Pop i kultura

Utorak 16. jul 2019.

Blic broj 8048 www.blic.rs

POP&Kultura Goran Paskaljević o kultnom „Varljivom letu ‘68”

Film o malograđanskom strahu ❯ foto: centar film

Te 1968. imao sam 21 godinu i tek započeo studije filmske režije u Pragu. Završio sam prvu godinu i početkom juna, pred sam početak raspusta, sreo sam ženu svog života. Zaljubio sam se u jednu prelepu Mirku, koja je bila tri godine mlađa od mene, jedva da je imala osamnaest godina. Sreo sam je slučajno u tramvaju u Pragu, krenuo sam za njom i više je nisam ispuštao, ni iz vida ni iz misli… disao sam joj za vrat.

2 POP&Kultura

Varljivo leto Razgovor s proslavljenim rediteljem Goranom Paskaljevićem povodom filma “Varljivo leto ‘68” rađen je, kako smo to neobavezno i uz smeh komentarisali, “multižanrovski”; malo uživo, malo mejlom, malo telefonom… Delom uz Dunav, delom na ušću Save u Dunav, delom na relaciji Beograd - Mers les Bains na obali Lamanša, gde je reditelj boravio poslednjih dana juna.

I uvek je početak bivao obeležen šaljivim komentarima na temu: prostor – vreme. U stvari, malo više vreme. Ko prolazi – mi ili vreme? I šta to uopšte znači? U svakom slučaju, ako ima nešto što ne prolazi, onda je to – umetnost. A umetnost uvek znači najbolji deo čoveka; i onog ko je stvara i onog za koga se stvara.

Jezik načina na koji ljudi obeležavaju vreme kaže da je film “Varljivo leto ‘68” svetlo dana ugledao leta gospodnjeg 1984.

Trideset pet godina kasnije, to jest leta gospodnjeg 2018, dana 23. avgusta, doživeo je premijeru remasterizovane kopije na prvom međunarodnom festivalu Dunav film fest – Smederevo 2018. U prisustvu dela članova ekipe filma prikazan je na zatvaranju manifestacije.

A povodom ovog “Blicovog” izdanja koje se o njegovom “Varljivom letu” radi i objavljuje proslavljeni reditelj, između ostalog, kaže: - Možda bi zapravo o svakom filmu koji je prošao ispit vremena trebalo praviti takva izdanja.

Pred premijeru obnovljene kopije rekli ste da ste posebno uzbuđeni?

- Bio sam uzbuđen kao što sam to bivao pred svaku premijeru nekog mog filma. Susret sa novom publikom je uvek uzbudljiv. Taj film je nastao pre 35 godina i danas, posle toliko vremena, mogu da kažem da je pošteno zaslužio status kultnog ostvarenja.

Njegovi likovi i replike su postali deo svakodnevice…

- Mnogi gledaoci različitih generacija danas u svakidašnjem životu ponavljaju replike iz tog filma; prepričavaju se pojedine scene; prikazuje se više puta godišnje na raznim televizijama u regionu. Mnogi moji poznanici misle da sam se obogatio zahvaljujući nebrojenim repriznim prikazivanjima ovog filma, međutim istina je da nisam dobio ni jedan jedini dinar, što je nepojmljivo u bilo kojoj uređenoj državi sa uređenim pravnim sistemom u oblasti autorskih prava. Ali to je neka druga, tužna i duga priča. Ipak, da napomenem, po-

foto: centar film

Tanja Nježić

Slavko Štimac i Bata Stojković u kultnom filmu “Varljivo leto ‘68”

sle “Varljivog leta…” sam oformio jednu od prvih privatnih filmskih produkcija u tadašnjoj Jugoslaviji i od tada sam ili bio producent ili koproducent svih mojih potonjih filmova.

Nije to lak posao, ali sam shvatio da je to jedini način da kao autor sebe zaštitim od socijalističkih bumbara i parazita koji su sebe nazivali producentima u to vreme, sa izuzetkom prvog srpskog filmskog menadžera, harizmatičnog Đorđa Milojevića, sa kojim sam i kasnije nastavio da sarađujem. Potpuno nova, remasterizovana verzija filma je gledaocima pružila i pruža mnogo više nego prikazivanje izbledele kopije u lošem formatu na televiziji, kao što je to bio slučaj do sada.

Iz današnje perspektive, kakva su vaše sećanja na proces rada, snimanja, motive koji su vas ponukali da radite film?

– Bio je to dosta težak period u mom životu. Poželeo sam da se odmorim od turobne svakodnevice i kada sam pročitao prvu verziju scenarija Gordana Mihića, učinilo mi se da bi mi rad na ovom filmu koji je u osnovi bio savremena laka komedija pomogao da se vratim optimističnom raspoloženju.

I? - Predložio sam Mihiću da filmsku priču prebacimo u 1968. godinu. Ubacio sam priču o Čehinjama, maturskom ispitu sa temom marksizma… i tako je to postao jedan od mojih najličnijih filmova do tada.

“Blicova” edicija o domaćim kultnim filmovima

Ovo je deseto izdanje iz “Blicove” edicije posvećene domaćim kultnim filmovima, a “Varljivo leto” Gorana Paskaljevića i scenariste Gordana Mihića (“Centar film”) kao poslednje izdanje u nizu izaći će u toku leta i biće posebna poslastica. Za ovu ediciju, rađenu pod pokroviteljstvom Filmskog centra Srbije i uz podršku “Centar filma”, dugujemo veliku zahvalnost publici i ljudima iz sveta filma, umetnosti i kulture na više nego lepim rečima. A do pomenutog izdanja donosimo deo iz intervjua proslavljenog reditelja Gorana Paskaljevića rađenog o filmu “Varljivo leto ‘68”.

Jer? - Te 1968. imao sam 21 godinu i tek započeo studije filmske režije u Pragu. Završio sam prvu godinu i početkom juna, i pred sam početak raspusta sam sreo ženu svog života. Zaljubio sam se u jednu prelepu Mirku, koja je bila tri godine mlađa od mene, jedva da je imala osamnaest godina. Sreo sam je slučajno u tramvaju u Pragu, krenuo sam za njom i više je nisam ispuštao ni iz vida ni iz misli… Disao sam joj za vrat.

Kao Perica zanosnoj apotekarki u filmu?

- Tako nekako. (smeh) A ona, Mirka…?

- Prihvatila je moje uporno udvaranje i tako je počela moja prva velika ljubav. Nažalost, morao sam da se vratim u Beograd za vreme letnjeg raspusta, ali sam tokom svih njegovih dana i, što je još važnije, noći jedva čekao da počne nova školska godina kako bih otišao natrag u Prag. Nisam mogao više da izdržim, pa sam već 20. avgusta krenuo u Prag u zagrljaj moje Mirke. Stigao sam na železničku stanicu istovremeno s tenkovima Varšavskog pakta. Prag je bio pod opsadom “oslobodilaca”, uglavnom golobradih ruskih vojnika koji nisu imali pojma ni gde se nalaze ni od koga su to došli da oslobode Čehe i Slovake tako željne demokratije. Šta je bilo s Mirkom?

