Pop i kultura

Utorak 14. jul 2020.

Blic broj 8397 www.blic.rs

nemanja jovanović

POP&Kultura

Dejan Mijač

Prvi na listi nepotrebnosti su političari, a ne kultura

2 POP&Kultura

Naslovna Kad dramaturški pogledaš radnja, stanje, zbivanje, odnosi - čovek je ekonomsko politički doveden u bezizlazan, beznadežan, ponižavajući položaj, a onda mu je sa koronom stavljena brnjica koju on zahvaljujući poluzi straha dobrovoljno stavlja - kaže naš proslavljeni reditelj.

Nedavno nedeljno podne.

Temperatura prijatna.

U omiljenom kafeu proslavljenog reditelja Dejana Mijača - na uglu Kralja Petra i Knez Mihailove - kafa dobra, pivo još bolje…

Tek nekolicina ljudi u bašti.

Uz poneku šalu merimo distancu…

Posežemo za sećanjem, od kada nismo razgovarali…

I, kako to obično biva, pre uključenog diktafona i intervjua, malo prodivanimo o tome u kom i kakvom smo se trenutku našli.

Na suncu koje se stidljivo promalja kroz oblake blista njegova neverovatna snaga duha.

Između ostalog, citira nekoliko replika iz raznih Nušićevih komada… Uz prateće digresije. Istina omanja, ali vrhunska pozorišna predstava.

Smejemo se.

Na početku razgovora gotovo bespogovornim tonom kaže: - Nemojte me pitati za Vučića. On za mene nije nikakva tema.

Da li je tema to što nema pozorišta?

- Valjda videli da Dejan Mijač može bez pozorišta, pa ko vele - kad može on, onda mogu i svi drugi…

A bez te šaljive dimenzije?

- Ostaje nimalo šaljiva poruka - može bez pozorišta, može bez kulture, navići ćemo se… Ovo sve skupa jeste idealna situacija da se ukine sve ono što smo mi nekada nazivali kulturom, pa i pozorištem. Lično smatram da će pozorište prevazići ovu situaciju. Naći će ono svoje načine. Nalazilo ih je i kroz istoriju. Makar se vratilo u srednji vek, makar igrali moratorijum. A ovo što nam se nameće i aranžira kao neka vrsta najčešće banalnog spektakla, umesto onoga što kultura jeste, to je pre svega manipulacija ljudskim kulturnim potrebama, koje su stvarne kao

recimo potreba za snom, čak i kad ih pojedinac ne prepoznaje. I trajaće, bojim se, sve dok se ne ukinu političari.

Ukinu?

- Ako je, spram čoveka i života, na delu stav da nije potrebna ne samo kultura, nego, vidimo, i niz drugih stvari, onda su prvi na listi nepotrebnosti političari. Šta sad imamo da biramo nekoga da vlada nad nama, da nam zavlači ruku u džep, da nas maltretira… Ukratko, da uzme vlast i da se pravi važan. Lično, što se te igre vlasti tiče, van toga sam. Ne glasam, tu me niko ne može podmititi, ne može mi učiniti ustupak… Poprilično mi u ovom trenutku ne može dosta toga. Ne mogu da kažem ne može mi ništa, jer vrag ne spava. Neću ni da pomislim šta sve može biti, a sve se to iza brda valja. Šta?

- Valja se nešto što ne valja. Nije stvar u sposobnosti ili nesposobnosti da se stane tome na put, nego se uporno ide tome u susret.

Ko ide tome u susret i šta je to?

- Ljudi koji pokušavaju da umese nešto što je politika moraju da shvate da ništa nije večito. A toliko se zalažu stvarajući opštu nevolju zarad svog ćara. Takvu opštu nevolju, da rat u klasičnom smislu više ne treba ni da postoji, jer mi ćemo sami bez ikakvog rata izvršiti sva ta razaranja a naročito pljačku i ubistva. Čak prilično masovno.

A zašto ćemo mi to uraditi?

- Složeno pitanje za koje imam eshatološko objašnjenje. Stvoren je moloh i moloh jede svoju decu. I tome nema otpora. Ne da ga ne može biti, nego ga nema. Recimo, sve što je neka vrsta aktivnog bunta jako je simpatično. I bojim se, ništa više od toga. Nemam nadu da može biti eksplicitne akcije koja će izvršiti koreniti prevrat. Jer ili je koreniti ili nije prevrat, nego zamena...

nemanja jovanović

Tatjana Nježić

“Valjda videli da Dejan Mijač može bez pozorišta, pa ko vele - kad može on, onda mogu i svi drugi…”, našalio se slavni reditelj na početku razgovora

Rekao bih da je, jednostavno, pred ljudima zadatak - ako hoćeš da menjaš svet, pođi od sebe. Nemoj ti biti interešdžija, mufljuz... Postani maksimalno čovek, a minimalno učesnik u ujdurmi koja postoji oko tebe. Koliko god možeš, izoluj se. Kada bi ljudi, čovečanstvo na univerzalni način gandijevski rekli “ne”, to bi stvorilo ozbiljne šanse.

Kada bi rekli “ne”, čemu?

- Svemu, sem životu. Generalno - ne. Molim da se resetuje! E sad, čovek ne može biti izolovan, treba mu socijalizacija, mora biti povezan, čim si povezan, to znači organizaciju, a organizacija odmah na tapet stavlja razne marifetluke. To se nekad zvalo - poluge vlasti. I onda se to koristi, pa se relativno brzo izdvoje manipulatori i manipulisani i opet caruje manipulacija. I onda je na redu ovo što mi imamo. Veliko simuliranje. Ali ne mora biti.

Kako “u tom što mi imamo” gledate na aktuelne proteste?

- U aktuelnim protestima meni se najviše dopada i mislim da je najdragocenije - sedenje. Sedi, sedi i ne galami, sedi i ćuti... Napravi tajnu od sebe. Uporno ćuti. Određeno sedenje i ćutanje na svoj način govori da si protiv. Poručuje: znam, vidim, ne pristajem... i dobro znam da to što nam dajete do znanja da će svaki pokušaj na ovaj ili onaj način propasti i da se ništa ne

može učiniti - nije i ne mora biti tačno. To protiv izbezumljuje svakog ko je na vlasti.

Nisu džaba ubačeni nasilni elementi da izazovu sukob.

A otvoreni sukob je jedna od stvari kojoj se kaže - ne. Osetio sam da ovaj protest inklinira ovome o čemu govorim. Ali treba biti rigorozan, istrajan, nepokolebljiv... Jednostavno, ovo je šansa da se pokaže snaga gandizma koji je, podsetimo, srušio ogromnu imperiju. Sednu ljudi i ćute, i samo rečju i delom kažu - ne. I šta god im se kaže, oni se drže svoga - ne. Poručuju - ne postojiš, ne igraš, sa svim tvojim predlozima niko si i ništa i nema te. Nešto moram, ali to što moram ne znači da ja odustajem od - ne. To što sam na ponešto prinuđen ne znači da prestajem biti ‘ne’ svemu ovome.

