foto: martin candir
foto: vukica mikaca
foto: mitar trninić
foto: martin candir
foto: sonja žugić
foto: mitar trninić
POP&Kultura Utorak 8. oktobar 2019. Blic broj 8132 www.blic.rs
35 godina Zvezdara teatra
2 POP&Kultura Izložbu će večeras (18) otvoriti direktor Zvezdara teatra Dušan Kovačević, a nakon toga će predstavom “Korešpodencija” biti otvorena nova pozorišna sezona
Naslovna U godini koja će ostati zapamćena po Orvelu, na dan rođenja Marine Cvetajeve, po tekstu pisca čije je delo postalo antologija, u režiji čoveka koji se zlatnim slovima upisao u istoriju srpskog pozorišta i izvedbi glumačkih doajena - na svet je došao Zvezdara teatar. Tatjana Nježić Gromoglasni aplauz za predstavu “Mrešćenje šarana” Aleksandra - Ace Popovića u režiji Dejana Mijača, premijerno izvedene na tada novoj sceni na Lionu, 8. oktobra 1984, bio je poput veličanstvenog gonga koji je, umesto prvog dečijeg plača, označio da je ovdašnja kultura dobila čedo koje će tek zračiti i značiti. Večeras, otvaranjem izložbe “Preko scene do zvezda” Zvezdara teatar obeležava tri i po decenije rada. Nema tog ovdašnjeg istinski vrednog čeda kulture da ga nisu snalazile sodome i gomore, pa tako i Zvezdara teatar. No, ostavimo muku po strani, jubilej je. Pomenimo tek da je već dugo na čelu ove kuće, i svojevrsni zaštitni znak snage sna, smeha i suštine koju ova kuća dramskom umetnošću pronosi, akademik Duško Kovačević, čiji je opus vrh ovdašnje i ne samo ovdašnje dramske literature i književnosti, a koji se svojim dobrim delom svetu ukazivalo baš na ovoj sceni. Veli, danas, Kovačević da pozorišta nema bez topline: - Nije dovoljno kako pozorište izgleda; pozorište ima poseban miris koji na decentan način zavodi gledaoca, prevodeći ga iz realnog sveta u svet iluzija. Ako se ta intimnost i ta čarolija prostora i mirisa zanemare kad se gradi pozorište, kasnije to glumci moraju s velikom mukom da stvore, i da ono što je pri-
rodno, kad uđete u neku kuću pa osetite toplotu, tu toplotu moraju da igraju, da je svojom energijom dodatno stvore. Napominje i da se ovakve prilike mogu obeležavati na razne načine. Zvezdara teatar će to uraditi izložbom koja će trajno ostati deo ove pozorišne kuće. S posebnim pijetetom posvećena je onima koji su stvarali i uveličavali istoriju tog pozorišta i koji fizički više nisu, a duhom zauvek jesu među nama. Fotografijama scena iz predstava i portretima Danila - Bate Stojkovića, Bore Todorovića, Danila Lazovića, Petra Kralja, Mire Stupice, Nebojše Glogovca, Milorada Mandića Mande, Miše Janketića, Milene Dravić, Dragana Nikolića. Naravno, glumačke zvezdane trenutke i nezaboravne uloge na sceni na Lionu stvarali su i drugi, a trebalo bi i vremena i prostora da se napravi i najmanji osvrt na predstave koje su obeležile život ovog pozorišta i nebrojeno gledalaca koji su im aplaudirali. Jezikom brojki, u Zvezdara teatru odigrano je blizu 90 naslova. Pomenimo tek nekoliko uz “Mrešćenje šarana”; “Klaustrofobična komedija”, “Hamlet u selu Mrduša Donja”, “Ptic i ptica”, “Urnebesna tragedija”, “Poljubac žene pauka”, “Profesionalac”, “Pazarni dan”, “Lari
Tompson ili tragedija jedne mladosti”… Neki podsećaju da su se na početku 18. Bitefa, dakle 1984, Mira Trailović i Jovan Ćirilov zapitali da li je ostvarena Orvelova negativna utopija i sumirajući dotadašnje protekle decenije pozorišnog života, u najavi
Tako su govorili
festivalskog programa napisali: „Posle godina izvesne krize tragalaštva na prelazu iz sedamdesetih u osamdesete, izgleda da je nastupio novi talas u pozorištu sveta koji će obeležiti deceniju u kojoj živimo. Šezdesete godine bile su godine velikih traga-
nja, sedamdesete godine nadahnutih primena. I taman kad nam se učinilo da su sve forme iscrpljene, došla je nova generacija sa novim pozorišnim idejama”. A danas, dodaju, već govorimo o tridesetpetogodišnoj tradiciji jednog vida novog pozorišnog koncepta oličenog u Zve-
Danilo - Bata Stojković
Petar Kralj
Danilo - Dača Lazović
Milena Dravić
- Mi smo narod koji laž odmah primeti, ali nam dugo treba da poverujemo da nas je neko slagao, a i onda lako i brzo praštamo. U tom pogledu, mi smo potpuno nestvarni ljudi. Mi se osvešćujemo tek kada dobijemo dobre batine. - U Beograd su neki ljudi dolazili da ga osvoje. Malo ko je došao da sebe stekne u tom gradu. Takvi ljudi žele da se svet oko njih vrti od samog početka. To već nije ljubav prema jednom gradu. Uvek sam se čudio da čovek pristaje da živi u gradu koji zapravo mrzi. Ti ljudi, naglašeno agresivni, skorojevići koji su nenadano došli do visoke časti, lako i brzo pucaju čim se prilike izmene. Tako su od zagriženih titoista postajali još zagriženiji antititoisti, od ubeđenih internacionalista još ubeđeniji nacionalisti.
- Vreme u kojem živimo otima se žanru. Žanr je, između ostalog, i pitanje logike, a u ovome u čemu živimo nema baš mnogo zdrave logike, nema ni ljubavi, nema mnogo ni svetlosti, nema radosti... A ima čežnje za svim tim, ali toga u stvarnosti gotovo nema... S druge strane, stvarno sam protiv defetizma, nisam mračne prirode, ne volim crno da gledam na svet, ne volim kad guši beznađe... Zastupnik sam onoga da mora biti nekog svetla na kraju tunela, a ako ga i ne vidiš i ne nazireš, moraš makar u sebi da ga slutiš. Ne mogu da se pomirim sa tim da je sve mrak i mržnja.
