Utorak 4. februar 2020. Blic broj 8247 www.blic.rs
Foto: miloš cvetković
POP&Kultura
Intervju
Snežana Trišić
Mi smo pasivni uništitelji ove civilizacije
2 POP&Kultura
Snežana Trišić
Tatjana Nježić NA SCENI NARODNOG POZORIŠTA u Beogradu sutra je premijera predstave „Kaligula“ Albera Kamija u njenoj režiji sa izuzetnim glumcem Igorom Đorđevićem u naslovnoj ulozi. Pominjemo na početku razgovora da je u središtu komada autoritarni vođa i sve što iz toga proizilazi, ali da se u tome ne iscrpljuje, zatim da nije reč o istorijskoj drami, iako je Kaligula istorijska ličnost, već da je Kami kroz njega i njegovog vreme pisao o svom vremenu otvarajući i svojevrsnu metafizičku dimenziju. Pisao ga je u vreme Drugog svetskog rata kada se suštinski, kao provalija, otvorilo pitanje šta sve znači ili može značiti – biti čovek, kao i dilema koju je otvorila činjenica da je smrt posatala industrijska kategorija.... No, u priči o ovoj predstavi, i ne samo u toj, Snežana Trišić veli da izbegava velike reči... Šta je bio vaš osnovni, inicijalni motiv da radite „Kaligulu“ Albera Kamija? - Sva pitanja i težnje koje Kaligula postavlja jesu ona koje stavljam pred sebe
svakodnevno, ali i dalje nemam odgovor na njih. Pre svega, zašto i kako živimo i šta je razlog izdržavanja takvog života bilo da smo “Kaligule”, pesnici ili patriciji. U toj filozofskoj drami uzbudila me je snažna poetična destrukcija okvira i normi na kojima je sazdano savremeno društvo, ali i onih najintimnijih poriva u čoveku. Postoji nešto sumanuto u Kamijevom “Kaliguli”, zastrašujuće i facinantno, meni je to uzbudljivo, taj poetski mrak i komični ponor istine apsurda. Uz sve to dogodilo se da postoji izuzetna i savršena podela za tako čudesnu i kompleksnu ulogu, kao i uslovi da se to realizuje. Da li ste intervenisali, nešto menjali kada je reč o vremenu i prostoru odvijanja radnje? - Događanje u drami počinje u prvim mesecima vladavine trećeg rimskog cara, zvanog Kaligule, odmah nakon smrti njegove sestre Druzile, pa sve do njegove smrti kada su ga ubili zaverenici. Drama obuhvata vremenski period od početka do kraja njegove vladavine od 37. do 41. god. n.e. U realizaciji predstave osvrnula sam se na tri epohe koje se međusobno prelamaju. Period rimskog carstva, pre svega doba vladavine Gaja Julija Ce-
FOtO: MILOš cVetKOVIĆ
Napravili smo zakone koji su dali legitimnost svakovrsnim zločinima, kapital je urušio postulate pravde i demokratije kaže poznata pozorišna rediteljka.
zara Germanikusa – Kaligule, tj. istorijsko vreme događanja u drami. Drama je napisana 1944. godina, ali s obzirom na to da se veliki deo opusa i filozovskog pravca kome je pripadao Alber Kami formirao između dva svetska rata i tokom drugog svetskog rata i da je sam Kami dramu “Kaligula” pisao 14 godina, neizostavan je uticaj ovog perioda na tematski okvir predstave. A zatim vreme u kome predstava nastaje, tj. savremeno društvo. U postavci predstave zanimala me je komunikacija i korelacija ovih epoha. I? - Ova filozofska drama zahtevala je od mene i mojih saradnika da formiramo određeni prostorno-vremenski metafizički korpus u kome su asocijativno kodifikovane tekovine navedenih epoha stvarajući tako Kaligulin svet. Onog poznatog i nekog novog Kaligule. Drama je veoma savremena tako da nije bilo potrebe da pravimo neke značajne intervencije, a prostorno-vremenske asocijacije će biti jasne.
Velika literatura i jeste velika zato što je uvek aktuelna, no u čemu se, po vašem uverenju, osećanju ogleda aktuelnost ovog komada danas (i ovde)? Koju ste nit dela izvukli u prvi plan? - Naš Kaligula ispituje i ruši lične i društvene konvencije i obrasce tražeći izlazak iz obesmišljenog sveta u kome su porušene i zloupotrbljene verske, moralne i političke vertikale. On se poigrava poznatim šablonima autokratske vlasti, tiranije, idolopoklonstva diktature i beskompromisno pravi neku vrstu eksperimenta i šou-programa ispitujući položaj pojedinca, grupe i celokupnu strukturu sistema. U tom Kamijevom delu, moglo bi se reći, da nije samo rimski imperator Kaligula u glavnoj ulozi, već da je to i logika apsurda. Drama obuhvata i politički prevrat, a to otvara i pitanje pobune. Kad iskoračimo iz pozorišta u eksplicitnu realnost – da li je može biti? - Politički prevrat u drami događa se kroz veoma neobičnu, naizgled pasivnu dramsku situaciju. Kaligula priželjkuje i na neki način podstiče pobunu protiv sebe, ispituje granice podaničkog izdržavanja, dok zaverenici pobunu odlažu čeka-
FOtO: NARODNO POZORIšte
Petar Božović, Igor Đorđević…
U predstavi “Kaligula” glavnu ulogu tumači Igor Đorđević, a pred publikom će se pojaviti i glumačka legenda Petar Božović
Jednu od uloga u predstavi “Kaligula” igra i glumačka legenda Petar Božović koji je na konferenciji za novinare, upriličenoj juče u nacionalnom teatru povodom najave premijere, između ostalog, duhovito napomenuo: “Nemojte trepnuti jer nećete me videti.” A potom dodao: “Kažu da nema malih uloga, samo malih glumaca… Ja ću se svesrdno truditi. Ovo je predstava koja se preko umnog Kamija i talentovanog Đorđevića gledaocima obraća na način da je publika i društvena porota po pitanju za sve nas važnih tema i dilema.” Igor Đorđević je istakao: “Kaligula je velika, inspirativna uloga koja, priznajem, nije ranije bila na mom glumačkom nišanu. Radeći je, zajedno sa čitavom, sjajnom ekipom, otvarali smo neke nove nivoe, viđenja…. Nema Kaligule bez onih kojima je okružen, i bez Rimskog carstva. Gotovo da je bolno koliko je komad aktuelan i danas.” Nemanja Stamatović je napomenuo: “Sve se tu prepliće; i gorčina i muka i jad i smeh i… Svi smo mi i Kaligula, i pesnik i patriciji…” Uloge tumače i Sena Đorović, Đorđe Marković, Bojan Žirović, Dimitrije Ilić, Vladan Gajović, Zoran Ćosić, Bojan Krivokapić, Sanja Marković. Violončelistkinja je Aleksandra Lazin, a plesnu scenu (koreografija Isidora Stanišić) izvode Olga Olćan, Iva Ignjatović i Čedomir Radonjić. Scenografiju potpisuje Darko Nedeljković, kostimografiju Marina Medenica, a muziku Irena Popović Dragović.
