Utorak 7. april 2020. Blic broj 8308 www.blic.rs
POP&Kultura Milica Gojković
foto: Snežana krstić
Misli mi lutaju na lepša mesta
2 POP&Kultura
Naslovna Čehov nam je između redova svojih drama poturao pod nos da je svrha čovekovog života služiti drugome, čisto i nesebično davati sebe ljudima i zajednici, biti koristan. Ne mogu da se otmem utisku da do sada nismo uspeli da usvojimo makar delić takvih misli i da, u stvari, živimo sve suprotno - kaže poznata glumica Milica Gojković.
Tatjana Nježić Čudesnim darom koji tek obećava s ekrana osvajala je ulogama u serijama „Senke nad Balkanom“, „Besa“, „Žmurke“... sa scene rolama u predstavama „Pod žrvnjem“, „Ujka Vanja“, „Vrat od stakla“ (JDP), i da ne nabrajamo. Kada je 2018. primala nagradu „Ružica Sokić“, njen profesor kod koga je završila glumu Nebojša Dugalić je između ostalog istakao „njen raskošni talenat“ rečima: “Ona može da igra sve. Ima rediteljski mozak i osećaj za dramsko, a to su retke osobine.” Vreme pandemije, veli, provodi u čitanju, kućnim poslovima, onlajn kulturnim sadržajima...
Kako provodite vreme u ovo doba (samo) izolacije? - Trudim se pre svega da negujem svoj duh i telo, da sačuvam zdrav razum, da se što kraće zadržavam na informativnim programima, saslušam ono osnovno i sklanjam se. Pored njih, ovih dana preplavljeni smo i raznim kulturnim sadržajima, njih, s druge strane, ispratim što više mogu, tu su i nikad pročitane knjige koje već dugo čekaju da ih uzmem sa polica. Treniram koliko mi to kućni uslovi dozvoljavaju, kuvam, sada sam već majstor u pravljenju nečega ni od čega. Plašite li se? - Ne znam. Pre neki dan u redu ispred Maksija, dok smo čekali da uđemo, čula sam devojčicu koja je rekla mami: “Plašim se da se plašim!” I zaista ne smem ni da zamislim kako bi izgledao moj strah ako bih ga pustila da me savlada. Umesto toga smišljam sebi dnevne obaveze i misli mi odlutaju na lepša mesta, ali me muči jedna stvar, a to je da iz svega ovoga ne izađemo isti, ili još gori. Kako vi i vaša generacija gledate na ovu pandemiju, njene uzroke, posledice...? - Ne mogu tvrditi za druge, sama u svoja četiri zida mogu da nagađam da je uzrok svemu ovome čovek i njegov privid da je nesavladiv i nezaustavljiv u svojoj silini. Ali svedoci smo da
foto: Aleksandra Poguberov
U kom i kakvom trenutku vas je zatekao poziv za ovaj intervju? - Kod kuće, ribajući prozore, ali verujem da biste ovih dana mnoge zatekli na istom mestu. U svakoj krizi nalazi se velika prilika, možda je ovo naša da se vratimo sebi, zaboravljenim pravim vrednostima, kaže Milica Gojković
je u jednoj sekundi čitav svet zastao. Ja moram biti optimista i hoću da razumem dolazak virusa i kao poklon. U svakoj krizi nalazi se velika prilika, možda je ovo naša da se vratimo sebi, zaboravljenim pravim vrednostima. Kakva su vaša očekivanja kada se (jednom) završi? - Ne usuđujem se da očekujem bilo šta. Dato nam je vreme na poklon da svi zajedno zastanemo promislimo i reagujemo, kao stanovnici ove planete, kojim ćemo putem dalje. Nadam se da će ljudi imati duboku potrebu da se okrenu jedni drugima, humaniji, osetljiviji na tuđe probleme, da će se okretanje glave na drugu stranu raditi isključivo da bi kinuli, nadam se zagrljajima, poljupcima, i nadam se da ćemo uspeti da ozdravimo od sebe samih pre nego što nas opet nešto drugo ne ščepa. Razmišljate li o svojim ulogama? - Naravno. Nedostaje mi pozorište. Mnogo. I danima već besomučno ponavljam svoje uloge,
malo da ih ne zaboravim, a malo i da pobegnem od ove strašne slike. Sve uloge koje tumačim pisane su u rasponu od nekoliko stotina godina, počev od Čehova, a pitanja koja čovek sebi postavlja kroz sve te godine ostala su ista - kako opstati? Ali ne po svaku cenu, već kako opstati kao moralno i biće sa smislom. U njima tražim odgovore, biram one koje će me ohrabriti. Prošle godine primljeni ste u stalni angažman ansambla JDP-a, a ove godine nedavno, 3. aprila, to je pozorište prvi put u svojoj istoriji svoj dan obeležilo van teatarske zgrade… - Društvene mreže koje smo ranije prezirali u svemu ovome donele su dobro. JDP je ove godine svoj dan obeležio onlajn na jutjub kanalu pozorišta. Tako je obeležen i Svetski dan pozorišta, i poruka je stigla do svakog od nas. Pozorište jeste direktna razmena glumaca i publike, taj živi kontakt je za mene nešto najuzbudljivije i nikako ga ne mogu zameniti nečim drugim. Raduje me da u ovo vreme postoji iskrena po-
POP&Kultura 3
Tihomir Stanić treba ljudi za kulturnim sadržajem, to potvrđuju brojni pregledi onlajn predstava i drugih kulturnih sadržaja. Sva pozorišta su nam ustupila svoje snimke koji nam ranije nisu bili dostupni i mi ih halapljivo gutamo; potreba da ljudi nahrane svoju dušu uliva nadu. Šta je za vas značilo to što ste primljeni u JDP, koje pozorišne uloge eventualno priželjkujete? - Sada kada se osvrnem, shvatam da sam imala mnogo sreće. Biti član bilo kog pozorišta velika je privilegija za mladog glumca, ali i obaveza i odgovornost. Ja sam već na samom početku bila okružena velikim imenima našeg glumišta, samim tim imala sam i imam još uvek privilegiju da učim od najboljih među nama. Osećam duboku potrebu da se svojim radom svima njima odužim. Trudim se da budem strpljiva, ne smatram da mi svaka uloga pripada, želim da mi one moje dođu onda kada za njih budem spremna, a priželjkujem sve što će mi uzdrmati celo biće, što će me inspirisati, motivisati; one uloge posle kojih ću biti bolja i bolje razumeti i sebe i svet. Širu popularnost stekli ste između ostalog ulogom Mare u seriji „Senke nad Balkanom“, na koji način ste je radili i gradili, ko je (za vas) zapravo bila ta (prostitutka) devojka? - Trudila sam se da za sve ostale ona bude neko prepoznatljiv. Lik te devojke nalazi se nažalost svuda oko nas, kada malo bolje pogledamo. Glad i sirotinja nateraju čoveka da se upusti u razne stvari koje možda i nisu deo njegove prirode, ali stomak te natera, to je naša svakodnevica od koje rado sklanjamo pogled. Imala sam duboku potrebu da sudbina te devojke ne samelje i njen duh, ona odiše verom, slobodom, žudnjom za boljim životom, neposrednošću, duhovitošću, vrlinama bliskim čoveku; zbog takve moje Mare na kraju su se ljudi i vezali