Utorak 9. jun 2020. Blic broj 8362 www.blic.rs
POP&Kultura Intervju
Milisav Savić
Zadatak intelektualaca je da vlasti ukažu da nije jedini vlasnik istine Korona je ogolila sistem u kojem živimo. Neverovatno je kako je ona izbacila “spasitelje” i “usrećitelje” (čitaj: male diktatore) među onima od kojih bi se to najmanje očekivalo. Kako su se pravili važni, kako su defilovali i šepurili se kao manekeni, kako su uobražavali da su za svako divljenje samo zato što su nas bezdušno uhapsili. Nadam se da će nas posle izbora ostaviti na miru kaže književnik Milisav Savić, čiji je novi roman posvećen Crnjanskom i, kako je kazao, „rekvijem za šezdesetosmaše“.
VEĆ DECENIJAMA JE svojim vrsnim romanima i pripovetkama („Bugarska baraka“, „Topola na terasi“, „Princ i serbski spasitelj“...) u samom vrhu ovdašnje kulture, uz to i prevodilačkim, uredničkim i antologičarskim radom, eseističkim, kao i dokumentarno-hroničarskim knjigama takođe („Epska Srbija“, „Sećanje i rat“, „Mali glosar kreativnog pisanja“...). Dobio je sve ovdašnje najprestižnije književne nagrade, a možda bi se moglo reći da je njegova u svakodnevici najčešće korišćena „titula“ - kum. Kad ju je i kako dobio, razne priče postoje, no, u svakom slučaju ona ni izbliza nije ono što, na primer, znači u sicilijanskom žargonu, iako je bio angažovan na italijanskom univerzitetu, a i bio naš diplomata u ambasadi, u ono vreme SCG, u Rimu.
ALEKSANDAR DIMITRIJEVIĆ
Tatjana Nježić
❯
2 POP&Kultura
Intervju
goran srdanov
ove nagrade (M. S. je vratio NIN-ovu nagradu koju je dobio za “Hleb i strah”, prim. n.), na njegove zajedljive reči nisam se usudio da odgovorim klasičnom polemikom (jer od njega nije bilo boljeg polemičara, tada je važila kletva „dabogda te Nikola Milošević potkačio u nekom tekstu“), nego sam uzvratio pričom u listu „Danas“, u kojoj sam mu jasno stavio do znanja da se zaleteo u pogrešnom pravcu. Bio je besan kao ris. Ali svoj polemički gnev nije mogao da izlije na fikciju. Stradali su „Ožiljci“, a time se i moj razlaz sa NIN-om produbio. Milošević i ja pomirili smo se posle petooktobarskih promena, kojima smo potom obojica bili duboko razočarani. Nova vlast je nastavila urušavanje “Prosvete” u kojoj sam radio, a na Nikolu Miloševića je poslala svoje jurišne odrede da rasture tribinu na kojoj je govorio.
❯ Naprotiv, Savićevo „kum“ nosi toplinu, širinu, susretljivost čoveka koji kroz život korača raširenih ruku pružajući ih zdušno tzv. malom, običnom čoveku i damaru svakodnevice. Iz njegove plodne književne radionice treba da izađe i u septembru pred čitaoce stigne novi roman „Pepeo, pena, šapat“, o Crnjanskom (Laguna). A uskoro, izlazi novo izda-
nje njegove čuvene knjige „Ožiljci tišine“ (Sezam books). Na početku razgovora pominjemo da je za tu knjigu 1996. dobio nagradu „Miroslavljevo jevanđelje“. - Prošlo je četvrt veka od prvog izdanja “Ožiljaka tišine“, posle „Hleba i straha“, mog najčitanijeg romana. Ovo je šesto izdanje. Kritika je „Ožiljke“ proglasila za knjigu godine, ali roman nije ušao ni u onaj širi izbor od tridesetak naslova za NIN-ovu nagradu. Kako? - Tada sam bio na ratnoj nozi s predsednikom žirija Nikolom Miloševićem. On nije stao na moju stranu prilikom vraćanja NIN-
Taj roman slovi za triler... Radnja počinje 1995, junaci su u, da tako kažemo, postmodernom maniru, Andrić i Crnjanski. Da se malo našalimo; zlobnici bi pitali da li vas više vuče literatura Crnjanskog ili njegova biografija ? - I jedno i drugo. Literatura vrhunska, biografija kakva se samo može poželeti. U “Ožiljcima” sam se bavio Crnjanskim iz emigrantskiih dana u Londonu. A ja sam u London stigao nekoliko meseci pre njegove smrti. Pošto me je smenila s mesta glavnog i odgovornog urednika “Književne reči” (zato što sam objavljivao tada sporne pisce, od isteranih profesora sa Filozofskog fakulteta do Matije Bećkovića), vlast me je poslala u London za lektora srpskohrvatskog jezika (što sam smatrao kao neku vrstu utešne otpremnine, kamo sreće da se i današnji vlastodršci tako ponašaju). Odmah po mom dolasku, na mostu Vaterlo bugarska tajna policija ubila je, ubodom kišobrana, pisca i disidenta Georgija Markova. Tad mi je postalo jasno da je Crnjanski bio u pravu kad je, po povratku u Beograd, govorio da se boji da će ga likvidirati tajne službe, pre svega naša Udba i britanska MI6. Dovoljno je da vam samo malo dosole jelo, govorio je stari pisac. Neki su to tumačili kao paranoju. Pogrešno! Po ubistvu Markova, na nezavisnoj televiziji Temza prikazali su jednostanu emisiju o našoj Udbi, posle KGB-a i Mosada najmoćnijoj tajnoj službi na svetu. Sledio sam se od straha kad sam video koliko je Udba pobila ustaša i četnika širom Zapada (tada je likidiran i Bruno Bušić u Parizu). I dalje: uđem u fakultetsku biblioteku i u jednoj knjizi, tada prvi put, u svojoj 32. godini vidim u celosti čuveni Gestapov plakat na kojem su zajedno Tito i Draža bili ucenjeni sa 100.000 maraka u zlatu (u školi smo u čitankama imali samo polovinu plakata, sa Titovim likom). I te kako je Crnjanski, inače prznica i svađalica, koji nikom nije ostajao dužan, imao razloga da se boji za svoj život. Pogotovo što su oni koji su ga mrzeli zauzimali važne položaje u novoj vlasti. I u romanu “La Sans Pareille”, za koji ste dobili “Mešu Selimovića”, na svoj način, ima Crnjanskog… - On kao senka prati moje junake na njihovom prolećnom putovanju Toskanom. Crnjanski je izuzetno voleo Italiju, posebno Toskanu, u kojoj je prvi put boravio sa Vidom, s kojom se posle tog putovanja verio. U septembru bi trebalo da kod “Lagune” izađe vaš najnoviji roman indikativnog naziva “Pepeo, pena, šapat”, takođe posvećen Crnjanskom? - To je modifikovan stih iz labudove pesme Crnjanskog “Lament nad Beogradom”. U toj pesmi on, u poodmaklim godinama, svodi račune sa životom, koji mu se pričinjava kao utvara, sen, svelo lišće, pepeo, pena i šapat. Ta pesma je na liniji Brankove “Kad mli-
