Utorak 11. februar 2020. Blic broj 8254 www.blic.rs
POP&Kultura Intervju
Goran Bogdan
foto: a. dimitrijević
Apatija je kuga naĹĄeg vremena
18 POP&Kultura
Treba biti okrenut duhu nade, duhu slobode kao nekom svetlu. Jer apatijom se ide ka tome da nestanemo - kaže Goran Bogdan koji igra naslovnu ulogu u novom filmu Srdana Golubovića “Otac”
foto: A. DIMItrIjevIć
Intervju Tatjana Nježić PROHLADNO SUBOTNJE VEČE, 8. februara. Beogradske ulice su uobičajeno, nesebično pružale svoje pločnike za propuštene ili vredne trenutke, kako ko odabere. Susret s čuvenim glumcem koji je već uveliko osvojio i kritiku i publiku, Goranom Bogdanom upriličen je nešto iza 20 časova, u simpatičnom dorćolskom restoranu frendli atmosfere. Stiže sa snimanja. Senku tragova umora na licu prevladava čudesna harizma. Neposredan, susretljiv... Uz čašu belog i jedno kuvano vino razgovaramo o filmu „Otac“ Srdana Golubovića, koji će svetsku premijeru imati uskoro na Berlinalu, a ovdašnju na Festu, o vremenu u kome živimo, (ne)slobodi, apatiji... Pominjemo na početku kako je naslovnu ulogu u tom ostvarenju - sazdanom po istinitoj priči o čoveku što je ostao bez posla, čija je žena u bolnici, kome je socijalna služba oduzela decu a on iz svog mesta kraj Priboja pešačio preko 300 kilometara do Beograda ne bi li ih vratio - zaigrao umesto, nažalost, prerano preminulog Nebojše Glogovca. Upitan za utisak, osećaj pri prvom susretu sa ulogom, likom i scenariom, veli: - Opterećenje, stvari sa kojima se moraš izboriti da bi mogao da radiš kako valja. Naravno, pre svega žal za prijateljem, ogromno i ljudsko i umetničko poštovanje prema Glogiju. Kad sam uzeo da čitam scenario, desilo mi se nešto što se ne dešava često. A to je? - Postoji profesionalna deformacija da glumac, što bi se reklo, od prve čita tekst
Taj moj junak Nikola je nedovoljno obrazovan, blag, toplog srca... Dobar čovek iz naroda. Ovo je u stvari jako dobar narod, samo je to zaboravio - kaže glumac o svom liku u filmu “Otac”
fokusiran na ono što je njegov deo, zadatak ako hoćete. Međutim, posle prvih desetak stranica, prosto, samo od sebe je došlo da sam ga prestao čitati na taj način već više kao da je recimo roman ili priča. Na kraju se čak i rasplakao. Tek iz drugog čitanja sam krenuo da analiziram, promišljam stvari u glumačkom smislu. A onda je krenulo ono kako ću, šta ću... Radi se o istinitoj priči. Teškoj. Čovek je autentična ličnost... Ali dobro, kroz probe, rad, saradnju, stvari su legle na svoje mesto. Nisam se u nekom bukvalnom, banalnom smislu poistovećivao s njim. To bi bilo kopiranje, što je za glumu, za film - katastrofa. Glumački gradeći i braneći taj lik, šta je njega nosilo i vodilo na tom iscrpljujućem, raznim nevoljama ispunjenom putu? Nada, revolt... - Mislim da njega nije nosila ni nada ni revolt, nego možda jedino moguće kada čovek dođe do dna. Apatija, koja je kuga ovih prostora, prečesto prisutna. Posmatrano iz njegovog bića, on jednostavno nije imao šta drugo. On je morao da deluje da se sam ne bi slomio, da ne bi odustao, da ne bi prestao disati. Morao je nešto da čini da bi pokušao spasiti prvo sebe, jer bez toga ne može učiniti ni bilo šta drugo. Kao u avionu kad kažu, roditelji u slučaju nevolje maske prvo stave sebi da bi mogli pomoći deci. Nije li taj film i svojevrstan portret društva u kome živimo te između ostalog otvara i pitanje odnosa sistema i institucija prema pojedincu danas i ovde? - Treba biti okrenut duhu nade, duhu slobode kao nekom svetlu. Jer apatijom se ide ka tome da nestanemo. Jedini način da se bude slobodan je da funkcionišu institucije. Jer ako
foto: A. DIMItrIjevIć
Odvajanje od pozorišta Kamera vas je odvojila od pozorišne scene. - I neka je. Prvo sam s mukom i žalošću doneo tu odluku na neko vreme. A sad mi to donosi mogućnost da bolje promatram neke stvari. Dugo sam bio u pozorištu, deset godina radio u ZKM-u, iz sve snage. Dobro mi je došlo da se malo odmaknem, da ga se zaželim i da dobijem novu želju i znatiželju za pozorištem.
svako, pogotovo na višim hijerarhijskim pozicijama, krši pravila kako mu padne na pamet, onda ne znamo kako da se ponašamo. To u čemu smo mi je pre haos i samovolja nego sistem. E sad, odgovor na to može biti revolt, inat, ali je najvažnije delovanje. Nepristajanje. Jer, nefunkcionisanje institucija vraća nas u paganska vremena, da koljemo kokoši da bi pala kiša i da se lečimo kod vračeva. Onda nema temelja, nama repera, sve je na nivou gledanja u šolju. Njegova priča je oličenje sudbine ljudi koji ne mogu da žive od svoga rada, kojima je onemogućeno da porodici i sebi obezbede život... - Ovaj naš film fokusira najsiromašniji sloj društva. Veća je strahota što živimo u vremenu u kom čak i kad obezbedite materijalne preduslove ne znači da je to život. Pre će biti da je preživljavanje. Bolje se hranite i oblačite, ali u društvu u kome je toliko varijabli krivo i naopako to ne znači da imate život u onom pravom i punom smislu. I kuda sve to vodi? - To nije da vodi. To je dovelo, okrenite glavu u bilo kom smeru i suočićete se da je to već tu, debelo; beznađe haos... Pogledajte na primer šta se dešava sa motivacijom deteta koje raste, stasava, obrazuje se... Moji roditelji su bili profesori, znalo se, bio sistem vrednosti koliko se trudiš, toliko ćeš dobiti. Danas koliko god da se trudiš, ne znači ništa, ništa ne znači ni ako imaš rezultate... Jer, korupcija pre svega. Neko će dobiti neko mesto samo zato što je blizak s kim treba. Kakva je budućnost te vrste društva gde je korupcija legitimni mejnstrim? - A ko će znati. Mislim, onu dalju. Ova naša, bliža budućnost je tu. I traje. Možda Hrvatska pokazuje malo znake svetla na kraju tunela. Ostali deo regiona je u budućnosti do grla. Najtužnije je to pitanje pristajanja. Nema otpora. Odnosno i kad se pojavi odmah se raspline, pretvori u ovo ili ono. I onda, čovek se zapita koji potez da povuče da bi se nešto promenilo. I u toj matematičkoj jednačini sve vas navodi na to da je ta nepoznata, taj X - da zatrpate glavu u pesak i sačekate da život prođe. Što i nije život.