POP&Kultura 3
Aktuelno
Nikola Šuica podneo ostavku na mesto predsednika UO MSUB
Komad otvara i pitanja ljudske (ne) slobode, (ne)moći umetnosti... Da li je to danas i ovde (više) uopšte bitno? - Meni jeste bitno i sigurna sam da postoje i drugi kojima je važno, ali mi živimo u društvu urušenog sistema vrednosti, političkog prostituisanja i sveopšteg duhovnog, umetničkog i intelektualnog pada. Ali i umetnička scena je sakata, umiruća, korumpirana, vođena interesima i slično. A to su sve principi društveno-političkog posrnuća koji se zapatio i kod nas. E, to je ozbiljna i zastrašujuća bolest društva i sramni poraz, taj kolektivni umetnički pad koji se desio. Kaligula u komadu čini grozote i to (se) smatra legitimnim. Ako ih čini on legitimno, zašto ne bi mogli i drugi. A ako može svako...? - Mi smo pasivni uništitelji ove civilizacije, napravili smo zakone koji su dali legitimnost zločinu, kapital je urušio postulate pravde i demokratije. Apsurdnom logikom Kaligula, između ostalog, i takve principe dovodi u pitanje. Njegove metode su surove, dok su ove „naše“ ružičaste. Ali nije razlika samo u boji već u suštini. Kaligula se suprostavlja takvom lažnom i uzaludnom svetu, odriče ga se i spreman je da u tome ode do kraja. Kog žanra je predstava koju radite? - Filozofsku dramu približavam tragičnoj farsi, ali ima tu i elemenata groteske, što je već neki lični doživljaj i osećanje stvari. Volim žanrove u pozorištu i smatram ih veoma korisnim elementom, ali još više volim da ih dekonstruišem i da se poigravam s njima unutar predstave. Stilsko-žanrovsko određenje predstave je kreiranje određene i sasvim autentične kodifikacije i to je za mene veoma uzbudljiva umetnička igra i potraga. U toku rada na ovoj predstavi imala sam veliku podršku sjajnih kolega iz autorskog tima i ansambla pa smo provocirali jedni druge i mislim da smo uspeli da iznađemo uzbudljiv umetnički izraz. A kog nam je žanra realnost? Ko su i kakvi su glavni akteri javne političke i društvene scene? - To je neki sasvim poseban žanr. Kao neka jalova farsa u pokušaju da bude smešna a to nije, nakon čega ostaje neprijatno osećanje uzaludnosti i srama. Meni je to dosadno i ja bih verovatno izašla na pauzi i ne bih se vratila na drugi čin. Zanimljiviji su mi likovi iz literature i istorije ili neki obični, a veličanstveni ljudi koje srećem u svakodnevnom životu. To su biseri ove epohe.
Prof. dr. Nikola Šuica podneo je ostavku na mesto predsednika Upravnog odbora Muzeja savremene umetnosti u Beogradu nakon imenovanja novog v. d. direktora te institucije Viktora Kiša, ukazujući na brojne probleme. PISMO OSTAVKE KOJE JE Nikola Šuica poslao Kabinetu Vlade Republike Srbije prenosimo u celosti: “Imenovanje v. d. direktora Muzeja savremene umetnosti u Beogradu (MSUB), 30. januara 2020. godine, prilika je da obavestim o delovanju Upravnog odbora MSUB u nešto više od godinu dana, od kada se delimično mogao sagledati redosled problema s kojima se kroz više decenija rad kapitalne ustanove naše kulture suočavao. Na početku saziva UO, za koji sam zamoljen da budem predsedavajući od strane v. d. direktora MSUB Slobodana Nakarade, istaknut je prioritet: nastavak priprema međunarodne retrospektive ‘Čistač’ Marine Abramović, planirane od otvaranja obnovljene zgrade Muzeja, u jesen 2017. Izložba ‘Čistač’, završena u januaru 2020, pokazala se kao kapitalni organizacioni, kulturološki i muzeološki projekt koji je u sprezi napora tima MSUB, kao i izuzetne podrške Ministarstva kulture i informisanja i Vlade Republike Srbije prerastao u markantan društveni događaj. UO je pored suočenja s etapama pripreme izložbe i s time povezanim sastancima – održan je najveći broj sastanaka u istorijatu svih UO Muzeja – bio doveden i u zakonsku obavezu raspisivanja Konkursa za radno mesto direktora. Na početku rada UO krajem januara 2019. inicijativom pravne službe Muzeja to je i učinjeno u svim zakonskim okvirima. Profesionalne biografije četiri prijavljene ličnosti koje ciljaju na doprinos u radu ustanove kroz funkciju budućeg direktora MSUB realno su sagledane. UO MSUB, sa izuzećem mišljenja dva člana koji su insistirali na produžetku rada v. d. direk-
Nikola Šuica: Obesmišljen rad Upravnog odbora
FoTo: TANjUg / dRAgAN KUjUNdžić
jući siguran trenutak. Politički prevrat je na pauzi i to je situacija u kojoj Kami započinje filozofsku debatu. Naša realnost nema poetsku snagu, zaumnost i veličinu Kamijevog dela. Bojim se da je pobuna kategorija koja danas izumire. A u ovakvo ustrojenom svetu, nažalost, najčešće se ispostavlja kao stvar interesa ili posledica manipulacije.
tora S. Nakarade, dostavio je Izveštaj opisnih odlika četiri kandidata na Konkursu prema Ministarstvu kulture i informisanja u iščekivanju procedure od Vlade Republike Srbije. Informacija o okončanju Konkursa izostaje, i to još pre kalendarskog leta 2019, sve do imenovanja novog v. d. direktora 30. 1. 2020, ličnosti profesionalne umetničke biografije i javnog iskustva koja nije bila prijavljena na konkursu. Rad UO sveden je na pravno finansijska odobravanje zarad: 1) budžetskih funkcionisanja različitih resora Muzeja, kao i 2) projektovanih programskih planova Stručnog kolegijuma ustanove, za šta UO nije unapred obavešten. Nerazjašnjene situacije i uskraćene mogućnosti UO bile su očigledne.
