Utorak 3. septembar 2019. Blic broj 8097 www.blic.rs
POP&Kultura VLASTIMIR VELISAVLJEVIĆ
Uvek me više raduje smeh u publici nego aplauzi Kada su mi rekli da sam dobio nagradu kao najbolji komičar, potpuno sam smetnuo s uma da je to Manda u pitanju, da je to kao neki njegov legat. I to je meni ne samo iznenađenje, nego ogromno iznenađenje, ogromno zadovoljstvo. Sve, sve naj mogu da kažem o tom divnom glumcu i prijatelju.
2 POP&Kultura
Naslovna BRANKO JANAČKOVIĆ Ovim rečima Vlastimir Vlasta Velisavljević (93), glumačka legenda koja i u desetoj deceniji života i dalje aktivno glumi i pleni svojim duhom i duhovitošću, opisao je oduševljenje saznanjem da je postao dobitnik nagrade “Milorad Mandić Manda” za najbolje ostvarenu komičnu ulogu u celokupnoj produkciji. Ova nezvanična nagrada festivala, uspostavljena na inicijativu glumca i reditelja Radoša Bajića i njegove producentske kuće “Contrast Studios”, Mandine porodice i “Blica”, a dodeljuje se treću godinu zaredom na festivalu glumačkih ostvarenja domaćeg igranog filma Filmski susreti. Mandina nagrada se dodeljuje za najbolje ostvarenu komičnu ulogu. U kojem žanru vidite sebe? - Teško je to odrediti. Ako je glumac pravi glumac, kod njega ne postoje te barijere. To što bi ga uklopilo u nešto što je dramski, što je komediografski, što je predstavljački... Dobar glumac može sve. Ja ne znam u koju kategoriju spadam, ali raduje me to. To je velika čast. Iznenađujuće je za mene jer ima toliko sjajnih glumaca, mlađih, naravno. Ali, što kaže jedna pesma, malo je izvikana, „Nikad nije kasno da se ljubi strasno“. Tako i doživljavam ovo priznanje - kao nikad nije kasno. Mislim da uopšte za glumce važi to „nikad nije kasno“. Mnogi glumci počinju tako, teško počinju. Kao što i za sve u životu, da bi se dokopali neke afirmacije i popularnosti, treba dosta vremena i strpljenja, što je najvažnije. Ja sam izgleda bio dovoljno strpljiv kad su ove godine u pitanju. Ali eto, dočekao sam. Imao sam još jednu nagradu ovde u Nišu, isto tako veliku značajnu, ali moram, ako to treba da se prizna, ovo mi je, sigurno najdraža. Dugo glumite, je l’ danas teško nasmejati publiku? Da li se danas ljudi teže smeju? - To je dar od Boga. Sećam se saveta koji mi je dao veliki niški glumac Dragutin Todić, sa kojim sam bio partner u jednoj ulozi na početku karijere. On je imao jedno ogromno iskustvo i bio je bard niškog pozorišta, kada smo odigrali scenu, rekao mi je: „Vlasto, nemoj da pokušavaš da se smeješ na silu, to se uvek prepozna“. Ja sam kroz karijeru shvatio da je lakše odigrati trenutke slabosti, tuge, jada, nego radosti. Kod smeha se uvek oseti kad je iskren. Zato se kada radim neku seriju uvek obratim prvo tonskom snimatelju. Kaže, odlično je bilo. Kameru možeš malo da slažeš, ali taj smeh koji dolazi iz duše, uvek se prepozna. Zato mene više raduje sme u publici nego aplauzi.
Velisavljeviću (93) je uručena nagrada “Milorad Mandić Manda” na zatvaranju 54. Filmskih susreta u Nišu.
Sa Jezdićem i Draškovićem bih uvek igrao Veliisavljević kaže da mu je posebno drago kada radi Andrijom Draškovićem i Nenadom Jezdićem, ali da mora dobro da nauči tekst. - Sad moram da učim dobro tekstove da me ne zezaju klinci. Prošle godine smo snimali seriju sa Andrijom i Jezdićem. To je ta ekipa sa kojom bih igrao uvek bez pitanja. Njih dvojica su bili sinovi Cece Bojković, a ja sam bio lekar u toj seriji. Znam ko su mi partneri, pa sam morao dobro da se spremim. Pitaju me prijatelji šta radiš, kažem učim tekst, pusti me, imam dva idiota zezaće me, ne mogu to da dopustim sebi. Dođem na snimanje, a oni već seire, malo im već igra brk. I ja iz prve izdeklamujem ceo tekst. A oni u čudu, kaže Vlasta.
Neverovatna biografija Vlaisavljević je rođen 28. juna 1926. godine, na sceni je više od 70 godina tokom kojih je ostvario je više od 350 uloga u pozorištu, na televiziji i filmu. Njegova životna biografija prepuna je neverovatnih događaja. On je 1943. godine sa samo 17 godina interniran u koncentracioni logor Dortmund Herde, posle Drugog svetskog rata u tadašnjoj Jugoslaviji bio je hapšen zbog pokušaja bekstva u Ameriku, a 1950. godine završio je i na Golom otoku… Nerado govori o tom periodu života i kaže da nikom ništa ne zamera. Na pitanje da li je nekada razmišljao da bi mogao da se snimi film po njegovoj biografiji, Vlasta odgovara: “Moja biografija je život. Nije za film jer je toliko nemoguć. Kazali bi svi - lažan film, ne vredi ništa, izmišljen.”
Sećanje na Mandu Velisavljeviću (93) je uručena nagrada “Milorad Mandić Manda” na zatvaranju 54. Filmskih susreta u Nišu. Nagradu su uručili Glumica Anastasija - Anja Mandić, Mandina supruga, i direktor “Blica” Veselin Simonović. - Hvala Mandi, divnom čoveku, pre svega i sjajnom glumcu. Srećan sam što sam upoznao tako divnog čoveka i njegovu suprugu. Ovo će me uvek sećati na njega, biću dugo, dugo srećan i zadovoljan - rekao je Velisavljević na dodeli nagrade u niškoj Tvrđavi.
