Utorak 13. oktobar 2020. Blic broj 8488 www.blic.rs
jugoslav vlahović
POP&Kultura
Ljubomir Simović
Maske
Sa svih strana, iz svih ulica i prolaza, iza svakog ćoška, iskrsavaju maske! Iz kioska me gleda prodavac duvana i novina, na vratima mi zvoni poštar, u kafani mi prilazi konobar: svi na licima imaju maske! Masku nosi i bronzani kalemegdanski Pobednik! Čak i bronzani soko, koji mu je sleteo na dlan, nosi masku! I mesec, koji se iznad ušća Save u Dunav podiže i usijava, takođe nosi masku! A ni za sunce koje nas greje nisam siguran da li je zaista sunce, ili to nad nama sija maska mraka! U kapiji Karla VI, u Donjem gradu, jedna drvena maska spušta poljubac na usnu svilene maske!
paprike na njihovim tezgama, i svako zrno pasulja u njihovim džakovima, čak i njihove tezge, vage i kantari, imaju maske! I na našim televizorima, ma koju stanicu da uključimo, emituju se samo maske! Idući u raznim pravcima, ulicama prolaze povorke predvođene maskama! Maske nose i busole, i satovi! I brojčanici, i brojevi, i slova, i semafori, i putokazi na raskršćima i putevima: svi su stavili maske! Čak i maske nose maske!
Među dunavskim alasima vlada uzbuna, jer i ribe, koje izvlače u mrežama, imaju maske!
Svako lice s kojim se suočiš samo je maska, ispod koje se beli druga maska, ispod koje se crni treća maska, ispod koje se ceri četvrta maska, ispod četvrte viri peta, ispod pete šesta, ispod devete maske deseta maska, i tako do kraja, u beskraj!
I piljari, i ne samo piljari, nego i jabuke, breskve i
A tvoj strah, sa svakom maskom koju skineš, raste,
jer već počinješ da slutiš koja se maska krije, i koja te maska čeka, iza poslednje maske! (Pesma Ljubomira Simovića „Maske“ prvi put je objavljena u časopisu „Poezija“ 1997. godine, a potom u zbirci „Ljuska od jajeta“ 1998. Danas deluje više nego proročki, i to višestruko; od slikovitosti do slojevitih značenjskih nivoa. Iznova ju je, ako se tako može reći, otkrio Voja Brajović proteklog vikenda. Ponesen stihovima telefonirao je akademiku Simoviću, koji se na izvestan način i sam začudio sopstvenoj pesmi… Prekinuše nakratko razgovor, koliko da književnik uđe u trag vremenu nastanka i prvog objavljivanja “Maski”. Saznavši sticajem okolnosti za čitavu priču, okrenuh nešto kasnije broj velikog književnika s pitanjem da li bi je u današnjem kontekstu komentarisao. Veli, to bi bilo neprimereno, i pesma je sama sebi dovoljan komentar, a na opasku da umetnička dela neretko imaju “svevideći” element kog u datom trenutku često nije svestan ni umetnik koji ga stvara, u telefonskom razgovoru bez maski, rekao je: “Ja sam vam živi primer.”)
2 POP&Kultura
Srđan - Đile Marković
Masa je gladna uspeha i spektakla A uspeh u Srbiji je kada uđete u samoposlugu i imate para da kupite sve što vam je potrebno, kaže Srđan - Đile Marković.
Mnoge države su se rušile zbog neuzvraćenih ljubavi. I dalje je najsubverzivnija slika na svetu naga žena. Iza toga stoji opšti moral, koji ne postoji, već se glumi, kaže Marković
Za slikara, strip autora i muzičara Srđana - Đileta Markovića pandemija je bila vrlo plodno doba. Došlo je do ekspanzije kupovine slika, pa beogradski multimedijalni i andergraund umetnik, kako ističe u razgovoru za „Blic“, čak nije uspevao da postigne sve. Kad je već zbog korone izostalo more, neutrošeni novac otišao je na kupovinu slika! Dosta Markovićevih slika se i nalazi po privatnim kolekcijama, a umetnik kolekcionare naziva važnim, istorijski gledano, jer brže reaguju nego muzeji. - Muzeji se drže neke mrtve priče, ispričane pre 30 godina. A da su naši kolekcionari progresivniji, i likovna scena bi bila progresivnija. Uvek ste, kao umetnik, omeđeni tom nekom opštom predstavom o tome šta lokalitet misli da umetnost jeste, i vi tu lavirate i nekako plivate - priča Marković, koji je sa delom „Mračna vladavina“ učestvovao na grupnoj izložbi „Akt 2020“ u beogradskoj galeriji „X Vitamin“. - Danas je pristup aktu potpuno drugačiji. S eksplozijom novih tehnologija više nema rada po modelu, već po fotografiji. Ali, ono što nije drugačije jeste to da je akt i danas subverzivan. Ako na Fejsbuku izložite golu ženu, zabrane vam nalog. Seks je opasan, ruši države. Mnoge države su se rušile zbog neuzvraćenih ljubavi. I dalje je najsubverzivnija slika na svetu naga žena. Iza toga stoji opšti moral, koji ne postoji, već se glumi. Znate, ovo je jedno vreme gde je kolektivna stvarnost nova religija. Moja „Mračna vladavina“ je neka aluzija na rijaliti programe. Umetnici su puno puta pravili aluzije na rijaliti programe, pa Ulaj je snimio film u kome je do detalja prikazivao kako se leči od raka. Rijaliti može da bude neka nova forma, ali ne ovako kako se nama servira! Rijaliti koji je ovde sinonim za uspeh vraća nas na Markovićevu samostalnu izložbu „Success“, s kraja 2007. godine. I tada, kao i danas, smatra da je uspeh ono što opija mase: - Imate onu čuvenu rečenicu Forda da „ništa ne uspeva kao uspeh“. Jer, uspeh je kao spektakl. Da citiram Debora kada kaže da „spektakl nema potrebe da ništa objašnjava, već samo pokaže rukom na sebe i kaže - tako je, ne može biti drugačije“. E isto to je i uspeh. Masa je gladna uspeha i spektakla. A uspeh u Srbiji je kada uđete u samoposlugu i imate para da kupite sve što vam je potrebno - konstatuje Marković, koji se, pored likovne umetnosti, čitavog života bavi i muzikom. Ali, za njegov bend „Supernaut“, kako ističe, ovde trenutno nema prostora. - Ovde samo narodnjaci sviraju, a svima ostalima je to onemogućeno. Kod nas je, nažalost, prisutno neko insistiranje na zaglupljivačkoj kulturi. Možda to čak nije ni insistiranje, već je ta zaglupljivačka kultura potpuno na frekvenciji onih koji je promovišu i odobravaju. A mi ostali radimo, pa šta nam bog
foto: VLADIMIR šPORčić
Jelena Koprivica
da. S tim što ovde vrhuška ne misli da zaglupljuje masu. Njoj se to sviđa i to je najluđe u svemu. Nemojte misliti da oni znaju za bolje. Ovo je jedna selendra i vi morate mimezis da ispoštujete. Jer, samo mimezis oni kapiraju. Ako uspete, uz mimezis, još nešto da proturite i ako vam pođe za rukom, super. Ni likovnom kritikom Marković se više ne bavi, jer, kako kaže, isuviše je subjektivan čovek. - A to nije dobro ni za kritiku, ni za novinarstvo, pa sam mislio da je bolje da se povučem. Stvarno ne mogu da se zainteresujem za stvari koje me ne dotiču. I mnogo sam neprijatelja stekao radeći kao likovni kritičar. Ovde je likovna scena još manja nego muzička scena, i tu ako nekome kažete da ne radi dobro, on se uvredi do smrti. To su velike sujete, bolje je to ne dirati. Na muziku i likovnu umetnost, kako ističe, poslednjih decenija najviše utiču tehnološke revolucije. - Kada se pojavila fotografija, Pikaso je rekao: „Sad bar znamo šta nije slika.“ Međutim, sada se promenila situacija i fotografija je danas ta kolektivna stvarnost. Ta stvarnost se projektuje preko fotografije, i vi morate to da uzmete u obzir, jer to su slike koje vas napadaju. Čudo je gde su otišle tehnologije, doslovce je moguće štampati slike - priča Srđan - Đile Marković, koji od ciklusa slika „Belgrade underground”, koji je započeo još 1988, ne odustaje ni danas.
