Utorak 8. decembar 2020. Blic broj 8544 www.blic.rs
POP&Kultura
Džon Lenon ubijen pre 40 godina
Kraj jedne epohe
Ubistvo Džona Lenona označilo je kraj jedne epohe i kraj sna koji su sanjale generacije tokom šezdesetih godina.
2 POP&Kultura
Naslovna Neven Džodan Ove godine obeležava se 80 godina od rođenja Džona Lenona, 60 godina od formiranja “Bitlsa” i 50 godina od njihovog razlaza, koji koliko god da je bio hladan tuš za njihovu armiju fanova u celom svetu, nije toliko tragičan kao hladnokrvno ubistvo pre tačno 40 godina. Tog 8. decembra 1980. godine, negde oko 22.50, ispred zgrade Dakota u Njujorku odjeknulo je pet pucnjeva iz vatrenog oružja. Četiri su bila kobna za jednog od najpoznatijih muzičara na svetu. Tačno 25 minuta kasnije u bolnici “Ruzvelt”, Džon Lenon je i zvanično proglašen mrtvim. Uhapšen je Mark Čepmen. Ranije tog dana Džon Lenon i njegova supruga Joko Ono pozirali su u svom stanu američkoj fotografkinji Eni Lebovic. Nakon toga, Lenon i Joko krenuli su u muzički studio, a na izlazu iz zgrade prišao im je Čepmen i zamolio bivšeg “Bitlsa” za potpis na albumu “Double Fantasy”. Iako je dobio autogram, Čepmen je ostao ispred zgrade, da bi pet sati kasnije, na istom mestu, pucao Lenonu u leđa i mirno sačekao policiju. Pre dva meseca sud je jedanaesti put odbacio njegov zahtev za puštanje na uslovnu slobodu, a njujorško Odeljenje za korekcije i nadzor zajednice istaklo da je Čepmenova “sebična akcija ukrala mogućnost budućim obožavaocima da osete reči inspiracije koje je ovaj umetnik pružio milionima ljudi”. Iako se o Džonu Lenonu skoro sve zna, ono što ga takođe na neki način opisuje jesu susreti sa jugoslovenskim novinarom Konstaninom Milesom. On je intervjuisao Lenona neposredno pre i posle raspada “Bitlsa”, a deo tih razgovora je objavljen u zagrebačkom nedeljniku u “Vjesnik u srijedu”. Kako je Miles pričao, prvi put je Lenona pronašao u hotelu u Amsterdamu. - Njegov šef za štampu mi je dopustio da ostanem deset minuta i razgovaram o akciji ležanja u krevetu kojom su Džon Lenon i Joko Ono protestovali za mir u svetu... Ali, ostao sam tri sata. Joko Ono se izležavala u noćnoj košulji, a on je bio u pidžami, razgovarali smo, a šef za štampu stalno mi je namigivao da izađem... Onda ga je Lenon izbacio iz sobe - prisećao se svojevremeno susreta sa slavnim muzičarem. Drugi put je razgovarao sa Lenonom čim su se “Bitlsi” raspali. Lenon je postao ponovo interesantan, a jedan od dodatnih razloga je bio i taj što je u tom periodu često izjavljivao da je fasciniran jugoslovenskim državnim uređenjem te da ima želju da vidi kako to funkcioniše. Jugoslo-
Imali smo milione dolara, milione devojaka, na svakom koraku... Ali, to je ipak bila mora. Samo mi to onda nismo videli. (...) Shvatio sam da nas vladajuća kasta iskorišćava, za svoje svrhe - pričao je Lenon novinaru iz Jugoslavije.
venskog novinara je 1971. ugostio u novoj velelepnoj kući, gde mu je prema Milesovom svedočenju, svirao na belom klaviru i pevao. Govoreći o neformalnom razgovoru između njega i Lenona, a u prisustvu Joko Ono, novinar je citirao Lenonove reči. - Mnogo sam čitao i slušao o tome šta se događa kod vas. Joko i ja bismo bili presrećni ako bismo mogli da posetimo vašu zemlju da to sve vidimo. Da razgovaramo s vašim ljudima, s vašim studentima, radnicima i intelektualcima, da im govorimo o našim idejama, da im pokažemo svoje filmove... - pričao je Lenon, ističući da ima osećaj da je na istoj talasnoj dužini sa dešavanjima u Jugoslaviji. A onda je pitao Milesa da li je u Jugoslaviji dozvoljena prodaja njegovog tada aktuelnog singla “Power to the People”?
