulture, od Aristotela do Hajdegera. Negde na tom tragu je i Konstantinović, čiji eseji su meditativni, uvek otvaraju nove horizonte, nude odbranu neizrečenog i nagoveštenog od književne dogme. Još kao 24-godišnjak Konstantinović je u vreme ustoličenja ŽanPola Sartra kao sveca književne „angažovanosti“, 1952. udario upravo na ovu paradigmu, koja je u ime političkog (znate koje boje), opasno bila podudarna sa nametnutim jevanđeljem socrealizma. I to u času kad se ceo svet otvarao za jeretička dela, onakvo, u našoj književnosti, kakvo je godinu dana kasnije iskrsnulo u obliku Andrićeve „Proklete avlije“ (skriveni simbol gulaga i Golog otoka).
O jednom ćutanju
F o n dac i j a S ta n i S l av v i n av e r to m
20
Eseji o modernoj književnosti XX veka
skih saznanja Šklovskog i Bahtina (koji su tih godina još nepoznati u svetu, jer su njihove knjige u staljinističkim godinama potisnute u neku vrtsu ilegale), Konstantinović govori o Tolstojevoj poetici, o svevidećem pripovedačkom oku, koji nas vodi demijurški kroz dvorske balove, ratne štabove Kutuzova i Napoleona. Balzak stvara svoju Ljudsku komediju, Dikens svevidećim okom (koja je to imaginacija!) zaviruje u sve tajne viktorijanskog doba (svet male Dorit, Olivera Tvista i Dejvida Koperfilda). Posle romansijerske revolucije Džozefa Konrada, Borisa Piljnjaka, Džejmsa Džojsa, pisac, udaljen od demijurškog izazova, postaje tvorac fragmentarnih uvida u savremeni svet, nepouzdani pripovedač koji stalno dovodi u pitanje svoju pripovedačku tačku gledišta (primer Beketovog romana „Moloa“).
Skerlić: francuski đak koji je uneo red u balkansku kasabu
O Jovanu Skerliću, profesoru iz Ženeve, oštrom kritičaru i piscu najznačajnije istorije srpske književnosti, stotinak godina se u akademskoj javnosti mudruje: gde je grešio (hej, greška kritičara!), o njegovom prevaziđenom pozitivizmu, o surovosti prema Disovoj poeziji i Isidorinim glavoboljama (Pisma iz Norveške). Konstantinović u nekolikim esejima ukazuje na mnogostruke doprinose ovog duhovnog argatnika (umro sa 36 godina), na danak koji je platio svom vremenu, ali i na visoku kulturu pisanja, na neophodno čišćenje Augijevih štala male kulture (pola Beograda ga je mrzelo). Konstantinović objašnjava kako je francuski đak uneo red u balkansku kasabu. Skerlić je, po ovom tumaču, obavio velike nacionalne poslove (ne postavši zagriženi nacionalista, čak je pred rat hteo da uvede latinicu kao obavezno pismo!). Isidora je o njemu svedočila na neobičan način: šetajući Kalemegdanom čula je kako se Skerlić svojoj ćerki obraća na francuskom (zamislite!). Zato je Konstantinović svoj završni esej o ovoj ličnosti 1977. naslovio „Dug Skerliću“ (Treći program Radio Beograda).
Tamni vilajet „Vukovog Riječnika“
U ovom nizu, izdvojiću samo još dva izuzetna i otkrivalačka eseja, oba su objavljena kao predgovori dvema knjigama u kojima je Konstantinović načinio i izbor tekstova. Obe objavljene početkom šezdesetih, propraćene priličnim mukom (to se da lako proveriti) nagovestile su potrebu novih tumačenja i preuređenja u umoljčanim protokolima naše univerzitetske i akademske misli.
Mudrost lokalnih šereta
„Vinaverova minđuša“ (najpre objavljen 1962. u časopisu „Delo“) prvi put u našoj kulturi temeljno i sa nepogrešivim analitičkim sluhom istražio esejističku misao jednog od najznačajnijih pisaca srpske moderne nakon Velikog rata (uz Rastka i Crnjanskog), sveznadara, poliglote, učenika kod Anrija Bergsona (filozofija) i Vande Landovske (muzika), neobuzdanog stvaraoca na desetak razboja istovremeno. Stanislav Vinaver (1891– 1955) je decenijama zasipao novine i časopise svojim otkrićima i čarolijama. Objavio je nekoliko Pantologija srpske pelengirike, u kojima je velemajstorski i neodoljivo isparodisao sve najbolje i najgore, od čuvene antologije Bogdana Popovića, nastale po principu „red po red“, do novijih i prokazanih, sve u dobrom i vedrom duhu. Akademija, univerzitet i čaršija mu to nikad nisu oprostili, a kad se iz zarobljeništva vratio u novu Jugoslaviju, Vinaver je jedva preživeo (poklonili su mu ono što je jedino imao kao imetak, goli život), omogućili mu da radi kao noćni urednik (prevodilac u više smerova) u Tanjugu. Tamo je i sagoreo. Srpska redakcija je u Krležinoj „Enciklopediji Jugoslavije“ Vinaveru posvetila jedinicu od desetak redova, gde je uz nekoliko naslova, navedeno: feljtonista, svaštar (pogledati drugo izdanje iz druge polovine šezdesetih). Slično je ponovljeno mnogo kasnije u trotomnoj „Maloj Prosvetinoj enciklopediji“. Osveta crvenog poglavice, što reče mladi nadrealista Koča Popović. Svojom uvodnom studijom Konstantinović je otkrio Vinaverove izvore, originalnost i neponovljivost njegovih traganja za jezičkim mogućnostima, eseje o Šekspiru, Rableu, „Karmini burani“, Bahu, Šenbergu, Lazi Kostiću i mnogim drugim fenomenima koji su uvedeni u rang naše novootkrivene klasike. Vinaver je ciljajući na sterilnu mudrost i učenost vodećih žreca u našoj duhovnoj varošici, smislio formulu: mudrost lokalnih šereta. Posle sabranih dela Stanislava Vinavera i ovih sabranih dela kojima pripada pet tomova eseja Radomira Konstantinovića, istorija srpske moderne književnosti konačno zaslužuje da bude napisana. Ali, na to ćemo, po svemu sudeći, morati da sačekamo, s neizvesnim ishodom.
