Pop i kultura

Utorak 10. mart 2020.

Blic broj 8281 www.blic.rs

POP&Kultura Kultura Kult Aca Seltik

FOTO: N. RAUS

Povlačenje nije u opisu našeg radnog mesta

2 POP&Kultura

Intervju, Aca Seltik

Ako se baviš irskom muzikom, a ne sviraš za dan Svetog Patrika, onda je i bolje da se time i ne baviš, jedna je od ideja vodilja benda “Orthodox Celts” već 28 godina.

Frontmen benda, Aleksandar Petrović, poznatiji kao Aca Seltik, u razgovoru za “Blic” priča o istrajnosti, o pesmama zbog kojih mu često zasuze oči, o rokenrolu koji je pretvoren u laku zabavu, ali ističe da predaja u njihovom vokabularu kao reč i ne postoji, što će dokazati na tradicionalnom koncertu 17. marta u Domu omladine, jer kako kaže “tradicija je stvar odanosti principu i istrajnosti u životu”.

Neven Džodan - Sigurno da rečenica sa početka teksta jeste jedna od osnovnih ideja. Verujem da mi sami nikada ne bismo bili to što jesmo da je ne poštujemo.

Samim tim što nam je to ujedno i praznik i rođendan grupe Ortodoks Kelts, a fanovi kažu da je to njima, u stvari, 1. januar i da tim datumom počinje njihov interni kalendar.

Vi ste napravili irski bum u Srbiji, u jednom periodu ste bili mejnstrim, uz brojne druge bendove, a onda se dogodio sunovrat čitave rokenrol scene. Ko po tvom mišljenju treba da se oseća krivim zbog toga?

- To je kompleksno pitanje. U svakom slučaju, postoje dva direktna krivca, politika i mediji. Politika koja je prosto preoblikovala tada postojeću muzičku scenu, na kojoj je dominirao rokenrol, u sebi pogodno tlo na kome su se od tada učaurili neki drugi oblici koji nisu zahtevali promišljanje o onome što se u rokenrol pesmama dešava, pa su samim tim jedan intelektualni i umetnički pristup preinači-

li u nešto sa predznakom laka zabava, i mediji kao direktni sprovodioci te i takve politike.

Naravno, nisu ni sami rokeri bili potpuno bezgrešni. Neki su se povlačili, neki predavali, ali opet, ima i onih kojima povlačenje nije u opisu radnog mesta a predaja u njihovom vokabularu kao reč i ne postoji. Tu spadamo i mi!

Na talasu vaše popularnosti su počeli da nastaju i drugi bendovi koji su negovali irsku muziku. Danas se stiče utisak da ste samo vi opstali i ostali?

- To verovatno govori pre svega o iskrenosti u samom pristupu našoj muzici. To je, u stvari, naš pristup životu generalno. Naime, mi nikada nismo pravili nikakve kompromise i uvek smo tvrdoglavo i uporno terali svoje, jer to što sviramo smo mi sami. Duboko verujem da je to ono što publika prepoznaje kod nas i što nas održava sve ove godine: bespogovorno verovanje u svaki odsvirani ton i svaku otpevanu reč.

Kada obrađujete irske pesme, da li ih na neki način osećaš kao svoje?

- Apsolutno! Tako i biramo pesme. Da se nadovežem na odgovor na prethodno pitanje, ako neku pesmu ne osetimo na pravi način, nećemo je ni svirati. Sećam se da sam jednoj prijateljici svojevremeno objašnjavao da se ja kad pevam „Irish Rover“ osećam kao Šumadinac kad čuje „Moravac“. To, naravno, ne znači da se tako osećam samo kad slušam irsku muziku.

Irske pesme nose određenu težinu, u smislu da iza skoro svake postoji neka dublja priča. Koja pesma, odnosno priča je tebi najdraža, najupečatljivija?

- Ima ih nekoliko. Neke i mi pevamo, neke ne. Lično, „moje“ pesme su „Fields Of Athenry“, koju sviramo vrlo redovno, a govori o progonu siromašnog pobunjenika protiv mera britanskih vlasti u Australiju dok njegova trudna žena ostaje u Irskoj. Ta scena je, u samoj svojoj suštini, toliko potresna, da mi neretko i oči zasuze kad je pevam. Od onih koje ne pevamo, najdraže su mi „Broad Black Brimmer“, koja tematski kao da se nastavlja na prethod-

nu jer klinac stasava toliko da mu majka daje da obuče nekadašnju očevu uniformu, i „Grace“, o venčanju Grejs Giford i Džozefa Planketa u dablinskom zatvoru, nekoliko sati pre nego što će Džozefa englezi streljati kao jednog od vođa Uskršnjeg ustanka protiv britanske krune.

U sistemu gde preovladava površnost, misliš li da se današnja publika udubljuje u značenje neke pesme?

- Mislim! Čak sam i siguran u to! Uostalom, to se na našim koncertima uvek iznova potvrđuje. Ne traži publika slučajno da sviramo baš „Fields Of Athenry“ i „Foggy Dew“. Oni vrlo dobro znaju o čemu se u tim tekstovima radi. I nije samo da ih mi osećamo kao svoje. Publika ih tako oseća. To je jedan izuzetan kanal kroz koji mi i naša publika kanališemo i sve ono što se nama dešavalo svih onih ratnih godina jer osećamo istovetnost tih događaja s onima sa kojima su se suočavali Irci tokom svoje istorije.

Prihvataš li ti nove norme sistema vrednosti?

- Neke da, neke ne. Neke su mi i više nego logične, a neke su mi potpuna budalaština.

Interesantno mi je kako neke stvari pokušavaju da nam proguraju na mala vrata uopšte se ne pitajući da li to nama i našem genetskom, mentalnom, duhovnom sklopu i prostoru odgovara. Kako god, sve ono što ne ruši neke temeljne vrednosti našeg duhovnog prostora mi ne smeta.

Među tvojim brojnim interesovanjima je i slovenska mitologija. Kada si se zainteresovao za tu temu? Ti si i koautor knjige “Usnuli zmajevi”...

- Vrlo rano. U stvari, ključna knjiga je bila enciklopedijska zbirka stripova Đorđa Lobačeva u kojoj su se nalazile stripske adaptacije pet sprskih narodnih bajki i epskih pesama: „Ženidba Dušanova“, „Baš-čelik“, „Čardak ni na nebu ni na zemlji“, „Propast grada Pirlitora“ i „Biberče“. Ja sam se već tada susreo sa zmajevima, div junacima, čudovištima i drugim neobičnim bićima sa kojima sam nesebično delio maštu. Nešto kasnije, kad sam u ško-

POP&Kultura 3

Esej

Most bez obala Knjiga Srđana Protića „Odrasli nisu dorasli” (izdavač „Odysseus”, Beograd, 2019) nije namenjena samo deci, iako se obraća njima, iako govori o njima, iako su deca njeni protagonisti – ona bi svoje čitaoce morala da nađe i u onima koji opravdano sumnjaju da danas pisati „za decu” uopšte ima smisla

Svi koji dođu na ovogodišnji St. Patrick’s Day mogu da ponesu igračku kao poklon za decu bez roditeljskog staranja. Bilo bi lepo da igračka bude zelena, ali mogu i ostale boje

– У почетку је најтеже, а после је све теже и теже… Овако једна мајка из моје близине дефинише чување и васпитавање деце, а друга додаје: – … У почетку је најлепше, а после је све лепше и лепше. С. Протић

ZAŠTO JE DANAS tako teško pisaveć sa sedam ili osam godina odgleti za decu? dalo desetak pornića?