- To je jedna stara strategija gde subvertirate stvarnost preko njenih komercijalnih simbola. Andergraund je popularna umetnost koja nikad nije postala popularna. Korišćeni su pop motivi, ali u drugom kontekstu. Međutim, ti konteksti nisu mogli da prođu kod dušebrižnika. Mene mejnstrim zanima samo u onom smislu što je glavni finansijer novih tehnologija, preko kojih se projektuje stvarnost. Ali, ipak, slika je slika, ili kako reče grupa „Psihomodo pop“: „Slika nije knjiga, slika nije film, slika je... porno magazin!“ Prema njegovom mišljenju, ne valja često izlagati jer, kako kaže, možete u rekordno vreme svima da dosadite. - Setite se benda „T. Rex“... Na svaka dva meseca su imali svetski hit i posle dve godine ljudima su se smučili sa svojim hitovima. Pa, svi mi klinci, u mojoj školi, kleli smo se u Marka Bolana, a danas se deca kunu u narodne pevačice... Muzika mi je malo postala dosadna. Stalno se vrti u jednom krugu, i to je malo zamorno, doduše možda sam previše u životu slušao muziku. Ne dotiče me danas ništa od muzike, zato što je to sve prepakovana prošlost. Dizajner Frenk Kozik je jednom za muzičku scenu rekao da se svako folira da je neko iz prošlosti, neko bitan... Ni u slikarstvu nije bolje, ali tu je spasonosno što radite sami, puno stvari i ne umete, ali morate da folirate. E u tom foliranju i greškama je inovacija i originalnost. Što reče Majls Dejvis samo su greške originalne!
POP&Kultura 3
Peter Handke Ako sebe i vidim u nečemu što je narod, onda je to u onom Nikojih - napisao je Peter Handke u knjizi “Istorija iza pripovesti, eseji o Jugoslaviji”. Tatjana Nježić Reč je o zbirci u kojoj je sabrano osam eseja pisanih od 1991. do 2011. godine (izdavači “Prometej”, RTS, Štampar “Makarije”, Srpsko narodno pozorište Novi Sad), a naslov je za ovu priliku dao sam autor, kako se napominje, stavljajući pripovedanje i umetničko delovanje naspram istoriografije. Treba li podsećati da je svojim esejima, primerice “Pravda za Srbiju”, pokrenuo svetsku lavinu polemike koja je iznova buknula i kada je prošle godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. U svakom slučaju, koliko god se (ne)slagali sa njegovim stavovima, svim ili nekima od njih, reč je o majstoru pera i, između ostalog, otvaranju akutnih pitanja među kojima i legitimizacije dvostrukih aršina na svetskoj sceni, tačnije, u onom delu razvijenog sveta u koji su oči uprte. A sam je rekao: „Nešto me je vuklo da zavirim iza ogledala; teralo me da otputujem u tu, svakim člankom, svakim komentarom, svakom analizom nepoznatiju i istraživanja ili čak samo gledanja sve dostojniju zemlju Srbiju. I ako neko sada kaže: Aha, prosrpski! ili Aha, jugofil! taj bolje da dalje ne čita.“
Plašim se da više neću osetiti ukus zemlje Bila je to država, piše nobelovac o Jugoslaviji, u kojoj su “stvari išle čoveku naruku”, odnosno bile manje-više po meri običnih ljudi
Posvetimo prstohvat pažnje eseju “Oproštaj sanjara od devete zemlje”, ne samo zato što je prvi (u ovom hronološkom rasporedu), nastalom 1991. i sa podnaslovom “Stvarnost koja je prošla: sećanja na Sloveniju”. Danas se sa raznih strana, uključujući i svetske centre moći, čuje kako Zapadni Balkan, tj. ovaj region ne treba da gleda u skoriju, krvavu prošlost, rastakanje bivše nam države, već da se okreće budućnosti i povezuje. Ostavimo po strani teme i dileme koje to nužno otvara, ne zato što u povezivanju ima nečeg spornog, naprotiv, ono je, valjda, jedino životvorno, nego zato što nije lako progutati tako gorku pilulu da smo se (umesto eventualnog redefinisanja onog što je trebalo) tako strašno i krvavo raspali, suštinski, da bismo preraspodelom kapitala postali neokolonijalna tačka na mapi, narod svih nacija osiromašio, nekolicina besramno obogatila, a i dalje taj proces teče. Ostavimo, dakle, po strani brojne teme i dileme, od toga da li je u osvit krvavog raspada velikosrpski hegemonizam, o kome se toliko govorilo, bio dominantno raspoloženje kod većine stanovništva na prostoru Srbije,
foto: ap
Zidovi, mera, granice
pa nadalje… Pišući o svom viđenju i doživljaju Slovenije, odakle mu je majka, Handke govori i o obeležjima te povezanosti u različitosti koja je nekad bila, a koja sad
opet treba da bude. Bila je to država, piše nobelovac, u kojoj su “stvari išle čoveku naruku”, odnosno bile manjeviše po meri običnih ljudi, zatim da je na neki način “zavideo isto-
riji otpora velike Jugoslavije”, za zapadnomedijsku pripremu raspada beleži “pljačkaški pohod na jezik i identitet”… Između ostalog, piše: “Raspad takozvanog Titovog carstva oči-