za nju. Za mene lično, ona i ceo rad na toj seriji zauzimaju posebno mesto i predstavljaju jedan važan korak u sazrevanju. Koja uloga vas je do sada najviše inspirisala? - Sonja i čitavo iskustvo u radu na predstavi “Ujka Vanja” je nešto čemu se često vraćam, pa i sada u ovim trenucima. Čehov nam je između redova svojih drama poturao pod nos da je svrha čovekovog života služiti drugome, čisto i nesebično davati sebe ljudima i zajednici, biti koristan. Ne mogu da se otmem utisku da do sada nismo uspeli da usvojimo makar delić takvih misli i da, u stvari, živimo sve suprotno. On je pokušao ljudima da ukaže na to kako dosadno i rđavo žive, kako traće uzaludno i nepovratno svoje dragoceno vreme na zemlji, verujući da ćemo mi nakon te spoznaje učiniti sve da poboljšamo sebe pa i svet u kome živimo, ne sluteći da će sve ostati gotovo isto čitav jedan vek posle njegove smrti. Ali ja, kao i Sonja, verujem, verujem vatreno, strasno da nas čeka bolji život! Da li ste pre izbijanja pandemije bili u nekim projektima? - Snimala sam seriju “Žigosani u reketu”, pregovarala i pripremala još neke stvari, ali o tome ćemo, nadam se, uskoro nekom lepšom prilikom. Šta biste poručili publici, čitaocima, ljudima...? - Da budu strpljivi, odgovorni prema sebi i drugima, da budu razumni, hrabri, ovo će proći, jer sve jednom prođe. A svojoj babi da je volim i da me čeka u dvorištu, brzo ću. Kog je žanra ova pandemija? - Ne znam kog je žanra još uvek, saznaćemo uskoro, ne vidim joj ni lik od maske. Ipak, izgleda da u sudbonosnim trenucima ljudi skidaju svoje maske i nekako se jasnije vide. Dobri postaju još bolji, a rđavi još gori.
Možda će ova opasnost opomenuti svakoga i sve da je za sreću i život potrebno mnogo manje od onog za čim se tako panično i histerično doskora jurilo
foto: Snežana krstić
Virus nas opominje da se ne bahatimo
Valja porazmisliti, preispitati se koliko smo vremena i snage gubili na gluposti. Koliko nevažnih i nepotrebnih stvari smo natovarili na svoja pleća, u svoje mozgove i srca. Umemo li da se oslobodimo tih balasta. Sve ovo nas tera da naučimo da budemo bliski na fizičkoj distanci i da shvatimo lepotu, značaj, važnost zagrljaja, dodira, ruke u ruci - kaže čuveni glumac Tihomir Stanić. Tatjana Nježić Prohladno veče. Početak aprila. U Beogradu, i ne samo u Beogradu, prilike ili bolje reći neprilike su te koje jesu, i vesti o njima odzvanjaju sa svih medija. U telefonskom razgovoru punom duhovitosti, šaljivih opaski, zanimljivih crnohumornih primedbi, proslavljeni glumac Tihomir Stanić prihvata intervju. Dogovaramo se o vremenu, načinu… “Sutradan, beskontaktno.” Susretljiv, neposredan, otvoren… Povod i početak, naravno, nije nijedna od njegovih blistavih rola, ni neki od brojnih likova kojima je valjda samo on zna kojim biranim sredstvima udahnuo svu punoću života i uverljivost koja istinom zavodi, već top tema, virus korona… - Nisam nijednom izašao iz kuće, sedim tu i moram da priznam, za početak sebi samom, da mi za sada čak prija to što nema snimanja, to što nema predstava, proba... Prvi put posle dugo, dugo godina se zapravo odmaram. A prvi put posle nekoliko decenija spavam bez stresa. Od Akademije pa naovamo prvi put se ne štrecam i ne skačem u snu iz straha da kasnim na predstavu, na snimanje, na probu... Pomirio sam se s činjenicom da toga sada nema, tako da, uslovno rečeno, spavam. I inače imam taj odbrambeni mehanizam da kada se suočim sa situacijom na koju ne mogu da utičem, problemom koji ne mogu da rešim - ja spavam. Valjda podsvesno se nadajući da će se s buđenjem nešto već razrešiti.
Pčele i mravi
Razgovaramo o pandemiji, uzrocima, posledicama... - Ova pandemija je velika tema. Zapravo tek će biti ako bude pameti. Gde je uzrok... Dobar deo uzroka leži u činjenici da je svet već neko vreme postao kao neka sumobolna košnica ili mravinjak. S tim što u pčelinjoj košnici kao i u mravinjaku postoji red, sistem, mera stvari... Pčele i mravi instinktivno prate određeni smer krećući se na taj način, pre svega u pravcu opstanka vrste. A ljudi su iz skoro neobjašnjivih razloga počeli da - forsirajući globalistički protok ljudi, robe i usluga - i sebe i sve oko sebe pretvaraju u besmisleno proticanje. Možda će ova opasnost, strah,
mere, ekonomska kataklizma koja će verovatno doći, opomenuti svakoga i sve da je za sreću i život potrebno mnogo manje od onog za čim se tako panično i histerično doskora jurilo. Pomenusmo neku davnašnju emisiju, a to je otvorilo i temu praćenja TV programa... - Na televiziji gledam skoro sve. Srećom postoje ove tehnološke mogućnosti da preskočite reklame. Inače, ono što se prekida usred emitovanja da bi grunule reklame i to duplo jačim tonom, nikad ne gledam. Iz poštovanja i saosećanja prema gledaocima pre svega. Kao i prema onima koji su to ostvarenje uradili. Sa ogromnim zadovoljstvom sam ovih dana gledao „Kuma“, prvi, drugi i treći deo. Iako sva tri filma znam napamet. Mislim da sam u stanju da izgovorim sve titlove pre glumaca na ekranu. Nekad to i činim izazivajući poglede ukućana. Pažljivo slušam i gledam stručnjake, lekare. Gledam naravno i ove svakodnevne konferencije za novinare, obraćanje zvaničnika. Pošto nikada nisam gledao nijedan rijaliti, onda to zanimanje za bizarno zadovoljim gledanjem tih naših trenutnih i aktuelnih državnih rukovodilaca. U razgovoru se dotičemo činjenice da je izašla nova sezona popularne serije „Ubice moga oca“, u kojoj je od prvih epizoda do danas višestruko hvaljeno njegovo tumačenje uloge načelnika policije. Na pitanje da li je imao uzore, odgovara: - To je jedna od uloga na koju sam ponosan. Nisam imao uzore, preciznije nikada se nisam bavio imitiranjem. Čak iako je to u nastavnim programima na studijama glume. I u svom profesorskom angažmanu na Akademiji sam to izbacio. Imitacije su neka vrsta estradne delatnosti, a estrada me nikad nije zanimala. Nemam uzore. Ukratko, svaku ulogu pokušavam da nađem u sebi, kao da je lik koji igram deo moje ličnosti samo u nekim sasvim drugim okolnostima. Što se uloge inspektora Marjanovića tiče, imam širok krug poznanika, prijatelja. Deo moje inspiracije se vrlo verovatno, više nesvesno nego svesno, oslanja na moguće Marjanoviće među njima.