Ili, da to pitanje postavim na suU takvom, praktično nesnosnom roviji način: zašto danas imamo tavremenskom ambijentu, Srđan Proko malo pisaca za decu? tić (1968) objavio je knjigu „OdraRazlozi se mogu i tražiti i pronasli nisu dorasli”. Prvo ju je u svet pulaziti, ali to pitanje ostaje retoričstio u samizdat-varijanti, a onda ko na bolan način: jer danas pisati je njegov stvaralački napor podr„za decu” (ti navodnici nose u sežala mlada, ekspanzivna beogradbi jedan sumorno-ironičan ton, ali ska izdavačka kuća „Odysseus”, koju i suštu istinu) zaista nije isti zadaumešno, i sa puno stila, vodi Jelena tak, isti naum, kao kada su za deMajstorov. cu pisali ljudi pre četrdeset, pedeProtića sam jednom nazvao „Česet godina. hovom u obdaništu”, pa i sad mi se Jedno je oduvek bilo jasno: pisci čini da to – bez lažne skromnosti – „za decu” nikada, kao takvi, nisu ni nije bila neumesna komparacija. Pipostojali. Ako pesma, priča, roman sac se opredelio za dramsku formu: nisu napisani tako njegove priče zaprada se za njih zalepe vo su skečevi, dijaloСрђан Протић i odrasli, a da to štizi, u kojima odrasli i vo bude milo baš i deca – bez komplekdeci – to onda svasa, ali isto tako i bez kako nije ni za dečje morbidnog generacijОДРАСЛИ је рођен 1. јула čitalačko oko i um. niveliНИСУ 1968.sko-biološkog године у Београду. У заузето време предаје грађанско Koliko god mi bisanja –васпиrazgovaraju o ДОРАСЛИ географију, тање и чуваре природе по београдским основним и средњим li skeptični prema svemu i svačemu. Ali школама, а у ослобођено време је Даничин и Вукашинов отац, svojim savremenicistvarno: razmenjuju Павлов ујак, (свака намерност са Павлом из књиге је, хммм… ma, a naročito preideje o veštačkoj inслучајно намерна или намерно случајна), Душанов и Олгин ma savremenicima o televiziji теча,teligenciji, комшија Марку, Јаци, Еми, Милошу… koji su još živi – vei internetu, o ljubavi Захвалан је и бројним мамама и децама која су му инспиративно и идејно помагала liki pesnik Ljubivoje i seksu, oда finansijaсмисли и напише ове приче. Наравно, интернету… za goli opRšumović jeste pimaхвалаi иborbi sao „za decu” (Dušstanak, o ruralnom i ko Radović mu je urbanom, o divnim i sugerisao da je za to zastrašujućim pričarođen), ali on ne bi ma o vasioni i o tobio dobar pesnik „za me kako bi se, i da li decu” da njegovi stibi se, ta vasiona mohovi nisu, jednakim intenzitetom, gla osvajati. a drugačijim kvalitetom, pogađali i Knjigu Srđana Protića, odranije roditelja i dete. Uzmimo samo isepoznatog našoj čitalačkoj publici po čak, koji smo moji otac, majka, brat zapaženim zbirkama priča „Uglavi ja zajedno čitali i slušali sedamdenom o ženama” (Matica srpska) i setih: „Da l’ slon telefonira, il’ tele„Nažalost, uglavnom o muškarcima” fon slonira.”

(Narodna knjiga), pročitajte slobodTaj Ršumov stih podjednako no, bez straha od nekakvih mudrolisnažno je uzdrmao i detinju i odraja. Sve je tu lako, lagano, pisac ima, slu maštu. Deca su osećala izvesno što bi se reklo, laku ruku. Blagorodushićenje, roditelji šarm i humor, ali no laku ruku i blagorodno težak um su svi, i mali i veliki, rado prizivaod kojeg tek možemo da očekujemo li taj stih, rado ga citirali, bez blama. prave stvari. I mi, odrasli, a i deca, To je, da, bilo vreme kad jedna te i jedni i drugi, koji smo pod lakom, ista stvar, jedan te isti stih nije pronenametljivom tiranijom tehnologiizvodio osećanje stida ni kod odraje prestali da budemo dve obale (čuslih ni kod dece. veni „jaz između generacija”) i stoMnogo se toga u međuvremepili se u zloslutnu jednoličnu masu. nu promenilo. Toga smo, valjda, svi Ova Protićeva knjiga je most, svesni, mimo svake političke korekmost koji i ne mora da povezuje dve tnosti, za koju se ispostavilo da je obale. Ali most koji ukazuje na to da obična pratilja nemorala. Kako daobale treba da postoje, jer između nas pisati „za dete”, kad je to dete njih, ipak, mora da teče neka reka.

У чему је штос? Па у томе што ни одрасли ни деца у Протићевој прози не шлајфују у изанђалим шаблонима који су одавно оковали огромну већину овдашњих писаца за децу, али и оне телевизијске и позоришне дечје „забављаче” који су већ досадили, што би се рекло, и Богу и деци, а већином и родитељима, с тим што родитељи, мазохистички приморани на дипломатију, нису вољни то да признају. Књига Одрасли нису дорасли, као нека врста топле, наше парафразе Симпсонових, забавиће и насмејати и одрасле, исто колико и децу; и тате, маме, баке и деде исто колико и ћерке, синове и унучиће. Није ово штиво за све генерације, што би се рекло по офуцаној матрици; не, ово је књига за све људе.

Срђан Протић

FOTO: TANJUG, N. RAUS

Piše: Vladimir D. Janković

Срђан Протић

Владимир Д. Јанковић,

Kakvo je tvoje mišljenje o Nilu Gejmenu i bestseleru “Američki bogovi” gde on svoje bogove koji su došli u Ameriku uobličuje u ljude?

- Pa, dobro nije on ni prvi ni poslednji sa takvom ili sličnom idejom. Tu je i Erih fon Deniken sa svojim idejama, pa Zeharija Sičin, a setite se i filma „Zvezdana kapija“. Uostalom, kako je koji konkistador dolazio u Ameriku, za Indijance je postajao Bog. Jedini problem je što ti „Bogovi“ nisu bili prijateljski nastrojeni. Naprotiv. Što se mene lično tiče, vrlo mi je bliska mitologija i filozofija sever-

noameričkih Indijanaca. Čak je mnogo sličnija slovenskoj nego što bi moglo da se pretpostavi. Šta god Nil Gejmen, ili ko god već, pričao i pisao, jedini za koga mislim da Amerikanci, a tu mislim na Indijance, treba da mu se obraćaju sa obožavanjem je Manitu!

