Utorak 11. avgust 2020. Blic broj 8425 www.blic.rs
Na današnji dan rođen je Danilo - Bata Stojković
Njegova gluma je svečanost, majstorstvo i istinsko uživanje Za razliku od stvarnosti u kojoj vam nameću ove ili one slogane, ovakav ili onakav pristup pojavama a pogotovo vam naturaju “spasonosne i srećiteljske” ideje, u pozorištu možete da prihvatite ili ne prihvatite to što vam ono kazuje, možete slobodno da komentarište to što gledate, možete da dođete zabrinuti i da iz njega odete pročišćeni, ali ne morate. U njemu čovek sam bira kakvo će iskustvo iz njega poneti, o čemu će razmišljati. Neka napravi samo jedan korak na tom putu, pa je već i to dovoljno. Posle toga će možda neka druga predstava, ili pročitana knjiga, održavati plamičak. A razvijajući svoju duhovnost, on će biti razboritiji. I biće iskusniji. Eto, možda je i to svrha pozorišta - reči su proslavljenog glumca Danila Bate Stojkovića, rođenog na današnji dan 1934. godine.
foto: jugoslovenska kinoteka
POP&Kultura
2 POP&Kultura
foto: jugoslovenska kinoteka
Naslovna Tatjana Nježić Na ovaj svet je došao 11. avgusta 1934. u Beogradu, u porodici Alekse Stojkovića, uglednog predratnog veletrgovca drvima i ugljem. Odrastao je na Čuburi, ostvario čitav niz izvanrednih rola zlatnim se slovima upisujući u istoriju i kulturu ovih prostora, sa ovoga sveta otišao 16. marta 2002. (67 godina).
Otac
U intervjuima, koje je retko davao, govorio je i o porodici iz koje je ponikao, o tome kako se obreo u svetu glume… U “Autobiografiji o drugima” Mihiz je Batinog oca opisao “omalen, kočoperan, prek i preduzimljiv, skeptičan prema svetu”… A kako je zabeleženo u monografiji “Danilo - Bata Stojković” povodom nagrade “Dobričin prsten” (Milo Gligorijević, izdavač Muzej pozorišne umetnosti Srbije) početkom devedesetih, u intervjuu Feliksu Pašiću, Danilo Stojković je rekao: - Ja ne znam koje su sve pritoke Aleksine ušle u mene, ali ušlo ih je, mislim, mnogo. Ja svog oca mnogo više čulima poznajem nego što sam ga razumevao razumom. Meni je žao što sam sa ocem vrlo kasno počeo da pričam. Tek negde kad sam imao dvadeset osam, trideset godina, ja sam s njim počeo da razgovaram. A rano je umro. S majkom sam se isprič’o, s ocem nisam. S bratom sam se isprič’o, s najstarijim bratom, koji mi je takođe umro. Ali, s ocem nisam. Ostao sam žedan. Nisam ga razumevao do svojih kasnih godina. Smatrao sam ga tiraninom porodice, hteo sam da se otmem tom njegovom uticaju. Međutim, što sam stariji, ja sve više osećam njegove osobine. I volim da među svojim najbližim igram njega. Igram ga u divljenju prema nekim njegovim gestovima i postupcima... On je bio autentičan do te mere da ni u imitaciji nije pravi. Pomenuo je potom i očevu svojevrsnu muku što ne može da prebaci nogu preko noge, da ih sedeći prekrsti… - To je slučaj i sa mnom. Neverovatno je koliko na njega fizički ličim. Nokti su nam čak isti. I celokupna građa - do glave. Glava mi je više majčina. Oči su majčine. I verovatno sam taj skriveni sentiment od njega nasledio. Lak sam na suzi, k’o i moj otac. Da bi to prikrio, on je stalno imao jedan gard strogoće i osornosti neke, a u stvari je bio mek. Zet mi kaže: “Zamisli, Alek-
Oni koji su mu bili bliski pamte ga kao upornog entuzijastu, prijatelja u nevolji, nesuđenog fudbalera, lapsus majstora, šmekera u kafani, stručnjaka za odela i kravate, glumca koji je zahtevao odgovore, a svi ostali kao vlasnika i kralja glume
sa plače što ti ideš u vojsku!” Pogledam: on stvarno plače. Jer, ja sam jedini išao u vojsku. Žika je odbegao u vojsku i Zdravko moj odbegao - otišli u partizane... Kad sam majci doneo papirić da sam oslobođen vojske jer sam imao povređenu kičmu, ona poče: “Kuku, šta da kažem komšiluku, kako ću da gledam komšiluku u oči od bruke! Da ideš!” I ja odem u vojsku. I tu Aleksa zaplače... Bio je pravičan čovek, bio je strog i vrlo velike intuicije. Na pitanje šta mu je otac rekao kad se opredelio za glumu, odgovara: - Kad je video jednu predstavu u kojoj sam igrao, prišao je Žiki i rekao: “Slušaj, da se nisi pojavio na vratima ako on ne bude glumac!” Žika je to ozbiljno shvatio, a pošto je bio odličan prijatelj sa Tanhoferom, a Tanhofer primao klasu, nije smeo Toki da kaže da mu brat polaže audiciju nego je stajao ispred Akademije. I, završi se ispit, Žika ide s njim, Toka kaže: “Bože, što bi jedan mladić, izgovori Dostojevskog, Stojković...”
Hamlet u kuhinji
Napominje da se zapravo od njegove trinaeste znalo da će jesti glumačkog hleba. - U trinaestoj godini sam već znao da ću biti glumac. Prvo, moj brat je strahovito obrazovan čovek. I neverovatno je umeo da mi čita narodnu poeziju i Zmaj-Jovu... Obožavao sam kako on to radi. A Žika kad bi mi čitao,
Ja sam tašt na samoga sebe, nisam ja tašt na druge. Mene muka uhvati kad nisam dovoljan i onda sam tašt. Danilo - Bata Stojković ja sam plakao. On je, valjda, namerno izazivao neke emocije i pronalazio stvari koje su mene već u četvrtoj, petoj godini jako dirale. To su, možda, prve infekcije... A onda, imao sam četrnaest godina, ponavljao sam razred, pobegao na (radnu) akciju, slagavši da imam dve godine više. I tu upoznam Bardofa, Branka Vujovića, Bardof je u to vreme, valjda sa šesnaestak godina, čitao Hamleta. A ja sam radio u kuhinji i kuvao za tridesetoricu. Pošto je Bardof povredio nogu, a nije hteo da ide kući, pomagao je u kuhinji. Ali, ja mu nisam dao ništa da radi, samo da čita Hamleta. I za mesec dana, koliko smo bili na akciji, naučno sam napamet Hamleta. I čim sam došao u Beograd, javno sam se u dramsku sekciju. Malo i zbog devojaka, jer su bile odvojene gimnazije… Na Akademiju se upisao u klasi profesora Tomislava Tanhofera, diplomirao kod Josipa Kulundžića 1959. ulogom Đorđa Crnojevića iz Jakšićeve „Jelisavete” i Kapetana vatrogasca iz „Ćelave pevačice”. Pozorišnu karijeru započeo je u Jugoslovenskom
dramskom pozorištu (1959), a 1962. postao je stalni član ansambla Ateljea 212, posebani dragulji u njegovom pozorišnom opusu su role na sceni Zvezdara teatra… Filmsku karijeru je započeo ulogom u filmovima „Izdajnik“ Kokana Rakonjca i “Čovek iz hrastove šume” Miće Popovića iz 1964, a po IMDB-u ima 173 uloga na velikim i malim ekarnima… - Prvog glumca koga sam zavoleo? Pa, Miru Stupicu… - kazao je. Događalo se, veli, i da igra - po kazni. - “Rado ide Srbin u vojnike”, to sam igrao po kazni, i još neke. Godinu dana sam bio pod kaznom. Spremao se Čehovljev “Galeb”, a ja otišao da snimam film Kokana Rakonjca “Zazidani”. Nisu mi dali dozvolu, ali ja sam otišao. Umalo nisan izbačen iz pozorišta, ali sam bio kažnjen. Zamenio me je Bora Todorović za premijeru, i više nije hteo da igra… Na svoj način i vreme je merio po ulogama. Na pitanje na šta ga asocira predstava “Balkon” (r. Mata Milošević, 1966), odgovara: - Ma, na ceo jedan život.
