POP I KULTURA

Utorak, 12. novembar 2019.

Blic broj 8167 www.blic.rs

POP&Kultura 24. Jugoslovenski pozorišni festival

Ko je junak našeg doba?

Ljudi, imamo veliki problem, a ne heroja

Šta je zajedničko na delu planete koji se nekada zvao SFRJ osim što se sa njega masovno odlazi?

Možemo li ostaviti po strani prošlost zbog koje se zavađeni gledamo sa mržnjom preko granica država nastalih cepanjem jedne velike države?

Koliko smo iskoračili iz devedesetih? Da li je to samo učinjeno na polju kulture? Ova pitanja, uz ono koje nosi moto „Ko je junak našeg doba?“, čula su se ovih dana u Užicu na festivalu koji se večeras završava.

2 POP&Kultura

Fotografije: Miloš Cvetković

Naslovna

„Sjećaš li se Doli Bel“, predstava u režiji Kokana Mladenovića koju je na JPF-u izveo Kamerni teatar 55 iz Sarajeva

“Lorencačo” je po tekstu Alfreda de Misea postavio Boris Liješević (JDP)

“Tartif” u režiji Igora Vuka Torbice (Srpsko narodno pozorište Novi Sad i somborsko Narodno pozorište)

Predstava “Nečista krv” Narodnog pozorišta u Beogradu

Vladimir Lojanica Festival je otvorenim proglasio reditelj Branislav Mićunović, profesor glume u Beogradu i na Cetinju, bivši ministar kulture u Vladi Crne Gore i ambasador ove zemlje u Srbiji. Mićunović je podsetio na istoriju JPF-a, ukazao da su od 1996. do 2007. u Užicu igrale samo predstave iz Srbije i Crne Gore.

- A onda je napravljen smeo iskorak kojim je ovaj festival proširio svoju umetničku teritoriju na BiH i Hrvatsku. Kao „Festival bez prevoda“ jasno nam je definisao da je moguće živeti u zajedničkom prostoru ne samo jezika, ne samo u prostoru sa 16 miliona stanovnika i svih prednosti koje ta činjenica nosi, već i za dubokim smislom prožimanja života i kulture. Ovaj festival je samim tim postavio otvoreno pitanje da li je to zajedništvo jedino moguće u pozorištu i stavio nam na savest i to da li smo svesni svih prednosti našeg zajedništva - kazao je Branislav Mićunović.

U prostoru sa kog dolaze predstave, reče Mićunović govoreći o geslu „Ko je junak našeg doba?“, večita je potraga ima li junaka, ko je i kakav je.

- Ohrabreni da ga ima, ali možda naseljeni strahom i brigom za goli život, nismo u stanju da ga prepoznamo - kazao je on.

Reditelj Kokan Mladenović, koji je po romanu Adbulaha Sidrana režirao „Sjećaš li se

Doli Bel“, predstavu koju je na JPF-u izveo Kamerni teatar 55 iz Sarajeva, navodi da je nove vrednosti nemoguće uspostaviti bez suočavanja sa zločinima i prošlosti.

- Zbog toga i nismo otišli u budućnost. Mi živimo u kontinuiranoj prošlosti. Kroz čitavu našu noviju istoriju vrtimo se ukrug poput glupog psa koji juri sopstveni rep. Nijedan narod na prostoru bivše Jugoslavije nije pokazao volju da se suoči sa sopstvenim udelom u nesreći koja nam se dogodila. Kada pogledate nacionalističke vlasti u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni, to je identična retorika iz devedesetih godina. Spremaju nam se novi ratovi i sukobi, jer nismo počistili za sobom ni 1945. godine i stalno izbegavamo da podvučemo realnu crtu ispod svoje istorije i da platimo svoje račune. Živimo istoriju na veresiju, a to nam dođe mnogo skuplje nego da smo platili na vreme - kaže Kokan Mladenović.

Zbog toga i nismo otišli u budućnost.

Mi živimo u kontinuiranoj prošlosti.

Kroz čitavu našu noviju istoriju vrtimo se ukrug poput glupog psa koji juri sopstveni rep, kaže Kokan Mladenović

Za sto godina od Oktobarske revolucije, pojašnjava on, ništa novo nam se nije ponudilo. Živimo, nastavlja reditelj, u neoliberalnom fašizmu koji ukida individualnost, ljude svodi na brojke koje nekome donose korist i novac.

- Kao što među našim političkim partijama postoje formalne ideološke razlike, iako svi znamo da je to skupina polusveta koji je alav na novac, lični interes i ličnu promociju, tako u svetu postoje formalne demokratije.

Evropska unija je sve samo ne Evropa ravnopravnih ljudi, ideala i suštinskog zajedništva.

To je besramno tržište kapitala i političke moći koje se lažno predstavlja, pogotovo nesrećnim ljudima sa našeg prostora. Nema više ideologije, ni ideala - ukazuje Mladenović. Živimo u vremenu, kaže sarajevski glumac Emir Hadžihafisbegović, koja su potpuno đavolska, u kojima nas bombarduju fašističkim porukama dok zombi energija kruži oko nas. Opet, on drži do toga da je umetnost jača od politike i da ove prostore spaja od kada je rat završen.

- Kada krenem bilo gde na prostoru nekadašnje Jugoslavije, nemam osećaj da ulazim na tuđu teritoriju. Nije to pitanje jugonostalgije, tu je prvenstveno reč o jeziku za koji vam ne trebaju titlovi. Jezik je komparativna prednost koja nas povezuje. Namerno ne govorim o harmonizaciji odnosa, jer ne vidim

POP&Kultura 3

Knjiga da je negde atrofirala ta kulturna saradnja.

Možda bi umetnost trebalo da bude glasnije, ali mnogi umetnici žive u zoni komformizma.

Ja sam iz nje izašao i dobio svoju porciju, i dobijam je na društvenim mrežama pošto artikulišem neke stvari u BiH i regionu. Mislim da je najveći ljudski merak pre pranja zuba ujutro reći sebi: „Đe si, majstore“. Nisam neki egotrip, niti imam visoko mišljenje o sebi, ali ta vrsta istine kojom se bavim meni godi - rekao je Hadžihafisbegović.

Kao što je predstave užičkog festivala objedinilo pitanje “Ko je junak našeg doba?”, tako i države iz kog dolaze imaju zajedničku muku u rekama ljudi koji daleko od svojih kuća traže bolje sutra. Zato doajen jugoslovenskog i srpskog glumišta Tanasije Uzunović kaže da su mnogi junaci našeg doba, za kojima traga Festival, otišli.

- Na još veću žalost, ima i budućih kojih će tek da odu - rekao je Uzunović koji se pojavio u ulozi Arse u predstavi “Nečista krv” Narodnog pozorišta u Beogradu.

Ni Vesna Trivalić nije ostala. U “Vratu od stakla” JDP-a posle 17 godina se pojavila u pozorištu, igra ulogu Svetlane.

- Dugo ne živim ovde, dolazim nakratko.

Sve tuge i male sreće koje primite na 4.500 kilometara vazdušne linije od svoje zemlje primaju se četiri i po hiljade puta jače. Svetlana je početak predstave kad stojim i gledam gde mi je sadašnjost, prošlost i budućnost. Htela bih da mi dete ode gde su svetla. Idem da radim, svi mi idemo da radimo u sebi, na sebi, ali nekako šlajfujemo - rekla je glumica.

Vreme je, poručuje reditelj Igor Vuk Torbica, čijeg “Tartifa” su igrali Srpsko narodno pozorište Novi Sad i somborsko Narodno pozorište, da kažemo: “Ljudi, imamo veliki problem, a ne heroja”.

- O tim problemima govorim kroz vizuru porodice zato što je ona najmanje polje različitih delovanja, interesa i karaktera. Postala je leglo tabua, nekomuniciranja, neznanja i odbija da se razgovorom prevaziđe problem.

Zato utočište tražimo van nje. Porodica je testo koje vajaju društvene prilike - potencira Torbica.