POP&Kultura 3
Intervju Janko Popović Volarić
Kao što kaže pesma-nije sve tako sivo, a naravno da sivog ima Kinematografije ovih prostora su prilično ušle u manir mračne socijalne drame koja, ako je, dobrar film onda bravo ali se ta tematika danas poprilično reciklira - kaže popularni hrvatski glumac regionalne reputacije Janko Popović Volarić
Voleo bih da radim dobar film sa temom o odnosu muškarca i žene
Tatjana Nježić Ove godine bio je u žiriju Dunav film festa koji je u Smederevu, na tvrđavi i još nekoliko lokacija, održan od 20 do 25. avgusta. Razgovor je i rađen na otvaranju koje je, između ostalog, obeležio film „Zviždači“ poznatog rumunskog reditelja Kornelija Porumbojua, uzbudljivim i zanimljivim filmskim jezikom izatkana krimi priča sa melodramskim elementima, izvanrednim izborom muzike, odličnom glumom, hvale vrednim filmskim sredstvima...
Gerila
Impresija
Susretljiv, otvoren, na početku razgovora je istakao: - Oskudna su bila moja znanja o tvrđavi u Smederevu. Opčinio me prostor. Kad sam došao, video pogled koji se prostire preko predela, Dunava, ove zidine, osetio atmosferu tvrđave... impresioniralo me. Mislim da ovaj festival - pre svega po energiji kojom, čini mi se, zrači – ima lepu budućnost. Osvrćemo se, zatim, ukratko na film „Zviždači“... - Večeras sam ga gledao drugi put. Vrlo mi se dopada ta neka, da tako kažemo, pomaknutost, u izrazu, u filmskim sredstvima...Čak ima i svojversnog, vrlo diskretnog humora, protkanog kroz strogo ozbiljno lice glavnog lika koji ne menja izraz kroz celi film dok prolazi kroz svoje razne havarije. Fantastično izrežiran, neverovatno drži kontinuitet, pažnju... a ne muči gledaoca, naprotiv, poštuje ga, a usput i razonodi. Opasku da rumunska kinematografija beleži uspon, kratko je, uz prodoran pogled, prokomentarisao rekavši: - Već desetljeće, i duže. Na pitanje možemo li je uporediti sa kinematografijom ovih prostora, recimo hrvatskom, odgovara: - Mislim da zapravo ne. Možemo videti uticaj rumunske kinematografije na, recimo hrvatsku, u nekim pristupima, u nekom filmovima. Obrnuto svakako ne (smeh). Vidi se na izvestan način uticaj rumunskog vala, rekao bih, u celoj Evropi.
Zadah
Pominjemo potom njegovu vanrednu rolu u filmu Nevia Marasovića „Comic sans“ (2018), zatim šta je sada aktuelno... - Radio sam nešto na televiziji, zatim film „Dopunska nastava“ Ivana Gorana Viteza gde sam igrao komičnu ulogu što me vrlo veseli...
Na upitnu konstataciju da je to možda odraz relnosti, svakovrsnih problema i pritisaka, bezizlaznosti koja tišti ljude, napomenuo je: - U nekoj meri verovatno. Ali, po mom skromnom mišljenju, uzrok dobrim delom leži u tome što se na evropskim festivalima od nas očekuje da imamo socijalnu dramu i da pričamo o ratu. Odnosno rasprostanjen je dojam da će tako film proći na festivalu. Od nas se ne očekuje romantični, ni sofisticirani film, te bi takav teško prošao, od nas se očekuje, ukratko, užas i zadah istočne evrope. A nije sve tako sivo, kao što kaže pesma. A naravno da sivoga ima; nepravda, nemaština...U svakom slučaju dobar film je dobar film, i to je najbitnije. Ne tako davno bio sam u žiriju bečkog festivala istočnoevropske kinematografije gde mi je, i ne samo meni, veliku pažnju privukao severnomakedonski film koji jeste bio socijalna drama ali je pre svega dobar film, dakle socijala tu nije prisutna tek zbog folklora prikazivanja svakodnevice u istočnoj evropi. Kad je film dobar onda, naravno, ništa ne smeta.
Usput nabrajamo neke njegove ranije filmske, televizijske, pozorišne role. U razgovoru o srpskoj i hrvatskoj kinematografiji, onome što je u njima slično, odnosno različito...između ostalog, veli: - Nisam najsretniji onim što je tematski prepoznatljivo – a to je socijala, rat i postrat, depresija svakodnevice... Velika razlika između savremene srpske i hrvatske kinematografije je u tome što smo u Hrvatskoj devedesetih, filmovima kakvi su dominantno pravljeni, žargonski rečeno – ubili publiku. To je bilo toliko problematično da ljudi dan danas ne idu u bioskop. Srpska publika, čuo sam, manje ide u bioskop nego pre ali se ipak u nekoj meri vra-
ća. Jednostavno, nikad ne smeš potcenjivati publiku. U hrvatskoj kinematografiji je pažnje vredno ono što radi Nevio Marasović, Zrinko Ogresta, Matanić, Brešan...i još nekolicina autora koja radi drugačije stvari, pomaknutije. I u Srbiji i u Hrvatskoj često gledamo, da tako kažemo, iste filmove na istu temu; rat, socijala... Da se razumemo, mogu biti fantastični kao na primer Ogrestin poslednji film „Sa one strane“ sa odličnom Ksenijom Marinković. To je takođe (post)ratna priča ali odličan film. Hoću reći; nekako smo ušli u manir mračnih socijalnih drama koja, ako je, ponavljam, dobrar film onda bravo ali se ta tematika danas poprilično reciklira.
