Utorak 5. novembar 2019. Blic broj 8160 www.blic.rs
POP&Kultura Intervju
Goran Paskaljević Krupnim koracima idemo prema orvelovskom svetu Ksenofobija se uvek javlja u vremenima nesigurnosti gde političari na vlasti zapravo manipulišu ljudskim, i svesnim i nesvesnim, strahom. Na populizmu grade vlast. Šalju poruku - krivi su neki drugi, oni su i opasnost i uzrok vaših nevolja, ugrožavaju vas… Srbima su krivi Hrvati ili Albanci, i obrnuto. Desnim partijama u Evropi izbeglice i muslimani. A zapravo je reč o tektonskim poremećajima koje proizvodi krupni kapital - kaže proslavljeni reditelj Goran Paskaljević.
Sa svojim najnovijim filmom “Uprkos magli” koji je radio u Italiji, a čija je svetska premijera bila na renomiranom festivalu u Valjadolidu, proslavljeni reditelj Goran Paskaljević uskoro, tačnije 20. novembra, otvoriće jubilarni 50. festival u Goji (Indija). Upravo se vratio iz kineskog grada Fudžu, gde je učestvovao na visokom filmskom forumu koji je organizovala Kina na državnom nivou u okviru inicijative “Pojas i put svile”. Održan je od 15. do 20 oktobra, a okupio je priznate, nezavisne filmske autore iz sveta, među kojima kanskog laureata Nuri Bilge Čejlana (Turska), Amira Khana (Indi-
❯
Foto: EPA
Tatjana Nježić
2 POP&Kultura
Paskaljević Slovite za našeg reditelja koji je, između ostalog, najviše snimao u inostranstvu, gde ste napravili značajnu karijeru. Šta vam znači što sa novim filmom “Uprkos magli” gotovo u celini snimljenim u okolini Rima, na italijanskom jeziku otvarate jubilarni, 50. Filmski festival u Goji? - Goa je oblast u Indiji, njihovo ekskluzivno letovalište. Reč je o festivalu koji je najčuveniji u Aziji i koji u svom zlatnom jubilarnom izdanju obuhvata, u više selekcija, dvesta filmova iz celog sveta, oko 10.000 filmskih stvaralaca će biti prisutno, više stotina - da upotrebim izraz koji ne volim - selebritija, primerice Ken Louč će imati retrospektivu. Moj film “Uprkos magli”, čiji je glavni producent italijanska Cinemusa uz pordršku italijanskog ministarstva kulture, RAI CINEMA i oblasti Lacio, ne bih mogao da završim bez podrške Zepter kompanije i FCS. Inače, bio sam na tom festivalu predsednik međunarodnog žirija pre šest godina i znam koliko je veliki, ozbiljan, značajan, a mogu zamisliti kako će tek izgledati ovogodišnje jubilarno izdanje. U svakom slučaju, velika je čast što film otvara takvu manifestaciju, a i šansa je da se lepo plasira. Biće tamo i deo ekipe mog filma. Nažalost, glavna glumica Donatela Finokjaro koja je izvanredno uradila ulogu je sprečena, a glavni glumac Đorđo Tirabasi je imao nedavno infarkt. Na sceni! Strahovito me je to potreslo. Srećom, dobro je i van životne opasnosti je. Kako je protekla svetska premijera u Španiji, na festivalu u Valjadolidu? - Stigao sam tamo iz Kine, pomalo umoran i iscrpljen, ali me prijem publike i veliki aplauz odmah odmorio. Filmove, naravno, pravimo da bi ih ljudi gledali, te tako dah publike bez sumnje direktno utiče na dah stvaraoca. Inače, ja sam na tom festivalu na neki način kao kod kuće. Tamo sam tri puta osvajao gran pri Zlatni klas. Bez namere i želje da se poredim, govorim na nivou podataka, samo je još Bergman osvojio tri njihova gran prija. U reakcijama se očitovalo i to da je reč o temi koja je bliska i Španiji. I oni su na udaru emigranata. Naravno, uz Grčku, Italijani su najviše pogođeni tim problemom. Probne projekcije u Italiji su pokazale da je tamošnja publika podeljena; oni koji su desno ori-
Foto: privatna arhiva
ja), čiju karijeru obeležavaju i dve nominacije za Oskar, Mađida Mađidija, prvog iranskog reditelja nominovanog za Oskar… U međuvremenu, u Tunisu, u Kartagini, na tamošnjoj filmskoj smotri, njegov film “Uprkos magli” - koji prati sudbinu dečaka, emigranta koji ipak dospeva u Italiju nakon što mu je more, uz druge ljude što su u emigraciji tražili spas, progutalo roditelje - pobudio je veliku pažnju tamošnje publike. Kratko je boravio u Beogradu, a u razgovoru za “Blic” govori o utiscima iz Kine, šta mu znači odlazak na indijski festival u Goji, savremenoj kinematografiji, aktuelnoj temi kojom se bavio u najnovijem filmu rađenom u italijansko –srpsko-makedonsko-francuskoj koprodukciji, ksenofobiji...
Kako je reagovala publika u Kartagini, posle Valjadolida? - Sjajno. “Uprkos magli” je pre svega intimna priča kroz koju se prelama aktuelni problem emigranata i ksenofobije koja je zavladala svuda u svetu i koja je, bez obzira na film, velika, akutna tema današnjice. Otkud ta ksenofobija? - Ksenofobija se uvek javlja u vremenima nesigurnosti gde političari na vlasti zapravo manipulišu ljudskim, i svesnim i nesvesnim, strahom. Na populizmu grade vlast. Šalju poruku - krivi su neki drugi, oni su i opasnost i uzrok vaših nevolja, ugrožavaju vas… Srbima su krivi Hrvati ili Albanci, i obrnuto. Desnim partijama u Evropi - izbeglice i muslimani. A zapravo je reč o tektonskim poremećajima koje proizvodi krupni kapital. To su procesi koji ugrožavaju pojedinca. Krupni kapital je samleo i melje i dalje običnog čoveka, svakodnevni život. I onda se taj običan čovek u egzistencijalnoj nesigurnosti nađe pred izborom nacija ili korporacija, pa mu se nacija učini sigurnijom. A gornji slojevi srednje klase grčevito brane svoje pozicije. Pa, taj krupni kapital je razorio zemlje iz kojih beže izbeglice. I, da ne dužim, u stvari, pohlepa će razoriti ovaj svet. Dva ili tri odsto ljudi upravlja svetskim kapitalom. I samo hoće da stiču još i još... To će, kažem, razoriti civilizaciju. U svemu tome ljudi imaju sve manje empatije, što će reći i da su sve usamljeniji i da iz njih sve više izbija ono najgore sto je u ljudskom biću. Krupnim koracima idemo prema orvelovskom svetu.
Goran Paskaljević u kineskom gradu Fudžu, rodnom mestu Si Đipinga, gde je učestvovao na filmskom forumu koji je organizovala Kina u okviru inicijative “Pojas i put svile”
jentisani su protiv emigranata i protiv filma. Ovi drugi, levo orijentisani, okrenuti traženju humanog rešenja za izbeglice jesu i navijači mog filma. Ne otvara li to dilemu da ljudi odnos prema umetničkom delu baziraju na svom političkom stavu a ne na umetničkoj vrednosti dela? - Nije to novost, toga je uvek bivalo, ali je sada, bojim se, izuzetno izraženo. Razni stvaraoci mogu svedočiti o tome. Koliku galamu, žargonski rečeno, kod nas dižu ljudi koji uopšte nisu gledali neki film, a već imaju aprirori negativan stav samo na osnovu tematike koju film obrađuje. Kada ćemo “Uprkos magli” gledati u Beogradu, u Srbiji? - Na Festu.
