2 POP&Kultura
Naslovna
❯
“Nekada nezaobilazna građa savršeno ispoliranih mejnstrim filmova za odraslu publiku, scena seksa je naveliko zaboravljena i zapostavljena, vraćena na ezoterične margine sa kojih je uskočila u glavne kinematografske tokove generacijama pre toga”, piše “Vašington post”. Prema mišljenju analitičara, stručnjaka i onih koji pomno prate holivudsku kulturu, razlozi su mnogostruki. Oni smatraju da filmski biznis prolazi kroz podrobno prestrojovanje prioriteta usled kulturnih, političkih i zakonskih promena. Kolumnista “Holivud riportera” Stiven Galovej piše da su promene, pre svega, ekonomske prirode: Holivud više ne zanima pravljenje karakternih drama srednjeg budžeta u kojima može ili ne mora biti fizičke intimnosti. Umesto toga, filmovi moraju da budu primamljivi za sve četiri ciljne grupe: muškarce, žene, starije i mlađe od 25. “Ma kako čudno zvučalo, to nije novi puritanizam – Holivud je oduvek bio puritanski – sve je stvar ekonomije. Ubacite li seks, dobićete oznaku R, a to znači da ne smeju da gledaju deca. Drugim rečima, ne dovlačite u bioskope onu četvrtu ciljnu grupu”, zaključuje Galovej. Nijedna analiza seksa na filmu ove 2019. ne može da prođe ni bez reference na #MeToo – pokret koji je doneo duboke promene u načinu tretmana glumica i njihovom čvršćem stavu. “Žene su danas daleko manje spremne da pristanu na razgolićavanje pred kamerama a ohrabrene su da odbijaju ono što im nije prijatno”, dodaje Galovej. Klima u Holivudu se znatno promenila i polako odlaze u istoriju vremena kada su glumice primoravane na nepotrebno skidanje i na “kasting kauče” – nešto čega će se porota na Menhetnu tek naslušati kada u septembru krene suđenje Harviju Vajnstinu. Linda Hiršman, autorka studije “Reckoning” o seksualnom zlostavljanju i uznemiravanju, navodi da su joj glumice rekle da se protive da pod pritiskom izlaze gole pred kamere, ali da sama golotinja kao takva nije problem. “Žalile su mi se da su ih, pre #MeToo pokreta, muške kolege iskorišćavale tokom scena seksa, dodirivale ih tamo gde po scenariju nisu morale.” Da su ih iskorišćene žene tužile, bio bi to verovatno kraj njihovih karijera. Profesorka veruje da je preokret nastao 2016. kada je voditeljka “Foks njuza” Grečen Karlson tužila direktora mreže Rodžera Ejlsa
Zabranjeni za mlađe od 18 Odmetnik (The Outlaw, 1943) režija: Hauard Hjuz
Devet i po nedelja (9 ½ Weeks, 1986) režija: Ejdrijen Lin
Legende Divljeg zapada Pet Geret, Dok Holidej i Bili Kid nadmeću se za pažnju zavodnice Rio Mekdonald, u tumačenju debitantkinje Džejn Rasel. Najkontrovezniji film svog doba i prvi koji je prkosio Kodeksu produkcije i pravilima šta (ne) sme biti prikazano na platnu, zbog čestog fokusa kamere na Džejnine velike grudi. Od samog filma šokantniji su bili posteri i promo-fotografije, no to nije sprečilo cenzore da zabrane prikazivanje “Odmetnika”. U bioskope je stigao posle tri godine, kada su pravila izmenjena.
Žena započinje seksualnu vezu sa muškarcem. Skoro ništa ne zna o njegovom životu, samo o seksualnim igricama koje igraju, pa se veza polako komplikuje. Reditelj se koristio emotivnom manipulacijom da, iz tada još neiskusne glumice Kim Bejsinger, izvuče što realnije reakcije. Na primer, držao ju je izolovanom od glavnog glumca Mikija Rorka i hranio ju je lažnim glasinama o njemu, što je glumica kasnije nazvala “grubom taktikom”.
Ponoćni kauboj (Midnight Cowboy, 1969) režija: Džon Šlezindžer
Hronika o neobičnom prijateljstvu između naivnog teksaškog žigola Džoa Baka (Džon Vojt) i trećerazrednog varalice Ratsa Rica (Dastin Hofman) za sada je jedino ostvarenje sa oznakom X nagrađeno Oskarom za najbolji film. Sem golih grudi i zadnjice prikazane su i zastrašujuće scene grupnog silovanja, a oznaka je data i zbog homoseksualnih referenci. U to vreme rejting X još nije bio povezan s pornografskom industrijom.
Ne gledaj sada (Don’t Look Now, 1973) režija: Nikolas Rog Bračni par odlazi u Veneciju nakon nedavne smrti ćerkice. Scena u kojoj vode ljubav, prvi put posle tragedije, ispresecana je kadrovima u kojima se oblače i spremaju za večeru. Donald Saderlend i Džuli Kristi upoznali su se na snimanju, a prva scena bila je upravo ova. Reditelj je hteo da je “skine sa dnevnog reda” i pređe na srž priče. Kristi je bila očajna. Saderlend je rekao da je snimanje trajalo čitavog dana i da je to bilo sve samo ne seksi i erotično iskustvo.
Telesna strast (Body Heat, 1981) režija: Lorens Kazdan
Neonoar u kojem debitantkinja Ketlin Tarner igra Meti, u vezi sa advokatom Nedom (Vilijam Hert). U pravoj tradiciji femme fatale, ubeđuje ga da joj ubije supruga, nateravši ga da veruje kako je sve sam smislio. Čuvena scena seksa između Meti i Neda snimana je zimi. Glumce su prskali vodom da bi izgledali znojavi, sisali su mentol bombone da se ne vidi para iz usta i tresli se od hladnoće, nagi na setu, dok su kamermani nosili perjane jakne. “Zbog seksualne prirode scenarija angažovao sam montažerku. Bila mi je potrebna jaka ženska perspektiva od početka do kraja”, rekao je Kazdan.
Do poslednjeg daha (Breathless, 1983) režija: Džim Mekbrajd
Valeri Kapriski rekla je da su ljubavne scene bile “poluprave”. Gir ju je navodno lično odabrao na kastingu, uz obrazloženje da izgleda kao neko s kim bi voleo da vodi ljubav. Tokom snimanja Valeri je imala 20 godina a Gir 33. Ovo je samo jedan od filmova sa oznakom 18+ u kojima je Gir igrao, tada kao seks-simbol; ostali su “Bez milosti”, “Američki žigolo”, “Počasni konzul” i “Tražeći gospodina Gudbara”. Pod stare dane našao se u još jednom rimejku klasika francuskog novog talasa zabranjenog za maloletne – “Nevernoj ženi” sa Dajen Lejn.
Henri i Džun (Henry & June, 1990) režija: Filip Kaufman
Zaintrigirana poznanstvom sa Henrijem Milerom (Fred Vord) i njegovom suprugom Džun (Uma Turman), spisateljica Anais Nin (Marija de Medeiroš) počinje da širi svoje seksualne horizonte. Kada je MPAA promenila sistem oznaka za filmove septembra 1990, zamenivši X (od tada rezervisanu samo za pornografski sadržaj) oznakom NC-17, ovo je bio prvi film sa novom/starom etiketom u značenju: zabranjeno za mlađe od 17 (uzrast je kasnije pomeren na 18).