Kako ste upoznali Mandu? - Manda je postigao mnogo i velika je velika gre’ota da je tako otišao rano. Ja sam imao tu priliku da vidim celu tu generaciju koja je došla u Jugoslovensko dramsko pozorište. Tu je bio i Bjela, i cela njegova klasa. Oni su bili pozvani u JDP, i onda se motri na njih, da vidimo da li bi i ko mogao da bude član JDP. Tako je i Manda bio u tom izboru. Imam to zadovljstvo da sam i ja bio neki član tog radničkog saveta koj je trebalo da aminuje sve to. I sada ja mogu s pravom da kažem: „Ja sam ga primio u JDP“. Sjajna je generacija to. Svi su dobre karijere napravili. Mislim da je on među njima bio vrhunski. Njega nije bilo moguće ne voleti. Ne voleti njega bila je budalaština. To ne može niko. On je bio stvarno ličnost koju si morao da poštuješ ako ga ne voliš ili ne zavoliš. Kako pamtite Mandu? - Prvi njegov film, kod Šotre, radili smo zajedno. Putovali smo avionom od Beograda do Zadra, pa onda smo išli u neka sela sa većinskim srpskim stanovništvom. To je bio prvi njegov film. On je meni delovao začuđujuće, imao je divne oči. Te su oči mnogo govorile. On i ja smo hodali jednim od tih mesta, gradova u toj nesuđenoj našoj nesreći, od Knina pa dalje, i on me vodi za ruku i pokazuje mi: pogledaj ono, Vlasto, molim te. A tamo piše „kafana Šumadija“. Pamtim ga po tom njegovom prvom filmu. Ali naravno, posle u pozorištu pamtim ga i kao upravnika pozorišta. Vidite šta je sudbina - ja ga primio u pozorište, a on posle bio moj upravnik. I to je, ako glumac može da poželi nešto, ako smrt može uopšte da bude da je poželiš, to je da glumac umre na sceni. Eto, njemu se i to dogodilo. Da umre na sceni. Koliko
glumaca bi zavidelo njemu na tome. Ne na ulogama, ne na karijeri, nego da glumac umre na sceni. Ostali ste jedini iz vaše glumačke klase, ali ste nedavno dobili novu klasu? - U mojoj klasi, u prvoj generaciji su bili Olgica Stanisavljević, Olivera Marković, Bosiljka Gocić, Maja Belović, Predrag Laković, Đuza Stoiljković. Pre nekog vremena, pričam, ostali smo Đuza i ja sami, On je bio u Ateljeu 212, ja u JDP. Ostali smo bili jedino mi iz cele klase. Eto, otišao je i on. Pričao sam o tome sa mojim mlađim kolegama glumcima jednom prilikom kako sam sad ostao bez klase. Kažu „pa mi ćemo da te primimo u klasu“. Tako da ja sad opet imam svoju klasu. Eto, među takvima je bio i pokojni Manda. Ta se razlika u godinama nije osećala. Ne znam čijom zaslugom - malo mojom, malo njegovom, ali malo i pozorištem koje nas je zbližavalo kroz uloge. A evo i sad preko ove nagrade. Kako ste rešili da postanete glumac? - Nisam ja to rešio, to je došlo tako spontano, kroz život. Kroz školovanje. Prvo, u osnovnoj školi je postojao takav predmet takav, učitelji su nas terali da se bavimo svime i svačime, a na školskim svečanostima smo morali da recitujemo, pevamo, igramo. Kao gimnazijalci smo imitirali glumce. Mnogi ne znaju da je na Beogradskom sajmu davno, davno prikazivana televizija. Bio je jedan mali improvizovani studio, tu smo videli glumce koji igraju, a u susednoj zgradi su bili monitori. To nas je nateralo da imitiramo te glumce. Na terasi naše zgrade na poslednjem spratu, na konstrukciji gde se tresu tepisi, stavili smo ćebad i igrali. Svi
roditelji su morali da dođu na predstavu, ali i da plaćaju ulaznice. Ja mislim da sam ja imitirao Rašu Radenkovića, čuvenog glumca u to vreme. Nismo imali devojke glumice ali smo stalno igrali za njih, hteli smo da im se dopadnemo. Sa nekim rediteljima niste uspeli da se dogovorite ali ste ulogu u „Taksi bluzu“ odmah prihvatili. Reditelja ste upoznali tek ovde u Nišu? - U „Taksi bluzu“ sam igrao, nisam pitao ništa. Zato što je dobra podela, mlad, divan reditelj. Ja se jedva vidim na filmu, reditelja nisam ni video. Taj starac koga igram, u scenariju piše da imam veliku dioptriju. Snimali smo scenu u kolima. Noć, snimanje u centru grada. Otvara se prozor i jedna glava. Ja kažem: „Ja ne bih da stavljam ove naočare sa dioptrijom.“ Kaže, naravno, naravno, u redu je. To je ceo moj razgovor bio sa rediteljem. I dođem ovde u Niš na projekciju filma i gledam okolo, pitam jednog od kolega ko je reditelj ovog filma. Prvi put sam ga video na pres konferenciji, ali odmah me je kupio, verovao mi je. Ni je patio od toga, znate, „pa vi biste trebali...“ Odmah me je kupio. Ali, šta ima, ja sam jeftin za kupovinu. Igram šta hoćeš. Koliko ste uloga odigrali? - Nije mi važno koliko sam uloga igrao. Meni je važno da me hoće, prvo kolege. Ja još uvek igram u JDP. Ja sam dobio najveću nagradu - ja sam doživotni počasni član JDP. To je najviše što možete da dobijete jer su to kolege. To su oni sa kojima radite. To su i pokojni. To je i Glogovac pokojni, tu je i Manda. Tu su ovi sa kojima sam radio, koji me znaju dobro. Znaju i kad nisam dobro. Znaju i kad promašim, kad napravim neku glupost. Ali to je sve život.
POP&Kultura 3
Sećanje „Blic“ u Trebinju na Danima Nebojše Glogovca
Umetnik je - ljubav na delu Tatjana Nježić
Bio je 30 avgust. Ove, 2019 godine. Da je i fizički ostao sa nama, bio bi to 50. rođendan Nebojše Glogovca. A bilo je veče posvećeno njemu, otelotvorenje inicijative da u rodnom mu Trebinju zažive Dani Nebojše Glogovca, manifestacija posvećena njemu i umetnosti.
Uzbuđenje, tuga, ponos, ganutost, pa i svojevrsna radost što nam je bio savremenik obeležili su to veče. I knedla u grlu. Svima u prepunoj Centra za kulturu u Trebinju… Možda i ponajviše kada je, u završnici, sa bine, pomalo drhtavim ali na svoj način snažnim tonom Milica Glogovac, između ostalog, kazala: - Danas je tvoj rođendan. Pedeseti. I danas mi je srce na mestu jer sam tu gde treba da budem. U tvom gradu. Dolazak ovde je malo hodočašće za veliku ljubav. Danas ti je rođendan. Pedeseti. I evo nas tu. U tvom Trebinju. (…) Toma i Balša su došli zajedno, tvrde da se nijednom nisu usput posvađali, da su išli preko Bileće, po tvojim uputstvima. Došao je kum Vojin, a znam da je dolazio s knedlom u grlu. Raša Andrić iz Dubrovnika... iz Trebinja toliko prijatelja…
Ništa ti ne brini
Dani Nebojše Glogovca upriličeni su na inicijativu porodice i prijatelja, uz podršku grada Trebinja, a realizovani u Kulturnom centru.
Bilo je tokom večeri nekoliko upečatljivih inserata iz Glogovčevog opusa, prikazan je film o njemu Radivoja Andrića “Godina i jedan dan”, a početak je obeležilo obraćanje gradonačelnika Trebinja, Mirka Ćurića koji je istakao da je „rad i delo Nebojše Glogovca od nacionalnog značaja“. Potom je Maja Medić govorila o izložbi njegovih fotografija koja je te večeri otvorena, pomalo i o snimanju filma “Krugovi” kojom prilikom je otkrila da “nije voleo periku koju je u filmu nosio”… Veliku pažnju prisutnih privukla je priča o monografiji “Nebojša Glogovac” (T. Nježić) objavljena u izdanju Udruženja dramskih umetnika Srbije i “Vulkana” kao pripadajući deo nagrade Dobričin prsten, a koja se završava njegovim iskazom: “Umetnik je - ljubav na delu”. A rezgovor sa Radivojem - Rašom Andrićem, rediteljem i Nebojšinim prijateljem, izmamio je i osmehe… “Kad je neko u lošem filmu dobar, meni je to najbolje”, kazao je Andrić, i dodao: “To je, po meni, genijalnost. I to je velika vrednost. Često sam radio kao pomoćnik reditelja. I, bio je jedan film sa Nebojšom. Nije važno koji. Čitam ja scenario, ono... sačuvaj me bože. Govore kao što nikad u životu ne biva. Kažem, kako ćeš ovo. On meni, ništa ti ne brini. Pitam ga hoće li da sednemo, da malo sredimo taj dijalog. Veli, ma jok, nemoj da se mučiš, rešićemo to. Dođemo na snimanje, a on te najgluplje rečenice govori fascinantno, sve mu veruješ. Drugo, dobar glumac je onaj kome veruješ, a odličan onaj za koga strepiš. Na primer u ‘Hadersfildu’, čiji smo insert večeras videli, i sad dok sam gledao držao sam se za stolicu. Bojim se desiće mu se nešto. On se znoji, ugiba, kopni... Takav je na primer bio Bata Stojković. Recimo, kad gledaš ‘Balkanskog špijuna’, stalno imaš potrebu da uskočiš, da spaseš čoveka jer udariće ga kap il’ infarkt sigurno. Tako i Glogija. I, po tome vidiš koliko je vanserijski glumac.” Upitan za filmove koje je s Glogovcem radio - “Munje”, “Kad porastem biću kengur” kazao je: - Sve je to prilično davno bilo. U oba filma je tu bio i, na neki način, bezobrazno dete Sergej Trifunović. S njim je stvarno specifično raditi. Pošto je i Glogi bio u filmu, pomogao mi je. Prvo čega se setim iz tih filmova je kako mi je pomagao sa Sergejem, kazao je Andrić praćen i smehom i aplauzom. A potom dodao: - Kad si reditelj, paziš o milion stvari od teksta do rekvizite. I onda o Nebojši ne brineš, jer
znaš da je to najbolje moguće. Anegdote nije prepričavao (“jer sve su bezobrazne”) a napomenuo je da su ga ponekad, od milja, zvali - šar pej.