gledno nije ni za jednog jedinog Slovenca bio neko lično iskustvo, u svakom slučaju, koliko istražih stvar, nijedanput nisam takvoga sreo: to što sam čuo delovalo mi je samo kao blebetanje. Odavno je komunizam bio gotovo samo još legenda. Praksa u Sloveniji, u kulturi, a pogotovo u privredi, bila je liberalna. (…) Slovenci su bili slobodni, baš kao i mi ovde, po zakonima koji odavno nisu više bili tumačeni kao zakoni autoritarne države (s izuzecima, kao i ‘kod nas’): sloboda privređivanja, sloboda stanovanja, sloboda pisanja, govora.” Zatim, veli da je toliko plutanje sve dalje od svoje velike Jugoslavije, “u Srednju Evropu”, ili “ka Evropi”, ili “ka Zapadu, shvatio, odavno, kao stvar lošeg raspoloženja:” “Sve češće slušah tako, i svaki put čudnije ganut, od poznanika, ali i od sasvim nepoznatih, na ulicama i na mostovima Ljubljane ili Maribora, da reke uvek otiču u Dunav pa u Beograd, da Slovenci i Hrvati treba da na južnim granicama, pred, Srbima i ‘Bosancimai i tako dalje, podignu ‘Zid’, viši i od berlinskog - tada je ovaj još postojao ‘na dva sprata!’. I kada sam pitao za razloge tome, pri odgovorima ‘oni dole ne rade - ti na jugu su lenji - nama na severu uzimaju stanove - mi radimo, a oni jedu’ - obuzimalo me je poznato glupo osećanje. Ponešto od toga je možda bilo i razumljivo, ali zar u tom obliku; jer o tako povoljnijim transportnim i trgovinskim uslovima, ili o plodnijem zemljištu, nije pala nijedna reč.” Prisećajući se mladićkih dana napominje: “Tada sam tim slovenačkim, srpskim, hrvatskim, makedonskim, hercegovačkim studentima, radnicima, sportistima, plesačima, pevačima, ljubavnicima - svaki mi je izgledao kao Svi u Jednom - usrdno zavideo na njihovoj mladosti, i tada mi je Jugoslavija zaista značila najstvarniju zemlju u Evropi. Epizoda. Ali nezamislivo mi je da je ta mladost - za te koji su, svojevremeno, u znaku zajedništva pošli na put, čak i ako su u trenutku pojedinačno za sebe čuvali stražu iza svih tih graničnih ogra-
❯
4 POP&Kultura
Peter Handke
❯
da - u međuvremenu tek tako postala nestvarna, nevažeća, ništavna.” Nastavlja zatim: “Da, te nove granice u Jugoslaviji: vidim ih kako u svakoj od sadašnjih pojedinačnih država, umesto napolje, rastu pre unutra, u svaku od tih unutrašnjosti: šire se kao pruge ili pojasevi nestvarnosti: rastu unutra ka centru, sve dok uskoro više ne bude bilo nijedne zemllje, ni slovenačke, ni hrvatske, kao u slučaju Monte Karla ili Andore. Jeste, plašim se da jednog dana u ‘Republici Sloveniji’ neću više osetiti ukus zemlje, kao u Andori gde su poslovne ulice, rasute uzduž i popreko preko stena Pirineja, ugušile i taj poslednji komad prostranstva - sasvim gusto razgraničen miljama ulica prodavnica i oznaka, koje su odmah iz Menhetna, kao produžetak Park avenije ili Pete avenije, betonski ušpricane u planine kao što su već odavno ugušile svaki ukus zemlje, okoline, prostora, mesta i stvarnosti; umesto daška kulture, samo isparenja i blebet odavno obezdušenog folklora.”
Zatvaranje kruga
Oni koji su živeli pod Miloševićem, gledali kako im Milanovićeva televizija (njemu je posvećen poslednji esej) kroji sudbinu, između ostalog, gojeći srpski hegemonizam i čija se budućnost, u datom kontekstu, raspala pre nego što je počela, verovatno, neće, a i ne mogu, na isti način čitati Handkeove eseje kao neko ko to iskustvo, srećom, nema. No, knjiga neretko pobuđuju različite utiske, a ona je, kako je to rekao Borhes, jedinstvena i posebna u odnosu na sva druga ljudska dostignuća jer su ostali “produžetak tela” a ona “produžetak me-
morije i imaginacije”. Zbirka “Istorija iza pripovesti” je nedavno predstavljena na promociji na kojoj su govorili Nebojša Grujičić, Goran Gocić, Vule Žurić, Zoran Đerić i drugi. Kako su mediji preneli, Nebojša Grujičić je, između ostalog, skrenuo pažnju: - Handke ima ogroman opus, više od devedeset naslova. To je čitav literarni kontinent, čije je jedno od poluostrva Balkan, odnosno Jugoslavija, odnosno Srbija. Jugoslovenskim temama se Handke bavio ne samo u ovih osam eseja, koji se nalaze u ovoj knjizi, nego i u svom književnom delu. Godine 1986. objavio je roman “Ponavljanje”, tu su pozorišni komadi “Vožnja čunom”, zatim “Još uvek oluja”, koja govori o slovenačkim partizanima, ili književno delo koje zapravo zatvara krug njegovog bavljenja jugoslovenskim temama, roman “Moravska noć”. Prevodilac Jan Krasni je napomenuo: - Jugoslavija je veoma važan motiv za Handkea, to je njegov zavičaj. On sebe, kroz čitavo svoje delo, još od prvih eseja pa sve do poslednjih, na neki način, kroz jedan osoben motiv, pominje u svom delu. To je motiv sanjara, motiv stanovnika kule od slonovače. Ova knjiga počinje esejom “Oproštaj sanjara od Devete zemlje”, a nastavlja se, na neki način, književnim zastupanjem da to mesto, da njegov književni zavičaj, koji on prepoznaje u Jugoslaviji, treba da nastavi da postoji. Krasni je istakao da je Handke “čovek koji ne želi da se odrekne tog zdravog smisla, zdravog razuma”. Pomenimo, uz Jana Krasnog, prevodioci eseja u knjizi su i Žarko Radaković, Zlatko Krasni i Branka - Rista Jovanović.
