Utorak 14. maj 2019. Blic broj 7985 www.blic.rs
POP&Kultura
Foto: Atelje 212/arhiva
Scena iz “Kose”: Mira Peić, Dragan Nikolić, Branko Milićević, Seka Sablić, Jugoslav Vlahović...
Pola veka beogradske predstave „Kosa“
Ovako se osvajala sloboda Predstava „Kosa“ je bila korak ka slobodi, kaže Jugoslav Vlahović, danas renomirani likovni umetnik, karikaturista, ilustrator, koji je igrao u kultnoj Ateljeovoj predstavi čija je premijera bila 19. maja pre 50 godina
Tatjana Nježić Za „Kosu“ u Ateljeu 212, premijerno izvedenu 1969, glavni krivci su Mira Trailović i Zoran Ratković, koji su je 1968. gledali na Brodveju. Nije im trebalo mnogo da postignu potrebne dogovore i potom povere Bori Ćosiću da je prevede i adaptira. Ukratko, rad na tadašnjoj beogradskoj „Kosi“ potrajao je blizu osam meseci, a ansambl
je okupljao pedesetak učesnika. Dragan Nikolić je igrao glavnog hipika Džordža Bergera, a Miša Janketić glavnog junaka Kloda Bukovskog. Branko Milićević Kockica je, sticajem okolnosti, igrao gotovo sve glavne muške uloge. Isprva kao izvođač songova umesto Miše Janketića, kasnije je bio i Klod Bukovski – zamenjivao je Dragana Nikolića dok je ovaj bio
❯
2 POP&Kultura
Kosa ❯
u vojsci, igrao je i Vulfa umesto Ljube Moljca. Šili, bogatašicu zaljubljenu u provincijalca Kloda, odnosno glavnu žensku ulogu, igrala je Mirjana Peić, a Seka Sablić je igrala trudnu hipi devojku Dženi, koja ne zna čije dete nosi. Kada joj je bilo samo 16 godina Nada Blam je zaigrala u „Kosi“ kao član plemena, a tri godine kasnije zamenjivala je Seku Sablić u ulozi Dže-
Foto: jugoslav vlahović
Branko Milićević i Nada Blam
ni. Glavne solo numere izvodio je Dušan Prelević. Kritika je visoko ocenila tu predstavu koja se igrala na kartu više i obišla čitavu ondašnju Jugoslaviju, a i šire. Bilo je to prvo izvođenje (na stranom jeziku) posle praizvedbe na Brodveju i postavke na Vest endu u Londonu. Jovan Ćirilov je govorio da je „Kosa“ bila veliki događaj u američkom pozorištu jer se u „jednom zabavnom žanru odigralo nešto najkritičnije prema tadašnjem društvu“. U časopisu „Njuzvik“ 7. jula 1969. objavljeno je da su Njujorčani Džerom Ragni i Džejms Rado, autori
Džejms Rado, Džerom Ragni; Prevod: Jovan Ćirilov; Režija: Mira Trailović i Zoran Ratković; Adaptacija: Bora Ćosić; Scenograf i kostimograf: Vladislav Lalicki; Kompozitor: Golt Makdermont; Muzički saradnik: Saša Radojčić; Premijera: 19. 5. 1969, a poslednje izvođenje 4. 2. 1973.
„Kose“, izjavili da im je beogradska postavka najdraža od svih verzija njihovog mjuzikla koje su videli. Kada su prisustvovali ateljeovskoj „Kosi“, autori su se popeli na pozornicu. Kasnije su izjavljivali da „Beograd nema malograđanskih predrasuda“. Danas renomirani likovni stvaralac Jugoslav Vlahović bio je jedan od članova plemena. - Bio je to važan period u mom životu. Maturirao sam ’68. u gimnaziji koja me dosta gnjavila i bio sam sav u interesovanjima i prema likovnom, crtačkom stvaralaštvu, čime se danas bavim pa do sfere
muzike. U to vreme već sam bio osnovao svoju prvu akustičarsku grupu “Porodična manufaktura crnog hleba”. A “Kosa” je bila deo podsticajne, uzbudljive klime i u zemlji i u Evropi i u svetu. Bila je korak ka osvajanju slobode, taj naš korak je bio gotovo paralelno sa onim svetskim, budući da je američka “Kosa” bila i bunt protiv rata u Vijetnamu, a naša premijera samo dve godine kasnije. Otvorila je perspektivu da je sloboda moguća. Odmah sam se prijavio na audiciju i srećno sam prošao. Pričajući dalje, napominje da su probe bile vrlo zanimljive.