POP&Kultura 3
Literaturi Crnjanskog ništa nisu mogli ni tajne policije ni njegovi neprijatelji. Jeste, život mu je bio u ruševinama, ali iz njih se, kao feniks, izdigla njegova literatura dijah umreti” ili Borinih žalopojki za mladošću, za prohujalim životom. Crnjanskog je, kome su ipak bogovi (ili komedijant slučaj) bili dobrim delom naklonjeni u mladosti i zrelim godinama (preživeo je klanicu Velikog rata, a najsrećnije dane proveo je u Rimu), čekao pakao u emigraciji. Samo zahvaljujući njegovoj Vidi, nije izvršio samoubistvo. Vidina podrška bila mu je krucijalna u njegovom spisateljskom radu. Ništa novo! Srpska književnost mnogo duguje suprugama pisaca! Literaturi Crnjanskog ništa nisu mogli ni tajne policije ni njegovi neprijatelji. Jeste, život mu je bio u ruševinama, ali iz njih se, kao feniks, izdigla njegova literatura. Nameće se pitanje odnosa autentičnog i fiktivnog u vašem novom romanu? - Roman je daleko od klasične biografije. I dobrim delom je priča i o porazima i zabludama moje, šezdestosmaške generacije. Rekvijem za moje prijatelje, od kojih su mnogi mrtvi. Roman je pisan za književne sladokusce. Iako ima zanimljivu priču, uopšte nije lako štivo. Nikad me nije zanimala stadionska publika. Prava književnost nije za tupoglavce, mentalne seljačine, mediokrete. Ona je vlasništvo elitne manjine. I moje poetičko geslo jeste: na strani manjine Semper et ubique (uvek i svuda). Na stranicama te knjige, ako je tačno ono što se šuška, Crnjanski je - za razliku od realnog stanja stvari - primljen u Srpsku akademiju nauka i umetnosti…
Svaka šuša ustala u odbranu Desanke Kako komentarišete pokušaj izbacivanja poezije Desanke Maksimović iz školskog gradiva, i aktuelnosti tim povodom?
- Ima i nečeg smešnog u tome da je svaka šuša ustala u odbranu pesnikinje. Šteta što se tako masovno i žestoko ne protestuje protiv raznih drugih budalaština u kulturi (imenovanja večitih v. d. direktora ili dodela budžetskih sredstava po partijskim kriterijumima). Žao mi je što je iz programa izbačen Vladan Desnica, izrazito moderan pisac. I niko se nije setio da temeljno proanalizira te naše školske programe. Ima svašta u njima, a ponajviše prigodnog, patriotskog štiva koje je daleko od prave literature. Nije ni čudo što dobar deo učenika beži sa časova iz književnosti. Lektira se čita iz srca, ne pod prisilom.
Pronađena nepoznata pisma kralja Milana
- Ima u Prologu mnogo toga što će šokirati čitaoce. Svako će reći da je Crnjanski zaslužio da bude primljen u Akademiju, da ima spomenik u parku Borgeze, da neki trg u centru Beograda nosi njegovo ime. U Epilogu se daje tačno stanje stvari. Ali Prolog bolje zvuči. Kamo sreće da je tako bilo! Crnjanskom je za života učinjena velika nepravda. U vreme kada ste kao srpski diplomata bili u Rimu, priredili ste omaž Crnjanskom, pokrenuli inicijativu za njegov spomenik u parku Borgeze... - Nijedna njegova knjiga nije prevedena na italijanski. U saradnji sa Predragom Matvejevićem na univerzitetu La Sapienca organizovao sam skup o Crnjanskom, na kojem je učestvovalo dvadesetak slavista iz Jugoslavije i Italije. Zbornik sa tog skupa nikad nije objavljen, jer naši nisu hteli da prilože neke sitne pare. Moja inicijativa da se u parku Borgeze, gde se nalaze biste svetskih pisaca koji su pisali o Italiji, podigne spomenik Crnjanskom, završila je u nekom birokratskom košu. U svet književnosti ste ušli, reklo bi se, u korak sa čuvenom ‘68, a i slovite za šezdesetosmaša. Kako vam iz te perspektive izgledaju aktuelne društvene/političke (ne)prilike? Tačnije, odsustvo pobune i još veće odsustvo ikakve ideje, ideala…? - Svi mi volimo da kažemo da je nekad bilo i lepše i bolje nego sada, odnosno da nikad nije bilo gore nego što je sada. Šezdeset osme nismo smeli da napišemo da je Tito diktator ili lopov, ali to ne znači da su tadašnje medijske slobode bile manje nego danas. Snaga javne reči bila je neuporedivo moćnija. Mnogi političari gubili su fotelje zbog kritičkih napisa. Tada se nije moglo desiti da ljude zbog nekog tričavog duga izbacuju na ulicu ili da neko ne odgovara zbog nastradalih radnika na gradilištu ili zbog plagijata (Pera Džadžić je gotovo bio izbrisan iz književnog života samo zato što je prepisao nekoliko pasusa Starobinskog u svojoj knjizi o Crnjanskom.). Iznenađuje me apatija mladih. Oni bi trebalo da se bore za svoju budućnost, ukoliko je uopšte vide ovde. Na Kopaoniku, gde se još skijam, u nekoj prepotopskoj opremi, mladi japiji mi često dobacuju: šta se ovaj čiča mota ovde? Sve mi se čini da se u našoj politici previše motaju čiče. Ja sam na svoju političku priču stavio tačku. Tačku gorkog razočaranja i poraza. I, šta odlikuje ovo naše postkoronsko, predizborno vreme? - Korona je ogolila sistem u kojem živimo. Neverovatno je kako je ona izbacila “spasitelje” i “usrećitelje” (čitaj: male diktatore) među onima od kojih bi se to najmanje očekivalo. Kako su se pravili važni, kako su defilovali i šepurili se kao manekeni, kako su uobražavali da su za svako divljenje, samo zato što su nas bezdušno uhapsili. Nadam se da će nas posle izbora ostaviti na miru. U jednom od naših prethodnih intervjua (septembar 2018) rekli ste: “Intelektualaca i individualaca koji su u stalnom kritičkom odnosu prema zvaničnoj ideologiji gotovo da više nema. Nekada su postojali. Pa u Evropi su se vlade tresle od toga šta će reći jedan Sartr ili Ernest Bloh. Danas je zatrt i pojam intelektualca koji može da uzdrma.” Šta danas kažete? - Malo sam se prevario. Eto, pismo Noama Čomskog i dve stotine njegovih kolega nateralo je vladu Srbije da ustukne od namere da uzapti čuveni Institut za filozofiju. Zadatak intelektualaca je da vlasti ukažu da nije jedini vlasnik istine i jedini delilac pravde. I, što je najvažnije, da je opominje da svoje šape skloni s ionako skučenog prostora slobode kao bitnog elementa ljudske egzistencije, i lične i kolektivne.