Negrade Dunav film festa Nagrada za najbolji film "Dunavska ladja" pripala je jednoglasnom odlukom žirija (Janko Popović Volarić, Radivoje Bukvić I Nives Ivanković, predsednik), madjarskom filmu "Ruben Brandt, kolekcionar" reditelja, scenariste i producenta Milorada Krstića. Nagradu za najbolju režiju odneo je Kornelije Porumboiu za rumunski film "Zviždači", dok su Maja Todorović i Ana Marija Roši osvojile Nagradu za najbolji scenario za domaće filmsko ostvarenje "Ajvar". Glumica Helena Zengel je dobila Nagradu za najbolje glumačko ostvarenje, za ulogu Beni u nemačkom filmskom ostvarenju 'Izvan sistema'. Pored glavnog žirija, na Dunav film fest nagrade je dodelio i tročlani mladi žiri u sastavu: Marko Grabež, Marko Vasiljević i Maja Šuša. Mladi žiri je bio zadužen da dodeli Nagradu za najbolji film u takmičarskom programu "Dunavska ladjica" koji je odneo bugarski film "Otac", reditelja Kristine Grozeve i Petra Valčanova. Nagradu za najboljeg mladog autora pripala je debitantu Miloradu Krstiću, za madjarsko filmsko ostvarenje "Ruben Brandt, kolekcionar", a Nagrada za najbolje glumačko ostvarenje je dodeljena Františeku Belešu za ulogu Adama u slovačkom filmu "Neka bude svetlost" reditelja Marka Škopa. Tokom šest dana, koliko je trajao festival, prikazano je 40 aktuelnih filmskih ostvarenja.
Pominjemo potom sve veću saradnja unutar regiona, koprodukcije... - Toga je, naravno, svojevremeno bilo, pa je ratom prekinuto i sada, ima tome već izvestan broj godina, je iznova zaživelo. Puno ljudi iz Hrvatske, srbije, Bosne...sarađuju. Slovenci su malo odvojeniji kao i uvjek, doduše i zbog jezika. U „Comic sansu“ je dosta glumaca iz Slovenije. Ukratko; super su te kooprodukcije, pružaju i otvaraju mogućnosti. Naša pojedinačna tržišta su premala da bi sami radili. Uz to, svako u nekoj kooprodukciji donosi bogatstvo kulture svoje zemlje. Uloge, kaže, ne priželjkuje. Bar ne u ekspilicitnom smislu. - Voleo bi raditi dobar film sa temom o odnosu muškarca i žene, recimo. Toga ima najmanje a i retko je dobro. No, to me zanima. A neki konkretan naslov koji bi bio predmet mojih želja – nemam. Od dosadašnjih uloga, napominje, nije lako izdvojiti jednu ili dve koje su ga posebno obeležile. - Verovatno film „Vis-a -Vis“. Nevio Marasović, Rakan Rushaidat i ja smo zajedno pisali i scenario. Snimili tone materijala... Trajala je šest meseci gerila snimanja tokom koga smo kopali po sebi, svojim prošlostima... Doživeli smo svaki na svoj način neku katarzu. Upitan ima li nešto što ga vodi kroz život, karijeru, između ostalog, napominje: - Voleo bih, naravno, što više dobrih projekata. U pristupu poslu na delu je ona poznata; svaki put ispočetka. U najlepšem smislu. I dok te svežine ima jeste lepo baviti se ovim poslom. Što ne znači da je lako, naprotiv. I iskrenost. Ona je ključna. Vraćamo se, zatim, razgovoru o podunavskim zemljama i njihovoj kinematografiji. - Nikada nisam razvrstavao filmove po geografskom poreklu. Zanimljivo je koliko različitih zemalja spaja Dunav. Vrlo interesantan ugao za sagledavanje stvari. Zbilja, dobro postavljen festival.
4 POP&Kultura
Film
“Dauntonska opatija” na velikom platnu
Priča o ljudima koji su preživeli teška i nepredvidiva vremena - Ponesite gomilu maramica u bioskop i budite spremni na sve - upozorava glumac Alen Lič pred svetsku premijeru filma “Dauntonska opatija”. Miona Kovačević Filmska adaptacija hit serije “Dauntonska opatija” jedno je od najiščekivanijih ostvarenja ove jeseni. Film u Srbiju stiže 12. septembra, dok je američka premijera zakazana za 20. septembar i, sudeći prema pretprodaji karata, vlada rekordno interesovanje za 2019. do sada. - To je velika, epska priča koja će definitivno ispuniti bioskopsko platno - rekao je Alen Lič, koji u seriji igra Toma Brensona, bivšeg šofera i člana porodice. - Pomalo smo se plašili kako će izgledati prebacivanje sa malih ekrana na veliki, ali Džulijan Felouz je, ipak, dobitnik Oskara za scenario tako da je napravio odličan po-
sao - dodao je Lič. Sem njega, svi ostali glavni glumci pojaviće se i na filmu, čiji se zaplet vrti oko kraljevske posete. - Hteo sam da uvedem temu svečanog gosta, kada će svi, i gospoda i sluge, morati da se ponašaju najbolje što znaju. To je postao centar filma, sa brojnim podzapletima - otkrio je kreator serije i scenarista filma Džulijan Felouz, dodavši da je za njega ovo “Daunton plus: veći, bolji i svetliji”. Reditelj je Majkl Engler, koji je već režirao četiri epizode serije, uključujući i poslednju.
Tema filma zasnovana je na stvarnim događajima, poseti kralja Džordža i kraljice Marije (bake i deke sadašnje kraljice Elizabete) Ventvort vudhausu 1912. godine. - Bilo je to vreme kada su kralj i kraljica morali ne samo da ponovo izgrade monarhiju već da je ponovo utvrde, budući da su mnogi suvereni pali u to vreme u Rusiji, Austriji, Nemačkoj... Džordž i Meri su verovali da bi monarhija morala da postane vidljiva malom čoveku i zato su te 1912. preduzeli čuveno putovanje u Jorkšir, gde su odseli na imanju Ventvort vudhaus, obilazili rudnike uglja i tome
Sa suprugom pred kamere Džim Karter (Čarls Karson) imao je zadovoljstvo da se pred kamerama nađe sa suprugom, Imeldom Stonton, koja u filmu glumi novog lika - dvorsku damu kraljevskog para. - Snimali smo zajedno samo dva dana i nismo razgovarali, ipak smo na različitim krajevima društvene lestvice. Imali smo zajedničku scenu sa konjima i scenu svečane večere gde je ona bila s jedne strane stola, dok sam ja služio s druge. Postarao sam se da ne budem na njenoj strani. Neću joj služiti piće, pomislio sam, jer će onda očekivati da to nastavim da radim i kod kuće - našalio se Karter.