Susret sa čuvenim turskim rediteljem Nurijem Bilgeom Džejlanom, dobitnikom Zlatne palme u Kanu i mnogih drugih nagrada
Kakve utiske nosite iz Kine? Kako je izgledao taj forum? - Bio sam tri dana, i prvi put u životu u Kini. Uzgred, to je rodni grad aktuelnog predsednika Si Đinpinga. Nalazi se između Šangaja i Hongkonga, ima suptropsku klimu. Desetomilionski grad, a nigde na ulici jednog papirića nema. Čisto, sređeno, šuma oblakodera, a grad pliva u zelenilu. Manifestacija je vrlo ambiciozno koncipirana i realizovana, rame uz rame sa čuvenim festivalom u Hongkongu ili u Pusanu (Južna Koreja). Završna svečanost održana je u prepunoj hali sa 25.000 mesta i preko dvesta učesnika, izvođača, na bini. Meni lično najveći utisak je bio susret sa čuvenim turskim rediteljem Nurijem Bilgeom Džejlanom, inače dobitnikom Zlatne palme” u Kanu i mnogih drugih nagrada, čije filmove veoma volim. Sreli smo se pred izlazak na crveni tepih. Prišao sam mu, izrazio divljenje njegovim filmovima. Upitao me je - ko sam? Odogovorio sam mu kako se zovem, na šta je on rekao da je gledao više puta moj film “Bure baruta”… Neretko se može čuti kako su danas umetnički filmovi potisnuti, kako su ih marginalizovali blokbasteri i serije… Da li se na forumu o tome govorilo? - Jeste, ali usput, prvenstveno se govorilo o razvoju filmskog jezika. Ali, po mom uverenju, film nije potisnut. Mislim da je dobro što se prave brojne serije, među kojima ima izuzetnih, a ima i nekvalitetnih. Fenomen serija bi mogao pozitivno uticati na filmsku umetnost, jer serije preuzimaju laku zabavu. To bi moglo stvoriti situaciju u kojoj je film više okrenut umetnosti, ono o čemu je Tarkovski govorio, da u procesu stvaranja nije i ne treba da bude primarna upotrebna vrednost dela. Najavili ste projekat “Mačiji krik” za koji ste već dobili sredstva od FCS i Hrvatskog filmskog fonda za manjinske koprodukcije? - Nadam se da ću početi s realizacijom ovog filma najkasnije na jesen iduće godine. Scenario je nastao po autentičnoj priči, projekat mi je veoma prirastao za srce i stilski će se dosta razlikovati od svega što sam do sada radio, ali o tome kada dođe vreme.
POP&Kultura 3
Predstava Seka Sablić kao Serafima Margaritovna
Gorica Popović u ulozi Margarite Serafimovne
Reditelj Stefan Sablić
ne kategorije. U komadu se gotovo do samog kraja ne zna koja je njena priča. U svakom slučaju, njeni su stavovi zasnovani na iskustvu, na nju su se sručile mnoge nepravde, ali ona se ne žali. Čuva se trivijalnosti, banalnosti, prostakluka... A gadi se ljudi koji su neosvešćeni. Ona Margariti, koja ni izbliza nije takva, naprotiv, kaže - ti si socijalno neosvešćena, kozo, osvesti se. Kao što bi svako ko iole misli u ovim našim crnim vremenima mogao reći - narode, osvesti se. Na vrlo suptilan način odjekuje ta aktuelnost komada. Serafima Margariti bespoštedno kaže da je ko šlogirana, da je u amneziji... Kad pogledate oko sebe, rekao bi čovek da je i ovaj naš narod dobrim delom u amneziji, u dubokoj anesteziji. Afera aferu sustiže, neverovatne, strašne stvari rade ljudi na vlasti, a oni im aplaudiraju. Komad, kažem, ima suptilnu aktuelnost, ali je, naravno, više i dublje od toga.“
„Blic“ na čitaćoj probi „Lažljivice“ u Ateljeu 212
Praizvedba Koljadinog komada na našoj sceni
Sve se desi u sat, dva
Dodaje: “Teško je prepričati siže jer je nije za prepričavanje, a i zašto bi. Srž komada proizlazi iz likova, njihovih odnosa, situacija. Kao i u većini Koljadinih komada. On se kroz biografije, kroz sudbine likova, kroz (ne)prilike u kojima su se obreli, bavi i vrlo aktuelnim temama. U ‘Lažljivici’ se sve desi u sat, dva vremena i na jednom mestu.“ Delom u šali, delom u zbilji u daljem razgovoru otvori se i pitanje: Iako to nije nji-
Foto: n. jovanović
Prepodnevni sati. U jednoj od kancelarija Ateljea 212 Jelisaveta - Seka Sablić, gotovo ne gledajući u tekst ispred sebe, kao Serafima izgovara: “Do koliko vi ovde večeras služite otadžbini?“. Zdušno i koncentrisano Gorica Popović, odnosno njena junakinja Margarita, odgovara: “Kako to mislite?“. Nasuprot njih za stolom, sa tekstom i olovkom u rukama, sedi reditelj Stefan Sablić... Teče jedna od prvih čitaćih proba predstave „Lažljivica“ Nikolaja Koljade, u prevodu Novice Antića, čija je premijera planirana za februar iduće godine. Na prvoj stranici kurzivom je ispisano da se radnja odvija u današnje vreme, u nekom provincijskom muzeju, po pasus il’ dva o likovima, prostoru u kome su... „Veoma dobar, interesantan komad Nikolaja Koljade“, kaže u pauzi probe reditelj Stefan Sablić za „Blic“, dodajući: “Pisac koji se može smatrati klasikom našeg vremena.”
Ćorsokak
Veoma mi je drago što je ovo praizvedba! Ruske glumice, za koje je komad i pisan, izvešće ga u aprilu, a naša je premijera u februaru, kaže Gorica Popović hova prva saradnja, kako mu je ovoga puta da radi sa majkom, ko koga sluša? „Međusobno se slušamo i uvažavamo“, kaže, dodajući: “Pokušavamo“. “Nema u pozorištu”, veli Seka, “ni sina, ni rođaka, ni boga oca... Samo tekst, reditelj, glumac, ono što vas veže u stvaranju predstave.” - A o Serafimi, liku na kome u ovoj predstavi radi, između ostalog, napominje: “Sa svim ovim mojim godinama i iskustvom ipak nije nemoguće odmah ući u sve nijanse, zaokružiti lik. I ovaj, kao i tolike druge, prvo napipavam po instinktu. Tekst je odličan. Imala
sam iskustva sa Koljadom, veoma ga cenim. Vrlo je inspirativan. „Lažljivica“ je i na neki način enigmatičan komad sa dva vrlo zanimljiva lika. Moja Serafima nekim delom liči na mene. Ne samo u onom smislu da svaku ulogu, po prirodi stvari, radite iz sebe, nego i nijansu više.