Sava Mrkalj
Trenutno, veli, o svojim ulogama ne razmišlja. - Prosto me misli ne vuku na tu stranu. Poslednjih
4 POP&Kultura
Tihomir Stanić dana nekako se baš često sećam svojih prijatelja iz detinjstva, iz mladosti. Razmišljam o njima, njihovim sudbinama... Tumačio je Tihomir Stanić, pomenimo, znatan broj autentičnih ličnosti iz srpske istorije i književnosti: Dositeja Obradovića, Savu Mrkalja, Jovana Steriju Popovića, Branka Radičevića, Miloša Crnjanskog, Stevana Sremca, Ivu Andrića, kralja Aleksandra Obrenovića, Borislava Pekića… - Da, igrao sam mnoge istorijske ličnosti... I svaki od njih je, naravno, posebna priča. Nekako mi je uvek bilo u izvesnom smislu žao Aleksandra Obrenovića. Mislim da je bio bolji i interesantniji nego što je to u istoriji zapisano, a pisali su je ovi koji su ga ubili. Morali su ga oklevetati da bi sebe i ubistvo opravdali. Sudbina Save Mrkalja je takođe čudna, ja sam se kao Sava Mrkalj pojavio u seriji „Vuk Karadžić“ u šestoj epizodi i trebalo je da se dalje iz epizode u epizodu taj lik razvija, jer on je prvi azbuku predložio. Posle godinu dana kad je serija nastavljena, zovu me i kažu mi da igram Jovana Steriju Popovića. Začuđen odgovorim da ja igram Savu Mrkalja. A oni mi odgovore da tog lika više nema. Izbacili su ga iz serije da ne bi umanjili značaj Vuka Karadžića. Kao što ga je istorija skoro zaboravila. A ja sam u istoj seriji igrao dve uloge, u šestoj epizodi Savu Mrkalja a u osmoj i devetoj Steriju, i to niko nije primetio. U šaljivom tonu pominjemo kako ga bije glas da je ostalo još samo baba Višnju da odigra... - Igro sam Aleksandra Obrenovića u TV seriji, pa oca mu Milana Obrenovića u predstavi „Cvetovi zla“ u „Modernoj garaži“. U toj predstavi ima scena u kojoj Milan telefonom razgovara sa sinom Aleksandrom. A ja sam zamišljao sebe sa druge strane žice (smeh). Dakle, pošto sam igrao Aleksandra, pa oca mu Milana, kažu, ostalo je samo da odigram rodonačelnika dinastije Obrenović, baba Višnju. Prva predstava Tihomira Stanića bila je “Dolnja zemlja” Dejana Mijača u SNP Novi Sad (1981), u Atelje 212 je došao 1986. i tu mu je prva predstava bila “Pred ogledalom”… Da li je to izbledelo u sećanju? - Predstavom „Dolnja zemlja“ otvorena je nova zgrada Srpskog narodnog pozorišta Novi Sad. A „Pred ogledalom“ je pisala Ivana Dimić po Kaverinovom romanu. Sećam se svega. Imam čudnu sposobnost da sve pamtim, skoro do detalja... Ponekad pomislim da nisam zlopamtilo. Ali pamtim i lepe stvari. Pamtim i mislim da sam zato bogat čovek jer imam veliko iskustvo, bogat život. Naravno i puno stvari kojima jednostavno nije mesto u javnom govoru. Upitno izgovorenu konstataciju da slovi za čoveka koji se ne libi da otvoreno govori o aktuelnim društvenim pitanjima, ispratio je rekavši: - Ne libim se da pričam o aktuelnim društvenim pitanjima. Mislim da je to na neki način moja dužnost i obaveza. Ako sam već zbog prirode svog posla u mogućnosti da se pojavim u medijima, onda mislim da moram da progovorim o onom što žulja ljude, a oni nisu u situaciji da o tome u medijima govore. Ponekad uhvatim sebe kako se samocenzurišem kad gostujem u režimskim medijima, a zbog ljudi koji tamo rade, da im ne napravim neku štetu, da ih ne snađu problemi zbog mene, zbog toga šta sam rekao.
sa ograničenjima. Odlazio sam iz pozorišta, napuštao profesiju pa se, evo, vratio... Spreman sam da oči u oči reagujem na bilo šta što me zadesi u životu. Ne mislim da život mora da izgleda onako kako nam u marketinškim reklamama nude i pride imputiraju da to usvojimo kao svoju viziju i želju. Ne... Najkraće, sopstveni život je ipak, pre svega, iskrena i spontana reakcija na okolnosti u kojima se nađemo. Prošlog leta na Filmskim susretima Tihomir Stanić je dobio Gran pri “Naisa” za ulogu Dagija u filmu “Delirijum tremens”, a primajući nagradu rekao je da je film posvećen našem velikom glumcu Predragu Ejdusu, a da on nagradu posvećuje stanovnicima sela Rakita koji se bore protiv izgradnje mini hidroelektrane u svom selu… - Tog dana sam išao u Pirot nekim poslom i da u bolnici obiđem jednog divnog čoveka Dragana Ilijeva, čoveka koji je pružao otpor po pitanju izgradnje te hidroelektrane. Ubrzo je preminuo. Moja žena je na svom Fejsbuku napisala poruku u kojoj mu se zahvalila za sjaj u očima naše dece. Za taj problem sam saznao zahvaljujući svojoj starijoj ćerki Mileni. U stvari, ispravne stvari koje sam uradio, ako sam ih uradio, činio sam kada sam oslušnuo ono što bi moja deca volela i želela, šta oni smatraju ispravnim. Govoreći s nekom naročitom smirenošću na pitanje razmišlja li o budućim ulogama i priželjkuje li neku, odgovorio je: - Ne priželjkujem nijednu ulogu. Postojale su neke uloge koje sam u mladosti želeo da odigram. A onda sam shvatio, video sam, iskustvo me je podučilo, da su uglavnom glumci pregorevali u onim ulogama za kojima su čeznuli. To često nije dalo ni rezultat ni satisfakciju koju su očekivali pre svega od sebe. Ja imam drugi pristup - da ono što mi se ponudi, ako prihvatim, da ono što je napisano savladam. Verujem, da ako je uloga moja, neko će mi je ponuditi, doći će do mene. To je kao u ljubavi, treba da je obostrano. Možda zapravo svaka uloga traži i nalazi svog tumača. Mislim da sam u dobroj formi. Mogu da igram sve, nešto verovatno bolje, nešto manje dobro. Samo je pitanje šta me čini ispunjenim, što me iznutra privlači. I takve biram. Kroz život i karijeru, kaže, vodila ga je intuicija. - Mnogo sam bauljao, udarao u pogrešnom pravcu, ali ne kajem se ni zbog čega. Evo, danas sam se setio kako sam odlazio iz pozorišta, kako sam davao otkaze kad se nešto nisam slagao, kako sam radio ovo ili ono... Usponi, padovi, pa ukrug. Intuicija, instinkt i talenat su me vodili kroz karijeru. To vas, pre svega, uči da pravite razliku između dobra i zla. Upitan za poruku čitaocima, publici, najširem krugu ljudi kaže: - Ako izuzmemo teorije zavere da je X proizveo virus korona da bi Y imao štetu u ekonomskom ili kom god smislu, ovo je prirodna katastrofa. Smrtonosan virus nas kao cunami opominje da se ne bahatimo. Ovo vreme u kome smo izolovani - ima nas koji imamo sreću da smo u krugu porodice, doduše ne kompletne jer samo jedno dete je sa nama a drugo ne - treba što više iskoristiti da porazmislimo, preispitamo se koliko smo vremena i snage gubili na gluposti. Koliko nevažnih i nepotrebnih stvari smo natovarili na svoja pleća, u svoje mozgove i srca, da se oslobodimo tih balasta. Da naučimo da budemo bliski na fizičkoj distanci, i da shvatimo lepotu, značaj, važnost zagrljaja, dodira, ruke u ruci.
