Pop i Kultura

Utorak 21. maj 2019.

Blic broj 7992 www.blic.rs

POP&Kultura

Kraj serije “Game of thrones”

Sunovrat prestola

2 POP&Kultura

Naslovna Kako je “Igra prestola“ zaludela planetu, očarala, pa velikim finalom razočarala fanove. Ako niste gledali poslednju epizodu, čitate na sopstvenu odgovornost.

Marija Radojković “Kad u poslednjoj epizodi cele serije imaš scenu u kojoj lik dva minuta namešta stolice, tu onda definitivno nešto nije u redu“, samo je jedan od komentara na društvenim mrežama za poslednju, finalnu, šestu epizodu planetarno popularne serije “Igra prestola“ koja je gotova posle tačno deset godina. Razrešenje i konačno uništenje igre kakvu smo poznavali jeste se dogodilo, ali su ostala otvorena mnoga pitanja, ali i povodi za oštre kritike.

Pre svega, u poslednjoj sezoni koju su verni fanovi čekali čak dve godine kraj je toliko zbrzan da gledaoci nisu mogli da pohvata dešavanja, a mnogi likovi su, nažalost, obesmišljeni. S druge strane, sezona je obilovala i sporim i nebitnim scenama poput one gde se Džon Snou suočava sa Sivim Crvom na početku šeste epizode, te dobija isti odgovor kao i pred kraj pete - da će biti uz kraljicu i ubijati sve.

Zapravo, one scene preko kojih je moglo da se preleti bile su spore, a neke bitne scene nisu detaljno razrađene.

Ako na stranu stavimo savršenu fotografiju, fenomenalnu muziku i rediteljsku virtuoznost, ova serija je pala na najvažnijoj stavci - scenariju. I to nikoga ne iznenađuje s obzirom na to da tvorac “Igre prestola“ Dž. Dž. Martin kraj nije ni napisao, a u međuvremenu i nije sarađivao sa scenaristima od šeste sezone, osim što je naveo kako bi voleo da se serija završi.

Od šeste sezone, naime, zapleti su sve besmisleniji i sa neverovatnim logičkim rupama, obrti su na nivou jeftinih sapunica, a odavno je evidentno da glavni pisci ne znaju šta da urade s mnogim likovima koji su bili ključni.

Da li iz tog razloga ili iz namere da se serija koja se razlikovala upravo po dubini likova, razrađenih u najsitnije detalje priče, komercijalizuje kako bi bilo napravljeno još nekoliko spin-of serija (što se sada i najavljuje), a rezultat je, nažalost, banalizacija dela. Kvantitet iznad kvaliteta, a sve zbog milionske zarade koja se tek očekuje.

Vratimo se samo korak unazad. U pretposlednjoj epizodi serije bili smo svedoci kako Deneris Targerijan (Emilija Klark) pali celu Kraljevu Luku, ali u šestoj epizodi ostajemo uskraćeni za pravi razlog preokreta njene ličnosti. Ipak, ljubav između nje i Džona Snoua dobija epilog neočekivanim ubistvom.

Lik Brena Starka, koji igrom srećnih ili nesrećnih okolnosti u poslednjoj epizodi postaje kralj Bren Slomljeni, nikada do kraja nije objašnjen, a ostala su i te kako goruća pitanja: od onih zbog čega on nije kao neko ko može da ulazi iz jednog oblika u drugi oblik zaustavio nekontrolisano nasilje, posebno što u poslednjoj epizodi potvrđuje da upravo on može da pronađe i reši pitanje odbeglog zmaja.

Da li je on od starta znao da će biti kralj, te je pustio da se drugi “rokaju“, nikada nećemo saznati. I gde je bio kada je prevrtao očima i ulazio u telo gavrana tokom bitke sa mrtvima?

Iako su gledaoci očekivali da će do kraja serije dobiti odgovor na pitanje

Sve teorije pale u vodu Iako se spekulisalo da će Arja Stark zatvoriti “zelene oči”, što su i sami scenaristi nagovestili u trećoj epizodi po Melisandrinom proročanstvu, Džon Snou je bio taj koji je presudio Deneris Targerijan - svojoj velikoj ljubavi, tetki i kraljici sedam kraljevstva u “Game of Thrones”.

Nakon ove scene, zmaj simbolično spaljuje Gvozdeni presto, uzima telo mrtve kraljice i odlazi.

Nakon zime, Sivi Crv izvodi Tiriona pred lordove i Tirion tada daje predlog - da izaberu novog kralja koji će odlučiti o njegovoj sudbini i o sudbini Džona Snoua.

Upravo tada događa se preokret za celo čovečanstvo. Lordovi se dogovaraju da se ukine nasleđe prestola, a da se uvedu izbori. Lordovi Vesterosa krunisali su Brena Slomljenog, kralja šest kraljevstva jer Sever ostaje nezavisan i njime će vladati Sansa. Tirion ponovo postaje desnica jer Bren smatra da će tako ispraviti sve greške. Džon je “osuđen” na Noćnu stražu, Arja je odlučila da otputuje “tamo gde se mape Vesterosa završavaju”.

U poslednjoj sceni, Džon Snou odlazi sa Divljanima severnije od Severa. S njim odlazi i Duh, veran vuk s kojim se ujedinio. Na kraju ga je i pomazio.

Greška u poslednjoj epizodi

Nakon što je Deneris u Zimovrelu pila kaficu, te je Džejmiju Lanisteru odjednom izrasla ruka koju su mu odsekli, u poslednjoj, finalnoj epizodi serije “Game of Thrones” u sceni u Zmajevoj jami, kada Sivi Crv dovede Tiriona pred veće lordova, neki od njih su ispod stolica sakrili flašice s vodom.

To su primetili verni fanovi koji su svojim komentarima bukvalno usijali Tviter. Mnogi smatraju da ova greška nije smela da se dogodi, posebno što je serija zbog velikih propusta bila na meti kritičara.

kako je Arja Stark uspela da ubije Kralja noći, te da li joj je u tome pomogao Bren, to se nije razrešilo. Ostao je gorak ukus u ustima zbog činjenice da su Beli hodači toliko obesmišljeni da ih je na kraju bilo lakše ubiti nego Planinu koji je čuvao Sersei.

Serija je nedosledna do samog kraja zato što su, između ostalog, vesteroski velikani bukvalno preko noći pokazali viševekovni civilizacijski napredak jer su iz okruženja u kojem neometano cvetaju izdaje, nemoral, spletkarenje, lični interesi i oportunizam, odjednom postali skupina koja želi da poradi na opštem dobru, bez obrazloženja.