Jednom porodicom bavi se “Lorencačo”, koji je po tekstu Alfreda de Misea postavio Boris Liješević. Ona tiraniše u srednjovekovnoj Firenci. Ima u tome, kaže reditelj, sličnosti sa današnjicom kod nas i okruženju.

- U komadu sam prepoznao neke situacije u ovim našim zemljama i gradovima u kojima porodice koje dobiju vlast ili podršku vlasti pa se osile, postanu nepodnošljive, i u jednom momentu niko im ništa ne može.

Toga ima u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni. Predstava govori o državnim kabadahijama – firentinskoj porodici koja se nadvila nad ostalim porodicama, pa se u jednoj replici kaže: “Firenca je do sada bila čvrsta kuća, a onda su papa i car od nje napravili toranj koji je izrastao kao pečurka nesreće za jednu noć. Imamo i ljude koji kažu: “Proveo sam 60 godina kao miran građanin, a sada me nasilje koje trpimo primorava da uzmem mač u ruke.

Komad govori o tome da je važnije ne izgubiti dušu, nego pomoći zemlji. To znači biti daleko od revolucionarnih ideja, jer se u njima krije taj demon koji miomiriše kada se pojavi. Kako su samo početkom devedesetih miomirisale reči, izazivale suze i dražile ljude ispričao je Boris Liješević.

U njegovoj predstavi Branislav Lečić igra Filipa Strocija koji “Lorencača” objašnjava ljudskom navikom i potrebom da se prilagodi apsolutizmu i diktaturi.

- Mnogo se čovek lakše snalazi kad ima neki autoritet, ali ne shvata šta je time izgubio.

Nama prija diktatura, mi smo ljudi koji neće da misle, neće da se bore, nama smeta demokratija, jer je to proces koji zahteva prisutnost, morate da mislite, slušate, gledate, razumete, da se borite - kazao je Lečić.

Učiću te da pucaš u trgovce oružjem Usmerivači koji stoje za skrivenim katedrama danas podučavaju našu mladež koja se po gimnazijama transformiše u poslušno stado. Kad odrastu, ista nauka javnog mnjenja podučiće ih kako treba da se ponašaju u društvenom životu, svodeći vrlinu, osećajnost i istinski talenat na masku - reči su slavnog pisca Umberta Eka. komično i groteskno postanu deo tog programa. Tradicija pastiša - koja je u Francuskoj mogla da se pohvali tako slavnim sledbenicima kao što su Prust, Keno i grupa Ulipo - generalno nije imala toliko sreće u italijanskoj književnosti.”

Godine 1963. članci iz pomenutog časopisa su objavljeni kao knjiga koja je potom doživljavala izmene da bi dospela do, kako je zabeležio, “verzije koja je trenutno pred vama”.

Sokratovski striptiz

T. Nježić Zapisao ih je u okviru pastiša „Kraj samo što nije“, a ovaj je pak deo „Minimalnog dnevnika“, kod nas nedavno objavljenog u izdanju „Vulkana“ (prevod Mirjana Vlahović i Ljiljana Petrović Vesković).

Dakle, godine 1959, danas proslavljeni Umberto Eko je počeo da u književnom časopisu „Veri“ objavljuje mesečnu kolumnu koju je nazvao „Minimalni dnevnik“ iako tekstovi zapravo nalikuju svojevrsnim esejima.

Dublji razlog

No, u svakom slučaju, „u glavnoj ulozi“ su momenti svakodnevice, fenomeni savremenog doba, razni ljudi i njihove ćudi, kultura i književnost se podrazumevaju.

Iz stranice u stranicu protežu se britka promišljanja, duhovitost, satira, pomalo pikantne ekstravagantnosti...

U uvodu sam napominje: ”Prvi tekstovi, bilo moji ili mojih prijatelja, sa stanovišta književnog žanra podsećali su na Mitologije Rolana Barta. Bartova knjiga pojavila se 1957. godine, mada u vreme kad sam počeo da pišem ‘Minimalni dnevnik’ još nisam znao za nju. Da je bilo drugačije, sigurno se ne bih odvažio da te 1960. godine jedan od eseja posvetim striptizu. Takođe verujem da sam nakon upoznavanja sa Bartom iz puke smernosti napustio stil njegovih Mitologija i postepeno prešao na pastiš. Imao sam još jedan dublji razlog da usvojim pastiš: ako je neoavangarda nastojala da naopačke okrene jezik svakodnevnog života i književnosti, bilo je logično da

Iz stranice u stranicu protežu se britka promišljanja, duhovitost, satira, pomalo pikantne ekstravagantnosti...

Nije moguće, a nema ni potrebe, baviti se svakim od obuhvaćenih eseja. Pomenimo tek da je, primerice, „Babita“ koncipirana kao parodija na Nabokovljevu Lolitu, zasnovana i na činjenici da ime glavnog junaka ovog romana u italijanskom prevodu glasi Umberto. (“Naravno, moja parodija nije toliko usmerena na Nabokova koliko na italijanski prevod njegovog romana.”)

Zatim, uzbudljivi esej „Vesti iz raja“ predstavlja svojevrstan izveštaj sa onog sveta predočen kroz upotrebu aktuelnog političkog žargona. Na tom tragu je i „Kraj samo što nije“, tekst nadahnut društvenom kritikom Adorna i Frankfurtske škole. (“Određeni odlomci predstavljaju indirektne citate italijanskih autora koji su se tih godina zdušno prepustili adornizaciji. Tekst predstavlja ogled na polju, kako to danas nazivamo, ‘alternativne antropologije’- ne svet drugih sagledan kroz naše oči, već naš svet sagledan očima drugih.”) A tek “Sokratov striptiz”… eh, ko je go, ko navlači čarape sa žabicama, šta je zapravo striptiz odnos.

Kako ste

Esej “Pismo mom sinu” počinje, naravno, sa “Dragi Stefano”, a potom Eko piše, između ostalog, o igračkama i napominje: ”Pre svega neću te učiti da pucaš u Indijance. Učiću te da pucaš u trgovce oružjem i alkoholom koji uništavaju indijanske rezervate. (…) Neću te učiti ni da nišaniš na ljudoždere iz Konga, već na trgovce slonovačom.”

U duhovitom i intrigantnom eseju gorepomenutog naslova (“Kako ste”), na dato pitanje Eko odgovara iz perspektive raznih ličnosti, literarnih junaka, ljudi koje pamti istorija…

Ima ih čitav, poduži spisak.

No, pomenimo bar petnaestak.

Na pitanje “Kako ste”, Ikar odgovara: “Muka jedna”, Edip: ”Mama je zadovoljna”, Lucifer: ”Kako bog zapoveda”, Jov: “Ne žalim se”, Noje: ”O kakvo more”…

Zatim Robespjer kaže: “Da čovek izgubi glavu”, Kazanova: ”Svršavam”, Kant: ”Situacija je kritična”, Niče: ”Iznad svakog dobra, hvala”, Nobel: ”Pravim bum”…

Te, Limijer: “Pazite na voz”, Gandi: “Apetit mi ne fali”, Agata Kristi: “Pogodite”…

A poslednja rečenica glasi: ”Treba pitati i Leonarda koji se za sada samo ambivalentno osmehuje”.

4 POP&Kultura

Intervju Nebojša Dugalić

in Kratkotrajnost je danas

mo u muzici, i u svim drugim oblastima, kratkotrajnost je danas - in. To je, razume se, produkt ekonomskih postulate doba u kome živimo, paradigme vremena koja najkraće glasi - profit iznad svega i po svaku cenu.

A kakve su danas reakcije publike?

- Vrlo zanimljive. Moglo bi se o tome dugo pričati. No, ukratko; recimo, gospođe od sedamdesetak godina rado poigravaju na zvuke rokenrola, a neki klinci nam prilaze priupitkujući nas: “Šta je ono što ste svirali, pa to je genijalno, mi to nikad nismo čuli...”