Sa ogromnim zadovoljstvom sam ovih dana gledao sam „Kuma“, i prvi i drugi i treći deo. Iako sva tri filma znam napamet. Mislim da sam u stanju sve da izgovorim titlove pre glumaca na ekranu
Instinkt i intuicija
- I pre ovog suočavanja sa korona virusom uvek sam bio spreman da se suočim
foto: mitar mitrović
Ispravne stvari koje sam uradio, ako sam ih uradio, činio sam kada sam oslušnuo ono što bi moja deca volela i želela
POP&Kultura 5
Art
Proleće u likovnoj umetnosti - okrutnost i nada u aprilu
“Almond Blossom” (Badem u cvatu), Vinsent van Gog
Kada zatvoreni u kuće, sa prozora i terasa gledamo pupoljke, najlakše pozvati se na cinizam i tminu koje izviru iz Eliota i Vorhola Zarobljen u svojoj kući u Normandiji, u društvu psa Rubija i dva asistenta, jedan od najuticajnijih britanskih likovnih umetnika Dejvid Hokni ne haje za virus korona… - Volim život, ali imam 83 godine, i umreću. A razlog smrti će biti datum rođenja- ovako se u kratkom razgovoru za BBC Hokni osvrće na krizu koja je zadesila čitavu planetu, uz poruku da smo izgubili svaki dodir sa prirodom. Zato on karantin koristi da bude deo prirode. Sedeći u dvorištu svoga doma u Francuskoj, on je pažljivo posmatrao okolni pejzaž i rešio da ga ovaploti ne na platnu, već na Ajpedu. Svoja najnovija dela, njih desetak podelio je sa publikom onlajn, uz parolu: “Ne mogu otkazati proleće!”. Prikazi nabujale prirode, procvetalih narcisa i voćnog drveća u cvatu, vrlo intenzivnog kolorita, umetnikov su podsetnik da, ipak, ima života. Uostalom, kako “Gardijan” podseća, Hokni je i proveo čitav svoj život gledajući na “vedriju stranu”, pa i ne čudi što sada, u ovom svetu zamandaljenom zbog korone, preporučuje proleće kao lek za sve boljke. I dok u proleću Hokni vidi nadu, pre skoro stotinu
godina T. S. Eliot započinje svoju poemu “Pusta zemlja” rečima: “April je najokrutniji mesec”. Kada je ova poema objavljena 1922. godine, planeta je bila suočena sa posledicama Prvog svetskog rata i Španske groznice. Nešto kasnije i Endi Vorhol svojim prikazom narcisa - “Hand Holding Glass with Daffodil” pokušava da pokaže svu ispraznost tradicionalnog klišea - radovanja proleću. Zato je u trenutku kada zaključani u kuće, sa prozora i terasa gledamo pupoljke, najlakše pozvati se na cinizam i tminu koje izviru Eliota i Vorhola, dok Hoknijeva oda prirodi deluje kao
Femina SAPUTNICE Piše: Radmila Lazić Istorija srpske ženske književnosti još nije napisana, ali je pišemo. Svakodnevno. Jer se ne možemo pouzdati u muško oko koje je u dosadašnjim istorijama književnosti imalo „žutu mrlju“ za dela književnica i pesnikinja. Od srednjeg veka do polovine dvadesetog pominje se samo šest-sedam pesnikinja (kako kod kog istoričara ili antologičara). Poezija pesnikinja se uglavnom dijagnostikuje medicinsko-biološko-psihološkim terminima (neurotična, neuravnotežena, intimistička ili privatistička, sentimentalistička, pojačanog senzibiliteta, odnosno, „izrazito ženska“, kao da je to mana, a ne specifičnost i posebnost) umesto kritičarsko-teorijskom aparaturom. Zato mi ne smemo da zaboravimo naše prethodnice, niti možemo i hoćemo da zaboravmo naše savremenice i saputnice. Prerano otišle: Juditu (Šalgo), Nadu (Šerban), Tatjanu (Cvejin), Gordanu (Stošić), Darinku (Jevrić), Draginju (Urošević), Rajku
neka šala. Možda bi prva asocijacija na proleće u likovnoj umetnosti svakome bilo istoimeno delo Sandra Botičelija. Njegovo “Proleće” (Primavera) doslovce je nastalo u proleću umetnosti- u nabujaloj firentinskoj renesansi. Ali, Botičelijevo proleće je u isti mah i pomalo čudno proleće… Jer, neplodnu Floris juri u plavom plaštu Zefir, bog vetra i proleća, koji će od nje će načiniti raskošnu boginju Floru, odevenu u cvetnu haljinu. Sa druge strane, tri Gracije izvode ples, a Merkur dodiruje “rajski zid” satkan od 200 vrsta cveća i nabujalih biljaka. A
Delo renesansnog majstora Paola Učela “Bitka kod San Romana”
u centru je Venera, boginja ljubavi i požude. Botičelijeva slika zaista jeste prikaz proleća, ali ono nije umirujuće. Slikarev prijatelj, pesnik i humanista Anđelo Policijano u jednoj pesmi, odi dolasku proleća, opevao je običaj po kome mladi muškarci iz Firence kidaju grane pune lišća i daruju ih damama koje im se sviđaju. Jer proleće je doba kada, kako to beleže brojna umetnička dela, priroda izaziva, budi požudu i potrebu za bliskošću kod ljudi. To je i poruka Botičelijeve slike. Kada nahrupi proleće, poslednje što mladi, ispunjeni požudom, žele jeste da ostanu unutra, u svojim kućama, odvojeni od sveta. A baš ta pomisao je, u ovom času socijalnog distanciranja, kako primećuje “Gardijan”, uznemirujuća. Međutim, umetnost je kroz istoriju upozoravala da buđenje proleća može biti i nasilno i okrutno. Delo renesansnog majstora Paola Učela “Bitka kod San Romana” slika, naizgled, prolećnu sliku. Ali, prolećno cveće i drveće ovde okružuje muškarce na konjima u borbi. Proleće je idealno vreme za borbu, jer zima je isuviše hladna za konje, leto prevruće, a jesen isu-
(Radivojac)… da pomenem samo neke od pesnikinja. Svaka od njih je nit sopstvenog bića i pesničkog glasa, srebrnog ili zlatnog, utkala u naš zajednički literarni ćilim. Većina njih je već zaboravljena, dok ostale žive zahvaljujući porodičnom angažmanu. Poezija Rajke Radivojac pojavila se ovih dana posle dvadeset osam godina, takođe zahvaljujući porodici. Pred nama su sada reprintovane njene dve pesničke knjige među jednim koricama . Razgovor s dušom i Vidljivost je smanjena. Obe ove knjige su izašle osamdesetih godina prošlog veka u razmaku od tri godine. Prva knjiga je zbirka poetske proze, a duga knjiga predstavlja zbirku pesma u prozi, s tim što bismo neke od njih čak mogli da smatramo vrlo uspelom mikroprozom. Formalno, ove se knjige vrlo malo razlikuju, ali po unutrašnjoj strukturi, po onome što one sobom (i u sebi) nose, jezički, odnosno semantički, ova dva rukopisa se razlikuju. Prva knjiga pisana je svedenim, koncentrisanim jezikom čvrstih rečeničnih celina. Ona govori o pojmovima, stanjima, objektima, predmetima i stvarima (imenovanim u naslovu jednom rečju) dajući neživom, materijalnom svetu ljudske osobenosti, psihološka stanja i načne ponašanja, kako su to, recimo, činili neki od francuskih pesnika, Fransis Ponž ili Anri Mišo. Oživljavanjem neživog sveta, njegovim identifikovanjem, kao da se želi uspostaviti bliži, prisniji odnos između duhovnog i materijalnog sveta. Možemo to nazvati oduhovljenjem materije. Ali dozvolimo da je moguće i drukčije tumačenje, da je pesnikinja,