- Krajnje je vreme da ljudi shvate da je loš glumac poput slabog plivača: koprca se, maše rukama, ali se ne može održati iznad vode! - Ujutru dva sata nosim crnogorsku nošnju i šetam u njoj po stanu, a kada treba nešto da radim, da sređujem podrum, unosim ugalj, obučem odelo, pa čak stavim i kravatu. Ha, ha, ha... Ne daj bože da sam u nekoj partiji! Eto, čak i ne pratim situaciju. Nemam kad. Ne može se biti u nekoj partiji ako nemamo pravnu državu. To je neučtivo.
- Gluma je kopanje po sebi. Ispitivanje životnih mogućnosti. U glumi je važna iskrenost. Laž se odmah prepozna. - Ova količina rijaliti šoua je apsolutno ugrozila naciju. To je ozbiljna stvar. Ne gledaju to samo penzioneri, već to gledaju svi na skoro svim kanalima. Za mene je to najveća opasnost. - Apsolutno ne mogu da shvatim kako su neznanje i površnost zavladali u svim sferama. Svuda oko sebe vidimo javašluk i neznanje. Ne znam da li ćemo moći iz toga da se iščupamo.
foto: nebojša raus
zdara teatru. U osvrtu na nemogući odgovor na pitanje kako i zašto se sve odvijalo tako kako se odvijalo, Dušan Kovačević veli: „Stvari koje vam u životu liče na slučajnost, samo su u nekakvom zbiru i redosledu bile razbacane; u jednom trenutku, kada po-
gledate unazad, vidite da je sve bilo suđeno i po redu postavljeno“. U najavi izložbe kaže se: ”Glumci koji su deo izložbe ’Preko scene do zvezda’ i te kako su zaslužni za taj osećaj topline koji krasi Zvezdara teatar. Njihova energija utkana je u ovaj prostor. Ovom
izložbom samo im još jednom iskazujemo neizmernu zahvalnost što su, uz plejadu drugih velikana koje ne smemo zaboraviti i koji će jednog dana biti predmet neke druge izložbe, izabrali da baš Zvezdara teatru poklone deo svog beskrajnog talenta i šarma”.
Dragan Nikolić
Nebojša Glogovac
- Ne postoji čovek koji nije pravio greške. Važno je da pokušaš da prođeš kroz život elegantno, da probaš da se ne isprljaš, a i ako se isprljaš, da pokušaš da se ne obrukaš. Dostojanstvo je mera stvari, norma koju čovek, ako nema, može i mora da nauči. Greške koje sam pravio u životu nisu bile sudbonosne. U svoje uspehe ubrajam i kritične situacije koje sam uspeo da prevaziđem. Ne mora da znači da sam izašao kao pobednik, ali i iskustvo je vrsta pobede. I život i gluma su pobeđivanje bez pobede. - Treba imati stav, u umetnosti se ne može bez toga. Kada bi mi sada, mada sam već mator za to, ponudili da igram Hamleta, mogao bih ga igrati samo onako kako bih ga danas doživeo jer ne mogu da igram kao da živim nekoliko vekova ranije. Nikad nisam bio u Danskoj, Šekspira ne poznajem lično i moj jedini mogući prilaz može biti sadašnjost.
- Današnje biti il‘ ne biti je: biti je raditi, boriti se, delovati protiv nepravde, protiv sistema koji melje ili ne biti, to jest savijati kičmu, pristajati, živeti dosadan život. Naše biti il’ ne biti jeste - delovati ili ne delovati; buniti se, boriti se za svoja prava, razotkrivati prevare, ne pristajati na sistem... ili obrnuto, tj. ne biti.
Nije dovoljno kako pozorište izgleda; pozorište ima poseban miris koji na decentan način zavodi gledaoca prevodeći ga iz realnog sveta u svet iluzija, kaže Duško Kovačević
POP&Kultura 3
1984.
- Svet su napustili brojni veliki književnici - nobelovac Mihail Šolohov, Branko Ćopić, Truman Kapote, Duško Radović… - Rođeni neki od onih ljudi koji su znatno uticali na današnji svet i društvo. Samo godinu dana nakon što je stvorena prva internet mreža (1983) rođen je Mark Zakerberg, osnivač Fejsbuka, mreže koja je uzdrmala i izmenila celokupnu društvenu komunikaciju. Severnokorejski vođa Kim Džong Un, zatim Skarlet Johanson, pevačica Kejti Peri… - Godina Olimpijskih igara. 23. Letnje olimpijske igre organizovane su u Los Anđelesu, dok su 14. Zimske olimpijske igre održane u Jugoslaviji, u Sarajevu. Mnogi se sećaju maskote Vučka sa sarajevskih olimpijskih igara, koji je tih dana bio najredovniji gost svih medija širom zemlje. Olimpijski plamen je prešao 2.289 kilometara kroz celu Jugoslaviju. - U Skoplju je 1984. godine organizovan izbor za pesmu Evrovizije, tadašnja “Jugovizija”, na kojoj su pobedu odneli Vlado i Izolda sa pesmom „Ćao, amore”. Spekulisalo se o tome da je ovaj izbor bio namešten. S tog takmičenja mnogo poznatija je ostala pesma „Princeza” u izvođenju Dada Topića i Slađane Milošević. - Neke od najpoznatijih muzičkih grupa koje su obeležile ovaj period u Jugoslaviji bile su “Laki pingvini”, “Idoli”, “Azra”, “Haustor”, “U škripcu”… Baš 1984. godine svoj prvi album „Pozitivna geografija” objavili su “Bajaga i instruktori”.