POP&Kultura 19
Pozorište To nameće i pitanje nije li vaš junak, koji nije zatrpao glavu u pesak, poput Sizifa? - Jeste, na delu je sizifovski posao. Taj moj junak, Nikola je nedovoljno obrazovan, blag, toplog srca... Dobar čovek iz naroda. Ovo je u stvari jako dobar narod, samo je to zaboravio. Kao da ga je neko uspavao, začarao ko u bajci. Treba da se probudi uspavana lepotica. Na tom njegovom putu poneko iz tog, nazovimo to, običnog sveta, i pomogne mu. - Naravno. Nije to nestalo. Samo je zamrlo. Nekad se i više i lakše pomagalo drugome. Danas su ljudi potonuli u apatiju, a apatija otežava i kosti, teže se pokrenuti. Što odgovara vlastima, zato to i podgrevaju. Na ovaj razgovor ste došli sa snimanja? - Da, za seriju “Močvara” koju po tekstu Milene Marković režira Oleg Novković. Mračno, lepo... Močvara kao simbol upravo toga u čemu živimo. Koga igrate u seriji? - Moj lik je viši inspektor, ali nije fokus na zločinu. U osnovi, sve su priče već ispričane. Bitan je način. On je ključan, i šalje poruku. Pogledajte veći deo medija; taj stepen banalnosti i zle volje je nepojmljiv. Jedna ruka te močvare koja snažno vuče sve dublje u taj glib i živo blato. Novinarstvo koje bi trebalo da širi vidike, pospešuje ono bolje u ljudima, zapravo samo muti vodu. Na sve strane odjekuje poruka nema među vama ničeg i nikog vrednog, dostojanstvenog, uzvišenog, život je ništavan, čovek bezvredan... Veliko je zlo kad se na taj način sve izjedančuje u cilju potpunog gubitka vrednosnih sudova. Gde je tu umetnost ili konkretno kinematografija? - Ne mogu se oteti utisku da, u smislu tendencije, mi u našoj kinematografiji još nismo uhvatili ključnu nit ove naše sadašnjosti. Rumunija se kroz kinematografiju tako dobro suočava sama sa sobom, hvata u koštac sa duhom svog vremena i pravi dobre filmove. Mi kao da nevidimo da stojimo u močvari do iznad pojasa. Nemoguće je razgovarati sa vama a ne pomenuti Mustafu Golubića iz “Senki nad Balkanom”, šta je vama značila ta uloga? - Između ostalog, kao da čitam staru dobru literaturu; Andrića, Selimovića, Krležu, Tišmu, Kiša... Mi smo prva generacija kojoj je gore nego njihovim roditeljima ili, malo stariji, generacija čijoj deci je gore nego što je njima u tim godinama bilo. U izvesnom smislu lik Mustafe Golubića je bio kao kad arheolog otkrije civilizaciju višestruko monumentalniju od one u kojoj živi. Nas i Mustafu deli više od veka, a kad ga sagledaš jasno vidiš nazadovanje, retardaciju današnjice. Govorim o činjenici da su onda ljudi imali vremena i slobode da budu okrenuti ideji. Ne opravdavam, ne govorim o manama ili vrlinama ideja za koje je bio Mustafa ili bilo ko drugi, ne govorim o ispravnosti ili neispravnosti. Govorim o slobodi za zanos. Danas je ljudima vrhunac zanosa da volite ovog ili onog pevača. Strah me samo da će točkovi postati kockasti, pa ćemo se naći na muci da ponovo otkrivamo krug. Radite punom parom, imate i kvantitetom i kvalitetom bogatu karijeru, postoji li ipak uloga koju priželjkujete? - Radi se, dobro je, a to oko karijere, to čovek ne može da zna kad je on u pitanju. Ulogu... Uvek neku dobru. I za kraj, s kojim osećanjem idete u Berlin na festival, na svetsku premijeru filma “Otac”? - Turistički (smeh). Program u kojem se film prikazuje, “Panorama”, nije takmičarski. A i da jeste, moja prva i najveća ako ne i jedina želja je da taj film vidi što veći broj ljudi.
Tri premijere i raskršća Protekle nedelje na beogradskim scenama odigrane su tri premijere u dva dana, a pozorišni život obeležila su i zbivanja sa Teatrom na raskršću. Tatjana Nježić „Kaligula“ Na sceni nacionalnog teatra 5. februara premijerno je odigrana predstava „Kaligula“ Albera Kamija u režiji Snežane Trišić i adaptaciji Milana Markovića Matisa. Dočekana je s puno radosti, očekivanja, podrške a ispraćena, između ostalog, s razočarenjem. Čuveni Kamijev komad, ukratko; slojevit, s dubokom filozofskom potkom, otvara spektar pitanja i tema, akcentujući vivisekciju mehanizama kojim autoritarni, bahati vladar večno gladan moći, na ovaj ili onaj način, uništava i razara sve. Smatrajući da je za očuvanje moći države, i svoje pozicije, sve dozvoljeno, on će kad-kad žudeti za lunom, ali će svima oko sebe uzeti sve - i život. U glavnoj ulozi su destrukcija i samodestrukcija, uključujući i onu koju ljudi čine pristajući... Uprkos evidentnom trudu izražajnog Igora Đorđevića u naslovnoj ulozi i, primerice, teatarski upečatljivom odnosu sa Herejom (zanimljivi Bojan Žirović), u ovom pozorišnom uprizorenju pretežu manjkavosti - nekonzistentnost, efekti radi efekta, galimatijas koječega... Nedovoljno jasan rediteljski koncept i neujednačena glumačka igra (Sena Đorović, Đorđe Marković, Nemanja Stamatović, Petar Božović, Dimitrije Ilić, Vladan Gajović, Zoran Ćosić, Bojan Krivokapić, Sanja Marković) takođe čine da ovo ostvarenje ostavlja bez ushićenja. Scenografiju potpisuje Darko Nedeljković, kostimografiju Marina Medenica, muziku Irena Popović, a izvođenje obuhvata i muziciranje uživo vilončelistkinje Aleksandre Lazin.