Doduše, ne do samog kraja jer se, na predlog Sema Tarlija da se uvede demokratija, ipak cinično smeju.

Ipak, sjajan momenat u seriji svakako može biti to što se na kraju ispostavlja da poreklo Džona Snoua zapravo i nije bitno, a njegov lik odlazi na Sever kojem je nekako oduvek i pripadao.

S tim u vezi, zmaj Deneris Targerijan nakon njene smrti simbolično pali i Gvozdeni tron pokazujući da je ta igra zaista gotova.

Fanovi serije bi možda utehu mogli da pronađu i u činjenici da bi Džordž R. R. Martin tek trebalo da napiše kraj pa da vidimo “šta je pisac i zaista hteo da kaže”. On svoje likove, pak, zna - u dušu.

POP&Kultura 3

Feljton (5) Fenomen “Igre prestola” Piše Ivan Jovanović, prevodilac Završetak emitovanja serije “Igra prestola” u produkciji medijske kuće HBO povod je da se napiše nešto o fenomenu u koji se ova igrana serija pretvorila, ali i da se napiše koja reč o njenom književnom predlošku, serijalu “Pesma leda i vatre” (Laguna).

Džordž R. R. Martin, autor “Pesme leda i vatre”, počeo je da piše prvi roman u ovom serijalu 1991. godine, da bi ga objavio 1996. pod naslovom “Igra prestola”. Do kraja dvadesetog veka Martin će napisati i objaviti još dva romana u ovom serijalu, koji je prvobitno bio planiran kao trilogija, da bi njegov autor postepeno povećavao predviđeni broj knjiga, najpre na četiri pa na pet i na kraju na sedmoknjižje. Martinov serijal se već prvom knjigom nametnuo kao vesnik novog stila i pravca u epskoj fantastici i fantaziji uopšte, premda mu nikako nije polazilo za rukom da dosegne popularnost do tada etabliranih fantazijskih autora. Beogradska izdavačka kuća “Laguna” bila je dovoljno dalekovida da “Igru prestola” objavi već 2003. godine, pre nego što se mogla i naslutiti njena planetarna popularnost, ravna onoj koju je dosegao “Gospodar prstenova”, a ubrzo potom i ostale do tada napisane knjige u ovom serijalu.

Tek 2011. godine, ekranizacijom serijala “Pesma leda i vatre”, Džordž R. R. Martin i njegovi romani dosegnuće neslućenu popularnost i bezbroj fanatičnih obožavalaca, koji do tada čak i nisu pripadali potkulturi čitalaca fantastike.

Iz sezone u sezonu, serija “Igra prestola” se postepeno i suptilno udaljavala od svojih književnih predložaka, da bi se u drugoj polovini serijala pretvorila u svojevrsnu paralelnu storiju u poređenju s onom iz knjiga. Neki likovi su u seriji poginuli, a u knjigama ostali živi - ili obrnuto. Neki likovi iz knjiga su izbačeni, a u seriju uvedeni novi - mnogi poklonici bestselera će reći: bespotrebno. Bilo kako bilo, već od prve epizode prve sezone televizijska serija se trudila da oformi sopstveni karakter i da ponudi nešto drugačije u odnosu na knjige.

Prva epizoda “Igre prestola” dočekana je na krv i na nož glavnotokovske kritike, pri čemu se “Njujork tajms” izdvojio po zatucanoj i agresivnoj kritici, uspevši da u istoj kolumni Martina proglasi ženomrscem, žene koje gledaju seriju promiskuitetnima, a čitav ženski rod plitkoumnim. Eminentni televizijski kritičari po drugim medijima takođe su veoma surovo ocenili “Igru prestola”. Nasuprot tome, žanrovska kritika u vidu novih medija blogova i foruma - seriju je dočekala mahom hvalospevima. Čak i najogrezliji idolopoklonici književnog serijala u najvećem broju slučajeva prešli su preko nedoslednosti u odnosu na književni predložak i počeli da željno iščekuju nedelju uveče kao promrzli sunce.

Utoliko je situacija postala slična onoj od pre desetak godina, kada su ekranizacije “Gospodara prstenova” harale bioskopskim dvoranama. “Igra prestola” se vremenom pokazala kao najznačajnija stvar koja se žanrovskoj kinematografiji dogodila od tih ekranizacija. Dapače, televizijska fantastika nikada nije imala ovakvu produkciju. Svaka sledeća sezona bila je produkcijski veličanstvenija, odabir glumaca je bio vrhunski i za razliku od stidljivih poluproizvoda namenjenih uskoj publici sklonoj praštanju propusta, “Igra prestola” je pomerila granice televizijske produkcije ne samo fantazijskih, već i glavnotokovskih serija i zapravo je promenila i duh vremena dajući novi prizvuk dvadeset prvom veku i obrazujući svojevrsno geštalt iskustvo s “Marvelovim” filmovima, koji su u istom tom periodu zavladali bioskopskim blagajnama.

Upravo je široka dostupnost ove serije, inače najviše piratizovane u istoriji interneta, doprinela izlasku žanrovske fantastike iz budžaka i dovela do njenog ne samo ulaska u glavni tok kulturnih dešavanja, već i u povelikoj meri preuzimanja narativa.

Bilo kako bilo, “Igra prestola” je prerasla u globalni kulturološki fenomen za koji se zna i u najudaljenijem selu. Za promenu, Srbija je ovaj fenomen dočekala pripremljeno zahvaljujući “Laguni” i njenim izdanjima, što je omogućilo da naše društvo ide u korak s globalnim cajtgajstom.

Na kraju, valja napomenuti da HBO priprema čak dve nove serije smeštene u svet “Igre prestola”, dok se u “Laguninom” izdanju pored romana iz serijala “Pesma leda i vatre” i zbirke novela “Vitez sedam kraljevstva”, po kojima je serija snimana, mogu naći i “Svet leda i vatre” i “Vatra i krv”, svojevrsne izmaštane istorije sveta u kojem se serija odigrava.

Miša Janketić - glumac Sizif

Danas sam Živojin Mišić, sutra Jevrem...

Povlastica je da se na sceni izrekne ono za šta ljudi u životu možda nemaju dovoljno hrabrosti - rekao je Mihailo - Miša Janketić Slobodan Selenić, marta 1971, u “Borbi”, piše: ”Najbolje scene predstave ostvario je Janketić u saigri sa Ljubom Tadićem. Baš u scenama Raskoljnikova i Porfirija, umetnost glumca i umetnost scene dostiže one najviše nivoe do kojih pozorište može da se vine.