4 POP&Kultura
Panel
foto: Snežana krstić
Jurica Pavičić, Dragan Bjelogrlić, Tea Korolija i Srđan Šaper razgovarali su o ekspanziji snimanja serija koja počinje u Srbiji
Srbija postaje raj za snimanje serija, a kakva je sudbina filma? Neven Džodan
Dva kablovska operatera opredelila su navodno ukupno 50 miliona evra godišnje samo za proizvodnju serija u Srbiji. To bi moglo ozbiljno da promeni dosadašnju praksu snimanja serija, jer ukoliko se neko ozbiljno bude time bavio, u budućnosti bismo mogli da gledamo kvalitetnije proizvode, u skladu sa svetskim trendovima. Pitanje je gde ćemo te serije gledati ako će ovi provajderi da emituju samo svoje serije? Takođe, usled ovih okolnosti ostaje i pitanje budućnosti srpskog filma, jer trenutno se u Srbiji, kako se moglo čuti, snimaju četiri serije i jedan film. Ovo su bile teme razgovora koji je prošle nedelje održan u UK Stari grad u okviru manifestacije “Mala Pula 2.0”, a u kome su učestvovali Dragan Bjelogrlić, glumac, reditelj i producent serija “Senke nad Balkanom”, “Žigosani u reketu”, Jurica Pavičić, filmski kritičar u “Jutarnjem listu”, Tea Korolija, producent serije “Besa” i Srđan Šaper ispred producentske kuće “Adrenalin”, a moderatori su bili Ana Martinoli (FDU) i Dragan Jovićević (NIN).
Odjednom svi snimaju serije
Ekspanzija serija u Srbiji tek treba da se desi, ta velika produkcija serija je počela i još uvek ne znamo čime će to rezultirati. Ipak, ogroman godišnji budžet namenjen za serije privukao je producente, reditelje, scenariste, tako da trenutno imamo na delu jednu vrstu otimačine para, gde svi odjednom snimaju serije, kako je
to kolokvijalnim izrazom objasnio Dragan Bjelogrlić. - Situacija je sada za nas dobra i Srbija je daleko ispred svih u produkciji po pitanju TV serija. Međutim, moram da primetim da to ne znači da ćemo imati drastično bolje serije, da će to biti serije koje su osmišljene, koje su na nekom nivou, gde su autori i producenti već od samog starta krenuli da razmšljaju kako da naprave proizvod koji bi otišao van granica Srbije i koji bi pomerio neke granice. E sad, mi samo možemo da se nadamo da će kvantitet doneti kvalitet. U odnosu na prethodne godine postoji zaista jedan pomak koji se desio, a koliko je taj pomak suštinski to ćemo videti u narednih godinu-dve dana, šta će doneti ta hiperprodukcija koja se sad dešava - istakao je Bjelogrlić. Iako serije “Besa” i “Senke nad Balkanom” nisu pravi primeri ove hiperprodukcije jer su nastale pre ovog buma, svakako su napravile ogroman pomak u kvalitetu i proboju na inostrano tržište. “Senke” su prikazane u Rusiji, Rumuniji, Bugarskoj, kako je naveo Bjelogrlić, treba da krenu u Južnoj Americi, a na Balkanu su prodate svuda osim u Hrvatskoj. Sa druge strane, “Besa” je strancima prodata kao format. - “Besa” je nastala pre ovog momenta i mi smo se zapravo strašno namučili da uopšte zatvorimo taj budžet. Ali ideja je bila da napravimo projekat koji će biti prepoznat internacionalno i u tom smislu 15. oktobra u Bejrutu počinje snimanje njihove verzije “Bese”. Srpska porodica je iz Sirije, albanska iz Bejruta, tako da će to
biti zanimljivo. Ovo je verovatno prva serija iz Srbije koja je prodata kao format u nekoj zemlji - otkrila je Tea Korolija, producent serije. Pored toga što su serije napredovale, angažuju se bolji reditelji, ali kao što je Dragan Jovićević primetio, i dalje postoji problem scenarija, kao što je to veliki problem i na filmu.
Serije bolje pisane od filmova
Serija “Besa” je u tom smislu otišla korak dalje jer je krenula od scenarija britanskog autora, a u sam proces stvaranja serije bilo je uključeno osam pisaca. - Mi smo to prepoznali kao najslabiju kariku i onda smo doveli Tonija Džordana (koji će raditi i drugu sezonu) i radili sa čitavim timom pisaca, što je bilo jako korisno. Sada se proizvodi jako puno serija, ali pitanje je šta će od toga ostati. Mi znamo koliko treba vremena da neku priču napišeš pa da je razviješ. Kod nas to nije bilo pravilo i mi smo za sada izuzeci u tome. Potrebno je vreme da se to uspostavi kao pravilo i da onda možemo da proizvedemo deset dobrih serija. Džordan je došao iz jedne industrije u kojoj postoje pravila, a kod nas to nije uobičajeno - navela je Korolija. - Ja sam u prvim “Senkama” imao pet ili šest scenarista i ova hiperprodukcija može dovesti do toga da će sada ljudi u Srbiji pisati i pisati i naučiti da pišu. U malim zemljama koje su još i siromašne izađe veliki broj malih pisaca koji nikada i ne dobije šansu da nauče da pišu - nadove-
zao se Bjelogrlić. Srđan Šaper je zatim naveo da će u budućnosti televizijske serije suštinski autora videti kao idejnog tvorca koji stoji iza cele priče. - Pitanje koje se oko filma ili serije ranije vrtelo bilo je ko su scenarista i reditelj, a sada je iza serije njen kreator koji insistira na tome da ona po njegovoj zamisli bude objedinjena umetnička celina - naveo je Šaper.