više vlažna… Poput Učela, ali mnogo kasnije- tokom devedesetih godina 20. veka američki apstraktni umetnik Saj Tvombli ponovio je ovu prolećnu “idilu”, sačinjenu od požude, krvi i nasilja u svom delu “Četiri godišnja doba: Proleće” (Quattro Stagioni: Primavera)- šiljati crveni brodovi, ukrašeni senzualnim žutim polenom, kreću u bitku... Ali, u ovom suludom času ne treba odustajati od nade, a nju nam daju doživljaji proleća Vinsenta van Goga. U februaru 1888, Van Gog je izašao iz voza na jugu Francuske, u očajničkoj potrebi za ličnom renesansom. I doživeo ju je u gradiću Arlu. Očaran je bio prolećem, oduzelo mu je dah, što se vidi na njegovim slikama bademovog, breskvinog drveća, i čitavih voćnjaka u cvatu, koje deluju poput ekstatičnog sanjarenja. Van Gog, sam, u introspektivnom raspoloženju, izlaz iz tegobe pronalazi u nabujaloj prirodi. U njegovoj dugoj i usamljenoj potrazi za smislom, on u prolećnom drveću nalazi svetionike nade. Zato je Van Gog umetnik koji nam je u ovom trenutku potreban. Priredila J. Koprivica
pak, samo koristila alegorijski način izražavanja da bi imenujući nešto kao materijalni predmet govorila, u stvari, o sopstvenim stanjima i situacijama kroz koje je prolazila. Mimikrija kao književni postupak je korišćena od davnina, ali je u posmoderni dobila poseban status. Druga knjiga labavije je strukture, reskijeg tona i izvesne dramske napetosti. Ima nešto u ovim tekstovima od kafkijanskih situacija, zatajnih, pretećih, pred kojima „duša zebe“, kako kaže pesnikinja. Imam osećaj da bi, da je bila u mogućnosti, Rajka Radivojac nastavila upravo ovim poetičkim putem, koji je pružao velike mogućnosti njenoj snažnoj imaginaciji. Kada čitate poetske tekstove Rajke Radivojac, jasno vam je da je za nju pisanje bilo žrtveni proces, čin pro-čišćenja, ili, kako ona kaže, „spasilačko uže, kada se otvara grlo: moje noćno jezero“. Sav udes pesnika, kao i svakog čoveka, stvara se iz sudara stvarnog i idealnog. S tom razlikom što svaki čovek ne propeva. A propevati ne znači uvek spasti se, već češće „nositi krst“ - reči, koje se zarivaju u kožu, u telo i, kako kaže Rajka Radivojac, „tragaju za korenjem“ . Tragati za „korenjem“ znači uranjati u najdublje predele bića, otvarati dveri duše. Iz kojih izranjaju pesničke slike satkane od samog bitka, a sve to da bi se stvorio novi svet u kome je moguće živeti. U svaku pesmu i rečenicu Rajka Radivojac upisivala je sebe, sopstvenu memoriju i imaginaciju, baš kao što su naši preci urezivali crteže po zidovima pećina ostavljajući nam tako trag večnog postojanja.
6 POP&Kultura
Ništa nas toliko ne uništava koliko strah Svako vreme ima svoju literaturu, kažu. Damjan je još pre katastrofe devedesetih godina primetio kako se ljudi halapljivo hrane memoarima zablistalim usred senilnosti zabalavljenih misli, dnevnicima naknadno ispisivanim, kako gutaju viruse, omađijani dolaze na predavanja i književne večeri uglednih kliconoša. Katastrofa uvek dolazi na zahtev strasnog krika napisao je Dragan Velikić u romanu „Danteov trg“. Tatjana Nježić SVOJEVREMENO (1997) OBJAVLJEN u „Stubovima kulture“, danas je pred čitalačkom publikom u izdanju „Lagune“, kao i drugi naslovi ovog poznatog pisca, među kojima su „Via Pula“, „Astragan“, „Dosije Domaševski“, „Ruski prozor“, „Adresa“ i drugi... Šta danas beleži po hartiji ili tastaturi, verovatno ćemo saznati u dogledno vreme, a intervju za „Blic“ je prihvatio uz osmeh. I poneku šalu... Šta ste radili, o čemu ste razmišljali u trenutku kada ste upitani za ovaj razgovor? - Slušao sam “Bitlse” i njihovu pesmu “When I’m 64”. Danas je to dobitna kombinacija za starije generacije. I kako provodite vreme u izolaciji? - Pravo da vam kažem, ja sam i inače u životu u dobroj meri u samoizolaciji. Istina, volim da uveče izađem sa prijateljima i dragim ljudima u “Guli”, “Dokolicu” ili u “Dvorište”, moje omiljene restorane, ali biće vremena za to. Što se dnevnog rasporeda tiče, godinama sam već komotan poprilično – pisanje, čitanje, ručak, opet čitanje... Nije mi se mnogo promenilo ni tokom ove korone. Slušate li vesti, emisije o koroni...? - Slušam, i žena mi sedi nad glavom da je to besmisleno, da je to previše informacija čime se gubi smisao, i da je dovoljno pretrčati po mrežama da bi čovek imao pravu informaciju. Ali ja ne mogu da odolim, gledam dva do tri puta dnevno vesti. Isključivo N1 i Al Džaziru, u obe imam poverenje. Zasad. Kupujem NIN, Vreme, Danas i Nedeljnik. Od žute štampe samo Blic. Njemu verujem. Sa kojim utiskom, osećanjem pratite medijske sadržaje? - Brinem za kladionice i kockarnice, kako će oni sada da prežive... Sarkastičan sam, naravno. A šta stvarno mislim? Pa mislim da je dosta toga urađeno kako treba, ali i dosta toga amaterski. Svi greše, na celom svetu, i niko ne zna ima li razlike između švedskog i nekog maksimalno ograničavajućeg pristupa, i koji je bolji. Ali mi imamo problem sa ovom nadobudnom i bahatom, samohvalisavom vlasti koja ne priznaje grešku. Nije čak ni problem sa takvim ponašanjem vrhovnika – svakom iole pametnom jasno je šta od njega može da očekuje – već problem nastaje kad takav manir preuzmu direktori bolnica i gradonačelnici. Tada smo stvarno u problemu.