Politički sistem i vodeći politički činioci treba da obezbede platformu za pokretanje naših najboljih potencijala. Ako imate vodeće političke snage koje stalno afirmišu odsustvo kvaliteta, negiranje vrednosti, ponižavanje plodonosnosti, onda se ne treba čuditi što buja korov. Ali, s druge strane, uvek se postavlja pitanje: šta smo mi kao pojedinci učinili da sejemo seme koje donosi plod koji nas može nahraniti - kaže čuveni glumac Nebojša Dugalić.

Tatjana Nježić BIO JE TO poslednji dan oktobra. Sunčan i vedar.

Podne tek beše minulo.

U džez kantini “Lisabon” upriličen je susret Nebojše Dugalića i Borisa Pingovića sa novinarima povodom svojevrsnog jubileja njihovog poetskog kabarea “Da, to su bili dani”.

Petnaest godina trajanja, a 30. novembra u Kombank dvorani je jubilarno, 300. izvođenje.

Sazdan od svirke, pesme, poezije, humora, anegdota za ovih deceniju-i-po izvođen je na raznim scenama, menjao se, a te će večeri u uz ovaj šarmantni dvojac nastupiti i Nina Ćosić i Voja Savić, kao i specijalni gosti, čija su imena Dugalić i Pingović obelodanili na pomenutom susretu s predstavnicima medija. Biće to glumac Ivan Bosiljčić, pijanista Bogdan Dugalić, džez gitarista Jevrem Ćosić i bubnjar Đura Đuričić.

Sedamo na barske stolice u uglu “Lisabona” i posle nekoliko neformalnih rečenica kreće razgovor u kome napominjemo kako “Da, to su bili dani” nije klasičan kabare.

- Nešto je između kabarea i varijetea. Osnovna struktura je kolažna. Dakle, izmenjiva.

Do sada smo izmenili sadržajno petnaestak verzija. Mada bismo mogli reći da praktično nijedno izvođenje nije isto.

Menjamo na planu teksta, poezije, muzike, priče... To je nekako i nama živa stvar, a i menja se s obzirom na trenutak, okolnosti, inspiraciju…

Nije li iskustvo pokazalo da je publika vrlo šarenolika?

- Trudili smo se da sadržaj bude takav da može da podmiri najraznovrsnije ukuse.

Neću reći ništa novo, samo ću podsetiti: kad se potrudite i nešto iskreno radite, tada imate i rezultat koji se ovoga puta ogleda i u ozarenim licima publike i tokom izvođenja i nakon poslednjeg aplauza. Budući da je publika u starosnom i svakom drugom smislu šarenolika, to znači da ima nečeg objedinjujućeg u onim ostvarenjima duha koji su nastali kao nešto što može, a i treba da traje za sva vremena. Nešto što pretrajava u vremenu. Dakle, ta trajnost nekog dela je ono što nam je bila vodilja u izboru numera i sadržaja. Znimljivo, kada

se takvi sadržaji, nezavisno odabrani, poređaju jedan uz drugi daju sasvim nove konstelacije.

Kada je o muzičkim numerama reč, “Da, to su bili dani” obuhvata pretežno muziku osamdesetih, koju, reklo bi se, mladi vole i danas?

- To je upravo dokaz ovoga o čemu smo govorili. Razgovaramo o rokenrolu, popularnoj muzici u kojoj se ogleda činjenica da je na delu princip koji je bio prisutan i u drugim oblastima stvaralaštva, i ljudskog delovanja uopšte. Reč je o načinu mišljenja, pristupa koji poštuje i publiku i stvaraoca i ostvarenje, koji se temelji na iskrenom porivu i koji stremi da, ako je moguće, pretraje u vremenu, što se, znamo, retko događa. Danas imate muziku koja kao da nastaje da bi trajala mesec ili dva, kao da se stvara da bi je zaboravili što pre kao da nema ni nameru da traje. Naprotiv. Ne sa-

Sve se ubrzava do maksimuma, preko svake čovekove mere, tako da ljudi ne stignu da reaguju, da percipiraju ikakav sadržaj drugačije, sem da to propusti kroz sebe kao usputno. A to automatski znači kao nevažno

Možemo li uporediti, recimo, vreme osamdesetih i danas?

- Teško je porediti različite duhove vremena. Svako vreme ima neke svoje osobenosti, pretpostavke i iz sebe samog rađa određene rezultate i plodove, ovakve ili onakve.

Svi smo mi produkti konteksta u kom živimo, u kom postojimo planetarno. Ono što je za nas, za ove prostore specifično – mi smo za vrlo kratko (istorijsko) vreme prošli intenzivan period naglih promena jednog, drugog, trećeg… duha vremena. Za vrlo kratak period imali smo raznolika iskustva. Šta karakteriše ovaj trenutak, današnji kontekst, sem kratkotrajnosti kao posledice ekonomske paradigme?

- Moj dominantan utisak o ovom vremenu, uz kratkotrajnost, jeste vrtoglavo ubrzanje.

Sve se ubrzava do maksimuma, preko svake čovekove mere, tako da ljudi ne stignu da reaguju, da percipiraju ikakav sadržaj drugačije sem da to propusti kroz sebe kao usputno. A to automatski znači kao nevažno, nešto što brzo ostaje iza. A uglavnom nema instrumente da razdvoji bitno od nebitnog. S jedne strane, to rezultira površnošću i prazninom jer overdouz svega i svačega utiče na čoveka vrlo slično, kao i manjak, s tim što manjak budi radoznalost i želju, a prezasićenost nevažnim, parališe. S druge strane, to ne percipirano, zapravo biva, deluje. Mislim da će to u budućnosti ispostaviti cenu.

Nužno će rezultirati situacijom da će nam se neka pitanja koja zbog ubrzanja nismo stigli da postavimo ili da nad njima zastanemo, da će nam se ona kad-tad vratiti u lice, s kamatam, i zahtevati i cenu i odgovore. Nemam poverenja u velike brzine. Nekada, naravno, treba biti strelovit i brz, ali se prethodno mora mnogo toga utemeljiti, pošteno uraditi i sa sobom i oko sebe.

Kako vidite aktuelnu nam političku scenu, njene ključne likove…?

- Takva kakva je ona odraz je nas samih. Onoga što mi kao narod preovlađujuće jesmo. I pozicija i opozicija su i slika nas samih. Ljudi uporno izbegavaju da pođu od sebe i da u svom domenu urade maksimu, daju sve od sebe. Istorija je pokazala da se promene ne događaju samo promenom političkih činilaca. Naravno da politički sistem i vodeći politički činioci treba da obezbede platformu za unutrašnje zrenje, za pokretanje naših najboljih potencijala. Ako imate vodeće političke snage, koje stalno afirmišu odsustvo kvaliteta, negiranje vrednosti, ponižavanje plodonosnosti, onda se ne treba čuditi što buja korov. Ali, s druge strane, uvek se postavlja pitanje - šta smo mi kao pojedinci učinili da sejemo seme koje donosi plod koji nas može nahraniti. Đoka Balašević divno kaže - “korov nikne di god stigne, svaka njima čast ali krivi smo mi što smo se sklanjali”. Stvar je, dakle, u tome kakvim smo se vrednostima ili nevrednostima mi okrenuli, i čemu na taj način doprinosimo.

Uprkos brzini i kratkotrajnosti kao dominantama vremena, vi već dugi niz godina igrate monodrama “Ispovest Dmitrija Karamazova”, koju ste autorski oblikovali adaptirajući deo čuvenog romana F. M. Dostojevskog?

- Dostojevski je bio jedan od događaja u čovečanstvu koji je pokazao šta znači stvoriti nešto što će biti ne samo važeće nego i božanski dragoceno za sva vremena. On je genije, što, naravno, nismo svi niti možemo biti. Ali šta možemo, možemo biti odgovorni prema dometu genija. Učiti od genija. A ne od onih koji nam takve domete namerno stavljaju van vidokruga.

