Utorak 6. oktobar 2020. Blic broj 8481 www.blic.rs
foto: epa kiko huesca
POP&Kultura
Ekskluzivni intervju Ju Nesbe
U ovom okruženju književnost nema velike šanse
U ovoj eri populizma gde do publike dopire samo podatak u trajanju od deset sekundi, mahom putem društvenih mreža, književnost izgleda kao nedostojan protivnik, ali verujem da će uvek biti ona jedna knjiga, jedna priča, bilo ona prikazana kroz tekst, film ili pesmu, koja može da promeni svet - kaže Ju Nesbe, popularni norveški pisac.
2 POP&Kultura
Zdravko Đekić Pažnju svetske i ovdašnje publike odavno je privukao uglavnom krimi-trilerima, te između ostalog knjigama „Ponoćno sunce“, „Žeđ“, „Oklopno srce“, „Solomonovo slovo“... Podaci kažu da su mu dela prevođena na više od 40 jezika, prodata u preko 23 miliona tiraža, kritičari ističu njegovo poznavanje psihologije, bivao je praćen velikom pažnjom i gost ovih prostora. Dobro de, i bavljenjem muzikom privlačio je pozornost. Sada je u izdanju „Lagune“, u prevodu Jelene Lome s norveškog, objavljen njegov roman „Kraljevstvo“, za koji na stranicama „Kirkus Reviews“ piše i: „Sva književna snaga najpoznatijeg skandinavskog pisca noara stuštila se u mračnu, nasilnu priču o dvojici braće. Nesbe je epskim zamasima razorio iluziju o jednoj porodici i srećnoj, maloj planinskoj zajednici.“ A u telefonskom intervjuu za „Blic“, susretljivo i zdušno, govorio je o ovom svom delu, manipulaciji, porodici, koroni, književnosti... Na početku razgovora, upitan šta ga je motivisalo da se lati pisanja „Kraljevstva“, u kome ima za njega karakterističnih krimi-elemenata ali je i saga o porodici, uz blagi uzdah veli: - Motivacije nije manjkalo, a proistekla je iz odnosa koji sam imao sa svojom braćom. Odrastao sam uz dva brata. Obojica su mi bila jako bliska, ali sam se sa mlađim bolje slagao shodno razlici od samo godinu dana, dok je starijeg brata i mene delilo pet godina. Što se mlađeg tiče, sve smo radili zajedno. Bio to fudbal ili nešto drugo... Ljudi koji nas ne poznaju bi često pomislili da smo blizanci; kasnije u životu, obojica smo se preselili u Oslo. Takođe smo imali i rok bend u kom smo zajedno svirali sve dok on nije preminuo od raka. Shodno tome mislim da je bilo samo pitanje vremena kada će se u nekom od mojih dela pojaviti odnos braće bilo kao glavna ili sporedna tema. I ne samo odnos, već i ljubav i odanost između braće. Odanost koja prelazi preko svih prepreka, a nekada odlazi čak i predaleko; kao što je slučaj u „Kraljevstvu“. Važno je napomenuti da roman nije prozor u odnos koji sam imao sa svojom braćom, već moj pogled na ljubav i bliskost porodice.
foto: profimedia
Naslovna
Mlađi brat i ja smo imali i rok bend u kom smo zajedno svirali sve dok on nije preminuo od raka. Mislim da je bilo samo pitanje vremena kada će se u nekom od mojih dela pojaviti odnos braće, bilo kao glavna ili sporedna tema, priča Nesbe
Negde na polovini napisali ste: “Kad ti neko kaže nešto malo verovatno, ali ti iz dubine duše želiš to da čuješ, onda delić tebe - onaj najslabiji - ipak bira da poveruje.“ Kako čovek zapravo formira svoje stavove, da li je i zašto podložan da se njime manipuliše? - Čak i ljudi koje za koje možemo reći da su inteligentni često idu srcem, a ne glavom kada je donošenje odluka u pitanju. Intelekt stupa na scenu naknadno, kada tu odluku treba obrazložiti ili, još bolje reći, opravdati. Znajući to, daleko je lakše manipulisati ljudima. Ukoliko vam je to cilj, a nadam se da nije. Jako je važno da znate, da tako kažemo, pozadinu te osobe; njena osećanja, najveće žudnje, najdublje strepnje. U drugom delu romana, između ostalog, kažete da prava, nesebična ljubav postoji samo između braće i sestara, roditelja i dece... Nije li u savremenom svetu, kako kažu psiholozi i sociolozi, porodica zapravo raz-
Na kraju dana ne možemo (uvek) verovati ni okruženju, ni prijatelju, ni poznaniku, ni komšiji, već samo porodici
bijena? - Porodica se u romanu može posmatrati kroz prizmu nekoliko likova. Različit pogled na nju imaju Karlova žena Šenon ili, pak, njihov otac, ali činjenica je da, metaforično govoreći, na kraju dana ne možemo (uvek) verovati ni okruženju, ni prijatelju, ni poznaniku, ni komšiji, već samo porodici. U romanu postoje snažni stavovi o tome kako porodica kao celina funkcioniše, oni nisu i ne moraju biti nužno moji, već su tu kako bi objasnili postupke koje članovi te porodice čine. Ne povinuju se zakonu nego drže do odanosti porodici. Kako danas gledate na svoje interesovanje za negdašnju Jugoslaviju devedesetih godina prošlog stoleća, neuspešne pokušaje da uđete u zemlju, što je kasnije bilo i predmet vašeg pera...? - Zanimala me je istorija Srbije. Tokom NATO bombardovanja sam pokušavao da uđem u vašu zemlju. Cilj mi nije bio da iznosim svoje stavove i mišljenja, već da intervjuišem ljude, prenesem njihovo viđenje stvari, njihova osećanja. Kao neko sa strane, nikada nisam mogao dovoljno da budem upućen u sve što se dešavalo. Oči cele Evrope bile su uprte ka zemljama bivše Jugoslavije, u tim trenucima najviše ka Srbiji i Kosovu. Ši-
rom sveta ljudi su pokušavali da sprovedu svoje namere i nametnu ideje, a ja sam pokušavao da pišem, da prenesem kako su ti ljudi živeli, da čujem šta imaju da kažu, malo ko je za njih mario. To je bila knjiga o glasovima sa Balkana. Nije se to odnosilo samo na bombardovanje, već i na građanske ratove koji su prethodili. Zanimalo me je šta je za sve te ljude bio izvor konflikta i kako su na njega gledali. I? - Nisam se osećao kao pisac koji je prenosio svoje misli, već kao novinar koji se interesovao za ljude i zapisivao njihove odgovore. Budući da razgovaramo u vreme pandemije Covida 19 nameće se pitanje kako provodite vreme korone, kao i šta nam je čuveni virus doneo, odneo...? - Barem kada sam ja u pitanju, život se nije preterano promenio. Tokom ovog perioda sam, kao i do sada, mahom bio u svom domu i pisao, razvijao ideje. Razlika je u tome što sam za ovo leto imao organizovanu turneju sa svojim rok bendom, koja je naravno otkazana. Jako sam se radovao tome, ali šta je, tu je. Postoje ljudi na koje je ova situacija i previše uticala, suštinski im promenila život. No, situacija je takva da je neophodno
ostati optimističan i sagledati dobre strane, ukoliko ih ima. Neophodna je i vojnička disciplina, a može se reći i da sve skupa podseća na vojnu vežbu. Događaji oko nas ne utiču samo na jednu državu, čitav svet je u pitanju. Kako sarađivati, kako se ponašati? Pogotovo ukoliko nas nekada u budućnosti zadesi sudbina gora od ove, ukoliko se desi nešto opasnije i smrtonosnije negoli Covid 19... Budući da sebe smatram optimistom, rekao bih da iz ove situacije izlazimo jači i spremniji za sve što nam ide u susret, bilo to loše ili dobro. A kakva je pozicija književnosti danas, njena moć ili nemoć u odnosu na politiku? - Sve zavisi od posmatrača. U eri populizma, gde do publike dopire samo podatak u trajanju od deset sekundi mahom putem društvenih mreža, književnost izgleda kao nedostojan protivnik. Zaista nije lako pridobiti pažnju kada je u pitanju ne samo književnost, već i kultura kao celina. S druge strane, verujem da će uvek biti ona jedna knjiga, jedna priča, bilo ona prikazana kroz tekst, film ili pesmu koja može da promeni svet... Ali u ovom okruženju, dok su stvari kakve jesu, književnost, bojim se, nema velike šanse.
