Utorak 26. maj 2020. Blic broj 8348 www.blic.rs
POP&Kultura
Da li ćemo ikada uspeti da živimo mirno?
foto: dalibor danilović
Goran Marković
2 POP&Kultura
Intervju Moramo razumeti da današnji mladi ljudi imaju iza sebe jako teške godine, odrastanje u neregularnim uslovima, lišenim empatije i solidarnosti. Oni tek treba da otkriju da se iza surove stvarnosti koja ih okružuje krije i ponešto lepo, plemenito, vredno življenja. Zato su obrazovanje i kultura važni – da im otkriju njihove mogućnosti. Nažalost, ovo društvo ne ceni te stvari, ni obrazovanje a ni kultura nisu u planovima današnje vlasti, kaže proslavljeni reditelj.
Tatjana Nježić SLAVNI FILMSKI I pozorišni reditelj, prozaista takođe, profesor na akademiji, dobitnik brojnih priznanja, među kojima je francuski Orden oficira umetnosti i književnosti, poznat je i po beskompromisnim uvidima, etici, hrabrosti… Napominjući da je u datom trenutku okrenut obavezama prema studentima, u razgovoru za “Blic” govori o datom nam društvenom trenutku, predstojećim izborima, kulturi, danima korone, mladim ljudima… Kada sam vas pozvala za intervju, bavili ste se studentima. Čemu ih učite sem tajnama rediteljskog zanata? - Trenutno predajem na doktorskim studijama Akademije u Novom Sadu. Moji studenti su zrele osobe kojima jedino mogu da prenesem kako razni filmski reditelji razmišljaju a nikako da ih naučim da sami režiraju. Mislim da je to važno za nekoga ko će doktorirati u sferi umetnosti: da shvati kako pojedini umetnici shvataju svet i kako ga, prerađenog u sebi, tom svetu vraćaju. Taj alhemijski proces je različit od jednog do drugog umetnika pa im zato moja predavanja, koja se zovu Poetike velikih reditelja, možda mogu biti korisna. Kako ti mladi ljudi reaguju na aktuelne prilike, šta im je bitno, tj. šta je njihov, da tako kažemo, duh vremena? - Moramo razumeti da današnji mladi ljudi imaju iza sebe jako teške godine, odrastanje u neregularnim uslovima, lišenim empatije i solidarnosti. Oni tek treba da otkriju da se iza surove stvarnosti koja ih okružuje krije i ponešto lepo, plemenito, vredno življenja. Zato su obrazovanje i kultura važni – da im otkriju njihove mogućnosti. Nažalost, ovo društvo ne ceni te stvari, ni obrazovanje a ni kultura nisu u planovima današnje vlasti, pa se mladi moraju snaći sami. Ali, ja verujem u mogućnost da mladi ljudi pronađu svoj put. Uostalom, nije prvi put da nam se dešavaju naleti primitivizma i potpunog negiranja civilizacijskih tekovina. I uvek se, na kraju krajeva, ispostavi da smo bez kulture – ništa. Završilo se vanredno stanje, epizoda korona... Kako ste proveli prethodna dva, tri meseca i koji je vaš utisak kako smo ih svi proveli? - Bilo je teško. Bar meni. Ja sam onaj plus 65, a neposredno pre toga sam imao i operaciju. Tako da sam sastavio više od četiri meseca izolacije. Ali bilo je u tome i lepih, rekao bih neponovljivih trenutaka. Na primer, one sasvim puste ulice. Ili tišina kakvu nikada nisam doživeo u ovom gradu. U svakom slučaju, ova epidemija predstavlja epski događaj; ako ništa drugo, imali smo privilegiju da to jedini od mnogo generacija pre nas, a nadam se i posle nas, preživimo. Živi smo. I drugačiji, naravno. Pitanje kojim se na ovaj ili onaj način danas mnogi bave je - šta će sada biti, tj. posle korone, odnosno u bliskoj budućnosti? Nedavno ste rekli da će na unutrašnjem planu
Koliko ćemo imati snage da trpimo život koji ni po čemu ne odgovara našim željama i idealima? Koliko još mogu da nas terorišu? Da li ćemo ikada uspeti da živimo mirno i dosadno?, pita se Goran Marković
Ne pristajem da budem izigran od najobičnijih uličnih šibicara
u političkom smislu doći ili do otvorenog terora ili će vlast pasti. Šta u oba slučaja preostaje običnom, tzv. malom čoveku? - To je lično pitanje. Ako se obistine moje crne slutnje, ako na apsolutno neregularnim izborima ova vlast obezbedi apsolutnu većinu kao, na primer, njena dvojnica u Severnoj Koreji, onda će svako od nas morati da pronađe način kako da to preživi. Nezgoda je što ovo iskušenje dolazi posle onog prethodnog - pandemije. I posle toliko iskušenja kojima smo poslednjih decenija izloženi. Koliko ćemo imati snage da trpimo život koji ni po čemu ne odgovara našim željama i idealima? Koliko još mogu da nas terorišu? Da li ćemo ikada