Nije se pokazala ozbiljna zainteresovanost za rešavanje naslojenih problema, ali i isto tako i sazna pravac procedure, kao i konkursni rezultat. Ovim je obesmišljen rad UO i njegove profesionalne kompetencije. Iz navedenih razloga nisam više u prilici da obavljam funkciju Predsednika UO MSUB. Želim novom timu MSUB uspešnu povezanost. Voljan sam da stručno pomognem, što bi nadmašilo administrativno prisustvo. Kroz moje ranije imenovanje za Nacionalni savet za kulturu Republike Srbije, koji tek treba da iskaže profesionalne i organizacione inicijative, isto tako sam spreman da doprinesem sadržinama i baštini koju poseduje MSUB u svom daljem delovanju“, navodi u pismu Nikola Šuica.
NKSS: Vlada da poništi odluku o imenovanju Povodom postavljanja v. d. direktora Muzeja savremene umetnosti u Beogradu oglasila se i Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS), koja osuđuje to imenovanje. “Nakon konkursa za izbor direktora ovako važne muzejske institucije, sprovedenog početkom 2019. godine na koji su se javila četiri kandidata, Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije koje predlaže kandidata i Vlada Republike Srbije koja imenuje direktora na predlog Ministarstva kulture i informisanja ostaju nemi više od godinu dana. Upravni odbor MSU se ne oglašava o toku procesa odlučivanja i godinu dana kasnije Vlada Republike Srbije bez ikakvog obrazloženja imenuje osobu koja na konkursu nije ni učestvovala”, navodi se u saopštenju. Tim povodom Asocijacija NKSS poziva Vladu Republike Srbije da poništi odluku o imenovanju Viktora Kiša za vršioca dužnosti direktora Muzeja savremene umetnosti i poziva Ministarstvo kulture i informisanja i Upravni odbor Muzeja savremene umetnosti u Beogradu da obrazlože rezultate konkursa za izbor direktora te institucije koji je raspisan i sproveden 2019. godine, da objave kandidature i biografije sva četiri kandidata i obrazlože zašto nijedan kandidat nije izabran za ovu funkciju, da obrazlože da li je konkurs poništen i ako jeste da obrazlože zašto, da objave i učine dostupnom čitavu dokumentaciju konkursa da bi javnost dobila uvid u razloge za poništavanje konkursa (ukoliko je konkurs zvanično poništen), te da ukoliko ne postoje razlozi za poništavanje konkursa iz 2019. godine, predlože za imenovanje najboljeg od četiri kandidata da bi na tu funkciju bio izabran adekvatni kandidat, i to ne autokratskom odlukom Vlade, već transparentnom demokratskom procedurom.
4 POP&Kultura
Izložba
Naša muška Sfinga Sve je igra. Život takođe. Život glumca više nego bilo čiji drugi – reči su velikog glumca Slobodana - Cice Perovića (1926-1978).
I danas bez daha ostavlja gledajući nas sa malih ekrana u “Gospodin foka”, “Paviljon br. 6”, “Povratak otpisanih”, “Salaš u Malom Ritu”...
Tatjana Nježić
Foto: tanjug / dragan kujundžić
Oduševljavao je ovaj čuveni glumac i publiku i kritiku i kolege nizom rola na malim i velikim ekranima i pozorišnoj sceni. A 28. januara, u foajeu Ateljea 212 upriličena je izložba njemu u čast (autor Veljko Smajević), koju je otvorio Milan - Caci Mihajlović, između ostalog, rekavši: - Perović je pod ovim krovom ostvarivao nezaboravne uloge u predstavama zbog kojih je Atelje 212 nazivan velikim teatrom. Naš „putnik oko sveta“ vraća se danas pod svoj krov i opominje sve one koji su skloni zaboravu. Filozof, boem, borac za slobodu, avanturista… Sve je to bio Perović, ali pre svega glumčina - kazao je Mihajlović. Ljuba Tadić je za Slobodana - Cicu Perovića govorio da je neočekivani glumac i dostojanstven čovek. Pera Kralj da je jedan od tri musketara (druga dva su Slobodan Aligrudić i Zoran Radmilović), “Filmski svet” da je čudak, glumac, putnik oko sveta, iznimka iz svih pravila u umetnosti i u životu; “Cica Perović prva je naša muška Sfinga: mnogi su se njegovim stvaralaštvom bavili, niko još do kraja nije proniknuo u njegove tajne”. Na ovaj svet je došao i sa njega otišao u maju; rođen je 1926. u Kragujevcu a preminuo 1978. u Beogradu. Na flajeru, koji prati izložbu, stoji da je kao i mnogi veliki ljudi rođeni u tom periodu imao tegobno detinjstvo, prošao golgotu rata u jednom od logora. Isprva se glumom bavio kao dodatnim zanimanjem. Jer pre glumačke karijere radio je u Jugoslovenskom dramskom kao službenik, knjigovođa, a prethodno u Industriji precizne mehanike bio inspektor u fabrikama ortopedskih pomagala u ondašnjoj Jugoslaviji. A glumom se inficirao, pričao je, u JDPu. Pripremala se predstava “Dundo Maroje” s Mirom Stupicom i Jozom Laurenčićem, a on je, gotovo krišom, posmatrao probe… i potom upisao, kako se tada zvala, Pozorišnu akademiju. - U trenutku kada sam odlučio da postanem glumac, u jednom predahu između svakodnevnog dosadnog rada i doživljaja pozornice s galerije JDP, nisam razmišljao o ugledu koji donosi posao glumca, o slavi kojom se po-
izložba obuhvata 20 fotografija
nekad zanose i o svemu onom s čim se popularno poistovećuje prisustvo na pozornici. Želeo sam da učim. Glumu sam, međutim, naučio tek kasnije; od života - rekao je. Tih, sad već dalekih pedeset i nekih zaigrao je u predstavama Jugoslovenskog dramskog - “Kralj Lir”, “Putnik bez prtljaga”, “Jan Gabrijel Borkman”, “Romeo i Julija”... Potom šezdesetih “Kralj umire”, “Istraga”, na sceni Ateljea 212 – “Kartoteka”, “Ko se boji Virdžinije Vulf”, “Ta usamljena životinja”, “Delikatna ravnoteža”... Sedamdesetih “Čudo u Šarganu”, “Marija”, “Proleće u januaru”… I danas bez daha ostavlja gledajući nas sa malih ekrana u kultnim ostvarenjima “Gospodin foka”, “Paviljon br. 6”, “Povratak otpisanih” i mnogim drugim među kojima je i “Salaš u Malom Ritu”. Govoreći o ulozi Jakoba Jeriha u toj seriji, koju je igrao i u “Zimovanju u Jakopsveldu”, kazao je: - Činjenica je da se nisam u potpunosti držao teksta, da sam povremeno improvizovao, unosio sopstvene ideje i da sam liku Jakoba Jeriha pružio nešto slobodniju interpretaciju. Da li je takvih ljudi bilo među folksdojčerima u Banatu, zaista ne znam. Međutim, učinio sam to ponesen glumom Slavka Štimca, neodoljivim šarmom kojim pleni taj dečak izuzetnih glumačkih kvaliteta. Na velikom platnu plenio je, i pleni, u ostvarenjima “Muškarci”, “Buđenje pacova”,