Sve ovo se događa i u vreme korone? Kako ste vi provodili i provodite vreme pandemije?

- U životu sam bivao bolestan, prinuđen da ležim čak prilično nepokretan, bio pod teškim dijagnozama. Nekako, izborio sam se da živim i eto živim. Ali ova korona - to je retko viđena masovna prinuda, koja se manifestuje izazivanjem straha i panike. Ne poričem da ima smrtnosti, da ima bolesti, medicinske opasnosti… Čak mislim da ima čitav niz bolesti koji je podveden pod - korona. Napada creva, mozak, pluća, pa je ovako, pa je onako… Pre bih

rekao da je iz praktičnih razloga sve strpano pod jedan jedini odgovor - korona. Brnjica na usta, potisni se u bezličnost i onda je kao u redu.

Kad dramaturški pogledaš radnja, stanje, zbivanje, odnosi - čovek je ekonomsko-politički doveden u bezizlazan, beznadežan, ponižavajući položaj, a onda mu je sa koronom stavljena brnjica koju on zahvaljujući poluzi straha dobrovoljno stavlja. I sada su na samo pola koraka do uspeha.

Samo, do uspeha - čega. A odgovor na to pitanje vodi preko ovoga što vidimo da svi glasno najavljuju i spremaju se za žestoku globalnu ekonomsku recesiju. Sve su to olimpijade….

I? -U ovom trenutku treba biti, da tako kažemo, maksimalno pasivan. Kazati - ne. Čovek i tako i tako živi svoju sudbinu. I sam bira prioritete. Dakle, osvestiti svoje biće, i ono ljudsko u sebi, i ne dati to. Ima u svemu ovome i nekog straha koji dolazi od gađenja, od poniženja da bi mogao biti, na primer, u korona prihvatilištu.

To je na neki način i gore od smrti. Za smrt si predodređen čim se rodiš, svu lepotu života prolaziš idući ka njoj. Ali praviti predvorja smrti a kao nadu pružati užas. To je besmisleno. Nemam tu pamet a ni pravo da pričam o kraju civilizacije, ali znam da se život brani dok ga ima, a bez iole dostojanstva i ljudskosti ga nema.

POP&Kultura 3

Prenosimo delove knjige „Autobiografija“ Agate Kristi koja je upravo objavljena u izdanju “Lagune”, u prevodu Nenada Dropulića

FELJTON (I)

Ruke zagnjurene u uspomene Agata Kristi počela je da piše ovu knjigu 1950; završila ju je petnaestak godina kasnije, kad joj je bilo sedamdeset pet, jer je, kako se izrazila, „to delovalo kao pravo vreme da se stane. Što se tiče života, nema više ništa da se kaže.“ ...Trebalo bi da pišem detektivsku priču, ali s prirodnim porivom pisca da pišem bilo šta drugo osim onoga što bi trebalo, sasvim neočekivano čeznem da napišem autobiografiju. Čula sam da ta želja pre ili kasnije obuzme svakoga. Sada odjednom obuzima mene.

S druge strane, pak, autobiografija je previše zvučna reč. Nagoveštava smišljeno proučavanje čitavog života, navođenje imena, datuma i mesta prema urednom vremenskom redosledu. Moja je želja, međutim, da zagnjurim ruke u hrpu i izvučem pregršt odabranih uspomena. Čini mi se da se život sastoji od tri dela: neodoljive i obično prijatne sadašnjosti, koja juri iz minuta u minut sudbonosnom brzinom; od budućnosti, nejasne i nesigurne, za koju možemo da stvaramo brojne zanimljive planove, što luđe i neverovatnije, to bolje - pošto ništa neće ispasti kako očekujemo, možemo makar da se zabavljamo planirajući; i najzad od prošlosti, od sećanja i činjenica koje čine temelj našeg sadašnjeg života, a prizivaju ih iznenada mirisi, oblik nekog brda, stara pesma - neka sitnica zbog koje čovek iznenada kaže: „Sećam se...“, s naročitim i pomalo neobjašnjivim zadovoljstvom. (...)

Na prvoj jasnoj slici u mojim sećanjima idem s majkom ulicama Dinara na pijačni dan. Dečak s velikom korpom punom svega i svačega grubo naleće na mene i samo što me ne obori. Ogrebao me je po mišici. Boli me. Počinjem da plačem. Imam oko sedam godina, čini mi se.

Moja majka, koja voli stoičko ponašanje u javnosti, prekoreva me. „Misli na naše hrabre vojnike u Južnoj Africi“, kaže.

Uplakana, ja vičem: „Neću da budem hrabri vojnik. Hoću da budem kukavica.“ (...)

Danas sam ja ista ličnost kao ona ozbiljna devojčica s gustim uvojcima boje lana. Ja sam kuća u kojoj duh boravi, raste, razvija nagone, ukuse, osećanja i umne sposobnosti, ali ja sama, istinska Agata, potpuno sam ista. Ja ne poznajem čitavu Agatu. Čitavu Agatu, uverena sam, poznaje samo Bog. I evo nas, svih nas, mala Agata

Miler i velika Agata Miler, Agata Kristi i Agata Malovan, nastavljamo svojim putem - kuda? Niko to ne zna - zbog čega, naravno, život i jeste uzbudljiv. Oduvek sam mislila da je život uzbudljiv, a mislim to i danas. ...

Srećno detinjstvo je nešto najlepše što može da vam se dogodi u životu. Moje detinjstvo bilo je veoma srećno. Imala sam kuću i baštu koje sam mnogo volela, mudru i strpljivu dadilju, oca i majku koji su se mnogo voleli i bili uspešan bračni i roditeljski par.

Sada kad se osvrnem, čini mi se da je naš dom bio istinski srećan. Za to je uglavnom bio zaslužan moj otac, jer je bio veoma prijatan čovek. Na tu vrlinu danas se ne obraća mnogo pažnje. (...) Moj otac verovatno ne bi zadovoljio savremena merila. Bio je lenj. Bilo je to vreme nezavisnih prihoda, a ljudi koji su imali nezavisne prihode nisu morali da rade. Od njih se to nije očekivalo. Prilično sam ubeđena da moj otac ionako ne bi umeo dobro da radi. Izlazio je svakog jutra iz naše kuće u Torkiju i odlazio u svoj klub. Vraćao se kući na ručak, fijakerom, a po podne je ponovo išao u klub i vraćao se kući na vreme da se presvuče za večeru. (...) Tek kasnije sam shvatila koliko je bio voljen.

Kad je umro, pisma su nam stizala iz čitavog sveta. A tek mesni trgovci, kočijaši, nekadašnji zaposlenici - svaki čas bi mi prišao neki starac i rekao: „Ah! Odlično pamtim gospodina Milera.

Nikad ga neću zaboraviti. Nema više takvih ljudi danas.“ Pa ipak, ni po čemu se nije isticao. Nije bio izrazito pametan. Mislim da je imao jednostavno srce puno ljubavi i da je zaista mario za ljude. Bio je veoma duhovit i lako je nasmejavao društvo. U njemu nije bilo ni trunke zlobe ni zavisti i bio je gotovo nezamislivo velikodušan. Nosio je u sebi prirodnu vedrinu i spokoj.