Pozorište
Kad dođe Muškarac, zape Reč, dve o tri premijere; ”Pred svitanje, ne pre 4:30 niti posle 5:00”, “Sa druge strane jastuka” i “Ružni, prljavi, zli” Tatjana Nježić Kada je u režiji Covida 19 dozvoljeno da pozorišta nakon polugodišnje pauze kako-tako otvore vrata, podignu zavesu, upale svetla… krenule su i premijere. Naravno, uz sporadično prazna sedišta u gledalištu zbog distance, dezo-barijere, maske, merenje temperature… Od 8. do 11. septembra u Beogradu su ih bile tri…
Čemu sve…
Na Sceni “Mira Trailović” Ateljea 212 10. oktobra bila je pretpremijera predstave “Pred svitanje, ne pre 4:30 niti posle 5:00” u režiji Anđelke Nikolić, po tekstu Filipa Grujića za koji je 2019. nagrađen na konkursu Sterijinog pozorja za najbolji originalni dramski tekst. Priča prati mladog Muškarca (Uroš Jakovljević) koji se vraća iz Šangaja u rodno mesto, gde zatiče oronulu majku, snaju, brata koji se oženio i dobio dete, negdašnju ljubav koja se udaje za drugoga… Likovi, nimalo slučajno, nemaju imena. Zovu se po funkcijama; Brat (Dejan Dedić), Žena (Jovana Gavrilović), Majka (Draga Ćirić Živanović), Ona (Ana Mandić). Jer, zapravo, uglavnom (samo) to i jesu; od prvih prizora tokom kojih se Brat više puta na istovetan način vraća kući, s posla ili odakle god, dok majka skrušeno sedi u ćošku, pa nadalje. Tokom narednih sat i nešto, ravno, jednolično i praznjikavo, uslediće sve ono što se dolaskom Muškarca (ne) menja u njima i njihovim životima… Scenska priča o povratku i odlasku, porodici, pa i samopreispitivanju kroz pozorišno mlake i bezbojne govorne partiture u kojima likovi sami sa sobom, i sa nama, u ovoj ili onoj meri kroz opšta mesta sagledavaju šta (ni)su umeli, mogli, hteli, šta i zašto (ni)je tako kako jeste… Reč je o mladim stvaraocima; dakle budućnost pripada njima, njihovoj estetici, a time i etici.
Sve počinje sa „Dobro jutro, džezeri“, nakon čega slede pomenute scenske slike - od poznanstva dvoje mladih, preko reakcija roditelja, okoline, đuvegije koji bi da im smrsi konce, te završiše i zatvoru... - koje se pretapa sa tridesetak čuvenih Bajaginih numera, da bi se sve završilo sa „Ljubim te i pokrivam, krilima plavog goluba“... Poseban ton daje vremešni profesor (pre svega zbog hvale vredne izvedbe Vladana Savića), koga je iskustvo naučilo da stvarnost prolazi, a bajke ostaju, samo što mu malo ko veruje. U kostimu (Tatjana Radišić), koji je i omaž Dejvidu Boviju, Boža (glumački potentan i šarmantan, pevački tanušan, popularni Slaven Došlo) bi sve dao za muziku, i za - Nju. Slobodoljubivu i pravdoljubivu Tamaru za koju nema nepremostive prepreke do hepienda. Šta reći o izvođenju Milene Živanović - i stas i glas. Harizmatična. I muzički i dramski na nivou, što je i Danijel Korša u ulozi Božinog nerazdvojnog ortaka Saleta. Đuvegija, tj. Mita (glumački na ivici manira, vokalno ubedljiv Žarko Stepanov) iako uspešan producent i blizak njenim roditeljima, naravno, nije uspeo da im smrsi konce, premda se svojski trudio. Okruženje je tu da da ili ne da podršku, a familija ko familija, ima ih i ‘vakih i ‘nakih. Al’ tetka (ubedljiva Kristina Savić) nosi šnjur, još kad je zapevala hit Vesne Zmijanac „Meni, dušo, duguješ još to da budemo noćas zajedno” (za koji je tekst pisao Bajaga)…
Zbirka “Istorija iza pripovesti” je nedavno predstavljena na promociji na kojoj su govorili Nebojša Grujičić, Goran Gocić, Vule Žurić, Zoran Đerić i drugi
U petak, 9. oktobra, u Pozorištu na Terazijama premijerno je odigran mjuzikl “Sa one strane jastuka” u režiji Juga Radivojevića baziran na pesmama Momčila Bajagića Bajage, koji naravno potpisuje muziku i stihove, tekst je Stevana Koprivice, a aranžer i dirigent je Aleksandar Sedlar. Raspevano, razigrano, „gore-dole, dole-gore“... Što bi rek’o S. Beket u komadu “Ah, Džo” najbolje dođe na kraju. Svima nam je u završnici, čiji je krešendo sazdan od nekoliko hitova, Bajaga sa scene otpevao „još želim da te zaštitim dok te magla zaklanja“… A pre toga; niz scenskih slika sa elementima igrokaza tokom kojih se odvija bajkovita (ljubavna) priča o mladoj studentkinji Tamari iz ugledne porodice i uličnom sviraču Boži koji muzicira sa drugarom, okruženju im, njenoj porodici, a (kroz pozorišni kroki vesti Studija B) i o aktuelnostima datog trenutka (početak osamdesetih) od politike do sporta i filma, kao i o Beogradu (zašto se Terazije baš tako zovu, otkud česma tu gde jeste...).
foto: boško đorđević
foto: rts
Zažmuri…
Pred svitanje
POP&Kultura 5
Filmski susreti Nagrada „Pavle Vuisić“ uručena Voji Brajoviću
foto: vladimir opsenica
“Sa druge strane jastuka”
U glumačkoj ekipi su i Tatjana Dimitrijević, Igor Damnjanović, Elizabeta Đorevska, Duško Radović, Milan Milosavljević, Dušan Šida, Aleksandar Dunić, Nebojša Gromilić, Milan Tubić, Milica Pavlović, Jelena Arsić, Ljubiša Dinčić. Glumci, balet, hor, orkestar... svi su sve vreme na sceni, što daje izvesnu punoću u ovom “gore-dole, dole-gore” ostvarenju, a možda se može posmatrati i u značenjskom smislu jer sve je uvek oko nas, samo je pitanje na šta smo bacili snop svetla vlastite pažnje; na čudesnost u realnosti poput profesora, ili… sami biramo. A u glavnoj ulozi su zapravo - Bajagine numere. E sad, ako ćemo po kriterijumima koje je ovo pozorište samo postavilo... Primerice; ono što su u pozorišnom smislu numere ABBA dobile u mjuziklu „Mama mia“, Bajagine ipak nisu u „Sa druge strane jastuka“. No, što ne može niko, možeš ti, te je Pozorište na Terazijama, sva je prilika, dobilo hit predstavu za koju će se tražiti karta više.