Širom zatvorenih očiju (Eyes Wide Closed, 1999) režija: Stenli Kjubrik
Tada supružnici i u privatnom životu, Nikol Kidman i Tom Kruz igrali su bračni par koji izjedaju ljubomora i prevara. Da bi povećao stepen nepoverenja, Kjubrik je takođe sprovodio neke surove taktike. Zarad samo jednog minuta scene u kojoj Nikol vodi ljubav sa mornarem, Kjubrik je tražio šest dana snimanja sa muškim modelom i preko 50 erotskih poza. Kruzu je zabranio da prisustvuje snimanju a Kidmanovoj naredio da mu priča sve do detalja. Reditelj je gledao “Fatalnu privlačnost”, “Šougrls” i “Niske strasti” kako bi dobio inspiraciju prilikom montiranja scena ekspilicitnog seksa.
Sekretarica (Secretary, 2002) režija: Stiven Šejnberg Megi Džilenhol igra društveno neprilagođenu Li Holovej, pokornu sekretaricu dominantog ekscentričnog advokata Edvarda Greja (Džejms Spejder) u filmu koji istražuje granice između zadovoljstva i bola. Kada Li napravi grešku pri kucanju, Edvard je lupi po zadnjici i taj incident odvodi ih u vrtlog sado-mazohističkih odnosa. Jedini mejnstrim film u kojem je BDSM prikazan u pozitivnom svetlu a ne kao zlostavljanje.
Crni labud (Black Swan, 2010) režija: Daren Aronofski Natali Portman je dobila Oskara za ulogu posvećene balerine koja pokušava da zadrži zdrav razum nakon dobijanja glavne uloge u “Labudovom jezeru”. Ono što je, međutim, najviše privuklo pažnju javnosti jeste seksualna fantazija u kojoj su njen lik i lik Mile Kunis, kao i scena masturbacije. Natali je rekla da “stvarno nije bilo prijatno” na snimanju seksualno eksplicitnih scena, ali da ih je smatrala neophodnim za prikazivanje seksualnog sazrevanja njenog lika.
POP&Kultura 3
za seksualno uznemiravanje. Taj slučaj je pokazao da ženama neće faliti dlaka s glave ako podnesu tužbu i Pandorina kutija je otvorena. Glumačke zvezde poput Ris Viderspun i Meril Strip udružuile su snage i zahtevaju obrazovanje o seksualnoj jednakosti, u industriji gde su karijere glumica stvarane i uništavane nevidljivim mahinacijama producenata, reditelja, agenata... mahom muškog pola. Možda je smrt scene seksa u današnjim filmovima dublje ukorenjena nego što na prvi pogled izgleda, smatra Hiršmanova. “Mislim da žene sada demonstriraju onu trunčicu novostečene moći i uspostavljaju granice”, kaže Hiršmanova za britanski “Gardijan”. Novinarka ovog dnevnog lista i filmska kritičarka Ketrin Šord ocenila je današnje vreme kao “doba kinematografske apstinencije u kojoj šačica evropskih autora, naročito francuskih, daje sve od sebe da održi vatru realistične intimnosti”. Sem očiglednog razloga novog filmskog čistunstva – žalbe roditelja da bi svaki materijal koji pozajmljuje vizuelne i verbalne obrasce iz pornografije treba da bude zabranjen za maloletne gledaoce – tradicionalna funkcija bioskopskog filma kao jedinog medija gde možete da pogledate bradavicu je postala izlišna. Ako hoćete seks na ekranu, više ne morate da se krijete u mraku bioskopa. Rič Džazvijak, seks-kolumnista za onlajn magazin “Slejt” koji je odrastao devedesetih godina na poslednjim izdisajima erotskih trilera, veruje da je striming platforma promenila pravila igre do neprepoznatljivosti. “To što se smanjenje bro-
To što se smanjenje broja scena seksa podudarilo sa rastom internet pornografije nije nimalo slučajno. Kada vam je seks nadohvat vrhova prstiju, samim tim je i manja potreba za njim u mejnstrim zabavi. Ne mislim da smo išta manje opsednuti seksom, samo da sada tu opsesiju zadovoljavamo na drugim mestima”, tvrdi Rič Džazvijak, kolumnista “Slejta”
ja scena seksa podudarilo sa rastom internet pornografije, nije nimalo slučajno. Kada vam je seks nadohvat vrhova prstiju, samim tim je i manja potreba za njim u mejnstrim zabavi. Ne mislim da smo išta manje opsednuti seksom, samo da sada tu opsesiju zadovoljavamo na drugim mestima”, tvrdi Džazvijak. Niki Hodžson, autorka knjige “The Curious History of Dating: From Jane Austen to Tinder” (Neobična istorija zabavljanja: od Džejn Ostin do Tindera), ističe da je vrednost Holivuda procenjena na 11 milijardi dolara, dok je vrednost pornografske industrije 15 milijardi dolara, sa tendencijom konstantnog rasta. “U doglednoj budućnosti mejnstrim filmovi možda neće uopšte imati potrebu za scenama seksa”, smatra ona. Filmovi danas treba da privuku što veći broj gledalaca, ali ne i da mnogo brinu o njima kada se jednom zadnjice smeste na sedišta. To znači da je sve veći pritisak vodećih studija da se sadržaj “sterilizuje” i osigura najblaža moguća oznaka, naročito u SAD, gde se vrti najviše para i gde je ocena R smrtna kazna za svaku nadu u komercijalni uspeh. I dok institucija koja određuje rejtinge – ozloglašena Američka akademija pokretnih slika (Motion Picture Academy of America – MPAA) – nema stroge kriterijume kada