POP&Kultura 3
Sterijino pozorje
Tatjana Nježić Poslednje večeri 65. Pozorja publika je - kako je rekao Haris Pašović, prvi put u istoriji - napravila predstavu za reditelja. Trebalo je uručiti novoustanovljenu nagradu za životno delo „Hugo Klajn“ reditelju laureatu Bori Draškoviću, te je Pašović predložio da se na licu mesta uradi Beketov komad „Uzdah“ u kome publika tri puta udahne, izdahne i krikne. Bogami se sva tri puta žestoko prolomio krik. Iako se direktorima ne aplaudira, sem kad se mora i kurtoazno, čelnik Pozorja Miroslav - Miki Radonjić dobio je te večeri zdušan, gromoglasan aplauz kada je u kratkom obraćanju sa scene, između ostalog, rekao da je festival pokazao da „pozorište nije mesto zaraze“. Selektor Svetislav Jovanov je sa scene pozvao i na minut ćutanja za vrsnog reditelja koji nas je, nažalost, prerano napustio - Igora Vuka Torbicu. Potom su dodeljene nagrade pozorišnim stvaraocima koje su žiriji izdvojili, a o kojima smo pisali, pa da ne ponavljamo. Pomenimo samo da su, s punim pravom, najvećim aplauzima ispraćena uručenja priznanja koja su otišla u ruke protagonista zaista vrsne predstave „Ko je ubio Dženis Džoplin?“. U čast nagrađenih odigrana je regionalno višestruko nagrađivana predstava „Sjećaš li se Doli Bel?“ (A. Sidran, K. Mladenović) sarajevskog Kamernog teatra 55. A prethodno, od 26. septembra do 4. oktobra, uz sedam predstava u takmičarskoj i dve u selekciji „Krugovi“, sadržajima pratećih programa i na okruglim stolovima, pa i zbivanjima iza scene - bilo je toga, bilo...
Presan život
U selekciji „Krugovi“ šeste festivalske večeri odigrana je izuzetna predstava Zagrebačkog kazališta mladih „Ajhman u Jerusalimu“ za koju koncept i režiju potpisuje Jernej Lorenci polazeći od istoimene, čuvene knjige Hane Arent na čijim stranicama ona - pišući o suđenju nacističkom zločincu Ajhmanu odgovornom za sprovođenje Holokausta, koji je po sopstvenom svedočenju „samo radio svoj posao“ ja nisam čudovište, ja sam samo izvršavao naredbe - ispisuje i tezu o banalnosti zla. Po njenim rečima, bez tzv. malih ljudi ne-
Kockice za mozaik: Crveno slovo, neženja, ručak Maje Gojković...
foto: ZKM
Festival je bio, a tokom festivalskih dana bivalo je, razume se, zbivanja i razgovora, kako se to kaže - iza scene.
ma velikog zla, jer ono čuči u svakome te se “može proširiti preko čitavog sveta, poput gljivica i uništiti ga…”. Tematski potresno, teatarski snažno sazdano uzbudljivo ostvarenje. Kako je to budući selektor Milivoje Mlađenović rekao sutradan na okruglom stolu, „Ajhman u Jerusalimu“ je crveno slovo ovogodišnjeg Pozorja. Ukratko, u izvođenju vrsne glumačke ekipe, od prvih scena u kojima se predočava na osnovu čega su i kako radili predstavu, do poslednje u kojoj pevaju čuvenu Runjićevu pesmu (koju su proslavili Ibrica Jusić i Vice Vukov) „Ćaća moj“, u glavnoj ulozi je bespoštedno hvatanje u koštac sa banalnošću zla, koliko onim čime je rezultiralo kroz istoriju toliko i sa činjenicom da je i sada ne samo svuda oko nas, već i u nama. Pozorišno ubedljivo u prvom delu ove troipočasov-
Kako je to budući selektor Milivoje Mlađenović rekao, „Ajhman u Jerusalimu“ (ZKM) je crveno slovo ovogodišnjeg Pozorja ne predstave govoreći, između ostalog, kako su doživeli pomenutu knjigu, devetočasovni Lancmanov dokumentarac „Šoa“ o Holokaustu koji se smatra remek-delom ne samo filmske, već i umetnosti ljudskih svedočanstava, Jaspersove radove i drugo, bojama i snagom pozorišnog izraza udahnjuju život prepričavanju fragmenata, događaja sa suđenja, scena iz filmova... U drugom delu, praveći korak od opšteg ka pojedinačnom, luk seže preko Andrije Artukovića, njegovih zlodela, hapšenja i suđenja u Zagrebu (1986) do njihovih autentič-
nih životnih priča, odnosno do nas samih. Počev od pitanja šta radimo kad, eto, samo radimo svoj posao slušajući pretpostavljene i/ili nagađajući šta bi im se moglo dopasti te bivajući veći katolik od pape, pa nadalje... Hana Arent je govorila da se banalnost zla ogleda u činjenici da otelotvorenje zla ne zahteva nikakav posebno negativni ljudski karakter, već samo dubok nedostatak promišljanja, preispitivanja, a višak pristajanja i, iz ovih ili onih razloga, dobrovoljnog učešća u kriminalnim režimima i u kontekstima koji izvlače najgore iz čoveka, pri čemu
pojedinac smatra sebe oslobođenim odgovornosti zbog hijerarhijskog ustrojstva i važećih zakona i nepisanih propisa. Ansambl ZKM-a je učinio da te reči postanu od krvi i mesa. S lakoćom su preplitali faktografiju sa svojim i tuđim ličnim doživljajima, pričama i slutnjama, unosili pozorišnu umetnost u suvu dokumentaristiku sazdanu i od jezika brojki (npr. koliko kvadratnih km iznosi površina kože stradalih, koliko dužnih km kosti...), kao i presan život u umetničko tkivo, pretapali dramsko i nedramsko... U vrsnoj glumačkoj ekipi posebno se ističu Dado Ćosić, Pjer Menčina i Katarina Bistrović Darvaš, a čine je i Frano Mašković, Vedran Živolić, Lucija Šerbedžija, Rakan Rushaidat,
❯
4 POP&Kultura
Mia Melcher.