Moja majka bila je potpuno drugačija. Zagonetna i privlačna žena, zapanjujuće originalnih ideja, stidljiva i s vrlo malo samopouzdanja i, u suštini, mislim, prirodno setna.

Sluge i deca bili su joj privrženi i bez pogovora su slušali svaku njenu reč. Bila bi prvorazredna nastavnica. Sve što kaže odmah bi postajalo zanimljivo i značajno. Jednoličnost joj je bila dosad-

na, pa je skakala s teme na temu tako da su razgovopri s njom ponekad zbunjivali. Kao što je moj otac govorio, nije imala smisla za humor. Na tu optužbu odgovarala je povređenim tonom: „Samo zato što ne mislim da su neke tvoje priče smešne, Frede...“, a moj otac bi se grohotom smejao.

Bila je oko deset godina mlađa od mog oca i volela ga je od svoje desete godine. Dok je on kao veseli mladić jurcao između Njujorka i juga Francuske, moja majka, povučena i tiha devojčica, sedela je kod kuće, mislila na njega, ponekad pisala pesme u spomenar i vezla mu novčanik. Taj novčanik moj otac je čuvao do kraja života.

Tipična viktorijanska ljubavna priča, ali nastala na dubokim osećanjima.

Moji roditelji me zanimaju ne samo zato što su mi bili roditelji, nego jer su ostvarili nešto veoma retko - srećan brak. Do danas sam videla svega četiri potpuno uspešna braka. Postoji li recept za uspeh? Mislim da ne. (...)

U mom svetu detinjstva možda je najvažnija bila bašta. Iz go-

dine u godinu značila mi je sve više. Upoznaću svako drvo, i svakom ću dodeliti naročito značenje. (...)

Kad se zasitim zadovoljstava „igre u bašti“, vraćala sam se u dečju sobu, u kojoj je bila Dada, nepomična tačka, uvek ista. Možda zato što je moja dadilja bila stara i reumatična, igrala sam se uvek oko nje i pored nje, ali ne baš sa njom. I uvek sam se igrala pretvaranja.

Otkako pamtim, uvek sam izmišljala drugove za igru. Prva grupa, koju pamtim samo po imenu, bili su Mačići. Ne sećam se ko su bili ti Mačići i da li sam i ja sama bila Mače, ali pamtim njihova imena: Detelina, Crni i još tri. Njihova majka zvala se gospođa Benson.

Dada je bila dovoljno mudra da nikad ne razgovara sa mnom o Mačićima niti da pokuša da učestvuje u tihom mrmljanje oko svojih nogu. Verovatno joj je bilo drago što umem lepo sama da se zabavljam.

Užasnula sam se, međutim. jednog dana kad sam se vraćala

Moje detinjstvo bilo je veoma srećno. Imala sam kuću i baštu koje sam mnogo volela, mudru i strpljivu dadilju, oca i majku koji su se mnogo voleli i bili uspešan bračni i roditeljski par

uz stepenice s užine u bašti i čula služavku Suzan kako kaže: „Ona baš ne mari za igračke, zar ne? Čime se igra?“ I Dadin glas kako odgovara: „Oh, pravi se da je mače s nekim drugim mačićima.“ Zbog čega u dečjoj glavi postoji ta urođena potreba za tajanstvenošću? Saznanje da još neko - makar i Dada - zna za Mačiće, duboko me je uznemirilo. Tog dana odlučila sam da nikada ništa ne mrmljam naglas kad se igram.

Mačići su moji i samo moji. Niko ne sme da zna za njih. (...)

Moj otac je bio jednostavni pobožni hrišćanin. Molio se svake večeri i odlazio je u crkvu svake nedelje. Svoju veru prihvatao je zdravo za gotovo, bez samopreispitivanja, ali nije imao ništa protiv majčine vere ukrašene zamršenim obredima. Kao što sam već rekla, bio je veoma prijatan čovek.

Mislim da se obradovao što se moja majka vratila Engleskoj crkvi na vreme za moje krštenje.

Dobila sam ime Meri po baki, Klarisa po majci i Agata slučajno, zato što je na putu do parohijske crkve jedna prijateljica rekla mojoj majci da je to lepo ime.

Sopstvene religijske stavove izgradila sam uglavnom pod uticajem Dade, koja je bila biblijska metodistkinja. Nije odlazila u crkvu, nego je Sveto pismo čitala kod kuće. (...)

Moja majka, koja se vatreno zalagala za obrazovanje devojčica, odjednom je, svojstveno sebi, promenila mišljenje. Nijednom detetu ne treba dozvoltii da nauči da čita pre osme godine života; to je dobro za oči, a dobro je i za mozak.

No, to nije išlo prema njenim planovima. Kad mi se dopadne priča koju su mi čitali, tražila sam da mi daju knjigu i razgledala sam stranice; u početku mi nisu govorile ništa, a onda su postepeno počele da dobijaju smisao. Kad sam šetala s Dadom, pitala sam je šta to piše iznad radnji i na oglasnim tablama. Zahvaljujući svemu tome, jednog dana sam otkrila da mogu sama da čitam knjigu Anđeo ljubavi, i to prilično uspešno. Zatim sam je naglas čitala i Dadi. „Bojim se, gospođo“, izvinjavala se Dada mojoj majci sutradan, „da gospođica Agata zna da čita.“ Ovo je silno uzrujalo moju majku, ali ništa tu nije mogla. Nisam imala još ni pet godina, a svet knjiga otvorio se preda mnom. Od tada sam za Božiće i rođendane tražila knjige.

foto: promo NKSS

4 POP&Kultura

Ne vidimo u čemu živimo jer nam je prodana teza kako fašizam ima samo jedno lice, a ima ih stotine

Osnovan Fond solidarnosti za ugrožene kulturne radnike i radnice “Fond solidarnosti je naš odgovor na aktuelnu pandemijsku krizu u kojoj je veliki broj umetnika i kulturnih radnika i radnica ostao bez posla i sredstava za život i realizuje se kao direktna akcija koja treba da nadomesti nedostatak sveobuhvatnih mera države za pomoć različitim kategorijama kulturnih radnika”, navedeno je na jučerašnjoj konferenciji za novinare.

Fond solidarnosti kulturnih radnika i radnica Srbije pokrenuli su i osnovali Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS), Udruženje likovnih umetnika Srbije (ULUS), Savez udruženja likovnih umetnika Vojvodine (SULUV), BAZAART, STANICA Servis za savremeni ples i udruženje likovnih kritičara AICA Srbija.