“Vrane”, “Mećava”… Međunarodnu slavu dosegao je 1964. u SAD igrajući Džordža u predstavi “Ko se boji Virdžinije Vulf”. Martu je igrala Ljiljana Krstić, koja je svojevremeno svedočila da su kritičari bili toliko oduševljeni njegovim tumačenjem Džordža da su ga proglasili najboljim stranim glumcem u SAD te godine. Mnogi su isticali da je nagrade koje je dobijao u Puli, Sarajevu, Portorožu… višestruko opravdavao svojim vanrednim glumačkim umećem i kreacijama. Pribeleženo je, na već pomenutom flajeru uz izložbu, i da je imao poseban, blizak odnos sa bratom i sestrom, kao i sa ćerkom Vesnom. Putovao je po Indiji, što je, kako je govorio, za njega bilo izuzetno značajno (“Putujući Indijom, mislim da sam uspeo shvatiti da je jedina apsolutna vrednost duh, to saznanje uticalo je na mene i izmenilo me…”), napuštao tzv. stalan posao i odlazio u slobodnjake… - Jedino o čemu sanjam jeste da za svoj glumački, stvaralački rad, za svoju iskrenost i istinitost, koju točim iz sebe, ne budem uznemiravan. Mogu da se hranim i na kazanu, ne marim gde stanujem i šta jedem, ne zato što sam boem, nego zato što mi je jedino važno da budem slobodan - kazao je u intervjuu za “TV Novosti” u junu 1976. godine. Izložba je otvorena do 5. februara.
POP&Kultura 5
Intervju Laslo Vegel
Pojedinac je sve više osuđen da se oseća usamljeno u porazu Tatjana Nježić Novi Sad – toplo veče 1. februara. Prostrani zanimljiv kafe u centru Novog Sada prepun. Tačnije, nedovoljno prostran da primi sve zainteresovane koji su želeli da prisustvuju nesvakidašnjoj književnoj večeri u okviru ciklusa “Govorim, dakle postojim” koje je vodila Snežana Miletić, a u “glavnim ulogama” bili Laslo Vegel, poznati pisac koji je odnedavno postao član Mađarske akademije nauka i umetnosti, i sjajna glumica Emina Elor. A nije to bilo samo književno veče, bio je i 79. rođendan pisca! Emina je više nego nadahnuto čitala odlomke iz njegovog novog romana “Nesahranjena prošlost”, koji će se u izdanju “Akademske knjige” pred čitaocima naći za oko dva, tri meseca. A pisac je očaravajuće govorio o gradu, književnosti, događajima iz prošlosti, društvenoj slici i dijagnozi, druženjima, između ostalog, sa Tišmom… I, dok se još sekla i delila rođendanska torta - čokoladna, sa puno fila, a odmah pošto se na njoj ugasiše rođendanske svećice - nekako, u opštem metežu, u jednom koliko toliko skrajnutom kutku krenuo je razgovor za “Blic”. Za početak, silno se radujući zabranjenoj nikotinskoj strasti, zdušno smo pripalili po cigaretu… Rođendan vam je, sedamdeset deveti, odnedavno ste i akademi, a vaše osećanje je...? - Meni je najčudnije to što sam sad akademik. Jer, to i nije baš moj habitus. Čovek se uvek iznenadi kad dobije nagradu, barem ja. A kad su mi iz Mađarske saopštili da su me na tajnom glasanju izabrali za akademika, nisam znao šta da radim. Pa dobro, da popijem rakiju… pomislih. Naravno, članovi te akademije zaista čine da čoveku bude velika čast da se tu nađe; među njima su Esterhazi, Jančo Mikloš i drugi, da ne nabrajam. U svakom slučaju; drago mi je bilo. Šta je bio vaš osnovni motiv i poriv za vaše najnovije delo indikativnog naziva “Nesahra-
njena prošlost”? - Osetio sam da je u celom region - pa i šire u svetu, al’ ostavimo sad to - najveći problem: prošlost. Svako hoće da ima svoju prošlost, a ne zna šta da radi s njom onakvom kakva je. I onda uvek počinje iznova. U ovom našem napetom i nesređenom svetu možda je najneverovatnije upravo to kako se iznova pišu biografije. I ljudi i društava. Nezamislivo... Imao sam ranije ideja da napišem knjigu u kojoj je glavni junak profesionalac koji piše nove biografije, dolaze mu političari, estrada... Najkraće; slikovito govoreći, mi nemamo Antigonu koja hoće da sahrani brata i koja to i čini uprkos svim problemima i opasnostima. Ako ništa drugo, da se leš ne usmrdi. Mi ostavljamo na površini i to onda bazdi. U 20. veku nijedna generacija nije dovršila, zaokružila priču, ni ova izgleda neće... Mi možemo da osudimo aktere ili da im se priključimo, svejedno, ali taj neraščišćen odnos sa prošlošću je teška drama istočnoevropskih društava. Večeras ste govorili da se danas u društvenom smislu, kad se sve sabere i oduzme osećate poraženim? - I ne samo ja, to je uglavnom opšte osećanje. Nije to samo u Srbiji, ima toga i u Rumuniji, Mađarskoj… Devedesetih godina ljudi su imali velike nade da će izgraditi ipak neko bolje društvo, u smislu vladavine prava, u smislu normalnosti. Izgarali su u tome, davali se svim svojim snagama, a sada su poraženi i poniženi jer ništa se nije ostvarilo. Naprotiv, iznevereni su jer sve se ponavlja ono za šta su mislili da su tim zauvek raskrstili. Ponavlja samo u drugoj gramatici. Uz to, danas je solidarnost među ljudima mnogo manja. Svaki pojedinac je sve više osuđen da se oseća usamljeno u tom porazu. Okrenuti Evropi, kao eventualno rešenje podrazumeva se, kako ste svojevremeno govorili, suočavanje sa dominantnim evropskim mejnstrim: korporativnim kapitalizmom… - Mi smo nespremni krenuli tim putem i ekonomski i men-