Mnogo je tekstova i kritika u kojima su apostrofirana umetnička, glumačka postignuća Miše Janketića. A odigrao je preko sto pozorišnih rola, najviše naravno na sceni svoje matične kuće, Jugoslovenskog dramskog. Zdušno je za medije govorio o mnogima od njih.

Jedna od onih koja mu je bila draga je Igo Barin, koga je igrao u Sartrovim “Prljavim rukama” u režiji Bore Draškovića (1966). S njom je, pričao je, kako se to u pozorištu kaže - preskočio rampu. U intervju za “Blic” juna 2000. govoreći o predstavi “Prljave ruke” u režiji Radoslava Milenkovića, koja se tada spremala na Sceni “Bojan Stupica”, kazao je: “Onda sam igrao mladog idealistu Igoa Barina, sada igram šefa partije Oderera. Zgodno zvuči, nekako pomalo i sudbinski… Nije to samo politička drama. Vrlo je slojevita. Otvara pitanje da li je idealizam u politici uopšte moguć. Oderer kaže mladom idealisti Barinu: ”Ne može se nevino vladati. Čovek mora imati prljave ruke. Ja sam zavlačio ruke i u govna i u krv, i to do lakata”. Partija se ispostavlja samo kao sredstvo, a cilj je vlast. E sad, kako uzeti vlast… Oderer koga sada igram je protiv krvi, dok bi usijane glave to htele odmah, bez obzira na cenu. Mladi Barin ne haje za činjenicu da čovek ne može živeti ni bez kompromisa ni bez rizika. Samo treba sačuvati ono ljudsko u sebi da bi znao kad se čemu okrenuti”.

Od mnoštva vanrednih rola ona koja mu je obeležila i život i karijeru, kao i drugima u toj predstavi je, naravno Ljuba Vrapče u predstavi “Kad su cvetale tikve” Dragoslava Mihailovića u režiji Bore Draškovića. Kao što je poznato, bilo je dovoljno nekoliko Titovih reči, iako predstavu nije gledao, da se izrodi ogroman problem sa ozbiljnim posledicama, predstava skine sa repertoara… Tad se Miša Janketić sa scene povukao u svoja crnogorska brda, gde je boravio mesecima. Dalo bi se o svemu tome pisati i pisati, a i pisano je. No, u osvrtu na sve to, puno godina kasnije, kazao je: “Teško mi je palo kad je skinuta sa repertoara jer je ocenjena kao nepodobna. A tada se prvi put javno govorilo o Golom otoku i o prilikama kakve su bile, što je zapravo bilo nezamislivo. Razočarao sam se, povukao u svoja crnogorska brda, gajio ovce. Hteo sam da živim daleko od svega toga.

Međutim, posle nekog perioda sam se vratio.

Godine 2002, opet u režiji Bore Draškovića, igrao je ulogu Štokmana u predstavi “Neprijatelj naroda” u Narodnom pozorištu Beograd. Naširoko poznat kao vrstan glumac koji kroz karijeru i duboko promišlja svoje uloge napomenuo je tada, između ostalog, da je i Ljuba Vrapče kao i Štokman rekao istinu u lice… “Štokman je samo jedan čovek koji, kada su ga svi izneverili i ostavili, nije hteo da i sam sebe utera u laž, i da u njoj živi. Njega su sredina, društvo, javnost, politika nagovorili na određeni korak, a onda, kada su shvatili da se to sukobi sa njihovim interesima, napustili su ga i izvrgli ruglu. Međutim, on nije odustao, iako je mogao, nego je ostao veran i za nju žrtvovao sve.

Prilepljena mu je etiketa neprijatelja naroda jer je istom narodu u lice izgovorio istinu. Posebno je interesantno to što je njegova istina zapravo identična mišljenju mnogih samo što se oni ne usuđuju da je kažu i izgovore”.

U svojoj kvantitetom i kvalitetom bogatoj karijeri odigrao je i uloge istorijskih ličnosti; doglavnika Ante Pavelića po imenu pukovnik Tomić, Ivu Andrića, mitropolita Milentija Nikšića, vojvodu Živojina Mišića, Staljina, Marka Miljanova... U TV drami „Licem u lice u Napulju“ (1983) igrao je Josipa Broza Tita, a tim povodom pisala mu je žena koja je jedno vreme bila Titova supruga, Herta Has. “Dešavalo se da u jednom mesecu igram 30 predstava, tj. deset uloga, danas sam Živojin Mišić, sutra Jevrem... Ali svaki taj dan, hteo to ili ne, pripadam toj predstavi i tom liku koji igram. A što se uloge Tita tiče, trudio sam se da tu ulogu igram kao i bilo koju drugu, što se ispostavilo kao dobra odluka, taj sam princip primenjivao i u drugim prilikama. Mislim da je najbitnije da glumac dobro upozna duh vremena u kojem su živeli ljudi koje igra, tako ih bolje razume, sagleda i što bi mi glumci rekli - brani. A od Herte Has sam dobio jedno dirljivo pismo u kojem je, između ostalog, napisala da sam uspeo da uhvatim njegov način mišljenja”.

(Sutra: Svet malih ekrana) Tatjana Nježić

4 POP&Kultura

Tihomir Stanić o

Foto: M. Ilić

Intervju

Tatjana Nježić Razgovor sa ovim vrsnim dramskim umetnikom rađen je jednog nedavnog majskog prepodneva, na klupici ispred službenog ulaza u “Madlenijanum”.

Uz cigarete, radoznale poglede ponekog prolaznika i u blizini grupe mladih glumaca, pričao je Stanić o nekoliko svojih aktuelnih uloga, Ejdusu, glumi, vremenu u kome živimo, stavovima, iskustvima…

Neposredno pre toga bila je konferencija za novinare na kojoj je za 21. maj, odnosno večeras u 20 sati, najavljena premijerna obnova predstave “Kazanova protiv Don Žuana” Miodraga - Mije Ilića, u režiji Predraga Ejdusa koji je igrao naslovnu rolu.

Gledaćemo vas i kao Kazanovu, a kako ste rekli, vaša žeđ za tim dugo traje…

- Došlo je samo od sebe. Kao student na Akademiji gledao sam Felinijev film o Kazanovi i Donalda Saderlenda u toj ulozi. Snažan je to utisak ostavilo na mene.

U nekoliko predstava koje sam tokom života radio, tj. uloga u njima, nastojao sam da utkam deo te svoje impresije. Recimo, ”Venecijanke”, “Laža i paralaža”… A sada me njegovo visočanstvo, da se poslužim rečima Crnjanskog, komedijant slučaj doveo da u jednoj gotovoj predstavi, koju je Ejdus, za koga sam na razne načine vezan, režirao i igrao Kazanovu, zaigram tu ulogu, čime zajedno sa ostalima udahnjujem novi život tom ostvarenju. To je, dakle, uloga koja me se vrlo tiče, sve skupa je još jedan dokaz da za ulogama ne

treba juriti. Uloge vas uvek nađu ako su vaše, a ako ih je odigrao neko drugi, onda nisu bile vaše.