Mizantropija
Ta ju je uloga, kaže, potakla na razmišljanja o mizantropiji: „Serafima meni deluje i kao neki ženski mizantrop. Kad govorimo o mizantropiji kao kategoriji, mislim da je tu reč o predrasudi. Smatra se da
je mizantrop čovek koji ne voli ljude, koji ih čak mrzi. Međutim, rekla bih da je mizantrop, pre svega, čovek koji je pun bola. Iza njegovog besa je njegovo gorko iskustvo, jer on je neko ko svima govori istinu. Pogledajte u čuvenom Molijerovom komadu njegovog mizantropa, on - kao i Serafima - stalno govori istinu. A ljudi to većinom ne mogu ni da čuju, ni da izdrže. Ona je uvek na neki način i ljuta, a u psihologiji je poznato da su bes i ljutnja zapravo naličje potisnute tuge. Serafima je možda gromka, ali nije bahata. Ona je na strani istine, slobode, poštenja... Za to se bori, to su nje-
U jednom trenutku Gorica Popović, kao Margarita, iščitava repliku: “Ceptim ja nad našom istorijom, samo ako je besplatno“, zastaje, vraća se... A govoreći o svojoj ulozi i predstavi, ističe: „Posebno mi je drago što je ovo praizvedba. Ruske glumice, za koje je komad i pisan, izvešće ga u aprilu. Novica Antić je to, da se poslužim žargonom, oteo od Koljade. Oni su prijatelji, a mi se svesrdno nadamo da će doći na našu premijeru u februaru. Obe uloge su lepe, veliki izazovi... Moja Margarita je žena koja samo radi svoj posao. Voli svoju zemlju, ne razmišlja mnogo, zatvara oči... sve dok joj Serafima ne otvori oči. A onda... videćete na sceni“. Po rediteljevoj indikaciji iščitavajući jednu od sledećih replika, Gorica, odnosno Margarita govori: “Šta to radite, kome to vičete? Koji ste broj okrenuli? Ženo, idite već jednom...“ Prethodno, pričajući o komadu, njegovoj aktuelnosti, predstavi, Stefan Sablić je rekao: “Komad govori o posrnulom društvu. U dubljim slojevima teksta su i teme velike (ljudske) surovosti, moralnog ćorsokaka... Sve što prepoznajemo oko sebe. Šta je dovelo do tog moralnog pada? Beda, siromaštvo, manipulacija, laž, otimačina, bahatost... Običan čovek, svesno ili ne, uviđa da ga je i osiromašila i ponizila krađa, pljačka, laž koje su dobile etiketu legitimiteta. I na to reaguje tako kako reaguje.“ Upitan za žanr predstave, kaže: “Radimo na tome da bude groteska, mada ima i elemenata melodrame“.
T. Nježić
4 POP&Kultura
Tribina
Jugoslavija je bila liberalna država koja se rasipala parama za kulturu
Pet decenija od postavljanja mjuzikla “Kosa” na scenu Ateljea 212, pet decenija od Vudstoka, pola veka bunta i njegovog brendiranja, ali i slika tadašnje beogradske umetničke scene i stanje stvari danas bili su tema tribine “Pedeset godina ‘Kose’, pedeset godina šišanja?” na 64. Beogradskom sajmu knjiga. Rok kritičar Žikica Simić podsetio je da je to bilo najznačajnije prikazivanje “Kose” u svetu, jer se u jednoj zemlji “možda ne toliko iza gvozdene zavese, ali u državi u kojoj je vladao totalitarni režim pojavila jedna tako radikalna predstava koja je uzburkala duhove, a opet bila primljena blagonaklono, bez negativnih reakcija” te da je tokom četiri godine igrana 210 puta sa velikim uspehom. Istoričar Predrag J. Marković konstatovao je da je “Kosa” bila simbol jednog vremena, u kulturnom smislu možda i zlatnog vremena SFRJ. - Jugoslavija je bila neobično liberalna zemlja koja je gradila imidž zemlje na tome da je Zapad istoka i Istok zapada. Predstava je počela da se radi skoro istog trena kada je na Brodveju bila premijera, što pokazuje sigurnost kulturne radnice Mire Trailović da će to proći u Beogradu. Ona je imala odrešene ruke da šta god ima da valja u svetu dovede u Beograd i Jugoslaviju. To pokazuje i neverovatnu darežljivost tadašnjeg režima. Socijalističke države imaju mnoge mane, ali i vrlinu - vole mnogo da se rasipaju parama za kulturu. Naša država je em davala pare za kulturu em je puštala umetnike da troše pare na šta ho-
Foto: G. srdanov
“Socijalističke države imaju mnoge mane, ali i vrlinu vole mnogo da se rasipaju parama za kulturu. Naša država je em davala pare za kulturu em je puštala umetnike da troše pare na šta hoće. Doneti nešto iz sveta u roku do dva-tri meseca, u vreme pre interneta, neverovatan je logistički i producentski podvig. Šta je pouka priče o ‘Kosi’? Voleo bih da vratimo kulturu intelektualcima”, poručuje istoričar Predrag J. Marković.
Miona Kovačević
O pola veka bunta i njegovog brendiranja, ali i tadašnjoj beogradskoj umetničkoj sceni i stanje stvari danas bili su tema tribine “Pedeset godina ‘Kose’, pedeset godina šišanja?”
će. Doneti nešto iz sveta u roku do dva-tri meseca, u vreme pre interneta, neverovatan je logistički i producentski podvig. Danas ga je nemoguće ponoviti na nivou finansiranja, u smislu da umetnici imaju otvorene budžete za tako neobične i smele projekte. Šta je pouka priče o “Kosi”? Voleo bih da vratimo kulturu intelektualcima poručio je Marković. Vladislav Bajac, književnik i direktor izdavačke kuće “Geopoetika”, nadovezao se rečima da je Mira Trailović bila vrsni i neprikosnoveni kulturni radnik jer su joj političari verovali i, uverivši se kroz njen rad da zna bolje od njih, “nisu se petljali gde im nije mesto”. - Sećam se da je, dok sam bio urednik kulture u “Studentu”, to bilo vreme u kojem ste pravili skandale i onda biste bili zabranjivani i cenzurisani, ali to je sve bila jedna vrsta igre, sama po sebi zanimljiva (premda to nije uvek bio slučaj). Stvorena je atmosfera u kojoj se znalo da možete da ispitujete dokle idu granice slobode. To je bio ceo smisao. Onda bi vam neko lupio čvrgu, pa vi nastavite dalje, onda usledi šamar, a vi nastavite dalje. Kao neka igra šahovskim figurama - naveo je Bajac. Iako je beogradska “Kosa” delovala kao da je sve “landara pišore”, zapravo je bila reč o jednoj od najozbiljnije spremanih predstava tog vremena, sa kompletnim rezervnim ansamblom, dok su za prevod i adaptaciju komada bili zaduženi Jovan Ćirilov i Bora Ćosić, podsetio je Bajac. - Brodvejskoj premijeri 1968. prethodili su protesti protiv rata u Vijetnamu 1967. u SAD, ali i kod nas na Trgu republike. Tako se razvijala ta vrsta ideologije masovnosti, vrlo verovatno jedina ili poslednja kulturološka masovnost sa tolikim zbirom brojeva u pokretu. Onog trena kada se sve to događalo niko od učesnika nije definisao niti nagađao kako će to izgledati u istoriji ili šta će biti sutra. “Kosa” je živela tri-četiri godine i bila kolateralna šteta sitnih partijskih zađevica koje su u jednom talasu skinule mnoge stvari - podsetio je Bajac. Ti protesti protiv rata u Vijetnamu izazvali su pobune čiji se šablon koristi i dan-danas, poput pratećeg koncerta, konstatovao je moderator Vule Žurić i upitao sagovornike da li je danas pobuna digitalizovana te na koji način se današnja mladost buni i zašto se (ne) buni? Predrag J. Marković je izneo činjenicu da su šezdesete bile godine idealizma u celom svetu. - Nije bilo nikakvog razloga da se neko na Sorboni buni protiv Vi-