Te godine sam se oženio, prvi put. Na šta? Na muku. Na to da jedan Mata Milošević bude stidljiv pred Ženeovim Balkonom. Recimo, to je prvo čuđenje. Pa, drugo čuđenje: da igram na koturnama. Pa moj otac. Moj otac nikad nije voleo da daje sinovima pare na zajam. Osim za veliku nevolju i za veliku muku. I desilo se te godine da sam morao da sašijem odelo. Štof sam kupio, odelo mi je gotovo, treba da ga podignem. Dođem kod oca i kažem: ako hoće da mi da novac, prvog ću mu vratiti. Kaže: ne dolazi u obzir. Kažem: dobro, Aleksa. I odem. A moj najstariji brat Zdravko navali na njega: pa, kako možeš da mu ne daš, pa ovo, pa ono... I ja spremam tu ulogu. I moj otac jednog dana dođe u Atelje, doveze ga brat. I meni kažu: došao ti otac. Generalne probe su. Druga generalna proba. I ja siđem u koturnama, našminkan, s velikim obrvama i s onom kamilavkom biskupskom. E sad, on zna koje je visine njegov sin. Ovaj biskup viši za metar. Kažem dekoraterima da ću da ih prekrstim, znam da mi je otac pobožan. I ja se provučem, oni se svi naklone, i ja prekrstim i mog oca. I pružim mu ruku, i Aleksa mi poljubi ruku. Kažem: e tako, da mi daš pare na zajam i da mi poljubiš ruku što sam ih primio.
Gvozden
Lik Gvozdena, koji je bio i više od filmskog junaka, poznato je, Mića Popović je skrojio po Bati. - Mića je stvorio taj lik. Nešto što je meni iz njihovih priča bilo prepoznatljivo pa je na moja mladalačka pleća leglo lakše nego što sam očekivao. Prvo sam Gvozdena odigrao na filmu. Sa malo reči mi smo se sporazumevali. A onda, briga o meni. Kad god bi neko drugi pogrešio, ja bih dobio ukor. Mića je čovek koji je fin, blag prema svima, sem prema rođenima. I onda je ta njegova grdna polugrdnja a polutepannje. A film smo radili pomoću štapa i kanapa. Sećam se da smo poslednjeg dana snimili sedamdeset kadrova. E, taj lik s kojim sam ja prošetao kroz njegovu zamisao, ostao je više njegov nego moj. Očigledno da su moja masa i moj neki dar poduprli lik, ali Gvozden je Mićin. I kasnije, u Mićinom slikarstvu, ja nemam nikakvog udela. Moj udeo je u tome što sam bio prisutan i razumeo to što mi je govorio. Nemam ja nikakvog udela. “Bato, budi u sedam sati tu i tu.” Ja dođem. “Ponesi jedan kaput stari... Stani tu...” Jedna od uloga po kojoj se pamti je u “Balkanskom špijunu”, i na sceni i na platnu. A na sceni se njome vratio u Jugoslovensko dramsko iz koga je, za neverovati, svoje-
POP&Kultura 3
Vili Nelson veremeno gotovo isteran kao nedarovit… - Slučajno. Opet srećom. Da je režirao Goran Marković, kao što je trebalo da režira, igrao bi Nikola Simić, koliko se ja sećam. I trebalo je, posle, da igra i Zoran, i Bora Todorović, i Rade Marković, ne znam ko sve ne. Međutim, Dušan Jovanović je hteo da igram ja. Eto, tu sam imao sreću, da dobijem da to igram. I onda, na jednoj generalnoj probi, počeli su intenzivni razgovori između mene i Duška (Kovačevića), koji su trajali satima i satima… Govoreći o “Balkanskom špijunu” i drugim naslovima napomenuo je i da su mnogi likovi koje je igrao zapravo izmanipulisani ljudi - Izmanipulisani ljudi imaju zajedničku jednu potištenost i savest. Malu svest, ali savest imaju - bar ovi koje sam ja igrao. Tim likovima sam ugradio jednu, čednost i bezazlenost. Ako ideja nije uspešna, onda trpno stanje nije intelektualac, niti vlastodržac, nego onaj koji tu ideju ispašta i sprovodi. To sam učinio i sa Mrožekovim junakom, i sa Dragoslavljevom sudbinom, pa čak i sa Savom Lukičem. Vidiš, sve to - taj strah, i tu poslušnost, i tu ograničenost, i te papagajske sudove, sprovođenje takozvane linije - sve to sam prevodio u mentalitet, i kad sam igrao u stranim komadima: i u Mrožeku, i u Bulgakovu, i u Havelu. Ja sam potpuno preveo na naš mentalitet Havelovog pivara. To je ono što mi je blisko. Po pravilu, da su te izmanipulisane ljude dobro poveli za ručicu, oni bi bili pozitivni junaci. Međutim, mali čovek, bez velike hrabrosti, žrtvu i muku razume, pa i poštuje, samo nema snage da pomogne.
Sitnice kao krupnice
Govoreći o svom pristupu glumi isticao je važnost sitnica. - Kažu da je moja gluma svedena, bez velikih gestova. Veliki su to gestovi, samo su umereni, skrojeni, jaki. Ne treba meni da mnogo mlataram levo i desno da bih dočarao neko uzbuđenje. Ili u “Gospođi ministarki”, u Narodnom pozorištu, ima jedna scena. Ujka Vasa je, naravno, porodični pacov koji je prlješio šta je mogao. I ja u onoj zabuni gledam da li mogu da drpim nešto. Ali na pod stavim puder i napuderišem ruke. Kad ostali naiđu, ja metnem ruke na leđa da oni ne vide. Ali, kad ih skinem, ostanu na pantalonama tragovi lopovluka. Jednoj strani, za koju igram, jasno je, a druga ne vidi. Isticao je i: - U komadima Duška Kovačevića, koji nude i čistu komediju i čistu tragediju i polutragediju i melodrama
treba se transformisati skoro u jednoj rečenici. Mnogo je to teže i delikatnije nego da stavim šest slojeva šminke pa igram nešto što imitiram da igram. Kako je govorio, u priči o velikim glumcima veliku ulogu igra - stid. - Svi veliki glumci koje sam upoznao su stidljivi ljudi. Veliki glumac ne želi da bude agresivan, nego da deluje, on ne želi da bude nepromišljen, on želi da nađe pravu meru za ono što saopštava drugima. Kad ga život prepadne nečim neočekivanim, on se zbuni… A najčešće ima stida od drugoga, kad neko drugi pretera. Sećam se da sam kao dete u pozorištu saginjao glavu kad neko viče, a nema pokriće. Jedan od najstidljivijih ljudi koje sam upoznao, to je Ljuba Tadić. Zoran je bio jako stidljiv čovek, Ljilja Krstić, Mira Stupica, Bora Todorović, da ne nabrajam… Dragan Nikolić - strašno stidljiv čovek. (…) Nisam nikad osećao glumu kao strah, kao stid jesam. Nije se libio ni da komentariše društvene i političke (ne)prilike. Februara 1991, između ostalog, kaže: - Vidim kako prijatelji kukaju i zapomažu. Nije to da kažeš: aha, sutra će biti bolje. Nema, bre, na vidiku budućnosti! Pametan čovek zna da ova situacija ne može da legne nikako za 50 godina. Sva sreća što je ovo malo lakoveran narod, lucprdast nam je narod, pa veruje da će za dvetri godine biti nešto. Inače bi, da su ozbiljnija neka nacija, otišli u očin, svi! Oni koji su mu bili bliski pamte ga kao upornog entuzijastu, prijatelja u nevolji, nesuđenog fudbalera, lapsus majstora, šmekera u kafani, stručnjaka za odela i kravate, glumca koji je zahtevao odgovore, a svi ostali kao vlasnika i kralja glume. Pogledamo li kritike o ulogama Bate Stojkovića, srešćemo se sa obiljem ocena da je njegova gluma svečanost, majstorstvo, istinsko uživanje, čovek i umetnik koji donosi ne otkrića već otkrovenja, koji sa scene zrači dubokim poimanjem života, rasni umetnik pun nepresušne energije, i robustan i prefinjen, i blag i preteći… Ostalo je zabeleženo da je, već ozbiljno bolestan, poslednji put igrao „Profesionalca” u Zvezdara teatru, i to na molbu mladih glumaca iz Slovenije. Lekari su smatrali da ne treba da igra, a kako nisu uspeli u svojim zabranama za svaki slučaj sedeli su u prvom redu. Nakon predstave je izašao, seo i rekao da je na tren osetio kao da je ozdravio! - Čemu teatar? Pa, duhovnost je potrebna svakom čoveku. Svakom čoveku je potrebna, a kamoli jednom čestitom čoveku - govorio je.