A od kuma: mlada
Kažu da postoje objektivni razlozi zašto predstave „Upotreba čoveka,” koju je po delu Aleksandra Tišme režirao Boris Liješević, nije bilo u selekciji, što je bez sumnje velika, velika šteta. Poslednje večeri pričalo se i o tome šta znači to što je Mićunović za „Radničku hroniku“ dobio Specijalnu Sterijinu za režiju... Da li je to neka B-varijanta, utešna ili šta god. A onda je rečeno da, po propozicijama, žiri dodeljuje jednu specijalnu nagradu, koja je specijalna utoliko što je mogu dodeliti u bilo kojoj kategoriji, te je ovoga puta to bilo za režiju. No, kako god bilo, nema sumnje da je nadahnutim i interesantno smišljenim rediteljskim postupkom Veljko Mićunović u toj predstavi dao svojevrstan i sken i portret današnjeg raspadnutog i u pojam ubijenog radničkog miljea obeleženog odsustvom i smisla i budućnosti za svakog ko bi da od svoga rada živi, sliku i priliku temeljne deformacije koje se upisuje u kičmenu moždinu radnika, a naročito u njihovu decu sa sve nepodnošljivom lakoćom postojanja kojom sve skupa odiše dok svakovrsna bizarnost oduzima svemu čak i tragiku. Takmičarski, festival je 3. oktobra završen tanušnom, problematičnom predstavom „Lepa Brena prodžekt“ gde je briljirala Jasna Đuričić, koja je od onih retkih glumica za koje nagrade i nisu bitne, jer one su te koje nagradama daju težinu kad ih dobiju. A tokom festivalskih dana bivalo je, razume se, zbi-
vanja i razgovora, kako se to kaže, iza scene. Zanimljivo, ovoga puta dnevnopolitičke teme i dileme nisu bile naročito zastupljene. Možda bi se moglo reći da je jedna od njih izbila u prvi plan kada je, u restoran gde su se hranili ’pozorijanci’, na ručak došla Maja Gojković sa Robertom Čobanom. Bila je to prilika da je se priupita povodom spekulacija da će biti ministar kulture. Budući da njen odgovor zapravo i nije bio odgovor, nego jedno ljubazno okruglo pa na ćoše, krenulo se posle u priču o izrazu lica, tonu... (govoru tela). Jedni su tvrdili da će sesti u tu ministarsku fotelju i zato što je odavno okrenuta toj oblasti, drugi su procenjivali da neće jer je ona previše važan čovek ovoj vlasti da bi je rasporedili u za njih očigledno nebitnu oblast... Jedna od ključnih off tema bio je Miroslav - Miki Radonjić, direktor Pozorja. Ne zbog šala na njegov račun što je pred svaku predstavu izlazio na scenu moleći ljude da drže maske, distancu, koriste dezinfekciona sredstva kojih ima na sve strane po pozorištu, ni zbog hronične zabrinutosti da l’ sve teče kako treba, hoće li i kako doći ansambli iz Hrvatske i Bosne, da se neko slučajno nije razboleo na festivalu... Nego je reč bila o pitanju da li je Miki najpoželjniji neženja Novog Sada. Inspirisan time, a i sagledavanjem pozorišnog funkcionisanja u državi Srbiji, Miloš Latinović (direktor Bitef teatra) našao mu je prigodnu mladu - Jelenu Stajkovac, kandidujući se za kuma... E sad, bivalo je i ranije, ispo-
stavilo se, neuspešnih predloga i ideja na datu temu, a hoće li, kako neko reče, korona tu nešto promeniti - živi bili pa videli.
Aplauzi i zvižduci
foto: Danilović Dalibor
Sterijino pozorje
Bilo je šaljivih tonova i poslednje takmičarske večeri kada se, kako to na ovom festivalu biva, čekaju odluke žirija, koji nakon odgledane poslednje predstave u selekciji kraće ili duže većaju. E dok su se oni prebrojavali donoseći odluke uglavnom većinom glasova, mi smo na čuvenoj terasi (SNP-ovog bifea) „Treme“, još malo pa ko nekad, divanili. A poseban ton večeri dala je grupa „Kal“ izvodeći razne numere uz pljeskanje, igranje, cupkanje, pevanje... Naravno, sve je prekinuto da bi se sa bine čule odluke žirija ispraćene malo aplauzom, malo zvižducima... Nastavilo se potom sa pevanjem, a u jednom trenutku na scenu je stupio Kokan Mladenović koji je u par nadahnutih reči istakao koliko je važno što je festival održan i kako je pokazao koliko nam pozorište istinski treba. U tim neformalnim razgovorima upravo o tome je govorio i Haris Pašović, a i drugi. Bilo je i prisećanja na negdašnja Pozorja, događaje, pozorišne stvaraoce među kojima i onih koji više nisu sa nama, te tako se prisetismo i Pere Kralja kako je jedne tople prolećne noći na istoj toj terasi „Treme“ govorio kako je Sterijino pozorje podstaklo i razvilo domaće dramsko spisateljstvo. A šta će biti dogodine, na 66. Pozorju, i kakvu će selekciju u ovoj posnoj pozorišnoj godini napraviti Milivoje Mlađenović - videćemo. Tatjana Nježić
Poslednje večeri pričalo se i o tome šta znači što je Veljko Mićunović za „Radničku hroniku“ dobio Specijalnu Sterijinu nagradu za režiju
Handke me je priveo sopstvenom identitetu i to na jedan izuzetno spontan i moderan način, navodi Radovanović
POP&Kultura 5
Mjuzikl foto: Zoran Ilić
Goran Radovanović
“Čekajući Handkea” na sledećem Festu Velika Hoča je za mene metafora Sizifa. Samo što stanovnici Velike Hoče ne guraju apstraktni antički kamen - kaže reditelj Goran Radovanović.