je reč o smrti, mučenju i krvoproliću, vrlo je striktna kada se radi o izlivima ljubavi između dve odrasle osobe. Primera radi, “Stradanje Isusovo”, “96 sati”, “Mračni vitez” ili “Ajkulu” mogla su da gledaju deca bez pratnje starije osobe, ali ne i “Tužnu vezu” koja je dobila oznaku R, ponajviše zbog scene kunilingusa u kojoj su i Rajan Gosling i Mišel Vilijams bili prikazani potpuno obučeni. Film “Dečaci ne plaču”, koji je Hilari Svenk doneo Oskara, morao je da prođe još jednu turu montaže da bi izbegao oznaku X, ne zbog brutalne scene silovanja već one u kojoj orgazam Kloi Sevinji traje “previše dugo”. Oba pomenuta filma jedva da su imala golu zadnjicu u kadru. Italijanski reditelj Luka Gvadanjino, koji je svojim pravim filmovima prikazivao nežne zagrljaje i potpunu golotinju spreda, morao je da smanji doživljaj za debi na engleskom zvani “Zabranjena ljubav”. Studio “Soni” ga je ubedio da priču koja se vrti oko strastvene letnje avanture tinejdžera i studenta svede na – priču, bez mnogo akcije u krevetu. Strategija je uspela, jer je film nominovan za Oskara za najbolje ostvarenje, a uzeo nagradu za adaptirani scenario. Uz brojne primere ove vrste ne čudi što u fabrici snova više i ne pomišljaju na scenu seksa u filmu. Kada ih i
ima, u svetlu #MeToo pokreta na setovima se u takvim situacijama sada hoda po jajima. Redovno se angažuju i koordinatori intimnosti koji vode računa da su svaka poza, dodir i uzdah prethodno usklađeni i uvežbani, te da su glumci, a i PR timovi, saglasni sa istim. Niko ne želi da ih zvezde, ne daj bože, optuže za ekspolataciju. Te ljuske od jaja su, prema mišljenju Niki Hodžson, samo skretanje pažnje sa glavne teme. “Ne smemo umanjivati efekat Vajstin, ali i pre Harvija Vajnstina u mejnstrim filmovima bio je smanjen broj scena seksa, pre svega zbog činjenice da smo istovremeno ulazili u zlatno doba feminizma i novu konzervativnu fazu u društvu. Naši širi pogledi na zadovoljstvo su se promenili. Tinejdžeri i mladi milenijalci na zapadu duže čekaju na stupanje u seksualne odnose, a i kada to urade, imaju ih manje. Imate eksploziju mladih influenserki koje otvoreno pričaju o samozadovoljavanju, proizvodnja tehnoloških seks pomagala cveta i polako se gase sve one opcije gde bi moglo iole biti prostora za moralnu dvosmislenost, kao što je film”, smatra Hodžsonova. “Seks je nekada bio učestaliji, seks je prodavao. Publika ga je bila gladna”, izjavio je britanski reditelj Endru Hejg. “Oni koji su se nekada ljubakali u poslednjim redovima
Filmska kritičarka Ketrin Šord ocenila je današnje vreme kao “doba kinematografske apstinencije u kojoj šačica evropskih autora, naročito francuskih, daje sve od sebe da održi vatru realistične intimnosti”
bioskopa, sada sede sami kod kuće i žale se prijateljima na seksualnu recesiju, što znači da imaju daleko manje seksa od svojih roditelja. Umnožavanje pornografije, zasićenost u medijima i samim činom i njegovim zloupotrebljavanjem onih na mestima moći stvorio je skepticizam koji se graniči sa gnušanjem. Čak i ako naša biologija ostaje nepromenjena, kulturni apetit za seksom opada. Ne idemo u bioskope u potrazi za seksom ne samo zato što ga već ima na svakom koraku nego i zato što nas to više ne uzbuđuje”, ocenjuje Hejg. Sada su druge teme važnije. Sve prisutnija u javnosti politika identiteta donela je naročito veliki broj nezavisnih filmova koji se bave samospoznajom i samootkrivanjem, prihvatanjem sopstvenog tela umesto istraživanjem tuđeg. Pa ni superheroji se više ne zaljubljuju kao nekad – izgleda da im je bitnije da spasu svet i da što bolje izgledaju u helankama. Čak i horor, žanr u kojem se nekada podrazumevalo da bude golotinje i prekinutih snošaja, odbacuje taj obrazac. Izgleda da je “film bez rajsferšlusa” novi ideal. Hodžsonova ukazuje na uspeh mjuzikla “La La Land”, sjaktave romanse u kojoj niko ne otkopčava ni dugme: “Svi hoćemo privlačenje i tenziju, ali, ako može, bez onih sivih zona gde pokušavamo da dokučimo je li zavođenje bilo etičko prihvatljivo ili nije.” Veliki izuzetak u svemu ovome jeste ostatak sveta, “naročito evropska kinematografija koja ne beži od seksa i koja, naprotiv, često pronalazi načine da korišćenjem seksa ispriča priču”, smatra Džazvijak, uzevši kao primer filmove “120 otkucaja u minuti”, “Divlji”, “Vikend”, “Božija zemlja”, “Vojvoda od Burgundije”... koji “graciozno integrišu erotizam u narativ, čak i kada je seks daleko od gracioznog”. Blaži stav prema seksu u evropskom filmu nije ništa novo. Novo je što je Džazvijak nabrojao uglavnom gej priče. Prošlog meseca u Kanu su svoje filmove sa homoseksualnom tematikom predstavili autori poput Pedra Almodovara, Ajre Saksa, Gzavijea Dolana i Arnoa Deplešena. Sledeće godine u bioskope stiže i “Ammonite” Frensisa Lija, sa nešto komercijalnijim ambicijama, sa Siršom Rounan u ulozi škotskog geologa koja se zaljubljuje u čuvenog paleontologa (Kejt Vinslet). Za gejeve ipak ima svetla na kraju tunela. Ostalima ne gine “Fuckbox”, mračna prostorijica sa sedlom i čeličnim dildom kao u SF filmu “Život među zvezdama” Kler Deni sa Žilijet Binoš i Robertom Patinsonom, zaključuje filmska kritičarka “Gardijana” Ketrin Šord.
4 POP&Kultura Ekskluzivno objavljujemo delove knjige “Život s idi(j)otima” Autobiografija Nenada Marjanovića dr Frica, bivšeg basiste kultnog pulskog pank benda “KUD Idijoti”, bavi se diskografski najplodonosnijim delom karijere sastava koji je ratnih godina stekao kultni status širom Balkana. Knjiga može da se naruči na office@dallas.co.rs.