Dostojevski je životom platio cenu svoje genijalnosti. Svi veliki učinci ljudskog duha su mnogo koštali svoje stvaraoce. Iz naše perspektive jedini način da proživim život koji ima nekog smisla jeste težiti onome što su nam geniji ostavili.

Igrali ste i igrate niz uloga na sceni, po pravilu, kako to ističu pozorišni znalci, izvanredno, a sada osvajate veliku popularnost i ulogama u serijama. U koliko njih ste zaigrali u poslednje vreme?

- U poslednje dve godine igrao sam u osam, devet serija. Prosto je naišao takav talas, dosta se snima. Što se mene tiče, posrećile su se neke okolnosti, prilike, uloge, u smislu da su mi nuđeni vrlo različiti zadaci. Dakle, bilo je prostora.

POP&Kultura 5

Slobodna zona Kada ste videli scenario, recimo za “Žigosane u reketu”, koji je bio vaš pristup? Ili “Državni službenik”…

- Moj pristup tim ulogama i svakoj drugoj ulozi, pre svega, vezan je za dramaturško iskustvo. Iskustvo čitanja teksta. Da li čitajući tekst prepoznaješ potencijal lika koji igraš, šta u tome vidiš, ima li slojevitosti… Kad sam pročitao prvu epizodu “Žigosanih…”, iako nisam znao šta će se dalje događati, meni je odmah bilo jasno u kom smeru može taj lik da se razvija. I kako ga glumački mogu braniti, kako se može igrati… Taj lik, Voja, vrlo je i zahtevan i zahvalan jer dat i kao prijatelj i kao menadžer i kao ljubavnik i kao otac i kao prevarant i kao čovek koji čini dobra dela… Pri tom su ta njegova lica između sebe protivrečna i onda je to zanimljivo i za glumca i za gledaoca.

Da li neku od tih ekranskih uloga izdvajate u bilo kom smislu?

- Svaki je na svoj način bila izazov, svaka nešto donela…

Trenutno su najaktuelnije “Senke nad Balkanom 2”.

A tu igrate…?

- Takođe čovek raznovrsnih mogućnosti. Jarka ličnost sa mnogo lica. Neko ko poseduje ogromnu moć, a nosi u sebi sve i svašta, velike raspone uključivši i najstrašnije u ljudskom biću. Meni je bilo zanimljivo ne to da ga odslikam ovakvog ili onakvog već da ga odigram kao čoveka koji sedi na datom mestu u datom istorijskom kontekstu s takvim i takvim zahtevima situacija koje od njega traže nekakav odgovor. Dakle, kao što smo pominjali, situacija, vreme, okolnosti, kontekst su nešto što nas oblikuje. Mi imamo neke karakterne potencijale pa se pretvorimo u ovo ili ono. Taj proces, ta geneza je najinteresantnija, ne spoljašnje određenje. Na primer, on je zlikovac. Ne možeš igrati zlikovca. Igra se čovek u konkretnoj situaciji koji pod tim i tim okolnostima radi to i to.

Igrate i preko deset, kako se to kaže, živih uloga na više pozorišnih scena…

- Najviše u Narodnom pozorištu, mojoj matičnoj kući, a igram i u Jugoslovenskom dramskom, Madlenijanumu, Pozorištu na Terazijama… Šta je sledeće?

- Videćemo.

Nužno se nameće i pitanje kako se podiže petoro dece uz 8, 9 serija, preko deset živih predstava…?

- (smeh) Što bi rekao lik u jednoj drami – život ne pita.

Mesto za običnog čoveka “Izbačeni”, “Jadnici”, “Treća smena” samo su neki od filmova koji su odjeknuli na ovogodišnjem festivalu “Slobodna zona”.

T. Nježić Na otvaranju ovogodišnjeg, jubilarneog, 15. renomiranog filmskog festivala “Slobodna zona” - koji u više selekcija obuhvata preko 40 filmova što govore o (ne)pristajanju, čežnji, nepravdi, o tome zašto je potrebno da se sećamo, kako da ostanemo dosledni sebi, uvek i uprkos svemu… - čulo se i da se sav taj po prirodi stvari raznoliki program pretapa u - krik.

Možda bismo čak mogli reći u nemi krik. A strahotni. Krik koji para nebo…

Dokumantarni film “Izbačeni” Frederika Gertena govori o fenomenu (ne)mogućeg stanovanja u gradovima današnjice.

Tačnije, ekonomske nemogućnosti pojedinca da ostvari svoje elementarno pravo krov nad glavom. Problem je planetaran, i višestruk.

S jedne strane, ukratko, nismo jedini koji imamo “Beograd na vodi”. Kod drugih se to drugačije zove, ali princip je isti - stvori se kontekst pisanih ili čak nepisanih normi u kojem se obični ljudi nemilosrdno proteraju iz svojih uglavnom trošnih zdanja. Tu nastaju velelepna naselja, skupoceni stanovi u kojima, gle čuda, u većini za sada niko ne živi. Te tako po belom svetu raste, sa jedne strane, broj beskućnika a, sa druge, ekskluzivna, skupoceni od života ispražnjeni kvartovi.

Otvara film i pitanje nemogućnosti običnog čoveka da svojim radom reši stambeno pitanje, iznosi podatke koji upućuju da će buduće generacije zapravo živeti bez svojih stanova….

Razume se, u osnovi su (novi) tokovi krupnog kapitala, poreski tzv. sistemi (u kojima običan čovek plaća visoke poreske

stope na razno-razne stvari dok krupni capital to ne čini)… Čini se da je jedan od ključnih momenata nov mehanizam finansija i ekonomskih tokova. Kako je napomenula jedna od sagovornica; više nije reč o proizvodnji, stvaranju nove vrednosti koja dobija novčani ekvivalent, reč je o uzimanju i otimanju onih koji su imućni ili u prilici da to budu, a stvaranjem i legalnog i ilegalnog miljea po meri njihovog bogaćenja. U filmu učestvuju Saskija Sasen, Džosef Stiglic, Roberto Savijano i Lejlani Farhe, specijalni izvestilac Ujedinjenih nacija za pitanja adekvatnog stanovanja ljudi širom sveta. Aktuelan dokumentarac koji otvara pitanje odgovornosti kao i eventualno moguće pute-

ve ka kakvom takvom rešenju.

O tome da svet sve više postaje mesto u kojem gotovo da nema mesta za tzv. običnog čoveka (mada se onda postavlja pitanje, a za koga ima) govori i dokumentarni film “Treća smena” koji rediteljski potpisuje Luke Lorentcen.

A govori o porodici koja vodi privatnu hitnu pomoć u Meksiko Sitiju, takmičeći se za pacijente sa ostalim službama hitne pomoći. Dok pokušavaju da zarade za život u ovom nemilosrdnom poslu, bore se da njihove finansijske potrebe ne ugroze ljude kojima pomažu. Rigorozna kazna inače korumpirane policije tera porodicu da pokuša da legalizuje svoju praksu. Teška finansijska situacija ih tera u sumnjiv način poslovanja dok nastavljaju da pružaju hitne medicinske

usluge. Film se, ukratko, bavi i gorućim pitanjima funkcionisanja zdravstvenog sistema, propuste vlade i kompleksnošću lične odgovornosti.

Impresivan film “Jadnici” Lađa Lija, ovenčan nagradom žirija na Kanskom festivalu, igrane je strukture.

Potresna, brutalna, realistična priča smeštena u predgrađe Pariza u kojem se odvija i radnja čuvenog istoimenog romana Viktora Igoa.

Ono o čemu govori nije kuriozitet pariskog ili bilo kog drugog predgrađa, već - ispričana jezikom filmske umetnosti slika i dijagnoza savremenog sveta.

Priča prati trojicu policajaca u antikriminalnoj grupi (od kojih je jedan novopridošli) i u prvom delu filma kroz njihovo patroliranje upoznajemo razne slojeve i grupacije više s one nego s ove strane zakona, njihove načine života, svetonazore ako se to tako može nazvati i (kao oličenje vlasti i države) stanje stvari u policiji, naravno. Decu koja rastu u tome.