Kako je istaknuto, Fond solidarnosti je namenjen svim radnicama i radnicima u kulturi i umetnicima koji su zbog vanrednog stanja i krize izazvane pandemijom ostali bez ikakvih primanja, ali i onima od čijeg neposrednog radnog angažovanja zavisi kulturna i umetnička produkcija i koji nemaju nikakvih zagarantovanih radnih obaveza, niti prava. Za korišćenje sredstava Fonda mogu da se prijave i umetnici i kulturni radnici koji nisu članovi udruženja koosnivača, a prioritet za dodelu jednokratne pomoći imaće oni koji se nalaze u najtežoj socijalnoj i ekonomskoj situaciji. Posebno želimo da pomognemo onim kulturnim radnicima i radnicama koji su nezaposleni, koji plaćaju rentu za stan, koji imaju penziju ispod proseka i koji izdržavaju porodice bez drugih primanja.

“Do sada su prikupljena sredstva za jednokratnu solidarnu pomoć za bar 150 ugroženih kulturnih radnika i radnica u iznosu od po 30.000 dinara bruto, koja će biti distribuirana u skladu sa Pravilnikom Fonda solidarosti. Ova sredstva su donirana od strane Fonda za otvoreno društvo, Švajcarske agencije za razvoj i saradnju (SDC) i FundAction platforme, kao i Fondacije Hajnrih Bel koja je podržala rad na pripremi Fonda. U ovom trenutku očekujemo i odgovor Ministarstva finansija od kojeg smo tražili oslobađanje od plaćanja poreza pri isplati solidarne pomoći, kako bi ugroženi dobili maksimalnu pomoć”, dodaje se u zajedničkom saopštenju osnivača ovog Fonda, uz najavu da će narednih dana biti pokrenuta i crowdfunding kampanja u kojoj će pozvati građane Srbije, pojedince i grupe, kao i pravna lica, da doniraju sredstva Fondu kako bi što veći broj ugroženih kulturnih radnika mogao da bude pomognut.

foto: Rino Gropuzzo

Do sada su prikupljena sredstva za jednokratnu solidarnu pomoć za bar 150 ugroženih kulturnih radnika i radnica u iznosu od po 30.000 dinara

POP&Kultura 5

Vedrana Rudan Moram reći da mi je srce bilo puno kad sam u protestima na vašim ulicama vidjela šetače s kolicima, mlade ljude koji su protiv nasilja i koji nisu izgubili vjeru - kaže popularna spisateljica Vedrana Rudan.

Tatjana Nježić Početkom jula izašlo je novo izdanje njene knjige „Kad je žena kurva, kad je muškarac peder“ („Laguna“) i kako se može čuti iznova pobuđuje naročitu čitalačku pažnju.

Među brojnim komentarima publike za ovo njeno delo su i: „Ima opak jezik“, „jasna, odmerena (samo se čini suprotno), ciljana i brutalna poetika“, „iznova oduševljava svojom direktnošću, duhovitošću i humorom“, „knjiga koju pokloniš mami kao utjehu da nije jedina u tome”… Uz ostala njena dela, kako kažu upućeni, i ovo, između ostalog, mami i osmehe.

A u razgovoru za “Blic” u svom beskompromisnom maniru Vedrana Rudan govor o pomenutoj knjizi, aktuelnom trenutku, (ne)prilikama u kojima živimo Naslovnice vaših knjiga se smeše iz izloga knjižara, a smešite li se vi?

- Danas sam vidjela fotografije moje knjige u Laguninim knjižarama. Čovjek ne može a da ne bude sretan kad vidi da knjiga stara desetak godina još živi. Naslovnica je fenomenalna. Žao mi je što ne mogu doći u Beograd i sresti se sa mojim dragim čitateljicama i čitateljima. Živim za dan koji ću možda dočekati, a možda i neću. Dan, mjesec, godinu bez korone. A što se tiče smiješenja, nitko normalan danas, ma gdje živio, nema razloga za smijeh. Svijetom je zavladao pakleni strah od onoga što će nam donijeti sutra. Nekima gubljenje posla i financijsku propast, drugima smrt u prenapučenoj bolnici ili nasred ceste jer u bolnici neće biti mjesta. S druge strane, u ovoj tragediji ima i mjesta za lošu zajebanciju, Beograd je postao Njujork. Vjerojatno je i Zagreb, ali nam to još nitko nije rekao.

Nedavno ste napisali tekst o Novaku Đokoviću koji je veoma odjeknuo, preneli su ga razni mediji, imao je buran život i na internetu...

- Novak Đoković je “crnac” u ciničnom, prostačkom, napuhanom, “bijelom” svijetu. Htio je učiniti dobro djelo, izjalovilo se. Na njega je izliveno toliko kanti čiste mržnje da je to zapravo nevjerojatno.

Nema smeća iz svijeta sporta, medija ili biznisa koje na temu Đoković nije sebi dalo za pravo da se na njega izblju-

je. Ne mogu zamisliti kako je tom čovjeku. Nije učinio nikakav zločin, a proglašen je zlotvorom koga treba razapeti.

U čitavoj priči ima i nešto dobro. Mi “mali” sa ovih prostora, mi Balkanci, mi “crnci” vidjeli smo što “veliki” bijelci mogu učiniti Đokoviću. Što tek čine svima onima koji su ove prostore morali napustiti krećući trbuhom za kruhom?! Sigurna sam da će Đoković ostati prvak svijeta. Mogu oni mijenjati pravila, na kraju će, nadam se, shvatiti. Crnac može biti najbolji. Čini mi se da je 1936. Hitler imao problema na sličnu temu. Đoković je Džesi Ovens našeg vremena.

Pratite li dešavanja u Beogradu, u drugim gradovima Srbije? Do nedelje uveče, niste o tome pisali na svom blogu?

- Pratim dešavanja u Beogradu. Ameri, mislim na Televiziju N1, odlično su to odradili. Nekoliko noći provela sam uz ekran. Strašno, ali već viđeno. Često sam bila u Beogradu za vrijeme demonstracija. Tada je tema bila Kosovo. Specijalci su bili na ulicama i meni je uspjelo vidjeti ono što nisam očekivala. Kad vidiš specijalce, smrzne ti se krv u žilama.

Zamišljaš da su ispod tih maski i šljemova opaki, nabildani momci spremni da ti u trenutku otkinu glavu. Hodala sam tik uz njih i vidjela sam njihova lica. To su bila djeca. Klinci. Zaprepastila sam se. Klinci, nečija djeca, pendrečila su druge klince, drugu djecu. U ime čega? Isto se događa i danas. S jedne i druge strane su djeca. Jedni brane neobranjivo, drugi žele “srušiti” trenutno nesrušivo. Izgubljena bitka.

Koji je povod za ove demonstracije. Je li to korona ili je to Kosovo, ili ljudi žele maknuti Vučića…

Ako je korona, vi u Srbiji imate isti problem kao i svi drugi. Kojekakvi “štabovi” ili “stožeri” lažu narod. Da ne idem preširoko, vlast u sprezi sa pokvarenim liječnicima laže i u Srbiji i u Hrvatskoj.