uspeti da živimo mirno i dosadno? Ja to sigurno neću doživeti, ali možda će neko od onih mladih ljudi koje sam pomenuo? Možda će se jednog dana neko pobuniti protiv ovog neljudskog stanja u kome nas drže. U toku je predizborna sezona. Kada kao reditelj gledate te slike, poruke... šta vidite, kako to sagledavate? - Sve je već viđeno (usuđujem se da upotrebim ovu floskulu s obzirom na to da sam je sam izmislio u mom istoimenom filmu). Dakle, „događanje naroda“, uobičajene laži vladara i njegove klike, lažirani izbori i proglašenje velike pobede. Ja ću posle toga da se zatvorim u novu izolaciju, mnogo dužu od ove koronine, i pronaći svoj sadržaj za još jedno iskušenje. Pretpostavljam da više neću raditi, jer ko je lud da posle svega meni dozvoli da snimam, ali ionako svačiji radni vek nekako mora da se završi. Možda je bolje da mi „pomognu“ nego da to sam moram da uradim… Rekli ste da nećete izaći na izbore. Da li ste ostali pri tom stavu budući da ste član Političkog saveta Pokreta slobodnih građana, koji je nedavno promenio odluku i najavio učešće na predstojećim izborima? - Moj neizlazak na izbore je lični stav. Ne želim da kolaboriram sa okupacionim snagama. Ne želim da učestvujem u njihovoj velikoj prevari. Isuviše držim do sebe da bih pristao da budem izigran od najobičnijih uličnih šibicara. Smanjenje ionako smanjenog novca za kulturu je proteklo (i protiče) sa tek nešto kritičkih glasova u javnosti. Može li se tu išta učiniti, i šta to znači, kuda vodi? - Ja sigurno ne mogu ništa tu da uradim. Proteklo je nekoliko meseci od kako su me dva umetnička udruženja predložila u Nacionalni savet za kulturu, ali Vlada, naravno, imenovanje tog tela nikada nije stavila na dnevni red. Niti će. Pretpostavljam da im se gadi od mog imena. I drago mi je zbog toga. Gledate li onlajn predstave ili filmove? Utisak? - Gledam TV serije. Filmovi se gledaju u bioskopima, predstave u pozorištima, tamo gde im je mesto. Ali serije su postale jako ozbiljan fenomen. Sve više ozbiljnih autora i glumaca, u dobrim produkcijama, pravi serije. A njih treba gledati u nastavcima na televizoru. Šta se dešava u vašoj umetničkoj radionici? Koje vas teme preokupiraju u spisateljskom ili rediteljskom smislu? Kada bi pozorišta radila, koji komad biste rado postavili na scenu, odnosno kakav scenario na veliko platno da ima novca za filmove? - Razmišljam o raznim stvarima i različitim temama. Skiciram, pokušavam i da ponešto zapišem. Polako, imam vremena. Čeka me jedan dug karantin pa treba prištedeti motivaciju za to vreme.
POP&Kultura 3
Erih From
Potkupljivanje nije jedini ni najbolji način delovanja na ljude Foto: proFimedia / erih From
Nijedan društveni poredak ne stvara osnovne čovekove nagone, ali određuje koji će se i kako manifestovati, i dominirati. (...) Činjenica da milioni ljudi imaju iste poroke ne pretvara ove poroke u vrline, činjenica da su im mnoge greške zajedničke ne čini greške istinitim i činjenica da milioni ljudi pate od istih oblika mentalne patologije ne čini ove ljude zdravim, napisao je u „Zdravom društvu“ Erih From.
Industrijska revolucija, kapitalizam i razvijeni Zapad su, veli From, razvili „radikalni hedonizam (maksimum zadovoljenja bilo koje želje koju čovek oseti) i neograničeni egoizam”, i učinili da postanu „vodeći principi ekonomskog ponašanja“
Tatjana Nježić OVOG SE PROLEĆA navršilo 120 godina od rođenja i 40 od smrti čuvenog socijalnog psihologa, psihoanalitičara i humanističkog filozofa Eriha Froma (Frankfurt, Nemačka 23. mart 1900. - Murlato, Tičino, Švajcarska 18. mart 1980). Njegova čuvena dela, među kojima „Bekstvo od slobode“, „Revolucija nade“, „Imati ili biti“, „Zdravo društvo“, „Zen, budizam, psihoanaliza“ (sa D. T. Suzukijem) i druga, bila su sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka doslovce nezaobilazno štivo i na ovim prostorima. Bilo je u ono vreme, razume se, i kritičkih tonova naročito zato što je kritikovao ono što su zemlje realsocijalizma uradile od Marksovog učenja, deformišući ga i upućivao na njegovu suštinu. Ali, ostavimo to po strani. Interesantno, iz današnje perspektive, ono o čemu je pisao čini se još indikativnije nego u ono vreme. Naravno, nije moguće u jednom novinskom tekstu ni pomenuti sve što bi trebalo. No, tek ponešto i na preskokce...