Tokom intervjua Lenon je govorio kako su “Bitlsi” bili mladalački, pubertetski san koji je morao da se prekine. - Ljudi misle da je to bio čaroban holivudski san. Priča o četiri mladića koja su fantastično uspela. Da, imali smo milione dolara, milione devojaka, na svakom koraku, posle svakog nastupa, slavu... Ali, to je ipak bila mora. Samo mi to onda nismo videli. (...) Shvatio sam da nas vladajuća kasta iskorišćava, zloupotrebljava za svoje svrhe. Tada nam je bilo smešno kada je komunistička štampa pisala da smo oruđe “kapitalizma i imperijalizma”. Vidim da nije mnogo pogrešila. A mi smo mislili da stvaramo revoluciju - pričao je Džon Lenon, priznajući da je ceo bend tada uživao u slavi. - Sada sam napokon odra-
stao. Sad više neću nikom dopustiti da me iskorišćava za svoje ciljeve, da me vuče za nos... - govorio je. Na pitanje novinara da li je komunista, Lenon odgovara da ne pripada nijednoj partiji pa ni komunističkoj, “ali verujem u onaj pravi komunizam... u onaj za koji verujem da ga upravo vi Jugosloveni nastojite stvoriti”. U delu razgovora o raspadu “Bitlsa” koji je šokirao ceo svet, Lenon je objasnio svoje viđenje. - Vidite, Pol je naprosto desničar i gotovo. Ja to više nisam mogao da podnosim. Više nisam mogao da radim s njim. A što se tiče muzike, umetnosti, došli smo na kraj puta. Dalje se nije moglo ako smo hteli da idemo napred. Ali kada govorimo o politici, onda je to bio sukob između Pola i mene. Ostala
dvojica s tim nisu imala veze. Džordž je zaglibio u religijsku mistiku, a što se tiče Ringa... on ionako nije nikad ništa znao i ništa shvatao ispričao je Lenon. Kada se nametnula tema Joko Ono i da li je ona kriva za raspad grupe, slavni muzičar je odgovorio da ne može žena da posvađa četiri odrasla muškarca ako oni imaju neki snažan zajednički interes. - Osim toga, imali su, ako ćemo pravo, i oni svoje žene, pa ništa - ispričao je Lenon 1971. za zagrebački “Vjesnik u srijedu”, a koji sada može da se pročita u elektronskoj formi zahvaljujući “yugopapiru”. Skoro deset godina nakon tog intervjua, Konstantin Miles je treći put planirao da intervjuiše Lenona i spremao se ode u Njujork, ali je slavni muzičar ubijen.
POP&Kultura 3
Slobodan Skerlić
Oduvek me intrigiralo poreklo zla u odnosima Naš dubok, bazičan problem je sunovrat vrednosti koji traje, i nastavlja se. Ostalo su posledice kaže reditelj Slobodan Skerlić. Tatjana Nježić Odavno je osvojio i publiku i kritiku, između ostalog, filmovima „Do koske“, „Top je bio vreo“, a krajem godine pred gledaoce stiže TV serija „Klan“, za koju potpisuje scenario i režiju (25. decembar na Superstar TV, a sutradan, 26. decembra, na RTS). Reč je o trileru sa elementima komedije koji se bavi kriminogenim svetom, mehanizmom, strukturama današnjice. Glavni likovi su sa društvene margine, dva veoma mlada momka iz predgrađa… Uz glumce Aleksandra Dimitrijevića i Nedima Nezirovića, koji tumače glavne uloge, publika će u seriji “Klan” imati prilike da gleda Vladimira Кovačevića, Nenada J. Popovića, Mladena Sovilja, Ivana Zarića, Uroša Jovčića, Miloša Tanaskovića, Miloša Petrovića Trojpeca i druge. Direktorka fotografije je Maja Radošević, scenograf je Kiril Spaseski, kostimograf Tanja Radišić, a produkcijska kuća je “Firefly”. Nedavno, na Festivalu autorskog filma (26. novembar – 16. decembar) prikazane su prve dve
epizode i upriličen susret sa rediteljem. Susretljiv, dostojanstven, otvoren, pre početka konferencije u razgovoru za “Blic” govorio je o pomenutoj seriji, motivima da je radi, odlikama današnjice… - Ukratko, svekupno gledano, kad sebe analiziram u smislu čime se bavim, šta me intrigira, to je poreklo zla i nasilja u odnosima, u čoveku... To me čačka, pa se u to i zaglavljujem - kaže Slobodan Skerlić na početku intervjua. Kako ste kreirali ta dva glavna lika, ko su ti mladi momci, koje tumače mladi glumci Aleksandar Dimitrijević i Nedim Nezirović. Kakvi su? - To su dva momka sa socijalnog dna koji spletom okolnosti, a zahvaljujući sopstvenoj beskrupuloznosti i koruptivnoj prilici, uspevaju da stignu do vrha tog kriminogenog miljea, kakav god to vrh bio. Kako to danas i ovde u (mladim) ljudima se razvijaju i prevladavaju motivi koji ih vode ka kriminogenom ponašanju i krimi-
Ne da nisam prorok, nego svaka moja procena se pokazala pogrešnom jer sam optimista, ističe Skerlić
Užas zvani reklame Na konferenciji za novinare, na pitanje „Blica“ može li reditelj da zaštiti svoje delo (film, seriju, dramu) od reklama – budući da se stiče utisak da se serije prave da bi se u njih pakovale reklame, kojih nema između emisija, nego se agresivno puštaju usred neke scene, te koliko god da su glumci i reditelj dali sve od sebe, to nužno biva obezvređeno jer je utisak iskidan – Skerlić je rekao: - Ne. O tome odlučuju emiteri, seriju plasira producent... To jeste veliki problem, ali takvi su uslovi. Srdan Golubović, koji je vodio konferenciju, rekao je da je pre nekog vremena bilo razgovora o tome, inicijativa da se nešto uradi, ali su stvari ostale takve kakve su.