Oteti kintu
“Ružni, prljavi, zli”
foto: dragana udovičić
Na Sceni “Olivera i Rade Marković” Beogradskog dramskog pozorišta 8. septembra bila je premijera predstave “Ružni, prljavi, zli “ u režiji Lenke Udovički, za koju je tekst napisao Slobodan Obradović po čuvenom, istoimenom italijanskom filmu Etorea Skole (1976). Snažna, uzbudljiva predstava o velikoj porodici sa društvenog dna - u kojoj se zapra-
vo ogleda čitavo društvo - a koju čini više generacija, odnosno brojni članovi, svi međusobno u stalnim bučnim svađama. U predgrađu Rima, pod trošnim krovom, manje ili više preživljavaju prostituisanjem, prosjačenjem… Nema saosećanja, razumevanja, poštovanja, o ljubavi da i ne govorimo, ni prema drugome ni prema sebi. Nema čak ni snova, ni budućnosti, samo raznih pokušaja da se bar malo novca uzme od oca koji ga jedini ima - dobio ga je kao odštetu za povređeno oko - a koji bi pre ubio rođenu decu nego im dao neku kintu. Predstava počinje songom koji peva Đačinto Macadela, otac porodice (izvanredni Ozren Grabarić), nimalo slučajno i vulgarne sadržine, jer prostota postaje legitiman, javni diskurs kad odsustvo nade, budućnosti i ikakvog sistema vrednosti (s)lomi kičmu čoveku, a time pre ili kasnije i društvu. Nižu se potom groteskne, stilizovane, pomalo začudne scene ove slojevite, upečatljive, pozorišno snažne, svojevrsne komedije, ukratko o bedi koja je unakazila i dušu i utrobu i lice, pa i život, još joj je valjda samo ostalo da mu oduzme svaku važnost, pa će onda, kad zatreba, lako i njega samog. Markantan, organski deo predstave je i rečita scenografija (Aleksandar Denić) sazdana, između ostalog, od jednog kreveta u kojem i oko kojeg svi spavaju, WC-a od frižidera sa sve kazančetom kao idealnim mestom da se tu krije novac, kanti, nekakva kade..., a sve skupa - celina u kojoj kao da jedno bez drugog ne biva. Kostimografija (Branka Adžić Ursulov), muzika (Najdžel Ozborn) i koreografija (Staša Zurovac), takođe. Uz maestralnog Ozrena Grabarića, koji je i okosnica i epicentar ove vrlo složene a tako prijemčive postavke, precizan, sveden i neodoljiv je Jovo Maksić kao Baba Marčela, Vanja Nenadić je ubedljiva i duhovita kao Tomasina, Marko Gvero u nekoliko likova znalački se poigrava sa komičnim... Hvale vredne uloge ostvarili su Nađa Sekulić kao ozbiljna a groteskna Macadelova supruga i Iva Ilinčić kao nova mu zaručnica, zatim Nataša Marković kao ratoborna i lukava, a Ivana Nikolić kao uvek trudna ćerka, te Milan Zarić, Aleksandar Jovanović i Ivan Zablaćanski, kao sinovi, jedan bajker, drugi prostitutko, treći rogonja. Zatim Dunja Stojanović, Aleksandar Vučković, Slađana Vlajović, Milena Jančurić. Ukratko, “Ružni, prljavi, zli” su pozorišno očaravajući.
Oduševila me publika i ohrabrila - kaže Vojislav Brajović, kome je preksinoć na Filmskim susretima u Nišu uručeno priznanje „Pavle Vuisić“ za izuzetan doprinos umetnosti glume u domaćem igranom filmu
Pričajući za „Blic“ o utiscima napominje: “Gledaoci su napravili i posebnu atmosferu u sali, kao da je svaki od njih bio tu i za još sto ili ko zna koliko svojih sugrađana, Nišlija. Zna se da Niš i taj festival imaju čudesnu publiku, pokazalo se to i ovom prilikom, kada se festival održava u pomerenom terminu i posebnim uslovima zbog pandeBože, šta misliš ima li koga da ovo reši stanje? O, Bože, ako se ti išta pitaš i upravljaš. Ne znam, ali ovo je sranje. Bože, učini da umrem ove noći, Bože koji si svemoguć učini tako i budi miran, platiću. Znam, i ti si korumpiran. Bože, zamisli, Bože Da ima neko ko može, kod kojih bi se barjaci vili. dobro, u redu, razumem te, Bože A šta bi onda ovi bili? (Pesma Pavla Vuisića koju je Voja Brajović pročitao primajući nagradu)
mije, a to, naravno, obraduje. I ohrabri“. Dodaje, potom: “Naravno da je čast, i više od toga, biti laureat nagrade sa imenom Pavla Vuisića, nagrade koja se ne osvaja nego dodeljuje i koja meni služi i kao vrsta utehe, ili ako hoćete, da zavara - da čovek nije uzalud radio ovaj glumački, rudarski posao preko pedeset godina. A veliki utisak na mene je ostavilo i kako zdušno je publika reagovala na pesmu Pavla Vuisića koju sam pročitao, a koju je napisao pred kraj svog ovozemaljskog puta“. Brajoviću je priznanje uručio kolega Vladan Živković, a kako beleže mediji, u susretu s novinarima, pre svečanosti uručenja nagrade u niškom bioskopu “Cineplexx”, Brajović je izjavio: “Kada dobijate velike svetske nagrade na različitim festivalima, teško je govoriti o Zlatnom medvedu ili Oskaru... O Pavlu Vuisiću je lako govoriti. Rano sam shvatio kakav je to profesionalac kao mladi glumac na snimanju televizijskog filma ‘Šešir profesora Vujića’. Ljudi misle da je bio autentičan, ali istovremeno je bio štreber, studiozan, perfekcionista. Jednom prilikom sam ga podsetio da je na snimanju ‘Šešira’ 17 puta vraćao da ponovimo jednu scenu gde je on samo trebalo da ‘sluša’ kako ja ‘filmski’ sviram violinu. Ali, zaboga, on je bio nezadovoljan kako sluša. Jednom mi je kazao da nema decu, ali da postoje neka deca kojima se dopada to što on radi i da on ne želi tu decu da razočara. Ako pogledate njegove filmove, shvatite da tu niko ne može biti razočaran”, kazao je Brajović. Ovogodišnji, 55. Filmski susreti, od 10. do 15. oktobra, obuhvataju deset ovdašnjih igranih filmova koje publika ima priliku da gleda u četiri bioskopske sale, a na kraju će biti dodeljene nagrade “Car Konstantin”, “Carica Jelena”, Gran pri “Naisa”, kao i povelje za izuzetnu mušku i žensku ulogu, nagrade za mušku i žensku epizodu i nagrada za najbolju debitantsku ulogu.
Brajoviću je priznanje uručio kolega Vladan Živković
foto: Festival filmski susreti
eva profesor, zaigra beda
6 POP&Kultura Ugledni britanski novinar, istoričar i pisac Pol Džonson napisao je knjigu o poznatim intelektualcima, od Marksa i Tolstoja do Sartra, Hemingveja i Orvela, u kojoj istražuje koliko se njihov privatni život razlikovao od njihovih velikih ideja. Knjigu „Intelektualci“ u izdanju “Lagune” prevela je Marija Toth Ignjatović.