Šta nam je po vašem saznanju, uverenju i osećanju aktuelna pandemija donela, šta je odnela, šta nas čeka posle...? - Donela nam je saznanje koliko smo krhki kad se zatvorimo u ampulu egoizma. U ovakvim vremenima jača nas saznanje da nismo sami i gest dobre volje neke nepoznate osobe koja nam sa odstojanja od dva metra pokazuje apoteku u kojoj ima maski i rukavica mnogo je više od obične informacije. Zaista je sve više onih kojima je neprijatno da u prodavnici ispred nosa sledećeg u redu uzmu sa police poslednje pakovanje nečeg deficitarnog. Ne znam, možda grešim, ali ni komentari ubogih bića botovske populacije, koji iz zabrana anonimnosti pokušavaju da zagade svaku izjavu drugačije mislećih, a to su uvek oni iz zone zdravog razuma sa koronom postali su pucnji u prazno. Kog je žanra ova pandemija, sve ovo što nam se događa? - Žanrovi su u umetnosti, ne u životu. Ili možemo reći da je život žanr po sebi. U umetnosti, kakvom god žanru pripadala, ima reda, ima sistema. Zato nam je valjda i toliko značajna. Život je jedno đubrište, što je Šejka sasvim adekvatno predstavio. Iz tog đubrišta, na koje možemo gledati i kao na kompost, umetnost izvlači ono što je vitalno značajno po ljudski duh i ljudsku dušu. Šta vidim u ovome što nam se događa? Vidim požrtvovanost i dobrotu i uviđavnost većine mojih sugrađana, i pitam se gde to nestane u mirnim vremenima. U vašem romanu „Adresa“ glavni junak, dokumentarista u Muzeju pošte, bavi se na svoj način momentima iz istorije Beograda, od turskih vremena do naših dana; bivalo je epidemija, ratova, vanrednih stanja... - Zanimljivo pitanje za istoričare. Znanje iz umetničkih dela je jedno, a znanje iz prve ruke, znanje istoričara, onih koji imaju uvid u činjenice nešto sasvim drugo. Njegova, odnosno naša zemlja, kako kažete, našla se na evropskoj deponiji. I šta može ili ne može čovek koji je rođen i živi u takvoj zemlji? Odnosno, koliko istorijski kontekst kroji ličnu sudbinu? - Zavisi od toga jeste li otišli ili ste ostali. Stotine hiljada naših državljana su napustile ovaj prostor u potrazi za čistijim vazdu-
FOTO: ĐORĐE KOJADINOVIĆ
Intervju
POP&Kultura 7
Priča
U romanu „Islednik“ napisali ste: “I da znaš, neće svet propasti zbog ozonske rupe niti zbog Marsovaca, već zbog laži.” Možda biste u nekom sledećem izdanju mogli dodati koronu? - Ne, ne verujem da tu korona ima šta da traži. Uz sve uvažavanje ličnih gubitaka, korona ne nosi ni promil stanovništva. Ostajem kod toga – mada taj lik majke ni u kom slučaju nije moj alter ego – ali što sam stariji, sve više verujem tom liku da je laž najveće zlo. Čak najveće za onoga koji laže. Jer to rezultira imitacijom života, imitacijom predsednika, imitacijom braka ili veze, imitacijom generalno... A u imitaciji nema života. U jednom intervjuu svojevremeno ste rekli: “Uvek čitam barem sedam-osam knjiga istovremeno.” Šta čitate sada? - Ono što sada čitam su uglavnom knjige koje sam već čitao. Trenutno su to: “Zaslepljenje” Elijasa Kanetija, “Učenje o familijarnom nesvesnom” Leopolda Sondija, “Jučerašnji svet” Štefana Cvajga, i meni uvek na stolu Kavafijeve pesme. Međutim, nimalo slučajno na red je došla, baš sada i knjiga “Rađanje klinike” Mišela Fukoa. U podnaslovu glasi: Arheologija medicijskog opažanja. Oslušnimo Fukoa: “Bolnica, kao i civilizacija, jeste veštačko mesto u kojem presađena bolest rizikuje da izgubi svoje suštinsko lice”. Mislite o tome! Pekić, Andrić, Kami... između ostalih, bavili su se u svojim delima epidemijama, tj. čovekom i njegovim mišljenjem, ponašanjem u epidemiji, da li vas je aktuelna situacija nagnala da pravite paralelu/poređenje između književnosti i zbilje? - Utoliko da sam spoznao da je razlika između metafore i života nepremostiva. Sve ono što sam govorio na temu žanra može se ovde primeniti. Skoro sam čitao Kamijevu “Kugu”, i kao svaka prava umetnost, i ta knjiga nudi katarzu. Šta vam je u životu katarza posle hiljada mrtvih u epidemiji? Posle bombardovanja? Posle ratova? Nema katarze u životu, i jedino što nam preostaje je da se okrenemo zdravom razumu. A tu podrazumevam razumevanje za druge, za sveopštu ljudsku patnju. I kad smo kod toga – gde nestadoše druge bolesti, gde problem sa migrantima, šta je sa izgladnelom decom Sudana, kojih na stotine dnevno umre? Da li su prestali požari u Australiji? Kog je to žanra? Imate li poruku za čitaoce, za najširu javnost? - Čujem da se kućno nasilje u velikom obimu povećalo u ovo vreme i možda je pravi trenutak za sve one ugrožene da donesu konačnu odluku: otići ili ostati? Strah je naš najveći neprijatelj u životu. Ni virusi, ni bolesti ni nemaština, ništa nas toliko ne uništava koliko strah. Treba biti oprezan, treba se pridržavati saveta stručnjaka čak i ako i oni sami lutaju – jer još uvek se ništa ne zna pouzdano i ljudi većinom – mislim na medicinare – daju sve od sebe. Ali treba pokušati izboriti se sa sopstvenim strahom i iskoristiti vreme za sve ono što nam životna svakodnevica nije dopustila, a šta nam je bila želja.