Kad treba organizirati izbore, korona popušta, kad na izborima pobijedi onaj tko treba, narodu se prijeti zatvaranjem u karantenu. Maske postaju obavezne, vjenčanja se odgađaju, kafići zatvaraju, utakmice otkazuju. Ljudi lude od nemoćni i osjećanja da su u klopci. Za razliku od nas Hrvata kojima ne padaju na pamet bilo kakve demonstracije, Srbi protestiraju i protiv policijskog časa i protiv Vučića. Vaš mi Vučić nije drag jednako kako mi nije drag ni naš Vučić. Ko su oni koji nam se nude kao bolja opcija. Kod nas je to Domovinski pokret na čijem je čelu pevaljko Škoro koji je stekao lovu i slavu pjevajući pjesme tipa “Otvor’, ženo, kapiju, man’ se očenaša...” , kod vas su to “Dveri”. Pa ti biraj…

Kako komentarišete situaciju u kojoj očigledno male grupe agresivnih demonstranata, za razliku od velike većine koji mirno demostriraju, zapravo prave problem?

- Agresivni demonstranti koji kamenjem i bocama gađaju miliciju nečiji su plaćenici. Jesu li to “navijači” koji i kod vas i kod nas imaju zeleno svjetlo da u ime vlasti nekažnjeno razbijaju i mlate, ne znam. Možda su to plaćenici srpskih fašista koji već neko vrijeme ulažu ogromnu lovu u razaranje Srbije, ne znam. Nije mi jasno kako jedan od političara srpske opozicije može opušteno u kaosu nasred trga okružen opakim demonstrantima i naoružanom milicijom novinarima davati intervju, a da mu baš nijedan kamen ne razvali glavu. Drugi razgledava Skupštinu iznutra, nakon što su demonstranti u nju provalili, šeta i gleda što se događa. Da su oni koji ruše Beograd samo vučićevci, ova bi dvojica, valjda, ostala bez glave. Tko su da su govorimo o divljacima plaćenim da u gradovima šire paniku, strah i osjećaj da se na civiliziran način Srbija ne može promijeniti.

Srpkinje, Srbi, građani Srbije su moja braća po nesreći, ne mogu da se ne nadam da će nam, ipak, jednoga dana biti bolje. Ovako dalje više ne možemo. Ni mi, ni vi.

Šta mislite kako će se stvari razvijati, hoće li biti mira u Srbiji?

- Ne vjerujem u mir u Srbiji. Vučića pritišću oni koji žele da Kosovo ostane u Srbiji, što je nemoguće, s druge strane su ogorčeni građani nezadovoljni vlašću od koje ne znaju što bi mogli očekivati na bilo koju od tema koje građanima život znače, posao, zdravlje, školovanje. S treće strane su fašisti koji žele maknuti Vučića i dokopati se vlasti i moći. Jasno je da se Amerika neće odreći Kosova. Vučić će morati potpisati što od njega budu tražili oni kojima je otišao u goste i onima koji već jesu na Kosovu. Sad je bio s Makronom. O čemu bi mogli razgovarati? Makron nije u stanju riješiti ni problem u svojoj zemlji. I tamo demonstriraju, ima mnogo besposlenih, ljudi u Francuskoj gladuju, ukinuo je vladu, jedan od trenutno najpoznatijih svjetskih pisaca Eduar Luj na tu je temu napisao dvije genijalne knjige “Gotovo je s Edijem Belgelom” i “Tko je ubio mog oca”, prevedene su i ovde. On je u svojoj knjizi o ocu Makrona nazvao “ubojicom”. On i jest ubojica siromašnih, potlačenih, obespravljenih. O Mutti, kako tepaju Angeli Merkel s kojom se Vučić sastao, dakle o “majčici” Merkel koja je na čelu najmoćnije države u Evropi ne treba mnogo govoriti. Ona već godinama vlada zemljom u kojoj “mali Evropljani”, čitaj Rumuni, Balkanci, Bugari, i imigranti svih boja, imaju status životinja. Često gledamo filmove o Židovima koje su nacisti u vlakovima smrti vozili u koncentracijske logore.

Danas se u Njemačku specijalnim vlakovima dovoze malopre pomenuti da bi radili bijedno plaćene poslove, brali voće, klali životinje... Žive u barakama. Kad obave posao, vraća ih se kući specijalnim vlakovima. Živimo u fašističkoj Evropi, to ne vidimo jer nam je prodana teza kako fašizam ima samo jedno lice.

Ima ih stotine. Dakle, ubojica Makron i Majčica Merkel pritisnut će Vučića koji će se morati odreći Kosova. Kod kuće će ga sačekati narod koji je siguran da Srbije bez Kosova nema. Svemu tome treba dodati koronu, besparicu, beznađe. Mislim da nitko danas ne zna kako će se rasplesti omča oko vrata Srbije.

Deluje kao da mislite da zapravo i nemamo neka-

kve druge mogućnosti, nade….?

- Teško je govoriti o nadi u ovako podijeljenoj Srbiji. Ljudi ne izlaze na izbore jer bi morali birati između nekoliko zala, nijedna vaša politička opcija ne nudi ništa novo.

U Hrvatskoj su se prvi put u trideset godina na političkoj sceni ukazali ljudi udruženi u ekipu “Možemo”. Konačno je u Hrvatskoj grupa poštenih muškaraca i žena digla glas i stupila na scenu. Zbog njih sam izašla na izbore, inače ne glasam, puna nade da će ipak nešto promijeniti. Svim mojim prijateljima i znancima dosta je kriminalaca koji nas godinama pljačkaju objašnjavajući svaki svoj zločin činom koji će nama popraviti život.

Nada je na mala vrata ušla u Hrvatsku, među građane koji su najzad shvatili da “Evropa” kao savez civiliziranih zemalja koji se bori da bi svim članicama bilo jednako dobro ne postoji. Vjerujem u ove ljude jer želim vjerovati. Život u beznađu ubija. Ipak, s godinama sam naučila da nikome ne treba nuditi srce na dlanu.

Glasala sam za njih, ali čekam što će učiniti. Parole su jedno, djela su drugo. Meni se čini da je najveći problem Srbije što je opozicija gora od vlasti.

Ipak, moram reći da mi je srce bilo puno kad sam na vašim ulicama vidjela “šetače” s kolicima, mlade ljude koji su protiv nasilja i koji nisu izgubili vjeru. Beograd je u mom srcu, neopisivo ga volim, volim i Novi Sad i sve moje prijatelje u Srbiji i ljude koje ne znam, ali me čitaju i pišu mi.

Srpkinje, Srbi, građani Srbije su moja braća po nesreći, ne mogu da se ne nadam da će nam, ipak, jednoga dana biti bolje. Ovako dalje više ne možemo. Ni mi, ni vi.

Hrvatska nema sličnih problema?

- Naravno. Mi smo sasvim drugačiji narod. Nama nitko ništa ne može oteti jer su Hrvatsku naši političari na startu “demokratskih promjena” prodali za sitnu proviziju. U Hrvatskoj zbog toga nije bilo demonstracija, naprotiv. Naši su domoljubi urlikali: “Danke Deutschland!” Musolini, citiram ga jer govorimo o fašizmu, znao je reći: “Bolje je živjeti makar i jedan dan kao lav, nego stotinu dana kao ovca.” Jesu li Srbi spremni biti lavovi na jedan dan, ne znam, da su Hrvati ovce, odavno je poznato.