nogenim idolima. Kad uđete u porodilište nema tamo ni kriminalca, ni ubice, to se postaje, ili mislite drugačije? - Sklon sam shvatanju da je to posledica socijalne patologije ili insuficijencije tokom odrastanja, ali što kaže stara poslovica – prilika rađa lopova. Ima i toga. Među prelomnim trenucima su svakako kad dobiju šansu da se korumpiraju i kad vide da im to ide. Posebna je priča kad vide da je to zapravo preporučeni model ponašanja. Ono što je karakteristično za ovu seriju to je da se bavi organizovanim kriminalom. Hronološki ili istorij-
ski ako se vratimo trideset godina unazad, mi do devedesetih nismo imali organizovani kriminal. Bilo je pojedinačnih kriminalaca, neki od njih su imali ovakve ili onakve kontakte sa državnom bezbednošću, razmenjivali su neke usluge, pojedini su imali i značke, ali organizovanog kriminala u punom i pravom smislu te reči nije bilo. On se ovde izrodio sa ratnom privredom Srbije, kada je krenuo uvoz pljačkaškog plena. Inercija je radila svoje na talasu prakse da se do imetka najlakše dolazi otimanjem. Drugi korak je rastakanje društvene imovine, sistemska ko-
rupcija, saradnja sa vrhovima vlasti koja im je pomogla da taj kapital uvećaju. Serija je smeštena u današnje vreme, u kom i kakvom kontekstu žive vaši likovi? - Uslovno rečeno, današnjica. Paralelni svet sa paralelnim strukturama koje su takve da malo referiraju na prošlost, malo na budućnost. Verujem da će serija biti i vrsta uputstva kako je opasno i pomalo koketirati sa kriminalnim strukturama i u najjednostavnijim operacijama, a kamoli u složenijim i ozbiljnijim. Tu nema nazad. A u čemu mi živimo, u kakvom kontekstu, društvu... - Dubok, bazičan problem je sunovrat vrednosti koji traje, i nastavlja se. Ostalo su posledice. Ključna tačka je mislim, paradoksalno, čuvena a zaboravljena Osma sednica CK SK Srbije. Tu je krenuo raspad. I nakon toga grudva se valja s vrha brda povećavajući se i sve više meljući šta joj se na putu nađe. Bilo je šansi da se izvučemo, odnosno izgledalo je 2000, 2001, 2002, do marta 2003. da ima šanse da se zaustavi, i da se krene napred, ali relativno brzo se nastavilo nizbrdo. To otvara i pitanje kuda idemo, šta nas čeka? Ne mislim da ste prorok, nego iz ugla vaše iskustveno-umetničke perspektive? - Ne da nisam prorok, nego svaka moja procena se pokazala pogrešnom jer sam optimista. Dokazani naivci... Iskreno se nadam da idemo ka društvu kakvo bih ja svojoj deci poželeo, a jako se plašim da to nije slučaj, naprotiv.
Serija “Klan” je triler sa elementima komedije, a bavi se kriminogenim svetom, mehanizmom, strukturama današnjice
Tema koja se ne može preskočiti – korona? - Kad dođu tako izazovne situacije, sagledavam to iz šire perspektive, i lične i društvene. U odnosu na stanje u kome žive neki slojevi ovog društva, nimalo mali, naprotiv, a i u svetu korona je, što bi se u narodu reklo, mačiji kašalj. Slikovito govorim. Naravno, ozbiljna je to opasnost, tragična je, opasna, odnosi živote... Ali, hoću da kažem, nije to najveća drama. Ako nam je najveći problem da nosimo masku, onda smo, opet narodski, na konju. Treba biti odgovoran, čuvati druge od sebe, ali korona nije rešila druge probleme, samo ih je sklonila iz vidokruga pažnje.
4 POP&Kultura
In memoriam: Tihomir Arsić (1957-2020)
Želeo je da se vrati glumi na velika vrata Poznati glumac i dugogodišnji član ansambla Drame Narodnog pozorišta Tihomir Tika Arsić posle duge i teške bolesti preminuo je juče u Beogradu u 63. godini. i trenirao boks, Malo pre početka snimanja, koje je trebalo da traje dva i po meseca i bude vrlo zahtevno, preventivno sam otišao kod lekara na detaljnije preglede. Kako skoro 20 godina nisam igrao tako veliku ulogu na filmu, mislio sam da je u redu da budem siguran da sam dobro i da neću morati da pravim pauzu. Uradio sam nekoliko skenera i magneta, mada sam bio zdrav i nisam osećao nikakve tegobe. Tako sam slučajno saznao da imam kancer na glavi pankreasa - ispričao je Arsić.
Ekipa “Blica”
Imam za koga da nastavim
mitar mitrović
Poznati glumac se dugo nije pojavljivao u javnosti, a kada je pre tri meseca učestvovao na svečanosti povodom promocije najmlađih oficira, niko nije mogao da ga prepozna. Tada je za “Blic” otkrio da mu je zdravlje narušeno. - Borim se sa ovom teškom bolesti, nisam pričao o tome, ali sam dobio sada ponudu koju nisam mogao da odbijem. Veoma sam zadovoljan što sam bio deo ceremonije, ja sam od onih konzervativnih tradicionalista koji poštuje uniformu i čast mi je da radim za vojsku, pogotovo u ovoj situaciji kad se dostojanstvo i imidž vraćaju ka onome što je nekad simbolizovalo status oficira u društvu, oni su nekad bili najobrazovaniji i najnapredniji sloj društva - kazao je Tihomir Arsić i priznao da se već dve godine bori sa opakom bolešću. - Sada imam 30 kilograma manje, već dve godine se borim s tim. Nisam pričao o tome, ali nisam ni krio jer nisam nešto ni bio u žiži interesovanja javnosti. Glumom se nisam bavio dugo, a sad sam pri Vladi Srbije, radim kao specijalni savetnik u Ministarstvu za kulturu. To radim diskretno i trudim se da se bavim kulturom koliko je moguće, a ne uplitati se u politiku - rekao je poznati glumac. Publika ga je pre dve godine poslednji put gledala u serijama “Urgentni centar” i “Ubice mog oca”, a baš pred snimanje filma o čoveku koji umire od raka otkrio je loše vesti, da boluje od kancera. - U maju prošle godine sam se pripremao za opskurnu filmsku ulogu čoveka koji umire od raka. Pet meseci sam se pripremao za taj lik, prvi put sam išao u teretanu