„Lažljivica“
Na Sceni „Ateljea 212“ 7. februara odigrana je premijera predstave „Lažljivica“ Nikolaja Koljade u režiji Stefana Sablića koji potpisuje i scenografiju i kostimografiju, a pretpremijera je bila prethodnog dana. Publika je dugim, gromoglasnim aplauzom ispratila predstavu na pretpremijeri, a kako izveštavaju mediji, i na premijeri. Nepretenciozna, upečatljiva, dirljiva predstava o neosvešćenosti čoveka, izboru da se veruje u laž, ogrezlosti u korupciju, (ne)mogućoj pobuni a kroz jednostavnu, zanimljivu, pitku priču. Sve počinje kada na scenu, koja predstavlja trošni provincijski muzej, doduše i sa Koljadinom slikom stupi Margarita Serafimovna (neodoljiva Gorica Popović), ‘ajmio reći kustoskinja, u duhovitom narandžastom kostima i zasvira na maloj harmonici dok čeka prijatelje da, baš tu među eksponatima, proslavi rođendan, a posle će i Prvi maj, Uskrs... No, samo će doći nepozvana Serafima Margaritovna (očarava-
Zarić, kostimografiju Zora Popović Mojsilović, a muziku Zoran Erić.
Raskršće
juća Seka Sablić), reska, otvorena, na svoj način beskompromisna… I, nastupa duhovita, gorka, žestoka, dirljiva, sparing borba reči, mišljenja, stavova… Daće energična Serafima sve od sebe da napadne sistem, odnosno male šrafove jer velike ne može i da otvori oči Margariti jer je, birajući da se uljuljkuje u laž, postala socijalno neosveščćna, vivisekcirati i društvo i ljude. Isprva pomalo zbunjena, kasnije gestom, tonom i raspoloženjem iznedriće Margarita i svojevrstan uzdah pun dileme, a kud bi ona ako bi iz te laži izašla... Na izvestan način one su jedna drugoj i svojevrstan alterego, a Serafima će reći i “Što samo ja da budem nesrećna”... Komad je preveo Novica Antić, a premijera je bila praizvedba ovog komada savremenog ruskog pisca Nikolaja Koljade.
“Tri sorele”
Na sceni Zvezdara teatra 7. februara odigrana je premijerna obnova predstave “Tri sorele” Stevana Koprivice u režiji Milana Karadžića. Priča o tri sestre u neka davna vremena koje na Crnogorskom primorju svoje živote pune snova i žudnji žive pod pritiskom patrijarhalnih okova te se u nekom momentu pojavi mlad, naočit momak, zasnovana je na legendi. Ukratko: razigrano, bajkovito, duhovito, razgaljujuće... Neodoljivo sa scene zavode Nataša Ninković kao jedna od sestara, Nera i Dragan Petrović Pele kao ubogi Jojo, navodno strogog, a zapravo nesposobnog brata Marka igra Mima Karadžić, mladić za kojim sve tri uzdišu Damjan (Aleksandar Radojičić) je pomalo i tajnovit, Ana Franić se sa ulogom Bjanke ponovo vratila na pozorišnu scenu posle sedam godina, a Roza upečatljive Sloboda Mićalović će i rečju i dahom posvedočiti da “šta je istina, a šta fatazija, kad se malo bolje razmisli, nema istine, samo fantazije”. Scenografiju potpisuje Geroslav
Međunarodni festival Teatar na raskršću koji se održava od 11. do 20. marta u Narodnom pozorištu Niš poprilično je uzburkao duhove. Podsetimo, na konferenciji za novinare krajem prošle godine najavljen je program od osam predstava, a tom prilikom je njegov čelnik Spasoje Ž. Milovanović saopštio da je pokrovitelj predsednik Aleksandar Vučić. Potom je Kokan Mladenović koji je za otvaranje trebalo da režira “Sitničarnicu kod srećne ruke” Gorana Petrovića - rekao da upravo zbog činjenice ko je pokrovitelj neće raditi pomenutu predstavu. Potom se oglasio i Igor Vuk Torbica, otkazao režiju u niškom pozorištu. A onda se, uz neveliku medijsku pažnju, stvar parala dalje. Rezultat je da, sem “Sitničarnice...”, još tri predstave iz prvobitnog programa neće biti na festivalu. To su “Ko se boji Virdžinije Vulf” Teatra Ulysses” i BDP-a, “Antigona” Hrvatskog narodnog kazališta i “Labudovo jezero - novo viđenje” Gradskog mađarskog teatra iz Temišvara. Kao razlozi se za prve dve navode termini i tehnički problemi, a treća ne dolazi u znak solidarnosti za Kokanom Mladenovićem. Sa Festivala je hteo da se povuče i bitoljski Narodni teatar čiju je predstavu režirao Igor Vuk Torbica, a u znak solidarnosti sa rediteljem, ali je nakon razgovora sa ambasadom Severne Makedonije pomenuto pozorište odustalo od odustajanja, odnosno učestvovaće na festivalu. Povukla su se i četiri člana Programskog saveta festivala: Aleksandar Milosavljević (koji je i selektor), Darko Lukić, Dejan Petković i Nebojša Bradić, predsednik tog saveta. Kao razlog su navedene “programske nesuglasice”, a u saopštenju Bradić je naveo i „(ne)očekivani rat koji se iz politike, putem medija, direktno preneo na Festival“. Upućeni kažu da se osipaju i učesnici pratećih programa, a čelnik Spasoje Ž. Milovanović u izjavama za medije za sve što se dešava odgovornost preuzima na sebe. Mesec dana do početka festivala nije poznat ceo glavni program, a nepoznanica u odnosu na sadržaje i učesnike ima još. No, pitanje koje se najčešće čuje jeste koliko je svim povlačenjima i odustajanjima razlog - pokrovitelj, iako sem Kokana i Torbice to niko eksplicitno ne navodi. Teško je to sa sigurnošću utvrditi budući da ljudi navode druge razloge, ali indikativno jeste, a ovoliko otkazivanja (iz (ne) opradvdanih razloga nije bilo sem na Sterijinom pozorju kad se raspala Jugoslavija. Kako će se raskrstiti raskršće i stvari dalje razvijati - videćemo.