Niko živ ne može da mi kaže šta treba da radim U 87. godini čini se kao da je kantri legenda Vili Nelson nezaustavljiv, pa je nedavno objavio svoj 70. studijski album “First Rose of Spring”
Jelena Koprivica Uprkos karantinu i, kako ističe u razgovoru za magazin “Njujork”, nekom “čudnom dobu”, trudi se da stalno bude okupiran poslom. Sa svojim sinovima snima album, kojim odaju počast Rodžeru Mileru, finišira i album sa obradama pesama Frenka Sinatre, a završava i memoare, sa svojom sestrom, pijanistkinjom Bobi Nelson. Novi album je miks svega - od Nelsonovih interpretacija pesama, napisanih specijalno za njega, preko obrada, do dve originalne numere - “Blue Star” i “Love Just Laughed”. Objašnjava kako se odlučuje za pesmu koju će obraditi i uvrstiti na album: - Uvek tragam za pesmom koja mi se sviđa, i za koju mislim da će se i publici svideti. Za onom koju ću uživati da izvodim na koncertima ukoliko ikada više bude koncerata - pomalo setno priča pevač, gitarista, kantautor i glumac, poznat i kao dugogodišnji zagovornik legalizacije marihuane. Vili Nelson je čak pre pet godina napravio i svoju kompaniju za proizvodnju kanabisa, nazvavši brend “Willie’s Reserve”. U to vreme, kako ističe, nije se toliko blagonaklono gledalo na marihuanu, a smatra da su se stvari promenile nabolje. Iako još uvek ne zna u kojim sve državama SAD je ilegalno konzumiranje marihuane, siguran je da je bar u nekoliko legalizovana: - Na kraju će marihuana biti legalizovana u svih 50 država, zato što je ona dobar lek. Za mene je bio dobar. Znate, ja sam mnogo pušio. Mnogo sam i pio. I to viski. A obe stvari su me ubijale. Već sam imao problema sa plućima, što nije nimalo bezazlen zdravstveni problem. Odlučio sam da ostavim cigarete. Bacio sam ih, a u kutiju cigareta stavio sam 20 džointa. I od tad nisam zapalio nijednu cigaretu. Nedavno me je neko ponovo pitao zašto pušim marihuanu, a znate šta sam odgovorio: “Da ne bih nekoga ubio”. Jeste smešno, ali ima neke istine u tome. Seća se kako je svojevremeno pričao sa nedavno preminulim Kenijem Rodžersom, i kako mu je američki pevač, glumac i kantautor ponudio jednu pesmu. - Rekao mi je: “Dobio sam jednu pesmu, za koju mislim da bi ti trebalo da snimiš!” Na moje pitanje o kojoj se pesmi radi, on mi kaže: “Zove se `The Gambler`”. I ja mu rekoh kako mislim da je sjajna pesma, ali da svake večeri na koncertima izvodim pesmu “Red Headed Stranger”. Kao i da nisam u stanju da izvodim dve tako duge pesme i upamtim sve stihove, uz predlog da je bolje da je on snimi. I to je i uradio. A znate kako se završilo... Ta pesma Dona Šlica, ne samo što je odmah dospela na prvo mesto liste kantri singlova, već je uspela da se probije i na listu najboljih pop numera u SAD 1978. Upravo ta numera jedan je od nekoliko “slučajeva” tokom Nelsonove karijere, kada je odbijao da snimi neke pesme, koje su ka-
snije u izvođenju nekog drugog muzičara postale hitovi. Bez obzira na to, ističe da je uvek imao dobar sluh da izabere ono što može da otpeva. A pitanje da li postoji neka pesma koju bi voleo da obradi, a dosad to nije uspeo, ostaje bez konkretnog odgovora: - Ne znam. Toliko sam obrada uradio. Mislim da sam bio srećne ruke da uspem da obradim pesme svih svojih heroja. Kao što sam nekada bio DJ, tako i u poslednje vreme puštam muziku u svom šou programu “Willie’s Roadhouse” (emituje se na satelitskom i internet radiju SiriusXM). Kada sam radio prvu emisiju, ona je bila posvećena mojim najomiljenijim pesmama. I od deset pesama, koje sam izabrao, emisiju sam otvorio sa numerom Frenka Sinatre “Moonlight in Vermont”. U jednoj od epizoda radio sam i specijal posvećen Sinatri. Potom i specijalnu emisiju posvećenu Reju Prajsu, uspevši da ispričam sve moje priče i šale o njemu. Kao i specijal posvećen Krisu Kristofersonu - sa ponosom priča Nelson, dodajući da je možda mogao da izbere, kao svoju najomiljeniju pesmu ikad, još jednu numeru iz Sinatrinog opusa - “Mountain Dew”. - Ali, tako volim “Moonlight in Vermont”. Ne umem da objasnim zašto. Ne znam ni zašto je Frenk Sinatra moj omiljeni pevač. Čak mislim da je Sinatra najbolji pevač svih vremena. Što se tiče kantri muzike, to je svakako Rej Prajs. Prosto, imam svoje favorite. Kada su u pitanju kantautori, mislim da je teško nadmašiti Krisa Kristofersona. A Henk Vilijams je živeo samo 29 godina, ali napisao je toliko sjajnih pesama. Da je poživeo, i uspeo da dođe u moje ili Krisove godine, ko zna šta bi sve uspeo da postigne. Toliko je sjajnih pesama, na hiljade njih… Svojeglavost je nešto što mu, kako naglašava, nikada tokom karijere nije manjkalo: - Mislim da niko živ ne može da mi kaže šta treba da radim. Čitavog života radim ono što hoću, a čak mislim da me niko nikada nije odbio. Trebalo bi da o pesmama i muzici znam bar ponešto… Ako grešim, grešim, ali mislim da je to retko, jer sam gotovo uvek u pravu! Osim što je u pravu, voli i da se našali, pa deli i neke muzičarske štosove. - Kako se zove gitarista bez devojke? Beskućnik. A koja je razlika između gitariste i pice? Pa, picom možeš da nahraniš četvoročlanu porodicu… Priča i kako se uželeo svirki, a na pitanje koju pesmu bi voleo ponovo uživo da izvede, na kraju kaže: - Uvek sam koncerte otvarao pesmom “Whiskey River” i mislim da ću na prvom koncertu krenuti odatle. Toliko je dugo vremena prošlo. Više od pet meseci nisam imao nastup. To nije dobro…
4 POP&Kultura
Intervju
Svakog novog jutra gledamo desant na naše duše i mozgove
Čitam godinama u “Književnom listu” izvanredne estetske analize beogradskih spomenika, trgova, ulica profesora Ljube Gligorijevića, ali verovatno je da oni koji sa oko trideset odsto glasova od ukupnog biračkog tela Beograda vladaju njime, i ne znaju za to. A i ako znaju - druge njih stvari interesuju: iskorištavanje trenutne političke moći, investiciona „ugradnja“, promena tzv. duhovne matrice, destrukcija vrednosti i forsiranje „korisnog haosa“ kaže književnik Vasa Pavković.