Imati ili biti
U predgovoru knjige „Imati ili biti“, koji je potpisao u Njujorku 1976, napominje da su sebičnost i altruizam dve temeljne orijentacije ljudskog karaktera. „Glavni predmet ove knjige analiza dva osnovna načina postojanja - imanja i bivstvovanja”, piše kao i „kakva je korist čoveku ako sav svet bude imao a se-
be izgubio”. Piše da suština čovekovog i društvenog načina življenja može biti oblikovana principom imanja (imati) i principom bivstvovanja (biti), i analizira na razne načine, kroz teoriju, umetnička dela, praksu, apostrofirajući ih i kao temelje ovakvog ili onakvog organizacionog društvenog i političkog modela. Industrijska revolucija, kapitalizam i razvijeni Zapad su, veli From, razvili „radikalni hedonizam (maksimum zadovoljenja bilo koje želje koju čovek oseti) i neograničeni egoizam”, i učinili da postanu „vodeći principi ekonomskog ponašanja“. Društvo potrošnje i profita deklarativno obećava sreću i harmoniju, ali iskustvo pokazuje da „egoizam, sebičnost i pohlepa, koje sistem mora stvarati da bi mogao funkcionisati, ne vode harmoniji i miru“.
Više je nego zanimljiv njegov predgovor knjizi „Zdravo društvo” pisan za jugoslovensko izdanje, za koje je čak i promenio poslednju rečenicu u ovom delu…
Naprotiv. „Strast za imanjem vodi u beskonačni (klasni) rat.“ U sistemu koji se bazira na imati kod ljudi se razvija „tržišni karakter, tj. biti poželjan u uslovima koji vladaju na tržištu ja sam onakav kakvog me želiš“. Kritikuje i tzv. državni socijalizam, način na koji tretira vlasništvo, imati, tj. manipulaciju čovekom („Marks je učio da je preterana raskoš jednako zlo kao i siromaštvo te da je naš cilj da budemo mnogo, a ne da imamo mnogo. Ovde mislim na pravog Marksa, radikalnog humanistu, a ne na vulgarne falsifikate koje zastupa sovjetski komunizam.“) From ističe da razlika između imanja i bivstvovanja nije razlika između Zapada i Istoka. „To je razlika između društava usmerenih na ljude i društava usmerenih na stvari. (...) Nije reč o tome da zapadni čovek ne može shvatiti istočne sisteme kao što su zen-budizam (kako je to mislio Jung) već o tome da moderan čovek ne može shvatiti duh društva koje nije usmereno na vlasništvo i pohlepu.“ Veli i: „U raspravi o vlasništvu moramo uzeti u obzir jedan važan oblik vlasništva koji je postojao u 19 veku a koji je nestao nakon Prvog svetskog rata i danas je vrlo redak. Nekada se sve što je neko posedovao cenilo, pazilo i upotrebljavalo do samih granica upotrebljivosti.“ Bilo je bitno da stvari budu u funkciji čoveka. „Danas
je naglašena potrošnja, kupuje se radi odbacivanja“, te je čovek postao u funkciji stvari, odnosno sticanja, imanja... Preispituje i (ne)postojanje etičkog principa u sistemu baziranom na imati. Imanje je, napominje, u određenoj meri nužno. Po njegovim rečima, ni najveće askete ne mogu bez ikakvog imanja, ali ono nije cilj i nije smisao. Bitna je „prevlast polazišta koje određuje celokupnost načina mišljenja, osećanja i delovanja“. Imati je, piše From, „odnos prema svetu u kome sve i svakog , uključujući i sebe, želim učiniti svojim vlasništvom. (...) Imati znači - jesam ono što imam i ono što trošim“. Napominje: „Imanje se odnosi na stvari, a stvari su predmetne i opisive. Bivstvovanje se odnosi na iskustvo, a ljudsko iskustvo, u principu, nije opisivo. (...) Pretpostavka modusa bivstvovanja su nezavisnost, sloboda i prisustvo kritičkog uma. Njegova osnovna osobina je aktivnost, ali ne biznis aktivnost, već unutrašnja, produktivna upotreba naših ljudskih moći/potencijala.“ Skreće pažnju da princip imati prouzrokuje nesreću i patnju jer trošenjem čovek gubi, čak i ako neprekidno stiče, strah od gubitka i mehanizam sticanja upravljaju njegovim životom. Princip biti, razvoj unutrašnjih potencijala, podrazumeva davanje, što se čoveku vraća kao boljitak, odnosno ekonomskim rečnikom - dobitak. „Dok je imanje zasnovano na nečemu što se upotrebom smanjuje, bivstvovanje se praksom razvija. Moć uma, ljubavi, stvaralaštva - sve bitne moći samo rastu procesom ispoljavanja. (...) Većina ljudi smatra odviše teškim napuštanje orijentacije na imanje. Svaki takav pokušaj izaziva veliku bojazan i osećaj kao da se radi o napuštanju svekolike sigurnosti. Ne znaju da bi, kad bi se odrekli štaka vlasništva, mogli početi koristiti svoje vlastite noge i samostalno hodati.“
Šta je cilj