20 POP&Kultura
foto: tanjug aP / bong joon-ho
Oskar
Prvi put od početka Oskara, nagradu dobilo ostvarenje koje nije na engleskom jeziku
„Parazit“ najbolji, reditelj u suzama hteo da iseče nagradu Ovogodišnja dodela Oskara, 92. po redu, ušla je u istoriju jer ju obeležio južnokorejski film reditelja Bong Džun Hoa koji ne samo da je dobio najviše nagrada već je i prvi film koji nije na engleskom jeziku a da je proglašen najboljim. Jovana Kos / Ivana Mikić TRENUTAK KADA JE nagrađeni reditelj primao nagradu, bio je veoma emotivan. Bong Džun Ho se zaplakao, pa je u govoru, na dirljiv način, odao poštu kolegi, reditelju Martinu Skorsezeu koji je, kako kaže, njegov najveći uzor. - Nakon što smo dobili nagradu za najbolji strani film, mislio sam da je gotovo i bio spreman da se malo opustim. Hvala vam mnogo. Kada sam bio mlad i gledao filmove, zapamtio sam izreku da je ono što je najličnije ujedno i najkreativnije. To je rekao Martin Skorseze. U školi sam proučavao njegove filmove i bila mi je čast samo što sam nominovan s njim u istoj kategoriji, nisam očekivao da ću pobediti - kazao je Bong Džun Ho čiji je film dobio nagradu za najbolji film, internacionalni film, režiju i scenario.
Potom je pohvalio i druge kolege. - Ljudi u SAD nisu upoznati sa mojim filmovima, ali Kventin Tarantino ih uvek pominje i stavlja na neke svoje liste, hvala i njemu. Tod i Sem su sjajni reditelji kojima se divim. Kada bi Akademija dozvolila, isekao bih Oskara i podelio ga sa svima vama. Hvala vam, ima da pijem do ujutru - rekao je kreator “Parazita”. Priča filma “Parazit”, koja je zaintrigirala svetsku javnost i na Filmskom festivalu u Kanu osvojila prestižnu nagradu “Zlatnu palma”, istakla je južnokorejsku kinematografiju na filmskoj mapi sveta. Crna komedija smeštena u savremeno doba Južne Koreje ispituje ogromne klasne razlike sugrađana Seula i bez mnogo napora premešta sam tok priče iz komičnih scena ka napetom trileru, živo prikazujući trenutke očaja trenutnog kapitalizma.
Četvoročlana porodica vrlo je složna, iako živi u siromaštvu. Nezaposlenost sva četiri člana polako vodi porodicu u ponor, ali nada se pojavljuje kada najstarijeg sina Ki Vua prijatelj preporučuje za dobro plaćen posao u kući imućne porodice Park. Ki Vu se lažno predstavlja kao profesor engleskog, a ostatak porodice rado prihvata igru. No, nakon prvog susreta ove dve porodice, uslediće nezaustavljivi niz nesreća. Naizgled trivijalna komedija prerasta u vlastitu suprotnost.
Ko je “azijski Spilberg“
Lora Dern osvojila je Oskara za najbolju sporednu ulogu za film “Marriage Story“
Bong Čung Ho odrastao je u umetničkoj porodici u Seulu - njegov deda po majci bio je poznati romanopisac, dok su njegov pokojni otac i sva njegova braća i sestre univerzitetski profesori u različitim oblastima uključujući modu i likovnu umetnost. Studirao je sociologiju na univerzitetu “Jonsei”, a tokom studiranja je učestvovao u protestima pokreta za uvođenje demokratije 80-ih. Jednom je Bong ispričao za medije da je bio uhapšen zbog bacanja Molotovljevog koktela za vreme demonstracija. Bio je deo prvog talasa filmskih stva-
POP&Kultura 21
Film Povratak apsurdnoj komediji koju ljudi vole Slavni glumac Džim Keri vratio se svojim najpoznatijim komičnim ulogama, ovoga puta u liku dr Robotnika u novom “Sonikovom filmu”.
Hoakin Finiks, Rene Zelveger i Bred Pit održali su emotivne govore na ceremoniji dodele nagrada
DOBITINICI OSKARA Film - “Parazit” Glumac - Hoakin Finiks Glumica - Rene Zelveger Sporedni glumac - Bred Pit Sporedna glumica - Lora Dern Reditelj - Bong Džun Ho Animirani film - “Priča o igračkama 4” Scenario - “Parazit” Internacionalni film - “Parazit” Adaptirani scenario - “Jojo Rabbit” Dokumentarni film - “American Factory” Vizuelni efekti - “1917” Filmska muzika - “Džoker” Filmska pesma “(I’m Gonna) Love Me Again” Šminka i frizure - “Bombshell” Filmska montaža - “Ford v Ferrari” Montaža zvuka - “Ford v Ferrari” Miks zvuka - “1917” Kinematografski prikazi - “1917” Kratki dokumentarni film - “Learning to Skateboard in a Warzone (If You’re a Girl)” Produkcijski dizajn - “Once Upon a Time… in Hollywood”
ralaca u Južnoj Koreji koji je procvetao nakon pune demokratizacije zemlje, što je otvorilo vrata za kulturni preporod. Bong, koji je poznat po mračnim trilerima, ali i naučnofantastičnim filmovima i mešanjem žanrova, iza sebe ima niz ostvarenja koja su ostvarila uspeh među publikom i koja su pobrala odlične kritike. Njegova “Sećanja na ubistvo” iz 2003. godine bila su zasnovana na stvarnim slučajevima ubistava serijskog ubice. Godine 2006. snimio je blokbaster “Domaćin”, koji je prikazivao nesposobnu vladu koja je bila bespomoćna u vreme velike katastrofe. Tog filma su se mnogi setili kada je 2014. godine u Južnoj Koreji potonuo trajekt pri čemu je poginulo oko 300 ljudi, uglavnom dece. On je radio i filmove na engleskom jeziku, kao što je “Ledolomac” sa Krisom Evansom, koji prikazuje distopijsku budućnost kada usledi novo ledeno doba. Njegov talenat je prepoznao i “Netfliks”, u čijoj je produkciji rađena još jedna naučnofantastična akcija “Okja” sa Tildom Svinton. Bonga su brojni holivudski režiseri hvalili i mnogo pre nego što ga je Akademija primetila nazivajući ga “azijskim Spilbergom”.
Hoakin Finiks: Bio sam nitkov, Holivud mi je dao drugu šansu
Jednu od nagrada za film “Džoker“ odneo je Hoakin Finiks za najboljeg glav-
nog glumca, a kada je izašao na scenu “Dolbi teatra” kako bi primio najprestižniju filmsku nagradu, nije mogao da suzdrži emocije. - Ne osećam se boljim od svojih kolega jer delimo istu ljubav prema filmu i ovom načinu izražavanja koji mi je omogućio neverovatan život. Ne znam gde bih bio da nema glume. Bio sam nitkov, bio sam nekada okrutan, nekada težak za rad. Mnogi u ovoj sobi dali su mi drugu šansu - iskreno je rekao Finiks, nakon čega je usledio dug aplauz. On je takođe dodao i da smatra da su on i njegove kolege glumci svojevrsni borci za pravdu jer daju glasove onima koji se ne čuju.