ОДРАСЛИ НИСУ ДОРАСЛИ!

li došao u dodir sa proznim i pesničkim oblicima tih slika koje su obojile moje detinjstvo, shvatio sam da su te priče i te pesme, u stvari, odblesak i eho prošlosti i da to što sam ja čitao nisu tek tamo neka pisanija, već verovanja naših predaka koja su oni uobličili u te priče da bi ih sačuvali za nas. Sve to je i dovelo do toga da se i ja, zajedno sa Milošem Petkovićem i Igorom Krstićem, latim pera i da jednu priču, satkanu na sličan način, sačuvam za neke koji će doći posle nas.

ISBN 978-86-81462-02-7

Kakvi su planovi benda za naredni period, posle koncerta u Domu omladine?

- Prvo ćemo da održimo obećanje i da nastavimo i završimo jesenas prekinutu turneju „Green Roses 20th Anniversary Tour“, a onda ćemo da prionemo na posao za letnju turneju i potom da se posvetimo malo i nekom sledećem albumu. Moja davnašnja velika želja je album uživo i mislim da ćemo razmišljati u tom pravcu prvenstveno zato što bar 30 odsto trenutne set liste čine pesme koje nismo studijski snimili.

Možda se tu nađe i neka od onih koje sam već pomenuo.

Doduše, dogodiće se i nešto potpuno drugačije u međuvremenu, ali dozvolićete nam da ponešto i sačuvamo kao tajnu. Ali, ne bojte se, nećete dugo čekati.

4 POP&Kultura

Kosta Gavras Film sam pravio kao grčku tragediju Slavni grčki reditelj, čiji je opus ovenčan najvećim svetskim filmskim nagradama, na poseban način uveličao je ovogodišnji, 48. Fest. Prisustvom, harizmom, onim što je govorio, svojim najnovijim filmom “Ponašajte se kao odrasli” premijerno prikazanim u Veneciji prošle godine…

Tatjana Nježić Ostvarenje u kome je “u glavnoj ulozi” čuvena kriza u Grčkoj 2015, i kroz nju, lice i naličje, moćnog vrha EU zajedno sa kontekstom koji kroje po svojoj meri, sa jedne, i kolopleta bespuća koji taj kontekst donosi svima i poput snažnog vira usisava, a potom satire, i ljudi i živote, oduzimajući im čak i nadu.

Ukratko; izvanredna umetnost dokumentarnosti i dokumentarnost umetnosti. Možda je zapravo jedino onaj neobjašnjivi dah umetnosti mogao doneti zrnce lepote (za koje je Dostojevski govorio da će ipak spasti svet, a gde ima lepote ima i nade) relnosti kojoj faktografija i činjenice garantuju bespuće i bezizlaz.

Izazov

U susretu sa predstavnicima medija, te oblačne, nedavne subote negde iza podneva, prisetio se Konstantin - Kosta Gavras svog prethodnog, davnašnjeg boravka na Festu 1974. i osvrnuo na činjenicu da je sada i laureat nagrade Beogradski pobednik za doprinos filmskoj umetnosti.

- Tih davnih godina imali smo vrlo zanimljiv razgovor o mom filmu “Priznanje” iz 1970. u kome sam se bavio staljinizmom kroz priču koja se odvijala u Češkoj. Pričali smo o kontroverznim stvarima. Za mene, vrlo zanimljivo sećanje.

Srećan sam što sam ponovo u Beogradu. Velika mi je čast dobiti nagradu Beogradski pobednik, tim pre što je za sve filmove koje sam radio, a ne samo za jedan. Da se ne shvati pogrešno, ne doživljavam je kao nagradu za kraj karijere, više volim da razmišljam da sam tek na

Hristos Lulis kao Janis Varufakis

Gavrasu su uručeni Beogradski pobednik na Festu i Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke

početku u odnosu na no što bi hteo i želeo da uradim.

Potom je, odgovarajući na par pitanja “Blica” govorio o nastanku filma “Ponašajte se kao odrasli”, autentične priče da-

leko od ikakvog srećnog kraja ne samo za film nego i za nas, izazovima sa kojima se susretao radeći ga, realnosti u kojoj živimo, onome što ga je vodilo kroz rad u filmskoj umetnosti…

- Kada je počela kriza u Grčkoj, krenuo sam da skupljam dokumentarni materijal do koga se moglo doći, dakle intervjue, medijske sadržaje i drugo a kako bih napravio film. Želeo sam između ostalog da govorim o tome kako je EU tretirala Grčku, kao i probleme koji su se u toj zemlji dešavali.

Ubrzo sam shvatio da za film nešto nedostaje. Nedostaje ono što se dešavalo i ono o čemu se razgovaralo na tim sastancima sa visokim zvaničnicima EU. Pričao sam sa raznim ljudima koji su mi govorili o sadržaju tih sastanaka, o čemu se razgovaralo.

Mnogi od tih zvaničnika su izjavljivali kako žele da Grčku izbave iz krize i iz problema. Ali nešto se tu meni ipak nije poklapalo. Jer uprkos tome stvari se nisu rešavale, kriza je nastavljena, trajala je pet godina, do danas. Stvari su se dodatno pogoršale kada je na vlast došla levica.

A onda se, veli Gavras, pojavio čovek koji mu je privukao pažnju svojom ličnošću, nastupima u medijima, inspirativnim stavovima - Janis Varufakis.

- On je, dakle, postao ministar u Ciprasovoj vladi. Nakon nekoliko meseci te vlade održan je referendum, posle referenduma došlo je do dodatnog pritiska EU, a potom je Varufakis dao ostavku. Iznenadila me je ta ostavka. Zvao sam ga telefonom, slao mu poruke i na kraju smo se sreli. On mi je, između ostalog, rekao da se na tim sastancima s EU zvaničnicima nije vodio nikakav zapisnik, te je tada odlučio da snima sastanke mobilnim ili kako već.

Pitao sam ga, a on mi je dao da preslušam deo toga, i predložio sam mu da napravimo scenario za film, na šta mi je on odgovorio da piše knjigu. Pročitao sam je naravno. Slao mi je poglavlje po poglavlje, snimke, transkripte razgovora… Shvatio sam da imam film, imam priču koja uključuje i ono što se dešavalo na sastancima EU iz zatvorenih vrata. Slušajući te snimke, čuo sam neverovatne stvari, razgovore, na primer, svojevrstan rasizam protiv Grka... I na kraju sam sve to iskompilirao da bih sklopio scenario.

