Utorak 2. jun 2020. Blic broj 8355 www.blic.rs
Foto: nemanja djordjević
POP&Kultura
Ognjenka Lakićević
Na alternativnoj sceni nema nikakvog glamura
Naslovna Život je dovoljno kompleksan da bih pokušavala da pravim privid sebe kao nekog drugog, najvažnija stvar u životu mi je da što bolje da upoznam sebe te nemam uopšte kapacitete za ambicije druge vrste, ionako od ovog svakodnevnog života jedva stižemo da se bavimo stvarima koje su nam važne, kaže Ognjenka Lakićević, članica benda “Autopark” i objavljivana autorka.
Foto: sonja leković
2 POP&Kultura
Neven Džodan Ognjenka Lakićević pune dve decenije peva u bendu “Autopark”, za koji piše i tekstove, a nedavno je objavljena njena četvrta knjiga “Vodič kroz požare“ (LOM) koja je skrenula pažnju šire publike. Ova zbirka poezije ima sedam delova od kojih pet nose imena godišnjih doba. Sve počinje leti i završava se u leto. - Ideja je bila da su ti delovi nešto kao poglavlja u romanu, tako da hronološki možemo da pratimo razvoj radnje, koja, iako ima spoljni okidač, potpuno biva izmeštena u unutrašnjost glavne junakinje. Otprilike tih godinu dana, prolazak svih godišnjih doba, prolazak kroz sve faze suočavanja sa nekakvom traumom, kao i početak zaceljenja, bili su potrebni da bismo imali nekakvu referentnu vrednost - šta za godinu dana može da se desi s unutrašnjim svetom jedne osobe, kakva promena, ako odluči da se tome pošteno posveti. Tvoja poezija ostavlja utisak osećanja autentičnosti. Da li je to nužno vezano sa stvarnim, proživljenim događajima? - Vidim da me to ljudi često pitaju. Iako mi nije manir da na pitanje odgovorim pitanjem, pribeći ću tome sada: da li sam bolji pisac ako sam nešto proživela, ili ako nisam, a deluje autentično? Odgovor na to pitanje pokazaće koliko za književnost nije bitno da li je pozadina napisanog u realnosti - sve dok su osećanja preneta uverljivo. U ovom mom konkretnom slučaju, dobro znam o čemu sam htela da pišem, kao i obično, ali to ne bi mnogo značilo da to nisam umela dobro da izrazim. Ipak, kada pišem, književnost mi je bitnija od moje privatne realnosti i plasiranja nekakvih mojih istina, iako od toga svakako polazim. Ali, to je putovanje, imaš destinaciju i cilj, ali je lepo kada tokom procesa otkrivaš mnoge stvari. Koliko je teško napisati ljubavnu pesmu, opisati neki međuljudski odnos a da to bude bez nekih opštih mesta? - Pa svakako nije lako, pre svega jer mozak ima već ustaljene sinapse razmišljanja koje ga upućuju na opšta mesta, što je nešto što snižava kvalitet književnosti. A opet, muka mi je od mistifikovanja poezije, književnosti uopšte, kao i bilo koje druge veštine. Stvar je vežbe i načina razmišljanja, kao i dobrog ukusa. Kad kažem da ne volim da mistifikujem pisanje poezije, to zaista i mislim, posebno jer je to intelektualiziranje dovelo do toga da me poezija smori nekad davno, ali s druge strane,
Sama ljubav, a posebno neuzvraćena, veoma me malo zanima. Ono što me zanima jeste proces unutar samog čoveka koji nastaje usled gubitaka, mogućnost stvarne bliskosti s drugom osobom, kao i odbrambeni mehanizmi koje odnos s nekim jača ili slabi, kaže Ognjenka
ljudi i dalje naivno misle da je poezija kao zaljubiš se ili te ostavi dečko (to je valjda inspiracija), pa ti sedneš i prospeš emocije i kao eto pesme. Ne, to je pisanje privatnog dnevnika. Žao mi je što iznova moram da razbijam te iluzije, ali pisanje ne izgleda tako. Izgleda kao bilo koji drugi rad, s jednim izuzetkom, moraš da daš najviše sebe lično. Sama ljubav, a posebno neuzvraćena, veoma me malo zanima. Ono što me zanima jeste proces unutar samog čoveka koji nastaje usled gubitaka, mogućnost stvarne bliskosti s drugom osobom, kao i odbrambeni mehanizmi koje odnos s nekim jača ili slabi. Za izbegavanje opštih mesta važan je ugao gledanja, kao i velika, velika pažljivost, i mogućnost da izađete ‘van sebe’, da čitate pesmu drugim očima, koje su detektor za banalne
slike i opšta mesta. Važno je biti nemilosrdan pri uređivanju pesama, udaljiti se od sebe bez sentimentalnosti, što je najteže, ali je ključno. Do najboljih rezultata se najčešće ne dolazi s lakoćom, a ja inače nisam navikla na prečice. Da li si neku od pesama napisala iz prve ruke, da kasnije u njoj ne promeniš ni slovo? - Ne. Možda neke prastare pesme, ali moj mozak ne radi tako, on je grozničav kad pišem prvu ruku, tada hoću da zabeležim sve informacije, svako osećanje. Impulsivna sam, moram prvo da zapišem gomilu gluposti da bih od toga izvukla ono šta vredi. Nijedna od zvanično objavljenih pesama u poslednjih dosta godina nije tako zvučala isprva.