Bred Pit: Oskar je za moju decu
Bred Pit osvojio je Oskara za najboljeg sporednog glumca za ulogu u filmu “Bilo jednom u Holivudu”, a najprestižniju nagradu u svetu filma posvetio je svojoj deci, ali i reditelju filma Kventinu Tarantinu. Dok je držao emotivni govor, bio je na ivici suza. - Ovo je za moju decu, koja utiču na sve ono što radim. Obožavam vas. Ovu nagradu posvećujem i Kventinu Tarantinu. Filmska industrija ne bi bila to što jeste bez tebe - rekao je Bred Pit, a oči su mu se caklile. Oskara za najbolju glavnu glumicu odnela je Rene Zelveger za ulogu Džudi Garland u filmu “Džudi”. Ovo je njen drugi Oskar, a posvetila ga je upravo Džudi Garland. - Protekle godine razgovori i hvalospevi posvećeni Džudi bili su odličan podsetnik koliko nas naši heroji ujedinjuju. Kada slavimo naše heroje, mi se sećamo ko smo u tom jedinstvu. I ne, Džudi Garland nije dobila Oskara za života. Ali ja sam sigurna da je ovo nastavak njenog nasleđa i pokazatelj da je njeno nasleđe jedinstven primer izvanrednosti i inkluzije, plemenitosti duha, a to sve nadilazi umetnička postignuća pojedinca. Džudi Garland, ti si definitnvo jedna od heroina koje nas ujedinjuju i definišu. I ovo je za tebe - rekla je nagrađena glumica.
Najveći gubitnici Kompanija “Netfliks”, koja je u oskarovsku trku ušla sa 24 nominacije, na kraju je otišla kući praznih ruku, a najveći gubitnik ovogodišnje dodele Oskara je Sem Mendez sa filmom “1917”, koji je na prethodnim događajima SAG, BAFTA i “Zlatni globus” važio za favorita. Film Martina Skorsezea “Irac” i pored većeg broja nominacija na kraju nije dobio nijednu, film Toda Filipsa “Džoker” od 11 nominacija obezbedio je sebi samo dve nagrade. M. M.
- Igrajući Robotnika, samo sam pustio da se sve brane otvore - kaže Keri o svojoj novoj ulozi
genciju koju je okupirao ego i preba“SONIKOV FILM” (SONIC THE HED- cio u carstvo duhovne gluposti - kaže GEHOG) u režiji Džefa Fovlera je igra- Keri. na, akciona avantura, komedija, inspi- Robotnik nikada nije bio mažen risana svetski poznatom i popularnom ni pažen, pa mrzi svet jer se oseća naSEGA igricom, u kojoj je glavni junak puštenim. On želi da kontroliše unisvetloplavi jež. Radnja filma prati So- verzum. Bilo je divno otelotvoriti to nika koji pokušava da upravlja svojim zlo i ponašati se kao da je reflektor životom na Zemlji i odnosom sa no- uvek uperen u njega - dodaje slavni vim, najboljim prijateljem, čovekom glumac. Tomom (Džejms Marsden). Sonik i Njegov krešendo sa scenama divTom će udružiti snage u pokušaju da ljeg plesa kojim slavi neumoljivo traspreče ozloglašenog doktora Robotni- ženje Sonika i onim što on vidi kao ka (Džim Keri), koji želi da uhvati So- neizbežno - zarobljavanje i iskorišćanika i iskoristi njegove nemerljive mo- vanje neograničene moći ovog stvoći kako bi uspostavio dominaciju nad renja, odigrava se uz pesmu “Where čitavim svetom. Evil Grows” kanadskog benda “Poppy Nakon gledanja lokalne bejzbol Family”. utakmice, Sonik dolazi na teren i sam - Odrastao sam uz tu pesmu - kaže igra sve pozicije. To je neverovatno su- Keri, rođeni Kanađanin i dodaje: “To perbrzo i superzabavno, ali Sonik se je savršeno za Robotnika. Toliko sam oseća usamljeno, pa svoje emocije is- se zabavljao sa tim scenama kao i sa poljava u turbo-naelektrisanom trku celim filmom.” koji ceo kraj ostavlja bez struje. Nagli - Morao sam da se igram sa svim prekid energije skreće pažnju vojske tim čudnim i divnim stvarčicama u i CIA, koji angažuju nekonvencional- Robotnikovoj laboratoriji i da letim u nog dr Robotnika, a koji želi da uhvati svom svemirskom brodu, na dizalici. Sonika i iskoristi njegove moći kako bi Priznaje i da ima veliku naklonost uspostavio kontrolu nad čitavim sve- prema svom nepobedivom protivnitom. Slavnom glumcu Džimu Keriju, ku. Robotnik je pružio priliku da se vrati - Sonik predstavlja snagu nevinosvojim legendarnim korenima filmske sti i igre. On je čista duša koja voli svoj komedije i, kako kaže, pogodio je onu život jer je njemu sve zabavno, što je i apsurdnu energiju koju ljudi vole u fil- moja filozofija. Probudim se svaki dan movima poput “Ejs Ventura: šašavi de- i radim ono čime sam pasioniran - zatektiv”, “Maska” i “Glupan i tupan”. ključuje Džim Keri priču o filmu koji - Igrajući Robotnika, samo sam pu- stiže u domaće bioskope 13. 2. i to i tistio da se sve brane otvore - kaže Ke- tlovano i sinhronizovano. ri. U sinhronizovanoj verziji učestvuGlumac je bio preju: Mateja Vukašinosrećan kada je privić, Milan Antonić, hvatio izazov igraDubravko Jovanović, Plavi jež nja tog ne baš dobrog Marijana Živanović, doktora. Dušica Novaković, “Sega”, japanska kompa- Čudesna stvar Bojan Hlišć, Duško nija koja stoji iza lika plakod Robotnika jeRadović, Saša Joksivog brzog ježa, predstavila ste da on nije samo mović, Nataša Balog, je “Sonika” 1991. kao igrinajpametniji čovek Aleksandar Gligorić, cu koja može da parira Ninu sobi, on je i najMilan Milosavljević, tendovom megahitu “Supametniji čovek na Nikola Nemešević, per Mario”. “Sonik” igre su planeti - ludak sa iQ Milena Moravčević, prodate u preko 360 miliopreko 300. On predDragan Vučelić, Dina kopija! stavlja čistu intelimitrije Nikolić.