Zanimljivo je da na jednom mestu bivši kralj predviđa skoru propast Srbije, a povremeno i oštro kritikuje ponašanje kraljice Natalije i Nikole Pašića
Pronađeno je do sada nepoznatih 27 stranica pisama kralja Milana Obrenovića Aleksandru Obrenoviću, koja će promeniti pogled na srpsku istoriju. Pisma se nalaze u Kutku porodice Obrenović koji je napravljen u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“. - Otac sina, bivši kralj sadašnjeg kralja, podučava kako da vlada, daje mu informacije kako da tajno nabavlja naoružanje, a to je delom oružje koje će kasnije proslaviti srpsku vojsku u Balkanskim i u Prvom svetskom ratu. Kralj Milan piše iz Beča 1897. godine, na izvanrednom francuskom jeziku. Zanimljivo je da na jednom mestu bivši kralj predviđa skoru propast Srbije, a povremeno i oštro kritikuje ponašanje kraljice Natalije i Nikole Pašića - ka-
že Viktor Lazić, predsednik Udruženja “Adligat”. Zamenik upravnika Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“, Adam Sofronijević, bio je koordinator nabavke pisama i zadužen je za njihovu digitalizaciju. - Pisma su nabavljena van zemlje, usred pandemije virusa kovid, pa je bio pravi podvig sprovesti ovakvu akciju. Zahvaljujemo se Milošu Jankoviću i Stevanki Češljarov, koji su pravovremeno, u doba najveće krize, pružili neophodnu podršku da ova pisma stignu u zemlju. Sada je na redu njihova digitalizacija, a planiramo i da uradimo digitalni model i prepoznavanje rukopisa kralja Milana na osnovu teksta ovih pisama. To znači da će svaki sledeći kraljev rukopis računari moći automatski da prepoznaju među stotinama hiljada različitih stranica, čak i ako ne postoji drugi dokaz da se zaista radi o kraljevom rukopisu. Sa naučne tačke gledišta, već samo to ovim pismima daje ogroman značaj - navodi Sofronijević. Suzana Rajić, šef katedre za Istoriju srpskog naroda u novom veku Filozofskog fakulteta u Beogradu, ističe da su pisma od prvorazrednog značaja i svakako će uticati na poimanje srpske istorije krajem XIX veka i na to kako doživljavamo kralja Milana. U udruženju “Adligat” navode da planiraju da se obrate najstručnijim naučnim institucijama u zemlji kako bi pisma dobila naučnu obradu i ušla u korpus znanja našeg naroda o sopstvenoj prošlosti, a planirano je njihovo objavljivanje u formi monografije.
4 POP&Kultura
Rastko Ćirić
Iskazao sam svoju intimu, kao što je to radio Lenon Posle dva izdata albuma pod naslovom “The Rubber Soul Project” (1995 i 2015) koji su bili posvećeni “Bitlsima” i za koje je tekstove napisao Goran Skrobonja, Rastko Ćirić je upravo objavio samostalno izdanje “Tropical Breakfast” na kojem je autor i tekstova i muzike. Za razliku od prethodnih Ćirićevih albuma, čiji je koncept bio posveta šezdesetim godinama prošlog veka i određenom kulturnom i muzičkom fenomenu, na ovom izuzetno slikovitom albumu 12 pesama povezuje upečatljiv intimni autorski pečat. Neven Džodan Rastko Ćirić, naš poznati animator, likovni umetnik i profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, na početku intervjua za “Blicov” dodatak “Pop&kultura” objašnjava šta je bio motiv da izađe u javnost kao kantautor. - Uvek sam se divio Lenonu, koji je imao hrabrosti da svoje unutrašnje tenzije i frke slobodno i iskreno baci u lice svetu, recimo da pred svima otkrije svoju ljubomornu prirodu, koja ga ne slika u najboljem svetlu. “The Rubber Soul Project” je bio neutralan projekat, Goran Skrobonja i ja smo se trudili da glumimo da smo neko drugi, nismo ispoljavali sopstvene emocije i situacije. I sami “Bitlsi” su imali sličan koncept na svom najpoznatijem albumu “Sgt. Pepper…”. Oni su prvi napravili seriju konceptualnih pesama zamišljajući da su neko drugi - Bend usamljenih srdaca narednika Pepera. To je bio prvi konceptualni album u istoriji. Sa albumom “Tropical Breakfast” sam želeo da pristup bude drugačiji. Verujem da me je grizla savest što nemam svojih pesama kroz koje bih iskazao svoju intimu, kao što je radio Lenon. Da li je ovo možda posledica nekih tenzija u grupi imeđu vas i Gorana Skrobonje, kao između Lenona i Makartnija? - Da, bilo je velikih svađa i
ja sam u besu odlučio da nastavim karijeru samostalno… Šalim se, nije nikada bilo ni najmanjeg nesporazuma između nas dvojice. Nažalost, jer to bi bila dobra reklama za album. “Tropical Breakfast” je nastao nekoliko godina pre drugog albuma RSP, a pet godina posle snimanja dokumentarnog filma Dinka Tucakovića i nastupa u Ka-
vern klubu u Liverpulu, dakle u praznom prostoru između dva RSP projekta.
gičnih sećanja na davne dane, i dobrih i loših. Bio je to nadrealistički vremeplovski doživljaj. Nije čudo da mi se desila erupcija kreativne energije kad sam se vratio kući. Naravno, čim je poslednja pesma bila napisana, odmah sam zamolio Bajforda da mi pregleda i koriguje tekstove. Za neke stihove mi je predložio bolje rime. Sećam se da mi je čestitao što sam upotrebio englesku reč koju on nije znao: plusquamperfect. Mi smo u gimnaziji učili tu reč kao davno prošlo vreme, ali oni u Engleskoj su to uvek zvali skraćeno: pluperfect. Od Bajforda sam naučio, recimo, da je reč ”blues” množina i da se ne kaže ”blues is…” nego ”blues are…”. Bilo je tu i dosta finesa za doterivanje: u pesmi ”Paradise and Hell”, recimo, Bog govori drevnim biblijskim jezikom, a đavo australijskim slengom.