I danas s njim razgovaram
Nikola Pejaković je poslao dirljiv snimak u kome je, pretapajući muziku i reči, rekao i: -Kada sam razmišljao o tome šta mi prvo padne na pamet kad se setim Glogija, uvideo sam da je to njegova osobina da ne dozvoljava da lažeš. Okupismo se zbog duše, dobrote, ljubavi, iskrenosti … I to što nije dozvoljavao da laž oko njega postoji je pokušaj da dobrota opstane. Utkan je u našem živote. Susreti u Trebinju su dokaz da mi bez njega ne možemo. Nadam se i verujem da će prerasti u festival... Upitan za predstavu “Hadersfild” Jugoslovenskog dramskog (kasnije je rađen i danas kultni film, prim.n.) u kojoj je igrao sa Glogovcem, Vojin Ćetković je kazao: - Čudno je s tom predstavom. Isprva nije trebalo da igram u njoj, Nebojša je trebalo da igra ulogu pisca koga igra Goran Šušljik, u predstavi je trebalo da igra Ljuba Bandović…. I onda su se smo promešale karte. Mi u početku nismo mnogo verovali u tekst. Nebojša je rekao ‘hoću da igram, ali hoću da igram ovog’, tog problematičnog Ivana. Krenule su probe, strašno smo se mučili, i onda nam je rediteljka objašnjavala u kakvom svetu i u čemu živimo, pa mi njoj da to znamo i bolje od nje… Kad smo sa čitajućih proba izašli na scenu, bilo je još gore. Dođe generalna. Pita me - šta da radim. Kažem - ne znam, stvarno ne znam. (Često je bivalo da jedan drugom razgovorom, pravom rečenicom pomognemo.). (…) Dođe premijera i dobismo jedno čudo. To mi se samo par puta desilo, da sam stao na sceni, staneš i gledaš… To što je on odigrao ja to nisam video u svom životu. I ne samo tada. Svaki put - do daske. Jedan od retkih glumaca sa kojima sam igrao koji je svakog trenutka davao najviše što može, i više od toga. Ja sam znao koliko mnogo može, a on je uvek išao i preko toga. Često smo o tome razgovarali. I često sam mu govorio da ja to ne mogu. Ne mogu još uvek. Ispričao je dirljivo Ćetković i kako su na američkoj turneji, gde su gostovali upravo s “Hadersfildom”, razgovarali: - Kaže mi, kume mislim da je vreme da radimo zajedno. Rekoh, da, naravno, a šta. On predloži tekst Nikole Pejakovića. Pitam zašto, a on će: Zato što je smešno, ti treba da igraš moju majku a ja neuspelog pisca. (…) Znali smo da pričamo izmišljenim jezicima i da se dobro razumemo. Bili smo u dubokim pregovorima oko toga da zajedno radimo. Zaćutao je na trenutak, i zatim praćen gromkim aplauzom, kazao: - Da se razumemo, i dan-danas razgovaram s njim. Tiho je istakao: - Teško mi je da pričam… Podsetio se momenata iz zajedničkih studentskih dana na Akademiji, naglasio koliko je dragoceno da Dani Nebojše Glogovca postanu trajna manifestacija - Mi smo ovde i zbog Sunčice, Gavrila, Miloša... Zbog mladih ljudi kojima je on kao svetla tačka, kao neki put. Sledećeg dana u okviru Dana Nebojše Glogovca prikazan je snimak predstave “Hadersfild”, a te večeri, nakon što su utihnuli gromoglasni aplauzi, nekolicina učesnika i prijatelja krenula je i da obiđe par “njegovih mesta” … Noć je odmicala, sećanja su navirala…. Ukratko, čovek čija se i smrt ispostavila u slavu života.
4 POP&Kultura
Intervju Ivan Medenica
Bitef je uvek reagovao na izazove savremenog sveta rom Islamske države, ali i američkim “oslobodilačkim” napadima, kombinuje filmski materijal iz ovog grada i živu scensku radnju koja obnavlja snimljene prizore, prožima priču o razaranju Troje s razaranjem Mosula u kome se nalazi Niniva, mnogo starija civilizacija od naše/grčke... Jedna od prvih rečenica koju ćemo na Bitefu čuti iz usta iračke glumice kaže da je od trenutka kada je na teritoriji Mosula sagrađena prva civilizacija do rođenja čuvenog starogrčkog pisca Eshila prošlo 7.000 godina! Dakle, Rau ukazuje da je savremeni svet potpuno suprotan demokratiji, pravu i pravdi, te da su globalna razaranja, nasilje jednih koje rađa nasilje drugih, nepravda, urušavanje demokratije, sveopšte obeležja današnjeg sveta. Zanimljivo je da se “Orestiji” vraćaju mnogi reditelji poslednjih decenija XX i prvih XXI veka. Ako mene pitate, predstava „Orestija“ Mire Erceg u Narodnom pozorištu bila je anticipacija Miloševićevog režima.
Dobar deo predstava govori o tome da su globalna razaranja, nasilje jednih koje rađa nasilje drugih, nepravda i urušavanje demokratije - sveopšte obeležja današnjeg sveta - kaže Ivan Medenica, umetnički direktor i selektor Bitefa Tatjana Nježić TOG VRELOG DANA krajem avgusta, konferencijska sala u Skupštini grada bila je prepuna predstavnika medija. Konferencija za medije posvećena ovogodišnjem, 53. Bitefu, koji se u Beogradu održava od 17. do 26. septembra, očigledno je i ovoga puta pobudila veliku pažnju. A bila je i raritetna. Jer retko se dešava, ako ne i prvi puta, da konferenciji prisustvuje i neko od inostranih pozorišnih stvaralaca čija je predstava u glavnom programu festivala. Bila je to Fia Menar i zanimljivo govorila o svom ostvarenju. Po rečima Ivana Medenice, to je predstava koja snažno angažuje gledaoce. Nakon konferencije napravi se gužva, vremena je malo, interesovanje veliko te sedosmo na neke skrajnute stepenice.
Na početku razgovora govorimo tematskoj liniju ovogodišnjeg festivala: sveopšti raspad zajednice u savremenom svetu, te ispitivanje mogućnosti njene obnove. Medenica napominje da glavni program Bitefa opisuje luk od predstava koje tematizuju raspad prevashodno političke zajednice (ali i porodice, i ljubavnih/ partnerskih odnosa) do onih koje pokušavaju da ponude alternativu. Ta se alternativa svodi na obnovu humanističkih vrednosti na kojima se moderna zajednica zasnivala od perioda prosvetiteljstva do naših dana: slobodu, jednakost, solidarnost, kolektivni rad i zalaganje, poverenje. S kojim osećanjem i očekivanjem idete u susret
predstojećem Bitefu? - Vrlo sam uzbuđen. Bitef je oduvek otkrivao nove prostore. Ali koliko ja znam, nije bilo nijednog izdanja festivala na kome se cela druga polovina dešava na jednoj alternativnoj lokaciji, kakva je Luka Beograd. Locirani smo u hangarima i šatoru na samoj reci. Razlog za to svakako jesu umetnički zahtevi izvođenja predstava, ali razlog je i konceptualni, dramaturški u vezi sa onim o čemu predstave govore, a to je taj naš očajnički pokušaj, pozorišni krik i vapaj da se, kao društva, prizovemo pameti, vratimo dijalogu, empatiji, solidarnosti.
univerzum. E sad, nismo naivni idealisti. To je pokušaj utopijske ideje. Ali dobar deo Bitefa se bave aktuelnim raspadom zajednice.