U poglavju pod naslovom „Postoji li alternativa katastrofi“ - katastrofi u koju vodi princip imati - piše da je sveprisutno stanovište „da nema alternative modelima korporativnog kapitalizma, sovjetskog socijalizma ili tehnokratskog fašizma s nasmejanim licem“. Raširenost ovog stava vidi u „malo napora u proučavanju novih društvenih modela“, dodajući „sve dok problem društvene rekonstrukcije ne postane preokupacija, makar i delimična, najboljih umova neće biti uspeha u sagledavanju nove i realne alternative“. Ističe da „središnju ulogu u sistemima koji bivstvovanje proglašavaju ciljem života ima ljubav“, kao način mišljenja i odnos prema svetu te da „samo radikalno drugačija, društveno ekonomska struktura i radikalno drugačija slika ljudske prirode mogu pokazati da potkupljivanje nije jedini (ni najbolji) način delovanja na ljude“. Verovatno najpoznatije Fromovo delo je „Umeće ljubavi“ u kome kaže da skoro da nema važnijeg zadatka, odnosno cilja
4 POP&Kultura
Erih From u čovekovom životu, koji je u toj meri bitan i započinje s takvim entuzijazmom, a tako često se završava porazom, kao što je ljubav. „Ako je ljubav sposobnost zrelog produktivnog karaktera, proizlazi da sposobnost da se voli u individualnom životu ovisi u svakoj datoj kulturi o uticaju što ga ta kultura vrši na karakter prosečne osobe. Govorimo li o ljubavi u savremenoj zapadnoj kulturi, želimo zapravo pitati da li socijalna struktura zapadne civilizacije i duh što iz nje proizlazi pridonose razvitku ljubavi. Samo postavljanje takvog pitanja nameće negativan odgovor. Nijedan objektivan promatrač našeg zapadnog života ne može sumnjati da je ljubav - bratska ljubav, majčinska ljubav i erotska ljubav - relativno retka pojava, i da su njeno mesto zauzeli brojni oblici pseudoljubavi, koji su zapravo oblici dezintegracije ljubavi”, piše From. Pojašnjava, između ostalog, da zakon profita teži da sve pretvori u robu, te i emocije. Napominje da se u zapadnjačkoj kulturi kojoj smo i sami naklonjeni ljubav često posmatra kao nešto što nam se „događa” kao da čovek nema udela u tome, kao da je tek pasivni posmatrač. Ukazuje da je u ljubavi potreban aktivan odnos, (samo)svesnost, da je ona umeće… Da bi se umećem ovladalo, potrebno je teorijsko znanje, praktično znanje i stepen znanja viši od oba pomenuta - intuicija. Po njemu, postoji i četvrti stepen znanja, a to je potpuna posvećenost ljubavi, kao nečem najvažnijem (pojavi, cilju) na svetu. Piše o bratskoj ljubavi, majčinskoj ljubavi, erotskoj ljubavi, ljubavi prema sebi, ljubavi prema Bogu. Postoji infantilna, nezrela i zrela ljubav. (Infantilna ljubav prati načelo: Volim te jer me voliš. Zrela ljubav prati načelo: Voljen sam jer te volim. Nezrela ljubav kaže: Volim te, jer mi trebaš. Zrela ljubav kaže: Trebaš mi, jer te volim.)
Ljubav i egzistencija
Ističe da je ljubav jedini razuman i zadovoljavajući odgovor na pitanje smisla ljudske egzistencije. Na prvim stranicama knjige „Bekstvo od slobode” beleži: „Sem ekonomskih i društvenih problema iz kojih je fašizam potekao, postoji i ljudski problem koji treba shvatiti. Svrha ove knjige jeste ispitivanje onih dinamičkih činilaca u karakternoj strukturi čoveka koji su u fašističkim zemljama probudili u njemu želju da odustane od slobode i kojih uveliko ima u milionima ljudi.” Pišući o fenomenu slobode (lične, političke…), slobodi od i slobodi za, mehanizmima bega od slobode (bilo u obliku autoritarnosti, destruktivnosti ili konformizma, budući da slobodu nije lako poneti i da je nužno skopčana s odgovornošću) ističe da „sloboda predstavlja središnju osobinu ljudske prirode”. Pod tim podrazumeva „veliki zadatak svakog ljudskog bića da samo otkrije odgovor na pitanje: šta je suština moje egzistencije?” Više je nego zanimljiv njegov predgovor knjizi „Zdravo društvo” pisan za jugoslovensko izdanje („Rad”, prevod Zagorka Golubović i Anđelija Todorović) čak je za to izdanje i promenio poslednju rečenicu u knjizi… Reč je o delu u kome preispituje svoje stavove („humanističku psihoanalizu”), bavi se idejama za moguću reorganizaciju ekonomije, politike i kulture sa ciljem mentalnog osnaživanja, ozdravljenja pojedinca (a time i društva), nalaženja pravih odgovora na duboku čovekovu potrebu za ljubavlju i slobodom. Na samom kraju piše: „U 19. veku bio je problem da je Bog mrtav; u 20. veku problem je da je čovek mrtav. U 19. veku nehumanost je značila svirepost, u 20. veku to predstavlja šizoidno samootuđenje. U prošlosti je postojala opasnost da će ljudi postati robovi. Opasnost budućnosti je da će ljudi postati roboti. Dovoljno je jasno da se roboti ne mogu pobuniti. Ali imajući ljudsku prirodu, roboti ne mogu da žive i da budu normalni, oni postaju ‘roboti - čudovišta’ koji će uništiti svoj svet i sami sebe jer više neće moću da izdrže dosadu besmislenog života. Naše opasnosti su rat i robotizam. Kakva je alternativa?” Alternativom se bavi u svim svojim delima, možda najkonzistentnije upravo u „Zdravom društvu” u kome pomenuta poslednja, izmenjena rečenica glasi: „Ova tragična alternativa može se izbeći uspostavljanjem humanističkog socijalizma, to jest humanizma primenjenog na industrijsko društvo.” („Imati ili biti”, prevod Gvozden Flego, „Naprjed”, Zagreb, „Bekstvo od slobode”, prevod Slobodan Đorđević, Aleksandar Spasić, „Nolit” )