22 POP&Kultura
Izložba Baletski kostimi između scene i modne piste
Dior, Šanel, Versače... Skoro čitav vek najveći modni dizajneri su stavljali sebe u službu igre. Izložba u Francuskoj kroz 130 eksponata prati ovaj zanosni dijalog vrhunskih krojača i vrhunskih igrača. Miona Kovačević POČETAK LJUBAVNE VEZE između mode i igre desio se 1924. kada je Gabrijel Koko Šanel kreirala prianjajuće kupaće kostime od žerseja i roze kloš šeširiće, jednostavne ali revolucionarne modele za “Plavi voz”, kompanije “Bale rus” (Ballet Russes) Sergeja Djagiljeva o bogatoj mladeži na moru koja radi gimnastiku i igra tenis i golf. Šanel je bila samo deo zvezdanog umetničkog tima: scenario je napisao Žan Kokto, scenografiju radio Pablo Pikaso, koreografiju Bronislava Nižinska a muziku Darijus Mijo. Odlukom da angažuje Koko za kostimografa Djagiljev je, kao i mnogo puta do tada, srušio granice i postavio nove horizonte u svetu igre. - Šanelova je bila prva modna dizajnerka koja je radila kostime za scenu kaže za “Njujork tajms” Filip Nuazet, ku-
Kostim Isea Mijakea za balet “The Loss of Small Detail” (1991) Vilijama Forsajta za Balet Frankfurt. © CNCS / Florent Giffard
Kostim modne kuće “On ora tu vu” za balet “Dete i čarolija” (2016). Balet Monte Karla, koreografija Jeron Ferbruhen. © CNCS / Florent Giffard
stos izložbe “Krojači igre” (Couturiers de la danse), otvorene do 3. maja u Nacionalnom muzeju za pozorišni kostim u Mulenu. Oko 130 izloženih kostima podeljeno je u nekoliko celina: “Oblici”, “Druga koža”, “Ne tako klasično” i “Materijali”. Nuazet kaže da su one “kostur” koji mu je
Kostimi Valtera van Berendonka za komad “Ispod površine” u koreografiji Mari-Anjes Žilo i izvođenju Baleta Pariske opere, 2012. © Laurent Philippe
Kostim Valtera van Berendonka za balet “Ispod površine” u koreografiji Mari-Anjes Žilo. Nacionalna opera Pariza, 2012. © CNCS / Florent Giffard
omogućio da preplete slike iz baleta, savremene igre i sa modnih revija i uporedi razne epohe i inovacije. Autori kostima čine tim snova modne industrije: Balmen, Dior, Živanši, Sen Loran, Lagerfeld, Versaće, Mijake, Gotje, Ovens, Sliman... - Pratimo kako se odvijao taj dijalog između scene i modne piste. Pozornica je bila neka vrsta laboratorije ili skicen bloka za modnog dizajnera. Nekada prvo na baletskim kostimima vidite novotarije koje se pojave u modnoj kolekciji za sledeću sezonu, a nekada se trendovi prvo testiraju na pisti a onda pojave i na umetničkoj sceni – objašnjava Nuazet, uz citat Koko Šanel: “Moda ne postoji samo na odeći. Ona je u vazduhu”. Ali, napominje kustos, ono što je nekada izgledalo dobro na pisti nije uvek moglo da se prenese direktno na scenu. Baletski kostimi morali su da se prilagode specifičnim potrebama igrača, koreografiji i pozorišnoj sali, što je mogao biti dodatni izazov čak i za najprefinjenijeg kreatora. - Kada je radio na kostimu, kreator je morao da vodi računa o tome da li u njemu može da se igra, da li ima interakcije sa drugim igračem, da li se igra u paru, da li se igra po podu, ima li mnogo podrške (dizanja uvis), sve vreme mora da razmišlja kako će materijal to da pod-
nese, hoće li igračima biti udobno i fleksiblno, hoće li im smetati pri kretanju ili ih saplitati – objašnjava Harijet Jung, koja je zajedno sa svojim partnerom dizajnerom Ridom Bartelmom specijalista za plesne kostime. Ona je navela primer kako je te stvari naučila težim putem, kada je za jednu balerinu napravila korset od kostiju koji se tokom probe slomio u paramparčad. - Na studijama naučite osnove odevne konstrukcije, ali razumevanje mehanike baletskog kostima uči se samo kroz praksu, greške i ponavljanja, i od kolega koji su već prošli kroz to – napominje Jungova. Kreatori koji vole da održavaju kreativne odnose sa koreografima imaju najizglednije šanse da nauče tu mehaniku, a jedna od tema izložbe upravo je ta saradnja: Žan-Pola Gotjea i Režin Šopino, Isea Mijakea i Vilijama Forsajta, Đanija Versačea i Morisa Bežara, te eklektičnih dizajnerskih izbora koreografa Danijela Larijua. “Zaštitno lice” izložbe je kreacija holandskog dvojca Viktora i Rolfa koji su za Holandski nacionalni balet dali novo viđenje tradicionalne pačke (okrugle baletske suknjice od tila), ovde kvadratnog oblika. Autor Filip Nuazet izdvojio je za “Njujork tajms” nekoliko najznačajnijih eksponata. Efekat čarlstona Haljina koju su dizajnirali Jasen Samuilov i Andrea de Sa Pesou ispred francuske modne kuće “On ora tu vi” (On aura tout vu) za balet “Dete i čarolija” (2016), na muziku Morisa Ravela, u izvođenju Baleta Monte Karlo, prema koreografiji Jerona Ferbruhena, “kombinuje razigranu ekscentričnost sa izuzetnim smislom za detalj i modno finiširanje”, kaže Nua-
POP&Kultura 23 Kostimi Olivijea Rustena (Balmen) za komad “Renesansa” u koreografiji Sebastijena Bertoa i izvođenju Baleta Pariske opere, 2017. © Laurent Philippe