U tom trenutku se dvoumio da li da prvo snimi film, pa da ode na operaciju ili da odustane od uloge zbog zdravlja. - Premda je kancer bio u samom začetku, rešio sam da ne odlažem lečenje. Operisan sam za šest dana. Kada su me iz operacione sale odvezli na intenzivnu negu, bio sam u bunilu od anestezije. Moja supruga Jelena je bila pored mene. Kaže da je prvo što sam rekao bilo: “Ništa od filma”. Iako nigde nije bilo metastaza i sve je izgledalo dobro. Prevencije radi, određeno mi je da primim dvanaest hemioterapija, jako teških, koje sam ipak odlično podnosio. Krajem februara ove godine trebalo je da odem na kontrolu, ali zbog korone, na kontrolu sam otišao tek šestog maja - ispričao je Arsić. Tada je saznao da se njegova životna drama nastavlja. - Dva dana kasnije su mi rekli da imam metastaze na obe strane jetre. Posle novih hemioterapija kojima sam bio podvrgnut tokom leta, nedavna kontrola je pokazala da se broj metastaza na jetri uvećao, ali njihova veličina ne. Sada krećem sa trećom turom hemioterapije. Duboko sam svestan činjenice da je ova bolest neizlečiva, ali takođe i toga da život može da se produži, a s obzirom na to da imam za šta i za koga da ga
POP&Kultura 5
Poslednji pozdrav Milica Milša: Spavaj sa anđelima “Dragi moj prijatelju... zar i ti... pa ti se me upoznao sa Žarkom posle tvoje predstave u Budvi... toliko je bilo lepi trenutka, toliko druženja i priča i zajedničkih predstava...ova zemlja je sve pustija i pustija... spavaj sa anđelima lepi druže moj”, napisala je glumica.
goran srdanov
Gorica Popović: Izgubila sam dragog kuma
Maja Gojković: Veliki gubitak
Opasno vreme Kazao je i da se ne plaši smrti jer misli da je besmrtan, a jedino ga je brinulo što možda neće stići nešto da uradi. - Možda neću stići da se izvinim svima prema kojima sam pogrešio i možda neću stići da pomognem svojoj deci. Imam dve odrasle ćerke i dvoje mlađe dece, kao i unuku. Želeo bih samo zbog njih da budem još prisutan. Verujem da ljudi koji boluju od teške bolesti ostatak svog života treba da provedu radosno - rekao je Tihomir Arsić. Pre samo nekoliko dana čuli smo se sa Tikom. Govorio
je otežano, ali nije izgubio svoj pozitivan duh. Pričali smo o tome da uradimo novogodišnji intervju, da ispriča svoju priču o hrabrosti i borbi, ali i mogućem povratku pozorištu, te da ne pričamo samo o bolesti, a on je sa zadovoljstvom to prihvatio. - To bi bilo baš lepo, čujemo se sredinom decembra, ali bih voleo da to uradimo uživo. Dosta mi je ovih telefonskih poziva - rekao je Tika kroz osmeh. Upitali smo ga kako se oseća. - Dobro sam, čuvam se i borim. Ovo vreme je vrlo opasno za mene, ali držim se - rekao je pun vedrog duha čuveni glumac, te ništa nije slutilo da bi kroz samo sedam dana mogao zauvek da nas napusti. Iako su se svi nadali da će pobediti opaku bolest, juče je sve šokirala vest da je poznati glumac izgubio najve-
zoran lončarević
Tihomir Arsić je iz dva braka (sa pevačicom Biljom Krstić, a zatim sa balerinom Jelenom Ćosić) za sobom ostavio ćerke Milicu, Lenku i Veru, sina Arsenija i unuku Nou nastavim - za moju porodicu i prijatelje, možda i za šansu da se vratim u profesiju - odlučio sam da se borim - rekao je on nedavno.
- Tika je do kraja bio optimista i pun energije. Nažalost, veoma se mučio poslednjih nedelja s opakom bolešću. Izgubila sam dragog kuma. Bila sam mu svedok na venčanju sa Biljom Krstić. Bio je odličan glumac koji nije dovoljno igrao. Sam je možda za to bio kriv. Strašno mi je žao - rekla je Gorica Popović.
ću bitku. Tihomir Arsić je rođen 1957. godine u Zemunu, glumu je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Milenka Maričića. U pozorištu Tihomir Arsić je skrenuo je pažnju na sebe 1981. godine, kada je u Narodnom pozorištu odigrao ulogu Romea u Šekspirovoj drami „Romeo i Julija“, u režiji Steve Žigona. Od 1984. godine postao je stalni član glumačkog ansambla nacionalnog teatra. Uvek je bio veran svom pozorištu, koje je neizmerno voleo i u kojem je odigrao više značajnih uloga u klasičnim i savremenim komadima. Svakako najvažnija pozorišna uloga, za koju je i sam govorio da mu je najdraža i najbolja koju je odigrao je Rogožin u „Idiotu“ Fjodora Mi-
“Duboko me potresla vest o smrti našeg velikog glumca i umetnika. U ime Ministarstva kulture i informisanja i u svoje lično ime upućujem vam izraze iskrenog saučešća. Prerani odlazak Tihomira Tike Arsića je veliki gubitak i za srpsku kulturu. Njegov prepoznatljiv umetnički izraz i lik ostaće upamćeni u svetu pozorišta, filma, kao i naše kulture u celini“, navela je ministarka kulture i informisanja Maja Gojković u telegramu saučešća porodici Tihomira Arsića.
hajloviča Dostojevskog, u režiji Steve Žigona.