6 POP&Kultura

Galerija

Ukradene ilustracije rokenrol zvezda u centru Beograda U nedelju, 12. jula u jutarnjim časovima, ukradena su platna na kojima se nalaze originalne ilustracije poznatog slikara i ilustratora Davida Vartabedijana, koje čine stalnu postavku beogradske muzičke prodavnice “Metropolis”.

Likovni umetnik i rokenrol novinar David Vartabedijan kaže da nije prvi put da se ovako nešto dešava, ali ovaj put je nestalo šest njegovih radova odjednom.

- Bez obzira što su u pitanju printovi, a svaki print, pogotovo ako je rađen u maloj seriji, ima veću vrednost, krađa je krađa i to ne može biti romantizovano kao neki postupci Sira Olivera. “Muzička kuća Metropolis” je svojom idejom muzičke galerije vidljive tokom cele godine, dala doprinos predstavljanju što moje umetnosti i ilustracija prezentovanih u knjizi “Ilustrovani rokenrol vodič”, što nekim radovima za buduću knjigu, jednom novom konceptu umetničke prezentacije. Samim tim, ovo je atak na samo umetničko delo kao takvo. Sa druge strane, čovek koji je vrlo vešto došao do nebranjenih radova za ukrašavanje sobe, ima dobar likovni i muzički ukus, no to ga ne opravdava nimalo - kaže David Vartabedijan. On navodi da su “posuđeni” radovi: “Ghost”, “Ace Frehley Kiss”, “Alice Cooper”, “Johnny Ramone”, “Lemmz Kilmister - Motorhead”, “Amy Winehouse”.

Minijature Piramidalna sloboda Piše Vladimir D. Janković

GOVORI MI MILORAD, koji se svojevremeno, u tridesetoj, zamonašio da bi se kasnije, posle pedesete, odmetnuo iz manastira, a danas, sa svoje sedamdeset tri godine, uzgaja povrće i cveće u jednom selu kod Varvarina: „Ima ’edna zabluda, ne tvoja, nego opšta, da su piramide u Egiptu gradili robovi, to jes’ samo robovi. Ne, to su ti većinom zidali ljudi koji su se otimali da dobiju taj posô, da i nji’ ubace da rade na te piramide.

Grabež totalni, sve jedan drugom na grbaču naskakuju s podignuta dva prsta. Skromno plaćeni bili, tačno, al’ imali smeštaj plaćen, i hranu. Ono, kad uzmeš, jesu oni bili robovi, ali ne više nego što smo mi danas. Jes’, bale, te njine piramide nisu gradili robovi, nego ‘slobodni’ ljudi, i to pod navodnici da se stavi, no ipak slobodni, ako živinče uopšte slobodno mož’ da bidne, i bili su namireni za to, kolko-tolko.” „Ista ti je”, priča dalje, „i ta na-

ša bajka o janičari… Kuka neki tam’ onomad da su Osmanlije odvodile decu u Carigrad na silu. U prvo vreme i jeste tako bilo, da se ne lažemo, ali se ne govori da su se posle, kasnije, majke ozlojeđene vraćale iz osmanski’ komandi zato što te i te godine nije bilo mesta da se i njino, je l’ te, sinče ugura u službu. Naši stari su decu slali u Carigrad kigod što mi sad šaljemo decu u Beč, Pariz, Sidnej. Bolja plata, sigurnije mesto, bolje će de-

te da živi.” „Mno go nam ne do staje Osmansko carstvo”, kaže Milorad. „Mnogo. El’ se sećaš onog, ono, znaš, kad u narodnoj pesmi kaže: ‘Drumovi će se uželeti Turaka’, tako beše? To carstvo bilo je, ja da ti velim, jedini, ali jedini organizovan sistem u kom smo mi ikad živeli. Pa nek dođe sad neki da mi dokaže da nisam u pravu, i ima odma’ da se prostrem pred njega ki pred sultana.”

Intervju

predrag mitić

POP&Kultura 7

Sve je više dokaza da je Partija u stvari pomagala rokenrol

Neven Džodan Za period nastanka novog talasa u Jugoslaviji često se može čuti da je tada, pre 40 godina, domaća rokenrol scena bila najnaprednija u svojoj istoriji, da je kreativnim nabojem parirala globalnom muzičkom pokretu koji se dešavao u Zapadnoj Evropi i Americi. Nažalost, ovaj zamajac nije uspeo da zavrti točak na duži period, pa se vrlo brzo zaustavio, ali ostavivši ipak iza sebe dovoljno dubok trag kojim svako ko drži do sebe, makar u nekom periodu svog života treba proći. O fenomenu novog talasa razgovaramo sa Dušanom Vesićem, autorom knjige “Bunt dece socijalizma” (Laguna).

Pank i novi talas u Jugoslaviji nisu nastali iz radničke klase, nego je većina aktera dolazila iz srednje klase.

Kako to komentarišete?

- Sav jugoslovenski rok došao je iz srednje klase, ne samo pank i novi talas. Svi kreatori jugoslovenske rok kulture došli su iz srednje klase, izuzeci su toliko malobrojni da potvrđuju pravilo. Bilo je članova bendova koji su dolazili iz radničke klase, ali kreativna jezgra uvek su dolazila iz srednje. Prva postava “Idola” je klasičan primer: kreativni dvojac Divljan i Šaper deca su inženjera, dok su članovi ritam-sekcije Kolar i Jovanović radnička deca. Pretpostavljam da je do takvog rasporeda stvari dolazilo zbog svakog odsustva egzistencijalnih problema kod dece srednje klase. Njihovi roditelji imali su sigurne poslove, široke stanove i solidne plate, što je jedina prirodna podloga za razvoj umetničkih sklonosti kod dece. Radničkoj klasi umetnost je u to vreme izgledala kao gubljenje vremena. Nije bilo ni novca za instrumente. Za seljačku i radničku decu se znalo: srp i čekić.

Njihov bunt nije bio usmeren samo prema političkom establišmentu? U stvari, mali broj bendova je imao pesme sa političkom konotacijom?

- U početku, to je bio bunt protiv činjenice da je režim pokušavao da neprirodno ostari jednu generaciju koja je u tom času imala petnaest, sedamnaest ili dvadeset godina. Novi talas je nastao iz potrebe da se kaže da svet koji nas okružuje nije onakav kakvim ga predstavlja režim.

Jedna generacija htela je da progovori o svetu oko sebe na onaj način kakvim ga je ona videla. U osnovi, pokret nije nastao kao borba protiv režima, sistema ili države, nego kao nešto što je imalo za cilj da pomogne režimu da uhvati korak s vremenom. U vreme kad se u medijima u stvari nije govorilo ni o čemu, sve što je bilo drugačije zazvučalo bi “politički”, mada to uistinu nije bilo.