Film o tragovima Handkeovog prisustva u srpskim enklavama u Metohiji
Tatjana Nježić Poznati reditelj, kako filmski znalci ističu, posebnog i istančanog filmskog rukopisa posle igranog filma “Enklava”, u kojem se bavio životom tzv. običnih ljudi na Kosovu i Metohiji, i u svom najnovijem filmu ostaje na tom terenu, a reč je o dokumentarcu “Čekajući Handkea”. Za svoj dosadašnji rad dobitnik je niza priznanja - među kojima, podsetimo, Gran prija kao najbolji srpski film, te nagrade “Milutin Čolić” za prethodni dokumentarac „Slučaj Makavejev ili proces u bioskopskoj sali” na prošlogodišnjem Festu, no kad je reč o ostvarenju “Čekajući Handkea” upućeni vele da je satkan od metafore i istine, vere i nada, te da je u dramsko-liričnoj formi. Ovaj film (podržan od FCS i Ministarstva kulture), između ostalog, prati priču o nastojanju vlasnika vinarije iz Velike Hoče u Metohiji da izradi i postavi spomen-ploču Peteru Handkeu i dovede ga na otvaranje. Autorsku ekipu čine i koscenarista Boris Trbić, direktor fotografije Milorad Glušica, dizajner zvuka Aleksandar Protić, montažer Nenad Pirnat, a Radovanović napominje da to nije film o Handkeu već o tragovima njegovog prisustva. Šta je bio vaš početni, osnovni motiv da radite dokumentarac “Čekajući Handkea”? - Prisustvo Handkea na Kosovu, posebno u metohijskim enklavama, poklapa se sa našim defetističkim stavom posle bombardovanja kada smo kao kolektivitet počeli da doživljavamo našu južnu pokrajinu kao izgubljenu teritoriju. Dakle, u Beogradu u večini političkih, medijskih, akademskih i kulturnih krugova tada je zavladao duh ravnodušnosti i eskapizma kada je Peter Hanke, za mene tada samo scenarista moja dva omiljena Vendersova filma (“Strah golmana od jedanaesterca” i “Nebo nad Belinom”), otišao na Kosovo da se na licu mesta uveri u postojanost na Zapadu opšteprihvaćenog političkog medijskog stereotipa o srpskoj kolektivnoj krivici. Taj njegov gest
me je ohrabrio i da se sam bavim savremenim životom našeg naroda na KiM. Ovim filmom želeo sam da mu zahvalim ne samo u moje ime, već i u ime svih onih koji, što javno što tajno, redovno odlaze na Kosovo i Metohiju, kao na primer sveštenik, otac Radivoje Panić iz Svetosavske crkve u Beogradu ili konobar iz jednog zemunskog kafića, i održavaju tako neophodan životni dijalog sa našim narodom u metohijskim enklavama. I u igranom filmu “Enklava” bavili ste se životom ljudi na KiM. Da li su se u međuvremenu stvari promenile? - Za Srbe se gotovo ništa nije promenilo otkako sam snimio “Enklavu”, a to je bilo pre gotovo sedam godina. Možda je stabilnija energetska mreža, te su se isključenja struje proredila i moža je postavljen bolji asfalt po putevima. Ali što se tiče suštine, a to je pitanje slobode i fizičkog kretanja - ništa se nije promenilo! Tu je taj sveprisutni strah koji postoji kod Srba, jer nijedan slučaj ubistva počinjen nad pripadnicima našeg naroda nije rešen. Nijedan! I tako već dvadeset godina, i to u prisustvu međunarodnih snaga! Nije lako živeti u uslovima tako radikalnog odsustva pravne države! Handke je Velikoj Hoči posvetio knjigu (“Kukavice od Velike Hoče”), a koliko u vašem filmu ima metafore? - Velika Hoča je za mene metafora Sizifa. Samo što stanovnici Velike Hoče ne guraju apstraktni antički kamen, već identitetsko bure opstanka punog vina koje odležava već osam stotina godina. Korin Belc je u odličnom dugometražnom dokumentarcu o Handkeu prikazala njegov život, delo, način mišljenja… Hoćete li se i vi dotaći nečega od toga? - Ne. Moj film nije o Peteru
Handkeu! Moj film je o tragovima njegovog prisustva u srpskim enklavama u Metohiji! Hoće li i na koji način biti prisutna njegova literatura; npr. knjige “Kratko pismo za dugi rastanak”, “Veliki pad”, “Nesreća bez želja”…? - Neće. Možda je prilika da ovde pomenemo Handkeovog prevodioca na srpski jezik, književnika Žarka Radakovića, i da mu zahvalimo na ogromnom trudu kojim je Handkeova misao artikulisana na srpski jezik. Koliko i kako vas inspiriše njegov društveni, pa i politički angažman? - Handke je postideo ne samo mene već i mnoge srpske umetnike i intelektualce za koje je Kosovo i Metohija bila u jednom trenutku “daleka tema”, za neke i možda “izgubljena tema”. Ne bez kajanja govorim da me je on priveo sopstvenom identitetu i to na jedan izuzetno spontan i moderan način. A kako teče saradnja sa Handkeom, o čemu ste razgovarali…? - Sa Handkeom isključivo komuniciram preko Žarka Radakovića, iako solidno govorim nemački jezik. Za ovaj film, međutim, nije mi bila potrebna komunikacija sa Handkeom, već sa našim narodom u Orahovcu i Velikoj Hoči kod kojeg je Handke boravio. Da li je pandemija Covida 19 poremetila planove, odnosno kada će film biti pred publikom? - Naravno, i ova produkcija je imala probleme prouzrokovane pandemijom jer se snimanje filma odvijalo u prekidima od februara do jula ove godine. Sada je film u fazi postprodukcije. Nadajmo se da ćemo ga završiti do kraja godine i da će premijerno biti prikazan domaćoj publici na sledećem Festu.