Foto: NeNad Mihajlović
Kod nas je lakše postati i biti neprijatelj države nego se spotaći i pasti na ulici, kaže Laslo Vegel, čuveni književnik
talno. Prihvatili smo taj najdivljiji neoliberalni kapitalizam. Po mom uverenju, neoliberalizam je ćorsokak i za razvijeni Zapad, jer nemilice melje čoveka, sve dovodi u krizu, al’ pustimo to. Njihov problem. A mi smo odjednom uskočili u nešto... Dakle, nekad smo živeli u sistemu koji je držao do solidarnosti među ljudima, koliko-toliko jednakim šansama za sve, socijalne razlike nisu bile astronomske, obrazovanje je ipak bilo važno… I odjednom je čovek istrgnut odatle i izložen nekom društvenom, političkom sistemu koji je zapravo samo po nazivu neoliberalizam. To što mi imamo, to nije pravi neoliberalizam. Jer tržište zamenjuju državni aparati i dirigovani monopoli. Moćnici iz vrha vlasti menjaju pravila igre kako im se sviđa i kako im odgovara. Tako da mi nemamo ni pravi neolabralizam. Država samo simulira, uzima oblandu neoliberalizma. A uz to - mi nemamo kulturu pluralizma. Naša vlast hoće da budemo višepartijski sistem i homogena nacionalna država. Pa kako? Ako hoćete pluralizam, to podrazumeva različitost mišljenje, a to onda nužno znači da nijedna ideja nije homogena, pa ni ideja nacije. Jer, prirodno je da jedan misli ovako,
drugi onako. I nikako se ne može reći da je neko zbog toga neprijatelj. A kod nas je lakše postati i biti neprijatelj države, nego se spotaći i pasti na ulici. U romanu ste pisali o “društvenim gasnim komorama”, o tome da “porekli smo iz socijalizma sve što je bilo najbolje”… - …Ali smo ostavili ono što nije valjalo. Društvene gasne komore su odlike društava bez ideja i ideala. A čega ima ako nema ideja i ideala? - Destrukcije. Čim ima ideja i ideala, ma kako mogle biti sporne, drugačije se diše. To je zapravo pitanje, problem (ne)postojanja kulture. Čim imate kulturu, odmah počinju da se bude ideja o nadi, o pravdi, o utopiji... Podsetiću vas na vrlo bitnu i dobru priču. Dakle, vrhovno vojno lice kaže Čerčilu da je za vojsku potrebno još sredstava, predloži da se u datim materijalnim problemima, oduzme od kulture. I Čerčil mu odgovori: “Generale, a šta ćemo onda braniti.” Govorili ste večeras o moralnim autoritetima, odnosno o
tome da današnji političari nemaju nikakvu harizmu, ni moralni autoritet… - Nemaju, naprotiv. Predsednik države mora imati moralni autoritet. A kod nas ga nema. Ima partijski autoritet, ali to je nešto drugo, o tome ne govorim. Parlament nema autoritet, predsednik nema istinski autoritet… Mi smo društvo bez moralnog kompasa. I još gore, servira se stav, da nije ni potreban. Mi imamo samo partijske funkcionere koji gledaju svoj dnevni interes, da sačuvaju vlast, da steknu što više, da razviju svoju oligarhiju. Kazali ste za mlade generacije da nisu samo uz kompjutere i internet… - Nisu, ima u njima nekog iščekivanja… Jednog dana će se pobuniti protiv očeva. I treba. Očevi negiraju prošlost, lažu, otvoreno govore da su se učlanili u partiju da bi dobili zaposlenje, da ne bi izgubili posao... I čemu oni u stvari uče svoju decu?! Šta ste poželeli sebi za rođendan? - Da završim neke stvari koje sam planirao. Moć i vlast nikad nisam imao i zbog toga sam bio i ostao srećan čovek.
6 POP&Kultura
Muzika “Orgazam” iz drugog ugla - kako su krokodili pojeli Jugoslaviju Pisac Muharem Bazdulj analizirao je pesme popularnog sastava “Električni orgazam” koje su obeležile domaću rok scenu osamdesetih. Priredio Neven Džodan Legendarni beogradski bend “Električni orgazam” ove godine slavi 40 godina postojanja i tim povodom kreće na slavljeničku turneju širom regiona, a o svom viđenju pesama ovog sastava koje su obeležile domaću rok scenu osamdesetih, govori pisac Muharem Bazdulj. On je kroz svoj ciklus predavanja “Pop književnost” u Domu kulture studentski grad odabrao nekoliko numera iz najplodonosnijeg perioda ovog benda i analizirao neke stihove i slike, a sve pod nazivom “Igra rokenrol cela Portugalija: Jugoslavija osamdesetih kroz pesme Električnog orgazma”.
“Krokodili dolaze”
Za početak je izabrao album “Paket aranžman” iz 1981. (“Jugoton”), na kome su bila zastupljena tri beogradska benda: “Idoli”, “Šarlo akrobata” i “Električni orgazam”. - U srcu albuma su bile tri pesme “Orgazma”: “Krokodili dolaze”, “Zlatni papagaj” i “Vi”. Zanimljiva je pesma “Krokodili dolaze” u koju su kasnije razni počeli da učitavaju možda i višak smisla, a možda i ne. Kad je Tanja Simić radila 2009. u CZKD predstavu “Srpski Faust i drugi citati”, ona je te pesme iz doba novog talasa, koje su kao trebale da naslute mračna vremena koja su dolazila, koristila kao neku vrstu zvučne podloge i jedna od onih koju je koristila na vrlo izrazit način bila je upravo ta pesma. Jedan od ključnih hroničara jugoslovenskog rokenrola Petar Janjatović kaže da je to jedna diskretna posveta Džimu Morisonu. Moram da priznam da u prvi mah, razmišljajući, nisam mogao da se setim gde su tu “Dorsi” i jedina asocijacija mi je bila da je Morison sam sebe nazivao kraljem guštera, pa kao krokodili i gušteri su srodni po simboličkoj i evolutivnoj liniji... Ali, moja asocijacija, imajući u vidu koliko su Gile, Ljuba i ostali bili naslonjeni na
englesku scenu, jeste da je 1980. godine jedan od najvažnijih postpank bendova “Echo And The Bunnymen” objavio album koji se zvao “Crocodiles”, tako da ako bih tražio odakle ti krokodili dolaze, po tajmingu, po muzičkom ukusu i po stilskoj formaciji, pre je ova asocijacija, iako bih literarno više voleo da je to Bruno Šulc i “Ulica krokodila”.