“Solunci govore”
Za maestralno tumačenje Rogožina, kolekciji brojih priznanja koje je dobio tokom karijere pridružio je i dve najznačajnije nagrade koje je osvojio upravo s tom rolom - „Zlatnog viteza“ u Moskvi i nagradu „Raša Plaović“ za najbolje glumačko ostvarenje. Kada je reč o Arsićevom angažmanu u Narodnom pozorištu, svakako se izdvaja i nastup u kultnoj predstavi „Solunci govore“, po tekstu Antonija Đurića i u režiji Cisane Murusidze. Arsića će publika pamtiti i po monodrami „Tako je govorio Broz“, s kojom je početkom devedesetih godina prošlog veka nastupao širom nekadašnje Jugoslavije odi-
gravši je više od 300 puta. Veoma zapažene uloge odigrao je i na filmu i televiziji. Debitovao je u filmu „Sinovi“ Slavoljuba Stefanovića Ravasija 1975. godine, a zatim su usledili upečatljivi nastupi u „Dečku koji obećava“, „Igmanskom maršu“, „Velikom transportu“, „Pejzažima u magli“, „Lageru Niš“, „Balkan ekspresu“, „Boju na Kosovu“, „Uslovnoj slobodi“... kao i serijama „Ne tako davno“, „Vuk Karadžić“, „Tragom Karađorđa“, „Šesto čulo“, „Ubice mog oca“, „Kralj Petar Prvi“. Tihomir Arsić je iz dva braka za sobom ostavio ćerke Milicu, Lenku i Veru, sina Arsenija i unuku Nou. - Komemoracija Tihomiru Arsiću biće održana kada se za to steknu epidemiološki uslovi - navode iz Narodnog pozorišta.
6 POP&Kultura
Novi prevodi
Drakulina duša Piše Vladimir D. Janković
Džozef O’Konor: „Igra senki“. Izdavač: Čarobna knjiga. S engleskog preveo: Vladimir D. Janković „U SVAKOM BIĆU što živi – postoji i jedno drugo ’ja‘, o kojem svi ostali vrlo malo znaju. Vi, koji ovo čitate, imate tu stvarnu osobu skrivenu ispod one, drugima poznate, ličnosti, i teško da iko to zna – a to je najbolji deo vas, najzanimljiviji, najneobičniji, najhrabriji i predstavlja objašnjenje onog dela vašeg bića koji u nama pobuđuje zapitanost. To je ono vaše tajno ’ja‘.“ Ovim citatom iz dela „Elen Teri i njeno tajno Ja“ autora Edvarda Gordona Krejga irski pisac Džozef O’Konor (Dablin, 1963) počinje svoj novi roman „Igra senki“, koji srpskim čitaocima donosi petrogradsko-beogradska izdavačka kuća „Čarobna knjiga“. Elen Teri, jedna od najglasovitijih, najvoljenijih i najbolje plaćenih britanskih
glumica s kraja devetnaestog i početka dvadesetog stoleća, jedna je od protagonistkinja knjige kojom O’Konor nastavlja svoj pobedonosni spisateljski pohod, ovenčan brojnim zvučnim priznanjima. Od sijaset nagrada koje je poneo, ovom Ircu, inače rođenom bratu pevačice Šinejd O’Konor (sad se već, rekli bismo, o Šinejd može govoriti kao o sestri poznatog pisca Džozefa), svakako je draža impresivna naklonost čitalaca, što se odnosi i na njegovu srpsku publiku, koja ga je zavolela posle hita „Zvezda mora“, objavljenog sa zaštitnim znakom „Lagune“, a u prevodu uvek maestralne Aleksandre Čabraje. Pored harizmatične Elen Teri, nezaboravne dive engleskog glumišta, glavni junaci romana „Igra senki“ jesu njen kolega, znameniti ostrvski dramski umetnik Henri Irving, i njihov zajednički pozorišni saborac Abraham Brem Stoker, činovnik, upravnik Licej teatra i pisac koji će tek posthumno steći slavu kao tvorac jednog od najmarkatnijih likova novije svetske proze, grofa Drakule. Brem Stoker je, zapravo, centralna figura ovog štiva koje čitaoca ne može a da ne oduševi, kao što i prevodioca nije moglo a da ne namuči. Ovozemaljsku putanju tog neurasteničnog čovekoljupca, stalno rastrzanog, ali potpuno posvećenog, O’Konor prati de-
Kao sporedni likovi u ovom romanu pojavljuju Džek Trbosek, Oskar Vajld, Vilijam Batler Jejts i još neki, s kojima Brem Stoker ima bliske susrete što treće, što druge, što prve vrste
monstrirajući vrhunsko literarno umeće, s mnogo mašte i saosećanja, i uz bar tuce blistavo zaokruženih pasaža koji čitaoca ostavljaju bez daha. Kroz život i priključenija nesvakidašnjeg trojca Irving-Teri-Stoker, kroz njihovu višebojnu, živopisnu javu i fantazmagorične, neretko morbidne snove – Džozef O’Konor tka pripovest o preplitanju sudbina troje fascinantnih stvaralaca čija je svakodnevica bila ispunjena dramom i teskobom, stalnim promenama, ali i strastvenom i bolnom odanošću koju su, kako prema umetnosti, gajili i jedni prema drugima. U senci glavnog toka radnje, tamo gde se dodiruju takozvana uobrazilja i takozvana stvarnost, na pozorišnoj mansardi na kojoj Stokeru, zanetom u pisanje romana koji će mu posle dugih godina nepriznatosti konačno doneti večnost, društvo pravi sablast zlosrećne Mine, inspiracije za lik besmrtne Drakuline supružnice – kolo vode duhovi i aveti, ali i čudovišta i geniji o kojima svedoči istorija. Tako se, kao sporedni likovi u ovom romanu, pojavljuju Džek Trbosek, Oskar Vajld, Vilijam Batler Jejts i još neki, s kojima Brem Stoker ima bliske susrete što treće, što druge, što prve vrste. Knjiga, rečju, koja se pamti. Da ne kažemo: koja ne umire.
