Pop i Kultura

Utorak 29. oktobar 2019.

Blic broj 8153 www.blic.rs

POP&Kultura Otvorena spektakularna izložba „Leonardo da Vinči” u Luvru

Pompezno najavljivana mesecima, svečano otvorena u četvrtak u Luvru kao “vizuelni ekvivalent svečane artiljerijske paljbe od 21 plotuna, fanfara i hora”, (kako piše “Njujork tajms”) povodom 500 godina od smrti velikog maestra, izložba “Leonardo da Vinči” samo par dana pred vernisaž umalo nije ostala bez jednog od svojih najjačih aduta - “Vitruvijevog čoveka”. Zašto jedno parče papira ima toliki značaj da je slučaj njegove pozajmice stigao i do suda?

Foto: Tanjug

„Vitruvijev čovek“ završio na sudu, u muzej stigao u pratnji naoružanih čuvara

Miona Kovačević Italijanski polimat Leonardo da Vinči (1452 - 1519) često je navođen kao romantični primer za veličanstvenog svestranog umetnika, ali sam je često odstupao od tog ideala.

Sebe je, iznad svega, identifikovao kao štrebera za nauku koji je barem jednako vremena posvećivao proučavanju, teoretisanju i konstruisanju koliko i stvaranju umetnosti i koji je ignorisao i premašivao rokove za narudžbine skoro do poslednjeg dana. Taj dan bio je 2. maj 1519. Preminuo je na dvoru francuskog kralja Fransoe I i to je razlog zašto je veliki procenat njegovih preživelih radova - manje od 20 slika - završio u pariskom Luvru, a ne u rodnoj mu Italiji.

Francusko-italijanske tenzije učinile su organizaciju velike retrospektivne izložbe u Parizu pravom igrom nerava. Kao da nije dovoljno loše što Luvr po-

Crtež nema cenu. Osiguran je na preko milijardu evra, a kada bi se ipak našao na aukciji, samo nebo bi bilo granica

2 POP&Kultura

Leonardo seduje nepresušni zlatni izvor turističke industrije u vidu “Mona Lize”, zar bi Francuska trebalo da prihoduje i od dela pozajmljenih iz Italije, kao da su se pitali iz organizacije za zaštitu kulturnog nasleđa “Italia Nostra” kada su pokušali da zakonski spreče pozajmicu crteža “Vitruvijev čovek” (u čemu su imali podršku prethodne, desničarske vlade).

Petsto trideset godina star crtež veoma krhkog stanja trebalo je da bude prenesen iz svog prebivališta u Veneciji, preko Otkud crtež u Veneciji Alpa, u zapečaćenoj staklenoj kutiji u kamionu sa Između 1482. i 1499. Da Vinči je kontrolisanom klimom, u radio na dvoru Ludovika Sforce u pratnji naoružanih čuvaMilanu. Pretpostavlja se da je “Vira, sve do Luvra. Onda su truvijev čovek” ostao u tom krase umešali advokati. ju preko 300 godina. Početkom “Italia Nostra” je sudu 19. veka bio je u posedu kolekciu pokrajini Veneto podneonara Gaudencija de Pagave, koji la zahtev za obustavu poga je prodao Đuzepu Bosiju, slikazajmice jer je crtež proru i teoretičaru umetnosti iz Miglasila previše delikatnim lana. Nakon Bosijeve smrti 1815, i iznela stanovište da bi Galerija Akademije u Veneciji kuga izlaganje galerijskom pila je 1822. ovaj i još nekoliko osvetljenju u Luvru nepoLeonardovih crteža u Bosijevom vratno oštetilo (u Veneciji vlasništvu. se čuva u zamračenoj odaCrtež nema cenu. Galerija Akadeji Grafičkog kabineta pri mije nikada ga neće prodati. Osigaleriji Akademije i spoguran je na preko milijardu evra, radično se izlaže za javtvrde italijanski izvori. Kada bi se nost tek svakih nekoliko desilo nemoguće i crtež ipak nagodina). Jedan sudija došao na aukciji, samo nebo bi bineo je odluku o suspenlo granica. ziji pozajmice, ali je dru“Vitruvijev čovek” inspirisao je i gi sud preinačio odluku, druge velike umetnike poput Alzbog nedovoljnih dokaza, brehta Direra i Vilijama Blejka. Od samo nekoliko dana pred 2002. nalazi se na italijanskoj kootvaranje u Luvru. vanici od jednog evra.

Pozajmica je odobrena pod uslovom da crtež bude izložen maksimalnoj jačini svetlosti od 15 luksa (što je ekvivalent sijalici na bicikli) i da potom mora na duži vremenski period biti sklonjen u mračnu prostoriju radi oporavka.

“Vitruvijev čovek” tako je sada izložen za horde posetilaca (procene su da će ih biti nekoliko miliona) koje će mu doći u Luvr na “poklonjenje”. Šta predstavlja ovaj crtež i zašto se digla tolika ujdurma oko njegove pozajmice?

Za nastanak dela punog naziva “Proporcije ljudskog tela prema Vitruviju”, Da Vinčija su inspirisali zapisi Vitruvija (oko 75 15. pre n. e), prvog velikog rimskog arhitekte i inženjera, istoričara arhitekture i i oficira rimske vojske.

U svom delu “Deset knjiga o arhitekturi” Vitruvije je tvrdio da čovek sadrži u sebi sva savršenstva čitavog sveta i da idealno ljudsko telo odlikuju precizno određene proporcije između njegove visine i pojedinih delova, te da one odražavaju i idealne proporcije u klasičnoj arhitekturi. Potom je izuzetno detaljno opisao proporcije jednog takvog dobro građenog čoveka: “udaljenost od brade do vrha čela treba da bude jedna desetina čitave visine; dužina stopala je šestina visine tela, podlaktica je jedna četvrtina” i tako redom...

Primenom ovog koncepta kombinovanja Luvr je za potrebe ove retrospektive izložio još matematike i slikarstva poznatog kao “zlatni 120 radova pozajmljenih iz celog sveta presek” ili “božanska proporcija” slavni slikari i vajari iz antike postigli su veliku i večnu slavu, napomenuo je slavni arhitekta.

Vitruvijevi opisi ljudskih proporcija ostvaLeonardo za Rafaela riće dubok uticaj na Leonarda, kao i opis načina kako da čoveka smesti u krug i kvadrat, ne Sem sopstvene zbirke od pet slika (“Mona Liza” je ostala na bi li se odredila idealna proporcija za crkvu. svom starom mestu u stalnoj postavci) i 22 crteža, Luvr je Naime, piše Vitruvije, ako se čovek opruži za potrebe ove retrospektive izložio još 120 Leonardovih rana leđa, raširenih ruku i nogu, a šestar mu se dova: sika, crteža, rukopisa, skulptura i umetničkih predmesmesti u pupak, centralnu tačku, prsti na ruta pozajmljenih iz celog sveta. Uz “Vitruvijevog čoveka”, u kama i nogama dodirivali bi opisanu kružniPariz je iz Italije doputovalo još 20 drugih dela. Zauzvrat će cu. Iz ljudskog tela može se izvesti i kvadrat: pet Rafaleovih radova koji se nalaze u Francuskoj biti pozajudaljenost od tabana do temena jednaka je mljeno za izložbu Rafaelovih dela u Palati Kvirinale u Rimu raširenim rukama - širina je jednaka visini od marta 2020, povodom 500 godina od smrti još jednog vekao u slučaju savršenog kvadrata. likog renesansnog italijanskog majstora.