Eksplozivna pisma ljubavnice Filipa Larkina Monika Džons je tokom 37 godina veze napisala čak 2.400 pisama engleskom pesniku Priredila Jelena Koprivica “Ta ništarija me je lagala, ali volela sam ga”, ovim rečima opisuje jednog od najznačajnijih britanskih pesnika Filipa Larkina njegova ljubavnica Monika Džons. Iako je u vezi s njim bila gotovo 40 godina, i volela ga je više od života, bila je i ostala “samo” njegova ljubavnica. Dosad neobjavljena pisma Larkinu, koji se smatra najvažnijim engleskim pesnikom posle Drugog svetskog rata, otkrivaju pun opseg besa, strahova i frustracija Monike Džons prema nevernom ljubavniku. “Neću da budem predmet sažaljenja... Znam da o meni misliš kao o situaciji, nečemu što treba popraviti”, piše Monika u jednom pismu. Uporno u pismima ponavlja kako se oseća užasno usamljenom i uplašenom. Samotni očaj je bio toliki da svoje rame, na kojem je modrica, smatra “nekom vrstom društva”. Njene misli “spakovane” su u 54 kutije. U njima je čak 2.400 pisama Larkinu, koja je zaveštala Oksfordskoj biblioteci, uz precizne instrukcije gde da budu smeštena i obnarodovana tek nekoliko decenija nakon njene smrti. A Monika Džons je preminula 2001, u 78. godini. Međutim, Džon Saderland, profesor savremene engleske književnosti i prijatelj Džonsove, rešio je, ipak, da sada njenu intimu predstavi javnosti. Pisma su, kako je objasnio za “Obzerver”, “eksplozivna po svojoj prirodi” i predstavljaju gotovo sve što je Larkinu napisala tokom 37 godina razdvojene ljubavne veze. Opisujući ih kao “poslednju veliku razmenu pisama u literarnoj istoriji”, dodao je da je to “pogled u njenu dušu i um”, uz još uvek očuvan otisak njenog karmina na nekim od pisama. I Larkin i Džonsova rođeni su 1922. godine. Iako su oboje studirali na Oksfordu, upoznali su se 1947. na Univerzitetu Lester, gde je on radio kao bibliotekar, a ona predavala engleski. Bila je žena upečatljivog izgleda, izblajhane kose, uvek izazovno obučena. Izgledom, pameću, duhovitošću i nekonvencionalnim ponašanjem mamila je muškarce, ali za nju je postojao samo jedan - Filip Larkin. Iako pesnik 1950. prelazi na Univerzitet Belfast, ona mu, u Engleskoj, ostaje verna. Život Za razliku od Džonsove se, zapravo, presvojih drugih tvorio u iščekivanje njegovih žena, Larkin poseta. Ništa se nije promeje Džonsovu smatrao sebi nilo ni kada pet godina karavnom snije Larkin prelazi na Univerzitet Hal. - Larkin je u Halu imao još dve žene. Moniku bi uglavio u svoj raspored kada je odlazio kod svoje majke, koja je živela blizu - priča Saderland. Iako je Džonsova znala za druge dve žene u Halu, to nije umanjivalo njenu ljubav. Tako u jednom pismu kazuje: “Blagoslovena sam što te imam u svom životu”.
Monika Džons je skoro 40 godina bila pesnikova ljubavnica
Najčešće bi se, kako su svojevremeno pisali britanski mediji, viđali vikendima, a jednom godišnje bi zajedno išli na odmor. Pišući o Moniki, neki su isticali da je ona bila deo Larkinovog harema. I to gotovo četiri decenije. Nikad žena, uvek ljubavnica čoveka čuvenog po stihovima “ono što će posle nas ostati jeste samo ljubav”. Za razliku od svojih drugih žena, Larkin je Džonsovu smatrao sebi ravnom na intelektualnom nivou. Čuvenu knjigu “The Less Deceived” (1955) posvetio je Moniki, iako se tu nalaze i pesme o njegovim drugim ljubavima. Takođe, ogroman deo svoje imovine zaveštao je Moniki. - Njena pisma nalikuju literarnom toku svesti. No, ponekad je pre u pitanju poplava nego tok. A nekad pisma imaju čudna razdvajanja. Nakon nekoliko strana u kojima na najgori način kleveće jednu od Filipovih ljubavnica, Monika ga odjednom podseća da zalije cveće - kaže Saderland. Dopisivanje pesnika i Monike Džons je okončano početkom sedamdesetih, kada su stigli telefoni. Nakon toga, Larkin bi Džonsovu zvao svake večeri. A kada je početkom osamdesetih ona bila narušenog zdravlja, konačno se, posle više od tri decenije afere, uselila kod Larkina. Zajedno bi se opijali. Kada je preminuo 1985, ostatak svog života ona je provela, takođe, opijajući se i načinivši od kuće u Halu hram posvećen Larkinu. Monika Džons stavljena je na stub srama britanske javnosti zato što je, nakon smrti Filipa Larkina, uništila tridesetak njegovih svezaka sa dnevnicima i privatnim beleškama pesnika. Uprkos svemu, ona je bila najvažnija osoba u Larkinovom životu.