- Mirkin otac je bio na nekom višem položaju, ne znam

kom, ali je bio obavešten i tačno je znao šta se događa, tako da je uspeo da isposluje vize za sebe, suprugu, Mirku i njenu sestru i dan pred sovjetsku okupaciju Čehoslovačke zbriše u Švajcarsku sa porodicom.

Moje razočaranje je bilo ogromno i potpuno. (…)

To je, dakle, lični deo inspiracije za film…

- Da, a pored moje velike ljubavne avanture koja je – što je interesantno i za sagledavanje filma - ujedno bila lekcija kako politika može da utiče na naše privatne živote, ta 1968. godina značila je i prvi susret sa energijom uglavnom mladih ljudi širom sveta koji su želeli da taj isti svet promene nabolje. Zapadni svet se te godine oslobodio malograđanskog društvenog koncepta, dok je koncept tadašnjeg čehoslovačkog lidera Aleksandra Dupčeka o “socijalizmu sa ljudskim likom” grubo pregažen, i morao je da pričeka do pada Berlinskog zida još 20 godina. Nažalost, mi u Jugoslaviji tada nismo uhvatili korak sa svetom, a i sećanje nas danas sve više napušta…

Da li ste dok ste film radili slutili da će postati kultni?

– Nisam ni u najlepšim snovima! Film je te 1984, kada je nastao, odbijen da bude prikazan u konkurenciji Pulskog festivala. Čak nije bio uvršten ni u prateći program filmova koji se prikazuju izvan konkurencije u pulskoj Areni. (…) I danas se ponekad zapitam zašto je taj

POP&Kultura 3

Minijature

A drugi deo odgovora?

- Drugi, i rekao bih bitniji deo se tiče umetnosti jer za svako umetničko delo vreme je najveći i najozbiljniji, pa ako hoćete i najvažniji ispit. Ali nije na meni da o tome govorim.

Nepristojno bi bilo i krajnje nedostojanstveno. Znam da nije u modi, ali ja držim i do pristojnosti i do dostojanstva.

Film “Varljivo leto” je u stvari bio osporavan kad je izašao?

- Da, film je te godine kada je izašao bio osporavan. Imao sam tada 37 godina i već pet celovečernjih igranih filmova iza sebe, od kojih prva dva u konkurenciji Berlinala (“Čuvar plaže u zimskom period”, za koji sam dobio specijalno priznanje kritike i “Pas koji je voleo vozove”), moj treći film bio je na Festivalu u Veneciji (“Zemaljski dani teku”) u glavnom programu. Te godine su ukinute nagrade. Moj četvrti film je bio u glavnoj konkurenciji u Kanu (“Poseban tretman”; Milena je tada dobila nagradu, film je ušao u

Piše Vladimir D. Janković SEĆAM SE POSLEDNJE cirkuske predstave na koju sam išao, a s koje sam se vratio tužan, evo i zbog čega: gutač plamena je delovao nekako umorno (bio sam mali još, nisam umeo da razlikujem pripitost od umora, što je, uostalom, dovoljno pronicljivo, jer razlika ne postoji), i onda, kad je pljucnuo u baklju, onaj benzin iz usta prolio mu

ga je “Moje ljubavi ’68”, što na francuskom jeziku igrom reči jasno aludira na maj mesec ‘68. godine, kada su na pariskim ulicama studenti izvojevali pobedu za bolji, drugačiji svet, bez konvencionalnih stega. Film je samo u Parizu bio prikazivan u preko dvadeset sala s velikim uspehom.

Kritike su bile izvanredne…

I film je dobio novi život. U Beogradu nisam dobio glavne bioskopske dvorane uobičajene za domaće premijere (“Jadran” i “Kozara”), već je “Varljivo leto ‘68” imalo premijeru u bioskopu “Balkan”, koji je u to vreme ipak bio druga liga. Publika je odmah prepoznala energiju filma i sala “Balkana” je u svim terminima nekoliko meseci bila puna.

Mislim da je u Beogradu film imao oko 160.000 gledalaca bez naročite podrške u reklami ili domaćim kritikama koje su bile uglavnom dosta suzdržane.

dlanovima.

Dotrčao i klovn. U prvi mah zabrinut, čim je video da stvar nije ozbiljna počeo je da se krevelji i gega, a imao neke čizmetine, kao one koje Elton Džon nosi u filmu „Tomi”, ono kad s huovcima izvodi „Pinball Wizard”. Hajde, dobro, malo manje.

Zapazio sam tad: artistkinja s repićem naljutila se bila na gutača. U stilu: e, Đakomo, đubre jedno, opet si pio. On ju je pogledao u fazonu: ma nisam, ženo, nego sam slučajno progut’o malo ovog benzina.

Traži se kralj rokenrola Hari Stajls je i dalje najpoznatiji kao nekadašnji član boj benda “One Direction”

Ansel Elgort igrao je u filmovima “Vozač” i “Krive su zvezde”

Goran Paskaljević je poslednjih dana juna boravio u Mers les Bainsu, na obali Lamanša

se po grudima. A grudi bile maljave. I zapalila mu se cirkuzantska prsa.

On, malo usporeno, počeo da gasi. Pritrčala i neka koleginica, artistkinja, s repićem navrh glave. Plavi suknjičak je imala na sebi. I bele patičice. Broj: plafon 37, verovatno 36. Bacila neku štrokavu krpu na njega, pa ga i ugasila.

Publika se uskomešala: deca se smeju i upiru prstom u smućenog cirkuzanta, očevi se pridižu sa sedišta kao da će da pritrče da pomognu, majke glasno uzdišu i pokrivaju usta

Majlsa Telera je proslavio film “Ritam ludila”

Petorica mladih glumaca ušla su u najuži izbor za ulogu Kralja roka u novoj filmskoj biografiji o Elvisu Presliju u režiji Baza Lurmana.

Australijski reditelj, poznat po raskošnim ostvarenjima “Veliki Getsbi”, “Mulen ruž” i “Romeo + Julija”, sprema se da snimi priču o superstaru i njegovom skoro jednako čuvenom menadžeru.

Za lik čoveka koji je otkrio Elvisa i vinuo ga među besmrtnike, pukovnika Toma Parkera, već je odabrao Toma Henksa. Za ulogu legendarnog muzičara u uži krug ušli su Ansel Elgort (25), Majls Teler (32), Aron Tejlor-Džonson (29), Hari Stajls (25) i Ostin Batler (27).

Ansel Elgort igrao je u filmovima “Vozač” (Baby Driver) i “Krive su zvezde”, a upravo treba da počne da snima “Priču sa zapadne strane” u režiji Stivena Spilberga.

Majls Teler, koga je proslavio “Ritam ludila” (Whiplash), nedavno je završio nastavak “Top gana”.