Autori bez tema
Na zapažanje Ane Martinoli da serije predstavljaju prostor da se izraze teme koje su malo kompleksnije, Dragan Bjelogrlić smatra da je ova ekspanzija zatekla autore koji nisu stigli da porazmisle kako da naprave provokativne teme koje bi funkcionisale na ovom tržištu. - Nisam siguran da postoji ta vrsta ozbiljnog promišljanja. Ukoliko se posreći da ova hiperprodukcija ne pukne kao neki balon, jer nije realno da će opstati ovako, nego da se jednog dana smanji na jednu ozbiljnu stimulativnu meru, siguran sam da će se ljudi boriti za svoj prostor na tržištu i to će otvoriti nove teme dodao je on. Pitanje koje se nameće jeste i da li producenti mogu da se oslone samo na kablovskog operatera, odnosno da li može da se funkcioniše bez nacionalnih televizija. - Apsurd ove situacije jeste da ja ne znam da li u svetu imate jednog provajdera koji ima neki sadržaj i može da kaže to
POP&Kultura 5
Knjiga
možete da gledate samo kod mene, a ne mogu da gledaju ovi drugi. Ja sad moram da imam četiri risivera u kući da bih gledao sve moguće provajdere - istakao je Bjelogrlić i dodao da su kablovski operateri u stvari međukorak do krajnjeg cilja, a to su platforme. Šaper je skrenuo pažnju na to da kod nas još niko nije postavio pitanje šta je to što je suštinski kao sadržaj prihvatljivo za kablovsku, a šta je prihvatljivo za nacionalnu frekvenciju, na nekom vrednosnom nivou dozvoljenosti i nedozvoljenosti koje se tiču nasilja i morala. Koliko je cela ova situacija sa ulaganjem provajdera u serije specifična samo za Srbiju, potvrdio je i hrvatski filmski kritičar Jurica Pavičić. - U Hrvatskoj ne postoji ta ekspanzija i ne postoji taj tip da provajderi direktno ulaze u celu priču. Bio je jedan kratki bum u kome hrvatska produkcija bila bolja od srpske, a to je bilo između 2011 i 2015. kad je postojao pritisak javnosti. Serije su svugde postala nova omiljena kultura srednje klase i počeo je pritisak zašto mi nemamo serije. Tada je bio bum prvih sezona serija “Novine”, “Crno-bijeli svijet”, “Počivali u miru” i bilo je nekoliko mini serija kao što je “Patrola na cesti” koju sam ja pisao i “Čuvari dvorca”... To je dosta sasečeno posle 2015. kada se promenila vlast. U međuvremenu su se samo radile nove sezone, što opet nije dobro. Recimo, Danska, koja je prva napravila taj bum sa serijama, imala je princip da javni servis ne ide posle treće sezone jer su smatrali da jedna tema, jedan krug autora, previše blokira javni servis. U Hrvatskoj se serije osim sapunica i sitkoma postoje uglavnom na javnom servisu - ispričao je Pavičić.
Film u velikom problemu
Usled najavljene ekspanzije serija otvara se pitanje kako će to uticati na razvoj komercijalnog filma. - Mi smo ovde od polovine devedesetih jedno vreme pravili od filmova serije, u tome smo bili eksperti jer je to bio način da se uzmu neke pare od televizije, što ne znam da li iko u svetu radi. Oni ili naprave film pa na osnovu toga naprave sezonu serije. Mislim da će to sada biti dve odvojene stvari. I mislim da je film u velikom problemu, što je već jasno i američkom filmu i Holivudu, pa vidimo koliki napor sada ulažu da vrate ozbiljnu dramu. Ja sam se bavio time što su se i triler i drama pa čak i melodrama prebacili u serije - rekao je Dragan Bjelogrlić. Sa druge strane, Srđan Šaper smatra da je to isključivo pitanje promene modela gledanja. - Prelazak iz bioskopa u kuću je dramatično promenio format koji je postojao. Ne postoji nijedan dramaturški razlog zašto je sat i po neko idealno vreme koliko da traje neki sadržaj. Serije su pokazale da priča kako je mi vidimo i doživljavamo u glavi može mnogo bolje da se ispriča u seriji. Film ima različitu vrstu uslovljavanja, a u seriji imate životne situacije, odlazak iz jedne osnovne priče u druge priče, likove koji se pojave, nestanu... Tako da mislim da je u tom smislu film u problemu, ali i da će filmski festivali kao posledica toga postati mnogo življi - naveo je on. U zaključku razgovora moglo se čuti da sudbina filma koji će sada biti osuđen samo na fondove nije mnogo svetla. - Znamo koliko se kod nas daje i mi smo znali da se snalazimo pa smo uvlačili televizije i sponzore u sve to, ali mislim da će se sad sve to okretati ka serijama. Filmovi će biti osuđeni na fondove i trebaće za svaki film tri do četiri godine da zatvori finansijsku konstrukciju. Film će ostati festivalska kategorija. Mi u Srbiji smo imali komercijalni film i bili smo jedna od retkih malih zemalja gde je domaći film imao ozbiljnu publiku. Ali mislim da mi nemamo više resurse da to postignemo. U krajnjoj liniji i autori će se okretati serijama. Iskreno se nadam da će bioskop preživeti kao institucija - zaključio je Dragan Bjelogrlić.