Album “Tropical Breakfast” sadrži 12 pesama na engleskom jeziku. Šta je bila osnovna inspiracija? - Pesme su nastale posle „romantičnog” putovanja u Australiju kao mešavina nostalgije, vraćanja u prošlost i rekapitulacije davnih događaja. Album je nastao relativno brzo, za devet meseci. Bio sam začuđen rezultatom i činjenicom da se pesme lako ređaju jedna za drugom. Posle dvanaeste pesme energija je presušila i shvatio sam da je album gotov. Kada se dogodlilo to inspirativno putovanje u Australiju? Kao supervizor engleskog teksta je potpisan Timoti Bajford… - U Australiju sam putovao dvaput, leta 2010. i zime 2011. (kod nas je te zime bilo -30). Ukupno trajanje mog boravka tamo nije bilo duže od mesec dana. Bila je to poseta staroj prijateljici koju nisam video bar 25 godina. Našao sam se iznenada u tropskom raju okružen palmama i tropskim voćem u kontekstu davno prošlog vremena i nostal-
Ilustracija za pesmu “Rusty Clown’s Blues”
Posebne slike u pesmama stvaraju i glasovi iz filma “Sedmo Sinbadovo putovanje” ili filmična pesma o putovanju u Oz… Može li se to tumačiti kao svojevrsno sećanje na mladost? - Naravno. Kad sam bio mali gledao sam mnogo puta u bioskopu (tada nije bilo videa) film “Sedmo Sinbadovo putovanje” i svaki put kad džinovski kiklop izađe iz pećine ja se brzo sakrijem iza prednjeg sedišta. Slično je bilo i sa zlom zelenom vešticom iz “Čarobnjaka iz Oza”. Moguće je da sam ovim pesmama, između ostalog, pokušao da se rešim tih trauma iz detinjstva. Imate i pesmu “Rusty Clown’s Blues”, ima li ona veze sa vašim prvim animiranim filmom “Odlazi cirkus”? - Ovo je zanimljivo pitanje. Nema, a možda i ima. Ja inače nisam ljubitelj cirkusa. Smetaju mi kič i nametljivost veći-
ne cirkusa (sa izuzetkom Cirk de Soleil). Tema filma “Odlazi cirkus” bila mi je nametnuta Balaševićevom pesmom koja je tužna. On je u to vreme bio razočaran estradom i pomišljao da je napusti. Tada sam pokušao da napravim simpatične likove, koji bi mogli da se dopadnu deci. Moj bluz govori o kraju detinjstva i inspirisan je nekim krajnje neprijatnim sećanjima kad sam imao dvadesetak godina, a detinjstvo mi je još uvek trajalo. Kad bih danas ponovo pravio film “Odlazi cirkus”, napravio bih ga mračnim i morbidnim, kao što je “Rusty Clown’s Blues”. Album ste objavili na Bandcampu, niste tražili izdavača? - Tražio sam, ali ga nisam našao. Ili on nije našao mene. Zapravo suviše sam mator da bih obijao pragove i nekog molio za nešto. Sam sam finansirao snimanje, pa je ovo zapravo logičan nastavak tog procesa. Snimanje muzike u ”Studiju O” Olivera Jovanovića je bilo završeno još pre godinu dana. Nisam mogao da se posvetim izdavanju albuma jer sam dovršavao svoj crtani film “Svetlosti i senke”. Na albumu učestvuje širok spektar muzičara, hoće li moći ove pesme da se čuju uživo, kakav je plan? - Na snimanju “Rubber Soul Projekta” je učestvovalo više od 40 muzičara, na ovom samo 10. Ideja je bila da pesme budu što kamernije da bi mogle što jednostavnije da se izvedu uživo. Planiram da na jesen krenem sa koncertima kao trio: ja (gitara i vokal), Maja Klisinski (udaraljke i prateći vokal) i Milan Nikolić (kontrabas). Na ovom albumu sam se trudio da pesme što manje liče na “Bitlse”. Zato sam i angažovao muzičare džez i klasičnog opredeljenja.
POP&Kultura 5
Feljton
Ekskluzivno Objavljujemo delove knjige „Bunt dece socijalizma - priča o novom talasu“ Dušana Vesića koja je u prodaji od 10. juna
Kad deca socijalizma uzmu gitare u ruke Kreativnost, pobuna, sloboda, urbani duh, sve to bilo je rezervisano za novi talas - muzički pravac koji je dobio kultni status u jugoslovenskoj istoriji muzike i kulture i možda se sa pravom naziva „poslednjim snom Jugoslavije“.
goran pavelić pipo
Promocija albuma “Paket aranžman” u zagrebačkom hotelu “Esplanade” 17. februara 1981. godine: sleva: Nebojša Krstić, Vlada Divljan, Piko Stančić i Srđan Gojković. Snimio: Goran Pavelić Pipo
Nova knjiga Dušana Vesića „Bunt dece socijalizma“ u izdanju Lagune govori o prvoj generaciji bendova novog talasa (Azra, Električni orgazam, Film, Haustor, Idoli, Lačni Franz, Paket aranžman, Pankrti, Paraf, Parlament, Pekinška patka, Piloti, Prljavo kazalište, Šarlo Akrobata, Termiti), kojom autor zaokružuje trilogiju o najvažnijim momentima jugoslovenske rok kulture. Ovo je i prva sistematska, detaljna priča o ovom periodu, neumoljiva hronika pisana karakterističnim Vesićevim stilom koji Branimir Štulić poredi sa borhesovskim, uz obilje zanimljivih i manje poznatih podataka. U isto vreme neposredni posmatrač koji je iz blizine pratio novi talas tokom njegovog nastanka, vrhunca i gašenja, Vesić je ujedno i pažljivi i odmereni hroničar koji s vremenske, ali ne i emotivne distance dočarava, oživljava i približava kulturnu epohu precizno i živopisno. Onima pak koji to vreme ne pamte ova knjiga će u nekoliko poteza pera pokazati zašto se o tom periodu govori i neverovatnih četrdeset godina kasnije. Novi talas? Kao da je bio juče! Knjigu prate i ekskluzivne fotografije. „Bunt dece socijalizma“ može se naći od 10. juna u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari www.delfi.rs i na sajtu www.laguna.rs, a u dodatku
“Pop&kultura” objavljujemo delove iz ove knjige.