Iako je imao zapaženi glumački debi u “Denkerku” Krisa Nolana, Hari Stajls je i dalje najpoznatiji kao nekadašnji član boj benda “One Direction”.

Aron Tejlor-Džonson okušao se u akcionim filmovima “Fajter” (Kick-Ass) i “Osvetnici: Era Altrona” i bio nominovan za Zlatni globus za dramu “Noćne zveri”. Ostin Batler najmanje poznat javnosti. Zasad je imao manje uloge u TV seriji “Hronike Šanare” i Tarantinovom filmu “Bilo jednom u Holivudu”.

Očekuje se da Baz Lurman donese konačnu odluku u narednih desetak dana.

Prema zasad poznatim detaljima, film će se fokusirati na uspon i vrhunac slave Elvisa Preslija i njegov odnos sa pukovnikom Parkerom koji je strogo kontrolisao svaki aspekt života svog pulena. Lurman je napisao scenario zajedno sa svojim saradnikom Krejgom Pirsom. Snimanje bi trebalo da počne krajem godine.

Parkerova udovica Loen Parker izjavila je da je Henks odličan izbor i izrazila nadu da će svojom pojavom uspeti da promeni Parkerov imidž u javnosti iz negativca u heroja.

- Svaka priča ima zlikovca i junaka; u ranijim biografijama Elvis je bio junak, što je ostavljalo Parkeru ulogu negativca. Mislim da su obojica bila heroji na svoj način. Volela bih da to u ovom filmu bude razjašnjeno. Imam veliku veru u Tomove sposobnosti i integritet i uverena sam da neće predstaviti ništa manje od istine - izjavila je Loen Parker. Njen suprug preminuo je 1997. u 88. godini. On je primetio Elvisa dok je bio još relativno nepoznat muzičar pedesetih godina 20. veka. Prvo mu je pomagao u vezi s promocijama i ugovaranjem koncerata, a potom postao i njegov menadžer.

Kada je ugovorio objavljivanje prvog singla “Heartbreak Hotel”, januara 1956, vinuo ga je među zvezde.

Iako je 1987. Parker tvrdio da se nije mešao u Elvisove odluke vezane za muziku, priča se da je i te kako uticao na njegovu karijeru. Između ostalog, da mu je branio da ide na turneje van SAD. Elvis je iznenada preminuo 1977. od posledica prekomernog uzimanja lekova. Imao je 42 godine.

M. Kovačević

foto: Profimedia.rs

Odgovor je?

- Mislim da je deo odgovora pre svega u okolnosti što se izgleda u Srbiji mnogo toga nije promenilo. Upravo, to je film o malograđanskom strahu od promena. “Tuđ hleb jede, a hoće moj svet da menja” jedna je od ključnih replika iz tog filma. Na tom strahu od promena, od gubitka i onog malo što se eventualno ima lako se gradi autoritarni režim koji kasnije nemilice gazi sve ono što suštinski životu daje smisao, imao čovek malo ili mnogo ili koliko god sveg onog što se može kupiti... U to vreme, početkom osamdesetih, u periodu “Tito, posle Tita” nadao sam se da ćemo kao društvo krenuti ka osvajanju demokratskih sloboda. Zato sam odlučio da “Varljivo leto” počne jasnim znakom da se radi o satiričnoj komediji tako što Marks sa fotografije namigne našem junaku Petru, ujedno, da to tako kažemo, dajući znak i mladim gledaocima tog vremena da će uskoro doći do demokratskih promena. Zamolio sam mog velikog prijatelja, oskarovca Duška Vukotića da mi pomogne u operacionalizaciji te ideje i on je odmah prihvatio da Marksovu fotografiju animira u studiju crtanog filma u “Zagreb filmu”. Kompozitor Zoran Hristić je bio oduševljen i odmah je tu animaciju propratio muzičkim džinglom.

Đakomo je opet pio

najuži izbor od pet nominovanih za “Zlatni globus”). Snimio sam odmah zatim i peti film na engleskom jeziku sa Karlom Maldenom u glavnoj ulozi, u produkciji “Metro Goldvin Majera”. Sva je prilika da je, ruku na srce, tako briljantnu karijeru neviđenu do tada u jugoslovenskom filmu, trebalo zaustaviti. Ljubomora mojih kolega je došla do tačke ključanja, to sada sa ove distance mogu slobodno da kažem. I svi su na nož dočekali “Varljivo leto ‘68”. Ali nisam se dao. Odneo sam kopiju filma titlovanu na francuski jezik u Pariz i napravio projekciju za neke važne ljude, filmadžije koje sam upoznao na internacionalnoj sceni. Tako je Jean Francois Lepetit (Flash film), jedan od vodećih francuskih producenata i distributera, otkupio film za prikazivanje u Francuskoj. Nazvao Foto: Privatna arhiva

film koji je bio toliko osporavan kada se pojavio i u kome igraju iz današnje perspektive relikvije prošlosti poput marksizma, pomenute skladne zajednice, socijalizma… ostao da traje, prihvaćen i kod publike koja se onda nije ni rodila kao da je snimljen juče.

4 POP&Kultura

Umetnost

Šta će biti s Cvijetom?

“Stanje paviljona je danas na simboličan način takođe deo postavke jer predstavlja stanje onoga što smatramo vrednostima po kojima se u životu i profesiji upravljamo”, poručio je stručni žiri, dok je još ubojitiju poruku poslala Milica Ružičić, predsednica Odbora vajarske sekcije ULUS-a, u uvodnom tekstu pratećeg kataloga. Ona je podsetila da Udruženje likovnih umetnika Srbije ove godine slavi 100. rođendan čiju “malčice mlađu zgradu” čeka neizvesna sudbina.

Za drugu polovinu godine najavljena je rekonstrukcija Paviljona “Cvijeta Zuzorić”, no “niko ne zna da li će on nakon toga ponovo biti vraćen ULUS-u na korišćenje ili će tu nići neki novi kafe bar. Koliko nam je vredna istorija?” pita Ružičićeva. “Vrede li nam čemu tradicija i kultura građeni sto godina? Verovatno ne, jer vidimo koliko vrede rimske iskopine građene pre više vekova. Arheološka blaga i nasleđe kulturne baštine padaju pred diktatom kapitala. Da li će tako pasti i solidarnost i struka, pa i naše udruženje? (...) Da li je ovo poslednji put da se u Paviljonu ‘Cvijeta Zuzorić’ dešava izložba vajara i vajarki Srbije? Videćemo... Borićemo se da ne bude!” zaključila je autorka teksta.

Rad “Zelena trava doma moga” je neka vrsta karikaturalne skulpture, navodi autor Rade Marković

Otvorena izložba “Vajari Srbije - Letnji salon skulpture”

Zanemarena politika nezameranja Osma izložba vajara i vajarki Srbije otvorena je do 21. jula u Umetničkom paviljonu “Cvijeta Zuzorić” na Kalemegdanu, a ovogodišnja smotra donela je nekoliko krupnih novina.