FELJTON (II)
Tolstojev egoizam Samo je u jednom slučaju bio nesebičan i skroman – prema svom starijem kolegi s Univerziteta u Kazanju Mitji Đakovu. Samo što ni to prijateljstvo nije potrajalo. U pravilu – Tolstoj je uzimao, prijatelji su davali
njegovog strašnog pogleda, poklonili se pred svakom njegovom hirovitom, zbunjujućom željom, njegovim prohtevom i, naravno, obožavali su u njemu genija. Čehov, koji je bio osetljiva i istančana duša i dobro je sagledao Tolstojeve greške, napisao je: „Strah me je Tolstojeve smrti. Kad umre ostaviće za sobom ogromnu prazninu u mom životu… Nikad nisam nikoga toliko voleo kao njega… Sve dok je Tolstoj prisutan u književnosti, lako je i prijatno biti pisac; a nije ta-
foto: PROFIMEDIA.RS
Poznavajući već godinama Tolstojevo ponašanje, Sofija ovde postavlja ono škakljivo pitanje da li je on ikad uopšte voleo nekog čoveka od krvi i mesa, spram te ljubavi upućene čovečanstvu kao ideji. Njegov nesrećni brat Dmitrij, na primer, u svakom slučaju je zaslužio saosećanje: završio je na dnu života, kao vrlo mlad oženio se prostitutkom i u ranoj mladosti – 1856. godine – umro od tuberkuloze. Tolstoj je jedva smogao snage da bar jedan sat provede pored bratove samrtne postelje, dok se na sahrani nije ni pojavio – radije je otišao na neki sastanak – ali kasnije je oba događaja, boravak uz bolesnički krevet i odbijanje da prisustvuje sahrani, iskoristio u svojim romanima. Njegov drugi brat Nikolaj, koji je takođe umro od tuberkuloze, isto tako je zavređivao saosećanje. Samo što Tolstoj nije našao za shodno da ga obiđe, pa je tako Nikolaj posetio njega i umro na Tolstojevim rukama. Nije pomogao ni trećem bratu Sergeju kad je na kocki izgubio svu imovinu. Nema sumnje da su svi do jednog bili slabići. A zanimljivo – jedno od Tolstojevih načela je da jaki treba da pomognu slabima. Odavala su ga i njegova prijateljstva. Samo je u jednom slučaju bio nesebičan i skroman – prema svom starijem kolegi s Univerziteta u Kazanju Mitji Đakovu. Samo što ni to prijateljstvo nije potrajalo. U pravilu – Tolstoj je uzimao, prijatelji su davali. Dok je Sofija prepisivala njegove ranije dnevnike, evo šta je sebi zabeležila: „Njegovi dnevnici svi do jednog ispunjeni su samoobožavanjem, neverovatno je da su za njega ljudi postojali tek toliko koliko su mu bili od koristi.“ Još više zaprepašćuje to što su mnogi – i to ne samo njegove ulizice, zavisnici ili laskavci, nego i nezavisni kritičari – bespogovorno podnosili njegov egoizam i bez obzira na to, ili čak zajedno s tim – divili mu se. Zadrhtali bi od
ko strašna ni sama spoznaja da ako čovek dosad nije ništa uradio – a možda neće ni ubuduće – zna se da će Tolstoj učiniti dovoljno umesto svih ostalih.“ Turgenjev je još jasnije bio načisto s Tolstojevim egoizmom i surovošću jer je bezbroj puta mogao da ih iskusi. Velikodušno i predano je pomagao mladog pisca. Zauzvrat nije dobio ništa osim suzdržanosti, nezahvalnosti i Tolstojeve surove navike da podmuklo ismeva razmišljanja za koja je znao da su vrlo draga njegovom prijatelju. Turgenjev, veoma korpulentan, dobroćudan i fin čovek, nije bio u stanju da mu grubo uzvrati. Ali priznavao je da Tolstojevo ponašanje i te kako zna da ga razbesni. „Nikad nisam nalazio ništa tako neprijatnim kao njegov prodoran pogled, dodatno pojačan s dve-tri uvredljive, nemilosrdne primedbe, više nego dovoljne da čovek od njih poludi.“ Kada mu je predao na čitanje svoj roman “Očevi i sinovi”, na kojem je toliko radio, Tolstoj je jednostavno zaspao nad knjigom i Turgenjev ga je zatekao kako hrče. Kad su se posvađali zbog Turgenjevljeve ćerke, a Turgenjev se izvinio da ne bi došlo do dvoboja koji je bio na pomolu, Tolstoj je (prema Sofijinim rečima) s nipodaštavanjem rekao: „Vi me se bojite. Prezirem vas i nikad više ne želim da čujem za vas.“ A pesniku Fetu, koji je pokušao da ih pomiri, rekao je: „Turgenjev je lik pun sebe i zaslužuje da ga neko dobro isprebija. Molim vas da to što sam rekao prenesete jednako iskreno kao što ste mi prosledili i njegove očaravajuće primedbe.“ U svom dnevniku Tolstoj je napisao niz nezgodnih, često i neistinitih stvari o Turgenjevu, a prepiska dvojice pisaca odražava asimetričnost njihovog prijateljstva. Godine 1883. Turgenjev na samrti piše u svom poslednjem pismu Tolstoju: „Dragi moj prijatelju, silni pišče ruske zemlje, sa-
slušajte moju molbu! Dajte mi k znanju da ste primili ovu moju malu škrabotinu i dopustite mi da vas još jedno zagrlim, kao i vašu suprugu i vašu porodicu. Ne mogu dalje. Umoran sam.“ Tolstoj nikad nije odgovorio na ovu molbu čoveka obuzetog očajem, mada je Turgenjev poživeo još dva meseca. Nakon toga nije uverljiva njegova reakcija na vest o Turgenjevljevoj smrti: „Neprekidno mislim na Turgenjeva. Neopisivo ga volim, žalim ga i čitam njegova dela, živim s njim.“ To liči na nastup glumca koji igra upravo ono što publika očekuje od njega. Po Sofijinom mišljenju Tolstoj nije bio sposoban za prisnost potrebnu za ljubav između dve osobe. Umesto toga, prigrlio je celo čovečanstvo jer to je mogao da radi na sav glas, dramatično i senzacionalistički na javnoj sceni. Ali kad bi se pretvorio u glumca, neprestano je menjao svoje uloge, ili bi ih radije preinačio unutar ogromne središnje tematike svog služenja čovečanstvu. Uloga vaspitača bila mu je važnija od svega. U trenutku kad bi neka tema počela da ga intrigira odmah je hteo da piše knjigu o tome ili da revolucionarno provede lanac reformskih mera, a da pritom ne bi posebno proučio samu problematiku ili, možda, zatražio mišljenja stručnjaka. Mesec-dva nakon što je krenuo da se bavi svojim imanjem, odmah je započeo s projektovanjem i izradom poljoprivrednih mašina. Naučio je da svira klavir i odmah je počeo da piše knjigu naslovljenu Osnove muzike i pravila učenja. Ubrzo nakon otvaranja svoje prve škole potpuno je pretumbao dotadašnje teorije obrazovanja. Tokom čitavog života verovao je da može da se prihvati bilo koje discipline, a da – nakon što bi shvatio zbog čega ona loše funkcioniše – može temeljno da je preradi. Imao je bar tri pokušaja u reforme obrazovanja, kao i zemljišnih reformi.