Ne nosi li lik Kazanove, koji je opšte prepoznatljiv kao zavodnik i seksualni avanturista, dublje nivoe? Nije li, primerice, oličenje elan-vitala, životvornosti?

- Kazanova je i doktor prava, pesnik, filozof… Ta životvornost koju pominjete i jeste jedan od najbitnijih momenata koji me poneo kada sam pre četrdesetak godina, a inspirisan pomenutim filmom, čitao Kazanovine memoare “Povjest mog života”. Ja se i u ovoj ličnoj, životnoj podeli trudim da budem pozitivan lik. Nije to lako, nije jednostavno... Imam, a i svako od nas, bezbroj teškoća i bezbroj mana. Ako uspemo da pobedimo neke od svojih nedo-

stataka, mana, poroka... i da u ukupnom utisku o nama, na toj klackalici, ipak prevagne u sferu pozitivnog, onda mislim da vredi živeti. A ta vrsta gledanja na stvari ima svoju ozbiljnu konotaciju i na širem društvenom i političkom planu. Što će reći…

- Neki dan sam razgovarao sa nekim prijateljima, umnim, renomiranim, koji misle da ne samo da neće biti bolje stanje u društvu, nego da sledi kolaps i kataklizma. Kažem - naravno, jer sa takvim stavom je nemoguće drugačije. Ta mentalna okrenutost crnilu, koja svakako utiče i na aktivizam, doprinosi propasti. Narodna poslovica kaže “dobro čini, dobru se nadaj”.

Ne kaže dobro čini pa će ti biti dobro. Kaže - nadaj se! Jer ako činiš dobro i nadaš mu

POP&Kultura 5

Kazanovi, “Delirijum tremensu”, vremenu, intuiciji…

Đavo je atraktivniji, primamljiviji, deluje i snažno… ali nema snagu dobra Narodna poslovica kaže “dobro čini, dobru se nadaj”. Ne kaže dobro čini pa će ti biti dobro.

Kaže - nadaj se! Jer ako činiš dobro i nadaš mu se, ima šanse. Ako ne činiš dobro i ne nadaš mu se - sigurno ga neće biti - kaže čuveni glumac Tihomir Stanić situacija. Onda sam ja u Derventi jednu damu Milicu, koja je radila u opštini, pitao kakva je situacija, kakvi su međunacionalni, međuljudski odnosi te 2007… Ona je rekla: Ko gleda “Dnevnik”, jako loši, ko ne gleda, sasvim dobri.

Kazanova je istorijski lik, a Don Žuan fiktivni koji je oličenje dogme… Kako dogma uspeva da nadvlada realitet?

- Primamiljivošću i lažnim sjajem. Đavo je uvek atraktivniji, na prvi pogled zanimljiviji, deluje i snažno… Ali anđeli pobede. Imam nekoliko prijatelja s kojima polemišem. Među njima su i oni ljudi koji su i zbog prirode posla kojim se bave - recimo rad u državnoj bezbednosti - ubeđeni da su ljudi loši i da su u srži negativni. Lično, tvrdim suprotno. I tako se mi nadgornjavamo kad se sretnemo. Dok god postoji ta borba između dobra i zla, to je dokaz ne samo postojanja dobra nego i njegovih kapaciteta za pobedu, većih nego što ih ima zlo, samo manje vidljivih. Stvari naravno nisu crno-bele, ali to je negde osnovni princip. Dokle god se rađaju deca, to je nada da će biti bolje. Zato ni u društvu ne očekujmo da će bilo kakva promena da se desi u pravcu koji mi pretpostavljamo, koji mi doživljavamo kao pozitivno... To šta je dobro i pozitivno mi možda nećemo umeti da prepoznamo, ali naša deca hoće.

se, ima šanse. Ako ne činiš dobro i ne nadaš mu se – sigurno ga neće biti.

Ne živimo li u vrednosnom sistemu u kom je ta okrenutost opštem dobru iznad ličnog tretirana kao glupost, čovek takvih nazora se smatra budalom, luzerom…

- Suštinski, verujem, ipak ne. Mediji to prave... ono što se konzumentima medija nudi stvara takvu sliku. Ali ja verujem da čak većina ljudi ipak nije takva. Život postoji paralelno. Možda mi - vi koji jeste medij i ja koji sam često u medijima - uopšte nismo reprezenti onoga što realan život zaista jeste. Pre dosta vremena radio sam film “Turneja” u Republici Srpskoj. Moji saradnici iz Beograda su ukazivali na to da je tamo nestabilna politička

Spomenuli ste državnu bezbednost, a to automatski asocira na vrlo popularnu TV seriju “Ubice moga oca” i vašu ulogu načelnika….

- Dosta policajaca i inspektora u penziji su mi komplimentirali zbog načina na koji igram tu ulogu. Često se u svakodnevnom razgovoru sa ljudima koje srećem u gradskom prevozu, na kiosku, u kafanama - jer stalno zapitkuju nešto o tom liku - zafrkavam i šalim. Kad me pitaju da li je on pozitivan ili negativan, zao, dobar... ja kažem - sve što je dobro u toj ulozi to sam ja dao, pa pogledajte ove moje oči, zar bi čovek s takvim očima mogao biti loš... I tako se zabavljam i udvaram publici, i ženama (smeh). Mislim da mi je na neki način uspeh te serije i te uloge vratio neku vrstu samopouzdanja koju sam bio izgubio baveći se drugim poslovima.

U predstavi “Kazanova protiv Don Žuana” zaigrali ste umesto Predraga Ejdu-

sa, u filmu “Delirijum tremens” Gorana Markovića, iz koga je izrasla i TV serija, takođe ste sticajem okolnosti zaigrali umesto njega… I na ovogodišnjem Festu dobili nagradu.

- To je, najkraće, splet okolnosti i posledica odlične saradnje između mene, moje glumačke forme, i Gorana Markovića, velikog majstora. Moj odnos prema Ejdusu, saradnja sa njim, vezanost… posebna je priča. U pozorištu kad se uplašim odgovornosti i činjenice da igram ulogu koju je moj kolega Predrag igrao ja se utišim i naklonim mogućnosti koja mi je pružena da u toj ulozi dosegnem ono što bih mogao da uradim. Ne pokušavam ništa što je on radio. Nego unutar uloge, iz predstave u predstavu, tražim ono najbolje u sebi.