Što ne može niko, možeš ti Juče u Pozorištu na Terazijama, na konferenciji za novinare, za 9. oktobar najavljena je premijera mjuzikla “Sa druge strane jastuka” u režiji Juga Radivojevića; trideset Bajaginih hitova, libreto Stevana Koprivice, kompletne snage ove kuće (hor, balet i orkestar); stas i glas popularnog mladog glumca Slavena Došla koji zapravo igra proslavljenog kantautora Momčila Bajagića, zatim Milene Živanović, za koju u programu piše da igra lepoticu, studentkinju slikarstva, a ona je, pak, rekla i: - Igram Tamaru, devojku iz Bajaginih pesama, to je mlada umetnica koja je rešila da se uhvati ukoštac sa društvenim normama, pogleda oči u oči sa svojim strahovima… I onda upoznaje momka, a kroz ljubav spoznaje život. I taman smo se pitali kako li će mladi, perspektivni Slaven Došlo (čuvenim Bajaginim donjim lagama) da zapeva, na primer: ”Ljubim te i pokrivam…”, kad se sa konferencijskog stola oglasi Aleksandar Sedlar, dirigent i aranžer, rekavši: ”Ne oponašamo Bajagu, aranžmanima smo radili na strukturi u kojoj se, pre svega, vidi kvalitet njegovih pesama”. Svi su govorili o tome da im je prva proba bila još 11. februara, da im je korona smrsila konce, a Jug Radivojević je (nezvanično) duhovito istakao: ”Pa ovo je prvi mjuzikl u vreme vladavinie Covida 19”. Momčilo Bajagić je istakao: ”Ljudi se već dugo trude, probe su išle dobro. Verujem i nadam se da će predstava biti uspešna i dugovečna”. U svojoj belešci Stevan Koprivica napominje: ”Odlučio sam se, uz Jugovu i Bajaginu podršku, da dramaturški okvir bude početak osamdesetih godina, koji iz današnje vizure deluje bajkovito, a i da sama forma mjuzikla bude neka vrsta urbane bajke smeštene u ‘terazijski trougao’”. Govorili su, na ovaj ili onaj način, i drugi o tome. Ukratko, kad se sve sabere i oduzme, u ovoj muzičko-scenskoj priči o dvoje mladih, njihovom društvu i okruženju, u glavnoj ulozi je zapravo - Beograd. Dobro de, i malkice duh vremena osamdesetih. Da sa maskama i distancama sve bude kako treba brine prvi čovek kuće Aleksandar Đaja, umetnički direktor Željko Jovanović napominje da su u ovoj predstavi “možda prvi put u istoriji mjuzikla uopšte, svi njegovi akteri sve vreme na sceni”, a glumačku ekipu čini još 16 glumaca, među kojima su i: Danijel Korša, Žarko Stepanov, Vladan Savić, Tatjana Dimitrijević, Elizabeta Đorevska, Dušan Šida, Jelena Arsić, Kristina Savić, Nebojša Gromilić… Koreografiju potpisuje Milica Cerović, scenografiju Aleksandar Denić, kostimografiju Tatjana Radišić, a muziku i stihove, naravno, Momčilo Bajagić. T. Nježić
6 POP&Kultura Ugledni britanski novinar, istoričar i pisac Pol Džonson napisao je knjigu o poznatim intelektualcima, od Marksa i Tolstoja do Sartra, Hemingveja i Orvela, u kojoj istražuje koliko se njihov privatni život razlikovao od njihovih velikih ideja. Knjigu „Intelektualci“ u izdanju “Lagune” prevela je Marija Toth Ignjatović.
FELJTON (I)
Karl Marks: Prosipajući strašne kletve… Marksov stav prema činjenicama bio je isto onako ambivalentan kao i prema Hegelovoj filozofiji.
foto: Profimedia
Sa jedne strane, proveo je decenije u prikupljanju podataka, do kraja je ispisao više od sto beležnica velikog formata. Sa druge strane, bili su to podaci i činjenice koji su svi do jednog mogli da se nađu u bibliotekama i parlamentarnim izveštajima. Ona vrsta činjenica koja se otkriva tako što čovek vlastitim očima istražuje po svetu i svojim ušima sluša one koji žive u tom svetu Marksa ni najmanje nije zanimala. Sve do srži i nepopravljivo bio je kabinetski naučnik. Ništa na ovom svetu nije ga moglo naterati da izađe iz biblioteke ili iz svoje radne sobe. Njegova zainteresovanost za siromaštvo i izrabljivanje može se svesti na jesen 1842. godine, kad su mu bile dvadeset četiri godine i kad je napisao seriju članaka o zakonu koji se odnosio na pravo seljaka na skupljanje drva za loženje. Prema Engelsu, Marks mu je rekao da su ga „zakon o krađi drva, kao i njegovo istraživanje problema seljaka u okolini Mozela naveli da uvidi kako nije dovoljno to što se bavi samo politikom; otad se njegova pažnja okrenula prema privrednim uslovima, pa tako i prema socijalizmu“. Svakako, nema dokaza da je Marks zaista ikad razgovarao sa
Marks je celog života pisao o finansijama i industrijskim pitanjima, samo što je iz sveta novca i industrije poznavao svega dva učesnika
seljacima i zemljoposednicima i da se stvarno na terenu upoznao s okolnostima. U nedeljniku za poljoprivrednike “Forverc” napisao je 1844. godine članak o teškom položaju tkalaca u Šleskoj, a koliko nam je poznato, nikad nije razgovarao ni s jednim od njih: da je to učinio – on više ne bi ni bio on. Marks je celog života pisao o finansijama i industrijskim pitanjima, samo što je iz sveta novca i industrije poznavao svega dva učesnika. Jedan je bio njegov ujak iz Holandije Lion Filips, uspešan poslovni čovek, osnivač preduzeća koje će se razviti u giganta – električnu kompaniju “Filips”. Lion Fi-
lips uvek je bio dobro informisan čovek čije je viđenje, što se tiče čitavog kapitalističkog sistema, moglo da bude veoma poučno za njegovog sinovca, samo da je Marks bio za to zainteresovan. Ali, on je samo jednom zatražio savet od ujaka – i to tehničke prirode – u vezi s velikim bankama i, mada ga je četiri puta posetio, vodio je s njim razgovor samo o porodičnim finansijama. Drugi vrlo dobro informisani čovek bio je sam Engels. Ali Marks je odbio Engelsov poziv da ga prati u jednu fabriku tekstila, a koliko znamo nikad nije kročio u bilo kakvu fabriku, preduzeće, rudnik. Nikad nije vi-
deo radno mesto radnika u nekoj fabrici. A još više iznenađuje Marksova odlučna antipatija spram njegovih drugova revolucionara koji su poznavali okolnosti na radnim mestima u industriji, odnosno spram radnika koji su postali politički samosvesni. S takvim ljudima prvi put će se sresti tek 1845. godine, kad je nakratko boravio u Londonu i prisustvovao zasedanju Kulturnog udruženja nemačkih radnika. Nije mu se nimalo dopalo to što je tamo doživeo. Većina prisutnih bili su radnici: časovničar, štampar, obućar, a njihov vođa bio je šumar. Svi su bili samouki, disciplinovani, svečani, pristojnog ponašanja i bez ikakve boemštine, i mada su čvrsto verovali da društvo mora da bude preoblikovano, zamišljali su da se to ostvaruje skromnim i opreznim koracima. Marksovu apokaliptičku viziju nisu smatrali ubedljivom, a što je najvažnije – nisu razumevali i nisu ni govorili njegovim akademskim žargonom. Pritom ih je Marks omalovažavao, smatrajući ih pogodnim jedino da budu topovska hrana u narednoj revoluciji… i ništa više. Uvek je radije uspostavljao veze i sarađivao sa sebi sličnim intelektualcima pripadnicima srednje klase. Kad je s Engelsom osnovao Ligu komunista, a nešto kasnije i Internacionalu, postarao se da socijalisti pripadnici radničke klase ne dođu na važne položaje, a da ih po odborima bude tek toliko da ih se vidi – kao, eto, i radnici su tu. Povod je delom bio intelektualni snobizam, a delom njegovo iskustvo da se poznavaoci odnosa u fabrikama uvek protive nasilju i radije su pristalice umerenih, neprekidnih reformi: ne jednom su izjavljivali da sumnjaju u apokaliptičnu revoluciju koju je on smatrao ne samo potrebnom nego i neizbežnom. Njegovi najljući napadi uglavnom su bili upućeni protiv takvih ljudi. Na