- Bilo je jasno da je u pitanju vrlo ozbiljna stvar u smislu da se radilo vrlo predano, vrlo osmišljeno, vredno… Tražilo je celog čoveka. Probe su se odvijale uglavnom noću, okupljeno je šarenoliko društvo – recimo čak pet ljudi se posle ostvarilo u likovnoj umetnosti – i svi smo bili puni entuzijazma. Muzika je na neki način bila baza, a Mira je to vešto koncipirala; svela je na pet glavnih uloga i pleme. U plemenu su bili i tada vrlo mlada Nada Blam i Goca Marić… Kako smo se primicali kraju proba, uvideli smo da radimo nešto posebno, a kasnije čak postali lokalne zvezde (smeh), sačekivali su nas posle predstave od prijatelja do devojaka. Iskustvo rada na toj predstavi i kasnije igranje se ispostavilo kao vrlo dragoceno na razne načine. Između ostalog pojam i kategorija hrabrosti je postala deo našeg iskustva. Pet hiljada ljudi smo mi skupili na početku Knez Mihailove kada je u okviru Bitefa bio jedan hepening posvećen “Kosi”... Punili smo hale po Jugoslaviji; u Ljubljani “Tivoli” 4.000 ili 5.000 mesta, dupke puno, u Skoplju takođe, u Sarajevu... Upitan ima li neko izvođenje koje posebno pamti, Vlahović veli: - Možda ono kad su došli autori “Kose” Džejms Rado i Džerom Ragni u Beograd. Bili su oduševljeni, a i van scene je bilo veselo. Dole u bifeu Ateljea sa strane su bile gajbe sa flašama “kokte”. A “kok” je ona muška stvar na engleskom, pa su šale samo vrcale… Dosta smo putovali izvodeći “Kosu”, publika nas je s oduševljenjem primala. Snimljene su samo dve numere jer je tako u ugovoru pisalo, a tada se ugovor poštovao i nikom nije palo na pamet da pokuša da nešto ilegalno snimi… Uz smešak Jugoslav kaže da ima još jedna stvar koju sa zadovoljstvom pamti. - Godine 1971. bio sam na nekom studijskom letnjem kampu u Americi posle koga smo imali dve nedelje slobodno. Ja sam, naravno, odmah otišao na Brodvej tamo gde se igrala “Kosa”. Imao sam sreću da naletim na Marka de Marka, pomoćnika menadžera, inače čoveka čiji su roditelji Italijani posle Drugog svetskog rata otišli iz Istre. Njegov otac je radio u riječkom pozorištu, gde je on, dakle, boravio kao dete. Predstavio sam se, razgovarali smo, bio je dirnut… Upoznao me je s ansamblom, a onda sam ih zamolio, pa su me pustili da u nekom momentu prođem, protrčim scenom… To je grupna scena, bio sam na pozornici možda minut ali - igrao sam “Kosu” na Brodveju.
POP&Kultura 3 Foto: jugoslav vlahović
Kan
Počinje trka za Zlatnu palmu Miona Kovačević
Pevajući „Daj nam sunca“, glumci su se pojavljivali bez odeće, osim pred Titom
Sedamdeset drugi Kanski filmski festival (14-25. maj) biće otvoren večeras svetskom premijerom filma “The Dead Don Die” (Mrtvi ne umiru) Džima Džarmuša. Američki reditelj takmičiće se za Zlatnu palmu sa još dvadesetoro svojih kolega. Među poznatijim autorima koji donose svoje nove filmove na Kroazetu, ove godine su Kventin Tarantino, Ken Louč, Pedro Almodovar, Terens Malik, braća Darden, Gzavije Dolan, Marko Belokjo... Direktor festivala Pjer Leskur opisao je ovogodišnju selekciju kao “političku i romantičnu”, dodavši da je većina autora odlučila da se bavi političkim temama. Od pratećih programa pažnju privlači Silvester Stalone, koji će doći u Kan da predstavi prve montirane minute svog novog filma “Rambo V – Poslednja krv” čija je premijera zakazana za jesen. Počasnu Zlatnu palmu ove godine dobiće Alen Delon, dok je zvanični poster festivala omaž belgijsko-francuskoj rediteljki Anjesi Vardi, preminuloj u martu. Festival će zatvoriti film “The Specials” Erika Toledana i Olivijea Nakaša.