Feljton Život s Idi(j)otima (4)
Fort Bourguignon U Puli se baš u vrijeme dok smo napuštali Villu Rizzi počelo šuškati kako Arenaturist, vodeće pulsko turističko poduzeće u kojem su mladost ostavili moja majka, otac i jednim dijelom brat daje umjetnicima prostore tvrđave Fort Bourguignon, austro-ugarske vojne tvrđave koja je Arenaturistu služila kao veliko skladište za sve odbačene stvari iz hotela i bungalova. Hvatajući se na tadašnji utjecaj oca
Ljube, šofera u firmi čija je tadašnja operativna moć bila veća od bilo kojeg saborskog zastupnika, tadašnja uprava dozvolila nam je da si unutar tvrđave pronađemo adekvatan prostor i prilagodimo ga svojim potrebama. Naša se prostorija nalazila pored ulaza u atrij, mjesta kojeg će doživotno pamtiti svi tehno partijaneri devedesetih. Godinama nakon našeg odlaska to je bio najpoznatiji plesni podij ovog di-
Naša se prostorija nalazila pored ulaza u atrij, mjesta kojeg će doživotno pamtiti svi tehno partijaneri devedesetih. Godinama nakon našeg odlaska to je bio najpoznatiji plesni podij ovog dijela Europe
jela Europe. Suživot s pulskim umjetnicima odmah od dolaska u tvrđavu bio je uspješan. Mi smo vježbali u večernjim satima dok su oni svoje aktivnosti obavljali u dnevnom terminu. Prostorija nam je bila ogromna i u njoj smo se napokon osjećali komotno, ali i sigurno jer je u nju bilo gotovo nemoguće provaliti. Nakon dramatičnog i traumatičnog iskustva u Villi Rizzi napokon smo se mogli prepustiti vježbanju bez stresa i straha. Naša promocija singla „Bolje izdati ploču nego prijatelja“ ujedno je bio i prvi koncert, točnije prvi javni događaj u tom prekrasnom zdanju. Stotinjak metara od Fort Bourguignona nalazi se Piramida, kultni pulski klub koji je sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog stoljeća postao zaštitni znak Pule. Nigdje nismo mogli otići, a da se nije našao netko tko bi spomenuo Piramidu. – A je l’ radi Piramida? – Kako je Parlov? – Je l’ vojska još na Muzilu i Katarini? – Šta rade Atomci…? Uvjeren sam kako nema Puležana koji bar jednom nije doživio takvo pitanje. Nešto kasnije toj smo se ekipi pridružili i mi, rodila se generacija koju je Pula asocirala na KUD Idijote. Bourguignon je nakon naše promocije postao vrlo zanimljiv organizatorima raznih manifestacija pa se u vrlo kratkom vremenu taj prostor pretvorio u svojevrsni klub. Pošto se naša prostorija nalazila u atriju koji je najbliže pozornici, možemo tvrditi kako smo prisustvovali svim događajima jer smo mi bili ti iz čije se prostorije dovlači struja. U kratkom vremenu mogli smo odgledati nekoliko predstava, a posebno se sjećam predstave Burginjonska voda i to iz nekoliko razloga. Prvi je da je jazz legenda Tamara Obrovac u toku predstave otkrila poprsje i da smo dugo nakon predstave komentirali i taj čin, a bogami i sise. Drugi detalj je bio trenutak kad pokojni Jimmy Detela slučajno ljude zalije petrolejem i nakon toga nespretno potpaljuje vatru koja je zahvatila prvih par redova publike. U novinama je nakon predstave pisalo “Predstava koja je zapalila publiku”. Kasnije smo u Fort Bourguignonu organizirali koncerte koji su na neki način pokrenuli naše turneje po inozemstvu. Bilo je to vrijeme kada smo otvarali koncertne prostore za one koji nisu mogli odraditi komercijalno isplative koncerte u Uljaniku, a za koje smo mislili da bi trebali nastupiti u Puli. Pošto se punk scena dobrim dijelom oslanjala na fanzine i komunikaciju poštom, solidan novac odlazio je na poštanske usluge. Pošta je tada bila jedino mjesto preko kojeg su se razmjenjivali materijali. Fanzini su povezivali scenu cijelog
svijeta, zahvaljujući njima bendovi su saznavali jedni za druge, povezivali se i komunicirali, a vrlo brzo je dio fanzinske scene preuzeo i ulogu distributera, ali i izdavača. Oni nešto sposobniji i uporniji fanzinaši vrlo su često postajali i vlasnici malih nezavisnih diskografskih kuća. Grupa Jay Walker iz Švicarske bio je prvi bend čiji smo koncert organizirali u tvrđavi. Nisu svirali punk, ali su zaintrigirali pulsku alternativnu publiku. Ono što je bilo najvažnije jest činjenica da smo koncert završili s plusom - isplatili smo bend i dobili poticaj za daljnje organiziranje koncerata. Dee-Dee i njegova ekipa kasnije su nam se trostruko revanširali, organizirali su nam prvu pravu turneju na kojoj smo imali priliku iskoračiti u Europu. Kasnije smo istim kanalima saznali za mađarski bend Aurora čiji je demomaterijal postao pravi hit u tadašnjoj državi. Melodičan punk bend koji pjeva na mađarskom jeziku uz žestok ritam svojom je egzotikom privukao brojne punkere, a kada smo saznali da dečki iz Aurore znaju za nas, stupili smo u kontakt i počeli razmjenjivati pisma. Pošto je naša “željezna zavjesa” bila “aluminijska bravarija” za onu Mađarsku, mi smo bili ti koji su prvi povukli potez i organizirali im koncert u Puli. Već smo imali dosta iskustva s organizacijom koncerata. Bili smo dobro organizirani i svatko je radio svoj dio posla. Tusta je obično imao ulogu domaćina s obzirom na to da je odlično pričao engleski i vješto nabadao talijanski. Ptica je obavljao grafički i marketinški dio posla, dok sam ja bio zadužen za dozvole za javna okupljanja i formiranje “redarske službe”. Sve oko tehnike radio je Sale, od rasvjete do razglasa i miksanja zvuka. Ja sam u svojim egzotičnim susretima u SUP-u (Sekretarijatu unutrašnjih poslova) već imao kodno ime „Idijot”. Svaki put kada bih se najavio da moram do odgovorne osobe, dočekali bi me drugovi milicajci koji su uživali po hodniku naglašavati: „Evo, stigao nam je Idijot po dozvolu…”, to im je bilo urnebesno smiješno. Osoba koja je izdavala dozvole bio je inspektor egzotičnog imena Mile Pjevač. Ima jedna anegdota kada smo nakon raspada Jugoslavije Tusta i ja naletjeli u Prvomajskoj ulici, centralnoj ulici u gradu, na tada već umirovljenog inspektora koji mi se javio. Skužimo se mi i zastanemo jedan pored drugog. - Ooo, dobar dan Mile, kako ste? - Pa eto, kako drugi hoće… - kaže Mile, pruži Tusti ruku i predstavi se jer se do tada nisu poznavali: - Pjevač! Tusta ga pogleda i kaže: - A super, a šta pjevate u nekom zboru?
POP&Kultura 5
Bio je 15. jun, a sticaj okolnosti je hteo da tog popodneva sa proslavljenim glumcem Milanom Lanetom Gutovićem putujem u Sombor na Pozorišni maraton. Tatjana Nježić On vozač, ja suvozač… Reč po reč, kilometar po kilometar i stigosmo za oko dva sata. On da zaigra u predstavi “Večera budala” Zvezdara teatra, ja da sa Mirom Banjac imam književno veče povodom njene autorizovane biografije “Ne daj se” (“Vulkan”). Veli, na početku, čekati me neće budući da se vraća odmah čim se predstava završi, a pomenuto književno veče tad počinje. Vratila sam se kombijem Zvezdara teratra sa delom ekipe predstave koja je to veče osvojila publiku u doslovce prepunoj sali Somborskog pozorišta. Lane, po ko zna koji put optužen da je neodoljiv, više puta je, zajedno sa drugima iz ansambla, izlazio da se pokloni i potom nestao. No, dok smo se još vozili ka Somboru, u nekom trenutku se ispostavilo da bismo mogli napraviti usputni, neobavezni intervju.
Intervju Milan - Lane Gutović o ulogama, starosti i mladosti, trenutku u kome živimo
Putevi zdravog razuma su nam daleko
studente, tako da možemo sa radošću da konstatujemo da smo dobro prošli ako nismo dobili batine. Što je, inače, veliki napredak, ne računajući kilometre autoputa Kad smo krenuli, pominjali ste te kilometre kojih ima? - Mišljenja su različita. Interesantno je da gospodin Živković kaže da je za ovih 6-7 godina napravljeno tridesetak kilometara autoputa, a da je sve ostalo popravka postojećih puteva i popravka onih puteva koje je ova vlast napravili ali toliko nesolidno da, čim se završe, odmah mora da se popravlja. Al’, evo putarina... Čovek na naplatnoj rampi se vidno obradovao kad vas je ugledao, da li vam se to često dešava? - Da, uglavnom se vrlo obraduju. Prvo su ljubazni i susretljivi, a potom vidim i da su vrlo zadovoljni što su me uživo sreli. Prija li vam to? - Pa to je najveća potvrda mog rada. I ne samo rada, potvrda postojanja, potvrda smisla bavljenja ovim poslom. Eto, od mene se ljudi ne ježe, ne kostreše, ne plaše, ne savijaju glavu. Meni se ljudi obraduju. Iskreno. Jer ne moraju. Mogli bi i da se ne obraduju i ništa im ne bi falilo. Niko im nije dao sendvič nit ih ucenjivao da bi mi mahali, a oni meni ipak hrle i s obe ruke mašu.