Izložba je organizovana povodom 500 godina od smrti velikog maestra

“Bila je to moćna slika. Ali, koliko znamo, niko poznat nije izradio ozbiljan i precizan crtež po tom uputstvu petnaest vekova otkad je Vitruvije sastavio svoj opis. Tada, oko 1490, Leonardo i njegovi prijatelji prionuli su na prikaz čoveka raširenih ruku i nogu usred crkve i univerzuma”, piše Volter Ajzakson u knjizi “Leonardo da Vinči” (Laguna, 2019; prevod: Goran Skrobonja).

Poznata su još najmanje dva umetnika i Leonardova savremenika koja su napravila svoje verzije Vitruvijevog idealnog ljudskog tela: Frančesko di Đorđo i Đakomo Andrea.

Međutim, Leonardova verzija je, “i po naučnoj preciznosti i po umetničkoj osobenosti u potpuno drugačijoj kategoriji”, tvrdi Ajzakson.

“Kada ju je kustos izneo i stavio na sto ispred mene, zapanjila su me udubljenja koja je ostavio stilus Leonardovog pera sa metalnim vrhom i dvanaest uboda koje je ostavio vrh njegovog šestara. Imao sam jeziv i intiman osećaj da vidim ruku majstora na delu pre više od pet stotina godina. Za razliku od crteža svojih prijatelja, Leonardov je pomno urađen. Linije mu nisu nesigurne kao na skici.

Umesto toga, on je snažno pritiskao stilusom i sa sampouzdanjem urezivao linije u stranicu kao da radi graviru. On je taj crtež veoma pažljivo planirao i tačno je znao šta radi” iznosi Ajzakson svoje utiske.

- Crtež se smatra primerom jedinstva kosmosa i koncepta da je čovek merilo svih stvari - kazao je za britanske medije profesor Martin Kemp, jedan od najvećih stručnjaka za Leonarda.

- Vitruvije je rekao da čovek može da se nacrta unutar kvadrata i kruga i umetnici pre Leonarda su to pokušavali da predstave tako što su na istu tačku postavljali centar oba geometrijska oblika. Leonardo je prvi

POP&Kultura 3

Foto: Tanjug, EPA

Knjiga Nova knjiga Pece Popovića: “Proleće u Topčideru”

Beograd je sve, ali nije svašta

postavio centre na različitim tačkama: pupak je u središtu tela kada ruke i stopala formiraju krug, ali kada formiraju kvadrat, centar je u preponama. To je briljantno lukav crtež - ocenjuje Kemp.

Leonardo je iscrtao telo “izuzetne i nepotrebne lepote”, nastavlja dalje sa divljenjem Volter Ajzakson.

“Svojim snažnim ali intimnim pogledom i uvojcima kose koje je voleo da crta, njegovog remek-delo prepliće u sebi ljudsko i božansko. Čini se da je čovek u pokretu (...) Leonardo nas je naterao da osetimo, gotovo vidimo jednu nogu, a potom i drugu isturenu pa povučenu, ruke koje mašu kao u letu. Tu nema ničeg statičnog osim smirenog trupa (...) Opet, uprkos utisku pokreta taj čovek izgleda prirodno i komotno”.

Da Vinči nam je kroz ilustracije pokazao kako je ljudsko telo u harmoniji sa univerzalnim principima jer može da stane i u krug i u kvadrat. “’Vitruvijev čovek’ otelotvoruje trenutak kada se umetnost i nauka kombinuju kako bi smrtnim umovima omogućile da se pozabave večitim pitanjima o tome ko smo i kako se uklapamo u veliki poredak univerzuma (...)

Unutar kvadrata i kruga možemo da vidimo suštinu Leonarda da Vinčija i suštinu nas samih, dok stojimo goli na preseku zemaljskog i kosmičkog”, zaključuje Ajzakson.

Ovaj crtež, rađen mastilom na papiru, širok je 25,4 cm i dug 35,5 cm. Leonardo ga je nacrtao oko 1490, kada je otprilike imao 38 godina. Toliko ima i čovek na slici. Uz opise savremenika da je Da Vinči imao divnu ukovrdžanu kosu i telo dobrih proporcija kao argument, neki naučnici tvrde da je “Vitruvijev čovek” njegov autoportet, dok drugi odbacuju tu teoriju.

“Sebe ne vidim kao pisca nego kao čoveka koji ne zaboravlja”, rekao je Petar - Peca Popović. Čuveni rok kritičar, erudita, publicista... Peca Popović na upravo završenom Sajmu knjiga promovisao je svoj novi naslov „Proleće u Topčideru“.

Knjigu je objavio izuzetan izdavač Književna opština Vršac u kojoj je (nakon Draška Ređepa i prethodno njenog osnivača Petra Krdua, koji više nisu sa nama) urednik Mihajlo Pantić, veliki književni znalac i, kako se na predstavljanju „Proleća u Topčideru“ moglo čuti - glavni „krivac“ za knjigu.

Naime, unutar korica ovog izdanja je izbor kolumni koje je Popović objavljivao u “Blicu”. Preciznije, u knjizi je sadržano njih 59 i u

svakoj je, na ovaj ili onaj način, „u glavnoj ulozi“ Beograd.

- Počeo sam tu kolumnu u “Blicu” da pišem pre 13 godina. I za to vreme izašlo je 700 tekstova, a kako smo kasnije ustanovili u 173 se pominje Beograd - kazao je Popović.

Sažeto, neposredno i nadahnuto se osvrnuo na saradnju s “Blicom” a govoreći o nastanku knjige naveo je: - Mihajlo Pantić se javio sa predlogom, idejom da izaberemo određeni broj kolumni i objavimo kao knjigu. Prepustio sam mu da to sam učini, i on je vrlo uredno odabrao kazao je poznati publicista.

U osvrtu na saradnju Mihajlo Pantić je, između ostalog, napomenuo: “I kroz ranije razgovore ustanovio sam da je on čovek koji je enciklopedija, iako ne želi da se tako predstavlja jer svaki put kada bih sa njim razgovarao, on je izvlačio

neki novi detalj. (…) Prvu promociju ove knjige imali smo nedavno u Zagrebu. Vrlo posećenu, uspešnu... A na njenim stranicama je pet, šest tekstova koji povezuju ta dva grada.“ Peca Popović je takođe istakao: “Sebe ne vidim kao pisca nego kao nekog ko ne zaboravlja.”

Upitan da kad bi trebalo da sve te tekstove o Beogradu sažme u rečenicu ili dve, to bi bilo...

- Beograd je sve, ali nije svašta zdušno je izgovorio gotovo bespogovornim tonom.

Na istom sajamskom događaju predstavljena su i druga izdanja KOV-a, među kojima zbirka „Muzini vetrovi“ Miodrag Raičevića, „Ogledalo na pijaci Bajloni“ Saše Radojčića, „Beskraj kao Brankuši“ Ane Babuc Krdu, „Čovek bez sudbine“ Emila Siorana.