jetnamskog rata, on nema ništa egzistencijalno s tim. Većina studenata u SAD čak nije ni regrutovana, uglavnom su išli siromašniji građani, ali elitni studenti koji su vođe pobune šezdesetih nisu to radile iz interesa. Kod tog kontrakulturnog pokreta šezdesetih dirljivo je to što ga je vodila najprivilegovanija generacija u svetskoj istoriji. Ne postoji generacija kojoj su se tako otvarale životne perspektive kao bebibumerima rođenim posle rata. Njima se dešava od boljeg bolje, a oni opet žele da pomognu vijetnamskim seljacima u borbi za slobodu - ocenio je istoričar. On ne smatra da su današnji mladi tako loši. Istakao je primer mlade Šveđanke Grete Tunberg koja je pokrenula na stotine hiljade đaka na ulice da demonstriraju. - Razlika u odnosu na šezdesete je što danas ne postoji jedna krovna ideologija. Tada je ona glasila: malo neortodoksnog marksizma, malo roka, dosta seksualnog liberterstva, malo droge. Zasad najveći kapacitet za pobunu imaju ekološki pokreti, ali nije jasno da li oni uošte imaju ideologiju. Pritom oni nisu skroz idealistički, dosta su realistički. Problem s ekologijom je što se ljudi bore za budućnost koja je bukvalno na ivici da je sprži globalno zagrevanje Karakteristično za današnje mlade je, paradoksalno, to što su izuzetno konzervativni u svojim stavovima i to je velika razlika. Mene raduje ovo što se dešava s ekološkim pokretom, ali videćemo da li će iz toga izaći neka kulturna produkcija kao što je izašla iz društvenih pokreta šezdesetih godina - obazriv je Peđa Marković. Žikica Simić poručio je da je danas zavladao neki potpuno novi sistem vrednosti. - U vreme kada je “Kosa” bila aktuelna, među mladima su bili popularni filozofi Herbert Markuze i Erih From i oni su pokušavali da ideje propagirane u tim knjigama prevedu u svakodnevni život, a danas se čitaju knjige tipa kako postati uspešni menadžer i zaraditi sve više para i napredovati u nomenklaturi u svojoj multunacionalnoj kompaniji - obrazložio je Simić. Vladislav Bajac je zaključio da bez kulture nema ničega. - To svi znamo i kao floskulu ponavljamo, ali vidimo po ovome oko nas da dok se ne proizvede ta osnova ne može se ni politička proizvesti, bez obzira što se stalno priča o kokoški i jajetu. Zaista su najsvetlije godine i događaji koji su proizveli i državu u kojoj smo živeli bili usko vezani za sve kulturološke pojmove i dešavanja, svejedno da li su oni bili uzrok ili posledica, zato što su zatvarali krug ideje. To je izuzetno važno jer je to održavalo temperaturu, a dokle god imate temperaturu, možete da imate poverenje u ideju koju ste stvorili. Ti kapaciteti postoje, samo su smanjeni, zatureni, sklonjeni, skrajnuti, otišli... treba ih vratiti. Verovatno je tu sada neophodan jedan kulturološki anarhizam. Ja mislim da je to izlaz.
POP&Kultura 5
Feljton „Između krajnosti“ (2)
Knjiga Ivana Ivačkovića „Između krajnosti“ (Laguna) o muzici i svetu legendarne grupe „Azra“ i njenog vođe Džonija Štulića ovih dana je u centru pažnje, a u „Pop & kulturi“ ekskluzivno objavljujemo odlomke iz knjige
Fantom slobode i lokalni bogovi Oktobra 1981. „Azra“ je u Kulušiću odsvirala sedam koncerata za isto toliko dana. Najpre je bilo zakazano pet, a kada su karte planule, dodata su još dva. Dotad je malo ko verovao da je tako nešto moguće.
Na omotu za trostruki album „Ravno do dna“ stoji da je sve snimljeno treće večeri, 21. oktobra. Ipak, biće da je tačniju informaciju dao Štulić. Pred izlazak albuma, u emisiji „Ventilator“ popularnog disk-džokeja Zorana Modlija, na Radio Beogradu 202, on je rekao da su dve ili tri pesme zamenjene snimcima sa četvrtog koncerta pošto se tokom trećeg povremeno javljalo krčanje u mikrofonu. Na albumu su se našle četrdeset i četiri pesme. Osim teksta za „Pit... i to je Amerika“, sve je bilo Džonijevo. On ne bi bio on da je poput drugih ponudio samo „živu“ rekapitulaciju dotadašnjih studijskih snimaka. „Ravno do dna“ ima četrnaest pesama (ako tu uključimo i „Đoni, budi dobar“), koje ranije nisu bile snimljene. Štaviše, neke su se svrstale među najbolje koje je ikada napisao. „Nedjeljni komentar“ mogao bi, recimo, da uđe među prvih deset, ma koliko takvi izbori, posebno u bogatim katalozima kao što je „Azrin“, bili nezahvalni. To je oštra i hrabra pesma o društvenoj i ekonomskoj konfuziji u Jugoslaviji. Tim hrabrija ako se zna da ju je Štulić napisao i izvodio još u danima pre „Azre“. Konfuzija je postojala već u poslednjim godinama Titovog života: znalo se da on odlazi, međutim bilo je nejasno ko će ga naslediti i kakva će nam biti sudbina. Kada je umro, postalo je očigledno da ekonomija stoji na staklenim nogama. Ali političari su smatrali kako jedini imaju tapiju da o tome govore. Štampa je trebalo samo da prenosi njihove izjave, a ostalima bi bilo najbolje da ćute. I zaista, uglavnom se ćutalo. Rokenrol je to prekršio: progovorio je kroz „Pankrte“, „Prljavo kazalište“ i druge. Najviše i najglasnije kroz Štulićeva usta puna baruta. U „Nedjeljnom komentaru“ on je konstatovao: „Investicije su probile plafon, troše se krediti / Svuda mnogo paranoje, svi su do grla u krizi.“ Nastavljao je stihom: „A mi bismo htjeli da budemo centar svijeta“, kazavši njime o mentalitetu nekadašnje Jugoslavije više nego mnogi psiholozi i istoričari. Bio je to mentalitet sklon da se ne obazire ni na najozbiljnije padove, da se inati sa realnošću i stalno uvećava iluzije o sopstvenoj važnosti. Zvuči poznato, zar ne? Jugoslavija će se raspasti, ali mentalitetske slabosti njenih naroda, te balkanske bolesti koje je Štulić dobro dijagnosticirao pokazale su otpornost kakvu imaju ne-