Zašto sam napisao roman o ČE GEVARI? Piše Marko Krstić Zato što sam morao. Priča o tom moranju, počinje sada već daleke 2005. godine, kada sam kao filmski kritičar jednog dnevnog lista, gledao na Festu čuveni film Valtera Salesa “Dnevnik motocikliste”. To je film koji je baziran na Čeovim dnevničkim zabeleškama i prati događaje motociklističnog proputovanja Latinskom Amerikom mladog Ernesta Gevare i njegovog prijatelja Alberta Granada. Malo je reći da sam danima razmišljao o tom filmu. Proganjao me. Uznemirio. Inspirisao. Znao sam, onako laički, Čeovu biografiju, zapravo, najosnovnije biografske podatke. I ništa više od toga. Iskreno, nije me ni zanimalo. Sve do tada. Kako su dani prolazili, nametala su mi se pitanja: ko je taj čovek koji je zbog svojih uverenja napustio sve i dao svoj život za ideju, za slobodu? Šta je bilo u tom čoveku, kakvi su bili njegovi nemiri i snovi? Koliko, čoveče, moraš biti lud da veruješ da ćeš nešto promeniti? Koliko moraš imati ljubavi u sebi za druge da bi svojom žrtvom pokazao put? Vođen time, film mi više nije bio dovoljan i opsesivno sam pronašao knjigu, pa onda Čeova sećanja na kubansku revoluciju i dnevnik iz Bolivije, gutajući ih od korica do korica, ne prihvatajući odmah neverovatno ludu ideju koja me je sve više i snažnije uzimala pod svoje. Da napišem roman o Čeu. To mi je tada delovalo ne samo neverovatno nego i prilično pretenciozno, a pre svega, izvan mojih stvaralačkih moći. I nekako sam odlučio da prestanem da razmišljam o tome. Mislio sam, proći će me. I narednih trinaest godina, od kojih sedam intenzivno, ja tragam za tim čovekom, za njegovom istinom. Sa samo jednim ciljem: da saznam
Izdavačka kuća Laguna nedavno je objavila novi roman dobitnika Ćopićeve nagrade Marka Krstića „Mundo libre“, intimnu i dosad neispričanu priču o poslednjim danima legendarnog revolucionara Ernesta Če Gevare. Promocija knjige će se održati u sredu 9. oktobra od 18 sati u knjižari Delfi SKC. Pored autora na promociji će govoriti i Vladimir Kecmanović, pisac, Ivan Velisavljević, dramaturg, Srđan Krstić, urednik, i Sanja Milić, književna kritičarka. Odlumke će čitati glumac Aleksandar Vučković. što više podataka. I da napišem roman. Ne istorijski, ne klasičan, ne ideološki, nego intiman, ličan univerzalan, metaforičan. Nekonformistički. Pomalo i patetičan i mračan. Prateći istorijske činjenice, naročito događaje koji su prethodili njegovom ubistvu, tragao sam za nadom, za smislom. Za mitom. Za
revolucijama, ne toliko političkim, koliko unutrašnjim. Retki su ljudi u istoriji sveta koji su, još od Sokrata i Hrista, po cenu smrti, svojim životom, delima i rečima, menjali svet, postojeći poredak. I što sam više saznavao, sve sam više shvatao da je, iako u drugačijim istorijskim okolnostima nego u to vreme, dakle, reč je o pedesetim i šezdesetim prošlog veka, danas ta ideja o slobodi, možda aktuelnija nego tada kada se Če borio za nju. Živimo u oportunističkom, s*ebanom svetu, u doba najveće kriza i privida slobode. Civilizacijski, mi jesmo na najvišem stepenu sloboda i progresa, a opet svakodnevno smo svedoci kako taj progres perfidno anestezira slobodu, i ličnu i globalnu. Sloboda je postala najvažniji klijent medijskih manipulacija. Došli smo u stanje u kome niko ne reaguje ni na šta – „ovovremeni Če“ Asanž je uhapšen i niko ništa. Ili ako i reaguje i usprotivi se, odmah dobije po pi*ki. Nebitno u kom delu sveta. Sećam se dana kada sam kupio majicu sa likom Čea. Nekako sam verovao da sam tek svojim istraživanjem i upoznavanjem tog lika zaslužio da je nosim. Pored mornarske, to je verovatno najprodavanija majica na svetu i svi koji je nose duboko veruju da su na strani slobode i otpora. I da su time što je nose i sami pomalo revolucionari. I ja sam bio sličnog uverenja. Sve dok nisam počeo da upoznajem te ljude kojima je sve to samo dobra fora, military stil, modni detalj, politička poza. Hipsteraj. I da dobar deo tih „fanova“, a pretpostavljam da je tako i u drugim delovima sveta, na malo ili skoro nimalo o Čeu. Za njih je to, zapravo, samo puka simbolika. A za mene, kao i za većinu Latinoamerikanaca, ideja. Nasleđe. Zastava. Na kojoj piše: ČE JE ŽIV! E, zato sam morao da napišem roman o Če Gevari. Zato „Mundo libre“.
Isidori Milosavljević dve nagrade NIKOLA VOŠTINOVIĆ ZA ulogu Donalda Milera, Jug Đorđević za režiju predstave “Sumnja” kraljevačkog pozorišta i Isidora Milosavljević za tekst “Ako se probudiš ili kao da je važno” u koprodukcijskoj izvedbi leskovačkog i prištinskog narodnog pozorišta, dobitnici su tri ravnopravne nagrade na Prvom Festivalu mladih pozorišnih autora “Metamorfoza”, koji se od 1. do 6. oktobra održavao u Leskovcu. Žiri je radio u sastavu: Ana Sofrenović, Svetislav Jovanov i Olivera Milošević. Isidora Milosavljević je dobitnik i nagrade novinarskog žirija (Tatjana Nježić, Ljubomir Radanov i Svetlana Panić Conić). O Prvom Festivalu mladih pozorišnih autora u Leskovcu (selektor Željko
Hubač) pisalo se mnogo poslednjih dana, a najviše o činu cepanja srpske zastave tokom predstave Kokana Mladenovića “Pad” i odbrani glumca Branislava Trifunovića ovog umetničkog čina tokom okruglog stola, kao i o otkazivanju unapred rasprodate predstave “Balava”. Opšti utisak je da će festival ostati upamćen po neverovatnoj energiji i talentima mladih pozorišnih stvaralaca, pohvalama za inicijativu da se festival pokrene, kao i za realizaciju, te i po aplauzima, posebno na premijeri predstave “Ako se probudiš ili kao da je važno” (koprodukcija leskovačkog i prištinskog narodnog pozorišta) koja je odigrana na zatvaranju “Metamorfoza”.