POP&Kultura 7
Knjiga
Sistem hrani pojedinca strahom i banalnostima Tatjana Nježić
Neće nastupiti 15. maja u beogradskoj Areni
Otkazan koncert Nika Kejva u Beogradu Usled pogoršanja situacije izazvane pandemijom, menadžement benda “Nick Cave and The Bad Seeds” doneo je odluku da otkaže svoju svetsku turneju u 2021. godini u okviru koje je trebalo da se održi i koncert 15. maja u beogradskoj Štark areni. Članovi benda su se i zvanično oglasili ovim povodom: “Sa velikim razočaranjem objavljujemo da turneja po Velikoj Britaniji i Evropi benda Nick Cave & The Bad Seeds 2021. ne može da se realizuje zbog trenutne situacije izazvane Covid-19. Složenost i obim turneje koju smo planirali, u kombinaciji sa kontinuiranom neizvesnošću oko pande-
Nastavljamo da radimo na alternativnim planovima i nadamo se da ćemo sledeće godine objaviti neke lepše vesti, navode članovi benda mije, znače da uprkos napornom radu svih onih koji su učestvovali u realizaciji, ne možemo da garantujemo da se koncerti mogu održati. Nastavljamo da radimo na alternativnim planovima za 2021. i 2022. i nadamo se da ćemo sledeće godine objaviti neke lepše vesti.” Organizatori beogradskog koncerta napominju da će sve ulaznice kupljenje za koncert 15. maja u Štark areni biti refundirane. Svima onima koji su onlajn kupili ulaznice novac će automatski biti refundiran u narednih mesec dana na račun sa koga su ulaznice kupljene, dok oni koji su fizički kupili ulaznice na prodajnim mestima povrat novca mogu da izvrše na blagajni Ušća ili Doma omladine. Ukoliko kupci nisu iz Beograda, ili iz nekih drugih određenih razloga ne mogu da dođu na blagajne Ticket Vision-a u Shoping Center Ušće ili na blagajnu Doma omladine, potrebno je da pišu na office@tickets.rs kako bi dogovorili pojedinosti oko refundacije. Proces refundacije karata biće započet od srede, 9. decembra. Podsetimo, prvobitno je koncert u Beogradu trebalo da bude održan 4. juna ove godine, ali je zbog pandemije odložen za 15. maj sledeće godine te je sad definitivno otkazan. Slavni muzičar je u međuvremenu nastupio bez publike u potpuno praznoj dvorani palate Aleksandra, u Londonu, a snimak tog koncerta nazvan “Idiot Prayer” prikazan je nedavno premijeru na Slobodnoj zoni.
Veza između prljavog, pokvarenog, korumpiranog i manipulativnog sistema i uplašenog, neobrazovanog, neobaveštenog i slabo mislećeg pojedinca je temelj funkcionisanja nižerazrednih društava kakvo je naše - kaže Ivan Đurđević, govoreći o svom prvom romanu “Plastelin”. Roman “Plastelin” (Portalibris), uzbudljivi triler u kome se prepliću stvarnost i fikcija, prva je knjiga beogradskog novinara Ivana Đurđevića. U razgovoru za “Pop&kulturu” autor govori o motivima koji su ga inspirisali da napiše roman, o banalnosti koja nas okružuje, strahovima običnog čoveka... U središtu vašeg romana „Plastelin“ je običan čovek, tj. jedan običan dan u njegovom životu koji poprima neobičan obrt i tok, u čemu se prelama sve ono u čemu živimo; korumpirani inspektori i advokati, kancerogeni mediji, javne i tajne službe, interes pre svega, ljubav tu i tamo… da li će i šta će ostavimo čitaocima, a šta je vama bila inspiracija, motiv za ovaj roman? - Veza između prljavog, pokvarenog, korumpiranog i manipulativnog sistema i uplašenog, neobrazovanog, neobaveštenog i slabo mislećeg pojedinca je temelj funkcionisanja nižerazrednih društava kakvo je naše. Kada se bavite javnim poslom kao što je novinarstvo, gledate kako na vaše oči, maltene u živom prenosu, sistem hrani tog pojedinca strahom i banalnostima, kako bi ga držao pod kontrolom. Za to koristi čitav aparat koji čine svi oni faktori iz vašeg pitanja. Odatle inspiracija. Ta pojava, naravno, nije od juče, uvek je postojala, ali čini se da je danas postala sama sebi svrha i da ne postoji ništa van nje. “Plastelin” je kritika i takvog sistema i takvog pojedinca. I postavlja pitanje: Da li je običnom čoveku dozvoljeno da živi van domašaja tog sistema? Negde na početku navodite “iza naslovne strane na kojoj je pisalo ‘Dosije Šekspir’, bilo je stotine
Jedan od motiva je misao Hamsunovog junaka Abela Brodersena – “Zašto moramo da postanemo nešto?”