POP&Kultura 3
najviše sam volela kada bih na kraju dana stavila noge u tvoje krilo dok rasklapamo sve šta se desilo od jutra pričali smo o nekom udesu rekao si zamisli slučajno udariš čoveka autom ne zaustaviš se samo prestaneš da pratiš vesti nikad ne saznaš da li je osoba preživela nije li to užasno pomislila sam kako ti je lepo čelo kako imam sreće neko kao ti me nikada neće izdati dodala sam ti borovnice da živiš što duže misliš li da je ono šta si uradio išta drugačije od bežanja sa mesta nesreće samo bez automobila bez slučajnosti kako znaš da sam preživela. (“Vodič kroz požare”, 2019., LOM)
Danas se sve manje citiraju stihovi omiljenih pesnika, ali ipak autori poput Marka Tomaša privlače pažnju širom regiona, da li tebi to uliva nadu da poezija, kao forma od koje je sve krenulo, neće postati sadržaj namenjen malom krugu ljudi? - Nadam se da je poezija malo sišla među ljude jer su ljudi, između ostalog, zahvaljujući i Marku, malo počeli da shvataju da je savremena poezija poprilično razumljiva i da nije nalik onoj poeziji kakvu smo učili u školi kada nismo bili dorasli za nju pa je ostavila utisak nečega što ne može da se shvati. Poezija je umetnost najviše svojstvena čoveku i njegovoj unutrašnjosti, srž. Da budem iskrena do kraja, ja muziku volim više od svega na svetu, ali poezija je najdublji kontakt sa sobom. Za sve ostale umetnosti možeš i da si distanciran od sebe, može da ti predstavlja beg od sebe poezija ne pruža tu mogućnost. Naprotiv, ona te uvlači dublje u sebe, i upravo zato nije za svakoga, jer ljudi često nemaju kapacitet da podnesu mnogo intenzivna osećanja. Kakva nam je mlada pesnička scena, pre svega mislim na iskustvo iz Radionice kreativnog pisanja koju držiš? - Poprilično dobra, i jako me raduje da srećem mlade ljude koji imaju potrebu da pišu, razmišljaju, umesto što bi da odseku od sebe ono šta osećaju, što je ono zbog čega se verovatno osećaju čudno u ovakvom svetu. Obratite pažnju na imena Radmila Petrović, Kristina Milosavljević, Maša Živković, Vladan Krečković, tek će se čuti za njih. Oni su neki od ljudi kojima mislim da sam spržila mozak na radionicama ponavljajući neke od stvari koje sam delom pominjala i u odgovorima iznad. Kako si ti zavolela poeziju, sećaš li se kakav je bio tvoj prvi emotivni doživljaj? - Odrasla sam među knjigama, i oduvek sam pisala neke svoje nebuloze, poetski izraz je jednostavno blizak mom doživljaju sveta, ne znam kako se svet drukčije podnosi. Ono zbog čega sam najviše zavolela poeziju je rokenrol poezija, ona mi je bila bliskija nego pesme iz lektire, a onda sam otkrila savremenu poljsku, američku i srpsku poeziju. To je sve
niz emotivnih doživljaja, neverovatno uzbuđenje, nisam mogla da spavam kad otkrijem dobru pesmu, toliko me dodiruju lepota, stav i pamet. Poeziju teško razdvajam od sebe jer je bila deo mene oduvek, što ne znači da mi je lako da pišem ako znam neke fore, a za muziku se i dalje samo nadam da sam je dostojna, osećam strahopoštovanje prema njoj. Da li se danas komfornije osećaš pišući poeziju gde možda i više ogoliš dušu ili na bini sa bendom gde pevaš svoje tekstove uklopljene u zvučnu sliku? - Uvek je komfornije pisati. Kao prvo, tu odgovaraš samo za sebe. Ovde još četiri osobe zavise od moje spremnosti. Zatim, u poeziji možeš da se sakriješ kod kuće, što sam godinama uspešno radila. Doktorirala sam na izbegavanju eksponiranja, pesničkih večeri i ostalih manifestacija, što je opet imalo svoju cenu, koju sam bila spremna da platim. Kao konačno, u poeziji se bolje snalazim, u muzici sam mnogo naivnija, imam više strahova, jednostavno, bolja sam pesnikinja nego muzičarka. Ali, upravo zato, mislim da je sto puta zanimljivije pratiti me u muzici. Čini se da “Autopark” neguje poseban senzibilitet ne samo u muzičkom smislu, nego generalno u funkcionisanju benda, bez megalomanskih ciljeva i ambicija, a opet uz ogromnu posvećenost i ozbiljnost. Ako se slažemo da je to u savremenom društvu retkost, kako ste vi krenuli tim putem, bez glamura i reflektora? - Reflektori su mi uvek smetali da vidim jasno, a to mi je najvažnije, videti jasno, biti budan. Na stranu ova neuspela metafora, lepo si to primetio za “Autopark”. Kao prvo, na alternativnoj sceni nema nikakvog glamura, ima dosta cimanja i to moje kolege dobro znaju, zato cenim taj trud. Možeš možda da napraviš privid glamura, ali meni je okej da sam ja ja, i sve ostalo mene, a i ostatak benda, neviđeno mrzi. To podrazumeva baš veliku posvećenost, temeljnost i ozbiljnost u radu, ali neozbiljnost u shvatanju samih sebe. Svesna sam da bi veći trud u plasiranju našeg rada verovatno skrenuo pažnju malo većem broju ljudi, ali to je i dalje zanemarljiv broj u odnosu na to koliko nas mrzi da se bavimo reklamom i našom vidljivošću. Mnogo nas više zanima rad na muzici i sebi samima, tako da je okej da “Autopark” ostane kao neka dobro čuvana tajna. A drugo, život je dovoljno kompleksan da bih pokušavala da pravim privid sebe kao nekog drugog, najvažnija stvar u životu mi je da što bolje da upoznam sebe te nemam uopšte kapacitete za ambicije druge vrste, ionako od ovog svakodnevnog života jedva stižemo da se bavimo stvarima koje su nam važne. Ove godine bend obeležava 20 godina postojanja. Hoćete li obeležiti ovaj jubilej? Najavljen je i peti album... - Taj jubilej je baš bitan! Ne samo što smo mi živi, zdravi i mladi, nego je i bend možda još mlađi, nekako sad imamo više energije i slobode. Što se planova tiče, ovo je trebalo da bude naša godina, bili smo usred snimanja albuma kada je počela epidemija. Koncert je bio planiran takođe, ali eto, sve smo odložili za neke bolje dane. Ono šta zasigurno znam jeste da će album “La Reunion” biti završen, videćemo da li će izaći ove ili iduće godine, a koncerte ćemo svirati svakako, samo verovatno na zimu, ako sve bude u redu. Otprilike tako grandiozno izgledaju naši planovi. Sve što smo planirali smo uradili, pa tako ćemo i ovo uraditi s uživanjem, ali zbog raznih neplaniranih intervencija realnog života, nemam preciznije informacije. Svakako jedva čekam.