pobedivi virusi. U još jednom stihu britvi („Ljudi bez kalibra i ideje ufuravaju nam istine crno-bijele“), rekao je sve što je trebalo reći o maloj i tvrdoj pameti jugoslovenskih glavešina. Sve o vladavini nesposobnjakovića utemeljenoj na poltronskom sistemu, o nedostatku vizije i političke suptilnosti neophodne uoči propasti Istočnog, komunističkog bloka i promene svetskog poretka. Čini se suvišnim i pominjanje aktuelnosti ovog stiha: na celoj teritoriji bivše SFRJ on danas zvuči jednako sveže kao i u času u kojem je nastao. Skoro svaka reč iz „Nedjeljnog komentara“ jeste večito zamrznut balkanski kadar („Penzioneri sjede mirno kao ptice na grani“, „Opreznost iznad svega“, „Budi pametan, stari“ i tako dalje). Štulić nije želeo da bude oprezan i pametan na način koji su priželjkivali nazadni ljudi i dogmatici u vlasti, tako da su „Jugotonovi“ čelnici morali da smisle kako da objave pesmu i istovremeno zaštite kuću. Siniši Škarici, uredniku redakcije za pop i rok muziku, bilo je posebno stalo da „Nedjeljni komentar“ bude sačuvan, a album izdat. Zato se dogovorio sa direktorom Mirkom Bošnjakom da se uz „Nedjeljni komentar“, na omotu, sitnim slovima, dopiše posveta „Lokalnim bogovima“. Te dve reči koje su mogle da znače sve i nisu morale da znače ništa svi su bili spremni da prihvate. Tako je pametni Škarica izbegao cenzorske škarice, ukoliko je uopšte neko nameravao da ih upotrebi. Svi su mogli da odahnu, uključujući i Štulića. Njemu je već bilo dosta što je prethodnu verziju naslova („Zabranjeno je da se odgovara“) zamenio blažom. Među nezaobilaznim novim pesmama svakako je bila i „Ravno do dna“. Štulić ju je pisao tri nedelje. Pominjao je kako je „ispljuvao puno krvi za nju“, možda zato što je deo inspiracije poticao od Krležinih „Deset krvavih godina“. Pred izlazak albuma govorio je da je to njegova najbolja pesma. Poredio ju je – u strukturi, kompoziciji, ambiciji – sa Pikasovom „Gernikom“, i ta poređenja nisu bila bez osnova. U stihu „Dolazim ti kao fantom slobode / I zato pokaži šta znaš“ mnogi su prepoznavali njega samog. Štulić, međutim, nije najavljivao dolazak slobode, nego je signalizirao da stvari neće izaći na dobro. Nejasno je predosećao i svoju propast. Možda je zato žurio sa
Muzika
Gitarista benda „Vulfpeck” Kori Vong, prvi put u Beogradu GITARISTA POPULARNOG SASTAVA “Vulfpeck“ Kori Vong nastupiće u beogradskom klubu Bitefartcafe, u sklopu serijala Musicology Barcaffe Sessions, prvi put sa svojim bendom 7. novembra.
- Jako sam uzbuđen što dolazim u Srbiju. Moj bubnjar iz benda je iz Srbije i toliko toga mi je ispričao. Jedva čekam da probam hranu i upoznam kulturu. Biće jako zabavno i visokoenergično. Biće fanki - kaže Kori Vong.
Jako sam uzbuđen što dolazim u Srbiju. Moj bubnjar iz benda je iz Srbije, kaže Kori Vong
objavljivanjem pesama („Moram ja njima pokazati, moram svima pokazati pa makar crk’o.“). Možda ga je instinkt terao da sve što vredi objavi pre nego što ga do kraja pretvore u poster na zidovima tinejdžerskih soba. U vreme albuma „Kad fazani lete“ morao je makar slutiti da cilj njegove revolucije – probuditi u ljudima samosvest – nije postignut. Da je u njegovoj publici već previše „samozvanih štovalaca onog što ne razumiju“ i da je, ne uprkos slavi nego baš zbog nje, ostao neshvaćen. Zato je kasnije, ljut i povređen, na albumu „Kad fazani lete“ pisao stihove kojima je bežao u sebe. Povređivalo ga je i to što malo ko vidi zlu kob koja se pomalja na horizontu. Po svoj prilici je i zato, slikajući blisku budućnost svoje zemlje, na ploči „Krivo srastanje“ iz palete uzimao samo čađave boje. Doduše, nema sumnje da je pre tih albuma uloga heroja povremeno prijala njegovoj ogromnoj sujeti. On se tu često kolebao. „Vođa? Bolje ja nego bilo tko drugi“, izjavljivao je. „Nikada nisam bio idol, ali mogao bih biti.“ Kada se, međutim, dogodilo da ga u Splitu jedan momak upita: „Džoni, zašto nas ne povedeš?“, odvratio je: „Koga da vodim, i gdje?“- Tako odgovara onaj koji zna da ne može pomoći nikome od nas, i to podseća na jedan intervju iz 1982. sa Mikom Džonsom iz „Kleša“. Novinar „Nju mjuzikl ekspresa“ upitao ga je zašto „Kleš“, kao nosioci buntovničke krune na britanskoj i svetskoj rok sceni, nisu učestvovali u uličnim neredima u Engleskoj prethodne godine. Džons je odgovorio: „Stvarno je bilo glupo misliti da bih ja izašao i poveo ljude“. Na samom početku osamdesetih Džoni Štulić je još trezveno gledao na svoju ulogu. Njegova revolucija bila je – već znamo – lična, privatna. Jedino takva je i moguća, pogotovo u slučaju nekoga ko je sebi centar sveta. Bio je poslednji čovek koji je želeo slepo sledbeništvo. Podsticao je ljude da misle, da glavu ne koriste samo kao poligon za frizerska dostignuća. Znao je da je mnogo važniji od primitivaca čija je ambicija da na belom konju ušetaju na „slobodnu teritoriju“, praćeni kolonom odanijom nego što je konj na kojem jašu. Ne pristaje beli konj svakome i ne može bilo ko da bude junak mitskih epizoda. Jedan je Peko Dapčević kad kao oslobodilac ujaše na beogradske Terazije i jedna je Bjanka Džeger kad raskalašno ujaše u njujorški Studio 54.
Na koju si svoju muzičku saradnju najviše ponosan i zbog čega? - Mislim da je saradnja sa Džonom Batistom bila zaista zabavna i obećavajuća. On je takav zmaj od muzičara, ali povezali smo se odlično i na muzičkom i na ličnom nivou. Imam osećaj kao da stvarno možemo da se razumemo na dubokom muzičkom nivou i da stvaramo pravu umetnost. To je najveća nagrada. Koja ti je omiljena svirka koju si ikada odradio? - Imao sam turneju u Peruu pre nekoliko godina. Odradili smo iznenadni koncert u malom surferskom gradu zvanom San Bartolo. U lokalnoj piceri-
ji smo postavili ozvučenje i taj dan izjavili da ćemo svirati. Ispostavilo se da je to bilo izvanredno veče u zajednici koje su podržali lokalci; i izvanredno muzičko veče u pogledu improvizacije. Kako si počeo da sviraš sa “Vulfpeckom”? Upoznao sam neke članove benda kada su došli u Mineapolis i slušali bend u kom sam svirao u to vreme. “Vulfpeck” je tek nastajao, a mi smo počeli da se družimo kad sam ja bio u Los Anđelesu, ili kada bi oni došli u Mineapolis. Vremenom smo počeli da džemujemo zajedno, što se pretvorilo u sve ovo sada.