ŽIRI: Predsednik ovogodišnjeg glavnog žirija je meksički reditelj Alehandro Gonsales Injaritu. Osim njega, o nagradama će odlučivati i glumica El Faning (SAD), rediteljke Majmuna N’Diaje (Burkina Faso), Keli Rajhart (SAD) i Aliče Rorvaher (Italija), reditelji Roben Kampijo (Francuska), Jorgos Lantimos (Grčka) i Pavel Pavlikovski (Poljska) i francuski strip umetnik Enki Bilal, rođen u Beogradu.
ZVANIČNA SELEKCIJA Atlantique (Atlantik) Sen/Fra Režija: Mati Diop
Glumci na pauzi pred nastavak probe
U predgrađu Dakra, duž atlantske obale, u pripremi je otvaranje kule futurističkog izgleda. Građevinski radnici nisu mesecima primili platu i jedne noći odlučuju da napuste zemlju preko mora, u potrazi za svetlijom budućnošću. Među njima je Sulejman, Adin ljubavnik. Ada je obećana drugom. Nekoliko dana posle odlaska građevinaca, Adino venčanje biva uništeno požarom i izbija epidemija misteriozne groznice. Ada ne zna da se Sulejman vratio.
Bacurau (Bakurau), Brazil Režija: Kleber Mendonsa Filjo i Žulijano Dorneles
Radnja se dešava u malom brazilskom gradu Bakurauu, sa svih strana pogođenom čudnim dešavanjima nakon smrti starice, nezvanične vladarke mesta, u 95. godini. Kada dokumentarista dođe u Bakurau da snima film o njemu, postepeno otkriva da lokalci nisu onakvi kakvim se čine i da kriju opasne tajne. U filmu igraju Sonja Braga i Udo Kir.
Frankie (Frenki), SAD Režija: Ajra Saks
Prvi film Ajre Saksa koji snima van SAD je porodična drama o tri generacije koje se hvataju u koštac sa ozbiljnim životnim promenama na odmoru u Sintri u Portugalu, istorijskom gradu poznatom po divnim baštama, bajkovitim vilama i palatama. Igraju: Izabel Iper, Greg Kinir, Marisa Tomei, Žeremi Renije, Brendan Glison, Paskal Gregori...
Gomera, Rumunija Režija: Korneliju Porumboju
Rumunski policajac (Vlad Ivanov) dolazi na kanarsko ostrvo Gomeru da oslobodi Žolta, kontroverznog biznismena koji tu služi kaznu zatvora, ali da bi to učinio prvo mora da nauči komplikovan jezik lokalnog stanovništa (silbo gomero) koji se sastoji od zviždanja, pljuckanja i siktanja. “U svetu u kojem je komunikacija sve više kontrolisana, film se fokusira na direktan sukob verbalnog i neverbalnog”, objasnio je Porumboju.
A Hidden Life (Skriveni život) SAD/Nem Režija: Terens Malik
Istorijska drama o Austrijancu Francu Jegeršteteru koji je, zbog prigovora savesti, odbio da se bori za Treći rajh u Drugom svetskom ratu i bio streljan 1943. Poslednji put na filmu videćemo glumce Mihaela Nikvista i Bruna Ganca.
Proslava prvog rođendana “Kose”
Tito, golotinja i cenzura U toj čuvenoj predstavi glumci su se pevajući „Daj nam sunca“ pojavljivali bez odeće. Bila je to, kažu, prva golotinja na pozorišnim scenama bivše Jugoslavije, a predstava je dva puta izvedena pred Titom, ali bez svlačenja na sceni i cepanja vojnih knjižica. Upućeni kažu da je čak i Josip Broz Tito na dočeku 1970. pevao numeru „Daj nam sunca“ iz tog mjuzikla. Svojevrsna zanimljivost je i činjenica da je Atelje 212 tada odbio da gostuje sa „Kosom“ u Trstu jer su Italijani tražili da je cenzurišu. Nakon četiri godine i preko 200 izvođenja „Kosa“ je skinuta s repertoara Ateljea 212. Odluka je doneta nakon jednog popodnevnog izvođenja pred vojnicima i vojnim starešinama. Scena u kojoj akteri „Kose“ cepaju vojne knjižice okarakterisana je kao loš uticaj na mlade vojnike.
transvestit, ljubitelj mačevanja i šminke, moraju da se drže zajedno ako žele da prežive. Međutim, put ka opstanku možda je samo slepa ulica. Igraju: Bil Mari, Adam Drajver, Tilda Svinton, Kloi Sevinji, Stiv Bušemi, Deni Glover, Igi Pop, Selena Gomez, Tom Vejts...