Foto: predrag vujanac
KAKO ZNAŠ DA SAM PREŽIVELA
Izložba Ljubina dela iz Pariza uskoro u obnovljenoj galeriji
Moderna galerija, zadužbina Ljube Popovića, u novom ruhu
Epidemija je trenutno zaustavila planirane izložbe, ali je, s druge strane, ubrzala da Moderna galerija, zadužbina Ljube Popovića i Dom slikara Medijale, za svoj 35. rođendan bude obnovljena i sređena tako da predstavlja galerijski prostor po najvišim standardima. Predrag Vujanac Tri decenije prostor Moderne galerije praktično je samo održavan bez većih rekonstruktivnih „zahvata“. Vreme virusa korona, kada publika nije mogla da vidi nijednu izložbu, zbog toga je iskorišćeno za ozbiljne radove koji su zadužbini jednog od najslavnijih jugoslovenskih slikara dali potpuno novi sjaj. - Urađeni su novi mermerni podovi, zamenjena je kompletna rasveta, napravljeno novo stepenište do Ljubinog ateljea koji se nalazi na spratu galerije i u koji je preseljen njegov atelje iz Pariza, a u jednom delu objekta spušteni su plafoni. Urađena je i kompletna zidna infrastruktura, u galeriji više nema radijatora jer smo uveli podno grejanje, tako da više nema ni vizuelnih prepreka, što sve prostor čini pravim galerijskim, po najvišim standardima – objašnjava za „Blic“ direktor Vojislav Jovanović. Moderna galerija, inače, predviđena je da ubuduće bude mesto za stalnu postavku Ljube Popovića, dok će se stotinak kapitalnih dela slikara koji su u prethodnih 35 godina izlagali u njoj, nalaziti u budućem Muzeju fantastike, koji je planiran u obližnjoj zgradi nekadašnjeg Radio Valjeva. Jovanović kaže da su zbog toga već u akciji da još nekoliko Ljubinih slika dobiju na poklon, a neka od njegovih, do sada neviđenih dela u Srbiji, obezbede na duži vremenski period kao deo te buduće postavke. - Na taj način dobili bismo punu sliku o Ljubi i njegovom slikarstvu, od njegovog akademskog početka u Beogradu do pariskog životnog puta, i mislim da bi to bilo dostojno evropskih umetničkih legata. Što se tiče programa galerije do kraja ove, jubilarne 35. godine, u septembru ili početkom oktobra će biti ozbiljna Ljubina izložba sa delima koja su do sada bila nedostupna javnosti i koja će biti doneta iz Pariza, uz novu studiju čiji je autor Nataša Kristić, jedna od najozbiljnijih savremenih likovnih kritičarki – najavljuje Jovanović. Biće, kako kaže, organizovana i putujuća izložba povodom vrednog jubileja, a u pitanju su panoi na kojima bi odgovarajućom reprodukcijom i pričom bili zastupljeni svi autori koji su do sada izlagali u Modernoj galeriji. Za putujuću izložbu već se javilo Trebinje koje želi da je ugosti u avgustu tokom svog filmskog festivala, kao i Kulturno-prosvetna zajednica Srebrenice. Jovanović dodaje da je cilj izložbom ući i u što više srednjih škola, da se Ljubina zadužbina i svet slikara fantastike približe novim naraštajima i budućoj publici.
4 POP&Kultura
Radmila Živković
Foto: vladislav mitić
Ako se lažemo, ništa ne možemo da uradimo Svega ima u nama, i nakaradnog i ozbiljnog i ovakvog i onakvog. Ja sam uvek tražila tu, da kažem, raznolikost u ljudskom biću, kaže čuvena glumica Radmila Živković.