Za vašu ulogu u “Delirijum tremensu” uz razne komplimente je rečeno i da ste njome dali i svojevrstan omaž glumcu kao takvom…

- Prišao sam tom poslu bez ličnih ambicija. Trudio sam se da iz dana u dan na snimanju odigram ono što reditelj od mene očekuje i ništa više. Dakle, reagovao sam u skladu sa mojom ponovo novootkrivenom devizom. Čuo sam je od Stevana Šalaića kad sam bio mlad. A glasi - partner je uvek u pravu. Pri čemu partner može

Dok god postoji ta borba između dobra i zla, to je dokaz ne samo postojanja dobra nego i njegovih kapaciteta za pobedu, većih nego što ih ima zlo, samo manje vidljivih

biti i reditelj i publika i kamera.... Kolega naravno. Radim svoje uloge sa svešću da je partner uvek u pravu, a da je na meni da pružim adekvatan odgovor.

Pomenimo za kraj još jednu od vaših uloga u predstavi “Petrijin venac” Ateljea 212, koja će otvoriti Sterijino pozorje 26. maja…

- Tu su glavne tri sjajne glumice, tri Petrije - Marta Bjelica, Jovana Gavrilović, Milica Mihajlović. Srećan sam što učestvujem u toj predstavi. Moram reći da sam već na prvim probama govorio da slutim uspeh. Tako je i bilo. Imam jaku intuiciju i često unapred znam ishod onog što radim, što ne znači da ću odustati i ako znam da će ishod biti loš. Dakle, energija koju ove tri glumice i pojedinačno i zajedno nose, motivi svake od njih i kvalitet literarnog predloška su bili garant. I ne samo to, taj amalgam je na neki način naterao i nas ostale iz ansambla da odigramo prave poteze. Sve skupa, samo od sebe, sazrelo je u odličnu predstavu koja će, verujem, dugo živeti na sceni. Interesovanje i reakcije publike potvrđuju moj predosećaj. I kritike koje su izašle. Igram kafedžiju Ljubu - lik koji je u čuvenom filmu Srđana Karanovića igrao Paja Vuisić - koji, možda jedini, ima razumevanja za Petriju, za njen odnos prema životu sazdan od dobrote, oprosta, pomirenosti, uverenja da sreća nikom nije garantovana… Takav je jednim delom zato što je i on sam, taj kafedžija, ceo život svedok surovosti života. Iako toga nema eksplicitno u predstavi, možete misliti čega se sve nagleda čovek koji iz dana u dan gleda kako ti njegovi gosti, ti rudari u jednom danu propiju ono što zarade čitav mesec mukotrpno kopajući u rudarskim jamama. On je čovek koji se nagledao svega i svačega. No, najkraće rečeno, to o čemu pričamo je pitanje empatije. Petrija je nama možda ono što je Antigona dramaturgiji stare Grčke.

Kada se osvrnete unazad i pogledate, šta je to što vas je vodilo i vodi kroz karijeru, kroz život?

- Intuicija. Po mom uverenju, intuicija i talenat su povezani. Ako je čovek talentovan, i ako poštuje i svoj i talenat kao takav, onda će ga intuicija voditi pravim putem.

6 POP&Kultura

Moda Skrivene poruke utkane u savremeno odevanje U kojoj meri je prošlost inspiracija u današnjoj komunikaciji? Ova tema naročito je izražena kroz fenomen neomedijevalizma 21. veka u sferi filma, televizije, književnosti, mode, od “Igre prestola”, preko kolekcija “Diora” i “Gučija”, sve do prošlogodišnje teme u Institutu za kostim muzeja Metropoliten u Njujorku.

Miona Kovačević O ovom fenomenu govorila je prof. dr Jelena Erdeljan, predavač na Odseku za Istoriju umetnosti pri Filozofskom fakultetu u Beogradu.

U uvodnom delu predavanja “Kulturno nasleđe kao savremeni medij komunikacije” održanom u Matici iseljenika i Srba u regionu, profesorka je navela nekoliko primera iz istorije srednjeg veka i ranog modernog doba gde se moglo videti kako čovek onog vremena doživljava svet oko sebe, ali i kako su se srednjovekovni vladari sa ovih prostora predstavljali kroz odevanje.

- Ljudi srednjeg veka bili su izuzetno mobilni. Kretali su se vođeni različitim razlozima, ali najvažniji je bio onaj unutrašnji: ka religioznim ciljevima i hodočašćima. Duž tih trasa i ruta, prvenstveno do Rima i Santjaga de Kompostele kao dva najveća centra hodočašća, ljudi su komunicirali, razmenjivali ideje, predmete, materijalna dobra, oblačili se specifično i prepoznatljivo. Istovremeno su obavljane i trgovinske i razmene materijalnih dobara.

Tekstil igra značajnu ulogu u to vreme i strateški je važan u celoj politici. Naročito je trgovina i proizvodnja svile bila čuvana tajna. Svi ti putevi imaju notu koja nas povezuje sa fenomenom odevanja kao reprezentacije identiteta, zvaničnog, ali i ličnog - istakla je Jelena Erdeljan.

Nemanjići

Ni naši krajevi nisu oskudevali u ovoj vrsti prezentacije. Na lozama Nemanjića u manastirima Dečani i Sopoćani vidi se, pre svega kroz vizuelnu shemu mreže, odnosno umrežavanja loze kao biblijske teme, poruka da je reč o svetorodnoj dinastiji. U toj opštoj shemi dinastičkog umrežavanja i povezivanja važnu ulogu su igrale žene koje su često dolazile iz drugih sredina.

- Njihova zvanična prezentacija, što možemo videti na primeru Jelene Anžujske, bila je ili u formi kraljice

(udate za budućeg kralja Uroša I), u odeždi vizantijske carice na fresci u Dečanima ili u ulozi i funkciji monahinje, na predstavi u Sopoćanima. Njena odežda ne održava njeno francusko, katoličko poreklo, već njenu zvaničnu funkciju i tako se pojavljuje na portretima: ne kao katolkinja koja se nikada nije pokrstila, već kao kraljica pravoslavne nemanjićke države. Ona je održavala žive odnose i veze sa velikim centrima, pre svega sa Rimom. Jedan od predmeta koji svedoči o tome je ikona svetih Petra i Pavla koju je darovala Crkvi Svetog Petra u Rimu gde je u donjoj zoni ona sa sinovima Dragutinom i Milutinom, sama u monaškoj rizi, u kompletnom vizantijskom carskom ornatu - objašnjava prof. Erdeljan.