Supermarket

Čitav je niz više nego upečatljivih scena kroz film, u jednoj od njih Varufakis (odličan Hristos Lulis) izlazeći, na nebitno kojoj atinskoj adresi, iz luksuznijeg službenog automobila uz zrnce duhovitosti u intonaciji kaže da je suština grčke krize u tome što su uzimali opake kredite kod nemačkih banaka da bi, možda i ne svojom voljom, kupovali skupe nemačke automobile… Zatim, recimo, scene sastanaka zvaničnika EU, njihovi pritisci, ultimatum, način na koji govore, primerice, o tome da Grčka, naravno po njihovim uslovima i ce-

U filmu “Ponašajte se kao odrasli” Janisa Varufakisa izvanredno igra Hristos Lulis koji, između ostalog, s jedne strane, čini bližim i gotovo opipljivijim Varufakisove ekonomske stavove i ideje uključujući i logiku boljitka koja iz njih proizlazi a, sa druge, zrači životvornom snagom, šarmom i harizmom. U razgovoru s predstavnicima medija kazao je da je Varufakisa, inače jednog od osnivača panevropskog pokreta za radikalnu demokratizaciju Evrope DiEM 2025, upoznao nekoliko nedelja pred snimanje.

“Naravno, znao sam za njega i ranije, pratio sam njegove nastupe u medijima. Kada smo se lično sreli, dugo, dugo smo pričali. Negde u zoru, uz viski, otkrio mi je i po nešto što nije bilo u medijima. (…) Period krize u Grčkoj je bi intenzivan, težak…. Treba znati da je grčka ostala bez oko 25 odsto nacionalnog bogatstva.”

O svom glumačkom putu rekao je: - Radim uglavnom u pozorištu, igrao sam i igram široki repertoar - u nacionalnom teatru i u nezavisnim trupama. Od filma ne bih mogao da preživim, jer grčka kinematografija nije razvijena kao na primer u Francuskoj. Rad sa Gavrasom je bilo divno iskustvo. Ovo je prvi film u kojem sam bio zaista srećan i nadam se nastavku filmske karijere.”

POP&Kultura 5

Gitar art ni, treba da proda svoja ostrva, aerodrome ili šta god, njihova uverenost da rade za dobrobit koja ne može da ne začudi…

Gorak ukus ostavlja utisak da je tzv. običnim ljudima ostavljen (ne)moguć izbor da mogu biti pripadnici marginalne grupe, neke populacije, čega god i šta god samo ukoliko je to u korist (vrha) EU, odnosno ako je njihova korist u pitanju, naša šteta se podrazumeva… Na opasku “Blica” da film otvara i pitanje u kakvom svetu živimo i ko su ti ljudi na vrhu evropske piramide, Gavras kaže: - Moja i meni bliske generacije su stasavale, u političkom smislu, u vremenu u kome su s jedne strane bile diktature u komunističkim zemljama a s druge pažljivo vođene demokratije. Danas više nema tih sistema. Postoji samo diktatura finansijskog momenta, diktatura novca i banaka.

Evropa je umesto da krene putem načela svojih osnivača, krenula putem finansijske diktature. Osnivači EU su smatrali da će Evropa biti mesto obrazovanja, kulture, sloboda, brige o socijalnim pitanjima… Međutim, EU je postala nešto drugo, u funkciji diktature novca postala je centralizovana, kao supermareket u kome ljude teraju da kupuju i plaćaju, gde nema granica, gde se govori različitim jezicima... Ljudi koji vode Evropu nisu čudovišta pala s Marsa. Jednostavno, to su ljudi koji slede određenu strategiju i manje više veruju u nju. Na primer, postoji rasizam prema mediteranskom delu Evrope. Suštinski ima odlike jaza između severa i juga. Ja to pokazujem u filmu, za južnjake se kaže da su - svinje. Film sam pravio kao grčku tragediju, nema pozitivaca i negativaca kao, recimo, u američkom filmu. I, želim da naglasim da je i pored svih tih mana Evropa nešto što nam je svima neophodno, posebno imajući u vidu dešavanja u svetu poselednjih godina.

Karijera

Brojnim filmovima Kosta Gavras je tokom niza godina osvajao i publiku i kritiku, pomenimo tek “Z”, “Opsadno stanje”, “Preki sud”, “Hana K”, “Nestao”, “Muzička kutija”…. Njegov rediteljski rukopis, kako ističu autoriteti, karakteriše angažovanost i umetnička snaga filmskog izraza.

A na pitanje “Blica” šta ga je vodilo kroz život i karijeru, kaže: - Pomenuli ste reč karijera. Mislim da ta odrednica pripada ljudima koji su vojsci, političarima... Ne i meni, ja sam imao životni put i pravio sam filmove. Imao sam sreću da sam mogao da pravim filmove koje i kakve sam pravio jer sam otišao u Francusku, gde sam koristio mogućnosti koje je tamošnji sistem pružao.

Mislim da to ne bih mogao da sam otišao u Ameriku ili da sam ostao u Grčkoj.

U razgovoru s predstavnicima medija toga dana istakao je i: Dosta se govori o krizi u Grčkoj, šta je, kako je… Između 500 i 600 hiljada Grka sa fakultetskim diplomama otišlo je u inostranstvo. Stopa nezaposlenosti do poslednjih izbora bila je 26, 27 procenata. Sad je pala na oko 15.

Plate su pale za 40 odsto, penzije takođe.

Dug premašuje 327 milijardi evra, kriza i dalje traje. (…) Kraj filma - kriza se nastavlja. Sada imamo novu vladu, nadam se da će ona pomeriti stvari, da će biti bolje za grčki narod. (…) Možda su stvari krenule da se menjaju. Predsednik evrozone je izjavio da su se tu neke stvari događale kako ne bi trebalo. Pažljivo je to izgovorio.

Francuski predstavnik u EU je u intervjuu za “Korijera dela sera” rekao da u evrozoni nema demokratije. A, dakle, sav taj haos koji se u filmu vidi je pao na teret, na leđa grčkom narodu.

Gitarski kvartet je postao globalni hit na internetu zahvaljujući neverovatnim obradama hitova

Kad se šala pretvori u zbilju Jedan od trenutno najpopularnijih gitarskih kvarteta koji dolazi iz Italije, “40 Fingers”, nastupiće 12. marta u Kombank dvorani, u okviru 21. Gitar art festivala, koji počinje večeras.

posledica njihovog obrazovanja, ali i osobenih muzičkih ukusa.