stranica izveštaja…” Reč je o policijskom predmetu, dosijeu, a nije li na neki način i apsurdno da nosi baš takav naziv, jer sva je prilika da likovi o slavnom dramskom piscu znaju malo ili nimalo, iako je on (i) o takvima pisao? - To je još jedan omaž banalnosti koja nas okružuje. Nije važno šta je, važno je kako zvuči. A “Šekspir” je opšte mesto, zvuči moćno, otmeno, uzvišeno, onako kakvi bi izopačeni likovi iz mog romana želeli da budu. S druge strane, svi ti policijski dosijei, obaveštajni izveštaji ili vojne operacije obično nose neka pompezna imena. Kao da represivni aparat uvek želi dodatno da nas zaplaši. Podsvest jednog od junaka (Kovačeva), kako pišete negde na sredini knjige, “baš kao i njegova svest, bila je smrtno preplašena tim opasnim čovekom”. A to, između ostalog, otvara pitanje koliko, kako, a pre svega koji strah danas dominira životom običnog čoveka danas, ne računajući koronu i iskonski strah od smrti? - Apsolutno najveći strah modernog čoveka je strah od gubitka pristojne egzistencije. Posla, primanja, komfora, uslova za život. Bilo da su u pitanju osnovne potrebe ili namet-
nuti višak potreba, strah od nemogućnosti njihovog ispunjenja nam je postao iskonski. Toliko veliki da smo, apsurdno, zarad ostvarenja tog cilja često spremni da se odreknemo tri najveće vrednosti koje kao ljudi imamo: sopstvenog mišljenja, slobode i sreće. Tema prilagođavanja, odnosno pristajanja na često sumanute diktate, norme i okolnosti je jedna od ključnih u vašem romanu. Desetak stranica pred kraj jedan od vaših junaka kaže da treba “izbrisati samog sebe iz sećanja, zaboraviti šta si želeo, čemu si stremio..” , “ugušiti sebe zbog interesa”… Šta zapravo činimo kada to uradimo? I kuda to vodi? - Jedan od motiva “Plastelina” je misao Hamsunovog junaka Abela Brodersena – “Zašto moramo da postanemo nešto?” Zar ne možemo da ostanemo skromni, a svoji i slobodni, verni sopstvenim vrednostima? Ko želi da po svaku cenu postane “neko i nešto”, a nema kvalifikacije za to, mora da uloži sopstvenu savest. To ga onda vodi u paralelnu stvarnost u kojoj autosugestijom uporno ubeđuje sebe da nije ništa loše uradio. Peca Popović je napisao da vi u “Plastelinu” demonstrirate razumevanje fenomena XXI veka, a taj fenomen (posebno u Srbiji) je…? - Odsustvo mudrosti, zarad bahatosti. Odsustvo ljudskosti, zarad profita. Odsustvo ljubavi, zarad sebičnosti. Odsustvo lepote, zarad brzine. Odsustvo idealizma, zarad pragmatizma. Odsustvo sadržaja, zarad forme. Odsustvo kvaliteta, zarad kvantiteta. To su teme kojima nameravam da se bavim u svojim narednim romanima.
Utorak 8. decembar 2020. Blic broj 8544 www.blic.rs
POP&Kultura
Džon Lenon ubijen pre 40 godina
Kraj jedne epohe
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić Email: kultura@ringier.rs
“DŽENIS - Njen život i muzika” je detaljna i slojevita priča o Dženis Džoplin, umetnici kojoj je bilo suđeno da uspe, i koja nas je prerano napustila. Knjigu je napisala Holi Džordž-Voren, preveo Goran Skrobonja, a objavila “Laguna”
Ubistvo Džona Lenona označilo je kraj jedne epohe i kraj sna koji su sanjale generacije tokom šezdesetih godina.
Feljton (III)
Spremna i slobodna da eksperimentiše Prvi put je počela da se poigrava idejom da postane profesionalna pevačica. Posle odlaska na probu muzičke komedije „Dečko“ u teatar zajednice Bomonta, priznala je jednoj od pevačica koje su u njoj učestvovale, studentkinji sa Lamara Frensis Vinsent: „Želim da radim što i ti“. Vinsentova se prisetila: „Ona je to kazala sa strašću – mislim da je želela da bude u centru pažnje“. Dženis je kasnije uporedila pevanje sa slikanjem, rekavši: „Pevanje vas nagoni na želju da izađete, dok vas slikanje, kako ja mislim, zaista zadržava unutra. Kad sam počela da pevam, prosto me je to nekako nateralo da poželim da više razgovaram sa ljudima i da više izlazim“. Doroti je u martu insistirala da se Dženis upiše na koledž Port Artur, gde je mogla da nauči da perforira kartice, što je bila korisna veština 1961. godine. Započevši kao „specijalna poludnevna učenica“, Dženis je ubrzo prešla na puni status i zapravo napredovala u okruženju poslovne škole. Odlično je kucala na mašini, a imala je i visoke ocene iz računovodstva, marketinga, engleskog i perforiranja kartica. Oduševljena majka kasnije ju je hvalila kao „divnu daktilografkinju i dobru operaterku sa perforiranim karticama“. U julu, kada je kurs bio završen, Doroti se dogovorila sa svojom sestrom Mildred da se Dženis preseli kod nje u Los Anđeles. Sada poznata pod imenom Mimi, ona je živela nedaleko od njihove
druge sestre, Barbare Irvin, razvedene posrednice u prodaji nekretnina. Snovi Dženis o tome da poseti mitsku Zapadnu obalu trebalo je da se ubrzo ostvare. Uz tetkinu pomoć, Dženis je pronašla posao na perforiranju kartica u filijali Opšte telefonske kompanije u Santa Moniki. Odlazila je na posao autobusom od ponedeljka do petka i počela da štedi kako bi mogla da iznajmi stan. Dženis se uglavnom držala povučeno, ali povremeno bi dovela nekoga kući. Jedan takav susret Mimi nikada nije zaboravila, kada je Dženis najavila da će joj neki lik sa „savršenim šakama“ pozirati za portret muškarca koji svira gitaru. Setila se da je Dženis rekla: „Nemoj misliti da sam luda za njim. Nisam. Ima da se šokira kad sazna da samo želim da mu naslikam šake“. Još jedan prosvetljujući incident sa njenom neuobičajenom sestričinom dogodio se u nekom restoranu sa živom svirkom. Kad je grupa zasvirala njuorleanski klasik „When the Saints Go Marching In“, Dženis se raspištoljila, skočila i zapevala sa njima svojim snažnim sopranom. Do tog trenutka, Mimi nije bila svesna Dženisinog vokalnog talenta. Godine 1905. osnivač Venisa, preduzetnik Abot Kini uredio je tu oblast po ugledu na kanale i arhitekturu italijanske Venecije, promovišući ga kao „Koni Ajlend zapada“. U pedesetim godinama 20. veka, sa oronulim zgradama i kanalima popunjenim betonom, Venis je postao jeftino odredište za pesnike, pisce i džez muzičare. Kad ga je Dženis otkrila u avgustu 1961, taj kraj je u celom gradu važio za „mesto gde se lako nalazi droga, kulira i kreše“, kako stoji u knjizi Džona Artura Mejnarda „Venis Vest: bit generacija u Južnoj Kaliforniji“. Pored bitnika, „turisti, obožavaoci sunca i bilderi i dalje su preko dana hrlili na plažu, ali noć je pripadala razbojnicima, pijandurama i psihopatama“.