T. Nježić

Preminuo Vladimir Bukovski, autor knjige “Moj život disidenta”

Foto: Tanjug

Na izložbi u Luvru nije izložena najskuplja slika na svetu, “Spasitelj sveta”, predstava Isusa koja je 2017. prodata na aukciji za 450 miliona dolara, kako se pretpostavlja, posredniku saudijskog princa Muhameda bin Salmana, navodno da bi bila izložena u Luvru u Abu Dabiju. Delo je izazvalo mnogo kontroverzi jer je prilično prepravljano, što je neke ugledne stručnjake navelo da iznesu svoje sumnje u autentičnost. Pretpostavlja se da upravo iz ovog razloga slika do danas nije izložena u javnosti: niti je u ispostavi Luvra u Abu Dabiju niti je pozajmljena Luvru u Parizu za potrebe ove izložbe. Međutim, za nju je odvojeno mesto u postavci - navodno, još ima nade da će možda stići - na kojem se sada nalazi verzija iste kompozicije izrađene u radionici Leonardovih sledbenika, na pozajmici iz švajcarske privatne kolekcije.

Foto: aleksandar dimitrijević

“Spasitelj sveta” stiže u Luvr?

Bivši sovjetski disident i pisac Vladimir Bukovski, koji je sedamdesetih godina progovorio o zatvaranju političkih zatvorenika u psihijatrijske bolnice, umro je od srčanog udara u bolnici Edenbruks, u Kembridžu, u 76. godini, objavio je Centar Bukovski. Vladimir Bukovski je šezdesetih i sedamdesetih bio istaknuta osoba u disidentskom pokretu u doba Sovjetskog Saveza. Još kao student je bio uhapšen 1963. i poslat u psihijatrijsku ustanovu na godinu dana jer je organizovao pesničke susrete i posedovao zabranjenu literaturu.

Ponovo je bio uhapšen 1967. nakon manifestacije kojom je iska-

zana podrška disidentima i tada je bio poslat u radni logor na tri godine. Bukovski je 1971. prokrijumčario materijale koji pokazuju sovjetsku upotrebu psihijatrije za kažnjavanje disidenata, osuđen je na sedam godina zatvora i radni kamp. Proveo je ukupno 12 godina u sovjetskim zatvorima ili psihijatrijskim bolnicama, a sovjetske vlasti pristale su da ga razmene 1976. godine za zatvorenog vođu čileanske Komunističke partije Luisa Korvalana, nakon čega se nastanio u Kembridžu.

Objavio je knjigu “Moj život disidenta”, jedno od najpotresnijih i najlucidnije napisanih svedočanstava o Gulagu.

4 POP&Kultura

Pozorište Pemijera predstave „Zaljubljivanje“, Pozorište mladih

Od frajera do bidermajera

DUHOVITO, SLOJEVITO, RAZGALJUJUĆE... I, na poseban način pozorišno hrabro.

Između ostalog, iz scene u scenu, kroz songove i direktnu komunikaciju s publikom koja utiče na samu predstavu, otvaraju se i razvijaju (ne)moguće teme i dileme muško-ženskih odnosa. Dakle, večita pitanja nad kojima često lebdi opasnost da postanu opšte mesto što u ovoj predstavi nije bio slučaj. Naprotiv! Na delu je i duhovito poigravanje sa opštim mestima, distanciranje od njih na pozorišno zanimljiv i uzbudljiv način.

Ukratko....

Sve počinje citiranjem raznih sentenci o ljubavi, te se sa onim što su govorili Aristotel, Gandi, Flober, From, Kundera, Prust... prepliću se „Film“, Džon Lenon, Zdravko Čolić... te Snežana Đurišić, Zorica Brunclik, Šaban Šaulić, posebno Šaban Šaulić....

Svoju ulogu u celoj priči ima i autorka, danas prilično popularnih „kako-daističkih“ izdanja (publikacija u kojima se nižu sve same ’mudrosti’ i recepti kako da ovo, kako da ono...). Ona je muško-ženske odnose protresla uzduž i popreko, napisala više knjiga na koje se sa scene poziva dok je publika smehom prati, a jedna od njih nosi naziv „Od frajera do bidermajera“.

Gledaoci u predstavi igraju vrlo važnu ulogu. Naime, još na početku slučajnim izborom jedna žena i jedan muškarac iz publike kažu svoja imena, koja potom ponesu momak i devojka, dva glavna lika predstave čiju priču pratimo od upoznavanja i međusobnog rađanja emocija, pa nadalje.

Zanimljivo, u tri navrata po dva aktera pred-

FOTO: DUŠAN JOCIĆ/POZORIŠTE MLADIH

Na sceni Pozorišta mladih Novi Sad 24. oktobra premijerno je odigrana predstava „Zaljubljivanje“, autorski projekat Olivere Đorđević.

stave, glumac i glumica, silaze u publiku i raznim ljudima postavljaju razna pitanja koja podrazumevaju eksplicitne i kratke odgovore da bi, ubrzo potom, isti ti odgovori bili deo dijaloga među likovima na sceni. Riskantno i hrabro pozorišno rešenje koje automatski znači da će svako izvođenje biti drugačije.

Mala, lična, digresija: Jedno od pitanja koje je postavljeno gledaocu u publici bilo je da navede neki medij, odnosno žutu štampu. Nije eksplicitno rečeno ali se, i tonom, podrazumevalo - tabloidni uticaj koji iritira. Čovek ko iz topa reče “Blic“. E sad, nije da ne znam gde živim i sa kojim se silama nemerljivim borim ali kad ti presan život sruči istinu u lice, koliko god da je poznata i prisutna, čoveku ipak nije svejedno. U predstavi, nepretenciozno ali vrlo ozbiljno, posvećena je pažnja i pitanju kako, koliko i na koje sve načine društvene okolnosti, kontekst, okolina... utiču na dvoje ljudi koje je povezalo - zaljubljivanje.

Ukratko, ako ne svi, a ono mnogi rukavci i lagumi koji spajaju i razdvajaju nju i njega, od ponora do oblaka, i opet nazad, i ukrug, naravno preko svakodnevice, jesu promišljeno tkivo ove zabavne i slojevite predstave.

Odlično uigran ansambl čine Kristina Savkov, Slavica Vučetić, Neda Danilović, Marija Radovanov, Jelica Gligorin, Aleksa Ilić, Saša Stojković, Slobodan Ninković, Saša Latinović, Danilo Milovanović, Aleksandar Milković.

Scenografiju potpisuje Diana Radosavljević Milović, kostimografiju Milica Grbić Komazec, a kompozitor je Irena Popović.

Tatjana Nježić

Minijatura

Crvena slova Piše Vladimir D. Janković VELIKA JE BUKA. Čak i kad se svesno, ili nesvesno, izmaknemo od nje - taj bezbučni trenutak i prostor doživljavamo kao predah pred povratak u buku.

Za buku smo skloni da optužujemo druge i drugo: kriv je saobraćaj, kriv je grad, krivi su, u osnovi, ljudi. Dakle, drugi.

Osećamo mi da i u nama postoji buka. Buka koju sami proizvodimo. Ali ćemo se uljuljkati zaključkom da je ta buka svakako manja od one koja vlada napolju, da je sićušna i nemoćna u odnosu na nju.

Mnogi nude i pouzdane recepte za oslobađanje od te unutrašnje buke. Unutrašnje bu-

ke koja, bez obzira na to koliko je neznatna u odnosu na onu gradsku ili svetsku, često zagluši svaku buku koja nas zatrpava spolja.

Ti recepti, međutim, uvek upućuju na nešto što košta.

Buka je oružje tiranije i beleg ropstva.

Oslobođenje od nje postoji, i to oslobođenje klija u nama. Retko izraste u stabljiku, uglavnom je što pod zemljom, što tek malo iznad nje, kao stabaoce neko, krhko, koje malo-malo pa se savije, polegne po zemlji i liči na peteljčicu.

Dobra okolnost je što nama nije potrebna trajna sloboda od buke. Potrebni su nam samo trenuci oslobađanja.