Koliko se već dugo igra predstava “Večera budala” (F. Veber/B. Đurović)? - Sedam-osam godina, možda i više, ne znam tačno.
Koincidencija? - Pa mi idemo čak do Sombora na tu večeru budala, pri tom ti sutra putuješ u Rusiju... pa to mnogo kazuje (smeh).
Ima li neka uloga ili uloge koje su vam na bilo koji način posebne u karijeri? - Već dugo se najviše radujem predstavi “Obično veče”. Bilo je nekih koje su mi se dopadale, kao i onih koje nisam voleo da igram. Ne govorim koje su iz sledećeg razloga; često mi se događalo da neku predstavu koju ne volim ljudi vole više nego ja. Tako da je ne samo glupo nego i neuljudno reći “ja tu i tu predstavu ne volim”, a gledaoci kažu da je baš vole. Zbog toga ćutim o tome koju svoju predstavu volim, a koju ne.
Dobro, ja bezmalo po kofer pa na aerodrom... - A ja na buvljak. A posle na pecanje. Tako da sam multidisciplinaran, al’ od sutra.
“Šuplji kamen” Nikolaja Koljade (r. Tanja Mandić Rigonat, UK “Vuk Karadžić”) vam je najnoviji naslov? - Jeste. Lepa predstava.
Do juče ste bili multidisciplinarni, ali po Americi. - Jesam. Naporna putovanja. Trešnja na torti je bila da mi je u povratku avion kasnio tako da nisam stigao na konektikat flajt, te mi je avion za Beograd otišao. Spavao sam u Frankfurtu.
Pominjali ste da ćete na jesen raditi nešto novo u Zvezdara teatru? -Da. Dramatizovan je roman Ivane Dimić “Arzamas”, za koji je dobila NIN-ovu nagradu. Nisam čitao dramatizaciju, a roman jesam. To će, mislim, biti prva premijera u novoj sezoni u Zvezdara teatru.
Mogli bismo reći indikativan naziv. - Meni je zanimljivija koincidencija.
Gostovanje po gradovima Amerike bilo je sa dve predstave ili? - Da, “Ukradena ličnost” i “Obično veče”, pri čemu sam ovu drugu dva-tri puta igrao i za prilog izgradnji pravoslavnog hrama u L.A. Negde na društvenim mrežama je bilo, ako se ne varam, da ste u Unicefu.
- Ne znam šta ima na društvenim mrežama, ali to je još u fazi predloga. Dobio sam mejl kojim me obaveštavaju da su pristupili tom glasanju. Pitaju da li imam nešto protiv. E sad, pošto tu među ljudima koji odlučuju, mislim, nema nikog iz SNS-a, imam šanse (smeh). Kad smo već kod tih partijskih tema, popularna je vaša predizborna parola. - Niko vam ne može dati više nego što ja mogu da vam obećam. A i ne samo ta. Poznato je da umete da komentarišete, ali i da prognozirate
stvari, šta vam je ključni utisak o aktuelnom društvenom i političkom trenutku? - Sasvim je jasno da su stvari na koje se ukazivalo kada je SNS došao na vlast sada metastazirale. Uticaj na medije i manipulacija je postala eklatantna. Golim okom se vidi. Došlo se do toga da ljudi koji misle drugačije i imaju argumente, kao na primer Jovo Bakić, budu privedeni na informativni razgovor zbog izjave u štampi. Da bude priveden na informativni razgovor zato što je govorio u jednom listu koji je slobodan, koji ne finansira vlast! To privođenje je nastavak onog batinanja novinara, sad su počeli i
Ta knjiga na neki način, kao i “Šuplji kamen”, otvara temu starosti i odnosa prema njoj. - To spada u neminovnost. Osim ako čovek ne preduzme tzv. akciju podmlađivanja Akcije podmlađivanja su postale svakodnevica kao da je starenje greh, mana, porok.
Akademici
Gledam i slušam ove akademike pa se mislim, mogao bih Ajnštajna da ocrnim od batina. I kakva je to akademija nauka u kojoj akademici nešto znaju, pa još bi to da kažu, i to, daleko bilo, u interesu ovog naroda što ovde živi. Ako sme, neka cela akademija izađe na crtu, da već jednom ti akademici prestanu da zvocaju i čantraju. Tako treba s njima. Ima predsednik pravo. A ako nema predsednik, imam ja!
- Onda stvari dobijaju dramatične crte. Lepota starosti se izgubi u naduvavanju usana, peglanju bora, sečenju koječega... Čemu vodi taj, kako ga zovu, teror mladosti, čega je to posledica? - Posledica neverovanja u život, u prirodni sled stvari, u postojanje više sile koja to reguliše bez tvog učešća. Kada je Tesla komentarisao religije i veru, on je rekao da svetom i kosmosom upravlja velika sila koja ima svest i da nema religije koja je našla pravi put do te svesti. E pa, ljudi, pošto nemaju poverenja u tu svest, ni veru u religiju onda valjda misle da umeju bolje... Krenu da presađuju kosu, botoksiraju se, napumpavaju. Da li oni stvarno misle da su time dobili igru s vremenom... Ima jedna lepa priča iz Grčke u skladu sa tom temom. Na jednom ostrvu žene su otkrile da mogu da budu lepše nego što jesu pa su u te svrhe koristile biljke, kamenje, vunu... Zadnja faza tog estetskog ludila je bila da su iz nepoznatog razloga počele da se ubijaju. Samoubistva su drastično porasla. Čovek koji je vladao ostrvom zabrinuo se i smislio je zakon po kome svaka žena koja izvrši samoubistvo mora da se pronese kroz centar grada gola. Tog trenutka su prestala samoubistva. Da se ne bi videlo pravo stanje stvari bez ulepšivača i pomagala. Ukratko, ako je ovo ukratko, to mislim o starosti. A o neposrednoj budućnosti, u društvenom smislu? - Vidim da je demokratski put kojim je eventualno mogla da se menja vlast, odnosno ljudi koji vladaju, da je taj put zatrt. Više ne postoji. Čim ne postoji taj, uspostavlja se neki drugi alternativni put. I od alterantivnog puta do alterantivnog puta ide se ka revoluciji. U toj revoluciji je moguće sve. Od ostrahizma do tiranije koja se zove vojna diktatura, dok se ne pređe na demokratski sistem upravljanja. Ali mislim da smo uništili puteve kojim bi se ovo mirno rešavalo. Putevi zdravog razuma su nam daleko... Zdravog razuma je sve manje, a ludilo se sve više promoviše. Kad ludilo dobije pun legitimitet, kako tražiti optimistički pogled? - Optimistički pogled je tada nemoguć. Jer nema osnova. Može da ga bude, ali onda spada u ludilo.