slično - objasnio je Felouz. Radnja se dešava tokom četiri meseca u jesen 1927, dve godine po završetku serije i godinu dana od Generalnog štrajka 1926. kada je cela zemlja bila u blokadi tokom devet majskih dana jer su radnici tražili bolje nadnice i radne uslove. Štrajk je na kraju propao, ali se atmosfera u zemlji zauvek promenila. Felouz kaže da je svesno odlučio da preskoči tu godinu, iako se ona pominje u filmu. Mišel Dokeri napominje da je to bio buran period u istoriji Velike Britanije. - Desio se Generalni štrajk i zemlja se spremala da upadne u depresiju... ali ova priča nije o istorijskim događajima, već o ljudima koji su ih preživljavali. Bila su to teška i nepredvidiva vremena za velika imanja poput Dauntona dodala je Dokerijeva, koja je priznala da su joj nedostajali “snaga i pronicljivost” njene junakinje ledi Meri. - Ona je srećno udata za vozača auto-trka Henrija Talbota i sa njim ima ćerkicu Ke-
rolajn, pored sina sa pokojnim suprugom Metjuom. Konačno je srećna i ispunjena, što je bilo pravo ollakšanje za mene - ističe Dokerijeva. Uz pomoć Toma Berensona, ledi Meri sada vodi imanje i oseća ogromnu odgovornost. U jednom trenutku je čak razmišljala da se odseli i počne život ispočetka, ali kada stigne pismo o skoroj kraljevskoj poseti, rešava da preuzme nadzor nad pripremama i moli bivšeg glavnog batlera Karsona (Džim Karter) da napusti penzionerske dane i dođe da pomogne. Karson je, naravno, van sebe jer dobija priliku da služi kralja i kraljicu. Uvežbavanje načina seriviranja bio je jedan od najvećih izazova za glumce koji su tumačili likove “ispod prizemlja” - koji kolačić stavljate na koji poslužavnik dok izgovarate određenu reč - dok je glumcima “iznad prizemlja” najteže bilo da nauče sva pravila govora i držanja prilikom velikih banketa. - Na filmu smo dobili još više delova scenografije objašnjava Elizabet Mekgovern (ledi Kora Kroli), i sama Amerikanka koja se udala za Engleza baš kao i njena junakinja, te je decenije provela prilagođavajući se engleskom načinu života. Za nju je najveći problem bio savladavanje dubokog, dramatičnog naklona za kralja i kraljicu. - Sve je izgledalo kao da igramo Šekspira u pozorištu i, moram priznati, bilo je vrlo nezgodno za moje kukove - otkrila je je Elizabet. Glumci su najveću podršku imali u general-majoru Alasteru Brusu, kraljevskom konjušaru zaduženom za istorijsku tačnost i etikeciju, koji je davao savete i o najmanjem detalju: koja vrata da otvore, koju viljušku da koriste, na kojoj stolici da sede i kako... Džoana Frogat (Ana Bejts) otkrila je da će film biti pun romanse, iznenađenja, smeha, tuge i intrige, kao i da su dve najvažnije osobe u životu njene junakinje Ane - suprug Džon i gospodarica ledi Meri - i dalje one sa kojima ima najbolji odnos. - Ana gaji 18-mesečnog sina i strastveno pomaže ledi Meri u vođenju Dauntona i očuvanju zaveštanja ovog
POP&Kultura 5
Razgovor Petar Božović Tokom šest sezona emitovanja (2010 - 2015) serija je osvojila 15 Emija, tri Zlatna globusa i drži Ginisov rekord za najbolje ocenjenu TV seriju svih vremena
Nisam dugo video vedar smeh, sem kod dece. A kad pomislim šta ih čeka, nije mi do smeha Naša psihologija je da se ne bunimo, da guramo glavu u pesak, dok ti ne dođe voda do poda, odnosno do tvog malog interesa, i tako odosmo putevima gde ni bog ne može pomoći kaže proslavljeni glumac Petar Božović. Tatjana Nježić
imanja i ove porodice - istakla je Džoana. A najveće zaveštanje serije je da su svi koji su igrali u seriji pristali da snime i film, istakao je Hju Bonevil (Robert Kroli), čak i legendarna Megi Smit. Iako je svojevremeno izjavila da baš i nije oduševljena idejom filmske adaptacije “Dauntona”, (jednom novinaru je rekla: “Bila sam čvrsto ubeđena da će film početi mojom sahranom”), Smitova se vratila kao vojvotkinja od Grantama, žena koja izaziva strahopoštovanje i izgovara najnezaboravnije replike. Ona se poslednja priključila ekipi, kada je bila sigurna da su svi glumci pristali da još jednom stanu pred kamere. Alen Lič je obećao fanovima serije da će biti zadovoljni filmom - ponajviše oni koji su navijali da Tom ponovo nađe ljubav - ali ih je posavetovao da ponesu gomilu maramica u bioskop. Na kraju krajeva, i serija je obilovala dirljivim scenama i srceparajućim odlascima, te ni film neće biti izuzetak. - To vam je Džulijan - kod njega ne može bez suza. On nikada ne zasladi previše. Budite spremni na sve - poručio je Lič. Sem poznatih lica, nekoliko novih glumaca dobilo je vodeće uloge, poput Sajmona Džounsa (kralj Džordž V), Džeraldine Džejms (kraljica Meri) i Imelde Stonton (ledi
Begšo). Jedino nećemo videti gospođicu Gledis Denker (Sju Džonston), sobaricu vojvotkinje Kroli (Megi Smit). - Moj lik je bio u prvoj verziji scenarija a onda je taj scenario nestao. Možete misliti kako sam se osećala - izjavila je Džonstonova. Zasad nema zvaničnog objašnjenja zašto je Denkerova izbačena iz priče. No, možda će za glumicu biti mesta u nastavku, budući da je Džulijan Felouz već dao neke nagoveštaje: - Nisam poubijao pola likova u nekoj masovnoj saobraćajnoj nesreći, tako da je nastavak sasvim realna mogućnost - izjavio je on. Prvo treba videti kako će film proći kod publike. Felouz ne krije da je bio svestan visokog nivoa očekivanja. Međutim, prošlo je dovoljno vremena da publika bude spremna za ponovno druženje sa voljenim likovima. Tri godine od dolaska Trampa na vlast i Bregzita, jedna topla doza “Dauntona” može biti napitak koji će svima prijati. - Postoji određena doza utehe koju “Daunton” pruža. U svetu u kojem nedostaje sigurnosti i izvesnosti nadam se da će, po ceni bioskopske ulaznice, gledaoci dobiti dva sata bezbrižnosti i dobrog raspoloženja, odmora od vrtloga svakodnevice. Ako to postignemo, ne treba nam drugi dokaz da smo uspeli poručio je Felouz.