U svetogorskom manastiru Esfigmen čuva se Esfigmenska povelja iz 15. veka, koju je darovao Đurađ Branković.

Tu je naslikana cela njegova porodica i ponovo vidimo luksuzni ornat sa tkaninama od svile i brokata, uvezenih sa severa Italije. Đurađova ćerka, Katarina Kantakuzina Branković, darovala je čuvenu mitru (bogoslužbenu episkopsku kapu, tj. modifikovanu krunu)

Beogradskoj mitropoliji i njenoj prvoj Crkvi Uspenja presvete Bogorodice.

Srednjovekovna estetika

Primer komunikativnosti kulturnog nasleđa je i ktitorski portret u crkvi Kurtea de Arđeš u Rumuniji iz 16. veka, gde je Milica Despina Branković, predstavljena sa mužem Njagulom Besarabom i decom. Muž joj je bio moćni vlaški vojvoda koji je pomagao osnivanje i građenje Krušedola.

- Deo dekoracije ove crkve su i srpski svetitelji, recimo, knez Lazar, koji tu predstavljaju univerzalne hrišćanske vrednosti u svojstvu jednakom ranohrišćanskim martirima, u vreme kada se i Vlaška kneževina bori za opstanak usled narastanja moći Osmanskog carstva. Ovakve slike kao primeri našeg kulturnog nasleđa komuniciraju sveopšte hrišćanske vrednosti, ne samo one u vezi sa ličnim identitetom i lično nasleđe ktitorke loze Brankovića - ističe Jelena Erdeljan.

Ova srednjovekovna estetika prenela se i u 21. vek, od uspešnih serija, filmova i knjiga (“Igra prestola”, “Gospodar

“Zašto nije bilo velikih umetnica” na majici Dženifer Lorens, koja tumači Ketnis Everdin, junakinju filmova “Igre gladi” o distopijskim svetovima koji se oslanjaju i u konceptima i u likovnosti na poslesrednjovekovnu civilizaciju, već nekoliko godina je zaštitno lice francuske modne kuće “Dior”.

- Ja sam izabrala jednu sliku iz kampanje da ukažem do koje mere savremene dizajnerske kuće angažuju ogromne timove istraživača koji se oslanjaju na znanja i rad ljudi iz humanističkih diciplina, koji rade da osmisle nešto naizgled potpuno jednostavno, što nije nimalo jednostavno.

Poruka ove slike je duboka i o njoj bi moglo danima da se priča.

Umetnička direktorka “Diora”, italijanska dizajnerka Marija Gracija Kjuri, za ovu priliku dizajnirala je jednostavnu, tipičnu francusku mornarsku majcu, ali ono što je odštampano na majci govori mnogo. Tu je naslov jedne veoma važne knjige vezane ne samo za istoriju umetnosti već i studije kulture: “ Why Have There Been No Great Women Artists” (Zašto nije bilo velikih umetnica). Autorka Linda Noklin napisala je ovaj esej 1971. i on predstavlja trenutak nastajanja tzv. studija roda i feminističke teorije umetnosti i to sada koristi Kjurijeva, time komunicira. Čak i onaj koji ništa ne želi ili neće da zna, ali gleda sliku Dženifer Lorens, hteo - ne hteo barem će pročitati naslov i možda će se zapitati... Oni koji znaju, njima je sve jasno - poručuje Erdeljan.

prstenova”, “Igre gladi”) sve do modnih kampanja ili, recimo, Instituta za kostim pri Metropoliten muzeju u Njujorku, čija je tema pretposlednje izložbe i čuvene dobrotvorne večere “Met gala”, pod pokroviteljstvom Ane Vintur, bila “Rajska tela: Moda i katolička imaginacija” (Heavenly Bodies: Fashion and the Catholic Imagination).

Moda i religija su odavno neraskidivo vezane i međusobno se nadahnjuju, moglo se videti i na izložbi, ali i među zvanicama koje su bile obučene u skladu sa temom. Rijana se, recimo, pojavila u modifikovanoj ženskoj varijanti papske odežde.

Kako velike modne kuće formiraju ukus javnosti, javnosti koja možda i ne čita skrivene i detaljno promišljene poruke utkane u savremeno odevanje, pa i čitavu estetiku gde srednji vek igra važnu ulogu, može se videti na brojnim primerima.

Kuća “Guči” sa kreativnim direktorom Alesandrom Mikeleom na čelu za kampanju proleće/leto 2018. bila je nadahnuta prerafaelitima, a za jesen/zimu 2018/19. srednjim vekom, zmajevima i kefaloforosima.

- Letnja kampanja je u tančine prostudirana, počev od prerafaelita i čuvene “Ofelije” Džona Everta Milea, jedne šekspirovske teme, do još drastičnijih primera - rekla je Jelena Erdeljan. Zanimljivo je da je kampanju “Utopijska fantazija” oslikao španski ilustrator Ignazi Monreal, te da nije fotografisana na tradicionalan način.

Na reviji za porteklu sezonu (jesen/zima) kod “Gučija” je bio primetan motiv kefaloforosa, utemeljen i u srpski kulturni identitet “do poslednjeg miligrama”, kako naglašava profesorka Erdeljan, jer je “sveti knez Lazar srpski kefaloforos, mučenik koji je stradao odsecanjem glave i takav se pojavljuje na grafikama iz 18. i 19. veka. Neki od manekena na reviji nosili su 3D kopije svojih glava. Zapanjujuće je do koje mere je neko promi-

slio sve to. Modeli su hodali sa stigmatama na rukama, sa znakovima hrišćanskog mučenja, nosili male zmajeve.

Sve je to tema neomedijevalizma 19. ali i 21. veka. Podsetiću vas samo na Deneris iz ‘Igre prestola’”, napomenula je Erdeljan.

Jedna od poslednjih “Diorovih” kolekcija je za inspiraciju imala nadrealizam, a nadrealistička ikonografija je, opet, veoma utemeljena na poznoj srednjovekovnoj, “na slikama Boša, Brojgela i celoj estetici nadrealnog, imaginarnog i sveta koji se nije svakodnevno mogao dotaći”. Posebno su apostrofirane karte za igranje i tarot karte, koje su nadahnule i italijanski duo Domenika Dolčea i Stefana Gabanu za jednu od novijih kolekcija. “Dolče i Gabana” konstantno kopaju po bunaru istorije umetnosti u potrazi za inspiracijom, naročito po svom, južnoitalijanskom kulturnom nasleđu. Cela kolekcija jesen/zima 2013/14. bila je posvećena mozaicima sa rodne Sicilije.