U tim trenucima u nama se nakuplja snaga koja - spolja posmatrano - potiče iz naglašene neaktivnosti. Ne pasivnosti, nego baš neaktivnosti.

Ti trenuci imaju značaj praznika, crvenih slova u kalendaru svakodnevice.

Pobune se zbog olako “U savremenom svijetu ljudskom pažnjom je lako manipulisati, tako da ne treba vjerovati ni vlastitim očima, propovedali su psiholozi. (…) Ipak, većina ljudi je mislila da je bolje vjerovati sopstvenim očima nego tehnološkim čudesima, za koja je jasno demonstrirano da kreiraju laž ubedljiviju od istine. Kao nikad ranije, dolazi vrijeme važnosti povjerenja u časne ljude i pouzdane svjedoke”, napisao je Muharem Bazdulj u knjizi “Poslednji muškarac” (“Vulkan”).

Tatjana Nježić REČ JE O distopijskom romanu koji je pobudio naročitu pažnju na upravo završenom Sajmu knjiga, a književni znalci beleže i da se čitanje ove knjige može uporediti, na primer, sa skijanjem, odnosno da “Poslednji muškarac” liči na slalom, samo što ima više prolaznih vremena.

U razgovoru za “Blic”, susretljivo i nepretenciozno, Muharem Bazdulj govori o svojoj novoj knjizi i njenim junacima, pitanjima koja tište realnost, (ne)mogućem sutra… Šta je bio vaš inicijalni motiv da napišete roman „Posljednji muškarac“ i otkud (zašto) baš takav naziv?

- Više nego ikad ranije sa mojim knjigama, desilo mi se ono što se u Holivudu zove „high concept“: jednostavna inicijalna ideja koju je moguće uobličiti u jednoj kratkoj rečenici: zamisli svet u kome se, iz nepoznatog razloga, jednog dana dečaci jednostavno prestanu rađati. Ideja mi se

javila tokom čitanja jedne naučnopopularne knjige iz genetike. U istom trenutku kad sam to pomislio, shvatio sam da imam jako efektan osnovni okvir samo nisam bio siguran imam li tu materijala za roman ili (samo) za kratku priču. Artur Klark je jedanput napisao priču nakon što je gledajući kroz prozor kako pada sneg pomislio: a zamisli da nikad ne prestane da pada. Ja sam, međutim, uspeo, eto, da napišem roman od oko 250 stranica, ne naročito dugačak roman u poređenju s tim kakvih ima, ali ipak najdužu prozu koju sam dosad napisao. Što se tiče naslova, imao sam ga i pre nego sam napisao prvu rečenicu. Zbog teme se nametnuo sam od sebe.

Početak radnje romana (koja se tokom knjige odvija u Beču, Sarajevu...) smestili ste u 2027. Potom idete, sa stanovišta knjige unazad, a sa stanovišta današnjeg čitaoca ipak unapred - do

POP&Kultura 5

Intervju Muharem Bazdulj

Foto: P. Dimitrijević

danas gase obećane brzine

Znao sam da ovu priču moram da ispričam iz ženske perspektive, kaže Bazdulj

2020. Poigravanje vremenom ili pokušaj sagledavanja sadašnjosti i bliske (burne) prošlosti iz perspektive budućnosti?

- Logika samog romana nametnula mi je takvu vremensku perspektivu. Zaplet je tražio svet koji se makar donekle već navikao na nova pravila igre u društvu u kome se muške bebe više ne rađaju.

Sa retrospekcijama od sedam godina unazad, međutim, ispisujem povest tog privikavanja.

Naravno da kao i obično u distopijskim književnim vizijama mene ne zanima toliko neko dokono zamišljanje budućnosti, nego ono što nam svesno distorzirana skica budućnosti može kazati o sadašnjosti.

U odgovoru na to jedan tok romana se odnosi na život glavne junakinje, lekarke u Beču koja je inače poreklom iz Sarajeva… Pišete iz perspektive ženskog lika, odnosno, da tako kažemo, ženske duše i načina mišljenja?

- Odmah nakon osnovne ideje, znao sam da ovu priču moram da ispričam iz ženske perspektive. Takođe, hteo da je donekle izmestim iz južnoslovenskog i balkanskog konteksta, ali da neke veze ostanu. Tu se Beč na različite načine nametnuo kao idealan seting. Iako sam u Beču i ranije boravio često, desila se i ta srećna okolnost da sam nakon što sam već počeo rad na romanu dobio dvomesečnu rezidenciju u bečkom Muzejskom kvartu bez koje bih ovaj roman mnogo teže napisao. Ne samo da sam dva meseca mogao da se potpuno posvetim pisanju, nego sam i svakodnevno, u dugim šetnjama, upijao detalje i prizore koji su onda nalazili svoj put

ugrađujući se u tkivo romana. Neki od prvih čitalaca su mi rekli da su naročito uživali u tim naoko usputnim bečkim vinjetama. A kad je reč o građenju, kako kažete, ženske duše i načina mišljenja, tu bih se, bez ikakve ironije, pozvao na Flobera, ako je on za gospođu Bovari rekao da je ona zapravo on, ja bih za svoju junakinju mogao kazati nešto slično. Hoću reći, nisam je zamišljao po nekom vanjskom uzoru, nego iznutra.

S jedne strane, tu se logično nameće (večno) pitanje muško-ženskih odnosa u emotivnom, pojedinačnom smislu. No, s druge strane, na početku šestog poglavlja stoji rečenica „Go-

Političari bi trebalo da su kormilari ovih malih zemalja u olujnim vremenima, a ne bi se baš reklo da se dobro snalaze

dina 2021. bila je godina sa najviše operacija promjene pola u istoriji čovečanstva“.

A šta se, van romana, u realnosti, dešava sa polovima i njihovim odnosima?

- Ja se tu, naravno, poigravam sa relativno banalnim konceptom onoga što se u biologiji naziva „evolutivno stabilna strategija“, odnosno težnjom „(eko)sistema“ da broj muškaraca i žena bude podjednak. Pošto se dječaci prestaju rađati, na „tržišni manjak“ muškaraca, „sistem“ reaguje pokušajem stabilizovanja. To je romaneskni, po definiciji ironičan, pogled.

Ono što se dešava u realnosti ima manje veze sa biologijom, a više sa sociologijom, da tako kažem. Nakon viševekovne dominacije čvrstih patrijarhalnih odnosa, snažniji izlazak žena na javnu pozornicu (vrlo poželjan, koristan, važan i dobrodošao, da ne bude zabune), kod velikog broja muškaraca izaziva frustraciju i nesigurnost. To potresa Zapad već decenijama, a potres se vremenom dodatno širi. O tome zapravo vrlo ubedljivo piše Mišel Uelbek.

Drugi tok se bavi onim što čini kontekst (društvenu i političku stvarnost), u kojima živimo, te su tu Donald Tramp, Merkelova... Koliko i kako politički kontekst kroji lični, pojedinačni život?

- Jedna od stvari koje su mene lično najviše zabavljale tokom pisanja jeste zamišljanje ponašanja stvarnih političkih ličnosti u svetu u kom se sve promenilo, odnosno u imaginarnom svetu mog romana. Po prvim čitalačkim utiscima, rekao bih da su i njima te stranice zabavne, jer mi je nekoliko njih reklo da su se glasno smejali čitajući ih. A što se tiče političke stvarnosti i ličnog pojedinačnog života, oni su jako često, da ne kažem uvek, praktično neodvojivi. Kao u onom aforizmu, ako se vi i ne zanimate za politiku, politika se, sasvim sigurno, zanima za vas.