- Svi u bendu smo muzički obrazovani i predajemo klasičnu, kao i modernu gitaru. Svako od nas ima drugačiji bekgraund i volimo da istražujemo, a potom Italijanska gitarska četvorka, koju čine iskusni mu- i delimo među sobom naše muzičke ukuse. Cilj nam zičari Mateo Brenči, Emanuele Grafiti, Enriko Mari- je uvek da stvaramo muziku koja će biti kombinacija ja Milanezi i Andrea Vitori, popularnost duguju grupi svih tih žanrova, koji su odraz nas kao ličnosti - džez, “Kvin“, s obzirom na to da je njihova verzija “Boemske pop, rokenrol, bluz, folk, i naravno klasična muzika. rapsodije“ postala hit na Jutjubu. Usledila su i nova, Pravimo kombinaciju svakog stila kome privatno inoriginalna viđenja drugih poznatih kompozicija, ve- kliniramo. Sve se promenilo kada smo obradili legenšto aranžiranih za četiri gitare, ali i prvi album muzi- darnu pesmu “Boemska rapsodija“. To nam je donelo čara koji dolaze iz Trsta. najveću popularnost i dalo mogućnost da se iz ItaliSastavu “40 Fingers“ ovo je prvi koncert u Beogradu, je otisnemo u druge zemlje i sviramo. Nismo slučajno ali vatreno krštenje sa srpskom izabrali baš ovu pesmu, zato što je publikom već su imali proteklih “Boemska rapsodija“, na neki nadana, na koncertima u Leskovcu PROGRAM festivala: čin, odraz naših muzičkih ukusa. i Kopaoniku. Sa ovih nastupa, kaTa obrada nam je donela i više od ko ističu za “Blic”, nose sjajne utipet miliona pregleda na Jutjubu, ske, jer kad je publika dobra, onda 10. mart bez koga danas nijedan muzičar se i na sceni desi magija. Ovo im Kombank dvorana ne može da zamisli karijeru. Zaje i prva evropska turneja, iako su 20.00 DANIEL CASARES ANSAMBL hvaljujući tom kanalu, prisutan osnovali bend još 2017. godine. si u celom svetu. Dovoljno je sa- U početku je sve krenulo kao 11. mart mo da staviš video ili audio klip šala, jer smo bili dobri drugari, koKombank dvorana na Jutjub. Ovi kanali, poput Jutjuji su nastupali kao solo izvođači i 20.00 OĐILA ba ili Spotifaja su naročito važni sa drugim bendovima, a spontaza sastave kao što je naš, koji izvono smo počeli da sviramo zajedNarodni muzej (Atrijum) de instrumentalnu muziku, s obzino. I, onda, rešili smo da osnujemo 19.00 ZAGREB GUITAR TRIO rom na to da ona nije toliko tražei bend, pa se sve pretvorilo u zbi20.15 GITARSKI KVARTET “CONCORDIS” na. Da bi prokrčio svoj put, moraš lju, odnosno ozbiljnu šalu - prise21.30 RAFAEL AGUIRRE da budeš prisutan na ovim platćaju se italijanski gitaristi, koji su formama - smatraju članovi “40 ime sastava “40 Fingers“ (40 prsti12. mart Fingers“. ju) smislili slučajno.

Kombank dvorana Osim grupe “Kvin“, italijanski - Zvučalo je dobro i interesan20.00 40 FINGERS gitaristi iza sebe imaju i druge tno, a i lakše je svima da izgovore obrade - od Vivaldija, preko “Bitl“40 prstiju“, nego “32 prsta i osam 13. mart sa“, do sastava AC/DC. Među popalčeva“, što je karakteristično za Narodni muzej (Atrijum) pularnijim su i kompozicije Astogitariste.

19.00 SHAMIPIA DUO ra Pijacole “Libertango”, kao i teme Četvorica gitarista dolaze iz Tr20.15 FURAT QADDOURI DUO iz serije “Igre prestola” i filma “Posta, grada za koji mnoge Srbe ve21.30 MILOŠ JANJIĆ slednji Mohikanac”. Kada biraju zuju brojne uspomene, ne samo kojoj pesmi će dati svoj pečat, truna redovan šoping... Pričaju da i 14. mart de se, kažu, da ne izaberu najvedanas ima mnogo naših ljudi u Kombank dvorana ći hit. ovom gradu: 20.00 - Više volimo da izaberemo ne- Prisutna je velika srpska zaSIMFONIJSKI ORKESTAR RTS ke kompleksnije pesme, a i uvek jednica u Trstu. Grad krasi velika BOJAN SUĐIĆ dirigent nam je važno da te numere imapravoslavna, srpska crkva i preJOAQUIN CLERCH kompozitor ju lepu melodiju i da mogu dobro divna je. Trst je inače multikultuMARCO TAMAYO solista da se izvedu na gitari. Biramo i peralan grad. Mi smo praktično poRAFAEL AGUIRRE, DAVID MARTINEZ sme koje privatno volimo, a muzičkraj granice, i u gradu su se uvek ki trendovi nas ne zanimaju - kažu osećali i mešali različiti uticaji 15. mart “40 Fingers“, koji na kraju konstanaglašavaju članovi benda, čija je Narodni muzej (Atrijum) tuju da je zbog korona virusa u Itamuzika veoma raznolika. U nji19.30 NIKLAS JOHANSEN liji trenutno “požar“ i izražavaju hovom opusu prepoznaju se ra20.30 MILAN DERETA nadu da će, uprkos neveseloj sizličiti žanrovi, što je, kako kažu, 21.30 IGOR KLOKOV tuaciji, nastaviti da sviraju.

6 POP&Kultura

Slikarstvo Magični svet Leonor Fini Leonor Fini, kakva čudesna žena! Tajanstvena, osamljena u svojoj slobodi izolovanosti, ekstravagantna i glamurozna (ženski pandan Daliju) a opet zamonašena u sebe, uporna do fanatizma, sklona prerušavanjima i mističnim seansama, prelepa. Rođena je početkom ovog veka (1908. godine) u Buenos Ajresu od oca Argentinca i majke Talijanke, rođene Tršćanke. U njenim venama izmešana je venecijanska, napolitanska, nemačka, španska i slovenska krv.

Piše: Dragan Jovanović Danilov

Leonor je odrasla u carsko-kraljevskom Trstu, gde sama uči slikarstvo. Nikada nije studirala. Obrazovala se sama posećujući muzeje severne Italije i obilato koristeći izvrsnu kućnu biblioteku. Prvi njen uzor bio je Karlo Kara, zajedno sa De Kirikom utemeljivač škole metafizičkog slikarstva. A Kranah i Botičeli bili su njeni slikari koje je besomučno kopirala.

Kućni prijatelji njene majke su Džejms Džojs, Umberto Saba i Italo Zvevo, koje ona upoznaje kao veoma mlada. U njenom domu razgovaralo se na tri jezika: italijanskom, francuskom i nemačkom. Kao devojčica, više puta boravi u Lošinju i Veloj Luci, gde se kupa u mediteranskoj, bezmikrobnoj svetlosti Jadrana. Godine 1933. pristiže u najlepši mogući Pariz, a 1936. u Parizu privlači pažnju intelektualnih krugova. Bliska je sa Sartrom, Ženeom i naročito sa Maksom Ernstom, Polom Elijarom, Žoržom Batajom i nadrealistima, mada im zvanično nikada nije pripadala zbog nemogućnosti da, kako je sama govorila, prihvati njihove kanone i atmosferu okupljanja u zadimljenim pariskim kafanama, prema kojima je osećala odvratnost. Po raskidu sa nadrealistima utemeljuje se njen slikarski identitet.