6 POP&Kultura
Knjiga „Na ručku sa Orsonom“
Komičari su zastrašujući ljudi
Mislim da svi gradovi sveta propadaju. Zato što je ideja o očuvanju gradova prestala da bude deo svetske kulture. Svi se selimo u tržne centre reči su Orsona Velsa (1915-1985), slavnog glumca, reditelja, scenariste, producenta... Tatjana Nježić
Festival
Potraga za junakom našeg doba Večeras počinje 24. Jugoslovenski pozorišni festival u Užicu
NARODNO POZORIŠTE U Užicu od večeras pa u narednih sedam dana biće domaćin 24. Jugoslovenskog pozorišnog festivala koji će u takmičarskom delu okupiti sedam predstava iz ovogodišnje produkcije teatara u regionu. Kao aluzija na razumljiv scenski jezik užički JPF i ovoga puta ima podnaslov “Festival bez prevoda”, a igraće se pod motom “Ko je junak našeg doba?”, zajedničkim imeniteljem svih komada koji su se našli na repertoaru prestižne pozorišne smotre. - Užička publika će vi-
deti sedam zaista vrednih predstava koje potpisuju krajnje renomirani reditelji, u kojima igraju odlični glumci, a koje otvaraju značajne teme. Zato preko njih želimo da prikažemo današnje stvari onakve kakve jesu, kao jadne proizvode stvarnosti, kako je govorio Šiler, ne da bismo dalje hranili bezvoljnost i apatiju, nego da bismo se prisetili da postoje i druge vrednosti i bezimeni heroji koji su te vrednosti spremni da podrže - kaže o izboru predstava selektor Bojan Munjin, pozorišni kritičar iz Zagreba. Zavesu Jugoslovenskog
U SVETU SE pojavila 2014. a kod nas nedavno knjiga „Na ručku sa Orsonom“ (razgovori Henrija Džeglama i Orsona Velsa) koju je priredio Piter Biskind (izdavači LOM i Niški kulturni centar, prevod Flavio Rigonat). Intrigantno, slojevito... Od holivudskih, i ne samo holivudskih, pikanterija do pomišljanja o umetnosti, glumi, režiji. Hroničari beleže da se u svetu Holivuda godinama pričalo o trakama na kojima su snimljeni razgovori Orsona Velsa i njegovog prijatelja Henrija Džeglama, reditelja, tokom njihovih ručkova u čuvenom restoranu „Ma Maison“ tokom 1983, 1984. i 1985, odnosno do Velsove smrti. Svetlo dana u vidu knjige ugledali su 2014. i od tada prevedeni na mnoge jezike. Na početku Biskind piše o tome kako su se Vels i Džeglam upoznali, potom u uvodnoj belešci napominje da su razgovori uglavnom dati hronološki, s tim što su Velsova razmišljanja o sličnim temama – katkad odvojena dugim nizom meseci – ovde grupisana zajedno, kao i da je kvalitet traka varirao. „Vels je bio iznad svega veliki zabavljač, pripovedač koji je kao Šeherezada rano naučio da živi od priče“, beleži Biskind. Iz stranice u stranicu Orson je na poseban način očaravajući, otvoren, ciničan, romantičan, ponekad isključiv, često duhovit... U prvom poglavlju čitalac ga sreće i kao promotera restorana, zatim kako napominje da nikad nije shvatio zašto ga Ketrin Hepbern nije vole-
pozorišnog festivala večeras dižu glumci Narodnog pozorišta u Beogradu koji će izvesti „Nečistu krv“ Bore Stankovića u adaptaciji Maje Todorović i režiji Milana Neškovića. Prethodno, Festival će otvoriti reditelj Branislav Mićunović, profesor glume u Beogradu i Cetinju, doskorašnji ambasador Crne Gore u Srbiji. „Lorencačo“ (Alfred de Mise / Boris Liješčević ) Jugoslovenskog dramskog pozorišta na programu je sutra. Još jedna predstava JDP-a uvrštena je u selekciju a užička publika će je videti u četvrtak. Reč je o
la, ali zna zašto on nije voleo Spensera Trejsija, kao i zašto ne voli Irce, uprkos prijateljstvu sa Džonom Fordom, zašto su mu bliži desničari od levičara... Govori u trećem poglavlju i o Ruzveltu, između ostalog, „kako je žalio što nije intervenisao u španskom građanskom ratu“ i kako mu je govorio „Ti ja smo dva najbolja glumca“. Sledi razgovor u kome govori o Riti Hejvort i kako su se nakon razilaženja ponovo spojili da bi radili „Damu iz Šangaja“, kako ga je podržavala da napusti Holivud „i radi prave stvari“, kako joj je odsekao uvojke i ostatak kose ofarbao („upropastio je“) u pomenutom filmu... “Da li je to trebala da bude moja osveta što me ostavila. Zašto bi ja želeo osvetu. Jebo sam koga sam stigao. A to teško pada jednoj devojci, veoma teško“, kazao je. Potom se, u narednim razgovorima, prisećao kako je sa Marlen Ditrih zabavljao vojsku, govorio kako je „pravac u filmu tridesetih bio kao danas televizija“, govorio o direktorima Foxa, o Merilin Monro („niko je nije ni gledao a posle joj je Deril plaćao 400.000 dolara i svi su gledali samo u nju“). U osmom poglavlju kaže: „‘Kejn’ je komedija“, govori o Sartru, književnicima koji su pisali prikaze o filmovima, o tome da je najbolju kritiku dobio od Džona O’Hare koji je za „Građanina Kejna“ napisao: “Ovo nije samo najbolji film koji je ikad snimljen, ovo je najbolji film koji će ikad biti snimljen.“ Kaže tu Vels i: “Mogao sam da podnesem da Borhes i Sartr mrze ‘Kejna’. U svojim umovima oni su videli i napali nešto drugo. To su oni, to nije moje delo.“ Na stranicama koje slede govori i o istoriji, antičkoj i francuskoj, o istoriji umetnosti, o tome ko je izmislio a ko preuzeo fašistički pozdrav, kako je planirao da preotme TV seriju o Luvru u Francuskoj... Pričao je da je Čaplin ukrao od njega „Gospodina Verdua“,
komadu „Vrat od stakla“ (Biljana Srbljanović / Jagoš Marković). Za petak 8. novembar zakazana je predstava „Sjećaš li se Doli
Bel“ (Abdulah Sidran / Kokan Mladenović) Kamernog teatra 55 iz Sarajeva. Srpsko narodno pozorište Novi Sad i Narodno pozo-
POP&Kultura 7
Pozorište
kako je Greta Garbo ponizila Marlen Ditrih, ismevao Ronalda Regana... U petnaestom poglavlju priča o filmu „Treći čovek“, o Džozefu Konradu, Hičkoku („čemu toliko galama oko Hičkoka“), o momentu kada „to je bio trenutak kada sam postao superstar crne berze“... Na stranicama osamnaestog govori kako bi voleo da je mogao da uradi svoju verziju „Garderobera“, potom u devetnaestom tvrdi da su Gari Kuper i Hemfri Bogart zvezde a ne glumci i pravi inspirativnu, upečatljivu razliku... Kroz poglavlja koja slede priča o Džek Nikolsonu, o paranoji, o finansijskom sosu, jadikuje što su automobili uništili Pariz... U tim se razgovorima, naravno, manje ili više govori i o njegovim filmovima kojima je stvarao svetsku kinematografiju („Građanin Kejn“ 1941, „Otelo“ 1951, „Dodir zla“ 1958, „Proces“ 1962, „Istine i laži 1973“...), ima i Zagreb i Beograd, a u poslednjem, 27. razmišlja i o nepostojanosti slave, o Verdiju... „Verdi je u mladosti uradio velika dela. Veoma rano. Najviša priznanja. Proveo je srednje doba nadgledajući produkcije svoje muzike, orkestrirajući raniji rad. Trivijalnosti. A onda, u starosti, jednog dana neko je došao kod njega i rekao mu: ’Umro je Vagner’. Odjednom se prosvetlio. Uradio je svoja najbolja dela u tih nekoliko godina, posle decenija ničega.“ Na pitanje ko bi mogao biti njegov Vagner, ko bi trebalo da umre da bi se on oslobodio, kazao je: “Neću na to da odgovorim.“ Umro je 10. oktobra 1985, pet dana nakon poslednjeg ručka sa Henrijem Džeglamom, usred noći, s pisaćom mašinom u krilu, od srčanog udara. Poslednje stranice ispunjava epilog i dodatak u kome su kratki prikazi četiri Velsova nedovršena projekta kojih je ostavio oko 19, kao i naznake o nekim Velsonovim glumcima.