6 POP&Kultura
Jubilej Pola veka najpoznatijeg “Letećeg cirkusa”
Drsko, uvrnuto, manično i pankerski od prvog kadra
Peti oktobar 1969. Na BBC1 u 22.55 kreće nova emisija. Prvi kadar: jedan utopljenik se, teturajući, u dronjcima, 52 sekunde kreće ka obali, baulja uz peščani nasip, pada ispred kamere i uz ogroman napor izgovara: “Ovo je...” pre nego što će krenuti čuvena špica za “Leteći cirkus Montija Pajtona”. Miona Kovačević Ono što je potom usledilo bila je raspamećujuća polučasovna komedija sa segmentima poput onog u kojem Volfgang Amadeus Mocart predstavlja niz smrti poznatih ličnosti, Engleza koji Italijane podučava italijanskom, Pabla Pikasa koji slika uživo na biciklu, kompozitora Artura “Dve kolibe” Džeksona koji poseduje jednu kolibu i najsmrtonosnije šale na svetu. Kako će kasnije reći Majkl Pejlin, taj koncept u tom trenutku baš i nije zvučao kao materijal za TV besmrtnost, ali ono što su on i njegove kolege i saradnici Grejam Čepmen, Džon Kliz, Teri Gilijam, Teri Džouns i Erik Ajdl radili bilo je, zapravo, cepanje stranica iz udžbenika za komediju i ispisivanje novih. Publika je ubrzo upoznata sa nadrealnim svetom u kojem bukvalno sve može da se desi, a često je i bilo tako. Međutim, tih prvih dana nije bilo nikakvih naznaka
mamutskog uspeha koji će doći. - U početku je bilo frustrirajuće jer nam je nakon sastanka sa Majklom Milsom (direktorom humorističkog programa u BBC), odobreno 13 epizoda, iako ni on, a ni mi nismo imali pojma šta ćemo da radimo. Bili smo nervozni jer smo se posle par zajedničkih seansi našli u kreativnom ćorsokaku sve dok dragi Teri Džouns nije rekao: “’Ajmo svako svojoj kući da pišemo” - kazao je Džon Kliz u intervjuu za Radio “Tajms” povodom 50. rođendana od emitovanja prve epizode. Sećao se jasno prvog dana snimanja kada su on i Pejlin gledali sa strane dok su se Džouns i Čepmen spremali da počnu skeč o letećim ovcama pred pubikom u studiju. - Nismo imali pojma kako će nas prihvatiti i šapnuo sam Majku: “Možda ćemo biti prvi ljudi u istoriji koji će da snime humoristički program uz potpunu tišinu.” A on je odgovo-
rio, “Čitaš mi misli”. Apsolutno nismo imali pojma kako će to da prođe - priznao je Kliz. Nervoza je vremenom popustila i skeč, isprva trapavo odigran, nastavljen je u dobrom ritmu. - Bilo je par kikota, zatim sramežljivi smeh tu i tamo i na kraju lavina smeha. Tada sam pomislio kako će sve, ipak, biti u redu, no, bilo bi lepo da ljudi znaju kako je na početku postojao veliki stepen neizvesnosti - istakao je Kliz. Majkl Pejlin je takođe napomenuo da je snimanje nadrealnih skečeva bilo teže nego što mnogi misle. - Nismo imali mnogo termina za snimanje i morali smo savršeno da poznajemo materijal, da budemo koncentrisani, energični, da znamo tačno šta radimo. Ljudi misle da smo bili momci koji se ludo zabavljaju, najverovatnije drogiraju i takvi izlaze pred kamere. Bilo je apsolutno suprotno; tehnički vrlo kontrolisano - otkrio je Pejlin. Sva šestorica autora - petorica Britanaca i američki
animator Gilijam - ne samo da su pisala skečeve već su se utrkivala koji će pre da navuče haljinu ili se izmotava na neki drugi način pred kamerama. - Retko ste mogli čuti da neko kaže: “A, ne, neću to da radim.” Svi smo počeli karijere u studentskim kabareima gde je bilo važno ne samo šta ćeš reći već i kako ćeš to preneti publici - rekao je Pejlin. “Od samog početka ‘Leteći cirkus Montija Pajtona’ je sasvim jasno pokazao da ova šestorka ima na umu nešto prilično nesvakidašnje, što ne možete da se svrsta ni u jednu kategoriju”, piše na zvaničnom sajtu emisije. Teri Džouns je kazao da je najbolje kod pajtonovaca bilo to što su mogli da koriste sav materijal za koji su drugi govorili da je previše blesav ili iščašen. TV kritičar Zek Handlen ocenio je da su se pajtonovci izdvojili iz gomile već od samog početka. “Ono što me iznova oduševi svaki put kad gledam prvu epizodu jeste to koliko je dr-
Ekipa više nije u punom sastavu Pedeset godina kasnije, ekipa više nije u punom sastavu. Grejam Čepmen preminuo je oktobra 1989. od kancera. - Grejam je bio sa druge planete. Bilo je lepo raditi sa vanzemaljcem! I bilo je lepo imati nekoga ko je tako nepatvoreno ekscentričan. To je reč koja mi nedostaje u modernoj Britaniji: ekscentričnost. Gde su ekscentrici danas? Grejam je bio jedan od poslednjih istinskih primeraka - izjavio je Teri Gilijam. Teri Džouns je 2015. oboleo od frontotemporalne demencije i polako gubi moć govora. - Teri je i dalje sa nama i važno je da ga ne izgubimo iz vida. Demencija će polako napredovati svojim ritmom, ali i dalje imamo dovoljno od Terija da možemo da ga posećujemo i družimo se s njim - kazao je Majkl Pejlin.