Tatjana Nježić Laureat je prestižnih nagrada („Žanka Stokić“, „Milivoje Živanović“, „Carica Teodora“, Zlatna arena...), na pozornici je dočarala čitav niz rola, na malim i velikim ekranima takođe. Igrala je i u višestruko nagrađivanom filmu „Poseban tretman“ Gorana Paskaljevića po scenariju Dušana Kovačevića (1980, Dan Tana, “Centar film”) - koji je u okviru projekta Vip Kinoteka dobio restauriranu, digitalnu verziju, a kojom će 6. juna Jugoslovenska kinoteka obeležiti svoj dan. Naime, toga dana od 19 sati na dve onlajn lokacije, na fejsbuk stranicama Jugoslovenske kinoteke i Vip mobile, publika će moći da u obnovljenom ruhu vidi čuveni film koji je svoju premijeru imao na festivalu u Kanu pre tačno četiri decenije. Mlada, lepa, ali potonula, iako u njoj još tinjaju životni sokovi, Mila Radmile Živković upečatljiv je i višeznačan deo ove čuvene, slojevite filmske priče u kojoj autoritativni lekar na poseban način leči od alkoholizma grupu radnika u pivari, a kroz to se prelamaju slike društva, vremena, čovekove slabosti i žudnje, ljudske nemoći i nade… Na početku, još dok se dogovaramo za razgovor, veli Radmila da iz kuće nije izašla tri meseca. Od početka vanrednog stanja i (samo)izolacije. Treba, kaže, da ide kod frizera. I to će joj biti prvi izlazak. Nije joj, napominje, ništa smetalo, ne buni se, samo se pita kuda sve ovo vodi. I brine, ne za sebe. Za koji dan, kaže, kreće i na terapije. Dobro je, veli, zdravstvene tegobe su pod kontrolom. Upitana za film „Poseban tretman“, uz dubok uzdah kaže: - Kad sada razgovaramo o tom filmu, kad razmišljam o njemu, pre svega me duboko potresa činjenica da sam ja jedina živa od cele glumačke ekipe. Strašno, zaista. Kako se pomiriti s tim... A sećanja na rad na ulozi, na snimanje, na zbivanja iza kamere... - Što se moje uloge, lika Mile tiče, naravno, radila sam je i gradila u dogovoru sa rediteljem Paskaljevićem i scenaristom Duškom Kovačevićem. Film govori o grupi ljudi, radnika u pivari, koje od alkoholizma leči doktor koji sa njima radi predstavu, psihodramu u kojoj oni na svojim ličnim primerima preispituju
Predstava vam je kao harakiri. Utrobu ima na sceni da rasporiš. A kad se završi, moraš da zašiješ tu posekotinu i da se takav skrpljen, kako znaš i umeš, vratiš u takozvani normalan život, priča Radmila Živković
Foto: Promo Duško Miljanić
Foto: Promo
POP&Kultura 5
Čuvena „Gospođa ministarka”, još jedna saradnja sa Jagošem Markovićem
Predstavu “Hasanaginica” radili smo u sasvim drugačijem tonalitetu u Tivtu
i kod kritike. A snimali smo ga u dobroj radnoj atmosferi, inspirativnoj i uz razne dogodovštine. Bata Stojković i ja smo, eto, našli za shodno da posrćemo preko gajbi, padamo i povređujemo se van scenarija i potreba uloga. Naravno, koliko god da si se povredio, igraš ko da ti ama baš ništa ne fali. Za tu ulogu ste nagrađeni na Niškom festivalu, po IMDb-u imate blizu 80 uloga na velikim i malim ekranima, pomenimo tek „Tamo i natrag“, „Variola vera“, „Sok od šljiva“, „Sivi dom“,, Ledina“... koju od rola na ekranu biste izdvojili u bilo kom smislu? - Češće sam igrala uloge koje su, kako se to žargonski kaže, podupirači priče, nego glavne, mada je bilo i glavnih. Ali svaku sam radila, da tako kažem, pozorišno - da ima svoju vertikalu, svoje razloge, uzemljenje - a naravno uklopljeno u ono što je ukupna priča, atmosfera, ideja... Filmovi se, znamo, ne snimaju u kontinuitetu radnje, nego malo iz sredine, pa malo s početka, pa s kraja, pa ukrug... I da biste vi lik doneli kako treba, morate u sebi izgraditi njegovu i horizontalu i vertikalu, s kojima ćete moći da se, po potrebi scenarija, uklapate u taj rastrzani tok. Ne znam koju izdvojiti, za svaku sam morala znati
Foto: Promo
Pre svega me duboko potresa činjenica da sam ja jedina živa od cele glumačke ekipe filma “Poseban tretman”
ko je i tragala za njenom suštinom. Jedna od odlika vašeg opusa, glumačkog rukopisa jeste i svojevrsna duhovitost, na neki način svedena, ali vrlo snažna. Pomenimo, na primer, Vidosavu Pajković iz „Poltrona“, Lepu iz „Sabirnog centra“, Doku iz „Zone Zamfirove“... - Uvek razmišljam o tome kakvi su ljudi u stvari, kakav je taj neko, zašto.... To se, naravno, može dočaravati na razne načine, što, razume se, najviše zavisi od toga šta radite, od teksta, reditelja... A svega ima u nama, i nakaradnog i ozbiljnog i ovakvog i onakvog. Ja sam uvek tražila tu, da kažem, raznolikost u ljudskom biću. Pominjali ste pozorišni rad u pristupu ulozi. Prvakinja ste drame Narodnog pozorišta, vaš teatarski opus obuhvata brojne role u širokom spektru od primerice Agave u „Bahantkinjama“, preko Rozike u „Bori Šnajderu“, naslovne uloge u „Gospođi ministarki“, Hasanagine majke u „Hasanaginici“, Zore u „Devedesetim“, i da ne nabrajamo više... - Moja saradnja sa Jagošem Markovićem je moja najveća pozorišna uloga. „Svinjski otac“ više ne igra, „Hasanaginica“ u Narodnom pozorištu igra više od 18 godina, radili smo je u sasvim drugačijem tonalitetu i u Tivtu, „Ministarka“ već da ne pričam... Jagoš i ja kad radimo, uvek govorimo „filmski, filmski…“, jer na filmu se sve vidi, svaki titraj. U pozorištu se na prvi pogled ne vidi sve, ali ako nema tog titraja, onda nije dobro. Ako ne radi svaki delić bića, ne valja. I s drugim rediteljima
Mila je žena sa dubokim unutrašnjim ranama i lomovima, žena koja se još traži
Snimali smo u dobroj radnoj atmosferi, inspirativnoj i uz razne dogodovštine, priseća se slavna glumica “Posebnog tretmana”
sam radila uloge na način - ja ih živim. Predstava vam je kao harakiri. Utrobu ima na sceni da rasporiš. A kad se završi, moraš da zašiješ tu posekotinu i da se takav skrpljen, kako znaš i umeš, vratiš u takozvani normalan život. Kad smo kod takozvanog normalnog života, slovite za osobu koja ne preza da kaže šta misli. Šta vam je to donelo, šta odnelo...? - Uvek sam jurila ispred vremena, nekad i srljala. Takav mi je temperament. Nikad nisam bila nevaspitana, ali sam sa pokrićem koje mi je davala vera u sopstveno izgaranje - uzela za pravo da na laž odgovorim istinom. I, ruku na srce, ne baš do kraja da kažem šta mislim jer to, najverovatnije, ne bi bilo dobro. Ponekad zagrizem, pa grunem, ali trudim se da što sam matorija budem mudrija. A govorila sam i govorim što se profesije tiče, što se tiče mesta gde se mi bavimo našim profesijama, da u odnosu koji nadležni imaju prema nama i našim ustanovama mnogo toga nije u redu. Suočila sam se i s tim da sa kolegama često ne možeš da se razumeš i sporazumeš. A ako se lažemo između sebe, onda ništa ne možemo da uradimo ni na sceni ni na ekranu, ni oko ovih važnih pitanja položaja kulture, institucija, umetnika, stvaralaca... Naš rad upoređujem sa hirurgom; on nešto raseče, otvori, tu nešto uradi, zatim zatvori, zašije. E to što je uradio, to unutra, to je važno. To što mi radimo u našoj profesiji je vrlo važno, jer je utroba i žila kucavica društva, zato ponekad moram da kažem šta mislim. U stvari, ne vredi mi ni da mislim.