Kad u Glini srijedom nema srijede I tako dođe vrijeme nezamislivo! Kad u Glini nema srijede! Jedne srijede u martu 2020. godine ne zna se je l’ utorak, četvrtak ili, možda, ipak, srijeda. Piše: Jagoda Kljaić SNIJEG PADA CIJELO jučer, pa noć na danas, i nastavlja. Više ga je danas nego u isto doba jučer. Nadoknađuje u martu decembar i januar, nekako se ljutito skupio, kao da su mu naši zemaljski dani zabranili nadimanje i raspucavanje u vrijeme predviđeno, pa se kida sada, srdito vitla nošen burom, na mjestu koje mu se svidi za odmor onaj prvi prizove novopadajuće pa prave brdašce, liči na malu humku, odakle pogledavaju prema obližnjem zaokruženom prostoru kojim zeleni trava bez imalo bjeline na vlatima. A iz nje se kočoperno izdižu glave žutih narcisa, dugo je bilo toplo pa su izrasli kao dječarci kad se u pubertetu izduže a visinu im ne prate mišići, zato neko vrijeme traju kao ravne grane bez listova, usađene čvrsto u rahlu zemlju. Jaglaci, zumbuli i ljubičice više liče na djevojčice koje se šire i pune prije izrastanja, te u tom stanju ostadoše pred prvim ovozimskim snijegom, pristiglim sa proljećem. Što li će se tek događati kad snijeg okopni! Od jutra do kasnog dopodneva nekoliko telefonskih poziva: Čuj, samo da provjerim, je l’ danas srijeda… Kalendar pokazuje da jest, ali nitko ne vjeruje. Ljudi navikli vjerovati samo onome što je očinjem vidu dostupno. Danas gledaju kroz prozore, razmiču zavjese, rukavom brišu prozorska stakla, sve ne bi li ugledali čovjeka na putu. Pokrene li se nešto u pogledu, pa brzo izmakne, ispuza ili nisko skoči, mačka je, tko bi drugi bio, kradljivci neće u ovo jutreno doba u pohod, a oni što su rabotu odradili noćas na vrijeme su se sklonili u svoju sigurnost. Ono bjelkasto ili tamnjikavo što se ubrzano približava, pas je, običan komšijski pas, za njim tapka gospodarica, promatrač zaključuje da se ništa nije promijenilo jer i ovoga jutra žena izvodi psa u šetnju, kao i svakog dana, kao i onih dana kad je muškarac iz kuće odlazio na posao i dva sata ranije palio automobil. Ne čuje se zvuk motora, ali se čuje žena koja uporno zaziva psa po imenu, a on se uporno pravi kao da to nije njegovo ime. Pitanje je da li je ikad pristao na to ime, a nije mu pružena šansa da ga promijeni. Mačke nemaju čuvare, one najbolje mačkasto same sebe čuvaju, zato ih je više na ulici i u prikrajcima uz ograde, uz drva u metrima koja čekaju sljedeću zimu, na stepenicama i betonskim stazama. Čovjek samo onaj koga izvodi njegov pas. Srijeda je u Glini, ona svjetska srijeda, ali samo u Glini glinska. A na ulicama najviše pasa i mačaka lutalica, izgubljenih, istovarenih iz automobilskih gepeka, spuštenih u kutijama sa bicikala, nevoljenih, nepotrebnih, ostavljenih svojim životima. Nekako su danas oživjeli, kao da su obradovani, svejednako mršavi, osakaćeni, izranjavani. Znaju njihove utrobe, prošla je sedmica, pamte kad su zadnji put pošteno jeli, i mjesta na kojima ima hrane, tamo gdje miriši pečenje, prže se sardinice, odmotavaju masni papiri sa salamom i otvaraju škanicli sa bijelim kruhom. Okupljaju se u malim grupama, da ih se ne bi gledalo kao čopore, uzdignutih repova i njušaka, vrte glavama, nikako uhvatiti miris hrane. Tko će psima i mačkama objasniti da danas jest sri-
FOTO: OLIVER BUNIĆ
hom, za jasnijim pravilima igre, za okruženjem koje više ceni znanje, profesionalnost i sposobnost u poslu. Ostavili su za sobom bezakonje, korupciju, bahatost i nadasve – neodgovornost. To su ljudi koji su svoju sudbinu i svoje živote uzeli u svoje ruke. Nigde ne cvetaju ruže, nigde ne vlada Pravda, ali kod nas se baš smračilo. Mi koji smo ostali, kako da vam kažem... Imam utisak da je osamdeset odsto uplašenih miševa, da deset odsto čupa kosu šta se dešava sa Srbijom, a deset odsto profitira i bole ih njihova niska čela za srpstvo i Srbiju. Mislim, ne boli ih ništa. To je grupa “u se, na se i poda se”.
jeda, ali nije srijeda u Glini? Nema ljudi čije bi tragove pratili. Može pas stati nasred Karlovačke, baš na onom ćošku odakle se ide za ženski plac, sve bez opasnosti da će ga pregaziti auto. Ili da će mu netko priprijetiti sa „marš tamo“. Žuta mačka može razgledati sve uokrug s onog dijela Skvera kome bura nije dozvolila zabjeljivanje, ništa zanimljivo neće vidjeti, ni niz Korzo ni uz Omladinsku. Poneka ljudska figura, zgrčena od godina, straha i sjeverca, nekako se preplašeno približava Kasini. Neće na viđenje sa poznanicima, drugovima i rodbinom, ne može ni ući u zagrijani gostionski prostor, vrata zakračunana, nego će u dućan u plesnoj sali, kojoj su poskidali stepenice i zaravnali pod kako bi ga nariktali za police sa kojekakvim šuštavim šarenilom. Ne smiju ljudi jedni drugima bliže od dva metra. Najedanput ne poznaju sami sebe. Ispremiješali im se prijatelji i neprijatelji, znani i nepoznati, njima njihovi, i drugima opet njihovi. Jedino im oružje za obranu od ljudi samoća, izolacija, bijeg od svakoga koji hoda na dve noge. Odjednom su u velikoj prednosti oni na četiri noge. Smiju svuda, i sve, sa svakim. Ovaj dan su proglasili svojim praznikom. Miruje prilaz od Čučkovića, od Donjeg i Gornjeg Selišta, Šibina, Hajtića i Balinca, jednako kao i onaj od Briona gdje se, preko Šatornje, spajaju grane od Topuskog i preko Viduševca od Taborišta, Pokupskog i Slatine, do obala Kupe, treći od Jukinca, Prekope i Kihalca pa sve prema Petrinji, što bliže Savi, četvrti od Crnog Luga, Joševice, Maje, Dragotine, Bijelih Voda, Malog Gradca i Klasnića, preko Žirovca do Dvora i obala Une, sa jedne i druge strane, peti od Majskih Poljana… svi prema središtu Banije… tako mali grad a puno ulaza u njega, danas praznih i pustih, kao da su se nebeske rampe spustile na sve prilaze. A možda i jesu, samo ih ljudi ne vide! Rampe sagrađene od nepoznatog materijala, neuhvatljivog ali podatnog, čvrstog ali lelujavog, neprimjetnog ali opasnog, nježnog ali ubistvenog, razigranog ali smrtonosnog. Nepoznati virus kome nadjenuše ime korona (lat. corona: vijenac, kruna) zaustavio je sve osim vremena. Zato se snijeg razigrao kao da je nekoliko prethodnih mjeseci bio blokiran u nekoj samo svojoj karanteni, iznad oblakâ, pa kad su se oblaci međusobno posvađali, ne mogavši se dogovoriti koji je najljepši, najjači i najvažniji, a što bi mu donijelo titulu Vođe oblakâ, karantena olabavila i snijeg navalio na sve izlaze. Kroz ista vrata ni prijatelji ne mogu istovremeno van i unutra. Snijeg izlazi, zatrpava ulaze, ljudima, tako uskomešani puštaju nevidljivog da se provuče između i zavlada dojučerašnjim koracima. Kad već ljudi ne smiju izvan kuća, dvorišta, stanova, neka snijega bez ljudskih stopa. U pustoj glinskoj srijedi, za koju nitko nije siguran je li baš srijeda, ili je možda utorak, ili četvrtak … U Glini, srijeda, 25. mart 2020.