Paket aranžman
Leta 1980. godine, u Studentskom kulturnom centru bilo je neobično vrelo. Idoli su prvi put izašli na binu 27. juna, na grupnom koncertu desetak novih beogradskih bendova (svirali su, između ostalih, i Električni orgazam i Šarlo akrobata). Trebalo je da se koncert održi u bašti, ali je zapretila letnja oluja i organizatori su prebacili program u veliku salu. Idoli su imali tek četiri ili pet uvežbanih pesama i nisu mogli da ostanu na bini duže od petnaestak minuta. Bilo je prepuno i jako sparno i činilo se da su te večeri svi došli zbog Idola. Fama o njima bila se raširila velikom brzinom. Program je vodio Kosta Bunuševac. Šarlo akrobata je ostavio najbolji utisak. Za vreme njihove svirke klinci su se podigli sa stolica i počeli da skaču. Pod utiskom te večeri, Dragan Papić, beogradski konceptualni umetnik i zvanični guru Idola, otišao je u privatni studio Enca Lesića i nagovorio ga da primi najbolje beogradske bendove u studio. Enco je brzo našao svoju računicu: posle tanke zvučne slike na albumu “Kost u grlu” Riblje čorbe, niko se nije otimao o njegove usluge. Encu je bila potrebna nova reklama. Imao je dve varijante iste zamisli. Po jednoj, hteo je da napravi ličnu kartu studija kroz kompilaciju deset beogradskih bendova sa po jednom pesmom. Kad je video da ih nema deset, došao je do druge verzije: staviće pet bendova sa po dve pesme. Pored Idola, Šarla i Orgazma, tu bi bili grupa Tunel i Bajagina ad hoc grupa Frka, s kojom se održavao u formi dok je Bora bio u JNA. Snimanja su počela u septembru. Početna zahvalnost brzo je ustupila mesto nezadovoljstvu Encovim planom da od svih tih
snimaka sastavi kompilaciju. Svaki od tih bendova bio je čvrsto ubeđen da vredi toliko da zaslužuje samostalni album. Nije bilo saradnje među njima u to vreme, doživljavali su jedni druge kao konkurenciju. Dragan Papić se seća da je bio užasnut postavkom zvuka za Idole, jer ih je Enco naprosto pogrešno doživljavao. „Otimali smo se o reglere“ - seća se Papić. Slično nezadovoljstvo razvlačilo se i kroz Šarlove termine. Enco i Koja vodili su neprijatnu raspravu o zvuku bubnjeva kod Šarla: Koja: Ne možeš ti to da snimaš... Ne znaš ti to. Enco: Pa dobro, ne znam, ali ću pokušati. Možeš da mi objasniš. Koja: Nema tu šta da se objašnjava. Ako znaš, znaš. To je muzika, bre! Enco: Pa dobro, znam šta je muzika... Koja: Drugo je to što ti znaš. Ovo je pank, čoveče, pank! Enco: Pa, dobro, pank. Probaćemo. Koja: Eto, već kako ti kažeš ’pank’... Nije to, bre, tako. Enco: Snimićemo nešto. Sedećemo dvadeset četiri sata. Ja imam vremena. I meni treba to da naučim. Koja: Znam ja da to tebi treba, ej, ali ne može to tako: ’Snimaćemo’. Šta si ti snimio... Enco: Je l ‘si sluš’o Riblju čorbu? Koja: He, he, he, Riblja čorba. Sve je to sranje. Kako ti zvuče bubnjevi? Enco: Čovek je hteo tako! Koja: Nije on ništa hteo. Ti ne znaš drugačije. Ne znaš da postaviš bubnjeve. Enco: Možda. Ali ti ćeš da mi objasniš. Koja: Ma, nema tu ništa da se objašnjava. Evo, bubnjevi treba da zvuče kao kanta! Enco: Jesi slušao Bulevar? Koja: Pusti Bulevar! Enco: Jesi slušao? Koja: Jesam. Enco: Kako ti tamo zvuče bubnjevi? Koja: He, he, zvuče kao kanta. Enco: Pa eto, to si hteo! Koja: Ništa ti ne razumeš. Jedno je da zvuče kao kanta, a drugo je da su stvarno kanta. Ne razumeš, bre! Na kraju, zajedničkom borbom uklonjene su ideje o učešću grupa Tunel i Frka. Ostale su četiri pesme Idola, četiri pesme Šarla akrobate i tri pesme Električnog orgazma. Album je prošao Jugotonovu „programsku komisiju“, što nikada nije bilo lako čak ni takvom asu kakav je njihov urednik Siniša Škarica nesumnjivo bio. Škarica je zabeležio da se jedan od Jugotonovih zaposlenih iskreno zgrozio već na pomen Električnog orgazma („Kaj? Električni orgazam!?“), drugi na Šarla akrobatu („Šarlo... što?“), a da je jedan partijski aparatčik bio zapeo za “Maljčke” (pošto je pre toga osam minuta slušao kako Idoli ponavljaju „a ja kažem a... a gde je Amerika“). Činilo mu se da je reč o izrugivanju sa socijalističkim samoupravljanjem i komunističkim patosom, a ne samo o aluzijama na sovjetski socrealizam. Ali, i on je popustio. “Maljčiki” su mogli da krenu u pohod na top-liste. Kad su odvrnuli velike zvučnike da čuju šta su uradili, Gile je euforično uskliknuo: „Prodaćemo sto hiljada.“ Enco ga je očinski zagrlio i rekao: „Nećemo prodati sto hiljada. U ovoj zemlji živi dvadeset miliona seljaka.“ Enco je bio u pravu. Prodalo se svega tridesetak hiljada “Paket aranžmana”.
6 POP&Kultura
Brus Springstin
Amerika je ukleta zbog greha - ropstva AP
Pred nama je izbor između haosa i zajedništva, buđenja i posrnuća nacije, upozorava Brus Springstin
Nema mira bez pravde svakom Amerikancu, bez obzira na rasu, boju ili veroispovest, poručio je Brus Springstin
Jelena Koprivica BRUTALNO UBISTVO AFROAMERIKANCA Džordža Flojda u Mineapolisu, koje je po ko zna koji put otvorilo pitanje rasne i socijalne nepravde u SAD, i masovni protesti širom Amerike, ali i sveta, koji su usledili, ponukali su slavnog rok muzičara Brusa Springstina da se osvrne na jedan od najtežih perioda koji proživljava njegova zemlja. Čitavu radijsku emisiju Springstin je polovinom prošle nedelje posvetio tmurnom trenutku u SAD. Na popularnom američkom satelitskom i internet radiju SiriusXM, koji među desetinama različitih stanica ima i specijalizovanu stanicu “E Street Radio”, posvećenu isključivo liku i delu Brusa Springstina i njegovog benda, kantautor, poznat ne samo po muzici, već i političkom i društvenom angažmanu, gostovao je u emisiji “From His Home to Yours”. Tokom dva sata Brus Springstin je izneo svoje viđenje mračnog doba u Americi, birajući za svoje slušaoce pesme koje oličavaju svojevrsni vid društvenog i političkog protesta, prevashodno zbog rasne, ali i svake druge neravnopravnosti. Pevač, gitarista i kantautor emisiju je otvorio svojom pesmom “41 Shots (American Skin)”, koju je napisao nakon smrti Amadua Dijaloa, gvinejskog imigranta, koga su, podsetimo, u Bronksu 1999. godine izrešetali pripadnici njujorške policije. Usledile su njegove upozoravajuće reči: - Osam minuta…Ta pesma traje gotovo osam minuta. Toliko je Džordž Flojd umirao dok mu je policajac iz Mineapolisa kolenom gnječio vrat. To je mnogo vremena. Toliko vremena je molio za pomoć i vapio da ne može da diše. Reakcija policajca na to bila je tišina i još čvršće priklještenje vrata. A onda je ostao bez pulsa. I mučenje se nastavilo… Neka počiva u miru”, kazao je Springstin, podsetivši da je u ovom trenutku 40 miliona Amerikanaca nezaposleno, a da je više od stotinu hiljada građana SAD umrlo od korone. - Bela kuća je na sve to reagovala mlako i maltene bezosećajno. I pored svega,