Sitan i naoko bizaran događaj pokreće lavinu i biva jasno da smo stvorili svet u kojem suštinski nema razlike između ovih i onih s koje god strane zakona. Svi su na ovaj ili onaj način ogrezli u eksplicitnoj ili potisnutoj agresiji koja je, manje-više, rezultat straha i beznađa. I onaj ko bi da povuče ručnu, slab je da to sam uradi. Neshvaćenost se podrazumeva. Ništa ne vredi, čak i ne znači ni to što nikome zapravo nije dobro. Zastrašujuće je kako deca još nisu stigla ni da poodrastu, a već su krvožedniji od odraslih koji su skrojili svet u kojem drugačiji, zapravo, i nisu mogli postati... Film se završava Igoovim rečima da nema loših biljaka, ni loših ljudi, “ima samo loših uzgajivača”.

Filmovi “Jadnici”, “Kordiljeri snova” i “Tusta” biće prikazani na bis 13. novembra u Dvorani Kulturnog centra Beograda.

Tejt otkupio radove Raše Todosijevića Tejt muzej u Londonu otkupio je deo radova Dragoljuba - Raše Todosijevića iz čuvene serije “Nulla dies sine linea” iz sredine sedamdesetih godina. Reč je o 12 radova iz serije “Nulla dies sine linea” (Nijedan dan bez crte) - crteža nastalih 1976. godine mastilom na papiru.

Takođe, otkupljen je tekstualni rad iz 1977. godine u verziji na srpskom i engleskom jeziku, rekao je Todosijević za portal SEEcult.org.

Todosijević u tekstu umesto toga... objašnjava da je tema “Nijedan dan bez crte” - jedna od

tri koje se tiču njegovih zapažanja o značenju sporazumevanja u umetnosti - ustanovljena 1973/74. godine, a odnosi se na pitanja o privatnom/ličnom, o radu/manuelnosti, o usavršavanju, o koncepciji, o ironiji, o kontinuitetu, o kritici/samokritici, o ponavljanju/tautologiji.

Između ostalog, Todosijević navodi da se njegove ideje ne mogu shvatiti u terminima kontinuiteta tradicije evropske umetnosti, već su shvatljive u terminima kontinuiteta paradoksa u odnosu na tu umetničku tradiciju.

6 POP&Kultura

Jezik

Slivenice su preplavile naš govor

Bestceler, bliznismen, šanksonijer, štrajksisti...

Lingvista Ranko Bugarski, profesor Univerziteta u Beogradu, već dve decenije radi na prikupljanju, analizi i klasifikaciji slivenica (leksičkih blendi), nastalih različitim kombinovanjem delova postojećih reči u novu celinu, koje su nedavno objedinjene u knjizi “Srpske slivenice: monografija sa rečnikom” (Akademska knjiga).

Neven Džodan Da li je prikupljanje, analizu i klasifikaciju „slivenica” uslovio samo vaš lingvistički, profesionalni interes za tu pojavu u jeziku ili (i) nešto drugo?

- Samo moje profesionalno interesovanje, kao jedno novije ovaploćenje mog davnašnjeg zanimanja za raznovrsne verbalne eksperimente.

Slivenice su doskora bile neuobičajene u srpskom jeziku.

Kako su doživele ekspanziju?

- Slivenice i ranije su se povremeno javljale u književnim delima nekih pisaca, ali su tek tokom poslednje dve decenije postepeno preplavile svakodnevni govorni jezik.

One su svojevrstan izraz novog vremena, obeleženog modernizacijom i demokratizacijom, te ležernijim ponašanjem uopšte, pa i u razigranom i maštovitom jeziku koji izmiče tradicionalnim stegama, naročito kod mlađih generacija.

Da li kombinovanje delova postojećih reči u novu celinu postoji u ostalim slovenskim jezicima?

- Da. Od slovenskih jezika navešću po jedan primer iz ruskog (pivoniri – pivo+pioniri, pivopije pionirskog uzrasta) i slovenačkog (drečka – drek+vrečka, kesica koju nose vlasnici četvoronožnih ljubimaca). Ima ih i u mnogim drugim jezicima. Ali jezik koji je poslužio kao opšti izvor inspiracije i model je engleski, počev od „posrbljenih“ blendi kao motel (motor+hotel, hotel za motoriste), smog (smoke+fog, mešavina dima i magle) ili branč (breakfast+lunch, obrok koji kombinuje doručak i ručak), pa do strogo domaćih kao dišomor (diša+mišomor, neomiljen direktor škole) ili osiromašeni boranijum (osiromašeni uranijum+ boranija, boranija bez mesa).

Možete li da navedete neke primere slivenica koje se vama čine duhovite, efektne ili posebno kreativne?

- Evo samo nekoliko: bestceler (bestseler+celer, najprodavaniji celer na pijaci), taksikardija (taksi+tahikardija, srčani poremećaj izazvan ubrzanim kucanjem taksimetra), Mujaklija (Mujo+Vujaklija, bosanski rečnik stranih reči), fontenegro

(font+Montenegro, font sa novim crnogorskim slovima), bliznismen (blizu+biznismen, poslovni čovek privilegovan bliskošću sa vlastima), šanksonijer (šank+šansonijer, elegantni alkoholičar), bokalni ansambl (bokal+vokalni ansambl, društvance vinopija u kafani), šlogoped (šlog+ logoped, stručnjak za povratak govora posle moždanog udara), nolekul (Nole+molekul, “najmanji sastojak srpskog nacionalnog bića”); ovih dana su aktuelni štrajksisti (štrajk+taksisti, taksisti u štrajku).

Mnogo je novinara, intelektualaca i javnih ličnosti među autorima slivenica koje pobrajate u knjizi. Imate li svog omiljenog sliveničara?

- Ne mogu da izdvojim jednog, ali evo nekih: Teofil Pančić, Svetislav Basara, Olja Bećković, Viktor Ivančić, Zoran Kesić, Dragoljub Ljubičić Mićko... aktuelne TV emisije “24 minuta” i “Pljiž” obiluju novim slivenicama. Čini se da se umnožavaju velikom brzinom. Da li slivenice menjaju jezik i kako to čine?

- U pravu ste, postoji stalno i rastuće ubrzanje. Pre dvadesetak godina, kad sam počeo da ih registrujem, zabeležio sam prvu stotinu, da bi taj broj u ovoj knjizi narastao na blizu 2.200. Mislim da se trenutno može okvirno računati sa preko 200 novih slivenica godišnje. Po meni nema sumnje da one obogaćuju jezik, pa na njih ne treba gledati s visoka kao na

pro-

izvod neozbiljne i kratkoveke verbalne igrarije. Naime, one su rezultat jednog sociolingvistički motivisanog tvorbenog procesa koji svedoči o ranije slabo korišćenim kreativnim mogućnostima našeg svakodnevnog jezika.

Da li svest o građenju slivenica menja naš odnos prema jeziku? Da li su one možda način da svaki govornik menja jezičku normu ili jezičku praksu?

- Mislim da ga menja na upravo nagovešteni način – osvešćivanjem govornika o stvaralačkim potencijalima jezika i o mogućnosti da svaki pojedinac sopstvenim doprinosom utiče na jezičku praksu. Jezik nije samo dar koji se nasleđuje nego i vrednost u čijem stvaranju i oblikovanju učestvuju govornici iz raznih generacija; time se dugoročno proširuju i granice jezičke norme u gramatici i leksici. Ova knjiga ne pretenduje da bude normativni priručnik, ali nije ni puka zbirka smešnih reči, nego pokušaj da se na nekonvencionalnom jezičkom materijalu istraže takvi mehanizmi.

Mogu li slivenice da se koriste u javnom nastupu? Da li su češće u sferi politike ili kulture?

- Mogu i te kako: knjiga vrvi od slivenica na raznim područjima, od omladinskog žargona, preko medija, reklame i politike, do kulture u najširem smislu, uključujući i nazive ustanova, priredbi i publikacija, što pokazuje da su se one već afirmisale i u formalnijim domenima. Dati su i neki podaci o njihovoj učestalosti prema oblastima, među kojima su politika i kultura podjednako dobro zastupljene.