Nedavno je u knjižarama osvanula zanimljiva, pitko pisana, literarno snažna zbirka priča “Eho Beograda” (“Akademska knjiga”) u kojoj se veliki književni znalac i pisac dobro poznat čitalačkim sladokuscima, Vasa Pavković bavi svakovrsnim sitnicama i krupnicama koje tvore našu prestonicu. Ljudi, mesta, prećutano, izrečeno, doživljeno, priželjkivano, oplakano, opevano, neprimećeno… i štošta još prostire se po stranicama u isti mah otimajući od zaborava i zauvek se ugrađujući u duh mesta na ušću Save i Dunava. Upitan otkud motiv, ideja, želja, potreba da se, kao Pančevac, bavi pričama o Beogradu i zašto naslov „Eho Beograda“, veli: - Zbirku priča „Eho Beograda“ pisao sam poslednjih desetak godina, paralelno sa nekoliko drugih knjiga, od kojih sam neke objavio, a neke ću u narednim sezonama. Osećao sam jasnu i duboku potrebu da se pozabavim fenomenom Beograda na početku jednog veka, posmatrajući njegove znane i neznane stanovnike, slušajući njegove anonimne i vrlo slavne žitelje... Dakle? - Najveći broj ljudi o kojima sam pisao ove kratke sekvencione priče ostaće anoniman, ali neki od junaka moje knjigu su i vrlo slavni i značajni ljudi koje sam susretao (Mića Popović, Vladimir Veličković) ili sa kojima sam bio prijatelj (Voja Čolanović, Miroslav Karaulac)... U ovim pričama mešaju se priče žena i muškaraca, tinejdžera i staraca, bolesnika i heroja. Ja sam rođen u Pančevu i najveći deo svog života sam živeo u njemu, ali sam studirao, a potom i radio u Beogradu preko 40 godina, svakog dana provodeći znatan deo vremena po beogradskim
trgovima, ulicama, u parkovima, kafićima, knjižarama i galerijama – iz tih utisaka sam načinio ovaj mozaik kratkih priča, ponekad fantastičnih (kao što je Beograd), a ponekad surovo realističnih (kao što je Beograd, takođe)... Trudio sam se da ideologije potisnem u sasvim drugi plan i budem neka vrsta uha našeg glavnog grada, koje prolazeći Beogradom, prolazi kroz zvučne dokumente jedne galaktički bogate realnosti. Trajašnosti, kako bi rekao pesnik Srba Mitrović. Kažete da ste se skoro pola veka svakodnevno kretali na relaciji PančevoBeograd i nazad. Odnosno da vas citiram, „prebacivali iz Srednje Evrope na Balkan (pre podne) i vraćali sa Balkana u Srednju Evropu (po podne ili uveče)“. Dakle, šta (ne) donosi svakodnevni susret ili sudar, korak ili raskorak, pesnici bi možda rekli, ta dva sveta? - Reč je o dva sveta još uvek različita – i nije čudo što Pančevo nije postalo deo Beograda niti će, uveren sam, to postati. Pančevo, uprkos svemu, a posebno nemilosrdnom rušenju starih delova grada u poslednjih nekoliko sezona, i dalje plovi kroz vreme dosta mirnim lirskim tokom, tiho kao Tamiš, dok je Beograd neurotičan, hitar, temperamentan, nesvodiv na jednostavne kulturološke matrice, u njemu se neprekidno mešaju vode, dok se on vazdiže nad ušćem i sam se neprekidno, posebno poslednjih godina, kao simbol slobode, sukobljavajući s nerazumnom vlašću, koja nedostatak znanja i ukusa nadomeštava viškom licemerja i nasilnosti. Više nema nedelje u kojoj se neki od gradskih moćnika ne zahvaljuje predsedniku, koji je osujetio neku od planiranih akcija iza koje je sam moćnik do juče stajao, su-
foto: v. mitić
Tatjana Nježić
kobljavajući se s građanima i njihovim organizacijama. Sudar tog balkanizma i graničarske ali ipak srednjoevropske matrice je obeležio moju novu knjigu, kao i prozu i poeziju koje sam objavljivao u proteklih 40 godina.
Uporište ovog grada je u njegovoj modernosti, koja u širem smislu traje od kraja 19. veka do danas, a ishodište u pobedi nad zastupnicima začaurenosti i tradicionalizma, s kojom se naša kultura sve vreme bori, kaže Vasa Pavković
Među svojevrsnim junacima su Mića Popović, Vlada Veličković, Voja Čolanović, Rajko Mitić, ali i kiša u Knezu, galerija na “Kolarcu”... - Postoje nezaboravne sekvence, na stotine njih, sa ulica Beograda čiji sam svedok bio, a u glavnim ulogama tih kratkih filmova su pokatkad bili Rajko Mitić ili Mića Popović. Budući da sam za obojicu bio anoniman, mogao sam, iz blizine, nepristrasno da proživim čitave događaje. Trebalo je samo brzo reagovati i zapisati to što se zbilo Vladi Velikoviću recimo, ili Milošu Komadini, i priča je bila gotova. Međutim, moji doživljaji sa Štrafte ili iz kafića „Vitraž“ u Jakšićevoj bili su mi podjednako zanimljivi, kao i sukob s komunalnom policijom ili nehotično učešće u uličnom kurcšlusu, odnosno autobuskoj seansi u šesnaestici. Duh Beograda mi se pokazivao svakog dana, ali samo su pojedini slučajevi emanirali u priče koje su dobijale složeniji simbolički eho. Kažete da vas, tokom pet decenija, „eho Beograda oduševljava i nadmašuje“, a šta je njegova ključna tačka. Gde mu je uporište a gde ishodište? - Verovao sam i verujem da je ključna tačka postojanja i trajanja našeg glavnog grada osećaj slobode, koji najčešće imamo dok žurimo njegovim ulicama ili kuliramo u nekom kafiću posmatrajući elegantne prolaznice, kao u mojoj priči čija je junakinja Angelina Atlagić. Samo taj osećaj svetlosti koja nas kupa i u tamnim istorijskim danima, dok stojimo na vrhu Francuske i pomišljamo na glas Svetlane Velmar Janković i razložnost njenih shvatanja ovog grada i naše civilizacije, pomaže da se korača dalje i u izlogu s radošću vidi novo izdanje knjige Crnjanskog, Pavića ili Bore Ćosića, Pope ili Raičkovića... Uporište ovog grada je u njegovoj modernosti, koja u širem smislu traje od kraja 19. veka do danas, a ishodište u pobedi nad zastupnicima začaurenosti i tradicionalizma, s kojom se naša kultura sve vreme bori. I danas još u težim okol-
POP&Kultura 5
Knjiga nostima nego u mnogim momentima jučerašnjice.
bina, ali da mu isto toliko sudbinu kroje i njegovi žitelji, kako oni koji donose odluke tako i oni koji na te odluke (ne) pristaju... Šta vi kažete na to? - Trenutno se kod nas i u mnogim drugim zemljama, pre svega zbog medijske manipulacije, ljudi spečavaju da misle svojom glavom, da se oglase u široj javnosti (dalje od utešne mreže istomišljenika na društvenim mrežama). Od ranog jutra, skoro pa na svim TV mrežama sa nacionalnom frekvencijom rastrčavaju se vođe vlastodržačkih partija i plaćeni trabanti i kreću u kreiranje „novog dana“, „novog mišljenja“, odgo-
karantin u Britaniji nego što ih je satrla zaraza. Verovatno je i kod nas slično. Ukratko, sad mogu da radim i pišem, kao i pre zaraze. U prvoj kovid fazi, pre ishitrenih i nesrećnih izbora, jedino sam bio u stanju da prekucavam stare tekstove iz svojih nedovršenih rukopisa.