rište Sombor u subotu će igrati „Tartif“ po motivima originalne Molijerove drame koja je autorski projekat Igora Vuka Torbice. Narodno pozorište Sarajevo u nedelju će nastupiti naslovom „Kavkaski krug kredom“ (Bertold Breht / Paolo Mađeli). Takmičarski program završava se u ponedeljak 11. novembra predstavom „Blue Moon“ (Damir Karakaš / Boris Liješević) u produkciji Satiričnog kazališta „Kerempuh“ iz Zagreba. Narodno pozorište iz Užica u čast nagrađenih, poslednje festivalske večeri, izvešće komad „Kako život“ (Nina Mitrović / Slavenko Saletović). V. Lojanica
Beleška sa gostovanja “Dramatena” u Narodnom pozorištu
Nije pitanje da li imaš dušu, nego šta radiš sa njom Gostovanje švedskog kraljevskog pozorišta „Dramaten“, 2. novembra na sceni Narodnog pozorišta Beograd sa predstavom „Jedna švedska noć“ Erlanda Jozefsona i u režiji Eirika Stube, ispostavilo se kao umetnički i kulturni događaj prvog reda. Publika je dugo, gromoglasno pljeskala. A među oduševljenim gledaocima bili su i Svetlana Bojković („izvanredno, ushićujuće, tako sam srećna što sam gledala...“) Ljiljana Blagojević („maestralno, kakav sjajan komad, kakva igra“...) Rada Đuričin („do daha ne mogu da dođem, veličanstveno...“) i drugi. I, teško je reći da li je više komplimenata padalo na račun teksta, glume ili režije. A reč je o predstavi u kojoj se zapravo ništa konkretno ne dešava, ali se zato otvaraju dubine, slojevi ili kako to neko reče; dodiruje kosmos u čoveku. Jozefson, inače poznati, veliki glumac pisao je ovaj komad inspirisan snimanjem filma Andreja Tarkovskog „Žrtvovanje“ u Švedskoj na ostrvu Gotland 1985, sa švedskim glumcima (igrao je i on), sa Bergmanovim kamermanom i saradnicima... Slavni ruski reditelj je u tom svom filmu, podsetimo, govorio o
čoveku koji želi da spase svet, žrtvujući se za opšte dobro, a Jozefson u svom komadu o preispitivanju, sudaru i susretu različitih kultura, (ne)razumevanju i sebe i drugih , umetnosti, (ne)verovanju… Naime, tokom oko sat i po glumci glume glumce što provode noć na setu čekajući da konačno počne snimanje, odnosno da veliki reditelj oseti i prepozna kada mu je najadekvatnija svetlost, najbolji trenutak za snimanje određene scene da bi na kraju, dok se u zoru magla širi sa pučine, rekao: “Ovo je previše lepo. Ne mogu ovo da snimim...” Njihovo čekanje, njihove reči koje su izgovorili, i one koje su prećutali, njihove dileme bili su teatarska poslastica u kojoj su se, između ostalog, preplitala decentna a snažna pozorišna rešenja. Ukratko, priča o dodiru i sudaru različitih kultura: ruskog velikog umetnika, posvećenika i zanesenjaka, na svoj način verujućeg čoveka (odličan Erik En) sa švedskim glumcima koji imaju drugačiji pogled na svet. U toj se razmeni dešavaju razne mene, kao i zapažanja koja su pobuđivala smeh u publici. Primerice, objašnjenje da veliki reditelj “traga za istinom” praćeno je nonša-
lantnim a nervoznim “reci mu da požuri”. Ili na opasku “eksterijer je prebogat slikama” usledio je sekantan odgovor “i ljudima koji koštaju”, kritika švedskog racionalnog pristupa okarakterisana je i sa “ma da, u Švedskoj ne valja ništa osim Švedske”… Iz časa u čas nizali su se menjali i preplitali slalomi nežnosti, duhovitosti, umnosti, reskosti, zapitanosti… Poneka mrvica, na preskokce… “Nije pitanje da li imaš dušu, nego šta radiš sa njom”, premda tiho izgovoreno, odjeknulo je u jednom trenutku. Kao i: “U snu tumači nisu potrebni, ali je tumač sna potreban.” Razmišljajući o svom liku i govoreći o ulozi, glumac će reći: “Sebe moram da poništim, da se ne bih uništio.” A obraćajući se ekipi, Tarkovski će napomenuti i: “Svojim igrom ne otkrivate tajne. Otkrivate da je čovek tajanstven. (…) Sve vreme čujem koliko šta košta, a niko se ne trudi. Ne mogu da radim s ljudima koji se ne trude. (…) Vi racionalizujete pripadnost (…) Neću grimasu, hoću izraz!”… Kako je na najavnoj konferenciji rečeno, Jozefson je pisao komad, dok je Tarkovski u Parizu nasmrt bolovao od raka. Želeo je, između ostalog, da se bavi time koliko je kao umetnik u radu sa ruskim rediteljem doživeo promene, a sam za sebe je govorio da je mnogo bolji glumac posle “Žrtvovanja”. Pomenimo, te se večeri nakon predstave razgovaralo i o petnaestogodišnjoj saradnji, međusobnim gostovanjima, režiji “Kraljice Kristine” Jagoša Markovića u “Dramatenu”, kao, između ostalog, i o predstavi “Topografija raja” premijerno odigranoj avgusta 2018. godine - autorski projekat danske umetnice Madam Nilsen koji je kroz temu nacionalizma, osim Narodnog pozorišta i „Dramatena“, povezao Teatar Liure iz Barselone (Katalonija, Španija), Akademiju scenskih umetnosti Ludvigsburg (Baden-Virtemberg, Nemačka) i Kraljevsko pozorište iz Kopenhagena (Danska), A hvale vrednu glumačku ekipu “Jedne švedske noći” čine Erik En (Rus), Nina Feks (Tumač), Torkel Peteršon (Viktor), Lena Endre (Loti), Maria Saloma (Organizatorka) i Tomas Hanson (Ja). U autorskoj ekipi predstave su i Erlend Birkeland (scenograf i kostimograf), Elen Ruge (dizajn svetla), Bjorn Lonrus (dizajn zvuka), Ani Todne i Emi Stal (video-dizajn) i Evamarija Holm (perika, maska). Komad je na srpski jezik prevela Vesna Stanišić. T. Nježić
Slavko Krunić i Bil Guld iz benda “Faith No More” predstavili “Mauzolej nesavršenstva”
Monografija “Mauzolej nesavršenstva”, zbirka vrlo slikovitih i satiričnih portreta, rad je slikara Slavka Krunića
N. Džodan Monografija “Mauzolej nesavršenstva” sa slikama Slavka Krunića i tekstom Bila Gulda, basiste benda “Faith No More”, predstavljena je u Beogradu u Galeriji RTS. - Slavka poznajem oko 15 godina. Bio sam na turneji i odseo sam u kući kod Slavka, odnosno u njegovom ateljeu. To je neverovatno mesto jer se tu nalaze Slavkove slike koje su veoma jedinstvene. Energija u toj prostoriji je neverovatna i dugo sam bio pod tim utiskom. Onda me Slavko jednom prilikom pitao da li bih nešto napisao, što me je malo prepalo jer nikada ranije nisam pisao kratke priče - ispričao je slavni muzičar koji je već godinama unazad prati Slavkov rad. Ipak, odlučio je da napiše priče koje stoje iza Slavkovih slika i tako je nastala monografija “Mauzolej nesavršenstva” koju je objavio Unicorn Publishing Group LLP, jedna od vodećih nezavisnih izdavačkih kuća sa sedištem u Londonu i Čikagu. Na promociji u Beogradu, pored Krunića i Gulda, učestvovali su Mirjana Ognjanović, književnica i prevodilac, i Nebojša Grujičić, novinar i publicista.