Foto: Promo
zlo alkoholizma i zavisnosti... Mila je mlada žena sa margine, neshvaćena, neostvarena, koja se u svemu tome i zaljubljuje u tog doktora i biva iznova poražena kada uvidi da je on, doktor, emotivno okrenut drugoj ženi, Kaći, koju je igrala Milena Dravić. Da bih radila i uradila tu ulogu - kao i što sam sve druge nastojala da uradim - najbolje što mogu, ja sam odlazila u zdravstvene ustanovu za lečenje od alkoholizma, konsultovala se s lekarima, izučavala to... Mila je žena sa dubokim unutrašnjim ranama i lomovima, žena koja se još traži. I budući da nije glavni lik, ja sam se s Goranom Paskaljevićem dogovarala da snimimo određeni kadar u kome će se to videti, kroz koji će se prelomiti. Međutim, nismo ga snimili. Ja sam ga u jednom trenutku tokom snimanja podsetila, ali je on tada bio usredsređen na druge stvari, i ja to više nisam pominjala. Poslednje dane snimanja radili smo u Sloveniji i na povratku, u avionu, krene priča o tom našem dogovoru, o tome kako sam je radila, uletesmo i u raspravu, zašto ja nisam ponovo insistirala, zašto on mene nije uvažio kad je trebalo... Dan Tana, koji je bio producent, smirio nas je i umirio. Kasnije, kad je radio montažu, Goran me zvao, zadovoljno mi rekao ‘videlo se sve šta si radila’... Film je, znamo, lepo prošao u Kanu, na drugim festivalima takođe, i kod publike
6 POP&Kultura
foto: RAS / Petar Dimitrijrvic
Tanja Mandić Rigonat U Rijeku, u kojoj već dugo nema virusa, došla sam iz Beograda u kojem ga ima. Veruje mi se na reč, da sam bila odgovorna - a jesam, da sam se pazila a jesam. Nema straha
Nušiću u Rijeci korona ne smeta Bolesti društva, malograđanski duh Nušićevog vremena naše vreme je još više pojačalo, produbilo i uvećalo, kaže poznata rediteljka Tanja Mandić Rigonat. Tatjana Nježić Svojim režijama, da pomenemo samo neke iz poslednjih godina poput “Ivanova”, “Balkanskog špijuna”, “Šupljeg kamena”..., snažno je obeležila ovdašnji teatarski život, a Covid-19, odnosno režim života koji je doneo, obeležio je i njen odlazak u Hrvatsku, tačnije u Rijeku, gde je po pozivu otišla da režira Nušićevu “Gospođa ministarku”.