Negde na sredini romana pišete o izborima u BiH 2026. Dakle, kako bi oni mogli izgledati? Odnosno, u kakvom društvenom/političkom kontekst danas živimo i kuda nas to vodi?

- Nekad mi se čini da je status kvo u Bosni toliko „zakovan“ da bi bila potrebna nekakva globalna apokalipsa da se to promeni. U svetu mog romana, na bosanskim izborima 2026. godine, dakle, za manje od dva izborna ciklusa, odjednom nije najvažnije ko je Bošnjak, ko Srbin, a ko Hrvat, nego ko je žena, a ko muškarac. To je, naravno, neka vrsta travestije, ali verovatno pomalo i indikativna.

Otvara se i pitanje da li je realnost više uslovljena tokovima krupnog kapitala ili nečim drugim, koja je i kakva uloga, odnosno mesto konkretnih političara na ovom prostoru?

- To su komplikovana pitanja na koja je teško dati nedvosmislen odgovor. Meni se čini da tokovi krupnog kapitala već neko vreme igraju ključnu ulogu u globalnim događanjima. To, međutim, ne znači da se konkretni lokalni političari mogu amnestirati u smislu, bilo bi isto ko god da je lider. Kao kad se brod zadesi u oluji, snaga vetra i talasa je najvažnija, ali nije svejedno ni ko je kormilar. Političari bi trebalo da su kormilari ovih malih zemalja u olujnim vremenima, a ne bi se baš reklo da se dobro snalaze. Dok mali obični čovek – kao na Titaniku – čuči u potpalublju i nada se najboljem.

Pišući u romanu o pomenutim izborima 2026, pominjete i revoluciju koja krećući iz Bosne možda pokori čitav svet. Tu se, između ostalog, nameće dilema da li je pobuna danas moguća?

- Opet, naravno, tu rečenicu i celu situaciju treba čitati u kontekstu celog romana. S druge strane, izvan sveta moje knjige, u takozvanoj realnosti, pobuna, dakako, jeste moguća, samo je pitanje koji su joj dometi. Kad se razmišlja o pobunama, svi smo često i žrtve simplifikovanog tumačenja istorije. Čovek kad se priseća nekih slavnih pobuna, kao da prirodno pomišlja da je njima unapred bio zagarantovan uspeh, a jasno je da nije bilo tako. Mogao bih čak reći da se novije pobune obično gase zbog, hajde da upotrebimo tu frazu, „olako obećane brzine“, a prava pobuna je zapravo bitka koja nikada nije do kraja izvojevana. Ljudi se danas boje rizika, najčešće su skloni da slobodu pretpostave sigurnosti, a u takvom okviru pobune baš i ne cvetaju.

Pomenimo, svojevrsni likovi su i Kejv, Alber Kami i drugi stvaraoci. Umetnost kao eskapizam?

- Mala distinkcija: Kami nije u pravom smislu lik, pošto nije živ u vreme radnje romana, ali jeste inspiracija, dok Nik Kejv, zaista, kako kažete, figurira i kao lik. Ja umetnost nekako ne mogu da doživim (samo) kao eskapizam.

Umetnost je otpor, umetnost je razmišljanje, umetnost je način da se sa svetom suočimo. Kad već pominjemo Kamija, ja mnogo volim onu njegovu rečenicu kad kaže da se za one koji malo čitaju može reći da beže od života, dok oni koji mnogo čitaju hrle životu u susret.

6 POP&Kultura

Fenomen - Pitaju me šta je obeležilo ovogodišnji Sajam knjiga. Uz sve priče o nagradama, jubilarnim izdanjima, sabranim delima i ostalom što čini našu kulturu izuzetno agilnom i pokazuje da stvari i dalje nekako funkcionišu, meni se čini da je Sajam, u stvari, obeležio Dožni Štulić. Da Egipćani nisu počasni gosti umesto Nefertiti i hijeroglifa ‘ladno bi se mogao pojaviti logo grupe “Azra” jer su knjige o Džoniju i “Azri” preplavile Sajam - ovim rečima je podvukao crtu dan pred zvanično zatvaranje 64. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga Vule Žurić, urednik

programa sajma i moderator tribine “Stoj, Džoni, stoj, ili još nekoliko reči o Branimiru Štuliću”.

Iako je, prema njegovim rečima, sajam ove godine bio bogat novim knjigama i foto-monografijama o Štuliću i “Azri”, povod za tribinu bio je razgovor o knjizi “Između krajnosti” (Laguna) Ivana Ivačkovića.

Razmatrajući kontekst iz kojeg je Džoni iznikao, Dušan Pavlović, profesor na Fakultetu političkih nauka i osnivač benda “Vampiri”, naveo je da je to bilo vreme treće komunističke generacije. Oni koji su izneli revoluciju 1945. bili su pred penzijom, slede-

foto: DRAGAN ŠALOVIĆ

Štulićev glas je nosio poklič, poziv ljudima da razmišljaju svojom glavom

Miona Kovačević

“Stoj, Džoni, stoj, ili još nekoliko reči o Branimiru Štuliću”: Nele Karajlić, Dušan Pavlović i Ivan Ivačković

Jedino je Džoni bio potpuno autentičan i sadržajem i formom.

Do “Azre” sve su to bili oblici nekih bendova iz sveta koji su prebačeni i dobro imitirani na našem jeziku, kaže Karajlić

ća generacija koja je tražila drugačije političke i kulturne svetonazore dala je šezdesetih prve rok bendove koji su se “ugledali na zapadni svet ali se nisu mnogo bavili politikom”, a onda je treća generacija polovinom 70-ih donela veliku političku i socijalnu svest i naboj.

- To su bili bendovi poput “Prljavog kazališta”, “Haustora”, “Azre”, kasnije “Idola” i “Šarla akrobate” koji su hteli da kažu, “Mi želimo nešto drugačije”. U onakvom sistemu nije bilo moguće da napravite političku stranku pa kandidujete svoje ideje na izborima, već ste ih plasirali u nekakav kulturni proizvod.

Džoni je deo tog miljea. On je bio najvažniji autor u rokenrolu po značajnosti i uticaju u smislu uobličavanja ideje šta se, zapravo, želi i zašto ovo nije dobro. On je od svih najbolje uspevao da oslika taj trenutak.

Preuzeo je na sebe ogromnu odgovornost, pošto je sam u jednom trenutku prihvatio da bude glasnogovornik, a sebe je nazivao revolucionarem.

Taj profil kulminirao je pločom “Ravno do dna” (1982) gde u njegovom glasu vidite poklič, poziv ljudima da razmišljaju svojom glavom, da se osveste, da gledaju na život realnim očima. Kako Ivan piše, mislim potpuno tačno, to je sve trajalo do izlaska ploče “Krivo srastanje” (1984). Slažem se to je strašno potcenjena ploča, a možda je najbolje odsvirana u smislu poezije koja nije nužno politička. Zaista morate da slušate tekstove i dobro razmišljate šta hoće njima da se kaže. Sve što je došlo nakon toga bio je veliki pad, najviše u smislu tekstualne orijentacije koja se potpuno izgubila i više nije prenosila nikakvu poruku. Šteta, ali je to normalno. Rok je muzika mlađih ljudi, kako starite tako je sve teže da održavate dobar nivo - konstatovao je Dušan Pavlović.