“Zlatni papagaj”
- Te pesme se sećam sa radija, nisam još išao u školu, imao sam petšest godina i pamtim je po tom brzom ritmu. Nisam kapirao najveći deo tih tekstova, ali mislim da sam reči snob prvi put čuo u toj pesmi. Sad dolazimo na tu višesmislenost i otvorenost poezije kao takve. U doba pre interneta, u vreme sporijeg kretanja informacija, sigurno bi ljudi u Beogradu i oni koji su često dolazili u Beograd znali šta je “Zlatni papagaj” o kome se u pesmi govori, međutim masi ljudi je zlatni papagaj bio neka zaumna slika, taj zlatni papagaj konkretno je vrsta ptica koja se zove u Lineovoj taksonomiji i prirodno je naseljena na severu Brazila. “Zlatni papagaj” je bio prvi privatni kafić u Beogradu u doba kada su Split, Dubrovnik ili Sarajevo imali po dvocifren broj kafića. To je kafić u koji su izlazili, iz perspektive lirskog subjekta, ljudi kojima tata plaća sve račune i ljudi koji su snobovi... po toj legendi oni su gledali kako su se te mušterije potukle sa konobarima i onda “slikajući” taj sukob Gile je napisao tu pesmu. Ono što je neobično u njoj jeste na koliko načina je živa posle 40 godina. Ono što su se nekad zvali šminkeri, današnji klinci zovu fenseri, ali to osećanje sveta je potpuno isto. Danas kada gledaš, imaju dva stiha koja su potpuno neverovatna. Stih “Gnušamo se GSP-a, kolima se brže stiže”, ta ideja da ta skraćenica GSP koja je plod nekog socijalističkog funkcionera veštog u smišljanju skraćenica, da je i dalje čak i službeno živa, da ono
što mi svi koristimo, još uvek se službeno zove GSP. Drugi stih koji je na sličan način živ i skida jednu jezičku anomaliju, ako mogu tako da kažem, jeste: “U Rimu se oblačimo i imamo Diner’s karte.” To na šta on misli su naravno kartice, ali postoji taj momenat u našem jeziku kad postoje reči koje su formalno deminutivi, ali zapravo nisu deminutivi jer se koriste formalno za neke stvari. Pošto kod nas deminutiv ima tu infantilnu konotaciju, pa kad hoćeš nešto da uozbljiš, onda taj deminutiv pretvoriš u običnu reč. Zašto on kaže Dajners karta? Naravno i zbog broja slogova, ali to mene uvek podseća na ovo: znao sam neke ljude koji su iz običnih građanskih egzistencija počeli da rade kao ambasadori, konzuli, atašei za štampu i slično i onda kada bi ih pitao kakve im to formalno privilegije daju, onda bi uvek insistirali na tome kako imaju diplomatske table, a ne tablice. Kad kažeš tablice to zvuči obično, a kažeš table i malo si podigao na viši nivo. Tako i Dajners karte.
“Nebo”
Posle “Paket aranžmana” oni objavljuju prvi album koji se zove “Električni orgazam”. Poslednja pesma na tom prvom albumu je “Nebo” koja je, po mom mišljenju, tekstualno gledano, jedna od najboljih pesama jugoslovenskog rokenrola. Sećam se kada sam davno, isto pre interneta, u knji-
U pesmi “Ja sam težak ko konj” postoji stih “Ja sam prav ko Lenjin”. Posle 17 godina se jedan bumerang vratio iz književnosti u popularnu muziku
zi Dragoslava Andrića “Stereo stihovi” gde on uz “Nebo” ne daje ime autora. Godinama kasnije sam saznao da je to zapravo pesma koju je napisao Đorđe Otašević, koji je kasnije postao poznatiji kao aforističar, enigmata. Međutim, ta pesma ima tu čudnu osobinu, kao što se to dešava još u doba kad je Šubert pisao solo pesme, da što je tekst bolji, muzika zna da ga zamrači i tu pesmu zaista kada gledaš na papiru, ona skoro da bolje funkcioniše na nivou lirskih slika, bez muzike. “Moje su nebo vezali žicom, po mome mozgu crtaju šeme, žele još jednu kopiju svoju, da njome vrate nestalo vreme. Al’ ne dam svoje ja ideale i ješću snove umesto hleba, ja svoju sreću nosim sa sobom, ona je parče slobodnog neba.” Ona ima osam stihova i već od “neba koje je vezano žicom” svaka slika konotira koncetracioni logor, ili, ako hoćeš danas, ovu Orbanovu granicu. Slika neba vezanog žicom je jako moćna i više smislena i kad ubacuje mozak i šeme, ima to potpuno dokidanje individualnosti. Ono što je meni bilo zanimljivo, praktično u isto vreme kad “Orgazam” objavljuje ovaj album, “Riblja čorba” objavljuje “Mrtvu prirodu”, a poslednja pesma na ovom albumu je “Na Zapadu ništa novo” sa stihom “Za ideale ginu budale” protiv koga je i SUBNOR protestovao. Užasno je zanimljivo da se u jednoj zemlji praktično paralelno pojavljuju dve tako autorski jake grupe u kojoj jedan kaže da za ideale ginu budale, a drugi kaže ne dam svoje ja ideale.
“Dokolica”
“Orgazam” je donekle slično Štuliću strašno plodan na početku pa iduće godine objavljuju taj “Lišće prekriva Lisabon”. Ja sam nekim svojim poslovima krajem novembra i početkom decembra bio u Lisabonu i sad kao svi ljudi odrasli u ovoj kulturi nosim taj naslov kao neki prtljag. To neko vreme koje sam bio tamo, bio sam potpuno pod utiskom toga kao da nigde
POP&Kultura 7
Rođendanski koncert u Beogradu
FOtO: BranKO Gavrić
Centralna proslava četrdesetogodišnjice postojanja najdugovečnijeg beogradskog novotalasnog benda biće simbolično obeležena u Beogradu, na mestu gde je sve počelo. Četrdeset godina “Orgazma” biće obeleženo u Kombank dvorani 19. marta gde će bend nastupiti prvi put u karijeri, a u okviru četvrtog izdanja Kontakta.