I slogan, iz pesme Aleksandra Koraća u izvođenju Beti Đorđević, glasi - počnimo ljubav iz početka... - Nekoliko poslednjih predstava iz programa su pozorišna praksa koja se zasniva na dodiru, kontaktu, odnosno pomenutom nastojanju. Recimo, francuska predstava „Retke ptice“ nema scenografije, nema rekvizite, ima nekoliko ljudskih tela koja samo dodirom i poverenjem kreiraju jedan
Festival, nakon dana prologa, počinje predstavom „Orest u Mosulu“, koja prepliće starogrčku demokratiju i savremenu Islamsku državu? - Rađena po Eshilovoj “Orestiji”, a u postavci jednog od politički i umetnički najradikalnijih i najznačajnijih svetskih reditelja Mila Raua, predstava je formativna dramska priča naše, zapadne civilizacije. Kao što je poznato, Eshil slavi prelazak iz rodovskog društva zasnovanog na krvnoj osveti, koje uništava cele porodice, gradove i države u pravni i pravedni, demokratski poredak (Atina 5. v. pre n. e). Rau postavlja “Orestiju” u grad Mosul u Iraku, čija je prestonica bio, a razoren je tero-
Akutno pitanje? - Bitef je oduvek reagovao na izazove savremenog sveta. Mislim i na naše društvo i na zbivanja u svetu. Prošle godine bavili smo se uzrocima krize koja je zahvatila ceo svet: desni populizam, ksenofobija, neoliberalni kapitalizam... Te teme su i dalje prisutne jer se svet nije promenio. Stvari idu samo nagore. Ali mi sada više mapiramo fenomen.
Neretko se čuju relevantni ljudi koji govore o tome da su ratovi, svakovrsni porazi demokratije i pravde, motivisani tokovima kapitala. Nedavno je na HRT-u bila vrlo interesantna dokumentarna emisija koja je govorila o tome da je strašni rat Iraka i Irana nastao kao rezultat sukoba naftnih kompanija. Hvata li se pozorište ukoštac s tim? - Čovek ne može da se ne složi sa tom tezom da ratovi ne nastaju ni zbog kakvih ideja i idelogija, nacija, vera... I kapitalizam je ideologija, mada se pretvara da nije, pretvara se da je nužnost i neumitnost i da je jedini, da ništa izvan i mimo njega ne može biti. Do sada mu to dosta dobro uspeva, uz skupu cenu po čovečanstvo. Dakle, nacionalni, verski, ideološki razlozi se samo koriste, pravi razlozi sukoba i ratova su ekonomski interesi. Marksovim vokabularom rečeno, proleteri jedne nacije se dovode u sukob sa proleterijatom druge nacije da bi neka mala klika imala svoju finansijsku korist. E sad, pozorište u svemu tome... Ono može da propituje te mehanizme i kroz teme ali i kroz način na koji se organizuje, kroz to kakvi su produkcioni modeli. Da li umetnici koji prave kritičko pozorište i žive u duhu tog svog kritičkog pozorišta? Da li su veliki levičari svetskog pozorišta ujedno autori s najskupljim honorarima? Kritičko pozorište svojim delovanjem preispituje i samo sebe.
POP&Kultura 5
Mostra Šetnja kroz glavni program „Beograd na daljinski“ (Nemačko-švajcarska predstava, Rimini protokol, Štefan Kegi i Anton Roze) Prvi put se izvodi u danu Prologa (17. septembar), a zatim i svakog dana tokom festival. Publika sama stvara predstavu. Prateći uputstva iz slušalica, gledaoci kreću u šetnju Beogradom, od jedne do druge znakovite lokacije koje su izabrali autori. “Orest u Mosulu” (Belgija, Milo Rau) Radnju formativnog dramskog narativa naše, zapadne civilizacije, Eshilove tetralogije “Orestija”, jedan od vodećih svetskih reditelja Milo Rau smešta u grad Mosul u Iraku. U njemu, s iračkim i belgijskim glumcima, postavlja drastično adaptiranu i skraćenu verziju “Orestije” i celu je snima. Tamo gde Eshil nudi opšte izmirenje, uvođenje prava, pravde i demokratije, Rau se pita da li su ovi ideali uopšte mogući u savremenoj političkoj zajednici. „Mladež bez boga“ (ZKM i Montažstroj, Hrvatska, Borut Šeparović) Višeslojno kombinujući motive i građu iz romana Edena fon Horvata “Mladež bez boga” (1938) i knjige “Heroji: Masovna ubistva i samoubistva” (2015) Franka Bifa Berardija, reditelj Borut Šeparović razvija polemički diskurs o uzrocima, manifestacijama i posledicama nasilja među mladima u današnjem svetu, uzrokovanom neoliberalnim kapitalizmom, opsesijom samopromocijom, raspadom humanističke ideje zajednice, te darvinističkim instinktom opstanka u džungli.
Od Polanskog do dijaboličnog Hoakima Finiksa Venecijanski filmski festival (28. 8. - 7. 9) ušao je u drugu polovinu i polako uplovljava u mirnije vode posle burnog početka. Naime, selektor Alberto Barbera našao se na udaru puritanaca još u julu, kada je program objavljen, zbog nedovoljne zastupljenosti ženskih autora ali i zbog uvrštavanja filmova seksualnih prestupnika Romana Polanskog i Nejta Parkera u glavnu, odnosno sporednu selekciju. Ulje na vatru dodala je predsednica glavnog žirija, argentinska rediteljka Lukresija Martel, kada je prvog dana festivala, pred svečano otvaranje, izjavila da podržava odluku da se film Polanskog nadmeće za Zlatnog lava, ali da ne podržava argumente organizatora i pristalica poljskog reditelja koji kažu da njegove filmove treba ocenjivati nezavisno od njegove lične priče o hapšenju 1977. zbog drogiranja i silovanja 13-godišnje devojčice.
“Retke ptice” (Lil, concept: grupa autora, trupa “Vuk za čoveka”) U predstavi nema nikakvih ptica niti drugih životinja, a nema ni scenografije ni rekvizite: tela umetnika su njen jedini materijal. Počinje i završava se bojažljivim telesnim dodirom dva ljudska bića. Između te dve tačke nižu se, zapliću, granaju i raspliću razne akrobatske i plesne figure, umetnici hodaju jedni po drugima... “Istorija nasilja” (Šaubine am Leniner Plac, Berlin, Nemačka, Tomas Ostermajer) Student iz francuske provincije pokupi na nekoj pariskoj ulici mladog Alžirca i odvede ga u stan. Pored seksa, njima se dogode i naznake ljubavi, ali se sve završi krađom smartfona, silovanjem i nemogućnošću da se to silovanje adekvatno prijavi porodici i nadležnim službama. Ovu autobiografsku priču mladog francuskog pisca Eduara Luija slavni nemački reditelj Tomas Ostermajer sklapa kao slagalicu, a u središtu nije sam erotsko-krimi zaplet, već različita društvena zla koja iznutra razgrađuju građansko društvo. “Yuropa” (Kompanija Q Lagos, Nigerija, Kuduz Onikeku) Relativno apstraktna koreografija s jasnim scenskim znakovima telesne patnje, lutanja, borbe sa spoljašnjim okolnostima. Veoma snažnom emocionalnom naboju predstave doprinose i verbalni delovi, očajničko uzvikivanje, pre svega afričkih zemalja iz kojih izbeglice dolaze, i statističko nabrajanje različitih načina na koje su oni nastradali na putu ka sanjanoj teritoriji spasenja - Evropi. “Nemoralne priče, 1. deo: kuća majka” Performans-instalacija francuske umetnice Fije Menar razvija direktnu scensku metaforu raspada samih osnova naše, zapadne civilizacije. “O mesu i betonu” (Anti Status Kvo, Brazilija, Brazil, Lusijana Lara) Nekoliko muških i ženskih tela bori se s alternativnim prostorom izvedbe omeđenim betonskim zidovima, meso se pripija uz beton, pokušava da se uz njega uspuže, da se iznad njega izdigne... Gledaoci su važan deo predstave čije scenske slike imaju metaforičko značenje, koje sublimira raspad savremenog sveta: takva je, pre svega, scena u kojoj izvođači trpaju u svoju garderobu gomile đubreta i postaju predimenzionirane, groteskne figure manifestacija onog na šta se svela naša civilizacija. “Pozvani” (Ultima Vez, Brisel, Belgija, Sepe Bajens) Plesna predstava “Pozvani” koreografa Sepe Bajensa i čuvene kompanije Ultima vez iz Brisela nije slučajno na samom kraju glavnog programa 53. Bitefa. U njoj se sustižu i sublimišu glavne linije programa, i umetnička (imerzivni teatar) i tematska (raspad zajednice i pokušaj njene obnove), i ona, više od bilo koje druge na ovom Bitefu, nudi mogućnost iskušavanja bazičnih, humanih odnosa na kojima bi zajednica trebalo da se zasniva: podršku, saradnju, razmenu, solidarnost.