Nele Karajlić je dodao da je prva ozbiljna društvena i politička angažovanost u tekstovima u jugoslovenskom rokenrolu došla onog momenta kada je drug Tito umro.

- Rokenrol je, bez ikakve sumnje - niko me više ne može uveriti u suprotno - bio projekat Saveza komunista, odnosno neke službe da se dâ deci da sviraju. Ne samo što će zbog toga imati neku svoju društvenu aktivnost, nego i zbog toga što je rokenrol sam po sebi leva orijentacija pa je i prirodno da u zemlji koja ima socijalističko samoupravljanje kao sistem rok bude nešto što je dozvoljeno. Drug Tito je to dobro znao. A pustio je rok i zbog toga da pokaže

POP&Kultura 7

Feljton „Između krajnosti“ (1)

„Balkan“ za zagrevanje Zapadu da mi nismo Bugarska i Rumunija. Problem je bio što smo mi jako talentovani. Da nismo, ne bi naša rok i pop kultura 70-ih i 80-ih došla do tog nivoa. Taj talenat i naša fascinacija i fantastična veza sa poezijom bila je nešto protiv čega nijedna služba nije mogla da se bori - ocenio je Karajlić.

Navala bendova koji su ‘79. i ‘80. počeli da pevaju žestoko i aktivno o društvenoj stvarnosti bila je “nenormalna”, kao da je neko otčepio rupu koja je držala ogromnu silinu vode i “to se raspršilo po celoj Jugoslaviji i našoj generaciji toliko, da smo jednostavno bili omađijani tom muzikom koju smo zvali pank ili novi talas”, dodao je Nele. Sve što su slušali pre toga, simfo rok, džez rok i slično, “iste sekunde smo zaboravili” a ploče “Tajma”, “Smaka” i “Bijelog dugmeta” su postale prošlost, naveo je on.

- Važna muzika se konačno pojavila u svom punom obliku. Jedino je Džoni bio potpuno autentičan i sadržajem i formom. Do “Azre” sve su to bili oblici nekih bendova iz sveta koji su prebačeni i dobro imitirani na našem jeziku. “Azra” je bila prvi bend koji je imao potpunu autentičnost, jasan stav koji nije bio pamflet. Džoni je o tome pričao kroz poeziju - završio je svoju uvodnu reč Nele Karajlić.

Koliko god da je pevao, posle “Krivog srastanja” Štulić je zaćutao, primetio je Vule Žurić. Njegova sudbina i njegov put su se nakon jedne hiperprodukcije pretvorile u ćutanje i dobrovoljno izgnanstvo. S druge strane, njegove prethodne pesme i ime “Azre” odjekuju i dan-danas “i to se pretvara u jedan mit koji je, opet, sam po sebi, fenomen”.

Ivan Ivačković napomenuo je da je Džoni napustio Jugoslaviju pre njenog sloma i da se njegov odlazak više ticao ličnih razloga nego slutnji da će zemlja propasti.

- Tokom njegovog boravka tamo, a našeg sloma ovde, počeo je da raste mit o Džoniju Štuliću koji je, po mom mišljenju, ujedno štetan, komičan i strašan. Doživeo je ono čega se užasavao tokom svoje karijere - da ga podržavaju oni čije je ponašanje u potpunom neskladu sa najvažnijom porukom Džonija Štulića s početka 80-ih: da ljudi moraju da misle svojom a ne tuđom glavom, kritički, da se treba držati činjenica. To je jedan od njegovih životnih poraza. Zato je njegova ćutnja sve dublja, zato je njegovo povlačenje sve uočljivije, jer je takva i njegova razočaranost. Zato taj mit, budući da je Džoni tamo gde jeste, i dalje jača - konstato-

vao je Ivačković.

Nele Karajlić priznao je da nije mnogo razmišljao o razlogu Džonijevog odlaska sa scene, ali je pokušao da ga obrazloži iz sebi najbližeg ugla, ugla jednog frontmena: - Postoje dve vrste dobrih pevača: sveci i dvorske lude. Svetac je onaj koji samim svojim postojanjem na sceni dovoljno govori, nije mu neophodan nijedan dodatni scenski efekat da kaže to što ima a da ga vi ne gledate zaslepljeni njegovom pojavom.

To je Lenard Koen i to je Džoni Štulić. Dvorske lude koriste razne scenske efekte i pokušavaju da dođu do vaše pažnje, da vam prenesu svoju energiju svim i svačim. To je Mik Džeger. Ili dr Nele Karajlić. Druga podela je na one koji izlaze na scenu kao na svoje radno mesto i one koji izlaze na scenu kao da im je to poslednji koncert u životu.

Džoni je neko ko je svilene duše, vrlo osećajan čovek, a koga je istorija izbacila da bude komandant parade.

Znam da ta njegova sofisticirana duša, sakrivena iza neke arogantne za*ebane linije koju on u sebi nosi, nije mogla to da izdrži. Nemoguće je da imate onakav koncert kakav ste imali 1980. na Hvaru (nešto najuzbudljivije što sam video u svom životu) a da posle toga ne prsnete.

Nema tog igrača na planeti koji ima tu vrstu psihofizičke konstitucije da može da na kraju izađe kao pobednik sa svim ovim nevoljama. Ja sam prs’o jer nisam znao da držim 100-150 koncerata godišnje i da mi se ništa ne dogodi. Mene je udario infarkt, a Džonija je udarilo nešto u glavu i ja ga u potpunosti razumem. I da sam na njegovom mestu, verovatno bih uradio isto.

On sad ne može da izdrži da je van igre, što je logično jer je čovek napravio jedan toliko temeljan trag iza sebe. Da se ne lažemo, on je jedan od najvećih pesnika na ovom jeziku ikada.

“Sto pedeset ruža i djelić tvog sna / marširalo je sinoć bez prestanka / dao sam svoj najbolji grad / padali su uz put / oznojeni šampioni ugašenih pogleda / dolazim ti kao fantom slobode / i zato pokaži što znaš / dolazim ti kao fantom slobode / da te vodim ravno do dna”. Posle ovih stihova svaka priča o njegovim odlukama i ovom ili onom gubi svaki smisao. On ima pravo na to, ima pravo čak i da se petlja u naše živote optužujući sve nas da se grebemo o njegov sjaj, ima na sve pravo jer je ostavio te stihove i nešto što će ostati stotinama godina. U to sam uveren - zaključio je Karajlić.

Prvi singl “Azre” pojavio se oktobra 1979. godine. U tom trenutku “Prljavo kazalište” već je imalo dva singla i album. „Konačno, i ’Azra’ je došla na svoje“, pisao je u novembru „Polet“, koji je Štuliću na početku davao zdušnu podršku, a kasnije je uskratio, favorizujući “Film” i druge.

List je napominjao da je ime grupe „samo plašt bezbrojnih kombinacija Branimira Štulića Džonija, zacijelo najčudnijeg aktera zagrebačke scene“.

Singl je objavila zagrebačka diskografska kuća “Suzy”, a producirao Husein Hasanefendić Hus. “Azra” je imala producenta, ali ne i basistu, tako da je na ploči bas odsvirao Zlatko Miksić Fuma iz “Parnog valjka”. Utoliko Džonijev tada objavljeni i ubrzo slavni stih „Našao sam dobar bend“ nije sasvim odgovarao stanju stvari. Međutim, u istinitost jednako popularnog nastavka - „Želim samo da sviram, da se otkačim, i to je sve“ - nije bilo nikakve sumnje. A da bi Džoni lakše svirao i otkačio se, Hus se osim produkcije prihvatio i gitare.