Miona Kovačević - Izloženi radovi prošli su kroz prethodnu selekciju “zanemarivši politiku nezameranja”. Zbog toga što su umetnici, “najblaže rečeno, postali ugrožena vrsta”, ukinute su uobičajene kotizacije za učešće na izložbi, a odlučeno je i da kolege nagrade svoje najbolje kolege. Skromni budžet dobijen od Grada (100.000 dinara) usmeren je na simboličan novčani dodatak nagradama i štampanje kataloga - izjavila je Nevena Popović, članica Odbora vajarske sekcije ULUS-a na dodeli prvih godišnjih nagrada održanoj proteklog četvrtka ispred “Cvijete Zuzorić”.

Stručni žiri radio je u sastavu: dr Milica Ružičić, profesorka na Visokoj školi likovnih i primenjenih umetnosti (ujedno i predsednica Odbora vajarske sekcije), dr Vida Knežević, istoričarka i teoretičarka umetnosti, članica Kontekst kolektiva i urednica portala Mašina i Marija Radoš, istoričarka umetnosti i članica Nezavisne umetničke asocijacije “Remont”.

Doprinos novčanim nagradama dao je i Nenad Kostić, univerzitetski profesor u

penziji, spoljni član SANU, zadužbinar i kolekcionar.

Prvu nagradu dobio je rad “Untitled” (2019) Vesne Vesić Crnobrnje, a drugu “Radio teleskop no. 1 iz opusa ‘Zvuci kosmosa’” (2017) Ivana Bona. Odluku o trećoj nagradi žiri je prepustio Odboru vajarske sekcije, koji je odlučio da nagradi dva autora mlađa od 35 godina. Od desetak umetnika u konkurenciji nagrađene su Dunja Trutin za rad “Van formata 1, 2, 3” (2017) i Vida Stanisavac Vujičić za rad “Lepa li si, Stojanović Olga!” (2019).

Prvonagrađena Vesna Vesić Crnobrnja svoj rad “Untitled” je realizovala na licu mesta, inspirisana prostorom. Nevena Popović ocenila je da je on “reakcija i na prostor i na situaciju u kojoj se i društvo i paviljon i umetnici i istorija i tradicija trenutno nalaze”. Rad se sastoji od zlatne satenske tkanine površine dvadesetak kvadrata koja se širi i pada sa plafona, ali onda biva uvezana i sputana španer trakama oko stuba. Tenziju i taj dramatičan momenat u delu stvara

upravo protivrečnost finog, lepršavog satena i grube trake koja se koristi za prevoz teškog tereta.

Zvaničan naziv dela je, u prevodu na srpski, “Bez naziva” (Untitled), ali nam je umetnica otkrila da je radni naziv “Slobodni pad”, što je donekle kontradiktorno, jer je pad draperije samo na početku donekle slobodan, a onda dolazi do njenog (s)vezivanja. Šire uzev, inspiracija za rad bio je nestanak tekstilne industrije nakon raspada Jugoslavije, dok se u ličnom smislu delo može sagledavati i kroz bilo kakve vrste vezivanja i sputanosti, uz autorkinu napomenu da narandžasta traka ima značenje zabrane pristupa, “pa svako može da se pronađe na svoj način”.

Sem što je simbol zamrle industrijske grane na ovim prostorima, draperija je i simbol teatra i bitan element u istoriji umetnosti gde je imala ulogu odevnog predmeta, “nečega što prekriva i zatvara”. Uprkos sputanosti španer trakama, Vesnina draperija na kraju ipak dočeka svoj slobodan pad.

Iz žiriranja za glavne nagrade izuzeti su već afirmisani umetnici jer su “nagrade suviše simbolične da bi mogle doprineti njihovom već dokazanom statusu na umetničkoj sceni”

Nagrada komad kamena i alat Udruženje “Kamena kolonija” nagradilo je još troje umetnika. Ana Baša, Bogdan Đukanović i Kristina Ivić koji će dobiti adekvatan komad kamena, alat i opremu za izradu skulpture od avgusta do aprila. Radovi će potom biti izloženi na izložbi Kamene kolonije u okviru Sajma kamena Stone Expo Srbija, na 7. Međunarodnoj izložbi “Kamen u arhitekturi i umetnosti” i na izložbi “Vajari i vajarke Srbije 2020”.

- U donjem delu kompozicije sam htela da draperiju učinim izuzetno ženstvenom i elegantnom, da podseća na haljinu. I nakon vezivanja slobodan pad je moguć, samo treba da ga pronađemo poručila je umetnica.

Dobitnik druge nagrade Ivan Ban spojio je u “Radio teleskopu no. 1” svoja životna interesovanja: vajarstvo, muziku i astronomiju.

- Moj brat Edi je astrofizičar i svojevremeno mi je pokazivao stare radio teleskope kojima je slučajno dokazano postojanje Velikog praska. Svidela mi se ta priča o šumu koji je sve vreme smetao naučnicima, ali nisu znali šta je. Kasnije je otkriveno da je to zračenje kosmosa, i dan-danas prisutno svuda oko nas

POP&Kultura 5

Dobitnik druge nagrade, Ivan Ban, spojio je u “Radio teleskopu no. 1” svoja životna interesovanja: vajarstvo, muziku i astronomiju

Rad Vide Stanisavac Vujičić “Lepa li si, Stojanović Olga!”

Fotografije: M. Mitrović

Prvonagrađena Vesna Vesić Crnobrnja svoj rad “Untitled” je realizovala na licu mesta, inspirisana prostorom

- objasnio je Ivan za “Blic”.

Naučnici koje je pomenuo, Arno Penzijas i Robert Vilson, dobili su 1978. Nobelovu nagradu za fiziku. Po uzoru na radio teleskop koji su oni koristili, Ivan pravi svoje zvučne skulpture. Kada im se približite - poput one izložene u “Cvijeti Zuzorić”, bukvalno možete čuti zvuke svemira, odjeke Velikog praska od pre 13,7 milijardi godina.

Dve nagrađene mlade umetnice Dunja Trutin i Vida Stanisavac Vujičić napravile su trodelne radove raspoređene u tri ravni, pa ih je neophodno gledati iz određenog ugla da bi utisak bio potpun.

Dunja je na digitalnom printu na zidu, njegovom nastavku na stubu ispred i, konačno, 3D figurama od stiropora pri-

kačenim za zid u “trećem redu” predstavila ljude u interakciji posmatrane iz ptičje perspektive.

Vidin rad sačinjen je od autoportreta projektovanog na trima ravnima površinama. I dok se prva i poslednja završavaju ravno, ona u sredini je, zapravo, izrezan profil njene majke u vodoravnom položaju. Minimalnim sredstvima umetnica je uspela da napravi delo nabijeno emocijama.