Vaše priče nose snagu i mirise Beograda koji iščezava, a kako danas vidite Beograd? - Da, u mojim pričama postoji i jedan Beograd 60-ih i 70-ih, pa i 80-ih godina prošlog veka, kada je kultura rasla i grad postajao svetski u mnoIz perspektive velikog go čemu, šireći se, razvijajući, književnog znalca i stvanapredujući. Taj duh otvoreraoca, kako vidite aktunih mogućnosti je u dubinelne društvene, političskim slojevima ovih priča. Ali ke prilike u Beogradu i one pre svega svedoče o duSrbiji? hu Beograda danas, o njego- Kovid je vrlo nepovoljno vom rvanju sa provincijalizauticao na kulturu i stanje u toj cijom, koja je nastupila odmah važnoj sferi društvenog postopo raspadu velike Jugoslavije janja i života. Otkazivanje poi koja u trivijalnim gezorišne sezone, zatvarastovima današnje vlasti nje bioskopa, ukidanje ruši vedute Beograda, koncerata i književnih napada njegov libertinvečeri, otkazivanje kulski duh, razara njegovu turnih manifestacija, urbanu estetiku, menja ostaviće vrlo težak žig u imena ulica itd. Kako je budućnosti kulture kod samo nemilosrdno iznas. S druge strane, pomenjena silueta Beograslednji izbori i stvaranje da građenjem tzv. “Bejednopartijske Skupštiograda na vodi”, kakvi ne ne ulivaju mnogo nasu samo spomenici rade u boljitak. Može bisejani po mnogim važti samo gore. Dokaz su i nim tačkama koji oduposlednje demonstracidaraju od svega što je u je. Vlast je skoro osam tom pogledu podignuto godina tolerisala deu prethodnih sto godimonstracije, demonizona! Ja i danas ne mogu vala ih po kontrolisanim da poverujem u to kako medijima, ali nije upoopustošeno izgleda notrebljavala silu. Čim je vi Trg republike ili pak došlo do formiranja ovaSpomenik patrijarhu kve Skupštine, karikatuPavlu... Jedino naše pore demokratije, vlast je uzdanje, u ovom teškom na prvom koraku pribetrenutku je tradicija slogla najrazličitijim oblicibode, tokom prošlog vema golog nasilja. Nikad Vasa Pavković u novoj knjizi priča o ka i na početku ovoga, poznatim i nepoznatim licima Beograda neću zaboraviti sliku kakao i pametni mladi ljuda petnaestak policajadi, čija lica smo gledali u ca pendreče čoveka koji nedavnim demonstracijama varajućih (za njihov položaje kao poluživ crv leži na asfalpred Skupštinom. i korist) „ideja“. Svakog novog tu. Kao što neću zaboraviti ni jutra gledamo desant na na- komentar predstavnika vlasti Šta bi o renoviranim trgo- še duše i mozgove. Ovoj vlasti da nije bilo prekoračenja upovima, “Beogradu na vodi”, su saveznici najgori tabloidi! trebe nužne sile. A ta tragična novim nazivima ulica rekao, Ali čitava ta strategija, veru- slika sa beogradskih ulica je recimo, Mića Popović? jem u to, kad-tad će se okre- obišla svet... - Mogu da mislim šta bi sve nuti upravo protiv njih. Kao rekao, ali ne znam da li bi to što se Miloševiću desilo, maA gde je u svemu tome pomoglo. Čitam godinama u da se činilo da je večan. književnost? Njena moć “Književnom listu” izvanredili nemoć, marginalizacine estetske analize beogradKako provodite dane koja, značajnost...? skih spomenika, trgova, ulica rone, šta nam je Covid-19 - I književnost plaća skuprofesora Ljube Gligorijevića, doneo, šta odneo, šta nas pu cenu. Šta mislite kako će ali verovatno je da oni koji sa čeka...? se neodržavanje Sajma knjioko trideset odsto glasova od - Prvi deo „dana korone“ sa ga odraziti na naše izdavačukupnog biračkog tela Beogra- policijskim časovima, pretnja- ke kuće, na aktuelnu književda vladaju njime, i ne znaju za ma predsednika i „struke“, kao nost i tokove u njoj? Ja sam to. A i ako znaju – druge njih i karantinima – jedva sam pod- pesimista i smatram da ćestvari interesuju: iskorištava- neo. Bio sam disciplinovan, ali mo tek da plaćamo dugove nje trenutne političke moći, sam bio protiv takvog oblika karantinu, policijskim časoinvesticiona „ugradnja“, pro- borbe sa zarazom. Sad je jasno vima i smanjivanju sredstamena tzv. duhovne matrice, da nije ni moralo ni smelo da va namenjenih kulturi. Već destrukcija vrednosti i forsi- se tako suprotstavljamo koro- desetak godina smo svedoci ranje „korisnog haosa“. Kroz ni. Ovaj drugi čin borbe sa za- posustajanja proznog stvarasve to se nekako probijaju ju- razom je prihvatljiviji, a tako laštva, posebno kod mladih naci mojih priča, sa svojim je trebalo da bude od početka, pisaca, ali i kritike, dramske najčešće malim i dramatič- a ne da se milioni ljudi mal- literature itd. Poezija pokazunim životnim pričama, trude tretiraju u skladu sa idejom o je najviše vitalnosti, no ona se da opstanu i održe zdravu kovidu jednog jedinog čove- je svedena na 300 primerapamet. ka. Kad se setim ustajanja u tri ka knjiga i na državnu favonoću, kao vrhunca torture nad rizaciju konzervativnih poeSvetlana Velmar Janko- starcima i staricama, pitam se tika i njihovih predstavnika vić je govorila da je Beo- u kakvim smo sve socijalnim u Srbiji. Nada nam je sve slagrad kao malo koji grad na eksperimentima “čudnih na- bija, a očajanje sve jače. Ali svetu čak 137 puta rušen i učnika“ učestvovali. Čujem da idemo dalje, i borićemo se u bombardovan te da vrtlog je objavljen dokument po ko- još ovo malo sezona koje su istorije jeste njegova sud- jem je više ljudi platilo glavom nam preostale.
Otkrivena intimna pisma za Simon de Bovoar
Žene i muškarci svih fela, od fabričkih radnika do doktora, poslali su oko 2.000 pisama francuskoj spisateljici u kojima joj otkrivaju svoje tajne i traže savete. Ne rađa se neko kao žena, već to postaje, smatrala je Simon de Bovoar. Koliko su ovaj stav feminističke ikone, koja se proslavila 1949. godine sa delom „Drugi pol“, ali i njena „otvorena“ ljubavna veza sa piscem i filozofom Žanom Polom Sartrom uticali na javnost, možda najbolje svedoče pisma koja je dobijala. A stiglo joj je oko 2.000 pisama, koje su joj iz čitavog sveta upućivali čitaoci, i Simon de Bovoar ih je sve sačuvala. U pismima i žene i muškarci iz svih fela, od fabričkih radnika do doktora, otkrivaju spisateljici svoje najintimnije tajne, traže savet od nje, bilo da je u pitanju brak, ljubavna afera, abortus ili seksualna konfuzija... „Ja sam, kako bi me nazvali, perverzna, lezbijka. Volim svoju prijateljicu već godinama. Da li biste mogli da mi pošaljete ime doktora koji bi mogao da me operiše i pretvori u muškarca“, piše Simon jedna čitateljka iz Velike Britanije još 1962. čitavih pet godina pre nego što je homoseksualnost dekriminalizovana u toj zemlji. Nekoliko godina ranije filozofkinji egzistencijalizma jedna francuska profesorka se poverava: “Nikada nisam osetila niti ljubav, niti bilo kakvo osećanje. Nisam lepa, mada je moje telo privlačno. Ali, niko me nije ispunio žudnjom.” Pre nego što je u Britanija legalizovala abortus, jedna žena joj piše kako je “jaukala od očaja” nakon ilegalnog abortusa na “prljavom stolu”. Sva ta pisma pronašla je, kako piše “Gardijan”, profesor-