Leonor obožava prerafaelite. Čita Frojda, Ničea, De Sada. Prvi put izlaže samostalno 1939. u Njujorku. Radi kostime i apartne dekorativne scenografije za milansku Skalu i za Comedi Fransez po delima Igoa, Žilijena Graka, Šekspira, Žana Anuja, Alfreda de Misea, Oskara Vajlda, kao i kostime za filmove Kastelanija („Romeo i Julija“) i Džona Hjustona. Posećuje kostimirane balove odevena u čudesne kostime svoje sopstvene kreacije, ali odbija pozive džentlmena na ples. Šezdesetih i sedamdese-

tih godina Leonor Fini letuje u jednom napuštenom manastiru iz trinaestog veka na Korzici, gde snima dokumentarne filmove o zlim duhovima u maniru apokaliptičnih vizija propasti sveta. Posvećena svom radu, u poklonstvu osamljenosti i tišini, živela je u posebnom, prenatrpanom apartmanu u Parizu, na Trgu Revolucije u blizini Luvra, uvek sa sedamnaest mačaka, kao i u letnjikovcu na Loari, odakle nikuda nije izlazila.

Leonor Fini radi u najboljoj manirističkoj tradiciji Parmiđanina, Pizanela, prerafaelita, Obrija Berdslija, Gustava Klimta, nemačkih romantičara i Baltusa. Slika nimfete, elegantne device zabludelih osmeha, lepe mladiće okupane nostalgijom, himerična tela, razbludne sfinge, opscene aktove pod raskošnim šeširima, te uz njih gotovo uvek mačke, te usvojenice ženskosti što prizivaju Bodlerove stihove: „Oči su im pune zagonetnog sjaja“. (Japanski slikar Fužita je u mački, toj svilenoj gospođici mekoj i skoro bestežinskoj, prepoznao emisara nekih davno usnulih svetova). Gracilne žene i mačke gotovo da se u ženskoj zovnosti i tajnovitosti pretapaju jedne u druge. Sa privlačnih i zastrašujućih platana Leonor Fini žare mračne vizije detinjstva, anksioznosti potisnute požude, te svetlosti ledenih krajolika snoviđenja i tuge neispunjenih želja. Arhitektura u koju smešta svoje aktove neodoljivo podseća na Trst i Beč, a melanholični resentiment povezuje je i sa Milenom Pavlović Barili i Miljenkom Stančićem, prema kome je Leonor gajila neizmerno poštovanje i čije platno „Ljubavnici“ je čuvala u svom pariskom stanu kao najdragoceniju relikviju.

Gracilne žene i mačke gotovo da se u ženskoj zovnosti i tajnovitosti pretapaju jedne u druge

Ova slikarka je čuvena i po svojim ilustracijama knjiga. Pomenimo ovde crteže za De Sadovu „Žilijetu“, Šekspirove „Sonete“, Poove i Vajldove priče, Verlenove pesme, Bodlerovo „Cveće zla“, za “Rukopis nađen u Saragosi” Jana Potockog i za retko i astronomski skupoceno bibliofilsko izdanje zbirke „Orfej“, danas gotovo zaboravljenog, a meni najdražeg renesansnog pesnika Anđela Policijana. Radeći sa gorljivom strašću na crtežima za „Cveće zla“, proučavala je čak i crteže koje je pravio i sam Bodler, živeći u prisnoj, simbiotskoj zvezdi zajedništva sa njegovim pesmama. Portretiše Anu Manjani, Žana Ženea i Konstantina Jelenskog, gromadnog poljskog intelektualca, pisca, prevodioca, književnog i likovnog kritičara, tog “Najkosmopoljaka”, svog životnog saputnika koga upoznaje 1951. u Veneciji. Leonor Fini je napisala i desetak knjiga priča. U njima glavni protagonisti su, kao i na njenim platnima – mačke. Evo tek naziva nekih priča: „Ogledalo mačaka“, „Priča o Vibrisi“, „Mačke gospođe Helvecijus“…

Priznajem, najviše ljubim njene besprekorne erotske crteže nezemaljske finoće, njene litografije i gravire. Na ovim našim prostorima, koliko mi je poznato, crteže Leonor Fini u svojoj kolekciji imao je samo Miro Glavurtić. Naime, pre nekih dvadesetak godina, slikar i crtač Miro Glavurtić za bagatelne novce dolazi do tri crteža Leonor Fini. Slučajno navrativši u jednu beogradsku galeriju u kojoj su na prodaju bile izložene slike iz zaostavštine jednog poznatog Beograđanina, pronicljivi kolekcionar zapaža na podu galerije tri majstorska crteža pokrivena prašinom, za koje su mu rekli da su crteži nekog Brazilca,

POP&Kultura 7

In memorioam Foto: Profimedia, EPA

Leonor Fini radi u najboljoj manirističkoj tradiciji Parmiđanina, Pizanela, prerafaelita, Obrija Berdslija, Gustava Klimta, nemačkih romantičara i Baltusa

izvesnog Leonor Fini, ništa značajno. Na zadovoljstvo i galeriste i kolekcionara posao beše sklopljen.

Dragi su mi svi autoportreti Leonor Fini, te slike „Fragmenti davnih uspomena“, „Večernji ekspres“, u kome pronalazimo odjek secesionističkog stila, „Figure na terasi“, a posebno „Vlak-harmonika“ koja otelovljuje čudesnu vizuelnu dramu dve ledene ženske figure u romantizovanoj, cvetnoj scenografiji starinskog, železničkog kupea. Učestalost maski, kostima, zagonetnih žena i nekakve čudne kamuflaže intimnosti na njenim platnima, dovode njeno slikarstvo u blizak dodir sa pozorišnom inscenacijom. No, najfascinantnija njena slika jeste, bez sumnje „Kraj sveta“ iz 1949. godine.

Prelepa devojka prerafaelitske lepote, uronjena je do grudi u otrovnu, sluzastu mijazmu močvarne vode (ova slika na lep način korenspondira sa Hegedušićevom slikom „Mrtve vode“) u kojoj se zrcali njen lik, dok okolo plutaju ptičje i lobanje glodara sa otvorenim živim očima koje bulje u posmatrača, te razjedeni cvetovi orhideja. Sjaj devojačke puti i užas dekompozicije. Magija ekstrema: sedef i mulj, biće i ništavilo. Krasota ljudska u samrtničkom nokturnu, na kraju sveta, na koncu tužne drame ljudskog postojanja.