I bi Nušićijada. Ovog leta gospodnjeg 22. avgusta. Na Dorćol platzu. Ona, druga, a dvanaesta (da ne ulazimo sad u poznatu priču čiji je rezultat sklop upravo pomenuta dva broja). Trajala je i sutradan, 23. avgusta, u Ivanjici, a te prve večeri - uz Ćulibrka, Hamovića, Dražu Petrovića - uistinu brojna publika gromoglasnim aplauzom pozdravila je doajena ovdašnjeg glumišta - Petra Božovića. I kada se na binu peo i kada je sa nje silazio. Škljocali su foto-aparati, zujale kamere… Govorio je Božović o vrapcu. Prvo uputio publiku u par markantnih detaljA o toj ptičici. Primerice; kako je Đakomo Lepoardi pisao o usamljenom vrapcu, odnosno o vrapcu kao metafori usamljenosti, odbačenosti... Zatim pomenuo kako je Beograd bio grad vrabaca. U skladu s tim, maskota mu beše dživdžan, o čemu je pevao Duško Jakšić. “Realija vrapca je stari svet, a danas su u nestajanju i stari svet i vrabac. Međutim, pesnik je uvek tu da pomogne. Kao što je Vito Nikolić govorio - skidam šešir gospodinu vrapcu”, kazao je Petar Božović i potom praćen očigledno oduševljenim gledalištem, nizao stihove poeme Blagoja Bakovića o vrapcu, o tome kako vrabac peva, o čemu peva... Prethodno, zdušno je govorio za “Blic”, na početku rekavši: - Često me pitaju šta bi danas Nušić rekao. To je, mislim, konvencionalno pitanje. A moj odgovor je: svašta. Jer situacija je takva da je on amater u odnosu na ovo što se nama dešava, što živimo.
Organizatori Nušićijade 2019. održane u Beogradu i Ivanjici 22. i 23. avgusta su “Novi optimizam” i KUDES
Nušić je, naravno, velik i genijalan pisac. Dijagnoza koju nam je postavio u svom delu je, razume se, sasvim tačna, ali do koje mere je sve naraslo u kakvu opaku sumanutost se pretvorilo, to se ne da sagledati. Stvarnost je prevazišla svaku imaginaciju. Napomenu o tome ne vodi li sve skupa u potpuni apsurd, prekinuo je rekavši: - Nemojte, molim vas! Pa zar ne čujete iz tolikih medija da vodi u bolju budućnost... Upitan šta ostavljamo sopstvenoj deci, odgovorio je: - Dugove! I vize, mogu da idu gde ‘oće... E da sam ja nama deca, ja bi nas oter’o da ne kažem gde, nije uredu da se izražavam u novinama. Duško Radović je lepo čovek pisao da deca treba neke roditelje povremeno u popravni dom da smeste. Ali mi nemamo toliko popravnih domova koliko je roditelja to zaslužilo. Jer su, činjenjem ili ćutanjem, napravili od države to što su napravili. A sve misle neko je drugi to dozvolio, skrojio, napravio. Naša psihologija je
da se ne bunimo, sve guramo glavu u pesak, dok ti ne dođe voda do poda, odnosno do tvog malog interesa. I tako odosmo putevima gde ni bog ne može pomoći. Na trenutak je zaćutao, a potom dodao: - A nemaš na ovoj kugli zemaljskoj skoro gde ni da pobegneš. Taman sam mislio da odem na Grenland, kad ono hoće Tramp da ga kupi. Šta ću onda tamo, nemam vizu ni grin kard. A i šta ako se otopi, šta je ispod. Možda opet Crna Gora (smeh). Nikad se ne zna. I šta onda: gde sam bio - nigde, šta sam radio - ništa. Otvorilo se i pitanje šta je danas smeh, humor, duhovitost, može li da pomogne. - Više mi liči na Munkov krik. Smeh se izobličio. Nema zdravu podlogu, ima snažnu crtu očaja ili poruge. Očaja u smislu da l’ da čovek pređe u suze i preda se bolu ili da se gorko nasmeje odlazeć u ništavilo, za života. Nisam dugo video vedar smeh, sem kod dece. A kad pomislim šta ih čeka, nije mi do smeha.