Naša najvažnija misija bila je da se otarasimo tradicionalne poente vica, kažu pajtonovci ska, koliko se nikome ne izvinjava ni zbog čega, koliko je uvrnuta, manična, pankerska od prvog kadra, kao da nije TV program koji je unapred isplaniran, napisan i provežban, već snimak neke grupe ludaka koji su oteli kamere i kostime i uzeli studio kao taoca dok ne stigne policija. Oni nisu imali nameru da nam se dopadnu, niti su se usiljeno trudili da nam podilaze”, napisao je Handlen. Skečevi su umeli da budu bez tradicionalne strukture početak - sredina - kraj. - Naša najvažnija misija bila je da se otarasimo tradicionalne poente vica. Skeč je postao bitan zbog onoga što se dešavalo unutar njega - kazao je Gilijam. Skečevi su često naglo, čak brutalno prekidani, sa čuvenim stopalom koje “gazi” preko šala ako bi potrajale predugo. Dobili smo emisiju koja je ismevala društvenu strukturu, istovremeno veoma privlačnu na jednom nadrealnom i blesavom nivou. Činjenica da je emitovana u produkciji Bi-Bi-Sija - bastiona biritanske klasne strukture - učinila ju je još smešnijom. Ali čak i kada je serija uhvatila zamah i sticala popularnost u hijerarhiji Bi-Bi-
POP&Kultura 7
Muzika Koncerti podrške
Sva šestorica autora – petorica Britanaca i američki animator Gilijam - ne samo da su pisala skečeve već su se utrkivala koji će pre da navuče haljinu ili se izmotava na neki drugi način pred kamerama
Sija je bilo zabrinutih funkcionera i “Leteći cirkus” je emitovan u grobljanskom terminu tokom te prve sezone. - Osećali smo se kao da smo odbačeni, ostavljeni po strani. Emitovani smo kasno, nekada bi nam i ukinuli termin, u određenim delovima zemlje nismo emitovani uopšte... Ali, iz ove perspektive, sve nam je to veoma pomoglo. Omogućilo nam je da snimimo 13 epizoda, šest i po sati TV programa bukvalno bez ikakvog nadzora od strane BiBi-Sija. I premda nismo imali veliki auditorijum u početku, na kraju smo stekli kultni status i vrlo odane poštovaoce objasnio je Majkl Pejlin. - Bio je to jedan mali, kasni noćni šou za koji niko nije imao pojma šta je. Nekako je samonikao u sopstvenom ludom prostoru. Našao je načina da se neprimetno razvija - dodao je Erik Ajdl. Nakon četiri sezone i 45 epizoda, trupa je počela da dominira pozorištem (putujućim predstavama) i filmom (snimili su četiri filmska ostvarenja), osvojivši svet komedije i kolektivno i inidividualno. Danas teško da se bez montipajtonovaca kao uzora može zamisliti postojanje serija “Ovo nisu vesti u devet” (sa Rouanom Atkinsonom), “Liga džentlmena”, “Kosijaneri”, “Mala Britanija”, “Šou Fraja i Lorija” (sa Stivenom Frajem i Hjuom Lorijem), “Subotom uveče uživo”, “Simpsonovi”, “Saut park”, “Ostin Pauers”... Mnogi njihov uticaj na komediju porede sa uticajem “Bitlsa” na muziku. Prva sezona nominovana je za tri nagrade BAFTA (Britanska akademija za film i te-
leviziju) i osvojila dva specijalna priznanja. Erik Ajdl je kasnije rekao kako žali što buntovni pajtnovski duh nije bio baš buntovan previše dugo. - Razočaran sam jer danas svi obožavaju seriju, vide je kao ljupku i nežnu, a nekada je uznemiravala i išla ljudima na živce. Mislim da je bilo zabavnije dok smo čikali buržoaziju - istakao je Ajdl i dodao: - U prvim danima prikazivanja prišla nam je jedna Britanka iz srednje klase i rekla: “Oh, montipajtonovci, pa ja vas apsolutno mrzim”, i bili smo baš ponosni i srećni zbog toga. Danas mi nedostaju ljudi koji nas ne podnose. Tužno, ali sada smo postali fini, prihvatljivi i bezbedni, što pokazuje koliko je samo establišment mudar jer se otvorio i napravio prostor unutar sebe samog - poručio je Ajdl. Juna ove godine Džon Kliz je bio na turneji u Kanadi. - Imao sam 14 nastupa za mesec dana pred publikom od 28.000 ljudi. Ljubav i poštovanje prema pajtonovcima su izvanredni. Neki su mi prilazili i govorili: “Hvala što ste oformili moj smisao za humor”, a jedan šezdesetogodišnjak mi je, bukvalno, suznih očiju rekao: “Hvala vam što ste me zasmejavali svih ovih godina.” Sećam se da se 2014. kada smo rasprodali 160.000 ulaznica za desetodnevne nastupe u londonskoj dvorani 02, “Telegraf” je zapitao u svom članku: “Da li su montipajtonovci ikada bili stvarno smešni?” Moj odgovor je: “Da, jesu, i to sasvim dovoljnom broju ljudi.”
Legendarni muzičar Dušan Kojić Koja, frontmen benda “Disciplina kičme” krajem jula, po dolasku u Veliku Britaniju, doživeo je moždani udar. Trenutno se nalazi u fazi oporavka, a kao znak podrške u Beogradu će biti održana dva koncerta posvećena ovom velikom umetniku. Najpre će se 18. oktobra održati koncert u “Subbeernom centru”, gde će nastupati “Električni orgazam”, “Artan Lili”, Nikola Čuturilo, “Eyesburn” i “Vasil Hadžimanov Band”, dok će istovremeno u “Elektropioniru” svirati “Irie FM”, “Stuttgart Online”, “Dža ili Bu” i “Zvuk ulice”. Zatim će se 26. oktobra na scenu u “Subbeernom centru” popeti “Obojeni program”, Rambo Amadeus, “Kanda Kodža i Nebojša”, “Repetitor” i “Straight Mickey and the Boyz”, dok će u “Elektropioniru” nastupati Sana Garić, “16 Osam 23”, Bo, “Autopark” i Č.B.S. Ulaznice po pretprodajnoj ceni od 1.100 dinara dostupne su u kafeu “Šikarica” (Skadarska 22), počev od 9. oktobra. Na ulazu će karte koštati 1.300 dinara.