6 POP&Kultura
Muzika Peca Popović povodom novog albuma Brusa Springstina
Povodom izlaska albuma “Western stars”, u Muzičkoj kući “Metropolis” je prikaan Pecin film posvećen Bossu, pod naslovom „Brus i ja“, nakon čega je naš poznati kritičar za “Pop & kulturu” govorio o slavnom umetniku
Svedok vremena Priredio Neven Džodan
(Bruce Springsteen, “Western Stars”, Columbia Records/Menart) Da li su ljudi u našoj zemlji svesni veličine Brusa Springstina i onoga što on radi? U popularnoj muzici nemate karijeru koja toliko traje od 1966. kad je počeo sa “The Castiles”, prvom grupom, do danas i nemate 19 autorskih albuma toliko različitih i sa toliko dobrih pesama. Svako ko je veliki imao je svoje fenomenalne trenutke i trenutke kreativnog neraspoloženja. Jedino je svaka njegova ploča događaj. Problem je što imate brojne karijere gde očekujete puno, a ne dobijete ništa. Njegovu biografiju karakteriše to što nema prevare. To što on radi je uvek na tom nivou da oslikava trenutak kad ploča nastaje. Malo ima takvih slučajeva u svetu. On ima to neko čudo, a ja mislim zbog toga što je u muziku ušao kao fan, naslušan muzike, i što je imao sreću da odraste i da uđe u muziku kada je to bilo važno. S druge strane, ne treba zaboraviti da je to njegovo poreklo, mešavina irskog, italijanskog, američkog, isto važno. Mislim da osećaj melodije on vuče od te mamine, italijanske linije. Dalje, ima jednu strast za poslom koju imaju Irci. On u tome što radi, on ne peva - on svedoči. Svaka njegova ploča je veliko svedočenje. Ka-
da je ušao sa prvim albumom, to je bio zvuk Njujorka polovinom sedamdesetih. Kada vidite važnu ploču iz osamdesetih, vidite da je to zvuk one Amerike koja nije dobila ono što je njegova generacija očekivala, a onda imate devedesete godine, kad je pokušao da se osami sa svojim solo albumima. Takođe, imate i jednu intimu “Nebraska” koja je snimljena apsolutno u privatnim uslovima, u nekoj sobi, ali imate divne pesme. Imate čoveka koji je postao svestan svoje porodice, svog života i hoće da otpeva nešto što bi drugi verovatno prećutali. Znate, kod nas ljudi koji su neupućeni kažu da on peva američke seljačke pesme, za razliku od Dilana, koji peva intelektualne. Ja mislim da bi se često Dilan menjao sa njim za neke pesme. Dilan je pametan čovek, zna on šta valja. I kad vidite tu vrstu poštovanja koju Springstin ima od kolega... Znate, kreativan posao je posao sujetnih ljudi. Oni nikad neće da kažu: “Ovaj je bolji od mene”, ali kad vidite da neko to radi bolje od vas, osnovni red je da to i kažete. Mislim da niko bolje ne oslikava popularnu muziku 20. veka
u Americi od Brusa Springstina. Kod njega imate rokenrol i folk, ali imate i sving, a na novom albumu ima i nešto što može da se prepozna na “Streets of Philadephia” kada je dobio Oskara, a to je ta orkestracija. Ta orkestracija podseća na Berta Baharaka. Kažu da vuče na više kompozitora toga što se zove popularna muzika, ali ne, to su melodije koje vidite i odnos prema aranžmanima. Zašto “Western stars”? Pa kada spavate u pustinji Džošua, gde je Gram Parsons umro u tom hotelu, na ivici, gde je zatim zapaljen, nigde više zvezda nema da
Koliko se američkih predsednika promenilo od kada se Springstin pojavio, to mi više i ne znamo, ali znamo šta je on radio u to vreme
“Kadebostany” premijerno u Beogradu
Švajcarska elektro-pop atrakcija “Kadebostany” nastupiće premijerno u Beogradu 23. novembra u Domu omladine Beograda. Osim po hitovima, snažnom vizualnom identitetu i moćnim lajv nastupima, bend iz Ženeve poznat je i po konceptualnoj republici Kadebostany, njihov hit “Castle in the snow” ušao je na zvaničnu NASA plejlistu za put na mesec 2024. godine, a u Beogradu će predstaviti novi album “Monumental”. Svetski uspeh su doživeli nakon izdavanja obrade hita Bijonse “Crazy in love”, koja je postala i saundtrek za holivudski blokbaster film “50 nijansi sive”. Nakon toga nizali su hitove “Teddy Bear”, “Castle in the snow”, “Mind if I stay” (2017), inspirišući di-džejeve širom sveta da rade neverovatnu količinu remiksa njihovih pesama. Fantastični vizualni efekti, plesne tačke, pa čak i marševi koji prate sve nastupe benda “Kadebostany” stvaraju poseban ugođaj na njihovim nastupima. Karte u pretpodaji koštaju 1.200 dinara na prodajnim mestima Tickevison i na www.tickets.rs.
vidite nego kad ste tu. I mislim da je to Brusova uspomena sa kraja šezdesetih godina kada je prvi put došao u San Francisko - to nebo puno zvezda. Bežati stalno od svoje biografije kao što on beži, uvek traži neki novi izazov, ali ne izazov da bi skrenuo pažnju i da bi imao više koncerata ili veće honorare, nego da bi novu vrednost predstavio ljudima. Za razliku od njega, svi predstavljaju stare vrednosti. Ne zaboravite, jedini koncert na svetu koji se od početka do kraja svira uživo je njegov. I Džef Bek, ako ima pravu ekipu, i on svira uživo. Rokenrol je umetnost na bini. Jeste drugo vreme i druge su tehnološke okolnosti, ali te okolnosti su za drugu generaciju slušalaca. Ali i ta druga i treća generacija slušalaca ima potrebu da vidi originalne vrednosti. Imaš organsku potrebu da vidiš za-
što je nešto tako, zašto tako dugo traje. To je u Americi klasična vrednost 20. veka. Koliko se američkih predsednika promenilo od kada se Springstin pojavio, to mi više i ne znamo, ali znamo šta je on radio u to vreme. Dok su oni brukali Ameriku, on je slavio Ameriku običnih ljudi, koji rade i bore se za život. Ali to nisu patetične pesme. Ljudi koji su uspeli u rokenrolu su pre svega pametni ljudi, to ne treba zaboraviti. Kad vidite tu Springstinovu Ameriku, čime se on bavi, koje selo spominje, koji grad, koju kafanu, koju pumpu i koji auto, vi onda vidite da je to čovek svog naroda. Ja sam celu prošlu jesen proveo u Kaliforniji i ova tri prva spota koja su se pojavila, sve znam gde su snimljeni, išao sam tuda. Prava pesma uvek mora da liči na vreme kad je nastala, zato je on svedok vremena.