Posle jednog slučajnog sastanka Dženis sa stanovnikom Venisa u gradskom autobusu, njena opčinjenost bit zajednicom je porasla i ona je pokrenula postupak odlaska od tetke. Na poslu je uštedela dovoljno novca da zakupi jeftin stan iznad garaže na adresi Avenija Bruks 25½, između Spidvej elija i Avenije Pacifik, otprilike jednu ulicu od plaže. Konačno sama, Dženis je bila spremna da eksperimentiše. Najzad je pronašla slobodu u kojoj je mogla da istražuje piće, droge i seks sa raznovrsnim partnerima, muškim i ženskim. Njen dolazak se poklopio sa poslednjim izdisajem Gas hausa, bitničkog mesta na kojem su se okupljali pesnici, muzičari i slikari od 1959. i koje se neprekidno borilo protiv lokalnih propisa (poput zabrane udaranja u bongo) donošenih s namerom da se ono zatvori. Postala je to prevashodno umetnička galerija sa retkim akustičnim nafoto: profimedija
Kad je Dženis u januaru 1961. napunila osamnaest, bila je pogubljena, više je nije zanimalo slikarstvo, muzika je još nije bodrila, bila je propala studentkinja, zbunjena i depresivna.
Dženis je počela da istražuje piće, droge i seks sa raznovrsnim partnerima, muškim i ženskim
stupima, uključujući neke improvizovane nastupeDženis. Do 1961. većina poznatih likova iz Venisa otperjala je odatle: Erik Nord, poznat kao Veliki Tata, impresario iz ranih dana Gas hausa, vratio se na Nort bič, gde je otvorio prodavnicu đevreka sa nazivom “Suživot”. Istaknuti bitnički pesnik Stju Perkov prodao je svoj “Venis vest” espreso kafe i postao zavisnik od heroina. Njegov kafić je, međutim, nastavio dobro da radi pod novom upravom, a Dženis je tamo redovno odlazila. Počela je redovno da duva i naučila da zamotava džointe, pa je kasnije sebe iz tog razdoblja opisivala kao „travarku“. Jedan od njenih novih prijatelja, mršavi tip sa nadimkom Veliki Ričard („zato što nije to bio“, objasnila je Dženis) prvi ju je navadio na to; neko drugi joj je dao sekonal, barbiturat, sredstvo za spuštanje, i ona je ubrzo mešala „crvene“ sa vinom kako bi se malčice uradila. Njeni drugari bitnici podsticali su je i da peva i slika. Iako je možda posetila Modiljanijevu izložbu koja je te godine priređena u Muzeju umetnosti okruga Los Anđeles, njen ukus je sada zaokrenuo prema „konceptualnom“. Na zidu u svom stanu ona je izložila kolaž koji se sastojao od užeta, sasušene kosti i suvih zrna graška izvađenih iz činije sa čorbom. Jednog dana, tetka Barbara i njen dečko navratili su da je posete i zgrozili se zbog prljavštine u stanu. Osmotrivši staro bure puno đubreta nasred dnevnog boravka, njena tetka je prigovorila: „Nisi vaspitana tako da na ovaj način živiš!“ Otišli su i nikad se nisu vratili. Iako je i sama Barbara bila donekle svingerka, način na koji je Dženis živela prelazio je granicu. „Barbara je oduvek želela da sve bude u redu“, kazao je Set Džoplin, „a kada je Dženis došla do stana na Venisu, Barbara je oprala ruke od svega. Prosto su joj okrenuli leđa.“
NAJBOLJA DOKUMENTARNA PROZA Otkrijte šta je istina a šta legenda u životima:
Jovice Crvenka, koji je proveo 32 godine u zatvoru u staljinističkoj Albaniji Albanski zatvorenik Goran Babić
www.portalibris.rs
Mustafe Golubića, najopasnijeg evropskog revolucionara 627 480
Mustafa Golubić Boris Rašeta
Jovana Stanisavljevića Čaruge Čaruge,, jednog od najvećih odmetnika naših prostora
583 440
Čaruga Boris Rašeta
759 570
011/264-83-78