Na prvoj strani singla nalazila se Štulićeva pesma „A, šta da radim“. Na drugoj je bio „Balkan“, njegova neobična muzička legitimacija, novotalasni sevdah. Štulić je za singl odabrao svoje najstarije pesme. Kao i „Balkan“, autobiografska „A, šta da radim“, poticala je iz 1974. godine. Obe su imale vanserijsku snagu, a steći će i takvu popularnost. Džonijeve pesme - ne samo ove dve - dugo su se ritale pred porođaj, a kada su napokon izašle na svetlo dana, ljudi su bili očarani njihovom nenameštenom Knjiga Ivana Ivačkovića iskrenošću i „Između krajnosti“ (Laguna) gubitničkom o muzici i svetu legendarne romantikom. grupe “Azra” i njenog vođe „A, šta da radim“, Džonija Štulića ovih dana najpre zahvaljujući je u centru pažnje, a u bubnjaru Borisu „Pop&kulturi“ ekskluzivno Lajneru, njegovom objavljujemo odlomke iz čvrstom ritmu i knjige prelazima nalik na odrone sitnog kamenja - a zahvaljujući i pratećim vokalima koji su mig Bitlsima - ima mnogo rokenrol štimunga. S druge strane, plačno pevanje kao da vuče slušaoca na kafanski šank. „Kada odu prijatelji moji / Kada ode djevojka na koju bacam oči“, jada se Džoni. Ali i poverava nam da je u muzici spas od usamljeništva i uteha posle ljubavnog fijaska. Pogotovo ako čovek ima grupu koja zna znanje. Kao što je pokazala Azra, i naravno ne samo ona, ako taj čovek peva, svira gitaru i ima valjane pesme, bubnjar i basista sasvim su mu dovoljni. Štaviše, ponekad nema ničeg boljeg.

Na drugoj strani singla, poetska draž „Balkana“, tipična za najbolje trenutke narodne muzike, ostavila je u senci rokenrol ikonografiju („Još da imam fendera, vidio bi svirke“). Takođe, solo na violini (Goran Reljić Relja) nadvisio je inače odličan Husov na električnoj gitari.

Ukratko, „Balkan“ je više ličio na kafanski nego na rokenrol klasik. Široku publiku

upoznao je sa Džonijevom ljubavlju prema narodnoj muzici. Štulić je s „Balkanom“ uspeo da osvoji i rok publiku i one koji sa rokenrolom nisu imali mnogo veze.

Zahvaljujući širokom i snažnom početnom zamahu, “Azra” je uspela da u popularnosti pretekne sve druge novotalasne bendove.

Zapravo, sve jugoslovenske grupe osim “Bijelog dugmeta” i “Riblje čorbe”.

Bilo je zaista teško odoleti ciganskom duhu i lepoti „Balkana“. U tom duhu prepliću se večito, sudbinsko prokletstvo i raspojasana, nepobediva ljubav prema životu. Time je obojena melodija, setna i razigrana u isti mah, kao i tekst, jedan od najboljih u savremenoj jugoslovenskoj poeziji. Štulić se dakle već na prvoj ploči pokazao kao autor spreman za ozbiljne podvige. Istoriju i perspektivu Balkana, tog čvorišta i raskršća religija, kultura i ubeđenja, vrele tačke na kojoj se sudaraju interesi Zapada i Istoka, sažeo je u stih pun dirljivog samosažaljenja: „Uvijek netko oko nas dođe pa nam preti“. Osim toga, majstorski je pomešao balkansku sa ličnom sudbinom. Malim, inteligentnim i simpatičnim bezobrazlukom, sebi i delu sveta koji je osećao kao svoj poželeo je odolevanje lošem usudu. To čujemo u popularnom refrenu „Balkane, Balkane, Balkane moj / Budi mi silan i dobro mi stoj“.

Odavno je poznata još jedna sitna nepodopština iz „Balkana“: stih „Moja kita miruje a furala bi furke“. Manje ljudi seća se da je na singlu umesto „kite“ mirovala „pjesma“. Šteta što je Štulić ubrzo to promenio, jer sa „pjesmom“ taj stih istinski bolje zvuči. U takvom obliku on dobija šire značenje, progovara o memljivom vazduhu poznog jugoslovenskog socijalizma i postaje važniji. Ma kako se na prvi pogled činilo čudno, ne samo cenzura nego i autocenzura ponekad čine uslugu umetnosti. Nekad je korisno da pesnik stoji sebi nad glavom i pazi šta radi. Mučeći se u potrazi za rečju na koju se cenzorska obrva neće podići, pronaći će bolje rešenje od onog koje bi mu palo na um u lenjosti i komforu potpune slobode. S druge strane, Štulić je kroz stihove „Brijem bradu, brkove / Da ličim na Pankrte“ ostavio tačno i duhovito svedočanstvo o vremenu u kojem je pesma objavljena. Svoju situaciju izložio je kazavši kako se njegov bend „amaterski priprema da sviri“. Time je pokazao skromnost i sposobnost za samoironiju, dve lepe osobine koje će izgubiti kad se proslavi.

Njemu, inače, „Balkan“ nikad nije bio naročito drag. Po izlasku ploče dvoumio se šta da kaže. Marta 1980, u intervjuu za omladinski list „Zdravo“, muziku je ocenio dobrom i rekao da „stoji iza nje“, da bi samo trenutak kasnije zaključio: „Bolje i loša ploča nego nikakva.“ Tešio se da se slabe stvari zaboravljaju, a „dobro uvek ostaje“. Ali je kasnije ignorisao to što je upravo „Balkan“ prošao sve probe vremena. Naposletku, tokom odricanja od prošlosti, odricanja započetog sredinom osamdesetih i mučnog za gledanje, trudiće se da konačno unizi i „Balkan“. U razgovoru za „Večernje novosti“ 2009. kazaće: „To je jedna odvratna pesma.

To uopšte nije pesma, to je bilo nešto za zagrevanje.“ Skoro deceniju kasnije u NIN-u će je svesti na „prepev teatarskog stiheka: pimpek moj, pimpek moj, samo mi dobro stoj, i ničeg se ti ne boj“. Pošto je pesmu streljao, pucaće joj jednim metkom i u glavu, za svaki slučaj: „Danas mi izgleda da sam dobro pogodio (pimpek ili duplo golo, na isto mu dođe).“

Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Miona Kovačević Email: kultura@ringier.rs

“Cross Currents trio” nastupa u Pančevu: Kris Poter, Zakir Husain i Dejv Holand

Muzika Dejv Holand, čuveni džez basista

Poziv Majlsa Dejvisa mi je promenio život Ovogodišnje, 22. izdanje Pančevačkog džez festivala biće održano od 31. oktobra do 2. novembra, a prve večeri u Dvorani Kulturnog centra Pančeva nastupiće i američko-indijski “Cross Currents Trio” koji čine slavni basista Dejv Holand, saksofonista Kris Poter i tablista Zakir Husain. U razgovoru za “Pop&kulturu” Dejv Holand kaže da je ovo veoma poseban projekat, koji će publika u Srbiji imati priliku da čuje.