primer, marta 1846. godine, uoči sastanka Lige komunista u Briselu, Marks je podvrgnuo svojevrsnoj istrazi Vilhelma Vajtlinga. Vajtling je bio nezakoniti sin jedne pralje, siromašne žene, a ime oca nije ni znao. Počeo je da uči zanat kod nekog krojača i samoobrazovanjem i marljivim radom uspeo je da privuče mnoštvo pristalica među nemačkim radnicima. Cilj ispitivanja bilo je insistiranje na „korektnosti“ doktrine i nastojanje da se slome rogovi nadobudnim vođama koji su se uzdigli iz radničke klase, a nisu posedovali filozofsko obrazovanje koje je Marks smatrao suštinskim. Marksov napad na Vajtlinga bio je izuzetno agresivan. Kriv je, rekao je Marks, što agituje bez teorijske pozadine. Tamo u onoj varvarskoj Rusiji „mogu da se prave uspešni sindikati s glupavim momcima i apostolima. Ali u tako civilizovanoj zemlji kakva je Nemačka morate shvatiti da ništa ne može da se postigne bez teorijskog učenja.“ A zatim: „Ako bez celovitog učenja i jasnih naučnih ideja pokušavate da utičete na radnike, pogotovo nemačke radnike, onda samo igrate ispraznu i neodgovornu propagandnu igru, što neminovno vodi situaciji da će se sa jedne strane naći nadahnuti apostol, a sa druge krdo magaraca koji ga slušaju otvorenih usta.“ Vajtling je na to odgovorio da nije postao socijalista da bi svoju glavu punio učenjima nastalim za pisaćim stolom: on zastupa stvarne radnike i neće se potčiniti pogledima teoretičara koji žive daleko od tegobnog sveta realnog rada. Po rečima jednog očevica, „Marksa je taj govor toliko razbesneo da je šakom udario o sto tako jako da se zatresla lampa. A onda je skočio na noge i zaurlao: ’Neznanje još nikome nije koristilo!’“ Sastanak je završen time što je Marks, „užasno besan, još dugo koračao gore-dole po sali“.
POP&Kultura 7
Filip Gajić Ja nisam filmski producent, ne znam da iskamčim novac, pa sam odlučio da film prodam na ovaj način. Verujem da ćemo uspeti, treba nam relativno malo novca - kaže Filip Gajić, glumac, reditelj, scenarista i osnivač Dorćolskog narodnog pozorišta, koji je odlučio je da proda vlasništvo nad svojim filmom “Abrakadabra”, čije snimanje počinje za nekoliko dana.
Šta to podrazumeva? Da će zainteresovani kupci biti producenti filma? - Ideja je i da običan svet, radni, skromni ljudi mogu da postanu suvlasnici filma. Film će trajati devedeset minuta to je 5.400 sekundi, dakle, svaki čovek ima priliku da po-
Prodajem film da platim troškove snimanja stane suvlasnik filma, barem jedne sekunde čija je cena 1.000 dinara. Verujem da će mnogi ljudi poželeti da se pohvale da je ovaj film i njihov. Moji prijatelji su već najavili kupovinu, ima indicija da će kupovati po 10, 20, 30 sekundi, neki čak i čitav minut. Svi koji budu vlasnici više od pet minuta filma moći će i da se pojave u filmu, film će prikazati život običnih ljudi, pa je svaki čovek dobrodošao. Svedoci smo koliko se i na koji način ulaže u kulturu u Srbiji. Kakva su onda tvoja očekivanja? Postoji li zainteresovanost? - Naučio sam sebe da nemam očekivanja. Umetnost je uvek bliža ljudima koji su na ivici egzistencije. Umetnost ne može i ne treba da zavisi od države. Država ulaže određenu masu novca, ali kako ne postoji jasna strategija, to nije ulaganje, već pre raspršivanje sitniša na što veći broj
Na čitav taj deo starinskog Dorćola namerili su se investitori, srušiće i poravnaće bagerima čitav taj svet koji svedoči o devetnaestom i dvadesetom veku, uključujući i naše pozorište, želim da sve to filmujem dok još postoji
ljudi, u komisijama su ljudi koji usmeravaju novac prema ličnom ukusu i subjektivnoj proceni prateći smernice nametnutih trendova. Oni koji bi da budu umetnici da bi dobili novac slede te trendove i time napuštaju svoje izvorno osećanje i doživljaj sveta i retko mogu i umeju da se vrate na čistinu sopstvenog bića. Trend je na suprotnoj strani od umetnosti, takvi ljudi i sami postaju roba, potčinjavaju se ideološkom biznisu i budućoj patnji. Stvaranje filma ispada sizifovski posao. Podsetimo, pet godina je prošlo od tvog filma “Sizif K”. Šta si tada naučio i šta te je navelo da se upustiš u novi projekat? - Taj film sam radio punih šest godina. Pravio sam silne greške i prema sebi i prema ljudima s kojima sam radio. Sve je bilo haotično i ludo. Ipak, u svemu tome plivao sam i učio. Radio sam izvan svih pravila u koje su me gurnule okolnosti koje sam sam stvorio, i na izvestan način naslov filma i sudbina glavnog junaka su se prelili na moj život i nemogućnost isterivanja tog kamena na vrh brda. Ipak, izgurao sam ga, i dalje tamo stoji, i na dnu i na vrhu istovremeno. Koja je tema filma “Abrakadabra”? - Tema filma je kako je
foto: Petar Dimitrijević
Neven Džodan - U ambijentu mlaznog kapitalizma, drobilice prirode i društva, duše i duha, kultura se zvanično tretira kao bilo koja druga roba, kao krpe ili kese. Ipak, ja sam protivnik kuknjave, a zagovornik borbenosti. Novac nam je potreban za proizvodnju i pokrivanje troškova snimanja filma. Ja nisam filmski producent, ne znam da iskamčim novac, pa sam odlučio da film prodam na ovaj način. Verujem da ćemo uspeti, treba nam relativno malo novca: da svakoga dana nahranim ljude na setu, da kupimo neophodno i platimo najnužnije. Na čitav taj deo starinskog Dorćola namerili su se investitori, srušiće i poravnaće bagerima čitav taj svet koji svedoči o devetnaestom i dvadesetom veku, uključujući i naše pozorište, želim da sve to filmujem dok još postoji - priča iskreno i neposredno Filip Gajić u razgovoru za “Blic”. (Oni koji žele da pomognu mogu da ga kontaktiraju na imejl filip.gajic@gmail.com.)