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Miona Kovačević Email: kultura@ringier.rs
Foto: Z. Ilić
Koncert
Parni valjak
Bend bez pikanterija Pevač Aki Rahimovski i kompozitor i osnivač grupe Husein Hasanefendić Hus kažu da je sada pravo vreme za mnoge dobre stvari i da će na koncertu 9. novembra u beogradskoj Štark areni napraviti muzički presek svih prethodnih godina, sa dobrim starim pesmama koje se uvek izvode, ali i onima koje se dugo nisu čule.
Dafina Dostanić Prvi koncert su održali baš u Beogradu, u Hali “Pionir” 1975. godine i priznaju da su emotivno vezani za Beograd. Otkrivaju nam i kakav je osećaj kada izađu na binu i kada publika istovremeno s njima peva svaku pesmu. - Obično kažem da imam najbolje šaptače na svetu. Kada ponekad zaboravim neki stih, publika je tu da me podseti na njega. Ponekad mi nešto tokom pevanja odvuče pažnju, ali publika je tu da me prati u stopu - ističe Aki Rahimovski, i dodaje da, i dalje tokom nastupa slatka trema postoji, što je dobra stvar. - Kada bi ona nestala, to ne bi bilo dobro. To je više stvar neke odgovornosti. Kada izađemo na binu i kada vidimo da sve dobro funkcioniše, onda se opustimo i sviramo i pevamo za svoju dušu - otkriva nam Aki. Hus se slaže s njim i smatra da svaki nastup sa sobom nosi odgovornost i da izvođač
Nama nije ni bio cilj da budemo popularni. Nas nisu pratili tračevi
ne može biti mrtav hladan ukoliko ima emocije u sebi. Očigledno je razlog njihovog uspeha i dugog trajanja i njihovo veliko prijateljstvo. - Sve je to zbir nekih sretnih okolnosti, ali priznajem i da je nekada bilo neko drugačije vreme nego što je sada. Jednostavno, mi smo kao jedna porodica. Čak se i svi zajedno decenijama familijarno družimo. Znali smo od početka šta želimo - a to je da sviramo i da uživamo u tome što radimo. Svaki od članova grupe je bitan krug u tom velikom mehanizmu. Jednostavno, osuđeni smo na grupnu egzistenciju, jer puno vremena provodimo zajedno, čak i više nego pojedinačno sa porodicama. Svi smo mi različiti ljudi, ali kada je muzika u pitanju, svako nešto svoje donese. Spojili smo se tako da krajnji proizvod dolazi do publike. Na sreću, poklopio se i bitan momenat, a to je da smo
dovoljno rano postali uspešni i da smo se svom poslu totalno posvetili - tvrdi Hus. Slažu se da ih popularnost nije pokvarila. - Aki je najviše izložen javnosti, ali nama nije ni bio cilj da budemo popularni. Nikada nas nisu pratili ni tračevi. Za većinu današnjih selebritija narod i ne zna ni šta rade, ali su popularni. Nama je bitno da sviramo i pevamo ono što ljudi vole i to je veza između nas i publike. Ona je dublja od prepoznavanja fizionomije. Mi smo u stvari brod pun ljubavi ističu umetnici. Mnogi su se pitali kako to da nikada nije bilo dokumentarca o “Parnom valjku”, kao ni autobiografije o ovoj popularnoj grupi. - Bio je ranije jedan prijatelj koji je sa nama putovao po koncertima i sve snimao, ali godinama ga već nema - priča Aki, a njegov kolega nastavlja: - Danas objaviti neku knjigu o bendu bez pikanterija, mislim da to više nikog ne zanima. Oni koji vole bend saznaju sve što ih interesuje i bez knjige ili filma. Sve sublimirati na jednom mestu je okej, ali bez pikanterija. Mnogo toga ima na Jutjubu, a postoje i ljudi koji znaju više i od nas samih o “Parnom valjku”. Aki ističe da je fantastičan osećaj kada mislite da ljudima možete da ponudite nešto. - Naša muzika spaja ljude i to je najlepša stvar. Jednom prilikom mi je prijateljica rekla da nikada nije više srećnih ljudi videla na okupu nego na našem koncertu - otkriva pevač. Mnogi muzičari koji imaju iza sebe bogat profesionalni staž razmišljaju o penziji, ali ne i članovi “Parnog valjka”. - Ne znam šta bi značila penzija. Nekoga ko voli da svira i voli da peva jedino neka prisilna penzija može da natera da stane. U jednom trenutku smo stali, jer smo procenili da više ne možemo držati onaj nivo koji smo mi smatrali da treba. Ako ne možemo da se penjemo na muzičkoj lestvici, ne može ni da padamo. Međutim, to nije značilo da nam muzika prestane biti centar sveta, jer nam je čitav život muzika. Mene zanima milion stvari, ali me ništa ne ispunjava kao sviranje i pisanje pesama. To je nešto što ja volim da radim, tako da u tom smislu nema penzije - naglašava Hus. Svako od umetnika ima neki ritual pred nastup, pa tako i naši sagovornici. - Aki se godinama raspevava pre koncerta, i to italijanskim pesmama, a ja petnaestak minuta pred nastup stavim slušalice na uši da bih se izolovao od svega - otkriva Hus. Na njihovim koncertima nikada nije bilo ekscesa, ali bi ponekad neko iz publike skočio na binu da bi zagrlio svoje ljubimce. Priznaju i da su poklone koje su dobijali na koncertima dugo čuvali. - Imamo najviše medvedića, ali tu je svega i svačega. Jedino grudnjake više ne čuvamo otkrivaju kroz smeh muzičari. Članovi popularne grupe i dalje, kao na početku karijere, smatraju da muzika može promeniti svet. - Ja i dalje želim da verujem u to i često pomislim da sam i dalje mali Petar Pan - dodaje Aki, a Hus uskače: - Mislim da smo svi u bendu pomalo osobe koje odbijaju da odrastu i dokle god čovek u sebi može da zadrži to neko ogromnu uzbuđenje oko onoga što radi, to je dobro. Mnogo puta sam rekao da ne bih voleo da se pretvorim u cinika, već da ostanem pomalo naivan. Ne gledam u budućnost jer bi to bilo previše preoptimistično i nepotrebno. Mi sada imamo ugovorene termine i po godinu dana unapred smo bukirani. Besmisleno je raditi dugoročnije planove u našim godinama jer jednostavno ne znate šta vas čeka već sutra - naglašava Hus.