zet. Napravljena je od “lagane i savitljive sintetičke tkanine sa resicama koje stvaraju ‘efekat čarlstona’ i otkrivaju udove u pokretu. Optička varka na haljini i na kapici – tamo se nalaze usne koje možete videti samo iz daljine – preklapa delove tela jedne preko drugih. To je kostim za ceo ansambl i možete samo zamisliti kako su fantastični efekti kada ga posmatrate u grupi”, ističe Nuazet. Pufna boje kajsije Belgijski kreator Valter van Berendonk kreirao je nekoliko kostima raznih oblika jarkih boja, za “Ispod površine” (Sous apparence, 2012) koreografa Mari-Anjes Žilo za Balet Pariske opere. Većina igrača nosi tradicionalnije kostime (iako muškarci igraju u tvrdim patikama), dok Van Berendonkovi komadi deluju poput “blokova boje i geometrijskih oblika koji se iznenada pojavljuju”. Poput klasičnih pački i ovi kostimi su od tila, “ali tkanina je tako preklopljena i plisirana da deluje kao oklop neke životinje”, primećuje Nuazet. Jedan kostim se zove “pčela”, drugi liči na drvo, treći na dasku za surf... Srebrna riba Kada je koreograf Vilijam Forsajt zamolio japanskog dizajnera Isea Mijakea da kreira kostime za “Nestanak sitnih detalja” (The Loss of Small Detail, 1991), Mijake je već radio na svojoj kolekciji plisirane odeće
ali još nije bio našao pravu tehniku bojenja. Za ovaj balet napravio je oko 200 kostima u nijansama bele, crne i sive, sa namerom da isproba nosivost i istrajnost. “Igrač više troši odeću od modela; pada, skače, u kontaktu je sa drugim telom, vrti se po podu. Bila je to savršena laboratorija”, priča Nuazet. Zahvaljujući tim kostimima – nekim fantastičnim poput onog nazvanog “riba”, nekim običnim i praktičnim – Mijake je testirao svoju ideju o pravljenju odeće koja bi zadržala svoj oblik ali i stvorila organske oblike dok se igrač kreće u prostoru. “Kada je Mijake čuo koliko su se igračima dopali kostimi, pomislio je da su velike šanse da će se i obična publika osećati isto, pa je 1994. pokrenuo uspešnu podliniju ‘Pleats Please’”, objašnjava Nuazet. Metalna čipka Holandsku dizajnerku Iriš van Herpen naročito zanima veza između zanatstva i tehnologije, pa je za svoje modele koristila 3D štampače, laserska sečiva i mašine za zavarivanje. Za pačku za komad “Jasno, glasno, svetlo, napred” (Clear, Loud, Bright, Forward), u koreografiji Benžamena Milpjea za Balet Pariske opere, ona je zadržala samo kostur tradicionalne pačke a skinula sve one silne slojeve tila i napravila skoro apstraktnu verziju čuvene baletske suknjice. Cveće ispod kože Kostim Marije Gracije Kjuri (Dior) za “Belu noć” Baleta Rimske opere, u koreografiji Sebastijena Bertoa, 2019. © CNCS / Florent Giffard
Kostim Iriš van Herpen za “Clear, Loud, Bright, Forward” koreografa Benžamena Milepjea za Balet Pariske opere
Kostim Đanija Versačea za komad “Elegija za nju” u koreografiji Morisa Bežara i izvođenju Baleta Bežar iz Lozane, 1989. © CNCS / Florent Giffard
Kostim Đanija Versačea za komad “Patris Šero” u koreografiji Morisa Bežara i izvođenju Baleta Bežar iz Lozane, 1988. © CNCS / Florent Giffard
Najmlađi eksponat na izložbi je kostim Marije Gracije Kjuri, kreatorke “Diora”, za Balet Rimske opere “Bela noć” (Nuit Blanche, 2019). “To je idealni primer visoke mode u baletu zbog savršenog i jednostavnog kroja i suptilno i detaljno izrađenog veza”, primećuje Nuazet. Ušiveni Kostim Karla Lagerfelda za komad “BramsŠenberg kvartet” Baleta Pariske opere, u koreografiji Džastina Peka 2016. © CNCS / Florent Giffard
Kostim Đanija Versačea za komad “Sisi, imperatorka anarhista” u koreografiji Morisa Bežara i izvođenju Baleta Bežar iz Lozane, 1993. © CNCS / Florent Giffard
cvetići između slojeva muslina i tila toliko su tanani da ih u početku ne vidite, “već se postepeno otkrivaju kroz pokret. Ima u tome nečeg veoma romantičnog i driljivog”, zaključuje Nuazet. Moderno na klasičan način Kada je Karlu Lagerfeldu, tadašnjem kreativnom direktoru “Šanela”, 2016. ponuđeno da uradi kostim za novu interpretaciju klasika “Brams-Šenberg kvartet” u koreografiji Džastina Peka i izvođenju Baleta Pariske opere, on je temeljno proučio plesne korake i muzičku pratnju i skrojio spoj dva perioda koji pokazuju eterničnu prirodu komada - tradicionalnih korsetkostima i modernih mašni i crno-belih dezena od traka i kvadratića. Versače i Bežar za kraj Italijanski modni kreator Đani Versače i francuski koreograf Moris Bežar predstavili su 1985. svoj prvi balet, “Dionis”, sa crvenim pantalonama kao simbolom vina, po čijem grčkom bogu je komad i nazvan. Usledilo je još 12 naslova koji su učinili ovaj umetnički par jednim od najpoznatijih u svetu igre. Posetiocima izložbe su predstavljeni kostimi iz baleta “Piramida”, “Patris Šero”, “Elegija za nju” i “Malro ili metarmofoza”, kao i čuvena haljina koju je Đani kreirao specijalno za Silvi Gilem i balet “Sisi, imperatorka anarhista” o austrijskoj carici koja je patila od mentalnih bolesti.