foto: goran srdanov
Kolege sviraju za Koju
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Miona Kovačević Email: kultura@ringier.rs
Intervju Rade Šerbedžija
Sve brzo prođe Uz ljubav uvek ide malo nerazumevanja, ponekad čak mržnje - kaže proslavljeni glumac Rade Šerbedžija. Sutra u Beogradskom dramskom pozorištu je beogradska premijera predstave „Ko se boji Virdžinije Vulf“ Edvarda Olbija, u režiji Lenke Udovički, a rađene u koprodukciji te kuće i Teatra Ulysses gde je sa velikim uspehom premijerno odigrana krajem jula (o čemu je „Blic“ pisao). A na jučerašnjoj konferenciji za novinare susretljivo i zdušno govorili su Lenka i Rade o ovom čuvenom komadu i predstavi u čijem središtu je priča o sredovečnom bračnom paru koji po završetku neke zabave, u sitne sate, ugošćuje mladi bračni par. Nižu se situacije, dijalozi u kojima se pozorišno tako sočno preispituju muško-ženski odnosi, lica i naličja muško-ženske ljubavi, konzervativizam, sloboda, (ne) razumevanje, uticaj društvenog konteksta na čoveka... Interesantno, upravo je uloga Džordža u ovom komadu bila poslednja koju je Rade Šerbedžija igrao u beogradskom teatru, a bilo je to, prisetimo se, na istoj ovoj sceni 1991. u režiji Dušana Jovanovića. Prisetio se Šerbedžija juče i reči Ljube Tadića: “Nigde lakše uspeti nego u Zagrebu, al’ onda si nastradao i nigde teže nego u Beogradu, al’ onda si car”. A u intervjuu za „Blic“, rađenom na Brionima, uoči tamošnje premijere govorio je o komadu, teatru, vremenu u kom živimo, praštanju... Koji je osećaj ponovo se vratiti tom komadu, ulozi Džordža? - Prva stvar koju osećam sada kad drugi put radim taj komad nakon toliko godina jeste zapravo pomisao da je ponovo došlo vreme za takvu vrstu komada u teatru. Šta pod tim mislim. U umetnosti svakoj, a možda ponajviše u teatarskoj, postoji vreme, da tako kažemo, eksperimenta i vreme sinteze. Eksperiment je sve ono čime se teatri bave u svojoj aktivnosti, u svojoj istoriji u vremenu u kome žive, gde istražuju i poznate teme pa se onda, recimo, Šekspir, “Hamlet” ako hoćete, igra na stotine načina. Teatar eksperimentiše od intervencija na klasičnim delima dajuću im neke možda i sulude, u svakom slučaju savremene, avangardne oblike, do potpunog štrihovanja teksta. Što je, naravno, sve interesantno i dobrodošlo. I treba tako da bude. Ali nakon te faze eksperimenta, dolazi vreme sinteze. Ista ta generacija koja je raščlanjivala stvari treba da dođe do sinteze i uputi na neka pitanja i moguće odgovore iz perspektive svojih iskustava i saznanja.
Šta je po vama danas ključno u “Virdžiniji Vulf”? - To što se s tim komadom i teatar i publika podsećaju i vraćaju na neke gotovo arhetipske pojmove i teme koje onda treba sada sagledati, dati sintezu svoje generacije, svog ukusa, svog pogleda na svet… I? - Lenka je jako duboko ušla u analizu tog komada, analizu odnosa među karakterima. Nastojali smo da progovorimo nekim svojim senzibilitetom, dubokom iskrenošću, a i modernim glumačkim izrazom. Mnoga su tu pitanja prisutna. Nije li ovo još uvek svet u kome vladaju muškarci, to jest ratnici, koji često postaju obični razbojnici. No, nada u bolji svet počiva upravo u ženskoj revoluciji, koja će kad-tad pobediti.
Angažman u Holivudu mi nije mnogo ni doneo ni odneo. To je za mene bio posao. Čast je raditi sa svetskim velikanima filma - Klintom Istvudom, Gajom Ričijem i drugima, ali meni je mnogo značio rad sa Žikom Pavlovićem, Makavejevim. Moja prednost je što na Holivud nikada nisam gledao kao na nešto previše značajno. Odem na snimanje, uradim šta treba i vratim se kući
Gostovali ste letos na Belefu sa “Antigonom dve hiljade godina kasnije”, no, sa ovom predstavom se posle 28 godina vraćate na beogradsku scenu? - Posle mnogo godina isti naslov na istoj sceni. Ima u tome nečeg na neki način smešnog, možda nečeg pravednog. To što tako dugo nisam igrao u teatru ima svoj razlog. Već neko vreme ne radim u pozorištu osim u Ulyssesu sa Lenkom, jer nas dvoje razmišljamo o umetnosti na srodan način. A i snimam filmove, što znači da me nema, da bih ugrozio predstavu koja bi zavisila od mene. Znamo, rat na ovim prostorima vas je odveo u inostranstvo gde ste napravili zavidnu karijeru. Vaša iskustva na političkoj sceni ovih prostora su i bolna i burna, a u jednom od prethodnih intervjua ste mi rekli “oprostio sam svima”… - Nisam ja neka tako važna pojava pa da tako javno nešto opraštam, više sam vam to rekao lično, privatno, intimno prijateljski... Evo, i sad sam dobio pomalo čudno pismo osobe iz javnog života, neću da je imenujem, koja me strahovito napadala kao mlada žena. Napisala mi je pismo izvinjenja nakon svih tih godi-
na. Traži da joj oprostim. A ja kažem - ja sam naravno oprostio, želim ti sreću i dobro, i to je neka škola kroz koju ti treba da prođeš, da saznaš neke stvari o sebi i životu. Glupo je ne oprostiti. Nema veće slabosti od nemoći oprostiti. Nije lako doći do toga, ali....
U Beogradskom dramskom imam osećaj da čujem Radeta i Oliveru Marković i Ljubu Tadića i Pepija Lakovića. Taj BDP je fino mesto, fini teatar. Aktuelni direktor BDP-a Jug Radivojević je predložio koprodukciju i mi smo to sa velikom ljubavlju prihvatili
Šta je najaktuelnije u vašoj karijeri osim “Virdžinije Vulf”? - Ne mnogo. Sa serijom “Strejndž ejndžl” završili smo drugu, sad ćemo ići u treću sezonu. Zovu me za neki manji američki film, videćemo šta će s tim biti. Dobar je scenario, umetnički film, glavna uloga. To bi me veselilo. Ima jedan film u Hrvatskoj koji ću raditi sa Brunom Gamulinom za nekoliko meseci. Idete u Los Anđeles? - Odem četiri, pet meseci u LA, tamo živim, snimam, radim, i onda se vratim ovamo. I tako, brzo sve prođe. Da, sve brzo prođe… Kad smo kod prolaznosti, koliko ima godina od kultne “Ne daj se, Ines”? - Više od četrdeset. To smo snimili, mislim, 1973. Dakle, 46 godina. Ali ne daju se Ines!