POP&Kultura 7
Džon Lajdon
Svi koji su mi bili bliski, a umrli su, dolaze mi u snove Najvažnije što sam naučio od roditelja jeste da samosažaljevanje ne postoji. I možda ne delujem ranjivo, ali veoma sam emotivan, strastven čovek - ističe Lajdon, priznajući da mu patnja njegove supruge teško pada.
Kada se jednom obaveže, to je zauvek. A kada je pre 41 godinu odlučio da svoj život provede sa voljenom Babi, znao je da će sa njom biti do zadnjeg trena. I bez obzira na Alchajmerovu bolest sa kojom se ona suočava, bdi nad njom stalno. Kada ona smogne snage, plešu zajedno, imitirajući Freda Astera, gledaju stare komedije, smeju se i sede na plaži, posmatrajući beskrajno plavetnilo... Iako sve ovo zvuči kao priča iz nekog srceparajućeg ljubića, to je, zapravo, život koji već godinama živi nekadašnji frontmen “Seks pistolsa” i lider sastava “Pablik imidž limited” Džon Lajdon, poznatiji kao Džoni Roten. Život mu se maltene sveo na brigu o supruzi Nori Forster (78). Zato su iskustva šezdesetčetvorogodišnje pank ikone sa Alchajmerovom bolešću supruge i briga o njoj centralni deo njegove nove knjige “I Could Be Wrong, I Could Be Right”. Naslov knjige zapravo je pozajmljen stih iz pesme “Rise”, koju je sa sastavom PIL objavio 2016. Knjigu u razgovoru za “Obzerver”, nedeljno izdanje “Gardijana”, naziva kolekcijom svojih necenzurisanih misli, a svoj dan opisuje kao konstantno negovanje supruge Nore, koju zove Babi. Ponekad uspe da u dan udene i rad sa svojim bendom. - Ne može da se nosi sa stresom, sa svetlom, ljudima, gužvom. Zahteva 24-časovnu negu i upada u paniku kada nisam tu da joj popunim rupe u pamćenju. Teško je naći dobre medicinske sestre. Ona mora da veruje osobi koja je sa njom - priča Lajdon, prisećajući se da je Nora nekoliko puta zapalila kuhinju i bežala, tvrdeći da neki ljudi hoće da je ubiju. Bez obzira na teško zdravstveno stanje supruge, britanski muzičar odbacuje pomisao da će je izgubiti, uveren da ona prolazi kroz neke traume. - Pamćenje je polako ali sigurno izdaje. Trudim se da to putovanje bude srećno, a ne tužno. Ona me nikada neće zaboraviti, kao ni ja nju! Briga o bližnjem za Lajdona nije strana. Još od detinjstva, dok je otac radio, a majka često poboljevala, brinuo je o svojoj mlađoj braći: - Najvažnije što sam naučio od roditelja jeste da samosažaljevanje ne postoji. I možda ne delujem ranjivo, ali veoma sam emotivan, strastven čovek - ističe Lajdon, priznajući da mu patnja njegove supruge teško pada. Iako je Nora uvek bila zaboravna, njeno stanje je naglo počelo da se pogoršava nakon smrti ćerke Arijane. Takođe muzička umetnica, poznata po pseudonimu Ari Ap i pank bendu “Slits”, preminula je 2010. od raka. - Imam veoma lepa sećanja na Ari. Zapravo, imam lepa sećanja na sve koji su umrli. Od tog trenutka, od smrti Ari, Nora je počela da se po-
foto: PROFIMEDIA.RS
Priredila Jelena Koprivica
Strah da se više nikada neću probuditi zbog heroina na kraju je bio neprihvatljiv za mene. A pluća mi zadaju najgore muke. Svako bi pomislio da imam koronu
vlači u sebe. Nešto tako strašno kao što je smrt ćerke morala je da pregura, a nijedna majka to ne bi trebalo da doživi. To ti iščupa srce... U knjizi piše i o svakodnevnim kućnim obavezama, od čišćenja i kupovine, do hranjenja veverica, a dotiče se i društveno-političkih tema. Iskazuje svoje stavove o kraljevskoj porodici, Bregzitu, Trampu i raznoraznim dogmama. Te dogme za njega su religija, komunizam, politika identiteta i politička korektnost. O tome piše da bi, kako kaže, podstakao razgovor. - Ljudi bi trebalo da razgovaraju kao razumna bića, umesto što se deru jedni na druge. Ja sam individua, i razmišljam za sebe, a ima još mnogo takvih - smatra muzičar, koji je svojevremeno podržavao Baraka Obamu i Hilari Klinton, a danas je njegov izbor Donald Tramp. Upitan zašto, odgovara zbog ekonomije, ali i zato što je Džo Bajden, po njemu, nesposoban da vodi državu. Na direktno pitanje da li će 3. novembra glasati za Trampa na predsedničkim izborima u SAD, odgovor je kratak i jasan: - Da, glasaću! Već decenijama živi u Los Anđelesu, ali pomno prati dešavanja u Velikoj Britaniji. Ne haje zbog kritika na njegov račun što podržava Bregzit, iako živi preko okeana i poručuje: - Progovorila je radnička klasa. Ona neće više da dozvoljava da im neki nepoznati kontinentalci govore šta da radi! Kao koautor antiestablišment himne “God Save the Queen” iz 1977, danas žali kraljevsku porodicu. - Oduvek sam imao osećaj da su oni jadne ptičice zarobljene u kavezu. Doduše zlatnom, ali opet su zarobljeni - ističe muzičar, a svoj bes usmerava i prema raščinjenoj članici kraljevske porodice - supruzi princa Harija, Megan Markl. - Odvratna je osoba, loša glumica. Trebalo
da prestane da bude tako samopravična i samozadovoljna... I dok Marklova, po njemu, nema apsolutno nikakva prava da se poziva na to da je bila žrtva rasizma, ističe da se okrenuo Trampu upravo u trenutku kada je još uvek aktuelni predsednik SAD nazvan rasistom i podseća da su i njega optuživali za istu stvar. - Zato me i vređa kada bilo koga nazovu rasistom. Bio sam šokiran kada su me tako okarakterisali. Mene koji imam unuke mešovite rase, koji sam podržavao pokret “Rock Against Racism”, pomagao rege umetnicima da dođu do diskografskih ugovora, radio sa sastavom “Afrika bambata”… Kad god može, ne zapostavlja bend “PIL”, sa kojim je 2012. prvi put gostovao u Beogradu, na Ušću, a zatim i u bašti SKC-a. Na sceni se, kako ističe, oseća najbolje. Tačno 45 godina nakon što ga je Malkom Meklaren prekrstio u Džonija Rotena i postavio za frontmena “Sex pistolsa” priznaje da mu je taj bend promenio život, uz opasku da je bez sumnje bio srećne ruke. Basista “Pistolsa” Sid Višiz danas mu, kako kaže, dolazi u snove, kao i njegovi roditelji ili Ari: - Svi koji su mi bili bliski, a umrli su, dolaze mi u snove. I to na divan način. Pričamo stalno. To je kao da ti neko dođe u posetu. Možda sam u zabludi, ali to je onda tako lepa zabluda. Posvećen je supruzi, ali ni sam ne može da se pohvali savršenim zdravstvenim stanjem. Heroina se okanuo zbog meningitisa, a metamfetamin mu je toliko oštetio pluća da je stalno pod rizikom da dobije grip ili upalu pluća. - Strah da se više nikada neću probuditi zbog heroina na kraju je bio neprihvatljiv za mene. A pluća mi zadaju najgore muke. Svako bi pomislio da imam koronu. Doktori mi kažu da ostavim cigarete. Ali, ne mogu. Neću da budem nevina kaluđerica. Mislim da sam još uvek živ samo zahvaljujući svojoj umetnosti!