stane pozorište koje nema nikakva ekonomska ili politička leđa, međutim, mi smo opstali evo već petu godinu prkoseći zakonima fizike bez ičije podrške. Institucije su same po sebi trome i spore, mi smo brži i okretniji, iskoristili smo to vreme da napravimo festival.
Svi koji budu vlasnici više od pet minuta filma moći će i da se pojave u filmu. Film će prikazati život običnih ljudi, pa je svaki čovek dobrodošao, kaže Filip Gajić
izgledao i kako je ispario način života u kojem je bilo daleko manje društvenih anomalija, izgubljenosti, samoubistava, ubistava, fizičkog i digitalnog nasilja nad pojedincem, čime je surovo obeleženo savremeno doba. O ljudima koji su nesvesno u sebi nosili misao Dostojevskog, a to je da se treba zadovoljiti skromnom sudbinom. Ovaj film neće otkriti zašto je duh klonuo, već će prikazati kako je izgledao duh kada je svet bio mnogo više po meri čoveka, a manje po meri šablona i čipa. Ostaće pitanje da li je moguće povratiti takav svet, ja verujem da jeste. Balon u kojem živimo će morati da pukne, ova pandemija je nagovestila to pucanje, potom će čovek iz početka učiti jednostavnost i lepotu življenja među ljudima, druževnost i zajedništvo. U prethodnom filmu su igrala zvučna imena. Ko je sada u glumačkoj podeli? - Za važan film ništa nije garancija, ni zvučna imena, ni odličan scenario, ni pažljiva priprema. U filmu “Abrkadabra” igraju većinom glumci Dorćolskog narodnog pozorišta, veoma daroviti i pametni glumci i glumice. Kako funkcioniše Dorćolsko narodno pozorište u doba korone? - U bogatim zemljama gotovo da je nemoguće da op-
A zahvaljujući festivalu “Svetkovina sudbina, deset hiljada lia” publika u Srbiji je imala priliku da gleda predstave postavljene po kineskim autorima. Vi ste im to omogućili... - Čudno je da su prvi put u istoriji srpskog pozorišta izvedene predstave po kineskim autorima. To što je prvi put ne znači da ima vrednost samu po sebi, ali mi jesmo napravili neobične i odlične predstave koje je publika pozdravila ovacijama, gotovo kao i svaku premijeru, od 24 koje smo izveli u godinama iza nas. Stiče se utisak da se sve oko tebe vrti oko entuzijazma i često si ispod radara raznoraznih komisija koja dodeljuju sredstva u kulturi. Šta te zapravo pokreće? - Pronalazim smisao u borbi kao načinu života. Kada sve izgleda beznadežno i nemoguće, povedu me snaga inata, upornosti i doslednosti. Pokreće me i ono što sam naučio, a to je da je u svemu što radim ključna motivacija zašto čovek nešto radi. Meni motivacija nije da napravim nekakav “uspeh”, niti da zaradim novac, niti da dobijem neku besmislenu nagradu, za mene je osnovno pitanje šta i kako ja dajem nepoznatom čoveku, šta on od mene dobija time što gleda ili čita delo koje sam stvorio. Kada u nečijim očima naslutim toplinu i zahvalnost - tek tada sav napor dobije smisao. Davanje kao razlog bavljenja bilo čime, kao osnovna pretpostavka za ispunjen život. Pored svega ovog, najavljen je i tvoj drugi roman “Pasja jabuka”. Možeš li malo da otkriješ o čemu se radi? - Roman će uskoro objaviti izdavačka kuća “Metafizika”. Pasja jabuka je narodni izraz za cvet tatulu koji ima halucinantna svojstva. To je višeslojna priča o odnosu sina i oca koji je zaboravio dobar deo svog života osim onaj u kojem je vodio razgovore s Bogom. Sin otkriva dar kojim upada u procepe tuđih sećanja, i zajedno sa svojom braćom pokušava da poremeti predskazanje koje nagoveštava da će jedan od sinova ubiti oca. Takođe, to je priča o ljudima koji su iz nejasnih razloga odbačeni od društva u zemlji koja je iz nejasnih razloga suštinski odbačena od međunarodne zajednice.
Utorak 6. oktobar 2020. Blic broj 8481 www.blic.rs
foto: epa kiko huesca
POP&Kultura
EksklUzivni intErvjU ju nesbe
U ovom okruženju književnost nema velike šanse
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Jelena Koprivica Email: kultura@ringier.rs
U ovoj eri populizma gde do publike dopire samo podatak u trajanju od deset sekundi, mahom putem društvenih mreža, književnost izgleda kao nedostojan protivnik, ali verujem da će uvek biti ona jedna knjiga, jedna priča, bilo ona prikazana kroz tekst, film ili pesmu, koja može da promeni svet - kaže Ju Nesbe, popularni norveški pisac.