ka istorije na Univerzitetu Teksas Džudit Kofin u Nacionalnoj biblioteci Francuske u Parizu, dok je radila na naučnom radu o delu “Drugi pol”. - Ništa nije moglo da me pripremi za dramu koju sam otkrila. Izliv projekcija, identifikacije, očekivanja, razočarenja, strasti - sve sam to pronašla u ovim pismima - priča za britanski dnevnik Kofinova, koja je ovu arhivu nazvala “kulturnim artefaktima 20. veka”. Pronalazak ovih pisama i intimna veza koju je francuska spisateljica delila sa svojim čitaocima inspirisali su Džudit Kofin da napiše knjigu u koju je i uvrstila većinu tih pisama. Nazvala ju je “Sex, Love and Letters: Writing Simone de Beauvoir”, a biće objavljena 15. septembra. Američka profesorka i autorka objašnjava da su javnost i čitalačka publika Simon de Bovoar videli istovremeno kao briljantnu intelektualku i rođaku po patnji sa, kako stoji u jednom pismu, “najčistijom hipersenzitivnošću”. To je, kako smatra ova autorka, i razlog što su potpunom strancu bili spremni da otvore svoje duše. A naročito je fascinirana time što je gotovo trećina pisama spisateljici stiglo od muškaraca. Jedno pismo, primera radi, stiglo je od oca bliske prijateljice. Na čitavih deset strana on joj 1964. piše o “propalom životu”, o svojoj mnogo mlađoj ljubavnici i neverovatnoj ljubomori kada je otkrio da ga ona vara. Ta prijateljica, koja je još uvek živa, stupila je u kontakt sa Džudit Kofin i s njom podelila uzvratno pismo Simon de Bovoar od čak tri strane, u kome se nalaze i ove oštre reči spisateljice: “Veoma sam bila zainteresovana tvojim pismom. Ali, pored toga što saosećam sa tobom, mislim da se veoma loše ponašaš. Ništa u tvojoj priči nije ni nalik mom paktu sa Sartrom. Prvo, mi smo tu, istih godina, a ti si 20 godina stariji od svoje ljubavnice…” Njena veza sa Sartrom i to što nikada nije pristala da se uda za njega, iako mu je bila odana do kraja, opčinilo je jednog čoveka, koji joj piše: “Ti si nam uzor… ljubav bez sitničavosti, bez ljubomore.” Drugi joj se žale i na porodično nasilje, kada je to bila tabu tema, pa tako u jednom pismu stoji: “Nisam nimalo srećna sa svojim suprugom. Veoma je osetljiv i jako nasilan.” Iako je Simon de Bovoar preminula 1986. u 78. godini, zanimljivo je da su njeni čitaoci i dalje nastavili da joj pišu. A, pisma i poruke nisu joj više slali, već ostavljali na njenom grobu u Parizu. Jelena Koprivica
6 POP&Kultura
FELJTON (V)
Prenosimo delove knjige „Autobiografija“ Agate Kristi, koja je upravo objavljena u izdanju “Lagune”, u prevodu Nenada Dropulića
Gospođica Marpl i Herkul Poaro ne treba da se sretnu Iako sam se privikavala na to da na svoje pisanje mogu da se oslonim kao na pouzdan izvor prihoda, ali kad sam ispunjavala obrasce, u rubriku „Zanimanje“ nikada nisam upisala ništa drugo osim drevnog: „Udata žena“. Bila sam udata žena, to je bio moj položaj i moje zanimanje, a usput sam i pisala knjige. Nisam ni pomišljala da svoje pisanje nazovem „karijerom“. Smatrala sam to ludorijom. Moja svekrva to nije mogla da razume. „Agata, mila moja, ti tako dobro pišeš, sigurno bi mogla da napišeš nešto, pa, ozbiljnije?“ Nešto „vrednije“, htela je zapravo da kaže. Shvatila sam da bih joj teško objasnila da je pisanje moja lična razonoda, pa sam i odustala od objašnjavanja. Želela sam da budem dobar pisac detektivskih priča, da, i do tada sam već umislila da to zaista i jesam. Nekim svojim knjigama bila sam veoma zadovoljna, ali nikada u potpunosti, naravno, jer mislim da to nije ni moguće. Ništa ne ispadne sasvim kako očekujemo kad pravimo grubi nacrt prvog poglavlja ili dok koračamo tamo-amo i mrmljamo sebi u bradu, a priča nam se odmotava u glavi. Moja draga svekrva je, mislim, želela da napišem biografiju neke slavne ličnosti. Ne mogu ni da zamislim nešto u čemu bih bila gora. Bilo kako bilo, ostala sam dovoljno skromna da ponekad bez razmišljanja kažem: „Da, ali ja, naravno, nisam pravi pisac“. Tada me je obično ispravljala Rozalind govoreći: „Ali ti jesi pisac, majko. Do sada si svakako postala pisac“. Sirotom Maksu naš brak doneo je jednu veliku muku. Koliko sam uspela da utvrdim, dok se nismo venčali nije nikada pročitao nijedan roman. Ketrin Vuli nametala mu je “Ubistvo Rodžera Akrojda”, ali on se nekako izvukao. Neko je pred njim raspravljao o raspletu romana, a on je posle toga rekao: „Zašto bih, za ime
sveta, čitao knjigu kad znam kako se završava?“. No, kao moj muž, junački se poduhvatio tog zadatka. Do tada sam već napisala najmanje deset knjiga, a on je polako počeo da nadoknađuje propušteno. Pošto je za lako štivo smatrao zaista učene knjige o arheološkim temama, bilo mi je zabavno da posmatram kako se bori s detektivskim romanima. Ipak, nije odustajao, i s ponosom mogu da kažem da je na kraju počeo i da uživa u ovoj samonametnutoj dužnosti. Čudno, ali slabo se sećam knjiga koje sam napisala neposredno posle venčanja. Pretpostavljam da sam toliko uživala u običnom životu da sam pisala u naletima. Nikada nisam imala neko posebno mesto, svoju sobu ili nešto slično gde bih se povlačila da pišem. To mi je stvaralo mnogo nevolja u kasnijim godinama, jer je svaki novinar koga primim na razgovor tražio da me prvo fotografiše dok radim. „Pokažite mi gde pišete.“ „Oh, bilo gde.“ „Ali sigurno imate neko stalno mesto za rad?“ Nisam ga imala. Za rad su mi bili potrebni samo čvrst sto i pisaća mašina. Do tada sam već počela odmah da kucam, mada sam i dalje uvodna poglavlja, a ponekad i neka druga, pisala rukom i kasnije ih prekucavala. Toaletni sto s mermernom pločom u spavaćoj sobi bio je dobar za pisanje, a koristila sam i trpezarijski sto između obroka. Moja porodica obično je predviđala talas aktivnosti i govorila: „Vidi, Gospođa je opet zamišljena“. Karlo i Meri tako su me zvale, navodno na Piterovom psećem jeziku, a i Rozalind me je češće zvala Gospođa nego mama ili majka. U svakom slučaju, primetile bi da sam zamišljena i nagovarale bi me da se zatvorim u neku sobu i latim se posla. Mnogi prijatelji su mi govorili: „Ja ne znam kad ti pišeš, nikad te ne vidim da pišeš
foto: profimedia
Čitaoci mi često u pismima kažu da gospođica Marpl i Herkul Poaro treba da se sretnu – ali zašto bi se sreli?, napisala je Agata Kristi u “Autobiografiji”
Gospođica Marpl, ljubopitljiva usedelica koja čuje sve i zna sve
niti čak da odlaziš da pišeš“. Sigurno sam se ponašala kao pas kad dobije kosku, nestane na jedno pola sata i sramežljivo se vrati blatnjave njuške. Ja sam takva. Pomalo me je stid kad pođem da pišem. No kad uspem da se iskradem, zatvorim vrata i kažem svima da me ne uznemiravaju, mogu da krenem punom parom, potpuno zadubljena u ono što radim. Zapravo sam bila vrlo vredna između 1929. i 1932. godine: osim nekoliko romana, objavila sam i dve zbirke priča, a jednu su činile priče o gospodinu Kvinu. One su mi bile omiljene. Pisala sam ih jednu po jednu, ne često, na otprilike tri do četiri meseca, ponekad i više. Dopadale su se časopisima, a i meni, ali odbijala sam sve ponude za redovno objavljivanje. Nisam želela da ih pišem pod obavezom, nego samo kad poželim. Za mene su te priče bile neka vrsta mosta s vremenom mojih ranih pesama o Harlekinu i Kolumbini. Gospodin Kvin bio je lik koji se jednostavno pojavljuje u priči, davao je podsticaj, ništa više, a samo njegovo prisustvo uticalo je na ljude. Neka sitna činjenica, neka naizgled nevažna fraza, pokazala bi ga u pravom svetlu - kao čoveka obasjanog šarenim svetlom kroz prozorsko okno koji se neočekivano