Hoakin je za ulogu Džokera smršao 23 kilograma, što je bila svojevrsna faza ludila, kako je rekao u Veneciji
- Ja ne odvajam umetnike od njihovih umetničkih dela. Mislim da važni aspekti umetničkog dela potiču od same osobe (koja ih stvara) - izjavila je Martelova, dodavši da će gledati Romanov film “Optužujem” (J’Accuse/ An Officer and a Spy) ali neće prisustvovati gala premijeri, jer ne želi da mu na taj način “čestita” ili uvredi žrtve seksualnih napada. Producenti filma su zapretili da će ga povući iz takmičenja ukoliko se Lukresija ne izvini. Ona je potom u zvaničnoj izjavi objasnila da su neki mediji pogrešno protumačili njene reči. Film “Optužujem” bavi se antisemitskom aferom Drajfus u Francuskoj 1894. kada je jedan jevrejsko-francuski oficir pogrešno optužen za izdaju i osuđen na doživotnu kaznu. Nakon novinarske projekcije ispraćen je uz ovacije. Roman Polanski, koji ne napušta Francusku iz straha da će biti izručen američkim vlastima zbog bekstva iz SAD pre izricanja kazne za pomenuto silova-
nje maloletnice 1977, nije bio u Veneciji, ali je novinarima dostavljen intervju koji je sa njim uradio francuski pisac Paskal Brukner. “Većina ljudi koja me napada uopšte me ne poznaje i ne zna ništa o slučaju”, odgovorio je Polanski na pitanje kako uspeva da preživi “današnji neofeministički makartizam”, kako je nazvao #MeToo pokret zbog kojeg je izbačen iz Američke akademije za film. Još jedan film o kojem se dosta priča je “Džoker” Toda Filipsa u kojem Hoakin Finiks tumači propalog stendap komičara koji će postati dobro znani negativac iz Betmenovog univerzuma. Finiks, deveti glumac koji igra Džokera, imao je izuzetno zahtevan zadatak - da natera publiku da zaboravi prethodne bravure Džeka Nikolsona ili Hita Ledžera. Na osnovu prvih kritika, ne da je u tome uspeo, nego je nadmašio svoje prethodnike i pružio “najporemećeniju verziju” do sada. Da ne pominjemo da je za ulogu smršao 23 kilograma, što je bila svojevrsna faza ludila, kako je rekao u Veneciji. Naravno, priče o Oskaru već su počele da zuje s obe strane Atlantika, a u nešto manjoj meri slično je doživeo i Bred Pit za lik u filmu “Ad astra” Džejmsa Greja. On igra astronauta Roja u potrazi za nestalim ocem (Tomi Li Džouns) koja ga vodi sve do granica Sunčevog sistema. Najvećim delom filma Pit je sam u svemirskom brodu. Iako priznaje da mu je ovo bila najizazovnija uloga u bogatoj karijeri (još uvek bez Oskara za glumu), Pit je vešto izbegao pitanja o nagradama. - Važno mi je samo da što više ljudi vidi film koji suptilno operiše na nekoliko cilindara. Radoznao sam kako će biti primljen. A što se nagrada tiče, svake sezone vidim talentovane ljude kako bivaju zasluženo pohvaljeni za svoj rad i jednako sjajne talentovane ljude čiji rad je ignorisan. Ako izvuku moj broj, super. Ako izvuku nekog drugog, i to je super, jer je obično reč o nekom od mojih prijatelja - izvukao se glumac. Sjajna glumačka ekipa našla se i u filmu “Perionica” (The Laundromat) Stivena Soderberga, crnoj komediji o Panamskim dokumentima: Meril Strip, Geri Oldman, Antonio Banderas, Šeron Stoun, Matijas Shunarts, Dejvid Švimer... Reditelj se odlučio za komičan pristup inače ozbiljnoj temi poreskog raja za pranje novca bogatih, kako bi gledaoci imali utisak da se zabavljaju, a ne da im se drže lekcije. Još jedan film “skrojen za Oskara” prikazan je istog dana kada i “Ad astra”: drama “Priča o braku” (Marriage Story) Noe Baumbaha sa Skarlet Johanson i Adamom Drajverom. Ljubavna priča koju otkrivamo kroz njen slom, kako je to reditelj objasnio. Od dva filma iz glavne konkurencije koje su režirale žene, do sada je prikazana “Savršena kandidatkinja” Haife al-Mansur iz Saudijske Arabije. U ovoj drami ona se bavi doktorkom koja se kandiduje na lokalnim izborima. Haifa je prva žena koja je snimila film u domovini (Vađda, 2012) o devojčici koja sanja da vozi sopstveni bicikl. To je radila krijući se u kombiju. Za “Savršenu kandidatkinju” već je bilo drugačije ... Do kraja 76. Venecijanskog filmskog festivala biće prikazani i filmovi Roja Andersona, Atoma Egojana, Ćira Gere... Ko će među 21 kandidatom osvojiti Zlatnog lava, saznaćemo 7. septembra. M. Kovačević
6 POP&Kultura
Grafiti
Počinje festival umetnosti na ulici “Rekonstrukcija”
Okrečeni zidovi uvek provociraju “Prvi umetnici grafita u Beogradu su za mene bili vanzemaljci. Mislio sam da su to ljudi koji preko noći slete u NLO-u, nacrtaju grafit i zapale dalje.” Miona Kovačević Ovogodišnji, drugi festival umetnosti na ulici “Rekonstrukcija” biće održan od 6. do 8. septembra pod sloganom “Ajmo napolje!” u javnim prostorima u centru Beograda – na ulicama Dorćola, u Pančićevom parku, dvorištu OŠ “Kralj Petar I” i UK “Stari grad”. Festival će zvanično biti otvoren 6. septembra u 19 sati u UK “Stari grad” tribinom i izložbom povodom 20 godina od prvog grafiti džema (grafitti jam) u Beogradu održanog u pomenutoj osnovnoj školi. - Preko 20 umetnika učestvovaće u izradi novih murala na mestu gde se pre 20 godina održalo prvo javno legalno kolektivno crtanje u Beogradu, ali ne samo zbog tih romantičnih reminiscencija već i iz potrebe da pokažemo kako je nešto za 20 godina evoluiralo od egzotičnog incidenta do potpuno relevantnog elementa mejnstrim kulture i umetnosti – kaže za “Pop & kulturu” Jana Danilović, umetnica i jedna od organizatorki festivala. Originalni grafiti nisu sačuvani, ali će prvi put biti otvorene arhive fotografija na kojima su zabeleženi taj događaj i taj period. Posetioci festivala će imati priliku da vide kako je sve izgledalo kroz objektive ljudi “koji su tada bili entuzijastični učesnici, a sa-