POP&Kultura 5
Strip Čuvena Šantićeva pesma u stripu Retko ćete direktno čuti od prijatelja, što bi pravnici rekli de jure, da neko OBOŽAVA televiziju, ali de fakto, s obzirom na vreme koje joj posvećuju, koliko su pod njenim uticajem, koliko ih formira i koliko joj veruju ona im nesporno uveliko zamenjuje Boga.
DR NELE KARAJLIĆ je u prošloj „Pop & kulturi“, kada je naveo i obrazložio nazive i sižee deset TV serija koje su tokom odrastanja snažno delovale na njega (na str. 6 našeg dodatka), zaključio sa: „Ušli smo dobrano u XXI vek. Televizija je prokockala priliku da postane Bog.“
Nastavak na sledećoj strani
❯
6 POP&Kultura
Strip
O TOME DA je ova mogućnost, ne samo ranije uzimana u obzir već da je postojala i bivala često razmatrana tokom XX veka, govori i ovaj još neobjavljivani strip možda najvećeg, grafički, stilski i tematski najraznovrsnijeg srpskog ilustratora Branislava – Brane Jovanovića (Beograd, 1933 – 2002) pozajmljen iz njegove nepregledne zaostavštine. Ovaj strip je nastao 1997. godine kao plod saradnje Branislava Jovanovića i Slobodana Ivkova, istoričara umetnosti, likovnog kritičara i teoretičara stripa. Inače, pesmu “Veče na školju” Aleksa Šantić je objavio 1904. godine u “Brankovom kolu”, a zatim je uvrštava u sve svoje kasnije zbirke pesama, menjajući pojedine stihove i reči. Kasniji izdavači, pesama Alekse Šantića, kao i sastavljači antologija srpske lirike, unosili su uvek ovu pesmu smatrajući je za jednu od njegovih najboljih pesama.
POP&Kultura 7
Obojeni program
Neven Džodan OVA DVA JUBILEJA povod su za razgovor sa frontmenom benda Branislavom Babićem Kebrom, jednim od stubova novosadske alternativne scene, koji uprkos brojnim pionirskim uspesima ovog sastava, svojom nenametljivošću oponira sveopštoj komercijalizaciji, delajući daleko van vidokruga kulturnog establišmenta. Kako je bilo 10 godina imati bend bez ijednog albuma? To danas deluje nezamislivo... - Kada kažeš deset godina rada benda, a bend nema album, to stvarno zvuči malo čudno, ali to je prosto bilo takvo vreme - vreme u kome si mogao raditi i bez albuma. Pravili smo pesme i imali koncerte... Imali smo i demo snimke, ne baš kvalitetne, ali dovoljno pristojne za emitovanje na nekoj radio-stanici. I to je to. Nama je to bilo sasvim dovoljno. Kako je publika, recimo, u Zagrebu i Ljubljani čula da u Novom Sadu postoji pank bend sa minimalističkim načinom sviranja, specifičnom poetikom? - Mi smo relativno često svirali na relaciji Beograd Zagreb - Ljubljana. Postojali su koncertni prostori: u Beogradu “Akademija”, SKC, KST; u Zagrebu “Lapidari”, “Jabuka”, “Kulušić”, KSET; u Ljubljani K4, “Kud Franc Prešern”... i tu se okupljala neka publi-
“Obojeni program” obeležava 40 godina postojanja
Foto: Jovan Milinov toba2
Novosadski bend “Obojeni program” je pre tačno 40 godina krenuo sa svojim prepoznatljivim muzičkim izrazom i autentičnom poetikom da osvaja prostore slobode, a 10 godina kasnije uspeli su da objave debi album “Najvažnije je biti zdrav” sa kog su se prvo začuli stihovi “I dok Dunav mirno teče, u glavi se nešto lomi...”. Taj album da se nekom igrom sudbine danas pojavio bio bi pravo osveženje na alternativnoj sceni, a naziv aktuelniji nego ikad.