6 POP&Kultura
Muzika
Vlatko Stefanovski pred nastup na Ušću
Trudim se da budem dovoljno dobar jer publika gleda, sluša i pamti Neven Džodan KAMERNI ORKESTAR IZ Bitolja i proslavljeni virtuoz na gitari Vlatko Stefanovski će u četvrtak 29. avgusta na Ušću izvesti muzičko-scenski spektakl “Rok simfonija”, koji će biti besplatan za sve posetioce. Orkestar je sastavljen od 17 članova i tri soliste, koji će uz Vlatka Stefanovskog izvesti skoro dva sata programa, koji uključuje hitove legendarnih izvođača kao što su: AC/ DC, Deep Purple, Led Zeppelin, Queen, Lenny Kravitz, Rammstein, Joan Jett i drugi. Tim povodom razgovarali smo sa Vlatkom Stefanovskim. Šta izdvaja Kamerni orkestar Bitola i po čemu je specifičan i vama interesantan? Danas njihov repertoar obuhvata širok dijapazon muzičkih žanrova. Šta može da očekuje publika na beogradskom Ušću? - Kamerni orkestar Bitola čine mladi muzičari koji su rešili da malo prošire svoj repertoar, svirajući numere iz rok lektire. To su gudači, potpomognuti moćnom ritam sekcijom. Zabavno je nastupati sa većim orkestrima jer zvuk je bogatiji, a repertoar i za mene
nov i svež. Pevam i sviram neke numere koje ne izvodim na mojim koncertima. Trebalo bi da publika uživa na Ušću... Koliko je teško danas biti originalan i kako izbeći citiranje, kloniranje i kopiranje? - Biti originalan je nemoguće, jer toliko toga je već viđeno i urađeno. Dobro je biti svoj, a to već podrazumeva originalnost. Tražiti svoj ton, izraz i način je zadatak svakog muzičara. Nekima to pođe od ruke, a neki se utope u moru osrednjosti. Da li je to što niste na svojim počecima prošli kroz instituciju (tj. muzičku školu) možda u nekoj meri i pomoglo da izbegnete određene šablone i da dostignete vrhunske nivoe stvaralaštva? - Meni je žao što nisam klasično obrazovan, jer nema viška znanja, niti viška obrazovanja. Ohrabrujem mlade ljude da idu u muzičke škole. Tamo se uči zanat, a umetnost svako traži unutar sebe. Moj put je malo teži, jer sam morao sam, bez ičije pomoći savladavati neke teške lekcije i prepreke... Vi kada se pojavite na bini sa gitarom, kao da uplovite u neko više emocionalno, duhovno stanje. Kako biste to opisali i možete li svaki koncert tako da odsvirate? - Sebe sam gledao na snimcima, ali ne i uživo. Ne znam tačno kako to zvuči i izgleda. Da, fokus i emocije su veoma važne u muzici, i u izvođačkim umetnostima. Bez toga, stvari nemaju smisla. I verujte, na svakom koncertu se trudim da budem dovoljno dobar, jer publika gleda, slu-
ša i pamti. Pola veka je prošlo od Vudstoka, gde je Hendriks pred pola miliona ljudi odsvirao američku himnu sa distorzijom. Kako vi to tumačite? Koja himna bi u tom kontekstu bila vama inspirativna da odsvirate sa distorzijom? - Bio sam nedavno na proslavi Dana državnosti u Američkoj ambasadi u Beogradu i imao sam tu čast i zadovoljstvo da sviram Američku himnu “Star spangled banner”. Proslava je bila u duhu Vudstoka. Hendriksova poruka je tada bila veoma snažna i uvek će biti inspiracija za sve gitariste. Bilo je uzbudljivo prisetiti se tih vremena i svirati himnu, naravno, sa malo manje distorzije. U kom pravcu razmišljate posle albuma “Mother tongue”? Šta je sledeće? - Imam novu i mladu ritam sekciju koju čine Ivan Kukić na basu i moj sin Jan Stefanovski na bubnjevima. Veseli me ta nova i sveža energija i hteo bih sa njima provesti neko vreme u studiju. Znači, rock/pop/fusion album je u planu. Ali moram se prvo vratiti sa beskonačnih putovanja... Kako ostati živ i zdrav u ovim vremenima, prilično opasnim i surovim? - Nemam recept, niti savet. Svako se snalazi kako zna i ume. Luda su vremena, a najgore od svega je što planeta zemlja, naš zajednički dom, bukvalno gori... Sam Bog zna šta nas čeka. Šta je za vas uspeh, a šta cilj? - Ne razumem baš pitanje. Sreća je najveći uspeh, a cilj ne postoji, postoji samo put ka cilju. Na tom putu treba
Sreća je najveći uspeh, a cilj ne postoji, postoji samo put ka cilju. Na tom putu treba biti uporan, strpljiv i zahvalan što ga možemo prolaziti biti uporan, strpljiv i zahvalan što ga možemo prolaziti. Sada dolazite iz Severne Makedonije. Mnogi su promenu imena doživeli na različite načine. Kako vi gledate na to? - Moraću citirati Lenarda Koena, koji je jednom izjavio da lična karta ne čini čoveka, kao što ni država ne čini zemlju. Rođen sam u FNRJ, odrastao sam i oženio se u SFRJ. Ćerku sam dobio u SFRJ, sina u RM. Ako Bog da, unuke ću dobiti u NRM.
POP&Kultura 7
Knjiga Sem Šepard (1943–2017) o sebi, i ne samo o sebi, u knjizi „Onaj iznutra“
Unutrašnji pejzaž svestske zvezde
Nepoznato je nekad bolje. Nekad i mnogo, mnogo bolje - napisao je Sem Šepard u knjizi „Onaj iznutra“ Tatjana Nježić OVAJ NASLOV SA potpisom proslavljenog glumca, dramskog pisca, scenariste, reditelja, objavljen je u godini njegove smrti 2017. (rođen 1943) a kod nas nedavno u izdanju „Geopoetike“ (prevod Ivana Đurić Paunović). Slovi za roman. Vrvi od autobiografskih elemenata; kako onih koji su se zbili na javi tako i onih koji su deo snova, razmišljanja, čežnji, strahova, strasti, radosti... No, zar nije i to deo postojanja. Pa, možda bismo mogli reći da je upravo ta dilema jedna od niti ove knjige koja jeste slika jednog životnog puta, vremena takođe, kao i svojevrstan ogled o (samo)preispitivanju uzbudljiv i zato što se radi o svetskoj zvezdi koja je težila iskrenosti po svaku cenu a i stilom i strukturom napisanog sasvim izmakla ikakvoj bizarnosti, uveliko nadrasla tek sled zbivanja od detinjstva pa nadalje.