Da li pojavu slivenica uzrokuje i pospešuje marketing, potreba da se proizvodi reklamiraju što originalnije?

- Da, upravo tako. A i opštije uzev, neobičnim imenovanjem putem slivenica nastoji se privući pažnja potencijalne publike na određene proizvode, usluge i drugo – sve do reklamiranja ili pak izvrgavanja ruglu pojedinih političkih programa i ličnosti.

Slivenice su svojevrstan izraz novog vremena, kaže profesor Ranko Bugarski

Knjiga Ivana Ivačkovića „Između krajnosti“ (Laguna) o muzici i svetu legendarne grupe „Azra“ i njenog vođe Džonija Štulića ovih dana je u centru pažnje, a u „Pop & kulturi“ ekskluzivno objavljujemo odlomke iz knjige

Džoni, sam svoj protivnik

Moda IZLOŽBA OTVORENA 6. novembra, na dan Muzeja primenjene umetnosti osnovanog 1950, izložba “Moda u modernoj Srbiji“ kroz 81 eksponat vodi posetioca u zanimljiv svet ovdašnjeg odevanja u 19. i početak 20. veka... Šepuri se i diskretno sija venčana haljina, nedaleko od nje tamni, elegantni redengot, pa otmena, duga, haljina očaravajuće svetlo lila nijanse... I tako dalje, i tako redom.

Izložba traje do kraja januara naredne godine potpisuje je kustos Draginja Maskareli, obuhvata i zanimljive, više nego rečite fotografije, kao i dokumentarnu građa a deo je muzejske Zbirke tekstila i kostima.

U nedavno objavljenoj knjizi „Psihologija mode“ („Psihopolis“, prevod Jadran Đerić Počuča), autorka Kerolin Mer ukazuje i na sociološku, društvenu pa i političku dimenziju mode. „Na tumačenje značenja odeće ne utiče samo osoba koja je nosi već i posmatrač, kao i društveni kulturološki kontekst“, piše K. Mer. A prateći materijal izlož-

POP&Kultura 7

Feljton „Između krajnosti“ (3) Muzika „Azre“, tokom onih godina koje su u grupi proveli bubnjar Boris Lajner i basista Mišo Hrnjak, znatno je doprinela da u zvaničnoj kulturnoj javnosti rokenrol stekne uvažavanje na kakvo dotad nije mogao da računa.

Ta promena je bila logična, pošto se Džoni Štulić pokazao kao autor sposoban da istovremeno bude u dosluhu sa balkanskim muzičkim nasleđem, rokenrol tradicijom i novotalasnom erupcijom.

Kraće rečeno, pokazao se kao autor velike moći. Osim što je on imao razvijenu pesničku kulturu, „Azra“ je umela da opčini zvukom koji je objedinjavao rok, folk, šansonu, pop, rege, rokabili... U stvaranju tog zvuka Hrnjak i Lajner učestvovali su daleko iznad mere koju je Štulić spreman da uvaži. Zapravo, ne računajući Štulićevo priznanje da je Lajner uveo rege u „Azru“, teško je setiti se bilo čega sličnog. Ali niko osim Džonija ne libi se da prizna zasluge Lajnera i Hrnjaka. Čak i ako ostavimo po strani ko je šta u „Azru“ uneo, ostaje činjenica da njih dvojica nisu bili samo vrhunske zanatlije, nego su umeli da Štulićeve ideje ilustruju na kreativan, jedinstven način.

S druge strane, to što je „Azra“ zaslužna za gubljenje nekih predrasuda oficijelne kulture i umetnosti naspram popularne, u izvesnoj meri je paradoksalno. Jer, rok kritičari su govorili o Štuliću kao o lošem instrumentalisti, pevaču i, uopšte, zanatliji. Zaista nije jasno šta bi kod te priče

trebalo poštovati osim njene starosti. Ona se pojavila još kada je izašao prvi „Azrin“ album. Tada je, na primer, uticajni zagrebački kritičar Dražen Vrdoljak pisao kako je Štulićev glas „sklon izmicanju kontroli“.

Vrdoljak je potcenjivao Štulića i kao gitaristu. Darko Glavan, drugi poznati kritičar iz Zagreba, tih dana je takođe pisao o Štulićevim „pjevačkim nedostacima i manirizmu“. Zanimljivo, u isto vreme je pisao i kako je „po njegovom dubokom uvjerenju“ rok „uvijek upečatljiviji onda kada se autor koncentrira na ono što govori, a ne na to kroz koju će formu to izreći“. Glavan je dakle skočio sebi u usta. Ali možda njegov primer nije najbolji, budući da je između njega i Štulića, kao posledica različitih ukusa i pogleda na svet, postojala velika lična netrpeljivost. Osamdesetih, doduše, nikome nije padalo na pamet da bi se Glavan jednog dana mogao pokazati kao ljubitelj „patriotskog kiča“. Tim pre što je odgojen na klasičnoj umetnosti i rok kulturi čija je priroda izrazito kosmopolitska. Ipak, ispostavilo se da je u sebi nosio duboko nazadnjaštvo, koje je izašlo na videlo tokom umiranja Jugoslavije, kada su takve stvari postale dozvoljene.

Da smo mogli zaviriti u budućnost, početkom osamdesetih bismo lakše razumeli suštinu njegovih napada na Štulića. Pogotovo onih koji su izlazili iz okvira muzičkih rasprava. Glavan je posle raspada zemlje ostao na istom kursu, pa je početkom novog milenijuma javno hvalio hrvatskog pevača Marka Perkovića Tompsona, ljubimca tamošnje radikalne desnice, populističke i proustaški orijentisane struje.

Dok je uljuđeni deo Hrvatske teško podnosio Tompsona, Glavan ga je upoređivao sa Brusom Springstinom. Štulić nije ostao ravnodušan na zamer-

ke da ne ume da svira i ne zna da peva, pa je, po svaku cenu dokazujući suprotno, oštetio ili upropastio neke vrlo dobre pesme. Ali, ta šteta na stranu, on bi morao biti i zvanično rehabilitovan kao gitarista i pevač. Reč je o ispravljanju velike nepravde nanete čoveku koji je istinski važan za jugoslovensku kulturu i našu zajedničku prošlost.

Dakle: u periodu koji je započet „Balkanom“, a završen albumom „Krivo srastanje“, Džoni Štulić je bio ne samo vanserijski pesnik i autor sjajne muzike, nego i odličan gitarista i pevač. Ne računajući trenutke kada nije uspevao da ostane gluv za ocene kojima je bivao diskvalifikovan kao instrumentalista, svirao je pametno i pevao osećajno, sugestivno. Činio je to sa svešću zrelog muzičara, svešću da zanatska kompetencija mora služiti poruci i ideji. Ako to neko i nije uvideo u vreme prvog “Azrinog” albuma, onda je drugi, „Sunčana strana ulice“, svakako imao snagu da otkloni sve dileme. One su, međutim, preživele. Jer, nesporazumi između Štulića i kritičara koji su njegove sposobnosti nipodaštavali bili su deo mnogo većeg, iznenađujućeg kritičarskog nerazumevanja smisla i svrhe sviranja.