Pank je u tadašnjoj državi krenuo iz Slovenije. Da li je po vašem mišljenju sve počelo od “Buldožera” ili “Pankrta”?

- Prvi album “Buldožera” bio je prvi poklič da se mora ići putevima osvajanja slobode. Bilo je potrebno nekoliko godina da se ideje “Buldožera” razviju kod “Pankrta”: oni su bili “nastavak ’Buldožera’ pankom”, odnosno još jedan novi dostignut nivo slobode. Posle nekoliko godina, sazreo je “Laibach” kao “nastavak panka drugim sredstvima” - a koji više nije hteo da popravlja režim nego da ga ruši. Krenulo je iz Slovenije i završilo se u Sloveniji.

Ljubljana, Rijeka, Zagreb, Beograd, Novi Sad... svaki od ovih gradova je dao drugačiji “začin” novom talasu.

Iako je tada bila jedna država, nije-

Priče o cenzuri su preduvane. Nije to bila nikakva “cenzura odozgo”, nego bi se povremeno poneki lokalni partijski činovnik zabrinuo za svoju poziciju pa delovao preventivno - kaže rok novinar i publicista Dušan Vesić.

dan od bendova nije ličio na drugi.

Jesu li bendovi imali jasnu sliku kako žele da zvuče ili je to išlo stihijski?

Verovatno su znali samo na šta ne žele da liče?

- Ponekad je jako važno otpočeti svoj umetnički razvoj jasnim stavom o tome šta ne želiš. To svakako skraćuje period lutanja. Vremenom se pak dođe do nekog rezultata iz kog se onda ide dalje. “Prljavo kazalište” je htelo da svira “Rolling Stonese”, ali nije umelo, pa je iz onoga što je umelo stvorilo vlastiti stil. “Pankrti” su krenuli imitirajući “Sex Pistolse”, ali drugi bendovi mahom su gradili sopstvenu zvučnu sliku. Neki su - kao “Azra” - prošli duge puteve u razvoju. Neki - kao “Haustor” ili “Šarlo akrobata” - nisu ličili ni na koga.

Da li se Komunistička partija plašila rokenrola? Koliko su zaista tada tekstovi pesama bili cenzurisani? Čini se da je u “Jugotonu” jedino “Haustor” imao problem sa pesmom “Radnička klasa odlazi u raj”...

- Iz arhiva izlazi sve više dokaza da je Partija u stvari pomagala rokenrol kao možda jedinu zaista nadnacionalnu stvar u Jugoslaviji. Davala im je prostor za rad, medijsku podršku, objavljivala njihove radove u državnim mejnstrim izdavačkim kućama. Vremenom je Partija počela da im organizuje i turneje po radnim akcijama, da još zarade i neku lovu. Priče o cenzuri su preduvane. Nije to bila nikakva “cenzura odozgo”, nego bi se povremeno poneki lokalni partijski činovnik zabrinuo za svoju poziciju pa delovao preventivno. “Radnička klasa” je najbolji primer toga: objavljena je posle tri godine bez ikakvih izmena

u stihovima. Čak ni Štulićeve “Kurvini sinovi”, “Poljska u mom srcu” ili “Nedjeljni komentar” nisu zanimale tadašnju vlast?

- Svaku vlast zanima sve što se o njoj govori, ali socijalistićki režim nije našao da ga te pesme ometaju. Znali su sve o Džoniju jer se zabavljao sa ćerkom Vladimira Bakarića, najmoćnijeg hrvatskog komuniste, pa su znali i to da je levičar, marksista. Meni je u jednom intervjuu 1980. godine priznao da je marksista. Još je bio sin oficira JNA, dakle, potpuno podoban. Uostalom, pesma “Kurvini sinovi” ima za temu Džonijev paranoičan strah od Rusa, na koncertima je, umesto “oni dolaze” pevao “Rusi dolaze”. “Poljska u mom srcu” rekla je ono što smo svi osećali, a to je solidarnost sa napaćenim Poljacima. S druge strane, Džonijevi komentari društvenih i političkih tema izgledali su često kao da su izašli iz humorističkih serija Radivoja - Lole Đukića, s tim da je kod Đukića sve to bar bilo donekle duhovito.

Stiče se utisak da su beogradski bendovi tada bili popularniji u Zagrebu i obrnuto?

- Mislim da to nije sasvim tačno. Sve do kraja prve faze novog talasa svi ti bendovi nastupali su u istim prostorima, tako da se iz toga najbolje vidi ta uravnoteženost.

Naravno, beogradski bendovi su bili medijski zanimljiviji Zagrepčanima a zagrebački Beograđanima jer su ih ređe viđali, pa se otud stvarala ta slika. U svakom slučaju, to je bilo vreme pozitivnih vibracija između Beograda i Zagreba. Nikakav šovinizam nije se mogao ni naslutiti.

Znali su sve o Džoniju jer se zabavljao sa ćerkom Vladimira Bakarića, najmoćnijeg hrvatskog komuniste, pa su znali i to da je levičar, marksista

Album “Odbrana i poslednji dani” je jedan od najboljih domaćih albuma.

U knjizi, između ostalog, opisujete i snimanje tog albuma, koje nije bilo ni malo lako. Čak su u jednom momentu članovi benda “Idoli” sve pesme uništili. Da li je odmah prepoznat značaj tog albuma?

- Možda bismo mogli da kažemo da je odmah prepoznata njegova jedinstvenost.

On je toliko jedinstven da ta jedinstvenost dovodi u pitanje njegov stvarni značaj za scenu. Album “Odbrana i poslednji dani” je unikat. Niti je takvu ploču moguće kopirati, niti je moguće poći tim putem kojim je ona krenula. Taj album nema naslednike.

Koji je po vašem mišljenju poslednji album prve generacije novog talasa i zašto?

- Po mom mišljenju, umetničko finale prve generacije novog talasa je album Idola “Odbrana i poslednji dani”. Međutim, njegova ekskluzivna emocija onemogućila je bend da raširi uticaj tog albuma. Zato su Azrini “Filigranski pločnici” najuticajniji album te prve faze. Od jeseni 1982, publika novog talasa rasula se na sve strane, zajedno sa bendovima.

Koliko je raspad države i uništavanje srednje klase uticalo na sudbinu novog talasa? Kada je nestao bunt dece socijalizma?

- Novi talas se raspao daleko pre nego što su se raspale država i srednja klasa.

Ali, možda je baš novi talas direktno uticao na raspad države. Činjenica je da je “Laibach”, koji je bio bend druge generacije novog talasa, imao značajnog udela da se promene pogledi slovenačkog javnog mnjenja na opstanak SFRJ - što je na kraju dovelo do raspada zajedničke države. Možda bismo mogli široko da povežemo stvari pa da kažemo ovako: novi talas je nastao iz potrebe da popravi sistem, pa kad je video da ga je nemoguće popraviti, srušio ga je. Ponegde je značaj novog talasa znatno manji nego što mislimo, ali u nekim stvarima on je otišao mnogo dalje nego što smo u stanju da prihvatimo.

Utorak 14. jul 2020.