Put
Na pitanje “Blica” kako je proteklo putovanje, odgovara u formi dnevničke beleške. - Sunčan dan i prazan autoput Beograd-Zagreb. Nedelja, 24. maj. Putujem u Rijeku. Samo noć me deli od prve probe “Gospođe ministarke” u HNK Ivan pl Zajc. Na graničnom prelazu nema čekanja. Pokazujem pozivno pismo koje sam dobila iz HNK Ivan pl. Zajc iz Rijeke. U njemu je naveden razlog mog putovanja - režija Nušićeve “Gospođe ministarke”. Nadležni uzimaju moj broj telefona i daju papir sa navedenim brojevima ambulanti, u slučaju da mi zatreba. Neće mi trebati, mislim u sebi, i polivam dlanove alkoholom. Srećan put, kaže mi ljubazna graničarka. Srećan put, ponavljam u sebi. U rancu mi je čokolada koju sam dobila od Branke Petrić za srećan put i sladak rad. Imam tremu pred prvu probu. Uvek je tako. Nemam tremu pred premijeru, ali pred prvu probu uvek, bez obzira na to s kojom ekipom radim predstavu, sa glumcima s kojima sam već mnogo puta radila, ili s onima sa kojima se prvi put srećem. Ne trudim se više sebi da objasnim zašto je to tako. Kaže, da nije bilo korona virusa, probe bi počele u aprilu. - Virus je napravio rez u pozorištima i institucijama kulture. Odložio zakazane premijere, probe, srušio repertoare. Ugrozio egzistenciju, posebno samostalnih umetnika. Pozorište se preselilo na onlajn, živelo kao sopstvena senka kroz snimke predstava, nekad dobro napravljene, a nekad negledljivo snimljene. Ali i kao takvo pružilo je sadržaj zatočenim građanima i svakodnevno podsećalo koliko je važno njegovo postojanje, koliko je umetnost bitna. Koliko puta smo postavili pitanje kako će izgledati pozorište posle pandemije, kako će se predstave igrati, hoće li
se publika vratiti u gledališta? Kako će umetnost koja se zasniva na bliskosti, kako umetnika na sceni tako i onoj koja se uspostavlja u gledalištu i na relaciji scena-gledalište, preživeti neprijateljski virus koji kao prevenciju zahteva distancu…
Nova stvarnost Odgovor joj je, veli, stigao brže nego što se nadala. - I stigao je iz Rijeke polovinom maja: pozorište počinje sa radom na novim predstavama i sa prikazivanjem starih predstava. Ukratko, vraća se u život. Ta nova stvarnost, napominje, u znaku je novih pravila ponašanja. - Riječko Narodno pozorište se dobro i maštovito pripremilo. Svuda po pozorištu su dezinfikatori. Publika dezinfikuje ruke kad ulazi u zgradu i dobija crveno-bele maske koje je dizajnirala kostimografkinja Manuela Paladin. Sedišta u gledalištu su proređena. Između loža je postavljen pleksiglas. Sedeći u loži u kojoj me je sačekala i čokoladica i bočica dezinfikatora, gledala sam dve predstave. Prva je bila “Down by law”, monodrama u izvođenju sjajne Jelene Lopatić, a druga “Corona Cabaret”. Evo nekoliko stihova iz kabarea: “Malo jača prehlada ili globalna pandemija, vraća li nam priroda il’ je sve to zlobna kemija, opća katatrofa il’ opća panika, da li gledam sliku svijeta ili svijet kroz sliku medija?”. Obe predstave gledalo je po pedesetak gledalaca. A činilo mi se kao da je sala prepuna, jer su obe predstave, svaka na svoj način, intenzivno zgusnule pažnju publike. Bliskost se rađa iz sadržaja, koncentracije, emocija, živog duha igre koji struji između glumaca i publike. Naivne su mi uvek bile priče o tome kako publiku koja sedi u gledalištu treba aktivno uključiti u dešavanja na sceni, istrgnuti je iz tobožnje pasivnosti, fizičkim gestovima, ulaskom glumaca među gledaoce, paljenjem svetla u sali, polivanjem publike vodom, brašnom… Kao, tako se postiže aktivna povezanost i učestvovanje publike u predstavi. Sve su to samo sredstva koja fizički dejstvuju, uživala sam u njima puno puta, nemam ništa protiv njih, to su strategije koje vode ka nečemu što se ostvaruje i kad sediš u mraku, sam u loži, ili bilo kom drugom mestu u gledalištu, i budno pratiš ono što se zbiva na sceni jer te se tiče. Misao nas povezuje, igra, priča, emocije, duh nikad nije pasivan u susretu sa sadržajem koji ima dubinu, istinski razlog postojanja. Iskra života, lepote, ono je za čim tragamo praveći predstave, i kad se javi bez obzira na strategije koje do nje vode, pozorište ima smisla. To je ona čuvena razlika između mrtvačkog i živog pozorišta o kojoj piše Piter Bruk. Istrgnuti dešavanja na sceni iz automatizma posmatranja, podrazumevanja, postupkom oneobičavanja, tajna je umetnosti pozorišta. Obe predstave koje sam gledala učinile su da se osećam kao ljudsko biće. Bilo je u meni i nekog svečanog osećanja: u pozorištu sam, opet, na predstavi! A predstave, kaže, počinju na poseban na-
Biće to prva “Gospođa ministarka” na sceni HNK Ivan pl. Zajc u proteklih 60 godina
POP&Kultura 7
foto: privatna arhiva
Pre početka predstave u Rijeci, pozorišne stjuardese u crvenoj uniformi, uz zvuk poletanja aviona, pozivaju na teatarsko putovanje u Covid uslovima i pričaju o merama predostrožnosti
vić. Mene je izabrala za reditelja. Velika, velika čast, i ogroman izazov i radost. Olivera Baljak, kao i mnogi glumci iz ansambla “Ministarke”, poznati su beogradskoj publici, između ostalog, po predstavama sa kojima su učestvovali na Bitefu.