Nažalost, u samom sebi Štulić je imao moćnijeg protivnika nego što su bili kritičari. Od sredine osamdesetih potpuno i konačno bez uvida u realnost, nije napravio jedini ispravan korak: onaj kojim se uzdignute glave odlazi sa scene. Da je to učinio posle „Krivog srastanja“, karijera bi mu ostala neukaljana. Paradoksalno, ispostavilo se da više ne može biti „važan činilac“ upravo stoga što mu je to „trajna orijentacija“. Nesposoban da se povuče na vreme i sa dostojanstvom,

doživeo je sunovrat čija je snaga jednaka snazi njegovog strelovitog uspona. Najpre je bio doživljavan kao generacijski trubadur, nadmoćna pesnička pojava, briljantni hroničar vremena i vođa grupe koja je njegovu muziku i stihove pretvarala u doživljaj prvog reda. Onda je postao autor koji duboko zahvata u sebe, još uvek kadar da snimi albume vredne pažnje. Dva takva napravio je uglavnom sam, mada ih je potpisao Azrinim imenom. Potom je – prvi put na duže – otišao u Holandiju i tamo počeo da „gradi“ internacionalnu karijeru. Kad su pale skele, videlo se da je građevina ružna i da je stvar propala. Privremeno se vratio u Jugoslaviju i okupio novu postavu “Azre”, ali pokazalo se da mu je stvaralačka inteligencija iskopnela. Na kraju se i zvanično proglasio solistom i upustio u još brže uništavanje preostalih delića nekadašnjeg ugleda i rejtinga. Karijeru je dovršio albumima koji su velikim delom bili rezultat umetničkog i ljudskog rasula.

Takav kraj odredio je i ukupan utisak o njegovom stvaralaštvu. Štulić je potpisao neke od najboljih i neke od najgorih albuma domaće muzike. Zato taj „opus“, kada ga posmatrate kao celinu, ima mlaku temperaturu. Ne može biti briljantan pošto obuhvata katastrofalne „It Ain’t Like In The Movies At All“, „Balkansku rapsodiju“, „Balegare“ ili „Anale“. Ne može biti jadan jer unutar njega sjaje dragulji poput prvog albuma, naslovljenog imenom grupe, ili „Sunčane strane ulice“, „Ravno do dna“ i „Filigranskih pločnika“. Otud u finalu, baš kao i istoimena, osrednja ploča, Štulićeva diskografija ostaje između krajnosti.

- Kraj -

u modernoj Srbiji

Izložba u Muzeju primenjene umetnosti može da se pogleda do 31. januara 2020.

be podseća i na istorijske momente toga perioda, odnosno da su se tokom XIX veka u Srbiji odigrale velike promene u političkoj, društvenoj, kulturnoj i privrednoj sferi. Ukratko, ustanci protiv viševekovne osmanske vlasti, podignuti 1804. i 1815. godine, doveli su do donošenja dva sultanova hatišerifa, 1830. i 1831. godine, i stvaranja autonomne Kneževine Srbije, kao i do ko-

načnog sticanja nezavisnosti na Berlinskom kongresu 1878. i proglašenja Kraljevine 1882. godine. Prelazak sa feudalnog na kapitalističko društveno uređenje pratila je izgradnja novih kulturnih modela s lokalnim specifičnostima i usvajanje kulturnih modela građanske Evrope.

U pomenutoj knjizi Karolin Mer napominje da “odeća postaje deo identiteta”, kao

i da, s jedne strane, “omogućava uklapanje u određene grupe”, a sa druge “izdvajanje pojedinca od ostalih”.

Od eksponata do eksponata izložba pokazuje da moda u to vreme dobija važnu ulogu u svojevrsnoj vizuelnoj reprezentaciji, stavaranju i građenju identiteta pojedinaca, pripadnika vladarskih porodica i građanske klase moderne Srbije.

Izložena haljina “Bindali” obeležena je estetikom Osmanskog carstva, neki drugi odevni predmeti pak nose snažan pečat tradicionalnih nošnji…

U pisanom materijalu koji prati izložbu se kaže i: “Razvijajući se u okviru kulturnog pluralizma XIX veka, ona prelazi put od osmansko-balkanskog kulturnog modela na početku veka, do ulaska u evropski sistem moderne mode u njegovoj drugoj polovini.

Modne promene u ovom periodu nisu bile vidljive samo u oblicima odeće, već i u načinu njene proizvodnje i tržišnog plasmana. Nosioci procesa izgradnje moderne države, pripadnici srpske građanske klase, uspešno su prilagodili svoj vizuelni izgled evropskim uzorima, dok je modno tržište svojom bogatom i raznovrsnom ponudom odgovaralo njihovim zahtevima.”

Iako je ovdašnje stanovništvo modne trendove poprimalo iz centara razvijenih zapadnih zemalja, svoje mesto u građanskom odevanju našao je nacionalni kostim, sazdan od elemenata,

preuzetih iz „tradicionalnog“ osmansko-balkanskog odevnog asortimana.

Kerolin Mer kaže da moda nema definiciju, odnosno da ih ima čitav niz i podseća da je Oksfordski rečnik oderđeuje kao imenicu u značenju „popularan ili najnoviji stil odevanja, friziranja, ukrašavanja ili ponašana“ i kao glagol u značenju „način na koji se nešto radi”.

Takođe, piše, između ostalog, da u nekim slučajevima ona prethodi političkoj promeni u drugim prilikama je sledi.

Ukratko, eksponati predstavljen na izložbi “Moda u modernoj Srbiji” svedoče i o dinamičnim promenama (modnog) sistema i društva u Srbiji XIX veka. A u prvim decenijama 21. veka, kako piše Kerolin Mer, otvorila su se i pitanja modne diskriminacije, modne nesigurnosti, šta sve stoji iza nove odeće, kada se odevanjem ulepšavamo a kada obmanjujemo, jesmo li svesni da danas umesto da odeća za čoveka ima upotrebnu vrednost modna industrija upotrebljava čoveka… T. Nježić

Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Miona Kovačević Email: kultura@ringier.rs

Muzika Neven Džodan O Milanu Mladenoviću treba pričati i podsećati na njegovo delo, poruke i pesme koje je ostavio svima, pa tako i onima koji se bave njegovom kilažom na samrti. Jedan od događaja koji je ostao neprimećen jeste razgovor o ovom poznatom muzičaru u Velikoj sali Doma omladine Beograda, na bini na kojoj je Milan nekada sa svojim sastavom EKV toliko puta emitovao snažnu poruku.

O njegovom talentu i uticaju razgovarali su muzički kritičari Moma Rajin i Aleksandar Žikić, uz moderiranje Dragana Ambrozića, urednika u Domu omladine, a u publici je, između ostalih, sve pažljivo slušao Milanov rokenrol saborac Zoran Kostić Cane.

Odmah je bilo jasno da to veče neće biti ispunjeno pretencioznim izjavama, već zasnovano na realnosti, svidelo se to nekom ili ne.

- Prvo je otišao Vd (Ivica Vdović), ali kada su počeli da odlaze Milan, pa i ostali članovi benda, to je stvorilo podlogu za stvaranje legende, za stvaranje nečega što jeste jednim delom utemeljeno u realnosti, ali drugim delom možda i nije. Na tom klizavom terenu najbolje što možemo da uradimo da održimo ravnotežu jeste da Milana nipošto ne potcenjujemo, ali ni da ga ne precenjujemo. Da mu damo pravu meru - istakao je Aleksandar Žikić.

Momčilo Rajin prisetio se susreta sa talentovanim 20-godišnjakom 1977. godine u SKC-u, koji je tada bio rasadnik i kolevka mladih talenata. “Limunovo drvo” u kojem je delovao Milan Mladenović je bio jedan od bendova koji su u to vreme zaslužili da se popnu na binu. Milan, Koja i Vd su posle formirali “Šarla akrobatu”.

- Kada ste slušali tu trojicu na bini, bili ste u srcu uragana - istakao je Rajin.

Posle “Šarla” svako je otišao na svoju stranu, a Milan je svoje utočište našao prvo u “Katarini II”, pa posle u “Ekatarini Velikoj” (EKV). Bio je to novi početak.