Neven Džodan - Kris i ja dugo radimo zajedno, mislim da je to sada već više od 20 godina. Zakir nas je pozvao da budemo deo njegove veće grupe “Cross Currents”, sa nekoliko divnih muzičara iz Indije koji sviraju džez. Iz tog projekta je nastao ovaj trio. Naravno, Zakirovo prisustvo donosi nešto zaista specijalno. On je majstor na tabli i perkusijama, i u ovom bendu oseća se čitavo iskustvo koje je stekao učeći tu muziku. Ali takođe je dugo živeo u Americi, stekao je puno iskustva sa džez muzičarima, takođe i s muzičarima različitih kultura, s raznih strana sveta. On sve to prenosi u svoju muziku.

Kritičari su vas odmah prozvali supergrupom. Kako regujete na to?

- Kritičari će reći ono što žele, i ja to poštujem. Mi ne razmišljamo na taj način, niko u našoj grupi. Mi smo trojica muzičara koji veoma vredno rade na razvoju vlastite muzike. Termini kao što je „supergrupa“ su etiketa koja se ponekad previše olako koristi, ali za nas kao muzičare nema previše značaja. Više nas zanima proces. Svaki koncert, svaki put kada sviramo zajedno, to je iskustvo iz koga učimo i sazrevamo kao muzičari.

Svedok ste razvoja džeza u poslednjih pola veka. Kako je bilo biti džez muzičar nekada, a kako danas?

- Promenio se čitav svet, a ne samo muzika. U neku ruku je

postao manji, jer su ljudi povezaniji zbog interneta i pristupa informacijama. Sve to je uticalo na muziku, ali u njenom središtu je i dalje kreativnost. To se nikada ne menja. Sve se vrti oko ideja koje imate kao muzičar i načinu na koji ćete ih izraziti.

Ali, kontekst u kome radimo je drugačiji. Promenili su se tipovi koncertnih prostora. Ima manje klupskih svirki, a više klasičnih koncerata.

Proces učenja za mlade muzičare se danas često odigrava u Akademijama i Konzervatorijumima, što je drugačije nego kad sam ja bio mlad muzičar. Tada sam učio uglavnom od starijih kolega, svirajući sa njima. Družili smo se i razgovarali o muzici, postavljali pitanja. Ta interakcija između različitih generacija je bila veoma važna. Sada imate mnoštvo mladih muzičara koji sviraju sa drugim mladim muzičarima. Ali, naravno, i ja sam svirao sa nekim divnim mladim muzičarima tokom godina. Od toga sam imao koristi, a nadam se i oni. To se i dalje događa u određenoj meri.

U kom pravcu ide džez muzika i koje je danas njegova pozicija?

- Mislim da džez ima veoma posebno mesto u muzici, zahvaljujući tome što se bavi improvizacijom. Baš kao i indijska muzika. To je jedan od razloga pokretanja “Cross Currents trija”, kombinovanje dva velika sveta improvizacije. Kada improvizujete sa drugim muzičarima, vi

predstavljate nešto što je u svojoj suštini veoma humano. To su komunikacija, deljenje i podrška. Svi ti elementi predstavljaju zajednicu – iznad rasa i religioznih podela. Oko toga možemo da se okupimo i stvorimo nešto predivno. Džez je poput velikog kišobrana, pod kojim može da stoji mnoštvo različitih pristupa. Imao sam iskustva sa flamenko muzičarima, arapskim i indijskim muzičarima, iz mnogih različitih kultura. Ova osnova u improvizaciji ostavlja prostora za tako nešto. Zbog toga džez ima posebno mesto u ljudskim srcima.

Kakav odnos imate prema džez tradiciji i postoji li pravac koji posebno volite da svirate?

- Počeo sam ozbiljno da sviram džez ranih šezdesetih godina prošlog veka. Imao sam 16 ili 17 godina. Moje tadašnje iskustvo bilo je vezano za različite stilove i postave. Želeo sam da naučim sve što mogu. Bilo je tu i veoma tradicionalnog džeza, ali sa mlađim muzičarima sam radio na novim konceptima pod uticajem Džona

Koltrejna, Orneta Kolemana, Sesila Tejlor i mnogih drugih sjajnih muzičara koji su tada radili.

Takođe sam uvek voleo tradiciju, sve do rane džez muzike Nju Orleansa. Neka od mojih najranijih iskustava u Engleskoj bila su sa sviranjem muzike Lujsa Armstronga i Kinga Olivera. Nikad nisam povlačio oštre granice između različitih vrsta muzike. Vidim ih kao kontinuitet. Kada se radi o pravcima džeza koje volim, daću vam primer mojih poslednjih pet albuma. Jedan je sa Anouarom Brahemom, velikim izvođačem na udu iz Tunisa. Sledeća je ploča improvizovane muzike sa Evanom Parkerom, a treća je „Good Hope“ sa “Cross Currents Triom”.

Upravo sam snimio još dva albuma – jedan sa pijanistom Kenijem Baronom, a drugi sa mojim triom, sa Kevinom Eubanksom na gitari i Obedom Kalvaireom na bubnjevima. Ovih pet ploča zahvataju široki muzički spektar u kome me sve interesuje. Za mene su ovakve situacije veoma stimulativne, pomažu mi da se razvijam kao muzičar.

Termini kao što je „supergrupa“ jesu etiketa koja se ponekad previše olako koristi, ali za nas kao muzičare nema previše značaja

U Americi ste počeli da svirate sa Majlsom Dejvisom. Koliko ste bili bliski?

- Počeo sam da radim s njim 1968. godine. Živeo sam u Londonu i često svirao u poznatom klubu “Ronnie Scott’s”. Majls je došao tamo i čuo me kako sviram, pa mi je ponudio da se priključim njegovom bendu. Avgusta 1968. sam došao u Ameriku i počeo da radim s njim. U svakom slučaju sam planirao da dođem u SAD kasnije tokom te godine. Ali mogućnost da ovo uradim mi je promenila život. Moj odnos sa Majlsom je uvek bio prijateljski. Uvek sam ga veoma poštovao. Osećao sam da je on

značajna ličnost, velika figura u muzici. Ali nikad se nisam osećao ravnopravno s njim, da bih mu bio prijatelj na isti način, kao i ljudi s kojima je on odrastao. Ali bio je veoma prijateljski nastrojen prema meni. Često me je zvao u svoju kuću, čak nam je spremao i večeru. Slušali smo muziku... Pomalo žalim što nismo ostali u kontaktu, nakon što smo prestali da sviramo zajedno. To je možda moja engleska stidljivost i uzdržanost, ali nisam želeo da mu se namećem. Video sam ga tokom godina nekoliko puta na koncertima i turnejama, održali smo lep odnos. Ali ne mogu reći da smo bili bliski prijatelji, u pravom smislu te reči.

Kakva iskustva nosite iz saradnji sa Herbijem Henkokom i Čikom Korijom?

- Obojica su sjajni pijanisti i muzičari. Mislim da sam imao snažniji odnos sa Henkokom. Nekoliko godina sam svirao u njegovom triju i kvartetu. Rad sa njim je bio veoma inspirativan.

On zaista uživa u sviranju i svakom nastupu pristupa sa novom energijom. Ne plaši se da rizikuje i isprobava nove stvari. Njegove tonske probe su ponekad duže i od samog koncerta, čak i podjednako intenzivne. Od njega sam naučio da tu radost sviranja pustim i u svoju muziku. Ponekad sam, možda, sebe shvatao preozbiljno. Naravno, muziku i treba tako da shvatamo, ali ne i nas same kao pojedince. Deo sviranja muzike je i uživanje u njoj, a to Herbi dobro zna. Sa Čikom sam svirao veoma rano u svojoj karijeri. Imao sam veoma blizak odnos sa njim tokom 2-3 godine, ali smo potom otišli u različitim smerovima.