Univerzalna glupost
Kroz razgovor ističe da nema opterećenje beogradske predstave. - U krvotoku mi je, deo je mene, ali Nušić se može misliti na mnogo različitih načina, to je njegova veličina, univerzalnost i vitalnost kao pisca. Premijera je planirana za 20. jul. Biće to i prva Gospođa ministarka na sceni HNK Ivana pl. Zajca u proteklih 60 godina. Igraćemo je bez jezičkih prilagođenja, izvorno na ekavici, onako kako je Nušić izvođen i u vreme Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca,
Publika dezinfikuje ruke kad ulazi u zgradu i dobija crvenobele maske koje je dizajnirala kostimografkinja Manuela Paladin. Sedišta u gledalištu su proređena, a između loža je postavljen pleksiglas
foto: privatna arhiva
čin… - Pre početka obe predstave, pozorišne stjuardese u crvenoj uniformi, uz zvuk poletanja aviona, pozivaju nas na teatarsko putovanje u Covid uslovima, i pričaju o merama predostrožnosti. Duhovito. Inače, u HNK Ivan pl Zajc se radi pet predstava, od toga su tri dramske. Rijeka je Evropska prestonica kulture 2020. Virus je poremetio i otkazao mnoge programe. “Opera industriale” spektakularno je u februaru otvorila EPK. Pogledajte snimak na internetu. Utisak je da je ceo grad učestvovao u avangardnom izvođenju “Opere industriale” čiji je krešendo partizanska pesma “Bella ciao”. Podsetimo, Tanja Mandić Rigonat je 2012. u Rijeci režirala, kako se ispostavilo, uspešnu i višestruko hvaljenu predstavu “Dabogda te majka rodila” po romanu Vedrane Rudan, šest puta učestvovala na riječkom Međunarodnom festivalu malih scena, sa svojim predstavama uključujući i čuvenu “Gospođu ministarku” sa Goranom Jevtićem u ulozi Živke Popović. - Pre sedam godina bila je premijera “Gospođe ministarke” u Beogradu. Do korone odigrana je više od 160 puta. Kada smo gostovali u Rijeci, na festivalu, u jednom danu igrali smo je dva puta. Bio je to glumački podvig ansambla predstave. Kostime mokre od znoja sušili smo fenom, razmak između dve predstave bio je 30 minuta. Goran Jevtić je igrao kao uragan, i na kraju večeri bio lakši za nekoliko kilograma. Sada, posle sedam godina, režiram “Gospođu ministarku” u drugačijem konceptu nego u Beogradu. Olivera Baljak, nacionalna prvakinja HNK, raskošna glumca, slavi 40 godina rada ulogom Živane Popo-
Dočekana sam baš srdačno, otvoreno, u dobrom raspoloženju ansambla, kaže proslavljena rediteljka
i u SFRJ, na hrvatskim scenama, onako kako igramo Krležu, Držića u Beogradu. Dve velike teme komediografije Branislava Nušića su vlast i malograđani. Velika istorija sveta ispisana je kao istorija ljudske gluposti perima velikih komediografa. A Nušić je nesumnjivo veliki, klasik - savremenik, saputnik. U “Ministarki” je opevao univerzalnu glupost, poremećaj koji izaziva osećaj važnosti i sopstvene veličine kad čovek oseti da ima vlast. Hipertrofiju vlastoljubivog subjekta. Bolesti društva, malograđanski duh Nušićevog vremena naše vreme je još više pojačalo, produbilo i uvećalo. Značenjske perspektive njegovih čuvenih likova, počev od Živke Ministarke, preko Ujka Vase, Čede, Pere Pisara, Ninkovića, Nikarague, nesagledive su. Zlo o kojem Nušić piše otporno je. Smeh ga ne iskorenjuje, ali ga bar razorno razobličuje i na trenutak spoznajno pobeđuje. Upitana kako izgledaju čitajuće probe, kaže: - Na čitajućim probama niko ne nosi maske. Stolovi su razmaknuti, ne sedimo priljubljeni jedni uz druge, već na normalnom, komotnom rastojanju kao i pre korone. Dezinfikatori su na stolovima. Izgledamo kao ljudi, a ne zombiji. Gledano sa strane, čitajuće probe “Gospođe ministarke” teku kao probe bilo koje predstave koju sam radila pre pandemije. Niko ne zazire od mene. Naprotiv. Dočekana sam baš srdačno, otvoreno, u dobrom raspoloženju ansambla. Ipak sam ja u Rijeku u kojoj već dugo nema virusa došla iz Beograda u kojem ga ima. Veruje mi se na reč, da sam bila odgovorna - a jesam, da sam se pazila a jesam. Nema straha. Zajedno sa ekipom na probama, zajedno posle probe u pozorišnom bifeu, pozorišni dani u Rijeci teku po pozorišnoj logici: analiza dramskog dela, analiza likova, razmaštavanje buduće predstave. Dodaje: - Sve ovo ovako detaljno govorim zato što mislim da je važno ne mistifikovati stvari i razbiti čini koje su se nadvile nad pozorištem. Za pozorište je važno da se pokrene iz mrtve tačke, da se rade predstave, drže probe, da samo sebe odbrani od smanjenih budžeta za programe, od svih mogućih izgovora u ime korone, koji ga realno mogu marginalizovati. Nije toliko bitno koliko ljudi će sedeti u publici koliko je bitno šta ćemo publici ponuditi kao sadržaj. Broj gledalaca ne sme biti razlog za komercijalizaciju repertoara, smanjenu produkciju ili zatvaranje pozorišta. Čitam da se Sandra Milo, čuvena italijanska glumica, zaključala katancima za ogradu pred sedištem italijanske vlade u Rimu u znak protesta zbog lošeg tretmana samostalnih umetnika, zbog izostanka državne pomoći. Nadam se da umetnici neće morati da se bore kao Sandra Milo, ne samo za sopstveno preživljavanje, već i za opstanak umetnosti kojom se bave. I zato je početak rada HNK Ivan pl. Zajc dobra vest, ne samo za mene koja imam sreću da radim, nego za sve koji pozorište stvaraju i vole i misle mu dobro u budućim danima. U umetničkoj ekipi su Aleksandar Cvjetković (Ujka Vasa), Jasmin Mekić (Čeda), Ivana Bruck (Dara), Jelena Lopatić (Raka), Anastazija Balaž (Anka), Dean Krivačić (Nikaragua), Edi Čalić (Ninković), Sabina Salomon (Nata), Nikola Nedić (Pera Pisar), Biljana Torić (Tetka Savka), Toni Piešić (Šima), Mario Jovev (dečak iz ministarstva), scenografiju potpisuje Stefan Katunar, kostimografiju Manuela Paladin, muziku Zoran Majstorović, a za scenski govor zadužena je Ljiljana Mrkić Popović.