Od stotinak prijavljenih umetnika za ovogodišnju smotru, selektovano je šezdeset dvoje. Desetoro je izložilo radove po pozivu. Među umetnicima ima i slikara i grafičara koji koriste prošireno polje skulpture.

- Ovde je prisutno manje-više sve što

je prisutno na umetničkoj sceni kada je skulptura u pitanju, od ispitivanja formi i materijala, preko umetnika koji su angažovani do onih koji kroz umetnost iskazuju svoja psihološka, unutrašnja stanja - ovako je za “Blic” sumirala postavku Gordana Belić.

Nevena Popović dodaje da ima radova koji reaguju na (današnju) situaciju na različite načine, “negde čitljivije, negde manje čitljivo, ali izložba nije obojena u tom smislu”.

Politički najeksplicitniji radovi nalaze se na samom ulazu: “Zelena trava doma moga” (2019) Radeta Markovića između koje su “spakovani” radovi Milije Nešića “Mi smo za slobodu i demokratiju” (1980).

- “Zelena trava” je neka vrsta karikaturalne skulpture i predstavlja Aleksandra Vučića i njegovog brata. U drugim varijantama rad se zove i “Laž i nasilje su braća”. Preko puta njih dvojice je dečak na zelenoj travi doma svog i on predstavlja najmlađe generacije koje rastu u toj atmosferi - kaže za “Blic” osnivač izložbe Rade Marković.

Preko puta njegove instalacije nalazi se “Klopka za Đenerala” (2018) Aleksandra Jestrovića Jamesdina: vojnička ludačka košulja koju možete da isprobate i selfi pošaljete autoru. Na izložbi se nalazi i “Meka skulptura” koju posetioci mogu da preoblikuju po svojoj želji (i takođe proslede fotografiju umetnici Danici Bićanić), dok se poruka za posmatrača nalazi i uz “Zvuk tišine” (2019) Dim tima, staromodni kavez ispunjen “rečima i knjigama koje su umrle u mašini za rezanje papira”.

Nakon dodele nagrada svoj performans “In the name of...”, posvećen radnicima - žrtvama tranzicije na ovim prostorima - izveo je gostujući umetnik Pino Josip Ivančić.

Izložba je otvorena do 21. jula, a od 23. jula do 10. avgusta postavka se seli u Narodni muzej Pančevo. Ulaz je slobodan. Takođe, u okviru pratećeg programa izložbe u četvrtak 18. jula (20) u Paviljonu “Cvijeta Zuzorić” biće organizovan razgovor na temu “Moderna skulptura u Srbiji danas”.

6 POP&Kultura Ekskluzivno objavljujemo delove knjige “Život s idi(j)otima” Autobiografija Nenada Marjanovića dr Frica, bivšeg basiste kultnog pulskog pank benda “KUD Idijoti”, bavi se diskografski najplodonosnijim delom karijere sastava koji je ratnih godina stekao kultni status širom Balkana. Knjiga može da se naruči na office@dallas.co.rs.

Feljton Život s Idi(j)otima (6)

Hoćemo cenzuru Oni koji su trebali provesti mir bili su gospodari rata, polusvijet je preuzeo komandnu ploču foto: privatna arhiva

Buđenjem nacionalnih strasti i naznakama da bi se politika puno ozbiljnije mogla početi baviti nama, zagrebali smo i u onaj dio novina koji nije bio isključivo zabava, muzika i kultura. Iako smo sva četvorica oduvijek bili ljudi sa širim spektrom interesa i nismo bile naivne političke analfabete, ipak smo se dugo vremena odbijali baviti politikom.

Oduvijek sam imao problema s Amerikom, volio sam sve što je američko osim Amerike, ali jednostavno sam ih oduvijek doživljavao kao licemjere.

Politički sam uvijek bio sklon društvu s jakim socijalnim osjećajima, sviđale su mi se države koje su brinule o tri kategorije stanovništva - bolesnima, starima i djeci.

Imao sam dosta jasne političke stavove, a ona naša politika mi je u vrijeme građenja karijere jednostavno dopizdila.

Svi smo se u jednom trenutku sve više počeli baviti politikom, točnije politika se sve više počela baviti nama. U godinu nakon pobjede na Subotici ušli smo nešto zreliji i kao ljudi, ali i kao bend. Rana faza benda, opus one prve postave, polako je bila iza nas, smatrali smo da smo ono najbolje već snimili i da se treba okrenuti kreiranju novog autorskog materijala.

Singl „Hoćemo cenzuru“ bio je taj kreativni iskorak u neku novu fazu benda, u fazu u kojoj će se po prvi put pojaviti stidljiva kritika sustava i stanja u društvu. To učestalije zaustavljanje na prvim stranicama novina rezultiralo je zapažanjima koja KUD Idijote ranije nisu zanimala.

Sama naslovna pjesma bila je poruka u kojoj nam je jasno kako smo sve više izloženi manipulacijama i kako se masovni mediji mogu sve više koristiti za jebanje naroda. „Dosta je bilo splačina, pornića i drkačina, dosta je bilo lažnih informacija kako se živi, gdje se ne radi, tko je u minusu, a tko u blokadi…” s refrenom „Hoćemo cenzuru…“ bilo je po meni prvo naše petljanje u politiku, nešto drugačije od „Maja, ne nije ovdje…”.

Priznanje Hrvatske dočekali smo na turneji po Njemačkoj. Spavali smo kod obitelji Maček u Reutlingenu kada nas je Marko Maček, otac Stevice Mačeka koji nam je organizirao turneju i koji nam je bio menadžer, probudio i rekao nam kako je Njemačka priznala Hrvatsku.

Iako se očekivalo priznanje ostali smo zatečeni. Zahvatio nas je čudan osjećaj. U Njemačku smo formalno pravno stigli iz Jugoslavije, a vratit ćemo se u Hrvatsku.

Završila je ta neizvjesnost, a priznanje je bilo olakšanje jer je agonija s Jugoslavijom i nekim njenim inačicama konačno završila.

Cijela ta priča bila je nastavak višednevnih tragikomičnih razgovora s najstarijim Mačekom. Marko bi svako jutro dolazio do Stevice i javljao bi nam što se događa na Balkanu. Šetao je po stanu s tranzistorom na uhu tražeći vijesti Radio Beograda i Radio Zagreba, budilo nas je zviždukanje tog tranzistora i njegovi komentari.

- A šta čujem, onaj vaš kupio Brione…

- komentira Marko.

- Koji naš? - pitam ga.

- Pa kako koji, pa Tuđman… - odgovara on.

- Ma nije kupio, samo ih koristi, napravio je nekakvu kancelariju da ima gdje primati strane delegacije - kažem mu ja.

- Mislim da sam čuo da je uselio i da su Brioni sada njegovi, sve će on da vam otme - nastavlja Marko.

Stevica bi popizdio na te njegove “provokacije”.

- Ajde ćale, pusti ljude, nemoj samo da mi kažeš da Milošević ne otima narodu?