Minijature Uticaji Piše Vladimir D. Janković
policija nastavlja da potpuno bespotrebno ubija naše crne državljane na ulicama Amerike. Ova zemlja je u vatri i haosu ocenio je 70-godišnji muzičar. Springstin je svoj radijski šou potom protkao i drugim angažovanim pesmama koje nose vrlo jasne poruke, od “This Is America” Čajldiš Gambina, preko Mar-
ČUDE SE, PODSMEVAJU, ili dobrodušno smeju kad na pitanje koji su pisci najviše uticali na mene odgovorim: Bogdan Tirnanić, Svetislav Basara i Ivo Andrić. Smešna su im, valjda, ova prva dvojica, ili možda samo prvi. Ali ja se uvek postavim kao da ne znam šta im je smešno. Ni u Bibliji ne piše da si dužan nekome da pokažeš da znaš šta on misli. Ono što te ljude zasmejava
lijeve “Burnin’ and Lootin’”, do “Who Will Survive in America?”, koju potpisuje Kanje Vest. Izabrao je čak tri numere Boba Dilana, i to: “Political World”, “Blind Willie McTell” i nedavno objavljenu “Murder Most Foul”. Pre nego što će pustiti “Blind Willie McTell”, koju je Dilan snimio 1983, nazvav-
zapravo je zabuna, njihova sopstvena: pitajući te koji su pisci na tebe najviše uticali, oni očekuju da kažeš koji su, po tvom mišljenju, NAJBOLJI pisci. Za koje to, znači, spisateljske veličine smatraš da su, je li, istumbale kosmos, izmuzle Mlečni put, dogradile Himalaje, zauvek izmenile ljudski rod ili šta već proizvele na nepreglednom polju nestvarnih i mogućih dostignuća. A razlika između pisaca koji
ši je po afroameričkom bluz pevaču i gitaristi, a objavio tek 1991, Springstin je naglasio: - Ostajemo ukleti, generacija za generacijom, zbog našeg prvobitnog greha ropstva. To ostaje veliko nerešeno pitanje američkog društva. Težina tereta sve je veća, sa svakom novom generacijom. A usred ove nasilne, haotične nedelje na ulicama Amerike, kraja nema na vidiku. Muzičar je za slušaoce izabrao i numeru “Strange Fruit” Bili Holidej, nazvavši je jednom od najmračnijih pesama u američkom kanonu, potom dodavši: - Video-snimak ubistva Džordža Flojda je vizuelno linčovanje 21. veka, a pesma “Strange Fruit” je napisana o linčovanju Afroamerikanaca nakon ere rekonstrukcije i uoči 20. veka - rekao je frontmen “I strit benda”, emitujući svojoj publici i govor Martina Lutera Kinga u Alabami iz marta 1965. godine. King je tada upitao: “Koliko dugo?”, konstatujući da “ne zadugo, jer luk moralnog univerzuma naginje ka pravdi”. Posle reči čuvenog borca za građanska prava, Springstin je izneo stav da američki narod nije dobro brinuo o svojoj kući: - Nema mira bez pravde svakom Amerikancu, bez obzira na rasu, boju ili veroispovest. Poslednji događaji još jednom su to pokazali. Potrebna nam je sistemska promena u policiji i politička volja svih građana kako bismo pokrenuli one izmene koje će u ovom trenutku vratiti u život ideje pokreta za građanska prava. Za kraj svoje emisije Springstin je ostavio dve pesme koje na najbolji način simbolišu aktuelni trenutak u SAD - “America (My Country, ‘Tis of Thee)” u izvođenju “United States Army Field Band Soldiers Chorus” i numeru Grema Parsonsa “In My Hour of Darkness”. - Imamo izbor između haosa i zajedništva, odnosno duhovnog, moralnog i demokratskog buđenja ili posrnuća nacije zbog toga što su ključne stvari zanemarene i zaobiđene- naglasio je muzičar. On se zapitao da li je američki sistem dovoljno fleksibilan da, bez nasilja, učini humane i fundamentalne promene, neophodne za pravedno društvo. - Američka priča, naša priča je u našim rukama. Bog neka nas blagoslovi- zaključio je Brus Springstin i na kraju poručio: - Budite bezbedni. Ostanite dobro. Jaki. Dok se ne sretnemo ponovo, budite uključeni. I idite u miru!
su na osobu Iks najviše UTICALI i pisaca koje osoba Iks smatra NAJBOLJIM nužno mora postojati. Ako ne postoji, osoba Iks se, u najmanju ruku, ne bavi pisanjem. Na pitanje: koji su pisci najviše na tebe uticali, automatski se šaltuj na domaći teren. Na domaće pisce. Jer jedino oni kao konkretni ljudi, konkretni pisci mogu uticati na tebe. Ono što si od stranih pisaca čitao može ti biti i draže i važnije i lepše –
ali utisak koji si primio čitajući njihova dela, napisana na francuskom, ruskom, engleskom, nemačkom, španskom jeziku, ne potiče od njih samih, nego od onih koji su ih na tvoj jezik preveli. Od književnih prevodilaca. Meni je najdraži pisac Tolkin. On mi je najvažniji. Ali na mene nije uticao Tolkin, nego Zoran Stanojević, koji je preveo „Gospodara prstenova”. I Milan Milišić, koji je, u sadejstvu s Meri, preveo „Hobita”.
POP&Kultura 7
Milica Mihajlović
Neverovatno je koliko se malo bavimo uopšte mogućnošću da nešto uradimo, promenimo... Izgleda da je lakše žaliti se i vajkati, uvek kriviti ko zna šta, i time naravno isključiti sopstvenu odgovornost za sopstveni život - kaže poznata glumica Milica Mihajlović. Tatjana Nježić Sa velikih ekrana plenila je, između ostalog, u filmovima „Beli, beli svet“, „Ustanička ulica“, „ Čekaj me, ja sigurno neću doći“, sa malih kao kuvarica Šeki u „Vojnoj akademiji“, Anka Crnotravka u „Otvorenim vratima“... Sa scene matičnog pozorišta Ateljea 212 osvajala je kao Gospava („Čudo u Šarganu“), Ejmi („Ejmin pogled“), Karen Veston („Avgust u okrugu Osejdž“), Petrija („Petrijin venac“)... U Zvezdara teatru jednostavna a potresna Kira Holis („Pogled u nebo“), naslovna junakinja u „Antigoni u Njujorku“ Budva grad teatra, neodoljiva Gica u „Četiri praseta“ Pozorištanca Puž... I da ne nabrajamo. Nedavno, toplo nedeljno popodne nizalo je svoje sate bez kiše, a Milica Mihajlović se upravo beše vratila iz svog matičnog pozorišta Ateljea 212 sa probe predstave „Ruska smrt“ Irine Vaskovske koju režira Andrea Lazić, a u kojoj igraju i Isidora Minić, Nebojša Ilić (prevodilac je Novica Antić). U središtu priče su dve sestre, u propaloj vikendici na perifesriji grada, zarobljene između prošlosti satkane od razočaranja i beznađa u odnosu na budućnost. Spletom okolnosti u njihovoj se trošnoj kući budi Aleksej, a sa njim i varljiva nada da će životi krenuti napred.