Herkul Poaro, egoista od glave do pete
pojavljuje i isto tako nestaje. Uvek je bio na istoj strani prijatelj ljubavnika, povezan sa smrću. Maleni gospodin Satertvejt, neka vrsta Kvinovog predstavnika, takođe mi je postao omiljeni lik. Objavila sam i zbirku priča pod naslovom “Partneri u zločinu”. Svaka priča bila je napisana u stilu određenog detektiva tog doba. Sada neke čak ni sama ne prepoznajem. Pamtim Tornlija Koltona, slepog detektiva iz dela Klintona Staga, doktora Torndajka iz romana Ostina Frimana, naravno, zatim pisca Frimana Vilsa Krofta i njegove sjajne železničke redove vožnje i, neizbežno, Šerloka Holmsa. Zanimljivo je videti koji su od dvanaest pisaca detektivskih priča koje sam odabrala i dalje poznati - za neke znaju svi, a neki su manje-više pali u zaborav. Meni se činilo da svi pišu dobro i zabavno, svaki na svoj način. Glavni junaci “Partnera u zločinu” bili su Tomi i Tapens, dvoje mojih mladih detektiva, takođe junaci mog drugog romana Tajni protivnik. Bilo mi je zabavno da im se vratim, promene radi. Ubistvo u parohijskom dvoru objavljeno je 1930, ali se uopšte ne sećam gde, kada i kako sam ga napisala, zašto sam ga napisala, čak ni šta me je nave-
lo da za detektiva odaberem novi lik, gospođicu Marpl. U to vreme svakako nisam nameravala da je se držim do kraja života. Nisam znala da će postati suparnica Herkulu Poarou. Čitaoci mi često u pismima kažu da gospođica Marpl i Herkul Poaro treba da se sretnu – ali zašto bi se sreli? Sigurna sam da ne bi u tome uživali. Herkul Poaro, egoista od glave do pete, ne bi voleo da ga postarija usedelica uči njegovom poslu. On je profesionalac i ne bi se osećao kao kod kuće u svetu gospođice Marpl. Ne, oboje su zvezde, ali međusobno različite. Neću ih spojiti osim ako ne osetim iznenadnu i hitnu potrebu za tim. Sasvim je moguće da je gospođica Marpl nastala iz zadovoljstva s kojim sam stvarala lik sestre doktora Šeparda u ”Ubistvu Rodžera Akrojda”. Ona mi je bila omiljena ličnost u toj knjizi - beskrajno ljubopitljiva usedelica kisele naravi koja čuje sve i zna sve: prava kućna detektivska služba. Kad je roman adaptiran za pozornicu, najviše mi je bilo žao što je njen lik uklonjen. Umesto nje, doktor Šepard dobio je drugačiju sestru, mnogo mlađu, ljupku devojku koja bi mogla romantično da privuče Poaroa.
POP&Kultura 7
Vest da je 4. avgusta svet napustio Rajko Dujmić (Zagreb, 7. VIII 1954 – Rijeka 4. VIII 2020), jedan od najplodnijih kompozitora zabavne muzike na ovim prostorima, gotovo nikoga nije ostavila ravnodušnim. Piše: Bojan Stojanović Uz njegove pesme odrastale su brojne generacije na prostorima bivše Jugoslavije, a publika koja uživa u njima u nekim porodicama broji čak četiri generacije. Rajko Dujmić je otišao u legendu i zlatnim slovima mu je ispisano ime u sećanju miliona ljudi. Imao je skromno detinjstvo koje je proveo u Zagrebu. Rođen je u braku Stjepana Dujmića, pomorca, i Carlotte Streibelwierer, domaćice, poreklom Austrijanke. Rano je ostao bez oca te je rano i počeo da radi i zarađuje za izdržavanje porodice. Završio je Muzičku školu „Vatroslav Lisinski“, a apsolvirao je na Pedagoškoj akademiji u Zagrebu. Svirao je violinu, klavir, orgulje i gitaru. I muzičku karijeru je počeo vrlo rano, još kao dečak. Imao je svoj bend u višim razredima osnovne škole, da bi u tinejdžerskom dobu već postao zreo muzičar. Kao tinejdžer bio je član „Grupe Marina Škrgatića“ i nekoliko drugih muzičkih sastava, među kojima su i „Zlatni akordi“, ali u njima se nije dugo zadržao. Veliku popularnost i šansu da razvije muzički talenat dobio je 1976. godine, kada se odazvao na poziv tadašnjeg lidera „Novih fosila“ Slobodana Momčilovića Moke da se pridruži tom zagrebačkom sastavu. U razmaku od par dana u „Fosile“ su došli Đurđica Barlović (tada Miličević) i Rajko Dujmić. Šansu da komponuje u „Fosilima“ dobio je vrlo brzo te su se ređali veliki hitovi: „Da te ne volim“, „Sanjaj me“, „Čuješ li me, je l’ ti drago“, „Saša“, „Tonka“, „Košu-
foto: Z. Lončarević
In memoriam
Njegove pesme ostavile su neizbrisiv trag, kao i sećanja na brojne uspešne koncerte koje je održao
Uz njegove pesme odrastale su generacije lja plava“, „Šuti, moj dječače plavi“ i mnogi drugi. „Fosili“ su, potpomognuti vokalnim sposobnostima Đurđice Barlović i neizmernim muzičkim talentom Rajka Dujmića, dosegli same vrhove top lista u Jugoslaviji i postali najtiražnija jugoslovenska pop grupa. Održavali su preko 300 koncerata godišnje u zemlji i inostranstvu. Uspeh u radu sa „Fosilima“ nastavio je i nakon odlaska iz grupe dugogodišnje pevačice Đurđice Barlović, koju je 1983. godine, sa nepunih 20 godina, nasledila Sanja Doležal. „Fosili“ su nastavili da ređaju hitove i vrlo tiražne albume i u ovom periodu („Milena“, „Šu, šu“, „Još te volim“, „Bilo mi je prvi put“, „Za dobra, stara vre-
mena“, „Neveni žuti, žuti“, „Ja sam za ples“ i drugi), a svi u autorstvu Rajka Dujmića. Rajko je bio glavni kompozitor „Novih fosila“, ali raskošni talenat počeo je da deli i sa drugim izvođačima, tako da gotovo da nema muzičara sa ovih prostora koji nije otpevao makar jednu njegovu kompoziciju. Tako je Dujmić počeo da sarađuje sa „Srebrnim krilima“, Nedom Ukraden i drugima. Zaslužan je za otkrivanje mnogih mladih talenata, a pomogao je u otkrivanju i prvim koracima Jasne Zlokić, Jasmina Stavrosa, Emilije Kokić, Ivane Banfić, Severine, Nine Badrić i mnogih drugih izvođača. Zabeležio je veliki broj uspešnih nastupa na Jugoviziji,
Na Jugoviziji je tri puta uzastopno pobeđivao 1987-1989. godine, obezbedivši tako plasman na Pesmu Evrovizije gde je 1987. osvojio četvrto mesto sa „Novim fosilima“, 1988. šesto mesto sa „Srebrnim krilima“ (tada je pobedila Selin Dion), da bi 1989. godine u Lozani sa zadarskom grupom „Riva“ i pesmom „Rock me“ osvojio gran pri ostavivši iza sebe čuvenu Anu Oksu
jugoslovenskom predizboru za Pesmu Evrovizije. Na Jugoviziji je tri puta uzastopno pobeđivao 1987-1989. godine, obezbedivši tako plasman na Pesmu Evrovizije gde je 1987. osvojio četvrto mesto sa „Novim fosilima“, 1988. šesto mesto sa „Srebrnim krilima“ (tada je pobedila Selin Dion), da bi 1989. godine u Lozani, Švajcarska, sa zadarskom grupom „Riva“ i pesmom „Rock me“ osvojio gran pri na Pesmi Evrovizije, ostavivši iza sebe čuvenu Anu Oksu. Tim nastupom je ušao u istoriju kao prvi i jedini jugoslovenski pobednik na tom takmičenju i kao jedini pobednik koji nije bio prisutan na takmičenju i dodeli nagrade, pošto je, u vreme održavanja Pesme Evrovizije, sa „Fosilima“ imao koncert u Nemačkoj. Devedesetih je, posle kraće (ratne) pauze, obnovio rad „Novih fosila“, koji su bili vokalno nikad jači, kada su u grupi pevale Jelena Fošner i Nataša Mirković. Međutim, zbog stanja na tržištu i poremećaja sistema vrednosti u društvu, ta postava nije doživela veće uspehe izvan granica Hrvatske, ali su ostali hitovi koji se i danas slušaju poput „Jesen je“, „Pričaj mi o ljubavi“ i „Marina iz moje ulice“. „Fosili“ su se okupili još jednom, 2005. godine i to u postavi iz osamdesetih godina.