- E pa, Stevice, ne znam ja da li on otima ili ne otima, ali znam da ne otima - odgovara Marko.

Tako je tekla većina zabavnih druženja s ocem našeg domaćina. Marko Maček davao nam je dnevne izvještaje i radio je to brže nego što to danas radi internet.

Nismo uspijevali dokučiti njegove političke i nacionalne osjećaje, prezime je zvučalo dosta hrvatsko, no „onaj vaš” i „oni vaši” previše su nam parale uši. A i Milošević za kojeg „ne zna da li otima, ali zna da ne otima“ bio je određeni indikator Markovog opredjeljenja.

Stevica je bio Nijemac, jebalo mu se za ono što se događa u bivšoj Jugoslaviji, imao je malu bebu i ženu i trudio se napraviti što više koncerata na kojima će nešto zaraditi.

Bio nam je izvrstan domaćin, živio je u ogromnom stanu u kojem nam je bilo udobnije nego u hotelu. Imali smo po ne-

koliko dana pauze od koncerta do koncerta, što smo koristili za nabijanje kondicije i obilazak Reutlingena. Jednim smo uhom pratili ono što se događa kod kuće pa se tako atmosfera predratne psihoze jednim dijelom preselila s nama u Njemačku, u dom Stevana Mačeka.

Svaki put kada na televiziji ugledam talijanskog komičara Paola Villaggia, popularnog Fantozzia, sjetim se Marka Mačeka koji je u to vrijeme bio njegova fizička kopija.

Znam da smo zazirali i od Hrvata i od Srba, iskreno smo se nadali da nam se neće pojavljivati na koncertima. Bio nam ih je pun kurac i u svoj muci samo su nam oni falili na koncertima na kojima smo bježali od domaće stvarnosti. Ovo „samo su nam oni falili” je parafraza na recenziju singla Elia Piska kojeg je u “Džuboksu” svojevremno objavio Petar Luković. U recenziji je pisalo: E samo si nam još ti falio…

Kroz karijeru smo se više puta opako nasmijali na ovu zajebanciju i koristili je kada bi se ukazao netko zanimljiv.

Na putu prema Hrvatskoj dosta smo razgovarali, može se reći da smo pokušali predvidjeti što nas čeka u budućnosti.

Tuđman i HDZ bili su realnost, Hrvatska je postala samostalna država, ali je bilo jasno da samo priznanje države neće zaustaviti rat. A kad je već do njega došlo, svim

Svi smo se u jednom trenutku sve više počeli baviti politikom, točnije politika se sve više počela baviti nama

bićem smo se nadali da će trajati kratko i da će se stvari brzo dovesti u red.

Oni koji su trebali provesti mir bili su gospodari rata, polusvijet je preuzeo komandnu ploču, brodom su kormilarili oni koji su nas odveli u oluju pa smo odmah pokazali da smo skeptični, no nismo prestali vjerovati da je mir jedina alternativa. Međutim, nakon prve žrtve, prve kapi prolivene krvi prestale su iluzije oko rata i bilo je jasno da nas čeka pakao.

Hrvatska je priznanjem stekla legalitet, ali rat se nezaustavljivo širio. Desetodnevni rat u Sloveniji bio je “vojna vježba” u odnosu na ono što se spremalo u Hrvatskoj i kasnije u Bosni i Hercegovini.

Osim što smo postali međunarodno priznata država svi njeni građani postali su i odgovorni za ono što se u toj državi događa, baš kao što kaže poznata uzrečica „Ne možeš se jebati, a da ti ne uđe”. No ljudi su na to zaboravili par sati nakon priznanja, odmah što su nakon euforične proslave međunarodnog priznanja odložili zastave i izmolili krunice zaboravili su na odgovornost, prava i obaveze koje donosi državna suverenost.

Mi kao bend okrenuli smo se svojoj novoj državi, na sve ostale u okruženju nismo mogli utjecati, niti smo imali pravo kreirati njihove politike, kako vanjsku tako i onu unutarnju. Uhvatili smo uređivati vlastito dvorište, onoliko koliko smo mogli kao četiri muzičara bez ikakve formalne moći.

Smatrali smo kao uvijek do tada da svatko mora stati iza svojih ideja, svojih stavova, svojih postupaka ukoliko drži do vlastitog dostojanstva.

Sve što smo radili nakon priznanja Hrvatske bilo je povezano sa sviješću da svatko mora pomesti ispred vlastitog praga, a naš je prag bio u Zagrebu, ne više u Beogradu, premda je Beograd cijeli rat vodio više nego aktivnu ulogu.

POP&Kultura 7

Erotski zanos dve književnice strasniji od romana “Kako sam samo imala pravo što sam vas progonila... i što sam utrla put za eksploziju koja se dogodila na sofi gde se ponašali tako besramno i kupili me zauvek”, pisala je Vita svojoj ljubavnici Virdžiniji Vulf.

Prevela i priredila: Miona Kovačević Senzacionalna afera između dve spisateljice čije bi se ponašanje i danas smatralo šokantnim - seksualno nezasite Vite Sakvil-Vest i podjednako liberalne, ali diskretnije i emotivno krhkije Virdžinije Vulf - tema je novog filma Čanje Baton sa Elizabet Debiki u ulozi Vulfove i Džemom Arterton kao Sakvil-Vest.

Kada je Virdžinija Vulf prvi put srela Vitu Sakvil-Vest, na jednoj večeri decembra 1922, nije bila naročito impresionirana. U svom dnevniku opisala ju je kao “seljački rumenu, brkatu i obučenu poput papagaja, koja je odisala aristokratskom ležernošću, ali ne i oštroumnošću jednog umetnika”... “Ona je muškobanjasta, zgodna, vojničkog držanja i sklona podvaljku”, pisala je. A opet, priznala je da u 182 centimetra visokoj i deset godina mlađoj Viti ima nečeg privlačnog zbog čega se (Virdžinija) osećala “stidljivo i nevino poput školarice”.

Započele su vezu 1925. koja će trajati 10 godina. Američka naučnica Luiz de Salvo napisala je da je ta decenija predstavljala umetnički vrhunac u stvaralaštvu obeju žena. “Nijedna nije pisala toliko mnogo i toliko dobro kao tada, niti je ijedna potom ponovila takav uspeh”. Njihov snažan i složen emotivno-seksualno-ljubavno-prijateljski odnos imao je ogroman pozitivan uticaj na onu drugu, što je ostalo zabeleženo u brojim pismima koje su razmenjivale.

Jedinica barona od Sakvila i njegove bliske rođake Viktorije, Vita (r. 1892) odgajana je u bajkovitom okruženju 400 godina stare porodične kuće koju je njenim precima poklonila kraljica Elizabeta I. Ali, bilo je to nesrećno i samotno detinjstvo jer je Vitin otac bio ženskaroš i čak je doveo ljubavnicu u kuću da živi sa njima. I majka je imala brojne vanbračne afere.