da su neki od njih vrlo aktivni i poznati umetnici i profesionalci na polju vizuelnih umetnosti”. Jedan od njih bio je i Nikola Radojčić Negre (39), koji se u razgovoru za “Pop & kulturu” vratio dve decenije u prošlost: - Sećam se da smo se super družili ta dva-tri dana u novembru 1999, srećni što je organizovan neki događaj na kojem ćemo svi moći da radimo zajedno. Gosti su bili i umetnici iz Hrvatske i Slovenije, što je te ‘99. izgledalo kao da su vanzemaljci došli u zemlju... Mi smo svi crtali “kimtek” (kim-tec) sprejevima, a Slovenci su koristili voštane boje, što nam je tada bilo veoma čudno. Nikola je počeo da crta grafite u srednjoj školi, sa dve godine starijim drugarima. - Slušali smo hip-hop, kupovali časopise, gledali grafite... Neki nas prozivaju da smo sve skidali sa neta, ali ja tada nisam imao ni kompjuter. Jedina inspiracija je bila jedna strana u magazinu “Sors” (The Source), poneki časopis i “kimtek” koji je koštao pet puta manje od drugih sprejeva – kaže Nikola. Na keju, u blokovima, još možete videti njihova dela. Sa iste strane Brankovog mosta odrastao je i Janko Počuča (35), umetničkog imena Junk (Džank). - Bili smo pod uticajem ekipe kojoj je pripadao Nikola. Prvi put sam uzeo sprej u ruke početkom srednje škole, iako su me njihovi radovi fascinirali i koju godinu ranije, verovatno od 1999. kada sam video prve radove u svom kraju, u Paviljonima. Kada sam video prve radove na zidu koji nisu bili navijački potpis ili škrabotina, bio sam očaran; bilo je to nešto potpuno drugačije i novo i zbog tehnike i zbog efekta... Nekoliko godina me je kopkalo kako su to uradili. Onda sam skontao proces i na buvljaku ku-
Svedočimo ogromnoj pažnji javnosti, medija i marketinških agencija koje na razne načine koriste strit art kulturu, ali je suština da ništa od toga ne može oduzeti oštricu strit artu kao sredstvu kritičkog mišljenja, sve dok umetnici sami ne odluče da žele da prestanu da budu relevantni na taj način - kaže Jana
pio tri auto-laka ne znajući da će mi trebati deset za ceo rad. Shvatiš da je to potpuna propast, ali uživaš u momentu stvaranja koje ti ispuni ceo dan. Nije ni bitno, ostavio si neku fleku na zidu, ali je tebi to puno značilo jer si probao. Shvatiš gde si pogrešio i probaš ponovo. Ja sam vežbao na zadnjem zidu svoje osnovne škole. Nisam se pomerao iz kraja par godina dok nisam stekao samopouzdanje i formirao neki svoj stil. Onda je krenulo malo preko mosta, pa prvi pozivi na festivale... - priča Džank. Hope (Houp) je takođe krenuo sa Novog Beograda. - Kod mene je bilo malo drugačije jer sam odrastao u 45. bloku, gde smo imali prve grafite još od 1984-85. Jens, legenda i ćale grafita, uradio je prvi svoj rad na keju u tom bloku 1989, a prva ekipa “Fantastic Boys” su oslikali zid na mom obdaništu. Za mene su grafiti bili nešto najnormalnije. Eksplozija je nastala 1995-97. godine, kada sam ih postao svestan na drugačiji način. Drugar i ja smo crtali još kao klinci, a onda smo shvatili da su to isto crteži koje gotivimo, ali na zidu. Zatim
krećeš da provaljuješ tehniku i potpise i shvatiš da tu ima više ljudi: Jens, Negre, Sub Zero... Oni su svi za mene bili vanzemaljci. Mislio sam da su to ljudi koji preko noći slete u NLO-u, nacrtaju grafit i zapale dalje – slikovito objašnjava Hope. Prvi grafit uradio je 1998. godine. - Igrom slučaja upoznao sam sve svoje uzore. Ranije nisam ni razmišljao o njima, jer su oni bili tamo negde, u svemiru, a ja ovde na zemlji, pokušavam da uradim što bolje. Da mi je neko rekao da ću da delim zid sa njima, ne bih mu verovao – tvrdi Hope. Grafiti nisu samo crtež na zidu. To je i gomila drugih stvari: snalaženje za kupovinu boja, smišljanje skice, pronalaženje zida, priprema zida, druženje sa iskusnijima, učenje... a onda i neka vrsta izduvnog ventila. - Izlazak na zid neće ti rešiti sve probleme i stresove, ali ćeš uspeti da se malo pomakneš od njih i nekim novim očima sagledaš stvari – ističe Janko. Nikola kaže da je glavno pitanje kada bi video neki grafit bilo “kako je neko ovo umeo i uspeo
da uradi i kako je smeo da uradi”. Kada bi imali bliski susret sa policijom, ali i običnim građanima, prvo bi ih pitali da li crtaju nešto politički i ko ih za to plaća. Čim bi čuli da rade iz svog džepa i da nije politički, ostavljali bi ih na miru. Najpoznatiji ulični umetnik današnjice, misteriozni Benksi (identitet krije), čiji su zidovi sa radovima danas zaštićeni od rušenja i krečenja, verovatno je najveći krivac za odomaćenost termina strit art. Njegovi radovi su spoj umetnosti i društvenopolitičke angažovanosti a poruke udaraju direktno u stomak. Iako Hope ističe da od dolaska Siniše Malog na mesto gradonačelnika Beograda umetnike grafita niko više ne dira, pitamo se da li bi neki grafit u Beogradu sa porukom protiv establišmenta mogao da opstane. I Hope i Negre i Junk uglas odgovaraju da sve zavisi gde bi bio nacrtan. - Nije poenta da se politički stavovi iznose na keca, da napišeš “Dole Vlada” ili “Vučiću p...”, ulično te vuče na nešto što ne očekuješ – smatra Negre, dok Hope dodaje da i kod nas postoje angažovani umetnici. - Jana ume da skriveno podvuče poruku, imali smo Cobeta koji je to radio na drugu loptu i meni je sve to super, ali ni ja ni Janko ni Nikola nikad nismo pokušavali da proguramo neku političku izjavu. Mislim da je dovoljna poruka kada vidiš iscrtan grad uzduž i popreko. To znači da nešto ne funkcioniše. Ljudi pokušavaju da se izraze na drugi način. To je najveća poruka cele priče – objašnjava Hope. Kada su Cobeta pitali zašto je počeo da radi grafite, rekao je da je samo hteo da ulepša okolinu, jer je “blejao po blokovima, okružen sivim zidovima i hteo je da svima bude gotivno”, kako to opi-
Junkov grafit sa Zemunskog keja
POP&Kultura 7
Komemoracija Vladimiru Veličkoviću
Prvo javno crtanje grafita u OŠ “Kralj Petar I” 1999. godine
Komemoracija povodom smrti našeg velikog umetnika Vladimira Veličkovića održaće se sutra (12) u svečanoj sali Skupštine grada, saopštila je slikareva porodica. Vladimir Veličković, akademik i jedan od najistaknutijih srpskih slikara svih vremena, pripadnik grupe Mediala koja je okupila umetnike, arhitekte, filozofe oko ideje ljubavi prema umetnosti, preminuo je u Splitu 28. avgusta. Veći deo karijere proveo je u Francuskoj, gde je odlikovan najvišim francuskim odlikovanjem za kulturu, „Commandeuer de l ordredes Arts et des Lettres“ i viteškim Ordenom Legije časti... Sahrana će biti obavljena u krugu najuže porodice.
Vladimir Đurić Đura
Junk - rad na festivalu Rekonstrukcija tokom prošle godine
10 knjiga zbog kojih sam napisao “Cigansku strast” NEDAVNO SE POJAVIO u prodaji moj roman bajka “Ciganska strast” sa glavnim junacima beogradskim bogatim dizajnerom Dendijem i prelepom Cigankom Lunom. Njihov nemoguć odnos prepun je poezije, misterije, egzotike i nadprirodne strasti. Sve ovo pronašao sam u knjigama koje su me inspirisale da pišem ljubavni roman.