Album veliki kao kosmos ka sličnog muzičkog senzibiliteta. Mi smo organizatorima slali naše snimke (demo) i oni bi nas pozivali da nastupimo. Kasnije bi poneki novinar nešto napisao o tim koncertima i tako je to počelo. Koja pesma je u tom periodu bila koncertni favorit? - Već tada su se izdvajale “Štipaljka”, ”Ona je tu”, ”O da li”... uglavnom te pesme sa prvog albuma. Oko albuma “Najvažnije je biti zdrav” okupila se interesantna ekipa. Koja kao producent, Fleka je radio dizajn, Brajan Rašić fotografiju, Sale Dragaš i Ante Čikara izdavači... Šta vas je spojilo? Kakve vam se danas emocije vraćaju kada se setite tog perioda? - Da, interesantna ekipa, rekao bih tada najbolja moguća ekipa. Mnogo su nam pomogli, svako u svom segmentu. Divno vreme, divni ljudi. Beskrajno im hvala. Bila je to naša prva ploča i samim tim to jeste neki poseban emotivni doživljaj za nas. Taj album je objavljen za nezavisnu izdavačku kuću “Search & Enjoy” i ceo tiraž je rasprodat za dva me-
seca, usred leta, ali niste hteli da se album doštampa. Već tada ste pokazali da nemate megalomanske ambicije? - Izdavači albuma su bili zadovoljni jer im se uloženi novac vratio i objavili su jedan dobar album, a mi smo bili zadovoljni jer najzad imamo album. A to je nama tada bilo veliko kao kosmos. Taj album (i ne samo taj) važi za kultno i raritetno izdanje, koje je tek posle dve decenije (zajedno sa “Ovaj zid stoji krivo”) reizdao “Odličan hrčak”. Pored toga, “Obojeni program” već punih 40 godina ne pristaje na bilo kakvu vrstu komercijalizacije. Da li je to vaš stav od samog početka ili je takav splet okolnosti? Raspad zemlje posle izlaska albuma, uspon kiča... - Četrdeset godina se bavimo muzikom i svašta se desilo za to vreme. Mislim da nikada nismo razmišljali na temu komercijalizacije, ne kao naš neki princip, već jednostavno naš rad nije išao na tu stranu sam po sebi. Čitav spektar novosadskih umetnika kao što su Slobodan Tišma, Miroslav Man-
dić, Branko Andrić Andrla i mnogi drugi koji su bitni za urbanu kulturu ovog podneblja, najčešće su bili van radara kulturnog establišmenta. Kako to objašnjavate? - Da, veliki stvaraoci, prijatelji. Njihova dela prevazilaze ne grad Novi Sad, već čitav region, a grad pa i država to ne prepoznaje. I ne samo njih
“Najvažnije je biti zdrav” moglo bi na dobar način da opiše sadašnje vreme
trojica. Sa jedne strane establišment nema kapacitet da uspostavi kvalitet, a sa druge strane stvaraoci ne žele da budu taj i takav establišment. I to tako egzistira godinama. Suživot dva različita sveta. I za vas bi se moglo reći da ste nasledili tu neodoljivu skromnost i individualnu duhovnost. Kako emotivan čovek živi u savremenom društvu spektakla? - Ceo svet je suočen sa pandemijom i verovatno će se neke stvari promeniti. Da li će biti spektakularno, to ćemo tek da vidimo. Mogu li se vaše pesme čitati kao dokumenti vremena? Od “Nebo, nebo plavo je”, “A.B.C.D avioni”, “Za tebe nosim papuče i kljun”, “Da li smo naučili živeti u kapsuli”...? I koji stih “Obojenog programa” najbolje opisuje sadašnje vreme? - Igra reči, sloboda izražavanja i tumačenja, upotrebna ili bilo koja druga vrednost... pa samim tim može biti i dokument jednog vremena. Pre trideset godina je izašao naš album “Najvažnije je biti zdrav”. To bi u nekom smislu moglo na dobar način da opiše sadašnje vreme.
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Jelena Koprivica Email: kultura@ringier.rs
Film
Enigma zvana “Isijavanje” Ovaj film, kao i mnoga druga Kjubrikova ostvarenja, dočekan je 1980. godine sa zaprepašćenjem, čak i neprijateljskim stavom.