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Jelena Koprivica Email: kultura@ringier.rs
Umetnička igra
Ulica je zasad naš jedini prostor za igru U jednom trenutku postigli smo da se baletske sale otvore, ali su sada ponovo zatvoreni svi prostori za vežbu. To je strašno - kaže izraelski koreograf Išaj Karasenti, gost Beograda.
Koliko je koreografski jezik Icika Galilija komplikovan za njih? - Verujem da je za mlade igrače veoma važno da se sretnu s ovakvim materijalom, postavljajući izazove pred svoj um i telo. To su deca koja imaju solidno baletsko znanje, dobre temelje, ali sada imaju zadatak da svoj pokret učine hrabrijim, spontanijim i snažnijim. Dajemo im nove alate koji će im koristiti u budućnosti. Oni su dolazeća generacija umetnika, i znam da će imati mnogo toga da nam poruče sa pozornica u svojoj zemlji i u inostranstvu. U
Počeli smo da igramo duž čuvenog Rotšild bulevara, a ljudi su prihvatali našu igru s radošću i velikim interesovanjem. Mnogo umetnika se priključilo, priča o situaciji u Izraelu
stvari, oni će već sutra predstavljati Srbiju u svetu, zato se u njih mora ulagati.
Ovi poslednji su naša buduća publika, jer bez publike je sve uzaludno.
stveni prihod, jer ne nastupamo, ne gostujemo… Zatvoreni smo.
Vi imate svoju školu igre u Biršebi, u izraelskoj pustinji? - Moji učenici stižu sa svih krajeva Biršebe, prestonice pustinje Negev. Audicije održavamo po celom gradu, i dajemo svakom detetu šansu da igra, prateći različite programe. Deca uče balet, savremenu igru, koreografsku kompoziciju, improvizaciju, repertoar, i nastupaju širom Izraela. Mnogima igra pomaže da budu bolji, da stignu do boljih škola, gimnazija i fakulteta, nekima igra postaje profesija, a većina ponese ljubav i predivne uspomene.
Kakva je situacija s pandemijom u Izraelu? - Mi smo ponovo u kompletnoj izolaciji, kao tokom prvog talasa.
Ipak smo čuli da su deo protesta na ulicama Tel Aviva obeležili umetnici, naročito igrači. Igralo se na ulicama. Šta ste postigli? - Ulica je zasad naš jedini prostor. Počeli smo da igramo duž čuvenog Rotšild bulevara, a ljudi su prihvatali našu igru sa radošću i velikim interesovanjem. Mnogo umetnika se priključilo, svakoga dana se izvode kratki komadi, hiljade ljudi prođe, zastanu, aplaudiraju, i svi se nadamo da ćemo se vratiti u teatre.
A šta se dešava sa savremenom igrom? - Sa totalnom izolacijom, igra je stala. Pozorišta su zatvorena već mesecima, umetnici su bez posla od marta… U jednom trenutku, postigli smo da se baletske sale otvore, ali su sada ponovo zatvoreni svi prostori za vežbu. To je strašno. Podrška države izostaje, donatori se povlače, a mi ne možemo da napravimo sop-
čuvenijih izraelskih koreografa. Kako izgleda raditi s njim? - Ja sam igrač, i Galili me je izabrao baš za predstavu “Čovek vremena”, koja je nastala kao koprodukcija Suzan Delal centra i Izraelske opere. Igrao sam za Galilija nekoliko godina, a onda mi je on pomogao i da kreiram svoje prve koreografije. Danas, između napornog igračkog i pedagoškog rada, prenosim Galilijeve radove profesionalnim trupama širom sveta. Njegov sam asistent. Da li znate da u novembru dolazi Inbal Pinto, sa svojom trupom, u Beograd? - Da, znam. To je sjajna kompanija. Da bi mogli da vežbaju najavljeni komad, igrači će stići desetak dana ranije u Beograd, i jako su srećni zbog toga. Tel Aviv je zaista tužan grad. Ne rade restorani, kafei, radnje… sve je stalo. Obavezno pogledajte komad “Fuga” od Inbal Pinto. To je savršena kombinacija igre i teatra.
Icik Galili je jedan od naj-
foto: VLADIMIR šPORčić
Išaj Karasenti došao je u Beograd kako bi sa učenicima i mladim igračima okupljenih oko Nacionalne fondacije za igru postavio komad čuvenog Icika Galilija. Karasenti, koji ima svoju školu igre u izraelskoj pustinji, kaže da je Izrael trenutno u kompletnoj izolaciji zbog pandemije, a umetnici su u znak protesta izašli na ulice i izvodili performanse. - Došao sam u Beograd da postavim koreografiju Icika Galilija iz predstave “Čovek vremena”. To je rad koji je svoju premijeru imao pre skoro šest godina u Operi u Tel Avivu, a govori o izraelskoj kulturi, o snazi, temperamentu, ophođenju i jedinstvenom načinu života. Galili je poklonio deo koreografije Aji Jung i Nacionalnoj fondaciji za igru u Beogradu. Tako sam stigao ovde, doduše sa zakašnjenjem od više meseci, jer je trebalo da počnemo da radimo još u aprilu. Konačno sam tu, i već desetak dana radim sa veoma mladim igračima. Proces je intenzivan i podrazumeva mnogo sati u studiju, pa mogu da kažem da sam oduševljen profesionalnošću i upornošću mladih umetnika.
Kakva je budućnost ovog projekta zbog koga ste sada u Beogradu? - Galilijev komad će se igrati već u novembru, u okviru jednog zanimljivog projekta koji je Nacionalna fondacija za igru razvila. To je Karavan igre. Igrači i njihovi pedagozi, putovaće u nekoliko gradova. To je tek prvi korak. Kada ispratimo pandemiju, doći ćemo s mladim izraelskim igračima u Beograd i biti domaćini beogradskim igračima u Izraelu. Dodaćemo još koreografskog materijala, i pokušati da stignemo do celovečernje predstave. Ponavljam da je ulaganje u mlade umetnike najbolja investicija. Oni će jednog dana biti ambasadori svojih zemalja.