Paralela sa realnošću - Lepo smo radili. Zapravo tek smo počeli, kako se to kaže - otključavamo komad. To će vam verovatno mnogi glumci
reći, kad je proba dobra a podrazumeva se da nije uvek, i da ne mora biti - čovek ne oseća umor, odnosno mnogo je jača, i bitnija, neka ispunjenost i ponesenost. Komad je, veli, vrlo inspirativan. - Bogat je, slojevit. To je priča o ljudima koji sanjaju o boljem životu, nesrećni što ga ne žive, ali ništa ne čine, ništa ne preduzimaju da se to promeni, nego čekaju, ni sami zapravo ne znaju tačno šta, dok za to vreme njihov pravi i jedini život prolazi pored njih. Paralela sa realnošću se, napominje, nameće sama od sebe - Mi smo narod koji dobrim delom živi u mitovima, od istorijskih, prepunih slavnih predaka i velikih priča, do onih tipičnih za današnjicu zašto on, a ne ja, evo moj slučaj, ja pa ja na razne načine - dok svakodnevni život prolazi u neredu, neradu, nezadovoljstvu. Neverovatno je koliko se malo bavimo uopšte mogućnošću da nešto uradimo, promenimo... Izgleda da je lakše žaliti se i vajkati, uvek kriviti ko zna šta, i time naravno isključiti sopstvenu odgovornost za sopstveni život. U tekstu ima mnogo duhovitosti, što mu daje posebnu notu. Dirljivo je kako te dve sestre čeznu za, da kažemo, srećom, ispunjenjem, a zapravo rade protiv toga, maštaju o putovanjima, o Veneciji, a propadaju li propadaju, sve dublje i dublje. Nametnula se tema rada posle pandemije korone, života tokom izolacije. - Vreme korone prove-
goran srdanov
Ako hoćeš, uvek možeš razmisliti svojom glavom
la sam sa porodicom, sinom i mužem, i u lovu na hranu. Svi smo bili zdravi. Bili smo u dobrom raspoloženju, bez strahova... Jako mi je - i zbog mojih roditelja i zbog svih drugih - smetala ta divljačka mera za ljude preko 65 godina lišena svakog dostojanstva i logike. Ta korona je, rekla bih, između ostalog iznova otkrila koliko smo svi mi socijalna, društvena bića, koliko su nam kontakti važni. Nije čudo što je izolacija izazivala teskobu - jer nedostajali su ljudi, i kretanje. Na prvoj čitaćoj probi - dakle posle perioda izolacije - odjednom sam bila ustreptala, šta s rukama, nogama, kakav mi je glas... Naš posao stvar je i utrenitranosti. Čula sam i od mnogih ljudi koji se bave drugim profesijama da su se s nekom vrstom treme vraćali svakodnevnim poslovima koje su prethodno godinama radili. Verujem da sada možemo reći kako je, ipak, sve prošlo, ali jeste na neki način zastrašujuće saznanje da u trenutku može da se pojavi neka sila koja iz korena menja sve. Treba se svega toga setiti povremeno kad nam se učini da nas pritiskaju obaveze, gužve, ovo, ono... Sve je to deo života koji je zapravo, pre svega, davanje i prepoznavanje radosti u naporu, zalaganju... A kada ti nešto ne odgovara, razmisli svojom glavom i preduzmi nešto. To, ako hoćeš, uvek možeš.
Joka, Baćina sestra
Duboko me je potresla vest da bi poezija Desanke Maksimović mogla biti izbačena iz školskog programa. Ako mi mislimo da deca ne treba da uče Desanku Maksimović, ako ne radimo na njihovom kvalitetnom obrazovanju, onda nama zaista nikakav spoljni neprijatelj ne treba, sami ćemo se dokrajčiti
Veli i da joj je veoma nedostajala scena. - Izuzetno mi nedostaje i dalje. Pozorište ne može bez publike, sa kojom se uvek razmenjuje energija i zbog koje i jeste svako izvođenje posebno, različito... Teatar, znamo, postoji vekovima. Prošao je svašta, prevazići će i ovo iskušenje. „Ruska smrt“ će imati premijeru u septembru, u Ateljeu će se ako bude potrebno zbog korone - predstave igrati pod otvorenim krovom, za šta ovo pozorište ima tehničku mogućnost, što je veoma lepo: kod kuće si, a na otvorenom. Na programu letnje scene na Tašmajdanu, kaže, nema predstave u kojoj igra. - Ne igram ništa, ali ću rado otići nešto da pogledam. Pominjemo da je u vreme korone emitovana serija „Južni vetar“ u kojoj je igrala Joku, Baćinu (Miodrag Radonjić) sestru. - To je serija koja se
bavi ovdašnjim savremenim svetom krupnog kriminala, podzemlja u kojoj su dominantni muški likovi a meni je bilo zanimljivo da tom svetu opasnih momaka dodam jedan ženski lik sa socijalnog dna. Joka je sitna muvara. E sad, „Južni vetar“ je i slika vremena, a u toj slici, mada to nije tema serije, ali vidimo i strahovito nazadovanje kada je reč o položaju i mestu žene u društvu. U dogledno vreme, veli, prikazivaće se dve serije u kojima je igrala. - U „Realnoj priči“ će publika, verujem, uživati. Film je dobro prošao, ponosna sam na Gordana Kičića i njegov rediteljski prvenac, a u seriji će biti razrađeno desetak likova koji čine i odslikavaju taj neki svet u kome se sve dešava. Ima niz zapravo smešnih situacija u kojima se likovi hrabro upuštaju u brukanje, u stvari u sumanute prilike, poduhvate, reakcije... I sama sam se ponekad smejala igrajući tu razvedenu ženu, kojoj je sin otišao u Ameriku, i pred kojom je novi život, i sve bi trebalo da bude u najboljem redu, osim što ona stalno pravi budalu od sebe. Ali je sve skupa dirljivo, višedimenzionalno... Druga je „Močvara“ Olega Novkovića po scenariju Milene Marković. - To je u noar maniru, ima više od 100 uloga, raskošna krimi-priča. Bez obzira na to što smo videli dosta krimi-serija u poslednje vreme, ovo je sasvim drugačije. Kroz potragu za serijskim ubicom zapravo se prelamaju mračne tajne, prošlost, mehanizmi koji uvlače junake u sve i svašta, lice i naličje spirala, prevara, laži... Tog dana i prethodnih nekoliko dana ju je, kaže, duboko potresla vest da je poezija Desanke Maksimović izbačena iz školskog programa. - Isprva nisam mogla da verujem. Nečuveno divljaštvo i primitivizam. Ako mi mislimo da deca ne treba da uče Desanku Maksimović, ako ne radimo na njihovom kvalitetnom obrazovanju, onda nama zaista nikakav spoljni neprijatelj ne treba, nema ovde za njega nikakvog posla, sami ćemo mi sebe dokrajčiti. Evo ovaj komad koji sada radimo savremene ruske autorke, pa u njemu se lepo prepoznaje da izrasta iz Čehova, Gogolja, Puškina.