Otac
Likovi koji se sreću na ovim stranicama su Felisiti (očeva devojka koja je i njemu kao dečaku bila predmet pažnje), Ucenjivačica, žena (žene), devojka, otac, majka, snovi, momenti iz komada i filmova, strepnje, psi, drugi pisci i umetnici, fenomen smanjivanja, puls radosti, teskoba u grudima i grlu, zov života... „Elektricitet je u meni“, napisao je negde na prvim strani-
cama dočaravajući ukratko ono što čoveka pokreće, što mu čini i određuje život. Kroz uglavnom kratka, naslovljenja i nenaslovljena, poglavlja likovi se pretapaju, pojavljuju - nestaju - ponovo dolaze, hronologija je nebitna jer sve je uvek tu i nikad ništa do kraja ne možemo spoznati. Da, otac je poprilično obeležio život Sem Šeparda. Kako to neretko biva; možda čak više posle smrti nego za života. Zapravo, priča o ocu jeste i potraga za dubokim tragom i pečatom koji je u njemu ostavio. Na jednom mestu beleži: “Šta ako moj otac sazna za to? Šta ako reši da me sredi? Ako sasvim poludi? Ne zaboravite da u mojoj porodici ima ludila. Bio je tu neki pra-pra nešto koji je pobegao s Indijancima, imao mnogo žena i mnogo dece, u potpunosti je prestao da govori engleski, posvetio se astrologiji i imao robove iz plemena Čeroki. Ne znam. Nisam želeo da završim na takav način, to je sasvim sigurno.“
Trke. Seks.
Zanimljiv je i inspirativan način na koji se, nazovimo to tako, samoposmatra ili to čini glavni lik... „Pravim kafu u starom flekavom lončetu. Razmišljam o Nabokovljevom odgovoru na pitanje zbog čega se piše - zbog estetskog blaženstva - samo toliko - estetsko blaženstvo. Da, šta god to značilo“, zapisao je. Kao i: „Da li je moguće da ja prosto više ništa ne uviđam? Sve te godine vožnje oldtajmera. Pobeda. Lažna dokumenta. Prostitucija. Razne bestijalnosti. Sečenje belog. Trke. Seks. Igranke iz šezdesetih. Meskalin u srebrnim bocama. Parkinzi. Radio-aparati. Brižit Bardo. Dr-
žavni zatvor. Rokenrol (...).“ Veli: „Prvi-prvcati element za koji sam se uhvatio u svojoj ‘potrazi za likom’ bio je ‘egzil’. Osećaj ‘nepripadanja’ kao način života. Kako se desi da se čovek odvoji. Nešto sasvim blisko i poznato. Ponovo sam bio u tome. Činilo se da je Ucenjivačica sasvim nestala - pala u ambis. Najverovatnije zbog moje nepažnje - nisam odgovarao na poruke. Nisam bio pažljiv, pretpostavljam. Ne znam. Imao sam to u sebi. ‘Egzil’. Poznavao sam ga. Nisam morao da se pripremam. Čitav moj život bio je uvod za to.“ Ili, ad hok opisujući izvestan događaj: „I, to je otprilike sve čega mogu da se setim. Uz ove površno prikupljene detalje ide neobična jutarnja patnja, ali šta joj je razlog, to ne znam.“
Sem Šepard:“Stvarnost je precenjena. (...) Ono što ostaje jesu reči nažvrljane po panorami prostranstva, ostaci prašnjavih portreta sljuštenih sa sećanja, tužbalica nestalih glasova koji lebde iznad američke ravnice.
Ucenjivačica
Već u prvom kontaktu Ucenjivačica je namerena objaviti njihove razgovore. Samostalno ili u kooautorstvu... A to nije ideja koja oduševljava. Naprotiv. Ucenjivačica bi možda mogla biti i alter ego. Da li ga je neko zbilja ucenjivao ili ne - ne znamo. A nije ni bitno. Jer i da nije, u stvari jeste. Makar sam sebe. U sred srede knjige, kroz usta Ucenjivačice, deo u kome možda ponajviše govori i o onom ispred i o onom iza. „To što si neke istine ‘nategao’, neće biti tvoja greška. Što si neke događaje prekrojio da bi im dao poetsku slobodu. Što si neke druge ispreturao da bi dobile utisak novog značenja i aktuelnosti. To što si samo zbunjen kao što si oduvek i bio. Možda hoćeš da me pitaš zbog čega sam spremna na
Pisac, glumac, scenarista, reditelj Sem Šepard (1943-2017), dramski pisac, glumac, scenarista, reditelj, rođen je u saveznoj američkoj državi Ilinois. Majka mu je bila nastavnica, a otac vojni oficir, koji je bio ratni pilot tokom Drugog svetskog rata. Po završetku srednje škole, godinu dana je studirao poljoprivredu, pre nego što se pridružio putujućoj pozorišnoj trupi i sa 19. godina preselio u Njujork, gde je počeo da piše. Magazin Njujork opisao ga je kao “najvećeg američkog dramskog pisca svoje generacije”. Preminuo je u svojoj kući u Kentakiju usled komplikacija nastalih zbog Lu Gerigove bolesti. Autor je 44 pozorišna komada, nekoliko knjiga kratkih priča, eseja i memoara. Osvojio je Pulicerovu nagradu za dramu “Sahranjeno dete (Buried ćild) iz 1979. godine, a za ulogu u filmu “The Right Stuff” iz 1983. bio je nominovan za Oskara. Igrao je i u filmovima “Dosije Pelikan” sa Džulijom Roberts, s kojom je glumio i u filmu “Celične Magnolije” zajedno sa Doli Parton, “Padu crnog jastreba” Ridlija Skota iz 2001. godine, crnoj komediji “Avgust u okrugu Osejdž” sa Meril Strip.... Pisao je scenarije za filmove kao što su “Dolina smrti” reditelja Mikelanđela Antonija , “Pariz, Teksas” koji je 1984. nagrađen Zlatnom palmom u Kanu za najbolji film. Za ulogu u pozorišnoj predstavi “A Number”, u “Off Broadway” produkciji, dobio je odlične kritike, a premijera njegove poslednje predstave “A Particle of Dread” održana je 2014. u Njujorku. Slavnu glumicu Džesiku Lang upoznao je 1982. na snimanju filma, a poznastvo se završilo tridesetogodišnjim brakom iz koga imaju ćerku Hanu i sina Vokera. Prethodno, od 1969. do 1984. Šepard je bio u braku sa glumicom Olan Džouns, sa kojom ima sina Džesija Modžoa. Među poslednjim ostvarenjima na televiziji ističe se njegova uloga u Netfliksovoj seriji “Bladlajn” .