Mada, poslednjih godina Rajko Dujmić nije nastupao sa ostatkom grupe. Usled zdravstvenih i porodičnih problema, sve je ređe nastupao i pojavljivao se u javnosti. Nije se pojavio ni na prošlogodišnjoj seriji koncerata kojima je obeležavano 50 godina rada „Novih fosila“, jubileja kojim se retko koja muzička grupa na svetu može da pohvali. Bavio se i komponovanjem filmske i pozorišne muzike, kao i songova za reklame (najpoznatije su one za Cedevitu). Dobitnik je brojnih nagrada u zemlji i svetu, a nastupao je više desetina zemalja na različitim kontinentima – u Australiji, Kanadi, Sovjetskom Savezu, Nemačkoj i drugim. Početkom dvehiljaditih godina, kao suosnivač i član grupe „4 asa“, nastupao je širom bivše Jugoslavije zajedno sa Vladom Kalemberom, Alenom Islamovićem, Juricom Pađenom i Slavkom Pintarićem Pištom, izvodeći moderne verzije starih hitova grupa čiji su bili članovi. Za života je komponovao oko 2.000 kompozicija. Iako je, usled posledica teške saobraćajne nesreće koju je doživeo krajem jula prerano otišao, njegove pesme ostavile su neizbrisiv trag, kao i sećanja na brojne uspešne koncerte koje je održao. Iza sebe je ostavio suprugu Snježanu i sina Tina.
Utorak 11. avgust 2020. Blic broj 8425 www.blic.rs
Na današnji dan rođen je Danilo - Bata Stojković
Njegova gluma je svečanost, majstorstvo i istinsko uživanje
foto: jugoslovenska kinoteka
POP&Kultura
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Jelena Koprivica Email: kultura@ringier.rs
Za razliku od stvarnosti u kojoj vam nameću ove ili one slogane, ovakav ili onakav pristup pojavama a pogotovo vam naturaju “spasonosne i srećiteljske” ideje, u pozorištu možete da prihvatite ili ne prihvatite to što vam ono kazuje, možete slobodno da komentarište to što gledate, možete da dođete zabrinuti i da iz njega odete pročišćeni, ali ne morate. U njemu čovek sam bira kakvo će iskustvo iz njega poneti, o čemu će razmišljati. Neka napravi samo jedan korak na tom putu, pa je već i to dovoljno. Posle toga će možda neka druga predstava, ili pročitana knjiga, održavati plamičak. A razvijajući svoju duhovnost, on će biti razboritiji. I biće iskusniji. Eto, možda je i to svrha pozorišta - reči su proslavljenog glumca Danila Bate Stojkovića, rođenog na današnji dan 1934. godine.
Igor Vins
Uz sve te zabrane, najmanje se pažnje usmerava na stanje duha naroda, a kada klonemo duhom, i bolest nas lakše napada. Kad nema duhovne ispunjenosti, nema ni volje, pa nema ni produktivnosti, ispašta naravno i ekonomija, celo društvo nazaduje, kaže Igor Vins, talentovani perkusionista sa internacionalnom karijerom.
foto: Željko sinobad
Anestezirani smo lajkovima Ti si, sledeći svoju ljubav i strast,, a zahvaljujući talentu, stigao da budeš član benda Femija Kutija. Kako to doživljavaš i šta je sledeće što bi voleo da ostvariš? - Hvala vam. Da, ljubav je presudna. Samo ona može da nas odvede daleko, tamo gde čak ni snovi ne mogu. Osim što je ostvaren moj najveći izazov, da se nađem na najužarenijoj mogućoj poziciji perkusioniste na svetu u bendu jednog od najvećih afričkih muzičara ikada, i to kao prvi beli muzičar u istoriji familije Kuti, iskustvo koje sam stekao svirajući sa Femijem je zaista retko i neprocenjivo. Želja mi je da muzika koju ja stvaram, naročito neka od novih pesama na kojima radim, nadjača ove surove aktuelne trendove gde svaka nova pesma posle mesec dana bude potpuno zaboravljena i skrajnuta sa svih lista emitovanja.
Želja mi je da muzika koju ja stvaram nadjača ove surove aktuelne trendove gde svaka nova pesma posle mesec dana bude potpuno zaboravljena i skrajnuta sa svih lista emitovanja
Neven Džodan Autentični muzičar i kantautor Igor Vins, inspirisan žanrovima kao što su rege, fank, latino, afrobit i soul, sa svojim sastavom “Igor Vince & His Drum, Brass And Keys” kreira sopstveni ritam koji pokreće publiku na svakom koncertu. Njegova misija je poziv na zajedništvo jer, kako kaže, već godinama unazad prisutno je osećanje da se udaljavamo jedni od drugih, a zbog trenutne situacije sa virusom korona čak se preporučuje socijalna distanca. - Izuzetno me sve ovo pogađa. I pre ovoga, godinama unazad prisutno mi je osećanje da se udaljavamo jedni od drugih, manje družimo, manje volimo. A sad tek, preporuke da se izbegavaju kontakti sa ljudima, to je žestok udarac. Mada se nekako nadam da će jednog dana, kada se nađe rešenje za problem sa koronom, potreba za bliskošću naglo eksplodirati. Uz sve te zabrane, najmanje se pažnje usmerava na stanje duha naroda, a kada klonemo duhom, i bolest nas lakše napada. Kad nema duhovne ispunjenosti, nema ni volje, pa nema ni produktivnosti, ispašta naravno i ekonomija, celo društvo nazaduje... U ovakvim vremenima najviše napora bi trebalo uložiti baš na tu stranu, kultura, i još više kulture, podizanje morala, jačanje duha.
- Teško da bih mogao da kreiram tako letargičan ritam. Anestezirani smo lajkovima i komunikacijom na društvenim mrežama, ritam pobune nastaje u direktnom kontaktu, razmeni ideja, interakciji, u razgovorima a ne u četovima.
Gde crpiš inspiraciju za svoju muziku? - U ljubavi, u kontaktima sa ljudima, u novim iskustvima, perspektivama... Šta slušaš u poslednje vreme i čiji koncert bi voleo da vidiš u Srbiji? - U poslednje vreme najviše slušam Natiruts, Seu Jorge, Alpha Blondy, Havana D’Primera, Issac Delgado... Voleo bih da u Srbiji vidim Rage Against The Machine!
Pesma “Vreme je”, koju si nedavno uradio sa Hornsmanom Coyoteom i hrvatskim sastavom “Brain Holidays” je skrenula pažnju u celom regionu. Jesi li očekivao takav odjek i kako to doživljavaš? - Veoma mi je drago da je tako. Pokušali smo iz sveg srca da ljudima ovog našeg rascepkanog regiona prenesemo
poruku ujedinjenja. Osećam da je mnogo važno da budemo sve svesniji toga. Verujem da je odjek tako dobar jer ljudi žele da čuju takve poruke, i mislim da treba da se čuju sve češće.
da pošaljete? - Ti spomenici simbolizuju ujedinjenost ovih naših naroda, predstavljaju snagu jedinstva. To je ujedno i naša poruka - jedino možemo ujedinjeni.
Spot za tu pesmu ste snimali pored prepoznatljivh monumentalnih spomenika. Koju poruku ste želeli
Kako bi kroz ritam opisao sadašnje vreme? Čini se da je utihnuo “ritam pobune”?
Svirao si pred publikom širom sveta. Koji nastupi su ti u posebnom sećanju? - Koncert u Njujorku u Central parku, pred najvećim afro-pank fanovima. Koncerti u Beogradu i u Zagrebu kao ubedljivo najvatreniji. I nastupi u Parizu, Pariz ima poseban vajb. Kakvi su ti planovi, ukoliko se danas može nešto planirati? - Da održim zdrav razum dok koncerti ne počnu ponovo da se dešavaju.