Muzika
Kako su “Sonic youth” klincima menjali živote
Jelena Koprivica Solo album, sedmi po redu, priveo je kraju pre nego što je svet stao u martu, a izolaciju je, između ostalog, iskoristio da ga finišira. Mur ovu godinu neće pamtiti samo po ružnom, ne samo zbog novog albuma, već i zato što je, kako ističe u razgovoru za “Vulture”, konačno uspeo da duže vreme provede na jednom mestu: - Najzad sam mogao da se posvetim pisanju. Pisao sam eseje o muzici i svojim iskustvima kao tinejdžera u Njujorku sedamdesetih godina, o tome kakav je grad bio u to vreme, o andergraund muzičkoj sceni, pločama koje su od 1976. do 1978. izlazile u tom naletu pank-roka, nju vejva, postpanka. Sve sam to spakovao u rukopis “Sonic Life”, koji ću, nadam se, objaviti 2021. Eto, i to je bio svetao trenutak u ovoj godini. Osvrćući se na karijeru, dugu više od četiri decenije, priznaje da ima nekoliko pesma koje je trebalo da završe u kanti za đubre, a ne na albumima. Ponosan je što njegovo novo solo izdanje kritičari blagonaklono dočekuju, a upitan za najbolji savet, koji je dobio u karijeri, priseća se reči Alana Vege iz sastava “Suicide”. - Krajem sedamdesetih bio sam u bendu “Coachmen” i često smo svirali u prostoru u njujorškoj
Brum ulici “A’s”, gde bi često navraćao Žan-Mišel Baskijat, a tu sam i prvi put upoznao Ričarda Edsona, koji će postati prvi bubnjar “Sonic youtha”. Svirali smo za novogodišnje veče, tik pred ulazak u 1980, i bilo je fenomenalno. Nakon svirke, na ulici sam naleteo na Alana, koji mi je uputio kompliment kako je moj bend odličan. Požalio sam mu se kako je teško doći do svirki i da drugi bendovi u gradu bolje prolaze od mog. A on mi je uzvratio: “To je zato što morate da snimite ploču. Ako snimite ploču, to će dati vrednost svemu što radite u očima drugih.” Znam da sam pomislio tada kako njegove reči stvarno imaju smisla. Sastav “Coachmen” je uradio nekoliko demo snimaka, ali ideja da odemo korak dalje, izvadimo novac iz džepova i stvarno napravimo ploču, izgledala mi je nezamislivo. Ali, te Alanove reči su mi stalno bile u glavi i čim smo osnovali “Sonic youth” znali smo da nam je prvi zadatak da snimimo ploču! Saradnja, koju i danas pamti, desila se krajem osamdesetih, kada su svirali u londonskoj “Brikston akademiji”, jer im se na sceni pridružio Igi Pop, otpevavši sa njima “I Wanna Be Your Dog”: - Upoznali smo se dan ranije, jer smo probali u istom studiju. I to je već bilo uzbudljivo. Napravili smo pauzu, kad Igi
Bilo je divno videti čitav proces u klinčevoj glavi: “…ovaj opskurni postpank bend koji slušam na vokmenu sedi iza mene u malom bioskopu na trajektu”, prisetio se Turston Mur
foto: profimedija
“Istoga časa kada smo ušli u ovu nametnutu izolaciju, imao sam potrebu da album izađe što pre. Želeo sam da u situaciji ispunjenoj brojnim pitanjima i anksioznošću ponudim nešto sasvim benigno. Nešto što nosi drugačiji narativ od onog što nas napada sa svih strana”, ovim rečima nekadašnji osnivač, pevač i gitarista njujorškog sastava “Sonic youth” Turston Mur opisuje novi album “By the Fire”, objavljen prošlog meseca.
nam prilazi, i pita nas da li smo mi “Sonic Youth?”, a dobišvi potvrdan odgovor izusti kako mu se sviđa naša verzija pesme “I Wanna Be Your Dog”. Na to sam uspeo da mu kažem da ćemo je svirati sutra uveče i da bi trebalo da svrati. “Okej, stavite me na listu”, odgovorio mi je. Stvarno nisam očekivao da će se pojaviti, kad eto ga iza scene… Kada sam mu rekao da nam je sledeća pesma “I Wanna Be Your Dog” i upitao ga da li želi da izađe na binu, on mi je samo rekao: “Naravno”. Bilo je fantastično! Mislim da posle toga nisam spavao tri godine. Bilo je to jedno od onih iskustava kada kao da si se odvojio od tela. Noću bih ležao u krevetu i pitao sebe: “Da li se to zaista desilo?” U potonjim godinama dobro sam ga upoznao i divan je
čovek, ali tada sam ga video kao nešto kraljevsko priča danas Mur, ističući da je najčudnije mesto na kome je čuo svoju muziku trajekt na relaciji Engleska - Holandija. Birajući kako da utroši vreme od nekoliko sati, koliko traje putovanje, i shvativši da ne želi da sedi u restoranu ili baru, odlučio se za mali bioskop na feribotu: - Dok smo čekali da počne film, klinac koji je sedeo ispred nas imao je slušalice u ušima. Sećam se da me je Li Ranaldo uhvatio za ruku i samo rekao: “Slušaj”. A iz slušalica je dopirao zvuk našeg albuma “Bad Moon Rising”, što mi je bilo čudno, jer nas niko nije slušao. Kritika nas je volela, ali da album art-rok benda sluša neki klinac na trajektu do Holandije bilo je zapanjujuće. Potapšali
smo ga po ramenu, što ga je uznemirilo, ali kada je ugledao sve nas iz benda, ništa mu nije bilo jasno… Bilo je divno videti čitav proces u klinčevoj glavi “…ovaj opskurni postpank bend koji slušam na vokmenu sedi iza mene u malom bioskopu na trajektu” - seća se za “Vulture” Mur, a na kraju se vraća u 1989. godinu, kako bi se osvrnuo na najčudniju svirku u karijeri: - Bili smo u Sovjetskom Savezu, gde smo imali nekoliko zakazanih svirki. Tada je malo muzičara sa Zapada odlazilo tamo. Niko u Sovjetskom Savezu u to vreme nije ni čuo za nas. Svirali bismo za ruske porodice koje su izašle uveče da se zabave. Ljudi su sedeli i slušali nas više iz kurioziteta, a reakcije maltene nije ni bilo. Pre bih re-
kao da je vladala konfuzija. To sećanje nikada neće izbledeti. Ne samo svirke već čitavo iskustvo boravka u Sovjetskom Savezu. Hrana je bila grozna, a edukativno je bilo i videti kako se nešto što je trebalo da bude progresivni socijalizam pretvorilo u suprotnost. Ali, godinama kasnije upoznao sam nekoga ko je prisustvovao našim svirkama. I to iskustvo mu je promenilo život, jer je napustio Sovjetski Savez, došao u Ameriku i osnovao bend “Gogol bordello”. Judžin Hac mi je jednom prišao i rekao: “Kada sam bio tinejdžer, gledao sam vašu svirku u Sovjetskom Savezu i to je bio katalizator za to da odem odande i posvetim se muzici i umetnosti.” Ako ima nečeg sjajnog od odlaska u Rusiju, pored tih čudnih sećanja, to je to!