Vita je od malena nosila mušku odeću i već sa 12 godina je

znala da je gej. Ipak, udala se 1913. za mladog diplomatu Harolda Nikolsona (iako je tada bila u vezi sa jednom od svojih deveruša). Od početka su imali otvoren brak jer su oboje težili istopolnim vezama. Nakon što su im se rodila dva sina, njihov odnos prerastao je u duboko prijateljstvo. Ona je imala veze sa ženama i muškarcima, on samo sa muškarcima, uključujući i kompozitora Ajvora Novela.

Tri godine nakon upoznavanja Virdžinije i obostranog flertovanja, Vita je odlučila da napravi prvi konkretan korak. To se dogodilo 1925. u jugozapadnom

Londonu u Ričmondu, u kući gde je Virdžinija živela sa suprugom, piscem Lenardom Vulfom.

“Kako sam samo imala pravo što sam vas progonila... i što sam utrla put za eksploziju koja se dogodila na sofi gde se ponašali tako besramno i kupili me zauvek”, pisala je Vita.

Iako je pre Virdžinije imala nekoliko ozbiljnih veza sa ženama - i mahom ih sve ostavljala očajne, suicidalne i skrhane - Vita je sve vreme uspevala da održi brak. Zapravo, često je razgovarala sa Haroldom o svojim ljubavnicama. Odnos sa Virdžinijom sve je bacio u zasenak. Već nakon onog prvog ljubavnog sastanka Vita se poverila Haroldu da biva opčarana Virdžinijom.

“Isprva misliš da je prosta, a onda se duhovna lepota razoktrije pred tobom i osetiš fascinaciju posmatrajući je... Dragi, potpuno sam izgubila srce”, piElizabet Debiki u ulozi Vulfove i Džema Arterton kao Vita Sakvil-Vest

Virdžinija Vulf

sala je suprugu.

Virdžinija je, sa svoje strane, bila zapanjena Vitinim književnim uspehom, iako nije bila oduševljenja njenim književnim talentom. Vita je pisala bestselere, dok Virdžinijini slojevitiji i dubokoumniji radovi još uvek nisu doživeli priznanje koje će kasnije uslediti.

Premda joj je Vitina pažnja laskala, Virdžinija je u početku bila uzdržana. Imala je traumatično detinjstvo: ostala je bez majke sa 13 godina, kada je doživela prvi mentalni slom. Dve godine kasnije umrla joj je polusestra koja joj je zamenila majčinsku figuru, a 1905. izgubila je i oca. Kako je tvrdila, već od šeste godine polubraća su je seksualno zlostavljala. Imala je česte napade depresije i par puta pokušala je da se ubije. Te simptome (kasnije definisane kao bipolarni poremećaj) donekle je ublažio brak sa levičarskim piscem Lenardom Vulfom 1912, ali oni nikada, zapravo, nisu prestali. No, Vitino samopouzdanje, harizmatičnost i sposobnost podsmevanja konvencijama privukli su Virdžiniju i njene inhibicije su počele polako da se tope.

Lenard, koji je bio uz Virdžiniju tokom svih napada depresija i pokušaja samoubistava, tolerisao je aferu jer je usrećivala njegovu suprugu. Dok je on uvek bio zaštitnički nastrojen prema Virdžiniji, Vita ju je hrabrila da uživa, da ide na žurke i zabavlja se. Prema tvrdnjama Luiz de Salvo, Virdžinijine duševne rane počele su da zaceljuju i sa Vitom je imala prvu erotsku vezu u kojoj je osetila zadovoljstvo.

D oktori su up ozoravali Virdžiniju da je pisanje loše po njeno emotivno zdravlje.

Vita se nije slagala i podsticala ju je da piše što više. I zaista, Virdžinija je napisala svoje najpoznatije knjige upravo tokom tih deset godina zabavljanja i poznanstva sa Vitom: “Gospođa Dalovej” (1925), “Ka svetioniku” (1927) i “Orlando” (1928).

“Ka svetioniku” se bavi čežnjom za osobom koja nije tu, a “Orlando” seksualnim avanturama osobe koja putuje kroz vreme i menja pol. Kada je Harold dobio premeštaj u Persiju 1926, Vita je morala da ide s njim. Uprkos fizičkoj udaljenosti, nastavile su da razmenjuju nežnosti preko pisama.

foto: wikipedia

Odnos Virdžinije Vulf i Vite Sakvil-Vest tema novog filma

Film Vita Sakvil-Vest

“Svedena sam na stvar koja želi Virdžiniju. Užasno mi neostaješ”, pisala joj je o svojoj čežnji.

No, bilo je pitanje trenutka kada će Vita pronaći nov predmet požude.

Po povratku u Englesku, Vita je boravila kod Virdžinije u Saseksu. Tu je upoznala mladu Meri Kembel. Uskoro su provodile noći zajedno, dok je Merin suprug Roj pretio da će se ubiti.

Nimalo potresena zbrkom koju je izazvala, Vita se poverila Virdžiniji, ali kod nje nije naišla na razumevanje. Virdžinija je bila duboko povređena. Bilo je vreme, odlučila je Virdžinija, da se kaže istina: Vita nije bila sposobna za dugotrajnu, posvećenu vezu.

S vremenom se iz ljubavne veze razvilo nežno prijateljstvo.

Pisale su jedna drugoj i posećivale se. Virdžinija je u svojoj kući čuvala jednu sobu za Vitu, punu cveća. Pisala joj je kako joj je pružila ogromnu sreću, Vita je uzvraćala da je mnogo voli. Ipak, 1935. i pismima je došao kraj.

Virdžinija nije uspela da se spase od svojih depresivnih stanja i 1941. ušetala je u reku sa džepovima punim kamenja. Imala je 59 godina.

Potresena Vita pisala je Haroldu nakon ovog događaja: “Mislim da sam mogla da je spasem samo da sam bila tamo”. No, u svom oproštajnom pismu Lenardu, Virdžinija je tvrdila: “Da je iko mogao da me spase, to bi bio ti. Mislim da dvoje ljudi ne bi moglo da bude srećnije nego što smo to bili mi”. Nešto slično je i Vita napisala Haroldu pre svoje smrti 1962, ističući njihovu ljubav jedno prema drugom tokom svih 49 godina braka. Početkom 20-ih godina 20. veka napisala je autobiografiju “Portrtet jednog braka”, želevši da objasni svoju biseksualnost i da istakne važnost tolerancije prema gej osobama. Knjigu je, uz dopunu pismima i drugim beleškama, objavio njen sin Najdžel Nikols 1973. godine.

Film “Vita & Virdžinija” zasnovan je na komadu Ajlin Atkins iz 1993. koji je igran na Brodveju i Vest Endu i neće biti eksplicinih erotskih scena.

“Opisati Vitu i Virdžiniju samo kao lezbejke, značilo bi ignorisati činjenicu da su obe bile u srećnim brakovima”, smatra glumica Džema Arterton.

Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Miona Kovačević Email: kultura@ringier.rs

Arena 66. Pula film festival

Do sada sam se ubio više od sto puta...

Drugo veče, Arena ispunjena ne baš do poslednjeg mesta, ali poprilično. Pogled kroz jedan od svodova ovog starog rimskog zdanja, pruža gotovo mitsku sliku; borovi, more, tamno nebo sa nešto malo crvenog u noći koja sam što se nije spustila... A na velikom platnu kreću kadrovi koji će, ubrzo, privući svu pažnju. Drugo veče 66. Pulskog filmskog festivala (13-21. jul).

Tatjana Nježić Na programu je film “Koja je ovo država” Vinka Brešana, za koji scenario potpisuje Mate Matišić. Već od prvih trenutaka publika reaguje i smehom, a biva sasvim jasno da ju je film poneo...

I Brešan i Matišić su i ovoga puta pokazali da su majstori ironije, duhovitosti, odnosno slojevite, bespoštedne analize i kritike realiteta u kojem živimo zaodenute u smeh.

San i/ili stvarnost

foto: promo Pula film festival

Film već ima zavidnu reputaciju, pobedio je i nedavno na Sofestu, u Areni jedna od prvih replika (“do sada sam se ubio više od sto puta”) izaziva grohotan smeh...

Ukratko, film prati priču u kojoj se prepliće polaganje kamena temeljca za novo zatvorsko krilo i tom prilikom će aktuelni ministar poželeti da se samozatvori, četvorica penzionera u poduhvatu krađe, a potom premeštanja mrtvačkog kovčega Franje Tuđmana, i najviše predstavnike vlasti koji se s tim hvataju u koštac. U ovom ostvarenju nelinearne strukture, kao svojevrsna metafora željenog i stvarnog pretapaju se kadrovi snova glavnih junaka sa kadrovima realiteta

na duhovit, zabavan način u kome pretežu momenti za koje sve do kraja nije jasno da li su san ili java.

Kao i u svakom dobrom filmu, motivi koji pokreću likove se razvijaju i otkrivaju kako priča odmiče. Sem za one koji su vlast. Tu je od početka jasno; sve za ostanak na funkcijama.

Trojica u početku nepovezanih protagonista - ministra u vladi, penzionisanog generala i razočaranog starca (izvanredni Krešimir Mikić, Nikša Butijer, Lazar Ristovski) - u kolopletu fikcije i realiteta, slikoviti su dokaz da (ne samo u filmu) ništa nije onakvo kakvim se čini te tako aktuelne i akutne moralne dileme i suštinska pitanja postaju “glavne uloge” u ovom ostvarenju žanrovski bliskom apsurdu, a suštinski najstvarnijem životu našem nasušnom.

Iako negde na sredini saznajemo da četiri dobrodušna penzionera (Hrvati, Srbi, Bošnjaci) kradu Tuđmanov kovčeg da bi ucenili vladu, odnosno razmenili ga za leševe svojih sinova za kojima bezuspešno tragaju dvadeset godina, tek kraj filma, telefonski poziv lika koji tumači Lazar Ristovski, razjašnjava koji je fabularni tok stvaran. Ili je čoveku možda san stvarniji od stvarnosti…

Film okarakteriše visok umetnički

domet, kritika društva, narativna zagonetka…

Tuđmanov i Slobin kovčeg

Čitav je niz momenata na koje je publika te večeri reagovala smehom. Primerice; kada četvorica penzionera kradu Tuđmanov kovčeg vidi ih i uhvati grobar koga će, da ih ne bi odao i pokvario im planove, zatvoriti u grobnicu. Ovaj potom danima zapomaže iz iste te grobnice, tako u nekom trenutku penzionisano general reći predsedniku “Juče sam pričao s Tuđmanom, rekao mi je da je on grobar…”.

A na konferenciji za novinare govorilo se i o tome koliko je u tehničkom, organizacionom smislu bilo teško snimiti ovaj film.

Scenograf Damir Gabelica je kazao da mu nimalo nije bilo lako dočarati sto kvadratnih metara veliku Tuđmanovu grobnicu i kovčeg za koji nije znao kako izgleda.

- Naime, svuda je kovčeg sniman sa zastavom gore pa smo jedva doznali kako zapravo izgleda. Igrom slučaja došli smo do osobe koja ga je radila i slučajno saznali da je radila i kovčeg Slobodana Miloševića, pa smo tu imali sreće i doznali i kako je izgledao njegov kovčeg ispričao je Gabelica.

Sjajnu glumačku ekipu filma čine i Iva Mihalić, Alma Prica, Sebastijan Kavaca, Goran Navojec, Krešimir Mikić, Danijel Olbricki, Goran Bogdan, Zdenko Jelčić i drugi.

Niko nikog ne sluša

Drugi film te večeri bio je “Sam samcit” Bobe Jelčića.

Ležerna, naoko jednostavna, a zapra-

vo potresna priča iz savremenog miljea o mladom muškarcu koji pokušava da stvori (zakonske i ne samo zakonske) uslove u kojima će moći više vremena da provodi sa svojom ćerkom, bistrom, razigranom devojčicom koja nakon razvoda braka živi sa majkom.

Okružuje ga sa jedne strane familija i sa druge svet socijalnih službi, šaltera, besmislenih formulara u ogromnim količinama, zakonskih normi (istina promenljivih, ali na štetu čoveka)…

A između tog čekića i nakovnja…

Glavni junak (odličan Rakan Rushaidat) stalno u istoj šerpaplavoj jakni, sa izbezumljenim i izmučenim pogledom, jeste gubitnik. Jasna slutnja govori da se neće, niti može, dobro završiti, koliko god se svi oko njega trudili da mu pomognu.

Tetka i tetak (ubedljiv Miki Manojlović) sa kojima živi, koji u stvari samo zvocaju i govore sebi u bradu, sami sa sobom, čak i kad govore s nekim… Ona se stalno žali da je niko ne sluša, on o svom starom znancu iz ministarstva, tj. vezi koja će to završiti… Tu su i prijatelji, suštinski ništa bolji, dobronamerni i puni saveta, ali zapravo pre svega (svesno ili ne) na braniku svog rešenja koje je “najbolje”.

U ovom intimnom, snažnom, svedenom, umetnički uzbudljivom filmu hvale vrednu glumačku ekipu čine i Snježana Sinovčić Šiškov, Lea Breyer, Vanesa Glođo, Krešimir Mikić, Dean Krivačić, Marko Makovičić, Jagoda Kralj Novak, Izudin Bajrović i drugi.

Inače, drugog dana festivala bilo je i zvanično i nezvanično oštrih kritičkih tonova u odnosu na problematičan kvalitet filma “General” Antuna Vrdoljaka.

I drugog dana festivala bilo je i zvanično i nezvanično oštrih kritičkih tonova u odnosu na problematičan kvalitet filma “General” Antuna Vrdoljaka, koji je prikazan na otvaranju