Nneka, zvezda “Terminal music & arts” festivala u Somboru
Moja muzika putuje tamo gde ja nisam bila Terminal Music & Arts Festival koji se održava u Somboru 28. i 29. juna okupiće zanimljiva imena i ove godine, a jedno od njih je Nneka. Soul, hip-hop i rege propovednica, te naslednica Laurin Hill i Erykah Badu, Nneka je najveće ime ovogodišnjeg Terminala, a sasvim sigurno i zvezda druge večeri. Ova najpoznatija nemačka muzičarka nigerijskog porekla, koja je pesmom „Hearthbeat“ 2009. osvojila srca domaće publike, nastupiće u Srbiji prvi put. - Nikada ranije nisam bila u vašoj regiji. Zapravo mi je izuzetno drago što čujem da moja muzika putuje tamo gde ja nisam bila i da ljudi iz nje izvlače lepu energiju i dobre namere. Možeš li nam reći nešto više o tome odakle si i koliko je tvoj rodni grad bio (i još uvek je) važan za tvoju muziku? - Ja sam Nemica nigerijskog porekla. Rođena sam i odrasla u malom gradu koji se zove Warri, poznat je po nafti ali takođe i po svojoj bogatoj kulturi. Tamo sam odrasla. Život je bio dobar, loš, ponekad ružan. Mislim da je to deo onoga što nazivamo životom. Svakog dana učimo, uzdižemo se, smejemo, plačemo, osmehujemo se... Nakon pet albuma, dva EP i velikog broja singlova, da li pripremaš nešto novo za svoje obožavatelje? - Da, definitivno! Radujem se trenutku kada ću objaviti nešto novo. Uskoro. U međuvremenu, igram se sa svojom kreativnošću i inspiracijom. Radim na različitim zvukovima. Dakle, ne samo jedan muzički pravac već prelepi buket različitih cvetnih zvukova. Jovana Đurović
POP&Kultura 7
Pozorište “Antigona 2.000 godina kasnije” Teatra Ulysess u Beogradu
Nada usahne kad strah veže jezik Na početku ovogodišnjeg Belefa, 21. i 22. juna u Beogradu, u prostoru Hangar luke Beograd igrana je predstava “Antigona, 2.000 godina kasnije” koju je po čuvenom Sofoklovom delu režirala Lenka Udovički (produkcija Teatar Ulysess i sarajevski MESS). Tatjana Nježić Bio je to pozorišni i kulturni događaj prvog reda. Lenka Udovički postavlja predstavu praveći paralelu između ratova devedesetih na ovim prostorima i Sofoklovog komada u kome su Antigonina dva brata stradala u jednom ratu na dve strane, te shodno tome jedan je heroj a drugi nema prava ni da bude dostojno sahranjen o čemu, pak, odlučuje novopostavljeni vladar Kreont koji uspostavljeni državni princip neće da pogazi ni zarad dece svoje familije, odnosno nastradalog “izdajice” i sestre mu Antigone. Na zanimljiv i uzbudljiv pozorišni na-
čin paralelno teku priče, s jedne strane, o običnoj ovdašnjoj porodici u vreme ratova devedesetih koja nastoji pronaći telo mrtvog sina i sahraniti ga, uprkos svakakvim apsurdima i nedaćama koje ih prate i, s druge strane, Antigoni, koja uprkos zabranama vladara Kreonta daje sve od sebe da dostojno sahrani i brata koji je stradao na gubitničkoj strani iako je to vodi u stradanje. I članove porodice iz naših dana koju čine starija i mlađa ćerka, otac, sin i majka, Scena iz predstave kao i Antigonu, sestru joj Izme“Antigona 2.000 godina nu, ujaka Kreonta, Kreontovu kasnije” ženu Euridiku, Antigoning zaručnika igraju isti glumci. Zapravo i jedni i drugi su žrtve manipulacije vlasti, istorijskih vetro- Kreontova supruga Euridika, svedeno, timetina u kojima najveći zamajac daje to ho a impresivno je dočarala i tipične majšto “od svih nesreća najgora je ljudska glu- ke ovih prostora: obespravljene, neme, popost” kao i “ništa gore od novca ljudi nisu slušne, usahle u žudnji da poprave, zakrpe, smislili”, te činjenica da nada usahne kad spoje, sačuvaju... “strah veže jezik”. Tačna i sočna bila je Dženana Džanić I kao pater familijas, glava kuće, i kao kao Ismena i kao mlađa sestra - koje obe Kreont Rade Šerbedžija isijava jačinu, slo- znaju da im nema druge nego da se povijevitost, glumački punokrvno donoseći sa- nuju pravu i pravdi, Ermin Bravo je znamu srž ponora u čoveku i kad je na najvi- lački nijansirao nivoe kroz svoje likove, šim visinama. a Damir Urban je kroz lik proroka TireKatarina Bistrović Darvaš, ubedljiva kao sije izneo i zanimljiv ton koji upućuje da
nešto od proroštva današnjeg vremena zapravo nosi umetnost. Rediteljski indikativno postavljen je i ovovremensko - onovremenski hor (student glume Akademije scenskih umjetnosti Sarajevo i studija glume Sveučilišta u Rijeci) predvođeni upečatljivom Jelenom Lopatić. Maja Izetbegović je inspirativno gradila lik i starije sestre iz porodice našeg vremena i velike antičke junakinje. Sjajnim glumačkim dometom učinila je da od krvi i mesa postane čuveni stav iz tog komada da su ljudi rođeni za ljubav, a mržnju, muku, buku i bes biraju sami iako će na kraju to i njih pojesti. Jedan od zanimljivih momenata u predstavi je, primerice, kada se u delovima predstave koji se tiču devedesetih tokom forenzičkih zahvata govore podaci o visokom procentu gena koje dele svi ljudi, što će reći da su paklovi proistekli iz političke, verske ili kakve god različitosti pre stvar neznanja, manipulacije, pa čak i gaženja onog ljudskog u sebi nego međusobno nepomirljivih osobenosti.
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Miona Kovačević Email: kultura@ringier.rs
Crtice sa kraja sveta
Od burne istorije do mirne plaže Četiri dana u Južnom Sahalinu ili Čehov, “Rubin”, krabe, tiha plaža, uvek teatar, tragovi Japana… Valentina! Tatjana Nježić Posle dva i po sata leta do Moskve, dva ili tri na Aerodromu “Šeremetjevo”, koji se sada zove “Aleksandar Puškin”, pa potom devet sati leta do grada Južni Sahalinsk, na odrediše su tog 16. juna stigle “Iluzije” UK “Vuk Karadžić”. Odnosno glumačka četvorka ove predstave, koju je po delu Ivana Viripajeva režirala Tanja Mandić Rigonat, Katarina Marković, Sonja Kolačarić, Goran Jevtić, Milutin Milošević & Co. Doduše, nije stigao Milutinov kofer, no taj je problem kasnije rešen, ali su zato svi poželeli da fotografišu veliki pano na kome je pisalo “Dobro došli na kraj sveta”. Sa nekih tridesetak Celzijusa u Beogradu stigli smo na manje od deset, i sahalinski dani su mogli da počnu. Zaštitni znak im je bila više nego susretljiva Valentina, uvek spremna da rešava probleme, ispunjava želje, prevodi (englesko-ruski), objašnjava… Cilj i smisao puta bilo je učešće pomenute predstave na međunarodnom teatarskom festivalu “Sahalinska rampa” (13-30. jun), uz niz drugih ostvarenja iz Rusije, Finske, Kine… o čemu smo u “Blicu” pisali, a koje je bilo veoma uspešno i vrlo zapaženo.