The Dead Don’t Die (Mrtvi ne umiru), SAD Režija: Džim Džarmuš
U mirnom gradiću zombiji odjednom ustaju iz grobova i terorišu građane. Troje slabovidih policajaca i čudni škotski pogrebnik-
It Must Be Heaven (Ovo mora da je raj) Fra/Kan Režija: Elija Sulejman
Reditelj i ujedno glavni glumac u ovoj komediji, Elija Sulejman, putuje u razne gradove i otkriva neočekivane sličnosti sa svojom otadžbinom Palestinom.
❯
4 POP&Kultura
❯ Celovečernji prvenac francuskog reditelja malijskog porekla zasnovan je na njegovom istoimenom kratkom filmu. Inspirisan je pobunama u predgrađima Pariza iz 2005. i bavi se trojicom pripadnika antikriminalne brigade koje je rulja pregazila dok su pokušavali da uhapse pobunjenike.
Roubaix, une lumière (Rube, jedna svetlost), Francuska Režija: Arno Deplešen Jednog Božića u Rubeu lokalni šef policije Daud i sveži regrut Luj otkrivaju slučaj nasilnog ubistva starije žene. Uhapšene su žrtvine komšinice Klod (Lea Sedu) i Mari (Sara Forestije), mlade, siromašne alkoholičarke ljubavnice.
Little Joe (Mali Džo) VB/Austrija Režija: Džesika Hauzner
Samohrana majka Alis (Emili Bičam) uspeva da u fabrici biljaka proizvede specijalni crveni cvet, zanosan ne samo zbog lepote već i zbog terapeutske vrednosti: ako se drži na pravoj temperaturi i uz pravu negu, biljka čini vlasnika srećnim. Protivno politici kompanije, Alis odnosi cvet kući i daje mu ime Mali Džo, prema svom sinu tinejdžeru, ali kako biljka počinje da raste, raste i Alisina sumnja da njena nova tvorevina možda i nije tako bezazlena kako joj ime kaže.
Matthias et Maxime (Matijas i Maksim) Kanada Režija: Gzavije Dolan
Prema rečima samog reditelja, ujedno i jednog od glavnih glumaca, film priča o dvojici drugara u svojim dvadesetim koji se, na obostrano iznenađenje, zaljubljuju jedan u drugog. Po svojoj energiji i ambiciji film je kombinaciji Dolanovih prethodnih ostvarenja “Tom na farmi” i “Mamica”, pojasnio je autor.
Once Upon a Time in Hollywood (Bilo jednom u Holivudu) SAD Režija: Kventin Tarantino
Priča se da je boravio dan i noć u montaži ne bi li završio film za Kan, 25 godina nakon što je tu trijumfovao “Petparačkim pričama”. Njegov novi film, u kojem igraju Leonardo Dikaprio, Margo Robi i Bred Pit je ljubavno pismo Holivudu Tarantinovog detinjstva, oda sveukupnoj kinematografiji i rok turneja kroz 1969. Ovo je i poslednje ostvarenje Luka Perija.
Gisaengchung (Parazit), J. Koreja Režija: Bong Džun-HO
Dolor y gloria (Bol i slava), Španija Režija: Pedro Almodovar
Nastavak filma “Maktub, ljubavi moja: Prvo pevanje” koji je reditelja koštao finansija i Zlatne palme. Naime, on je kansku nagradu (dobijenu za “Plavo je najtoplija boja”) stavio na aukciju kada su producenti odlučili da napuste projekat jer se ispostavilo da ima snimljenog materijala za dva odvojena filma. Priča prati mladog scenaristu Amina koji se vraća kući na Mediteran za letnji odmor. Tu se zaljubljuje u Jasmin i sreće potencijalnog producenta. Kada i producentova supruga pokaže zainteresovanost za autora, on mora da izabere između nje, Jasmin i svoje karijere. Reč je o adaptaciji francuskog romana “La Blessure, la vraie” Fransoa Begodoa.
o novom romanu „Adresa”
Kostimirani film o slikarki koja je angažovana da napravi svadbeni portret nevoljne buduće mlade, ali tako da nevesta ne otkrije. Posmatrajući je danju i slikajući je noću, umetnica počinje da stvara sve intimniju atmosferu sa svojim modelom.
Kroz koju deceniju ovu pustolinu će naseliti neki drugi narodi
Sibyl (Sibil) Francuska Režija: Žistin Trije
Film se bavi Ki Tekom i njegovim nezaposlenim članovima porodice. Zbog čudne radoznalosti i zainteresovanosti za život imućne i glamurozne porodice Park biće upleteni u neočekivani incident.