Kod nas danas ne postoji ni jedan jedini relevantan esej o Leonor Fini. NIN je objavio u novembru 1982. godine lep i dragocen intervju sa ovom fascinantnom slikarkom. A o njoj su izvrsne stranice napisali Pol Elijar, Žan Žene, Žorž Bataj, Klaus Man, Patrik Valdberg, Žan Kokto, Maks Ernst, Jan Kot, Iv Bonfoa. Mnogi pesnici su joj posvećivali pesme, a ona sama obožavala je Bruna Šulca, Česlava Miloša, Herlinga-Gruđinskog i Gombroviča. Prvu monografiju o njoj napisao je Alberto Moravija 1945. godine. Uz slikarke nadrealistkinje: Fridu Kalo, Leonoru Karington, Remedios Varo, Kej Saž, Tojen, Valentinu Igo, Doroteu Tenig, Ritu Kern-Larsen, i našu Milenu Pavlović Barili, Leonor Fini, nazvana “Botičeli dvadesetog veka” će, nema sumnje, ostati u samom vrhu nadrealističkog i fantastičnog slikarstva prošlog veka.

Sveštenik, revolucionar, ministar kulture i pesnik koji je želeo pravedniji svet Sledbenik Hrista u duhovnom životu, Marksa u političkom stavu, a Paunda u poeziji. Živeo je u manastiru, osnovao komunu na Solentinameu, bio ministar kulture u sandinističkoj vladi Nikaragve, borio se za siromašne i obespravljene, žestoko se zamerio Rimokatoličkoj crkvi, osnovao je novi književni pravac - eksteriorizam, putovao i sve vreme pisao poeziju - ovako bi ukratko mogao da se opiše uzbudljiv život Ernesta Kardenala (1925-2020).

Jedan od najcenjenijih pesnika Latinske Amerike preminuo je 1. marta u glavnom gradu Nikaragve, Managvi, u 95. godini.

Kardenal je bio značajna figura nikaragvanske revolucije, posvećen pitanjima socijalne pravde, ali i zagovornik teologije oslobođenja, hrišćanskog pokreta utemeljenog na Marksovim principima, zbog čega je ušao u klinč sa Rimokatoličkom crkvom.

Rođen je 20. januara 1925. u Granadi, u imućnoj porodici. Kao mladić počinje da piše poeziju, a najveću inspiraciju na početku crpi iz burne i mračne istorije Nikaragve i Latinske Amerike. Studirao je književnost u Managvi i na Kolumbiji u Njujorku, upijajući dela Vitmana, Emili Dikinson i Paunda. U Nikaragvu se vratio tokom pedesetih, a posle neuspešne bune protiv tadašnjeg predsednika Somoze pobegao je u manastir u Kentakiju, gde se sprijateljio s američkim monahom i piscem Tomasom Mertonom. Potom se otisnuo u Meksiko, na studije teologije, a po povratku u Nikaragvu 1965. rukopoložen je za sveštenika. Ovaj poziv nije ga odvukao od poezije, ali ni od društvenog i političkog aktivizma. Jedan je od prvih podržao Sandinistički front nacionalnog oslobođenja Danijela Ortege, osnovan početkom šezdesetih. Skrasio se na ostrvu u arhipelagu Solentiname, gde je sazidao kapelu, osnovao umetničku koloniju i lokalno stanovništvo podučavao književnosti i slikarstvu. Postao je poznat po “Epigramima”- stihovima o ljubavi, žudnji, pomešanim sa političkim i društvenim opaskama protiv režima Somoze. U jednoj od njih zapisao je: “Uzvikivao sam ‘Živela sloboda’ nasred ulice prkoseći naoružanim vojnicima. Učestvovao sam u aprilskom buntu, ali ubledeo sam prolazeći pokraj tvoje kuće i jedan pogled bio je dovoljan da uzdhrtim…” I njegove svešteničke propovedi bile su politički orijentisane. Neki od mladih u njegovoj parohiji postali su “geriljerosi”, a ostrvo poprište vojnih vežbi Sandinističkog fronta. Nakon što su sandinisti došli na vlast 1979, Kardenal je postao ministar kulture u vladi Danijela Ortege. Kao ministar zalagao se za “demokratizaciju kulture” i organizovao radionice poezije širom zemlje.

Ušao je i u sukob sa papom Jovanom Pavlom Drugim, koji mu je 1984. u Nikaragvi zabranio da vodi službe. Tada je u jednom intervjuu izjavio da ga je Hrist doveo do Marksa: - A mislim da papa ne razume Marksa. Po meni, sva četiri jevanđelja su jednako komunistička. Ja sam marksista koji veruje u Boga, proučava Hrista i revolucionar je - dodao je. Na ukidanje suspenzije čekao je punih 35 godina, sve do 2019. kada ga je papa Franja “rehabilitovao”. Kardenal je ostao ministar kulture do 1987. godine, a tokom devedesetih distancirao se od sandinističkog pokreta, čak kritikujući predsednika Nikaragve Ortegu, smatrajući da je njihova revolucija podbacila. Ostao je veran marksističkim idealima, a 2015. u intervjuu za “Njujork tajms” istakao je: - Ja sam revolucionar. A revolucionarno znači da želim da promenim svet!

Objavio je 16 knjiga poezije, a 14 dela prevedeno mu je na engleski. Za svoj pesnički rad ovenčan je brojnim nagradama, a jedna od njegovih najpoznatijih pesama je “Molitva za Merlin Monro”, u kojoj holivudsku ikonu opisuje kao prodavačicu koja sanja da postane fimska zvezda. Duboko zašavši u desetu deceniju života, od revolucionarnih ideja nije odustajao, tvrdeći da je Biblija revolucionarno delo, a proroci revolucionari.

Molitva za Merilin Monro

Gospode primi ovu ženu poznatu u celom svetu pod imenom Merilin Monro mada to nije bilo njeno pravo ime (a ti znaš pravo ime te sirotanke koju su silovali u devetoj godini, one male prodavačice koja je u šesnaestoj htela da se ubije) koja sad staje pred Tebe bez ikakve šminke, bez svog agenta za štampu, bez fotografa, bez potpisivanja autograma, sama kao astronaut suočen sa svemirskom noći.

Kao devojčica, sanjala da stoji gola u crkvi (tako piše u Tajmu) pred gomilom ljudi što kleče s glavama na podu, da je morala da hoda na prstima da ne zgazi koju glavu.

Ti poznaješ naše snove bolje nego psihijatri.

Crkva, kuća, pećina, to je sigurnost majčine dojke ali i nešto više od toga...

Glave su obožavaoci, jasno, (masa glava u tami pod mlazom svetlosti).

Ali hram nije studio kompanije 20th Century-Fox koji Tvoju kuću za molitvu pretvoriše u jazbinu lopuža.

Gospode u ovom svetu zaraženom gresima i radioaktivnošću Ti nećeš kriviti samo jednu malu prodavačicu, koja je kao svaka prodavačica sanjala da postane filmska zvezda.

I njen san se ostvario (ali kao stvarnost tehnikolora).

Ona je samo postupila prema scenariju koji smo joj dali - Scenariju naših života - a on je bio besmislen.

Oprosti joj, Gospode, i oprosti nama naš 20th Century-Fox i ovu Kolosalnu Super-Proizvodnju u kojoj smo svi radili.

Ona je bila gladna ljubavi, a mi smo joj dali sredstva za smirenje.

Za tugu što nismo bili sveci preporučili smo joj Psihoanalizu.