Kažnjenička kolonija
No, radoznalost je učinila svoje te nije samo pozorište bilo sadržaj ovih par dana provedenih u tim dalekim predelima. Ukratko, Južni Sahalinsk je centar Sahalinske oblasti koja obuhvata čak 59 ostrva a obično ga zovu samo Južni. Nekad se zvao Tojohara, jer tokom svoje istorije, do Drugog svetskog rata pripadao je i Japanu. No, bez dubljeg i detaljnijeg ulaženja u dalju prošlost i rusko-japanske odnose, pomenimo da je Južni Sahalinsk nastao kao malo naselje Vladimirovka, koje su 1882. osnovali osuđenici proterani iz drugih krajeva ondašnje ruske imperije. Bio je kažnjenička kolonija. (Ime Južni Sahalinsk grad je dobio 1946, kada je oblast pripala ondašnjem Sovjetskom Savezu.) Na ovom prostoru osim Rusa živi i veći broj ljudi korejskog porekla, jer dok je oblast pripadala Japanu (posle Rusko-japanskog rata 19041905), Japanci su tu dovodili radnu snagu iz Koreje, koja se do 1945. nalazila pod japanskom vlašću. Istorija Južnog Sahalinska nije ni laka ni jednostavna. Naprotiv. Puna je sukoba, promena… No, na ovom prostoru žive i pripadnici starosedelačkih naroda Nivha i Ainu. Zanimljivo je kako se to mešanje kultura vidi na primer na cesti; pola ljudi vozi kola sa volanom na le-
voj a pola (japanske automobile) sa volanom na desnoj strani. Ostvro je prebogato naftom i gasom, a sem toga, i ćilibarom za koji kažu da je jednako kvalitetan kao i baltički. Po obliku, Sahalin podseća na ribu… Možda to i nije slučajno budući da je tu prirodno, veliko mrestilište lososa. Svojevrstan zaštitni znak Sahalina je vrlo ukusan, osvežavajući sok od klopovke, lokalnog crvenog bobičastog voća.
Muzej jedne knjige
Muzej Južnog Sahalinska, unutar koga se ogleda burna istorija, kažu upućeni, najprepoznatljiviji je trag japanske kulture na Sahalinu. Na svojevrsnoj uzvišici grada je Memorijalni kompleks “Pobeda” koji se nalazi u istorijskom parku… Nadomak njega je velelpna crkva… U ovom gradu, u jednoj od centralnih ulica koja se zove Prospekt Mira, svoj muzej ima i jedna knjiga, “Ostrvo Sahalin” Antona Pavloviča Čehova. Naime, Čehov je 1890. posetio ostrvo Sahalin. Putovao je, kažu upućeni, 4.800 kilometara preko 80 dana. A u to vreme na ostrvu se nalazio zatvorenički logor za prinudni rad. Posebno je teška i tužna priča kako su na njega stizale žene, neretko putujući peške po godinu i po dana, kakav su status imale… Razgovarao je sa brojnim zatvorenicima, lokalnim stanovništvom, svoje utiske i zapažnja slao sestri Maši… Duboko su ga pogađale ljudske tegobe, teskobe, čovekova priroda koja je u nemilo-
Čehov je 1890. posetio ostrvo Sahalin. Putovao je, kažu upućeni, 4.800 kilometara više od 80 dana. A u to vreme na ostrvu se nalazio zatvorenički logor za prinudni rad
Citat iz “Ostrva Sahalin” A.P. Čehova - Stara žena koju zovu gospođica Ulana živi sa imućnim starim seljakom u izgnanstvu. Pre mnogo godina ubila je svoje detence i zakopala ga u zemlju; na sudu je rekla da ga nije ubila već ga je živo zakopala – mislila je da će tako imati veće izglede da prođe nekažnjeno. Sud ju je osudio na 20 godina. Dok mi je o tome pričala, Ulana je gorko plakala, a onda je obrisala oči i upitala: „Možda bi hteo da kupiš lepu glavicu kiselog kupusa?“ (Knjigu “Otok Sahalin” 1988. objavio je zagrebački izdavač “Avgust Cesarec”.)
srdnim uslovima pokazivala svoje najgore strane, posebno sudbina dece. Proveo je tu nešto više od tri meseca, po povratku napisao je “Ostrvo Sahalin”, a kasnije je slao knjige deci Sahalina. Danas u Južnom Sahalinsku postoji impozantan i vrlo sređen, Sahalinski pozorišni centar „Čehov“. Nalazi se preko puta zgrade vlade. Pomenimo i
Muzej Južnog Sahalina, unutar koga se ogleda burna istorija, najprepoznatljiviji je trag japanske kulture na Sahalinu
park “Jurij Gagarin”, zelenu oazu za mališane, i one koji se sećaju da su nekad bili deca. Do sredine 19. veka smatralo se da je Sahalin poluostrvo. Tada je ruski moreplovac Genadij Neveljskoj dokazao da je ova teritorija sa svih strana okružena morem. U oktobru 2013, kažu, povodom obeležavanja 200-godišnjice od rođenja tog moreplovca, širom grada mogla se pročitati kratka parola: „Sahalin je ostrvo!“.
Tiha plaža
Obilazak dela ostrva od strane pomenute glumačke ekipe &Co bio je naravno neprepričljiv… Zastali smo, između ostalog, da obiđemo svojevrsnu japansku kapiju. Trag nekadašnjih vremena, na zelenoj uzbrdici, ako se tako može reći, licem okrenuta prema moru. No, za taj moment i taj detalj, ispostavilo se, nadležna je Katarina Marković, pa će ona kada bude prilike više o tome. Krenusmo dalje. I potom, zaustavismo na nevelikoj ribljoj pijaci, odnosno da kupimo velike krabe za male pare. Tu nas je čekao pravi pravcati raritet. Verovatno za druge nije, ali za nas jeste bio. Omanja, sasvim obična prodavnica, na kojoj iznad ulaznih vrata stoji velika crvena tabla na kojoj piše “Rubin - vino, votka, pivo”. Dobro, nije to, naravno, kruševački “Rubin” – tim pre što je unutra na rafovima obilje najboljeg jermenskog konjaka po duplo nižim cenama nego u fri-šopu, razne vrste votke, i hladno pivo – ali jeste bila “turistička atrakcija”. Jedna od sledećih destinacija na kojoj smo zastali bila je “Tiha plaža” na Ohotskom moru. Peščana. Uređena kako to samo priroda može. Na prijatnu peščanu obalu na koju talasi izbacuju zanimljive školjke, uz koju se proteže i uzak zemljani put, nadovezuju se planine. Obrasle u zelenilo deluju moćno. Zamah vetra kao da povezuje nevidljivu liniju od vrha talasa do vrha planine koja se u pogledu stapa s nebom. Deo ekipe se brže-bolje izuo, zavrnuo nogavice i zagazio u plićak. U prilično hladnu vodu. Al’ ne mari… Nije prošlo mnogo, na drugi kraj plaže stiže grupa vojnika. Nekoliko njih poskidaše uniforme i zaplivaše. Alal vera… Tu smo jeli lanč-pakete i krabe… I put nazad, za Beograd, imao je zanimljiv detalj, posledica vremenskih zona, ali… Dakle, po redu vožnje, po lokalnom vremenu iz Južnog Sahalinska poleteli smo u 15 sati (20. jun). U Moskvu smo sleteli istog dana u 15 i 15 minuta. A leteli smo devet sati.