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Jelena Koprivica Email: kultura@ringier.rs
Muzika “Lovefest” će biti održan od 6. do 8. avgusta u Vrnjačkoj Banji sa smanjenim kapacitetom
FOTO: LOVEFEST PROMO
Najteže je sada ubediti izvođače da dođu Ovo su okolnosti za koje je pitanje da li će se više ikad ponoviti, a organizacija internacionalnog festivala trenutno je najveći izazov, kaže Marko Vukomanović, jedan od osnivača “Lovefesta”. NESVESNO SMO OBIŠLI svetske medije kao prvi festival koji će biti održan posle cele situacije sa pandemijom. To je Srbiju stavilo na mapu destinacija koje treba obići ovog leta, a nama zadalo veliki zadatak - priznaje za “Blic” Marko Vukomanović, jedan od osnivača “Lovefesta”. Ovaj festival će biti održan od 6. do 8. avgusta u Vrnjačkoj Banji. Već je objavljen i delimičan line up, a među imenima koja su dosad potvrdila nastupe su trio „Apollonia“, Loko Dajs, Džejmi Tiler, Lakuti, Dejan Milićević, Marko Milosavljević, Nikola Vemić... Iako su mnogi inostrani festivali zbog korone odloženi za jesen ili za narednu godinu, kod nas će većina, ipak, biti održana, pa pitamo Vukomanovića da li je to ispravna odluka. - “Lovefest” je član Evropske unije festivala i na taj način pratimo događanja u Evropi. Na početku pandemije mnogi festivali su doneli ishitrene odluke i pomerili događaje za sledeću godinu ili na to bili primorani od država, a neki su proglasili bankrot. Mi sa Balkana smo sačekali da vidimo kako
Izložba slika Sanje Klisarić u UK Stari grad
će se epidemiološka situacija odvijati, svesni da, ukoliko pandemija prođe, festival možemo organizovati za mesec ili dva. U našoj zemlji virus prolazi, i danas imate dozvoljena okupljanja do 1.000 ljudi, a možda već sutra i 5.000 posetilaca. Na prvom mestu nam je zdravlje naših posetilaca i vodićemo se isključivo merama koje propišu krizni štab i Vlada Republike Srbije - priča naš sagovornik, a na pitanje koliko je organizovanje festivala u ovoj situaciji drugačije i sa kojim
se izazovima suočavaju, odgovara: - Ovo su okolnosti za koje je pitanje da li će se više ikad ponoviti, a organizacija internacionalnog festivala trenutno je možda i najveći izazov. Najteži zadatak je ubediti izvođače da je bezbedno da dođu u Srbiju. Većina izvođača i dalje nema odluke svojih država šta se događa po povratku u zemlju, da li će morati u karantin, drugi ne znaju ni da li će napuštati zemlje, dok treći nemaju još definisane letove… A naša publika očeku-
Vukomanović: Za mlade na listi SPS Vukomanović je inače i na listi SPS-a za predstojeće izbore, kao kandidat za poslanika u Narodnoj skupštini, a kako ističe, član je ove stranke od svoje 18. godine. - I tada sam bio jedan od retkih koji se time ponosio, iako te 2003/2004. godine nije bilo popularno biti član stranke koja nije u vlasti. Moji ideali su sloboda, jednakost i solidarnost, tako da nije bilo teško izabrati stranku. Taj moj omladinski aktivizam mi je s jedne strane bio teret, a s druge vetar u leđa jer sam uspevao da se izborim za bolji položaj mladih u mom mestu. Ulaskom u parlament boriću se za bolji položaj mladih u društvu i da mladi ostaju u zemlji jer sam neko ko se, sa stipendijom Vlade, školovao u inostranstvu i vratio u zemlju da započne sopstveni biznis. Probaću da svojim primerom dokažem drugima da je to moguće.
je najbolje izvođače. Nažalost, potvrdu nekih izvođača još čekamo, iako imamo potpisane ugovore. Gotovo iz sata u sat pregovaramo sa menadžerima u velikim buking agencijama. Verujemo da će do avgusta sve doći na svoje i da naša publika neće biti uskraćena za najveća imena iz sveta elektronske muzike - ističe Vukomanović i objašnjava kako će se “Lovefest” izgledati leta 2020. - Festival će ove godine biti smanjenog kapaciteta. To znači da će umesto 20.000 ljudi dnevno na festivalu u okviru istog prostora od preko dva hektara površine biti smešteno oko 5.000 posetilaca. Tako ćemo relaksirati prostor i izbeći gužve. Možda nam baš to donese najintimniji “Lovefest” do sada. Naš sagovornik ocenjuje da većina festivale vidi kao biznis u kojem se brzo i lako dolazi do novca, ali da je istina sasvim drugačija: - Svaki festival je poput deteta - vaspitavate ga, gajite i posle punoletstva postaje samostalan. Na svetu ima mnogo festivala, a samo mali broj njih je posle desetak godina postojanja uspeo da uđe
SANJA KLISARIĆ, KNJIŽEVNICA i slikarka, po profesiji dr političkih nauka, 12. juna održaće svoju treću samostalnu izložbu u Ustanovi kulture Stari grad sa početkom u 19 časova. Sanjin likovni rad predstavlja svojevrsni umetnički fenomen koji se manifestu-
Slike koje stvara posmatrača primoravaju na stalno prepoznavanje novih elemenata i prikazanih sadržaja
u 50 ili 100 najboljih. Mi smo poslednje tri godine u top 10 najboljih festivala srednje veličine u Evropi, i uvek sa ponosom kažem da smo naše “dete” izveli na pravi put. Svaka lokalna samouprava trebalo bi da pazi festival s obzirom na to da ubira najveći interes. Istraživanja pokazuju da preko 85 odsto novca posetioci potroše van festivala, što uključuje smeštaj u hotelima, posete restoranima, korišćenje usluga poput velnes centara, taksi službi, kupovine u marketima, suvenira od uličnih prodavaca… Vukomanović dodaje i da su se pre nekoliko dana odazvali pozivu predsednice Vlade Republike Srbije Ane Brnabić: - Pozvani su svi veći festivali u Srbiji i otvoreno se pričalo kako država može pomoći da sačuva sve te manifestacije jer smo mi, sa aspekta turizma, pluća ove zemlje. Drago mi je što je ovo prva vlada koja festivale vidi kao investiciju u budućnost, a ne kao trošak. Razmatrali smo brojne načine pomoći i uskoro ćemo zajedno izaći sa setom predloga. Jelena Koprivica
je u različitoj opservaciji slike na osnovu prelamanja svetlosti boja koje su zastupljene. Na osnovu svog umetničkog rada Sanja Klisarić predstavlja jednistven umetnički izraz koji se po svojoj specifičnoj likovnoj i koloritnoj strukturi izdvaja na čitavom svetu. Multiznačnost i neprekidnost razvoja forme, boja i toka likovne misli prikazala je Sanja Klisarić specifičnim fenomenom rada po kom je poznata. Slike koje stvara posmatrača primoravaju na stalno prepoznavanje uvek novih elemenata i prikazanih sadržaja, što odražava utisak gotovo nadrealan za posmatrača kreirajući iluziju da su slike pokretne, žive. Kako se navodi u najavi izložbe: “Ne propustite da posetite izložbu slika koja će vam promeniti ugao posmatranja i stvarnosti i umetnosti”.