1. Karmen - Prosper Merime suje Hope. - Mi smo nesebično ostavljali slike na zidu koje će biti lepe i nama i našem komšiluku. Imaš i ljude koji samo šaraju i to mi deluje kao sebičan gest nekoga ko ne mari za okolinu – nadovezuje se Janko, dok Nikola dobacuje: “To je vandalizam radi vandalizma”. Njih ne samo da su svrbeli prazni i okrečeni zidovi nego i te prostačke poruke preko kojih su hteli da ostave nešto što ima smisla. - Okrečeni zidovi uvek provociraju, stalno se šaraju, stalno se kreče i ti dođeš i nešto uradiš i to ostane. Niko ga ne dira. I oni koji bi da šaraju neće da šaraju preko toga. Znači, ipak si nekako doprineo i ostavio nešto lepo. Da li si ostavio poruku ili ne, nema veze – poručuje Janko. Iako više nisu aktivni na zidovima kao nekad, i Negre i Hope i Junk nastavili su da se bave kreativnim poslovima u oblasti dizajna, ilustracije, arhitekture, gde se njihov bekgraund u crtanju grafita jasno vidi... Za svoje naslednike imaju reči hvale ali i kritike: - Mislim da smo do 20022003. imali autentičnu scenu koja je bila na svetskom nivou. Internet je to pokvario. Sada deluje da svi rade slično. Cela Evropa, zapravo, isto crta, ne možeš da razlučiš šta je Pariz a šta Berlin – ocenjuje Hope. - Sve je postalo banalno jer je prisutna velika količina informacija i kao da se niko ne trudi da izgradi svoj stil, već se vodi za tuđim primerima i referencama. Ipak, u moru tih stilova i tehnika isplivaće neki talenat, neko ko je drugačiji. Uvek je tako – tvrdi Janko.
Nikola Radojčić Negre - Negde 1999. ili 2000. crtali smo kosmos u 45. bloku. Dolazi pandur i pita šta radimo. “Crtamo.” “Je l’ i kod kuće crtaš?” “Crtam.” “I po vratima?” “I po vratima.” “E, jadan je tvoj otac.” I ode. Uglavnom nas niko nije dirao. Ipak te negde poštuju jer radiš nešto što drugi ne umeju - kaže Nikola koji će sa umetnikom Sub Zero oslikati mural na zidu u dvorištu OŠ „Kralj Petar I“, na istom zidu gde je sve počelo pre 20 godina. Tematika njihovog dela zida obeležiće jubilej povodom 50 godina od sletanja na Mesec.
Program “Rekonstrukcija” Sem glavnog događaja – oslikavanja murala na zidu OŠ “Kralj Petar I” dugom skoro 45 metara na kojem će raditi 15 autora/umetničkih kolektiva – te prateće izložbe fotografija i tribine povodom 20 godina od prvog grafiti džema u Beogradu, u okviru festivala “Rekonstrukcija” biće održano još zanimljivih događaja. U Pančićevom parku biće organizovana izložba za koju su umetnici iz Srbije i Hrvatske donirali radove, a prolaznici će moći da ih uzmu besplatno, sa jedinom obavezom da pošalju fotografiju udomljenog rada. Tu će biti održane i izložbe fotografija, a umetnik Nikola Radosavljević realizovaće prostornu književnu instalaciju. Ona će obuhvatiti neobjavljene poetske radove Ivana Ergića, odabrane pesme Marka Tomaša i Maje Solar, kao i prozne minijature Bekima Sejranovića.
Likovne intervencije na Dorćolu Stanovnici Starog grada su prijavili svoje kuće i zgrade za oslikavanje. Ovoga puta sedam fasada na Dorćolu dobiće murale koje će oslikati umetnici na stambenim jedinicama na adresama: Mike Alasa 34 (Kriška studio, SR), Knez Miletina 10 (Wuper, SR), Dobračina 68 (Tifani Rubi, HR), Senjanin Ive 8a (Sebas Velasko, ES) i Knez Miletina 14 (Julieta XLF, ES).
Ljubavna novela francuskog pisca o tragičnoj sudbini Ciganke Karmen. Ona je postala još slavnija kao junakinja opere Žorža Bizea. To je priča o vojniku Don Hozeu koji zbog Karmen gubi sve. Ona ne ne želi vezu, a Don Hoze, lud od ljubomore, ubije je nožem.
2. Aksel - Vilje de l’Isle Adam
Slavna drama francuskog dekadentnog pisca u kojoj glavni junak Aksel. Zaljubljuje se u dalju rođaku nemačku princezu Saru. U početku su protivnici, no uskoro se rađa obostrana ljubav. Njihov odnos postaje fantazija koja se završava ispijanjem otrova iz zlatnih pehara.
3. Nasuprot - Žorž-Šarl Uismans Uismansov dekadentni junak Dezesent podseća po mnogo čemu na Aksela. Francuz holandskog porekla Uismans piše o prefinjenom stilisti Dezesentu koji se zasitio prljavih ljubavnih dogodovština sa ženama, koje su detaljno opisane u romanu i rešio da živi protiv svih pravila. Živi sam u raskošnoj kući ispunjenoj samo umetničkim predmetima, kako bi pronikao u srž poezije i suštine života.
4. Ciganski romansero Federiko Garsija Lorka Zbirka poezije španskog pesnika govori o životu Roma. Lorka je bio fasciniran Ciganima koji su živeli u Andaluziji. Pesme kao što su „Romansa o Luni“ ili „Neverna žena“ stvorile su poetski mit o ovom narodu.
5. Margina - Anri Pjer de Mandijarg
Roman francuskog pisca po kom je snimljen Borovčikov
film “Uličarka”. Francuski biznismen pronalazi fatalnu prostitutku, dok odlaže da pročita pismo u kom piše da su mu supruga i sin stradali. Mandijargov jezik je prepun poezije, a stil pisanja mu je retko zavodljiv.
6. Makar Čudra - Maksim Gorki Pisac susreće starog Ciganina Makara Čudru, koji mu priča o tragičnoj ljubavi između konjokradice Lojka Zobara i lepotice Rade. Iako su proveli strasne noći, za njih ljubav postaje okov. Lojko pristaje da pred celom čegrom klekne pred Radu i da na taj način pristane na podređeni položaj. Lojko iznenada vadi nož i ubija devojku... Po romanu je snimljen film “Cigani lete u nebo”.
7. Put u Radžastan - Stevan Pešić
Jedan od najzanimljivijih srpskih proznih pisaca bio je nepopravljivi avanturista i zaljubljenik u Daleki istok, opčinjen kulturom i tradicijom Indije. Smatrao je da je romski narod deo te tradicije.
8. Cigani - Aleksandar Sergejevič Puškin
Veliki ruski pesnik je u poemi “Cigani” naslikao život nomadskog naroda. Poema „Cigani” spada u najtragičniji Puškinov tekst, koji je napisao dok je bio u progonstvu.
9. Obojena ptica - Jerži Kosinski
Poljski pisac romsko-jevrejskog porekla pobegao je posle Drugog svetskog rata u Ameriku i tamo doživeo kultni status. Istinita priča o njegovom detinjstvu donela mu je brojne nagrade i priznanja. “Obojena ptica” je dečak Ciganin koji luta.
10. Neverovatna i tužna priča o čednoj Erendiri i njenoj bezdušnoj babi - Gabrijel Garsija Markes
Fantastični magijski realizam kolumbijskog nobelovca najbolje se ogleda u ovoj noveli. To je priča o seksualnom zlostavljanju u jednoj karipskoj porodici.