Blic broj 8397 www.blic.rs

nemanja jovanović

POP&Kultura

Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Jelena Koprivica Email: kultura@ringier.rs

Dejan Mijač

Prvi na listi nepotrebnosti su političari, a ne kultura

Naomi Klajn

Šta god da je bilo loše pre katastrofe, sada je nepodnošljivo Ako ste imali posao od koga vam je pre čitave ove krize bilo muka, tek je sad postalo nepodnošljivo. Jer ako ste do sad bili “za jednokratnu upotrebu”, sada ste “žrtveno jagnje” - kaže Naomi Klajn.

Već dve nedelje iz kuće nisam izašla.

Mislim da ću uskoro da dobijem fobiju od napuštanja kuće - iskrena je kanadska spisateljica, novinar i aktivistkinja Naomi Klajn. Od kad je korona zavladala svetom, ona je sedela kod kuće i svojim studentima držala predavanja preko Zuma. S obzirom na to da se, kao i svake godine, s porodicom vratila iz SAD u rodnu Kanadu da provede leto, podvrgnuta je strogom karantinu.

Iz prinudne samoizolacije antikorporativna aktivistkinja, koja se proslavila knjigom “Ne logo”, za “Gardijan” je istakla kako je čitava ova situacija sa koronom ponovo pokazala da su ljudi, a ne mašine, pogubni po život na planeti. Budući da, kako smatra, vakcine za Covid 19 nema skoro na vidiku, ključna pitanja za nju su sledeća: - Kako ćemo da živimo sa ovim? Da li ćemo da prihvatimo “normalu” koju smo imali pre korone, ali bez ličnih dodira i odnosa, zahvaljujući kojima se održavamo u životu? Da li ćemo da dozvolimo da našu decu uči isključivo tehnologija? Ili ćemo konačno da investiramo u ljude?

Toliko je načina na koje možemo da odgovorimo na ovu krizu. Ali, najvažnije je da ne treba da se vratimo u status kvo koji smo imali pre korone - naglašava Naomi Klajn, koja kao ljuta protivnica globalizacije pominje Novi Zeland kao dobar primer u čitavoj ovoj pandemiji: - Bilo mi je tako milo kada sam čula da njihova premijerka Džasinda Ardern predlaže četvorodnevnu radnu nedelju kao rešenje. Novi Zeland je veoma zavisan od turizma, a opet zemlja koja se možda na najbolji način suočila s pandemijom, naročito kada je u pitanju mortalitet od korone. Ne može u potpunosti da otvori vrata svim turistima, kao ranije, i otuda ideja da Novozelanđani rade manje, budu plaćeni isto i imaju više slobodnog vremena da bezbedno uživaju u svojoj zemlji - objašnjava Klajnova.

Stalno se, priznaje, pita kako da usporimo. Jer kad god pomislimo da smo se vratili u normalu, virus nas opet satera u ćošak, uz poruku “uspori”. Zato smatra da nikako nije pametno što vlade najmoćnijih zemalja teraju građane da se vrate

Toliko je načina na koje možemo da odgovorimo na ovu krizu. Ali najvažnije je da ne treba da se vratimo u status kvo koji smo imali pre korone, kaže Naomi Klajn “na staro”, da idu u restorane, pabove, na letovanja…

- To je ludilo. Mali procenat populacije pristaje na tako nešto. Većina je onih koji su zaista zabrinuti zbog povratka na posao pre nego što sve bude potpuno bezbedno ili zbog povratka svoje dece u škole. Toliko je poražavajućih sličnosti u pristupu čitavoj krizi sa koronom između Donalda Trampa i Borisa Džonsona. Oni su sve ovo pretvorili u neki test muškosti, iako je Džonson preležao virus. Brazilski predsednik Bolsonaro je pričao kako je on sportista, pa zna kako da mu se suprotstavi, a sada boluje od korone, a Tramp o svojim dobrim genima…

Osvrćući se na proteste inicirane ubistvom Džordža Flojda u SAD, Klajnova podseća da ovo nije prva buna te vrste.

Međutim, ističe da je donekle unikatna zbog čitave situacije sa virusom i naročito njegovim pogubnim uticajem na afroameričku populaciju: - U gradovima, poput Čikaga, najveći broj mrtvih od posledica korone, oko 70 odsto, jesu Afroamerikanci. Da li je to zbog toga što oni rade poslove na kojima su više bili izloženi riziku od zaraze ili zbog toga što žive u zagađenim delovima zajednice, uz stalno prisutne stres, traume, pretnje gubitka radnih mesta, diskriminatorski zdravstveni sistem? Ali, crnačke

zajednice podnose najveći teret mortaliteta od virusa, iako nam se stalno poručuje da smo u ovome svi zajedno. I kao da ova trauma, sama po sebi, nije dovoljna, desila su se ubistva Ahmada Arberija, Džordža Flojda, Breone Tejlor. I otuda pitanje koje mnogi postavljaju - otkud toliko belaca na protestima? To je ono što je novo. Mnogi od tih demonstranata su multirasni. Zašto je ovoga puta drugačije? Nekoliko ideja mi se vrzma po glavi.

Jedna je da smo zbog pandemije postali blaži. Kada usporite, možete da osetite stvari. A kada ste u stalnoj borbi za prestiž, vremena za empatiju nema. Od samog početka virus nas je naterao da razmišljamo o međuzavisnosti i odnosima.

Prva stvar na koju pomislimo jeste da li je sve ono što smo dodirnuli neko već dodirnuo. Hrana koju jedemo, pakovanje u kome je isporučena, hrana na rafovima…

To su veze koje nas kapitalizam tera da ne učimo. A to što smo sada “naterani” da razmišljamo i povezujemo stvari učinilo nas je blažim, mekšim, pa onda možemo da promišljamo i o svim tim rasnim zverstvima, umesto dosad uobičajenog stava da je to briga nekog drugog. “Šta god da je bilo loše pre katastrofe, sada je nepodnošljivo”, jedna je od uvodnih rečenica u novoj knjizi Klajnove “On Fire”. U ovoj pandemiji to se, kako kaže, još više intenziviralo.

- Ako ste imali posao od koga vam je pre čitave ove krize bilo muka, tek je sad postalo nepodnošljivo. Jer ako ste do sad bili “za jednokratnu upotrebu”, sada ste “žrtveno jagnje”. I to je nasilje koje vidimo. Trebalo bi, međutim, da pričamo i o nasilju koje je skriveno, nasilju u kući. Da budem sasvim otvorena - kada su muškarci pod stresom, ostaju tragovi na ženinom licu i na licima dece. Ovaj karantin sam po sebi izaziva toliko stresa, jer ne možete da se udaljite jedni od drugih, a čak i u najsrećnijim porodicama svakome je potrebno bar malo prostora za sebe. Onda na sve to dodajte otkaze i stres zbog novca. Za žene je sada situacija nepodnošljiva - sumira surovu realnost Naomi Klajn, a na kraju, uprkos tome što nije optimista, poručuje da treba da se borimo za budućnost. Jelena Koprivica