Mektoub My Love: Intermezzo (Maktub, ljubavi moja: Intermeco), Francuska Režija: Abdelatif Kešiš
Dragan Velikić
Portrait de la jeune fille en feu (Portret devojke na vatri) Francuska Režija: Selin Sjama
Priča o nizu ponovnih susreta Salvadora Malja (Antonio Banderas), reditelja na zalasku karijere. Neki susreti su fizički, drugi su plod sećanja o detinjstvu, prvoj ljubavi, bolu zbog raskida, pisanju kao terapije, preranom otkriću filma, suočavanju sa nemogućnoću da nastavi snimanje itd.
Komedija-drama o psihoterapeutkinji Sibil (Viržini Efira) koja se vraća svojoj prvoj strasti: pisanju. Ali, njena najnovija pacijentkinja Margo (Adel Egzarkopulos), problematična mlada glumica, pokazuje se kao izvor inspiracije koji je dovodi u veliko iskušenje. Fascinirana skoro do opsesije, Sibil postaje sve uključenija u buran život Margo, oživljavajući pri tom sopstvena nasilna sećanja koja je dovode oči u oči sa sopstvenom prošlošću.
Sorry We Missed You (Izvinte što smo vas preskočili) Velika Britanija Režija: Ken Louč
Reditelj se vraća savremenim britanskim temama, poput one u filmu “Ja, Danijel Blejk” koja mu je 2016. donela Zlatnu palmu. Njegovo najnovije ostvarenje je priča o porodici koja se muči sa dugovima kao posledicom ekonomske krize iz 2008. dok pokušava da napravi balans između porodičnog života i silnih privremenih poslova.
Il traditore (Izdajnik), Italija Režija: Marko Belokjo
Biografska drama o životu Tomaza Bušete, člana sicilijanske mafije i prvog bosa koji je postao doušnik. Bušeta je učestvovao u nezakonitim aktivnostima u Italiji, SAD i Brazilu pre nego što je postao važan svedok na najvećem antimafijaškom suđenju u Italiji, razotkrivši italijanske političare koji su bili povezani sa mafijom.
Nan Fang Che Zhan De Ju Hui (Jezero divljih gusaka), Kina Režija: Diao Jinan
Lider opasne bande bajkera nalazi se u bekstvu i sreće ženu koja bi sve dala samo da povrati svoju slobodu. Oboje u ćorsokaku, odlučuju da promešaju karte poslednji put i kockaju se sa sudbinom na jednoj železničkoj stanici u južnoj Kini.
Le Jeune Ahmed (Mladi Ahmed) Belgija Režija: Žan-Pjer i Lik Darden
Dvostruki osvajači Zlatne palme snimili su film o mladom belgijskom dečaku koji je otkrio ekstremnu verziju Kurana i sada kuje zaveru da ubije svoju nastavnicu. Kako je producent filma izjavio, “to je priča o radikalizaciji mladića u Belgiji koja bi trebalo da otvori debatu oko tumačenja Kurana”.
Foto: Z. Lončarević
Les Misérables (Jadnici), Francuska Režija: Lađ Li
POP&Kultura 5
Intervju Šta naša deca mogu da nauče gledajući u roditelje? Da pošten rad ne donosi ništa. Da se isplate trabunjanja i bulažnjenja. Da jedino kriminalom može da se osigura egzistencija, a kraduckanjem pozicija - kaže Dragan Velikić čija će promocija novog romana “Adresa” (“Laguna”) biti održana 16. maja.