Kraljica i pevačice

- Dakle, možete se i doslovno odenuti u odeždu vizantijskih vladara i postati nova Jelena Anžujska ili koja god druga kraljica. Setite se mitre Katarine Kantakuzine Branković, ne moramo dalje da tražimo do koje mere to ide i do koje je mere utemljeno - ocenila je Jelena Erdeljan.

Francuska modna kuća “Balman” i njen kreator Olivije Rusten napravili su malu revoluciju kolekcijom od pet kostima za nastup Bijonse na muzičkom festivalu Koačela 2018.

Bijonse je nosila majicu sa svojim imenom ispisanim grčkim alfabetom, s tim što je za “o” korišćena “teta”, zbog vizuelnosti. Iznad njenog imena je jedan amblem sa četiri polja i na njima vrlo specifične predstave: glava Neferiti, faraonke vezane za identitet moćnih žena iz Afrike, što Bijonse zagovara kroz svoje projekte, zatim amblem Crnih pantera (levičarskog pokreta za građanska prava Afroamerika-

POP&Kultura 7 Na primeru slike “Marijana” Džona Evereta Milea iz 1851. Roksanda Ilinčić je kreirala jednu naizgled potpuno jednostavnu haljinu koja zaslužuje status kulturnog nasleđa

Ova srednjovekovna estetika prenela se i u 21. vek, od uspešnih serija i filmova “Igra prestola”, “Gospodar prstenova”, “Igre gladi”...

Stajling pevačice Bijonse je bio kompletan kao Nefertiti, ali ona nije bila prva. Rijana se pojavila na naslovnoj strani “Vog Arabija” prošle jeseni kao potpuna kopija čuvene Nefertitine glave koja se danas čuva u Berlinu

“Gučijeva” letnja kampanja (2018) je u tančine prostudirana, počev od prerafaelita i čuvene “Ofelije” Džona Everta Milea

naca aktivnog 1966 - 1982), pčela kao simbol matice, odnosno Queen Bee, što je Bijonsin alijas, i stisnuta pesnica koja ukazuje na otpor prema svemu što je ispoljavanje rasizma, netrpeljivosti, ponižavanja i svega ostalog u vezi sa Afroamerikancima.

- Drugi stajling je bio kompletan kao Nefertiti, ali Bijonse nije prva. Rijana se pojavila na naslovnoj strani “Vog Arabija” prošle jeseni kao potpuna kopija čuvene Nefertitine glave koja se danas čuva u Berlinu

- podsetila je Erdeljan.

Nije samo neomedijevalizam istorijska inspiracija današnjim umetnicima i modnim dizajnerima, dodala je ona.

Pikaso i Roksanda

U Galeriji “Tejt modern”, u okviru izložbe posvećene radovima Pabla Pikasa nastalim 1932, kada je afera sa Mari-Terez Valter bila u punom jeku, kustoskinja je bila i njihova unuka, Dijan Vidmajer, koja je rekonstruisala svoju ličnu istoriju kroz tu izložbu.

- Galerija “Tejt modern” je organizovala stručno vođenje sa ženom koja priča svoju ličnu priču, a u sve to bila je uključena i naša dizajnerka Roksanda Ilinčić, koja je napravila specijalnu kolekciju insprisanu izloženim kubističkim slikama. Jedna neverovatno sofisticirana i poentirana saradnja između dizajnerske kuće i galerije i svega što uz to ide, naširoko je propraćena u medijima i na društvenim mrežama. Roksanda je tom prilikom obja-

snila kako njena inspiracija najviše leži u prerafaelitskom slikarstvu. Na drugoj izložbi, u Nacionalnoj galeriji u Londonu, na primeru slike “Marijana” Džona Evereta Milea iz 1851. analizirano je do koje mere je prerafaelitsko slikarstvo utemeljeno na kopiranju slikarstva iz Nizozemske 15. veka, a naročito Van Ajka. Imate pozni srednji vek, ranu renesansu, pa neomedijevalizam poznog 19. veka sa prerafaelitima, a onda Roksandu Ilinčić, koja kreira jed-

nu naizgled potpuno jednostavnu haljinu. Ali kada znate šta sve ulazi u proces kreiranja ovakvog jednog odevnog predmeta i šta sve jedno takvo delo komunicira, ono svakako zaslužuje status kulturnog nasleđa. Ceo taj postupak je toliko utemeljen u kulturnom nasleđu, a pri tom vrhunski komunikativan, da oni konzumenti koji ne žele išta da znaju o tome, primaju tu estetiku i poetiku i ona ipak dotiče svakog - zaključila je profesorka Jelena Erdeljan.

Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Miona Kovačević Email: kultura@ringier.rs

Novi prevodi

Oni i mi

Ijan Makjuan: „Mašine kao ja”. Izdavač: Čarobna knjiga. S engleskog preveo: Vladimir D. Janković

Piše: Vladimir D. Janković „STROJEVI KAO JA” - trebalo je tako da glasi naslov novog romana Ijana Makjuana u srpskom izdanju. Naša reč „stroj”, koju su, kao i mnoge druge, Hrvati spasli od nas samih, dok smo mi pribegli (prebegli) latinskom vokabularu, dala bi zaokruženu sliku onoga što je Makjuan morao da iskaže na svom severnom jeziku, jeziku koji je geografski odlutao od zajedničkog jezgra. Ali prevodilac se tog rešenja nije na vreme setio. Ovako, knjiga nosi naslov „Mašine kao ja”, a objavila ju je „Čarobna knjiga”, izdavačka kuća koja je Makjuana uzela pod svoje i ne ispušta ga. I predstavlja ga srpskim i, šire, regionalnim čitaocima bolje nego što bi to iko mogao da učini. „Stroj” je prava reč za Makjuanovog Adama, antiheroja, neheroja, jednog od dvadeset pet Adama i Eva koji su u prodaju pušteni distopističke 1982. godine, godine u kojoj su SMS i mejl već decenijske tekovine, u kojoj se - sve sa živim Lenonom „Bitlsi” okupljaju posle dvanaestogodišnjeg predaha, godine u kojoj, naposletku, Britanija sa

ojađenom premijerkom Margaret Tačer na čelu priznaje bolan poraz u ratu za Malvinska, tj. Folklandska ostrva. Makjuanova 1982. kudikamo je naprednija i od Makjuanove i od naše 2019. godine, pa tako u domove imućnijih, ali, pre svega, zainteresovanih građana sveta stižu nova živa bića, složeni plodovi veštačke inteligencije, čeda velikana artificijelnog stvaralaštva Alena Tjuringa, poluboga 20. veka, čoveka o kome ćete sve naći na Vikipediji i Guglu, pa ne moramo ovde dodatno da ga seciramo.