“Bejbe, ti nisi tu”
Posle samo godinu dana objavljen je “Les Chansones Populaires”, album obrada svetskih hitova. Ključni je onaj dobar osećaj za pesmu koju će posle “Nirvana” da uradi kao svoj poznati kaver, Bouvijev “The Man Who Sold the World”. Tu su klasične obrade koje se pevaju na engleskom sa original-
nim tekstom, međutim i dan-danas ako pitate rendom osobu na ulici koja pesma “Električnog orgazma” vam prva pada na pamet, moguće je da bi rekli “Bejbe, ti nisi tu” koja, naravno, nije njihova nego je pesma Rolingstonsa “Out of time”, međutim, urađena je toliko dobro i toliko je odomaćena da sam čak u nekim knjigama o “Rolingstonsima” video da su engleski i američki autori pominjali ovu verziju pesme.
“Beograd”
Oni do 1984. bukvalno izdaju svake godine po jedan album, a onda izlazi album “Kako bubanj kaže” koji je važan iz perspektive ove teme “pop književnost” najviše zbog pesme “Fras u šupi”. Ljudi koji vole književnost, a i oni koji ne vole toliko, setiće se da se potpuno isto zove jedan od najpoznatijih romana Davida Albaharija. I oba izlaze iste godine, što pokazuje da je
FOtO: ZOran radOmirOvić shvaBa
lišće tako simbolično ili romantično ne prekriva grad kao u Lisabonu. Po nekom subjektivnom osećaju, meni je najdraža pesma sa tog albuma “Dokolica” koja je isto tako na kraju, ali je po mnogo čemu drugačija od “Neba”. U muzičkom smislu “Nebo” je preraspevano i prerastegnuto dok je “Dokolica” potpuno svedena na dva i po minuta, a slična je struktura. Ključni stih je na početku druge strofe koji kaže: “Proizvodne aktivnosti stagniraju”, odnosno taj način da 1982. tu vrstu službenog jezika koristiš u pesmi.
Pesma koja već od samog naslova kao da vam oslikava tu ‘84, a što je žalosno, možda i 2020. je pesma “Ja želim promene”
scena bila na taj način isprepletena da jedan od najvažnijih beogradskih i jugoslovenskih bendova i jedan od najvažnijih zemunskih i jugoslovenskih pisaca su u istoj godini imali naslov koji definitivno ne može biti slučajnost. Sa tog albuma ja lično volim dve pesme: “Beograd” jer uvek je lakše napisati pesmu o gradu koji nije tvoj, u smislu da je lakše EKV-u napisati pesmu “Sarajevo” nego “Orgazmu” da napiše “Beograd”, sa onim lepim stihovima pred sam kraj: “Bele noći u crnom gradu, decembar u vazduhu, vetar donosi oblake, jutro je pravo vreme za odlazak.” Još jedna pesma već od samog naslova kao da vam oslikava tu ‘84, a što je žalosno, možda i 2020, a najžalosnije je da će verovatno i 2024, a to je pesma “Ja želim promene”, koja počinje: “Svakog dana kad izađem na ulicu vidim tmurna lica u prolazu.” Želja za promenom i tmurna lica se nekako ne menjaju.
“Ja sam težak ko konj”
Album “Distorzija” izlazi 1986, a zanimljivo je kod “Orgazma”, kao kad su pitali Džojsa, posle “Fineganovog bdenja” šta bi voleo dalje da piše, on je rekao da bi voleo da ide ka jednostavnosti, a kod “Orgazma” je postojala ta potreba od alternative idu ka šire razumljivoj vrsti rokenrola. Kada bi neko pravio statističku analizu na mejnstrim radio-stanicama, koje se njihove pesme najčešće vrte, već od “Distorzi-
je” dolaze one pesme koje su kao hitovi. Možda najpre padaju na pamet dve koje se čak u nekom smislu i rimuju po svom motivu “Debela devojka” i “Ja sam težak ko konj”. Meni je zanimljivo da u pesmi “Ja sam težak ko konj” postoji stih “Ja sam prav ko Lenjin”. Posle 17 godina se jedan bumerang vratio iz književnosti u popularnu muziku. Jedan sjajan avangardni novosadski pesnik Vujica Rešin Tucić je 1969. napisao pesmu u kojoj postoje stihovi “Mač, Englez, Lenjir” i on je zbog tih stihova, prema nekim hroničarima, trebalo tada da zaglavi 12 godina u zatvoru, ali spasio ga je, navodno, Oskar Davičo. I ta slika gde lenjir postaje Lenjin se posle 17 godina vraća kada to više nije toliko subverzivno. To me uvek podseća na taj karakteristikum jugoslovenske kulture gde su se te stvari mnogo više prožimale nego što na prvi pogled izgleda.
“Igra rokenrol cela Jugoslavija“
Na kraju dolazimo do poslednjeg albuma koji je “Električni orgazam” objavio osamdesetih, a to je “Letim, sanjam, dišem”. Čak je i “Politikin zabavnik” objavio, Dejan Cukić je tada pisao rubriku o muzici, a to je bila kao mala zvezdica da je to Letim, sanjam, dišem subverzivno jer je skraćenica LSD. Meni je zanimljiva naravno oporna pesma “Igra rokenrol cela Jugoslavija”... Ja ne vidim neku preteranu sličnost između Gileta i Bregovića, ali kao što je Bregović lepio “Tamo daleko” na “Lijepu našu” u nekoj naivnoj ideji da ti krokodili koji dolaze mogu da se zaustave pesmom ako je tačno pogođena, tako i ta “Igra rokenrol cela Jugoslavija“ je u dobroj meri kada gledaš šta joj sve prethodi, ona ne izvire iz te poetike, ali ona dolazi u vremenu kad postoji nešto važnije od sleđenja poetike. To što ta pesma treba da kaže nema nikakve veze sa “Električnim orgazmom” i to je bio pokušaj da razni ljudi te krokodile zaustave.
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Miona Kovačević Email: kultura@ringier.rs
Tesla je sanjao o svetu u kojem danas živimo
Na nedavno završenom Sandens filmskom festivalu premijerno je prikazano ostvarenje “Tesla” Majkla Almerejde, sa Itanom Hokom u glavnoj ulozi, a usledile su i prve filmske kritike. Miona Kovačević Hoakin Finiks sa nagradom za najboljeg glumca za ulogu Džokera
BAFTA: šest nagrada za “1917”
Ratna drama Sema Mendeza “1917” dobila je nagrade Britanske akademije za filmsku i televizijsku umetnost (BAFTA) u šest kategorija: za najbolji film, režiju, najbolji britanski film, za zvuk, dizajn produkcije, kinematografiju i specijalne vizuelne efekte. Hoakin Finiks je dobio nagradu za najboljeg glumca za ulogu Džokera. Bred Pit je dobio BAFTA nagradu za najbolju sporednu ulogu za film “Bilo jednom u Holivudu”. Rene Zelveger osvojila je nagradu za najbolju glumicu za interpretaciju legendarne holivudske zvezde Džudi Garland u biografskom filmu “Džudi”, a Lora Dern za sporednu ulogu u filmu “Priča o braku”. Film “Parazit” južnokorejskog reditelja Bonga Džuna Hua osvojio je nagradu za originalni scenario, a takođe je proglašen i za najbolji film van engleskog govornog područja.