Od svih teorija koje se i posle 40 godina ispredaju o “Isijavanju” najočitije deluje ona da je “Overluk” metafora za sve zločine koje je iskovala američka elita
Priredila Jelena Koprivica TAČNO ČETIRI DECENIJE nakon premijernog prikazivanja film „Isijavanje” Stenlija Kjubrika i dalje buni. Ni danas, 40 godina kasnije, čini se da nismo bliže definitivnom zaključku. Samo nas mami da mu se vratimo. Kao i hotel „Overluk” u Kjubrikovom ostvarenju. Ili kao što je slučaj sa glavnim likom u filmu Džekom Torensom, kućepaziteljem i čuvarem hotela, zapravo ubicom, koga tumači Džek Nikolson - čini se kao da smo oduvek bili tamo. Pre nekoliko godina dokumentarac Rodnija Ašera “Soba 237” (Room 237) dodatno je rasplamsao diskusije o filmu “Isijavanje”, baveći se različitim teorijama poštovalaca ostvarenja o tome o čemu je, zapravo, film. Kao i dokazima koji opravdavaju teorije. Neke od njih čine se opravdanim, poput one da je film, u stvari, osuda američkog imperijalizma, koja potiče od toga da je ukleti hotel “Overluk” sagrađen na nekadašnjem indijanskom groblju. Druge, pak, zvuče suludo - kao što je ona koja tvrdi da je Kjubrik napravio ovaj film kao svojevrsno izvinjenje za svoju ulogu u simuliranju sletanja na Mesec. Kjubrikov dugogodišnji pomoćnik Leon Vitali pod-
smevao se svim mogućim teorijama i pokušajima da se one objasne, naročito kroz dokumentarac “Room 237”, ali i nije bila poenta da se bilo ko ubedi u ispravnost tih teorija, piše “Gardijan”. Cilj tog dokumentarca jeste da slavi tu divnu enigmu, kakav je Kjubrikov film. “Isijavanje”, kao i mnoga druga Kjubrikova ostvarenja, dočekano je sa zaprepašćenjem 1980.godine , čak i neprijateljstvom. Trebalo je da prođe neko vreme da bi publika počela da ga shvata. Neprijateljstva više nema i film se danas smatra nekom vrstom kamena temeljca horora. Međutim, autor Stiven
Legendarna scena u kojoj Džek Nikolson probija vrata sekirom i izgovara: „Evo ga Džoni!“
King, po čijem je istoimenom romanu urađena filmska adaptacija, i dalje smatra da Kjubrik nije uradio dobar posao sa njegovom knjigom. S druge strane, prošlogodišnja adaptacija Kingovog nastavka “Isijavanja”- “Doctor Sleep” umnogome se oslanja na ikonografiju Kjubrikovog filma. A zaprepašćenje je i danas prisutno, jer film još uvek budi zastrašujuće i uznemirujuće doživljaje i navodi i dalje naš mozak da pokušamo da ga rešimo. Prvi kadrovi u filmu koji dočaravaju Džeka Nikolsona kako se uspinje planinama u Koloradu znak je onoga što će doći, koji dodatno potcrtavaju Berliozova “Fantastična simfonija”, pejzaž koji se ogleda u tihom jezeru i Kjubrikovi eksperimenti sa tada najnovijom kamerom “stedikam”. Čak i u prvim, relativno benignim scenama, gde Džek ide na razgovor za posao ili kadrovi porodice Torens, uključujući njegovu suprugu Vendi (Šeli Dival) i sina Denija (Deni Lojd) kako razgledaju hotel, deluje kao kukavičja igra. Čini se kao da kamera prva stupa u opasnost, a nema naznaka da će sa tog opasnog puta uopšte skrenuti.
Kada se Torensovi smeste u “Overluk”, a snežna oluja im prekida vezu sa spoljnim svetom, ludilo koje ubrzo zaposeda Džeka - isuviše brzo, kako su po prikazivanju filma neki kritičari smatrali - Kjubrikova “strategija dezorijentacije” se samo pojačava. Reditelj kao da ismeva sve, navodeći različite dane u nedelji, a geografiju “Overluka” je nemoguće mapirati. Kuhinja, dnevni boravak, Zlatna soba, gornje odaje gde je prethodni čuvar iskasapio svoju porodicu, užasavajuća Soba 237 - sve su to posebni prostori, ali nema nagoveštaja šta ih povezuje… Kjubrikov smisao za humor jedan je od njegovih kvaliteta, koji se retko cenio. I u “Isijavanju” on kao da se podsmeva samom horor žanru, počev od detalja u replikama Džeka Nikolsona do odiseje glavnog kuvara “Overluka”. I svim onim pravilima horor filma, Kjubrik se iz sve snage odupire. Svako ponovno gledanje “Isijavanja” kao da otvara novu opsesiju, naročito u trenutku kada je dobar deo sveta još uvek u karantinu izazvanom koronom. Čini se kao da film, prema oceni “Gardija-
na”, priziva neki opasan eho u ovom anksioznom stanju izolacije, gde su dani zamagljeni i bez granica, a izolacija Torensovih u “pećinskom” hotelu liči na našu zatvorenost u stanove i kuće. I čak i oni pri čistoj svesti kao da sada malo bolje shvataju ludilo... Od svih teorija koje se i posle 40 godina ispredaju o “Isijavaju”, najočitije deluje ona da je “Overluk” metafora za sve zločine koje je iskovala američka elita. To se, uostalom, naslanja na Kjubrikov skepticizam spram moći, koji je iskazivao tokom čitave karijere. Dok razgleda mesto na kome bi trebalo da počne da radi, Džeku pričaju kako je “Overluk” jedno od obaveznih tačaka na koje svraća džet-set, kako su tu raznorazni značajni ljudi odsedali, uključujući i četvoro predsednika. Ali, dodaje se da je hotel sagrađen na nekadašnjem groblju Indijanaca - već tu Kjubrik sugeriše da je to skrnavljenje originalni greh. Đavo kao da je utaban u samu osnovu hotela, pa je osveta iz groba neminovna. “Svi najbolji ljudi odsedali su u ‘Overluku’”, pričaju Džeku. I zbog svega, taj hotel je, u isto vreme, neiskupiv i neuništiv. Istorija se ponavlja. Džek je tamo već bio. Džek pokušava da počini ubistvo na isti način kao i kućepazitelj pre njega. Ali, sve što se desilo sa porodicom Torens nije bitno za moćne ljude koji tu odmaraju. Do naredne sezone sve će biti očišćeno, a ostaće možda upozoravajuća anegdota za sledećeg čuvara koji poželi taj posao. Pokolju kraja nema…