Bilo kako bilo, robot Adam, ili novi čovek Adam, ulazi u život 32-godišnjeg žitelja Londona Čarlija Frenda (njegovo prezime, Prijatelj, Friend, odmah povlači pitanje: čiji je on prijatelj, kome je on prijatelj, možda upravo Adamu, prvom čoveku koji to nije?), tako što ga Čarli kupuje po vrlo visokoj ceni, ali može mu se - neočekivano ga je sustiglo nasledstvo, umrla majka, ostavila kuću, Čarli se još nije oženio, oduvek je bio zainteresovan za tehnologiju, itd, itd. Čarli, istina, živi sâm, ali nije baš sasvim sam, jer iznad njega, u stanu koji je identičan njegovom, živi deset godina mlađa Miranda, koja je takođe sama, a nije sama.

Njih dvoje, Čarli i Miranda, zajedno će, sledeći uputstva koja je kupac dobio uz svoj prime-

“Snarki Papi” pred nastup u Beogradu

Uživamo u improvizaciji

rak robota, skrojiti emocionalni sklop svog novog cimera. U određene digitalne rubrike upisaće njegove poželjne osobine, osmišljavajući ga, u samostalnom sadejstvu, prema sebi samima. Postaće roditelji odraslom, muževnom robotu koji će ih momentalno zapanjiti neverovatnom količinom informacija, impresivnom arhivom i neslućenim kognitivnim, fizičkim, pa i metafizičkim potencijalima.

Adam će se ubrzo donekle so-

cijalizovati, a još pre nego što stigne da se socijalizuje, uspeće da kresne znatiželjnu Mirandu, koja nije baš tek tamo neka čedna studentkinja što piše seminarske radove o revolucionarnim Zakonima o kukuruzu i „ulozi poludivlje svinje u u domaćinstvima jednog srednjovekovnog sela u Čilternskom pobrđu”, već i duboko uzdrmana mlada žena s mutnim ličnim istorijatom za koju, uostalom, i sâm Adam, tek što je prvi put priključen na struju

Prvi put u ovom delu Evrope, višestruki dobitnik Gremi nagrade i svetski cenjeni muzički kolektiv, “Snarki Papi”, nastupiće u Beogradu. Majkl Lig i njegov „superbend“ zatvoriće ovu sezonu Musicology Barcaffe Sessions koncertom na teniskim terenima na Kalemegdanu, 23. juna.

“Snarki Papi” je osnovao basista i kompozitor Majkl Lig 2003. godine ne zamišljajući da će se bend naći u kategoriji najpoznatijih muzičkih kolektiva današnjice.

Sada, ovaj sastav čini preko 20 izvanrednih muzičara, a publika u Beogradu će imati priliku da ih čuje i vidi u svom punom sastavu.

Majkl Lig je u Beogradu nastupao sa svojim drugim bendom, “Bokanté”, i istakao je kako je oduševljen beogradskom publikom, i da jedva čeka da nastupi sa sastavom “Snarki Papi”.

- Lično, najviše uživam u načinu na koji se svi prepuštamo improvizaciji. Svi improvizujemo i dodajemo deo nas u kompoziciju, do te mere da se kompozicija može promeniti do granica neprepoznatljivosti. Uzimajući u obzir da u Beograd dolazimo u punom sastavu, verujemo da ćete uživati i vi i mi. Bend je jako uzbuđen što će nastupati u Srbiji. Sviraćemo miks novih i starih pesama sa našeg repertoara. Vidimo se na Kalemegdanu poručuje Majkl Lig. Koji su vaši muzički uzori?

- Crpimo inspiraciju sa svih strana. Omiljeni mi je old

pa se baterija napunila, drugarski Čarliju skreće pažnju da maliciozno laže. „Gotovo sve što sam pročitao od svetske književnosti opisuje čovekov neuspeh u raznim sferama: poimanja, rasuđivanja, mudrosti, pukih naklonosti. U svemu je čovek omanuo: u spoznaji, u iskrenosti, u plemenitosti, u samosvesti; sve vrvi od maestralnih opisa ubistava, okrutnosti, pohlepe, gluposti, samoobmanjivanja i, iznad svega, dubokog nerazumevanja drugih.

Prikazana je tu, naravno, i dobrota, i junaštvo, milosrđe, mudrost, istina. (...) Ali onoga časa kad brak muškaraca i žena, s jedne, i mašinâ s druge strane bude potpuno sklopljen, ta literatura postaće izlišna zato što ćemo svi mi jedni druge i previše dobro razumeti. Živećemo u zajednici umova, i biće nam omogućen momentalan pristup svim pripadnicima te zajednice. Nivo povezanosti biće takav da će se sve te individualne kvržice koje čine subjektivnost stopiti u okean mislî, za šta je ovaj naš današnji internet samo preteča u sirovom stanju. Priče koje ćemo pričati neće se više vrteti oko beskrajnog nerazumevanja.

Književnost će ostati bez svoje nezdrave hrane”, govori Makjuanov Adam.

Zanima vas ova knjiga? Jok, samo vam se čini.

skul džez, kao npr. Luj Armstrong, Lester Jang, Kolmen Hokins, Oskat Piterson, Art Tatum i Henk Mobli. Džez umetnici koji su najviše uticali na “Snarki Papi” su definitivno Vejn Šorter, Herbi Henkok i drugi umetnici koji su džez razvili u drugačijim pravcima. Ali pored toga, mi crpimo inspiraciju iz različitih delova sveta, iz r’n’b, gospela, soula, roka itd. U našem bendu cenimo različite pozadine, perspektive i prednosti svih naših članova posebno. Ta raznovrsnost nas takođe inspiriše da probijamo granice.

Vaš novi album „Immigrance“ je izašao. Da li možete da nam kažete više o albumu?

- To je naš drugi studijski album. Snimili smo veći deo uživo u studiju, sa trojicom bubnjara koji su menjali delove svake pesme. Imam utisak da smo u tom trenutku istražili neke ideje koje prethodno nismo istraživali.

Album ima neku sirovu i životnu energiju.

Kakav uticaj se nadate da ćete ostaviti kao poznati umetnici?

- Ja nas ne doživljavam kao poznate, ali mislim da se trudimo da što više podstičemo muzičare, naročito mlađe, da se maksimalno potrude da stvaraju muziku koju vole i u koju veruju. Umetnost je toliko važna za nas kao individue i za nas kao društvo – ona može promeniti srca i umove, ali samo kada ima nečeg suštinskog u njoj.

Lenka Arsić