- Kako biste spojili elemente muzike “Disipline kičme” i EKV? Prilično teško. To bi moralo da deluje kroz mnogo kompromisa, na šta ni Milan ni Koja nisu nikad bili spremni. Činjenica je da su i Milan i Koja morali ponovo da krenu iz početka, da šalju snimke diskografskim kućama, da pokušaju da nađu izdavača, da se predstave javnosti ponovo kao da se ništa nije događalo i kao da “Šarlo akrobata” nije bio i ostao jedan od naj-

Milanov iskonski krik nažalost je bio i krik čitave jedne generacije

Godišnjca smrti Milana Mladenovića (5. novembar) i ove godine je bila povod za pretenciozne vesti i trivije o životu i smrti poznatog muzičara. Od čega je umro, koliko je bio težak na samrti i ko ga je poslednji video u takvom stanju svakako ne treba da budu teme za svakog ko drži do sebe i ima minimum dostojanstva i poštovanja bilo da je reč o Milanu ili nekom drugom. značajnijih bendova koji su se ovde ikada pojavili. To nasleđe odjednom nije vredelo ništa. Milan je morao da ide u RTV Ljubljanu da bi objavio album “Katarine II”, a Koja je imao još većih problema jer je to što je radio bilo još avangardnije i njega je objavio slovenački “Helidon”. Niko u Beogradu ni Zagrebu nije imao sluha za to šta su oni radili podsetio je Žikić.

I tada je trebalo da prođe ponovo mnogo vremena, albuma i rasprodatih koncerata da bi se shvatilo da se radi o vanserijskim talentima - Koji i Milanu.

Od samog početka Milan je stalno tražio drugačije izraze i menjao svoj ugao u posmatranju i stvaranju. Ono što se ponavljalo bio je pojam “krug”, kojim se bavio u svojim različitim bendovima.

- Još u “Limunovom drvetu” je bio sposoban da napravi pop pesmu (“Prevaren”, “Crni hleb”), ali je isto tako voleo da pravi eksperimente i u formi i sadržaju (“9. krug”, “7. krug”...).

Voleo je “krugove”, gde bi imao neverovatne prelaze iz jedne teme u sledeću. To će raditi i u “Šarlu”, a to je nastavio i u EKV-u. Mislim da je za njegovu poetiku jako važan, možda je i najvažniji taj pojam kruga, zato se on stalno vraća na to. Po meni, on je voleo da sebe smesti u prostor unutar tog kruga da opisuje šta on doživljava i kako gleda u tom prostoru, svestan toga da izvan te tanke linije koja deli taj prostor od spoljašnjosti postoji čitav svet koji je takođe opisivao.

Ono što je on radio majstorski jeste introspekcija, odnosno melanholija koja proizlazi iz njegovog prirodnog bića i bes kada sagleda ono što se izvan tog prostora dešava. Zato imamo tako snažne te njegove interpretacije na koncertima jer on nije u klasičnom smislu bio pevač, on je urlao na sceni. Milan će ostati zapamćen kao frontmen tog snažnog glasa, snažne interpretacije koja tako često bila na ivici urlika. Uostalom jedna od njegovih poslednjih velikih pesama koju je napisao “Par godina za nas” se i završava tim ogromnim njegovim urlikom “voli me onako kako me nikad nisi volela” i to je krik jednog bića, čoveka koji shvata da nema više šansu da ostvari ono što je nameravao i želeo jer se oko njega dešava nešto sasvim drugo. Samim tim taj njegov iskonski krik nažalost je bio i krik čitave jedne generacije - istakao je Rajin. Žikić je podsetio da je Mladenović imao individualnu specifičnu poetiku, što je odlika svih velikih autora.

- Nije to ništa neobično. Neobično je to što je ta njegova poetika koja je bila prilično hermetična, znači nisu to bili tekstovi koje biste mogli od prve da razumete, a neke niste mogli da razumete uopšte jer nisu ni napisani da bismo ih razumeli nego da bismo nešto doživeli, zahvaljujući njemu, što je inače odlika stvarne poezije, da se to proširilo u narodu. Milan je uspeo sa EKV-om da pređe sve ram-

Kada su počeli da odlaze Milan, pa i ostali članovi benda, to je stvorilo podlogu za stvaranje legende, za stvaranje nečega što jeste jednim delom utemeljeno u realnosti, ali drugim delom možda i nije, kazao je Aleksandar Žikić

pe i ne odstupivši ni milimetar, ne promenivši nijednu reč u tim tekstovima, postigne takvu popularnost da mogu da napune svaki prostor u kojem su svirali i da mogu da prodaju po nekoliko desetina hiljada ploča, što nisu nimalo zanemarljivi tiraži u to vreme, a pritom ni trunku integriteta nisu žrtvovali oportunizmu - zaključio je Žikić.

Ono što je karakteristično za Milana i EKV i ono što ga i danas svrstava u autore kojima se mnogi danas vrađaju i kojima se nove generacije vraćaju jeste da su njegovi tekstovi dovoljno intrigantni i inteligentni.

- I to pogotovo za uzrast šrednjoškolaca koji žele nešto da shvate od pomova iz kulture i umetnosti i pogotovo kod studenata koji započinju svoje prve korake u akademskom svetu. Zato mislim da je to spoj muzike i tekstova upravo za tu generaciju. Naravno ima tu tekstova koji su otišli u pompeznost i pretencioznost, ali generalno njegovi tekstovi su bili uvek drugačiji od onoga što je radila većina bendova u to vreme - podsetio je Moma Rajin.

On je naveo da je EKV bio dobar primer nečega što je moglo da preraste u jedan zdrav ispravan mejnstrim koji bi pružio šansu za smisao svemu onome što se ispod dešava - onome što čini andergraund ili alternativnu scenu.

- Davno su neki pametni ljudi rekli: “Kakva glavna struja, takav je i andergraund”. Mi smo bili na dobrom putu da se tako nešto ostvari, koncerti su počeli dobro da zvuče. EKV su bili poznati po tome što će na njihovim nastupima uvek biti dobar zvuk i dobra, uvežbana svirka. EKV je zaista mogao da bude odličan mejnstrim, ali nažalost sve je otišlo na drugu, neželjenu stranu i onda je zavladala nekultura. Rokenrol u Srbiji je platio zai-

sta skupu cenu promena jer je prvi nestao sa te scene. Naravno, na političku scenu nisu došli ljudi koji su odrasli na rokenrolu pa da su imali ikakvog senzibiliteta i smisla da shvate šta ti ljudi govore, nego su to pustili niz vodu - poentirao je Rajin.

Kroz razgovor o Milanu Mladenoviću došlo se i do teme da bi bilo zanimljivo posmatrati kako bi bio prihvaćen neki sličan bend danas.

Na koji način bi ta poetika bila prihvaćena i da li bi uopšte neko hteo da gubi vreme na to da se time bavi.

- U ono vreme Milan je bio prepoznat do jedne određene granice pogotovo u vreme kad je “Ekatarina” prešla u PGP i počela sa visokotiražnim albumima bio izložen baražu kritike od kojih mislim da nije svaka bila opravdana ni pravedna. Ako danas slušate te albume uz svu kritičku oštricu videćete da tu nema lošeg albuma. Ima slabijeg od nekog drugog, ali lošeg albuma nema jer su u svakom trenutku pokušavali da pruže maksimum u datim okolnostima i na stepenu razvoja na kojem su se nalazili, a razvijali su se stalno. Milan je stalno napredovao, svaki put kad se pojavi u javnosti bio je sve bolji pevač, gitarista, sigurniji autor, kompletniji vođa orkestra... To je redak primer i tu bi čitava scena trebalo da se ugleda na Milana - istakao je Aleksandar Žikić.

Dragan Amnbrozić je ukazao na još jednu Milanovu karakteristiku koja ne sme ostati zanemarena.

- On je pokazao svu svoju moralnu veličinu i kao antiratni aktivista, ne samo sa “Rimtutituki” nego mislim na mnoge druge njegove istupe od 1992. do 1994, neprestano je govorio u ime te rokenrol manjine i sa te strane zadobio je to istorijsko mesto koje je osvetlelo i njegovu umetnost na jedan drugi način, kao jedan moralni zahtev da se ovde drugačije živi i radi. Milan je pokazao svu svoju plemenitost i širinu kao osoba i zato je ostao širom Jugoslavije rado citiran i ponovo puštan i do danas voljen lik iz istorije rokenrola - naveo je Ambrozić