MAJKL ALMEREJDA (59) je skoro četrdeset godina opsednut Nikolom Teslom. Svoj prvi scenario, tada kao dvadesetogodišnjak, napisao je upravo o našem naučniku. Projekat je dobio zeleno svetlo, za reditelja je odabran Poljak Jerži Skolimovski i Almerejda je otišao u London gde je trebalo da počne snimanje sa Džekom Nikolsonom u glavnoj ulozi. Međutim, prva klapa nikada nije pala, a priča o Tesli čekala je sve do sada. - Iz nekog razloga, film nije snimljen. Kada je konačno došlo vreme da “Tesla” bude prenesen na veliki ekran, morao sam da obrišem prašinu sa scenarija. Baš je bio prašnjav... Prepakovao sam ga da bude prikladniji za sadašnji trenutak. Svet se u međuvremenu mnogo promenio – izjavio je reditelj za “Dedlajn Holivud” nakon premijere na Sandensu. Kako piše u zvaničnom zapletu filma, Itan Hok igra “kontroverznog i komplikovanog naučnika koji svojim izumima želi da promeni svet nabolje. Frustriran pohlepom kolege Tomasa Edisona (Kajl Meklahlan), Tesla ipak nastavlja sa svojim planovima da napravi revolucionarni motor sa naizmeničnom strujom. Njegova evropska priroda ne uklapa se u američki industrijalizam koji je u zamahu, a polje intelektualne svojine je prevrtljivo i Tesla se polako zatvara u svoj hiperaktivni um. Uz razne kontroverze, sudske sporove, preduzetničke sukobe i romantične elemente, Almerejda tka portret čoveka koji se bori sa interesima svoga vremena”. - Imam utisak kao da nam je ostalo u nasleđe veliko zaveštanje nesnimljenih filmova o Tesli. Dejvid Linč je hteo da snimi jedan, potom veliki jugoslovenski reditelj Dušan Makavejev kog sam upoznao... Mi smo neka-
ko uspeli da napravimo ovaj – izjavio je Almerejda. On smatra da, “među silnim projektima o Tesli koji nisu realizovani”, ono što njegov film čini jedinstvenim jeste srž priče. Naratorka je En Morgan (Iv Hjuson), ćerka čuvenog bankara DžejPija Morgana i bliska Teslina saradnica, koja nas vodi kroz radnju onog vremena, ali daje filmu moderan glas koristeći laptop i Gugl kako bi ilustrovala svoje navode. U jednom trenutku i sam Edison skroluje po svom mobilnom telefonu a Tesla peva numeru benda “Tears for Fears”. Itan Hok ističe da je ovaj film savršena kombinacija teme i autora koji je njom fasciniran, a Kajl Meklahlan dodaje da je reč o sjajnim likovima, kao pojedincima, nevezano od njihovog istorijskog značaja. - Majkl nije gledao na Teslu ili Edisona kao na industrijske titane već na ljudska bića od krvi i mesa – izjavio je Meklahlan, koji je već dobio sjajne pohvale za svoju interpretaciju Tomasa Edisona, kako od kritičara tako i od svog kolege . - Lično sam uznemiren i uvređen koliko je Kajl dobar u filmu. Stvarno me je iritirao, a siguran sam da bi i Teslu to iritiralo, jer Edison bi u filmu o Tesli trebalo da bude manje važan lik, a ne da zaseni sve ostale – našalio se Hok. Prema prvim objavljenim kritikama, film je dobio više nego solidne ocene. Itan Hok je odličan izbor za Teslu, “čoveka koji živi u svojoj glavi”, ocenila je Ejmi Nikolson za “Varajeti”. On odbija da ga igra onako kako ga veći deo javnosti zamišlja, kao nevinog sanjara, već kao osobu koju “ništa ne može da uzdrma ili obmane”. Nikolsonova ističe da je Tesla danas popularniji nego kada je umro, bez prebijenog dinara, u njujorškom hotelu 1943. godine. “Tada je bio futurista koji se kleo da iz
zemlje može da izvuče bezgraničnu, čistu, bežičnu elektromagnetnu energiju – fina ideja, ali neka hvala, i nafta i ugalj nam vrše posao. U 21. veku, kako prosečne temperature rastu, Tesla je izrastao u nespretnog spasitelja planete, mučenika propuštenih prilika vređanog od strane svakog biznismena kog je upoznao, a od kojih većina i dalje ima uklesana imena u globalnim konglomeratima”. Dejvid Runi iz “Holivud riportera” ističe da je od početka bilo jasno da ovakav spoj teme i autora koji je opsednut istom nikada neće dati klasičan biografski film te da Almerejdin pristup možda i nije za svakoga. “Spoj rediteljeve naučne znatiželje i opsesivne potrebe da razume Teslu na ljudskom nivou daje nam studiju karaktera nabijenu iznenađujućom vitalnošću, čak i kada pravi čudne izbore. Karaoke verzija u kojoj Tesla peva ‘Everybody Wants to Rule the World’ ili će vas oduševiti ili izludeti”. Kritičar smatra da Almerejdi nije bio cilj da do detalja rasvetli naučnikov rad, već da uhvati “beskrajan ospeg njegove znatiželje o tehnološkim inovacijama koje nagoveštavaju da je sanjao o svetu u kojem danas živimo. Stepen rediteljeve fasciniranosti izbija iz svakog kadra ovog kontemplativnog, ljubopitljivog, duševnog i filozofskog filma”, zaključuje Dejvid Runi. Tesla se “nikada nije pitao, kao Tomas Edison, kako da se obogati niti, kao Džordž Vestinghaus, kako da napravi od sebe brend, niti, kao En Morgan, kako da podeli život sa srodnom dušom”... piše Dejvid Erlih iz “Indivajera”, već je čitavog života bio opsednut pitanjem: “Ako je priroda jedna ogromna mačka, ko nju mazi po leđima?”. Almerejdin film ističe ironiju da je Nikola nadživeo sve svoje savremenike koji su očajnički tragali za besmrtnošću. “Kada En pita Teslu: Šta ćete da uradite ako se obistine svi vaši snovi?, on odgovara: Svi moji snovi jesu istina. Gledanje ovog filma je gledanje ostvarenja tih snova”, zaključuje Erlih.