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Miona Kovačević Email: kultura@ringier.rs
Izložba
U zemlji kipućeg mesa Fotografkinje otvorenog uma u Srbiji na početku XX veka: Meri I. Daram, Nadežda Petrović i Katarina K. Šturceneger Piše: Milena Marjanović U GODINI KADA se sećamo Konferencije mira 1919-1920. posle okončanja Prvog svetskog rata, osvrnimo se na fotografski opus Meri Idit Daram, Nadežde Petrović i Katarine Klare Šturceneger, koji se tiče Srbije u kojoj su sve tri dame snimale pre više od sto godina, а što je bio povod za osmišljavanje izložbe „U zemlji kipućeg mesa“, koja se 5. septembra otvara u Galeriji “Artget” Kulturnog centra Beograd. Kao antropološkinju, slikarku, publicistkinju i fotografkinju, školovanu na Kraljevskoj slikarskoj akademiji, koja je govorila nemački, francuski i italijanski jezik, a putujući po Crnoj Gori, Srbiji i Albaniji, s prekidima skoro petnaest godina, naučila i srpski i albanski, Engleskinju Meri Idit Daram zanimaju balkanski običaji, mada, silom prilika, nije mogla da prenebregne ni vojne pripreme za oslobođenje od Turaka koje dovode do objave rata Osmanskom carstvu - Crne Gore 8. oktobra, a Srbije 17. oktobra, 1912. godine - i izbijanja Prvog balkanskog rata. Kao slikarku, fotografkinju, bolničarku u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, novinarku i likovnu kritičarku, Nadeždu Petrović, pored snimanja portreta članova porodice i prijatelja, i vojnika, interesuju i pejzaži koje ne stiže da slika u mantilu dobrovoljne bolničarke. Bolničarka, publicistkinja i fotografkinja, Švajcarkinja Katarina Klara Šturceneger, koja je završila Učiteljski fakultet u Bernu, u Srbiji je boravila najpre u vreme balkanskih ratova, a zatim i u Prvom svetskom ratu, oba puta u humanitarnoj službi Crvenog krsta Švajcarske u Nišu, Kragujevcu i Beogradu, na inicijativu njegovog osnivača Anrija Dinana, inače njenog prijatelja. Zajedničko ovim trima ženama je nezavisan duh, otvoren um i srce, i vera u ispravnost odluke da se posvete obelodanjivanju istine o tajnovitom, često nedokučivom mentalitetu brdovitog Balkana skovanom u lavirintu njegove burne istorije.
Engleskinja opsednuta Balkanom
Meri Idit Daram, koja je iza sebe ostavila sedam knjiga o Srbiji i srpskim susedima, neuobičajen splet okolnosti doveo je u Crnu Goru i Srbiju. Po savetu lekara da promeni mesto boravka, zbog narušenog zdravlja, nakon što je godinama negovala bolesnu majku i bila oslonac mnogočlanoj porodici, odlazi najpre u Trst, a zatim brodom u Dalmaciju, spušta se do Kotora, odatle se, na konju, penje do Cetinja, zatim Peći, Dečana, Beograda... Balkan postaje njeno polje naučnih istraživanja, a kasnije, kao sekretara Anglo-albanskog društva, i političkog delovanja: protivi se priključenju Kosova Srbiji i Jugoslaviji. Aparatom „kodak brownie“ fotografisala
Nadežda Petrović, „Gosti porodice Petrović“ (zagrljeni: Ivan Meštrović i njegova prva žena Ruža), Beograd, 1905. ili 1906. © Miloš Kolarž
Poseban segment Nadeždinog fotografskog opusa čine ratne fotografije, donedavno retko ili nikada izlagane Meri Idit Daram, „Pijaca u Beogradu, 1902, Kolekcija “Daram” © Kraljevski antropološki institut, London
je meštane, kuće, nošnje, pejzaže, beležila običaje i vojne manevre. Kao jedna od prvih fotoreporterki s početka XX veka, snimala je bojna poprišta i crnogorska zauzeća turskih položaja 1912. godine, kretala se s crnogorskom vojskom od Podgorice prema Skadru u neposrednoj blizini štaba i kraljevih sinova Danila, Mirka i Petra i, često izložena neprijateljskoj vatri, zapisivala detalje iz života vojnika, ali i potlačenog naroda. Videla je kada je kraljević Petar ispalio prvu granatu na turski logor na granici, i prva poslala vest u London da je počeo Prvi balkanski rat. U toku svojih poslednjih pet godina na Balkanu, često prerušena u muškarca, uglavnom je boravila u Albaniji gde su je mnogi smatrali virdžinom. Zbirka dela Meri Idit Daram, koja se čuva u Kraljevskom antropološkom institutu u Londonu, sadrži dnevnike, crteže, akvarele, fotografije.
Nacionalna heroina u službi umetnosti
Fotografski rad Nadežde Petrović trajao je više od jedne decenije - od boravka u Minhenu 1902. do kraja života. Slikarkin fotografski opus, mali ali značajan, premijerno je predstavljen na izložbi “Nadežda Petrović, s obe strane objektiva”, koju je 2013. u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu priredila Jasna Jovanov. Nadežda Petrović je bila sa srpskom vojskom najpre u Prizrenu, a potom u Kumanovu - dakle, na onim istim mestima gde je godinu dana pre nje bio i slikar Paja Jovanović (o čemu se takođe malo zna). Ali ona nije, kao ovaj veliki majstor žanra i naracije, fotografisala vojnike u njihovim svakodnevnim aktivnostima, nego je nameravala da snimi mesto okršaja - predeo u kome se desila Kumanovska bitka, što i navodi u molbi, koju je otkrila prof. Milanka
Todić, upućenoj generalu Živojinu Mišiću: “Molim da mi se dozvoli umetničko snimanje starog kumanovskog bojišta”, a u potpisu: “Nadežda Petrović, akad. slikar, dobrovoljna bolničarka”. Nekoliko Nadeždinih ratnih fotografija sačuvano je zahvaljujući važećoj vojnoj odredbi po kojoj je po jedan negativ od svake snimljene fotografije morao biti predat vojnom foto-arhivu. Poseban segment Nadeždinog fotografskog opusa čine ratne fotografije, donedavno retko ili nikada izlagane, koje se čuvaju na staklenim pločama. Među njima su predeli „Prizren“ i „Beli Drim“ (obe u Vojnom muzeju, Beograd) i “Jug Srbije” (u Narodnom muzeju, Beograd), kao i fotografije iz Balkanskog rata 1913. godine (u Vojnom muzeju, Beograd). Istaknuto mesto u Nadeždinom fotografskom opusu zauzima zbirka Miloša Kolarža, potomka Petrovića, u kojoj je izuzetno značajna enigmatična dokumentarna fotografija „Nadežda Petrović slika Vezirov most na Belom Drimu, 24. 5. 1913“. (...) Nadeždin „Autoportret“ iz 1913. prvi put je sada pred publikom.
Učiteljica u misiji Crvenog krsta
Zahvaljujući Katarini Jovanović, ćerki fotografa Anastasa Jovanovića, koja je kao prevoditeljka i publicistkinja veći deo života provela u Beču i Cirihu, i njenim švajcarskim prijateljicama, Crveni krst Švajcarske je slao svoju misiju i bolnicu u Srbiju i u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. Među njenim intimnim prijateljicama bila je i Katarina Klara Šturceneger, čiji se život iz korena promenio nakon poznanstva s Katarinom Jovanović, preko koje se zainteresovala za Balkan, koji je postao njena nepresušna tema za putopisne knjige ilustrovane svojeručnim fotografijama. O boravku u Srbiji i utiscima koje je stekla o srpskom narodu napisala je nekoliko knjiga na nemačkom jeziku, među kojima su prevedene na srpski: „Srbija u evropskom ratu 1914/1915“, ilustrovana sa 122 fotografije, i „Srbija u ratu 19141916“, ilustrovana sa 120 fotografija. U Narodnoj biblioteci Srbije čuvaju se tri njene fotografije-razglednice prikazane na ovoj izložbi. Jedna je „Popodnevni odmor uz nacionalni instrument gusle“, a druge dve prikazuju razrušeni Beograd. Ostale izložene fotografije su reprinti iz prvopomenute knjige objavljene u Cirihu 1915, koja se čuva u Bavarskoj državnoj biblioteci u Minhenu. Katarina Šturceneger je izveštavala za nekoliko švajcarskih listova, i to najpre pod pseudonimom K. Albertini – jer ko bi verovao ženi koja piše sa ratišta! Publicističkim radom, od kojih je oko 700 strana posvetila srpskoj tematici, doprinela je da se čuje glas istine o herojskoj borbi srpske vojske, ističući da je srpska vojska poštovala sve međunarodne obaveze prema ratnim zarobljeniima, za razliku od austrougarske i bugarske. Za zasluge u balkanskim i Prvom svetskom ratu, 1920. godine, tada princ-regent Aleksandar Karađorđević odlikovao je Katarinu Klaru Šturceneger Ordenom Svetog Save IV stepena.