foTo: E. ČoNKić
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Miona Kovačević Email: kultura@ringier.rs
Josipa Lisac
Um mi je bar 30 godina mlađi od 70 godina, koliko ih sada punim Kada sam dolazila u Beograd, uvek sam se osećala sjajno i u ovom gradu imam puno prijateljstava koja su se rodila kroz muziku i ti ljudi su moji veliki fanovi, kaže Josipa Lisac u razgovoru za “Pop kulturu”. Dafina Dostanić POPULARNA HRVATSKA PEVAČICA Josipa Lisac održaće koncert u petak, 14. februara, (20.30 časova) u Sava centru. Na Dan zaljubljenih, muzička diva će proslaviti 70. rođendan, uz izvođenje svojih hitova: “O jednoj mladosti”, “Danas sam luda”, “Gde Dunav ljubi nebo”, “Hir, hir, hir”, “Magla”, “Dok razmišljam o nama”, “Ti si genije”, “Ležaj od suza”, “Oluja”... To veče će uživati svi poklonici dobre muzike, ali i njeni dugogodišnji fanovi. - Ja radim na svoj rođendan, ali lepo je jer baš tog dana imam koncert. Sjajno je kada imate toliko ljudi oko sebe, ali u tom času ne razmišljate o rođendanu, već o kvalitetu koncerta, lepoti muzike i imate veliku odgovornost - započinje razgovor za “Blic” Josipa Lisac. Da li će i ovog puta biti improvizacija na sceni i koga ste pozvali kao specijalnog gosta na koncert? - Naravno da će biti improvizacija, pa i specijalnog gosta. Bilo bi čudno da toga nema jer sam već pedeset godina u muzici i imam svoju standardnu muzičku igru kojom zapravo prolazim kroz pesme. Na neki način želim da pokažem svoju maštovitost, zanesenost, muzikalnost i senzibilnost. Pesme koje su stare više od četiri decenije uvek volim da osvežim i to je moja dijagnoza muzičke igre. Naravno, najvažnija je energija ljudi koja dolazi na scenu. Mi smo svi povezani jer primamo i dajemo. Sve je to primopredaja i to je ono što je najlepše. Inače, ovog puta specijalni gost je sjajan muzičar Vukašin Mar-
ković, vođa sastava IRIE FM. Njega mi niko nije sugerisao niti predložio, ali, iako ga nisam lično još upoznala već samo virtuelno, primetila sam da je izuzetno darovit i talentovan muzičar. Kakav je osećaj kada pevate u Beogradu? - Jako lep. Mislim da zapravo sve govori podatak da sam prvi put pevala u Beogradu 1967. godine u Domu omladine. Kroz sedamadesete i osamdesete godine se stvaralo puno u našoj bivšoj zemlji. Kada sam dolazila u Beograd, uvek sam se osećala sjajno i u ovom gradu imam puno prijateljstava koja su se rodila kroz muziku i ti ljudi su moji veliki fanovi. Pojedinci sada žive po svetu, ali i oni će doći na moj koncert. Iako većina vaših kolega živi od stare slave, s vama to nije slučaj... - Ja nikada nisam želela da sa mnom to bude slučaj. Pre nekoliko dana sam sa kolegama imala koncert u Ljubljani i bila je prava ludnica. Prošlog meseca sam snimila i novu pesmu “Daleko” i uradila za nju spot. Koliko takve informacije dopiru do vas i koliko informacije sa vaše scene dopiru do nas, to ne mogu da procenim. Priznajem da mi je žao što se te informaci-
Jesam borac, ali mislim da sam duhovno jača i snažnija nego fizički, kaže Josipa
je vrte samo u užem muzičkom krugu. Jednom ste izjavili da je muzika jezik ljudskih emocija. Znači li to da ukoliko nema muzike, nema ni emocija? - Emocije se jako pojačavaju kroz slušanje muzike i dolaze do izražaja. Svako na svoj način to pokazuje. Muzika je univerzalni jezik i zapravo više nije bitno kojim jezikom se peva već je muzika iznad svega. Ona se koristi kao lek. Ona leči ljude i izvlači negativnu energiju pa se nadomešćuje sa pozitivnom emocijom. Jednostavno, provociraju te emocije da izađu na površinu i onda vidite kada neko plače, smeje se, kada je uzrujan, ali i srećan. Jedan deo svog života uvek je vezan za muziku bilo da je u pitanju klasika, rok, pop... Nije bitno koja je vrsta muzike jer uz njih se vezuju neki trenuci koje smo proživeli. Ljudi su mi prilazili i govorili: “Vi ne znate šta ste učinili za mene i šta je učinila vaša pesma”. Na primer, volim klasiku i uz nju sam stasavala. Kada slušam Verdijev “Rekvijem”, ja se nalazim u nekom drugom
Pesme koje su stare više od četiri decenije uvek volim da osvežim i to je moja dijagnoza muzičke igre. Naravno, najvažnija je energija ljudi koja dolazi na scenu
stanju. Izuzetno izvodite i sevdalinke. Da li ste razmišljali da snimite album sevdalinki u vašoj obradi? - Skoro 50 godina je stara ta ideja. Nju je Karlo Metikoš (životni saputnik, prim. aut.) predložio početkom sedamdesetih kada je čuo kako ih pevam. Snimila sam singl ploču i to je bilo fantastično. To je ostalo na ideji, pa možda nešto i napravim. Nikada se niste previše eksponirali. Prijatelji za vas tvrde da ste optimista i veliki borac... - Jesam borac, ali mislim da sam duhovno jača i snažnija nego fizički. Jednostavno, fizički sam jako osetljiva osoba. Uvek me je strah da se ne prehladim jer su rehabilitacije doste duge. Moje telo jeste mlađe petnaestak godina nego što mu godine govore, a moj um je sigurno mlađi tridesetak godina. U petak ću napuniti 70 godina, ali moje telo poručuje da treba malo da pripazim na njega. Inače, eksponiranje mi se uvek činilo suvišnim. Ja sam na sceni svoja i želim da na drugi način pokažem koliko sam dobra. Uvek vam se desi da posle nekog koncerta kažete da ste mogli bolje, ali sutra je novi dan. Ja nisam od onih osoba koja se pokazuje kada neko nešto promoviše. Jednostavno nisam osoba za pokazivanje. Zapravo, moji izlasci su na mojim koncertima.
Da li i dalje svoj mir pronalazite u jogi i golfu? - Na golfu sam bila letos nekoliko puta kada sam se osećala dobro jer imam problem sa ambrozijom. Iako obožavam prirodu, teško je biti na otvorenom u proleće i krajem leta. Pre dve godine sam imala problem sa štitnjačom, ali sam to sanirala. Što se tiče joge, nju vežbam svakodnevno. Kada ustanem, volim da sat vremena radim vežbe istezanja ruku i nogu, ili uz muziku ili u tišini. Ne posećujem teretanu. U njoj sam bila jako davno. Sećam se da su me tada slikali za novine, ali i da sam se prehladila. Jednostavno, vežbe na spravama mi ne prijaju i ne odgovaraju. Važno mi je da imam lepe noge, pravilno držanje, a za sve to znam kakve su vežbe neophodne. Ja iznutra moram biti odlično da bi sve bilo okej. Za šta nikada nemate dovoljno slobodnog vremena? - Volim da sednem, da sanjarim, smišljam i da mi misli prolaze kroz glavu. To mi dosta oduzima vremena. Nije da nemam vremena, ali možda imam drugačiji ritam nego ostali ljudi. Oko mene su ljudi obično u haosu i non-stop u nekoj brzini. Ja nisam haotična osoba i ne trpim taj užasni ritam života i euforije. Volim normalan ritam i meni treba puno više vremena oko nekih priprema nego ostalima, ali to sam ja. Svako ima svoj ritam, pa i ja.