Od jutra do kasnog dopodneva nekoliko telefonskih poziva: Čuj, samo da provjerim, je l’ danas srijeda…
*Jagoda Kljaić (1950, Glina) piše kratku prozu i poeziju. Pesme su joj prevedene na poljski, slovenački i makedonski jezik.
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Jelena Koprivica Email: kultura@ringier.rs
foto: Stavrography
Muzika
Rokenrol treba da bude na granici opasnog Koncert bez publike nije koncert, već glumatanje u praznoj prostoriji. Bacio sam pogled na takav nastup jednog stranog benda. Pevač se dere „come on, sing it with me”, a u sali nema nikog osim njega i benda, kaže Miloš Kričković, frontmen benda “Mortal kombat”
Neven Džodan U iščekivanju tradicionalnog Antievrovizijskog koncerta beogradskog benda “Mortal kombat”, dok još uvek postoji verovatnoća da će morati da bude pomeren zbog vanrednog stanja, razgovarali smo sa pevačem ovog sastava. Kako provodite vreme u izolaciji? - Kao i većina ljudi, pretpostavljam. Igram video-igre, razvijam neke veštine za koje inače ne bih imao vremena, pišem pesme, treniram, jedem više nego inače, uveče se anesteziram alkoholom više nego inače, onda me zbog toga grize savest pa sutra treniram još više... (smeh) Trudim se da ustanem što ranije kako bih dan više iskoristio. Predosadan odgovor, zar ne? Mislim da sam upravo oterao sve ljude koji su imali nameru da pročitaju ovaj intervju. (smeh) Može li ova situacija biti inspirativna za neku pesmu? - Pesme koje pišem u izolaciji tematski nemaju veze sa ovom situacijom. Mislim da nam je jedno dvadeset ljudi do sada poslalo poruku „snimite pesmu o koroni”. Toliko me smara cela ova frka da ne bih mogao ni na silu to da uradim. Ide sada serija ljubavnih pesama, dosta smo ga tupili sa socijalnim temama, a i omato-
rili smo malo, red je da se konačno „prodamo”!
nog stanja. Videćemo kako će se situacija razvijati.
Mnogi muzičari su počeli da drže onlajn koncerte. Kakvo je vaše mišljenje o tome? - Meni je to bez veze. Koncert bez publike nije koncert, već glumatanje u praznoj prostoriji. Bacio sam pogled na takav nastup jednog stranog benda. Pevač se dere „come on, sing it with me”, a u sali nema nikog osim njega i benda! Postoje spotovi i koncerti snimljeni uživo, šta će mi direktan prenos benda iz dnevne sobe? Drugo je kada izvođači uživo emituju svoju probu, recimo, onda možeš da im postaviš neko pitanje, oni mogu da ti se obrate, tako postoji barem nekakva interakcija.
Prošle godine ste svirali u beogradskoj Hali sportova, ove godine ste najavili Sajam. Vaša publika i dalje progresivno raste? - Na sreću, još uvek je tako, za jedanaest godina postojanja svake godine smo selili koncert u sve veći prostor. Trudimo se da nijedan naš nastup ne bude repriza prethodnog, zbog toga imamo publiku koja redovno dolazi na Antievroviziju od samog početka, plus što stalno stičemo nove slušaoce. Antievrovizijski koncert će se ove godine održati na Beogradskom sajmu, međutim, trenutno su od našeg koncertnog prostora napravili karantin za lakše obolele od korone.
Hoće li biti vašeg tradicionalnog Antievrovizijskog koncerta ako nema Evrovizije (bar ne u fomatu u kom je do sada bila)? - Evroviziju su u jednom trenutku otkazali, pa su se predomislili i sada se ipak održava, ako sam dobro shvatio, a mi smo taman proglasili pobedu nad istom, čak smo i javno pozvali devojke iz grupe „Hurricane” da nam gostuju na Antievroviziji. (smeh) Biće Antievrovizijskog koncerta, zvanično je zakazan 16. maja, međutim, postoji mogućnost da ćemo morati da pomerimo datum održavanja zbog vanred-
Ako publike ima sve više, da li je problem u domaćoj andergraund sceni, da li su bendovi smekšali? - Svi autori su generalno smekšali, kojom god vrstom umetnosti da se bave, jer svi paze da se ne zamere nekom. To je problem kada želiš da se dopadneš svima, a onda se na kraju ne dopadneš nikom. Rokenrol treba da bude na granici opasnog! Mnoge vaše pesme, iako sarkastične, ukazuju na urušavanje sistema vrednosti. Da li te poruke budu shvaćene
na pravi način? - Često budu shvaćene potpuno pogrešno. Mnogi ljudi čuju samo ono što žele, a ne ono što je zapravo rečeno. Neke naše pesme su autobiografske, a neke nisu. Neke naše pesme imaju pozitivan stav o nečemu, neke negativan, a neke neutralan. Neke naše pesme, jednostavno, pričaju priče, ponekad na afirmativni način za nešto što je podrazumevano da ne može biti afirmativno. Na primer, pesma „Smrt” sa poslednjeg albuma govori o čoveku koji veliča smrt, teško da se bilo ko od nas može poistovetiti sa glavnim junakom ove pesme, mada... (smeh) Jedno je sigurno, ako si ukapirao vic, biće mi neizmerno drago, a ako nisi, neću ti ga objašnjavati jer onda on gubi svaku poentu. Koja vaša pesma ili stih bi najbolje opisali aktuelno stanje? - Pada mi napamet stih iz pesme „Rijaliti”, on ide ovako: „Mirno spavaj, nacijo, pod okupacijom”. Ima još jedan, možda još adekvatniji za ovu priliku. Reč je o pesmi „Ljubomora”, u kojoj se kaže: „Ne smeš da izlaziš bez nadzora! Živiš u podrumu bez prozora!”. Mogu li se ljudi opametiti posle ove pandemije? - Nismo se opametili posle mnogo većih muka, ne verujem ni da ćemo posle ove.