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Jelena Koprivica Email: kultura@ringier.rs
Muzika
Pre 25 godina objavljen je singl “Common People” sastava “Pulp”, koji je i danas njihova najuspešnija pesma
Foto: PROFIMEDIA
Hit koji je razotkrio laž o britpopu
Kada je frontmen britanskog sastava “Pulp” leta 1994. godine pazario polovnu klavijaturu marke “kasio” u londonskom Noting hilu, nije mogao ni da sanja da će se ta kupovina ispostaviti zlata vredna. Priredila Jelena Koprivica Koker, koji je odrastao u Šefildu, ali se preselio u London zbog studija, instrument je odneo kući i počeo da ekperimentiše. Prva stvar koju je uspeo da smisli na klavijaturi jeste refren, uz stihove: “Želim da živim kao obični ljudi”. Ta inicijalna kapisla dovela je do stvaranja najvećeg hita sastava “Pulp”. Singl “Common People”, objavljen krajem maja 1995, samo u prvoj nedelji prodat je u tiražu od 70.000 primeraka i ostavio dubok trag. Toliki trag, da je i danas, 25 godina kasnije, ova pesma o frustracijama, zamkama siromaštva, neautentičnosti i društvenim klasama nezaobilazna. Pre nekoliko godina je čak, među silnim pesmama sastava “Oasis”, “Blur” ili “Suede”, baš “Common People” izabrana za himnu britpopa. Inspirisala je čak i jedan balet, a stihovi pesme, koje je napisao Džarvis Koker bili su predmet silnih de-
bata, pa čak i akademskih studija. Kada je ideju, koja mu je sinula za klavijaturom, Koker predstavio ostalim članovima benda - basisti Stivu Mekeju, klavijarturistkinji Kandidi Dojl, gitaristi i violinisti Raselu Senioru i bubnjaru Niku Benksu, zajedno su, na osnovu njegovog temelja, komponovali “epsku, ali ne bombastičnu” numeru, kako su je okarakterisali. Kokeru je kao inspiracija za stihove poslužila studentkinja koju je upoznao na drugoj godini studija na Sent Martins koledžu u Londonu. Otuda počinje stihovima: “Došla je iz Grčke, gladna znanja, studirala je skulpturu na Sent Martins koledžu”. Kada je pesma postala hit, Koker je ovako crtao damu iz studijskih dana: “Verovala je u obične ljude, iako je dolazila iz imućne porodice. Niže klase je videla kao nešto posve egzotično, i nešto što bi mogla da upozna kao turista… Ali, nisam je tako dobro znao. Čak joj ni ime ne znam.” Pre nekoliko godina pojavile su se spekulacije da je ta famozna studentkinja zapravo supruga nekadašnjeg ministra finansija Grčke Janisa Varufakisa - Dane Strato. I sam Varufakis se osvrnuo na spekulacije, izjavivši: “Da, ona je bila jedina studentkinja skulpture iz Grčke na Sent Martins koledžu u to vreme.” Koker je kasnije pojasnio da ga je to iskustvo ponukalo da uvidi da klase za-
ista postoje: “Većina ljudi u Šefildu je na neki način u istom čamcu, iako naravno postoje luksuzniji i manje otmeni delovi grada.” O tome kakav potencijal ta pesma ima, njeni tvorci uverili su se i pre izlaska singla, kada su “Pulp” nastupili kao predgrupa sastavu “Oasis” u Šefildu 1995. Čak je i Noel Galager posvedočio da je publika “odlepila” kada je čula “Common People”. Fantastična prodaja singla tokom prve nedelje od objavljivanja, ali i veoma upečatljiv video-spot u kome glumica Sejdi Frost gura Kokera u šoping kolicima, pobudili su nadu da će pesma stići i na prvo mesto britanske liste singova. Ali, nije im bilo suđeno. “Common People” je završila na drugom mestu. “Znao sam da će pesma biti hit, jer kada je puštena na radiju moja sedmogodišnja ćerka je počela da skače”, zapisao je gitarista i violinista Rasel Senior u svojim memoarima “Freak Out The Squares” 2015. godine. Posle nekoliko meseci, u oktobru 1995. objavili su peti studijski album “Different Class”, koji se našao na prvom mestu britanske liste albuma, o čemu su sanjali godinama. U međuvremenu su nastupili na najznačanijem britanskom festivalu “Glastonberi”. Iako su na festival upali u poslednji čas, s obzirom na to da su pozvani kao zamena za “Stone roses”, efekat pesme “Common People” bio
je više nego uočljiv. Publika je već tada znala apsolutno svaki stih. - Džarvis nije ni počeo da peva, a publika je bila glasnija od njega. Bilo je neverovatno - prisećao se bubnjar Nik Benks. Ponukan reakcijom publike, Koker je na sceni “Glastonberija” poručio da su prešli dalek put: “Ako zaista želite da se nešto desi, desiće se. Zato smo mi sada ovde, na ovoj sceni, posle 15 godina.” Britanski esejista Oven Haterli, koji je 2011. o ovoj pesmi napisao podugačak esej “Uncommon”, ocenio je da nije slučajnost da “Pulp” potiču iz Šefilda: - Uspeli su u ovoj pesmi da na najbolji način evociraju devastiran, ali još uvek živ postindustrijski grad i živote, ljubavi i traganja koja se dešavaju unutar njega - naveo je Haterli, nazvavši pesmu “Common People” trenutkom istine: “Laž da smo sve preuzeli, koja je karakterisala britpop, razotkrila je ova pesma, kao trenutak istine. To je najbitniji moment enterijerizma u popularnoj muzici!” Posle albuma “Different Class”, sastav “Pulp” snimio je još dve ploče- “This Is Hardcore” i “We Love Life”, a 2002. se razišao. Kada su se ponovo okupili u originalnoj postavi 2011, pesma “Common People” bila je nezaobilazna na svakom koncertu. Na jednom od njih, na festivalu “Reding”, Džarvis Koker je pre nego što će je otpevati poručio: “Ako ćemo ostati upamćeni samo po ovoj pesmi, nemam ništa protiv!”