Seti se Gospode kako je rastao njen strah od kamera njena mržnja prema šminkanju - zato je htela novu šminku za svaku scenu kako su rasli strah od studija i sklonost ka zakašnjavanju.

Kao svaka mala prodavačica sanjala je da postane filmska zvezda i njen život je bio nestvaran kao i san koji psihijatar tumači i odlaže u arhiv.

Njene ljubavi bile su kao kad ljubiš zatvorenih očiju pa otvoriš oči i otkriješ da su poljupci pod reflektorima i da se gase s njima!

Da se demontiraju dva sobna zida (to je filmska scena) dok se Režiser sa svojom sveskom udaljava, jer scena je snimljena.

Ili kao krstarenje jahtom, poljubac u Singapuru, ples u Riju prijem u vili Vojvode i Vojvotkinje od Vindzora viđeni u sobici nekog bednog stana.

Film se završio bez završnog poljupca.

Našli su je mrtvu u krevetu s rukom na telefonu.

Islednici nisu saznali koga je to htela da zove.

Bilo je to kao da je neko okrenuo broj jedinog prijateljskog glasa a zatim čuo glas sa trake kako izgovara: WRONG NUMBER. Kao kad čovek koga su ranili gangsteri pruži ruku za telefon čije su žice iščupane.

Gospode bilo ko da je taj koga je ona htela da zove a nije zvala (možda to nije bio niko ili je bio neko čijeg broja nema u Anđeoskom imeniku) Ti odgovori na poziv!

Ernesto Kardenal (“Psalmi” DOB 1983. Beograd. Sa španskog prevela Krinka Vidaković Petrov)

- Isus Hrist je usvojio njihove revolucionarne poruke. Mi ćemo nastaviti sa pokušajima da promenimo svet. Neke revolucije su propale, ali doći će druge…

Jelena Koprivica

Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Jelena Koprivica Email: kultura@ringier.rs

Supersuckers

Ponesite čist veš jer ćemo vas istresti iz gaća!

Za ovaj bend je Lemi Kilmister rekao da ko ne voli “Supersuckers”, ne voli rokenrol, a oni su sebe prozvali najboljim rokenrol bendom na svetu i od toga ne odustaju već pune 32 godine. Njihova misija na koju su krenuli iz Sijetla, Meke rokenrola, jeste da širom sveta nose plamen žestokog rokenrola sa gitarama visoko podignutim uvis, a beogradska publika će još jednom imati priliku da ih vidi i čuje uživo 16. marta (21.30) u klubu “Knap”.

Samo želimo da nastavimo da pravimo kvalitetnu rok muziku za ljude besprekornog ukusa, kaže Edi Špageti, frontmen benda “Supersuckers”

vim i kantri pesme. Must we Been High” je sada veoma popularan album, ali kada smo ga objavili, fanovi su bili u fazonu “Šta je bre ovo?”. Trebalo je da prođe neko vreme da ga prihvate.

Kako je bilo sarađivati sa Stivom Erlom i Edijem Vederom?

- Neverovatno je bilo raditi sa obojicom. Pravo uzbuđenje u ionako uzbudljivoj karijeri.

Da li je bilo teže osvojiti publiku u Americi ili u Evropi?

- Reći ću vam kada napokon osvojimo jedno od ta dva.

Da li biste nešto promenili za 32 godine postojanja?

- Samo broj nula na mom bankovnom računu. Bila je

Neven Džodan Ovo je bila prilika za intervju sa frontmenom Edijem Špagetijem koji je nakon kratke pauze zbog zdravstvenih problema nastavio u punoj snazi rad sa bendom.

Zašto ste odlučili da počnete karijeru iz Sijetla? Kakva je atmosfera bila tamo krajem osamdesetih, izdavačka kuća “Sub Pop” je pokrenula lavinu sa grandž bendovima.

“Mudhoney”, “Nirvana”, “Soundgarden”... su već bili popularni, a kako ste se vi probili i skrenuli pažnju “Sub Popa”?

- Nismo znali ništa o Sijetlu kada smo se preselili tamo 1989. To niko nije znao.

Iznenadilo nas je to što je tamo već bila sjajna scena. Mislili smo da ćemo biti najbolji bend koji je ikada viđen tamo.

Malo toga smo znali...

Kada ste se zainteresovali za nasleđe kantri muzike i kako je došlo do toga da snimite album “Must’ve Been High” na kome gostuje i Vili Nilson? Kako su to prihvatili vaši fanovi?

- Kao dete nisam voleo kantri muziku. Mislio sam da je to banalno i glupo. Ali kada sam počeo da pišem pesme, bio sam fasciniran koliko je u stvari jednostavna i direktna kantri muzika. Pošto su oduvek sve moje pesme nastajale na akustičnoj gitari, bilo je prirodno da počnem da pra-

Teško je zaraditi za život, ali ovo je jedino u čemu sam zaista dobar, kaže Edi

prilično velika borba pokušavajući da održimo rokenrol živim.

Pesma “Rock-n-Roll Records (Ain’t Selling This Year)” je često na vašem repertoaru? Niste se obogatili od prodaje albuma?

- Haha, zabavno. Ne, još uvek čekam da vidim da li ću imati sreće u budućnosti.

Vaš novi album nosi naziv “Play That Rock’n’Roll”.

Slušaju li mladi danas rokenrol? Kakva je situacija danas u Sijetlu?

- Ne, izgleda da mladi ljudi više nisu toliko zainteresovani za rokrnrol. Pretpostavljam da je postao poput džeza ili nešto što je za matorce. O situaciji u Sijetlu ovih dana ne znam mnogo.

Ne živim tamo već oko pet godina, a ne znam mnogo o sceni u mestu u kome trenutno živim. Uvek sam na putu...

Vaša borba sa kancerom podigla je na noge brojne kolege i fanove. Edi Veder je učestvovao u prikupljanju pomoći za lečenje. Koliko vam je i to dalo snagu da pobedite opaku bolest?

- To je bila svetla tačka u čitavom tom haosu. Broj ljudi koji se brinuo za mene je bio neverovatan.

Nakon toga ste objavili album „Get The Hell” (2014) i nastavili u punoj snazi. Šta je vaša najveća motivacija da nastavite dalje?

- Samo da nastavimo da pravimo kvalitetnu rok muziku za ljude besprekornog ukusa.

Jeste li vi u stvari dobro čuvana tajna samo za prave ljubitelje žestokog pank/ rok/metal zvuka (začinjenog kantri ritmom)?

- Očigledno pravimo kvalitetnu, ručno rađenu rok muziku za one što znaju šta je kvalitet. Teško je zaraditi za život, ali to je jedino u čemu sam zaista dobar.

U Srbiji imate svoju bazu fanova koji jedva čekaju da se vratite. Šta biste im poručili?

- Ponesite čist veš jer ćemo vas istresti iz gaća!

Karte za koncert koštaju 1.500 dinara, a na dan koncerta koštaće 1.800 dinara.