takvu prevaru i reći ću ti, vrlo prosto, zato što mi predstavlja zadovoljstvo da postanem deo starog sveta. Avangarda, takoreći. Vukodlaci iz zaboravljene baštine XX veka. Oni koji su nas spasli od korporativnog nihilizma.“ Da, uz oca, ključna figura je žena. Ona s kojom je bio dugo, i one sa kojima je bivao kraće, ili tek želeo da bude... „Rekla mi je tačno šta će se desiti, kao da je budućnost već prošla. Rekla mi je da ću, čim bude otišla s farme pozvati ‘onu mladu porno-zvezdu’ i da će je dovesti ovamo. Rekla je da ću nastaviti da lažem o drugim ženama i da ću i dalje imati sve te afere. Poricao sam. Sve sam poricao. Otvorio sam kapiju. Spustila je prozor. Poljubili smo se u senci popodneva. Odvezla se. Zatvorio sam kapiju.“
Peti
Knjiga počinje nadahnutim predgovorom Peti Smit, sa kojom je (kako kažu biografski podaci) bio u jednogodišnjoj vezi početkom sedamdesetih a potom u dugom prijateljstvu. U trećem pasusu ova čuvena muzičarka i svestrana umetnica piše: “Rukopis preda mnom mračni je kompas. Svi pravci proizilaze iz njegovog magnetnog severa – unutrašnjeg pejzaža pripovedača.” A u poslednjem ističe: “Stvarnost je precenjena. (...) Ono što ostaje jesu reči nažvrljane po panorami prostranstva, ostaci prašnjavih portreta sljuštenih sa sećanja, tužbalica nestalih glasova koji lebde iznad američke ravnice. ‘Onaj iznutra’ je atlas od sveukupnog materijala, obeležen otiscima čizama čoveka koji otvorenih očiju instinktivno luta po predelima nezemaljskih puteva“.
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Miona Kovačević Email: kultura@ringier.rs
Tradicija U Zvezdara teatru humanitarni prilog uručen vladici Teodosiju
Poezija daruje duhovne svetinje Juče u Zvezdara teatru prihod sa pesničke večeri Matije Bećkovića, održane za novogodišnje praznike, ovaj veliki poeta i Duško Kovačević uručili su vladici raško-prizrenskom Teodosiju za svetinje na Kosovu i Metohiji. „VEĆ EVO DVADESET godina uoči Nove godine Matija Bećković na sceni Zvezdara teatra održava večeri poezije, a prihod od ulaznica se daruje u humanitarne svrhe“, kaže Duško Kovačević, proslavljeni pisac, čelnik Zvezdara teatra, i dodaje: “I svaki put su te večeri posećene, što bi se reklo, na kartu više. Iz godine u godinu karte planu za dan ili dva. A to će reći da dvadeset godina poezija vrlo konkretno pomaže, gradi, radi... Taj prikupljeni novac često nije dovoljan da bi se zaokružio posao na onome čemu se prihod daruje, ali zato, uz tu konkretnu materijalnu pomoć, poezija vrlo snažno skreće pažnju, ukazuje na neki problem i nasušnu potrebu“. Proslavljeni pesnik Matija Bećković je, uručujući donaciju, između ostalog, istakao: „Šta je lepše i radosnije nego da se novac ljubitelja poezije nekom daruje - a kome bi to bilo prirodnije i primerenije nego vladici raško-prizrenskom Teodosiju za svetinje Kosova i Metohije. Kosovo je izgubljeno, ali nam ga traže, a pesnici su otpevali svoje, ali ih se tirani još uvek boje. Hvala Zvezdara teatru koji me dvadeset godina činii dobrotvorom. Ima darodavaca sa više para, ali čistijih para nema od onih dobijenih za poeziju“. Svesrdno se zahvalio vladika Teodosije i, između ostalog, kazao: “Veoma smo blagodarni našem dragom prijatelju Matiji Bećkoviću, koji je posetio Prizrensku bogosloviju i lično se uverio kako naši učenici i profesori žive i rade. Takođe smo blagodarni što je odvojio ovaj prihod Prizrenskoj bogosloviji. To nam daje obavezu, ali nas i ohrabruje da istrajemo na našem putu koji danas nije nimalo lak i da opstanemo na tim našim svetim prostorima.“ T. Nj.
Minijature
Ptice govore Piše Vladimir D. Janković
I svaki put su Bećkovićeve večeri poezije posećene, što bi se reklo, na kartu više
SLUŠAM JEDNU PTICU koja je zasela na neku granu ovde i, kao, peva. Daleko sam ja od toga da razlučim šta znači makar i delić neke njene fraze, ali posle dugog slušanja u jedno sam siguran: ona, u stvari, ne peva, nego govori, priča. Što je duže slušam, imam utisak da mogu donekle da proniknem u mentalitet te ptice. Taj
mentalitet je, čini mi se, palanački. Ona ogovara druge ptice. Kažu da bi čovek, da sad, recimo, odavde ode u Iran - u Teheran ili Isfahan, svejedno, ili u neko treće mesto - za godinu dana naučio lepo da govori persijski jezik. Sve bi razumeo, i to bez uzimanja časova, samo slušajući ljude. Možda bi tako i čovek koji se
popne u krošnju posle godinu dana naučio ptičji jezik. Sigurno, u stvari: počeo bi da razume o čemu ptice pričaju. I onda bi slušao kako ona tamo ptica ima ružno perje, kako je ona tamo ptica glupa, kako se ova ptica tuca s onom pticom. Zamislite koliko bi prazan bio taj čovek što sedi u krošnji i sluša šta ptice govore.
U jednom trenutku, od te praznine postao bi lak kao pero, grana bi mu se izmakla pod guzicom, i pao bi s drveta. Onda bi ga ptice kljucale dok ne dođu ljudi da pokupe leš. Posle bi ga ptice ogovarale: kako je tupavo izgledao dok je sedeo na grani, kako je sporo učio jezik, kako su mu oči bile buljave, kako je smrdeo.