Tatjana Nježić Reč je o delu u kome se, između ostalog, kroz priču o glavnom junaku - dokumentaristi u Muzeju pošte i njegovom životu, pretapaju prošlost i sadašnjost Beograda, odnosno svojevrstan zastrašujući rezime našeg današnjeg života. Upitan šta mu je bio osnovni motiv, poriv da napiše roman „Adresa“, čuveni književnik kaže: - Već nekoliko decenija, od svoje prve knjige, pišem - ne na određene teme, već o životu oko sebe. Početak novog romana nikada nije promišljen, sa unapred određenim događajima i likovima, već se tekst sam uobličuje, do određenog trenutka kada počinjem da nazirem kuda vodi. Tako ni “Adresa” nije bila pisana planski osmišljeno, već se kroz događaje u životu jednog dokumentariste, našeg savremenika i sugrađanina, Beograd nametnuo kao tema. Jasno je i meni i vama i čitaocima zašto je ovo što nas okružuje postalo goruća tema. Nije li Beograd, sa svojom burnom istorijom, glavni junak isto koliko i glavni lik Vladan, kroz čiji se život oslikava današnjica? - Nametnuo se Beograd svojom burnom sadašnjošću mnogo više nego burnom istorijom. Da smo tu buru uspeli da smestimo u prošlost, ne verujem da bih imao potrebu da joj se vraćam. Stvar je očigledno u tome što ta bura nikako da se smiri, i što se poslednjih godina, decenija zapravo - a to su decenije koje graniče život Vladana Todorovića, glavnog lika, ta bura sve više razgoropađuje. U romanu kažete: „Ogromna se energija oslobađa u propadanjima i katastrofama. Vitalnost je uvek zbir preživljavanja u beznadežnim situacijama“. Jesmo li danas u beznadežnoj situaciji? - U odnosu na svet koji mi poznajemo - sasvim sigurno jesmo. Ja ne mogu da zamislim šta iza ove destrukcije koja zahvata naše gradove, bar većinu naših gradova, a naročito je zahvatila Beograd - dakle, šta iza svega ovoga sledi. Sve je devastirano, počevši od prirode koju manijački uništavaju, te divljačke seče drveća u praskozorje, kad ih niko ne vidi, ta rušenja pod okriljem noći, to eklatantno razbojničko ponašanje nosilaca vlasti, preko spodoba koje postavljaju na čela svih institucija - od sudova i bolnica do fakulteta gde komisije konstatuju kako je Mali kraduckao svoj “naučni” rad... šta nama preostaje? Na čemu će se ova deca koja dolaze učiti šta su modeli življenja koji se pred njih postavljaju? Pa naravno da će svi pošteni i sposobni napustiti ovo smetlište u koje nam se država pretvorila, a ostaće oni što im kraduckanje odgovara. E sad, šta se desi kad razbojnici sami ostanu, to ja ne mogu da zamislim. Mogu samo da pretpostavim, kao što sam u romanu pretpostavio, da će kroz koju deceniju ovu pustolinu naseliti neki drugi narod ili narodi.
Velite da junak Vladan, dokumentarista u Muzeju pošte, prolazi svake godine kroz život odabranog pisca. Da li je to instrument vitalnosti ili eskapizma? - Ne bih to tako nazvao, više je to potraga za identitetom. Verujem da je ta potraga neka opšta priča na ličnom planu, da čovek čitavog života brusi svoj identitet. Na društvenom planu smo u velikom problemu sa identitetom, jer identitet sazdan na zločinima, mržnji prema svemu što je drugačije, bežanju od istine, favorizovanju prostaštva i lopovluka, uspeha preko noći, straha, konstantnog izluđivanja čemu mediji daju svoj lavovski doprinos - i tako dalje, možemo ređati u beskraj, na tome se ipak ne može izgraditi. Ne znam, ovo je pitanje za psihologe. Moj lik se čak i ne traži toliko, koliko se stalno premerava u odnosu na nešto što bi želeo da bude, a u šta se ne usuđuje da se upusti. Ili možda za to nije ni nadaren, ali to ne može znati dok ne proba.
šten rad ne donosi ništa. Da se isplate trabunjanja i bulažnjenja o najstarijim narodima u vasioni. Da jedino kriminalom može da se osigura egzistencija, a kraduckanjem pozicija. Dajte mi jedan primer da je u ovoj zemlji nešto istinski vredno i pošteno uspelo poslednje tri decenije, od kad su ludilo i izgubljenost eskalirali. Đoković? Čovek ne živi ovde.
Postavljate pitanje šta vašeg junaka vuče u bezdan istorije, i dajete upitno intonirane odgovore: odsustvo smisla vlastitog života, način da potisne strah, osećaj za pravdu... - Tako to on sebi objašnjava, što ide iz njegovog karaktera, karaktera lika. Ja bih rekao da on traži odgovore na pitanja svog života osluškujući ono oko sebe, jer mu je to lakše nego da se spusti u sebe. Što on na kraju i uradi, ali mu je baš mnogo trebalo da do toga dođe.
Napisali ste: „Podanici koji se eufemistički nazivaju građanima“, hoćete reći podanici zapravo nisu građani? - Naravno da nisu. Građanstvo odlikuje sloboda u odlučivanju i upravljanje sopstvenim životom, a za koliki deo ovdašnjeg stanovništva možemo da kažemo da upravlja sopstvenim životom? Ovde ljude uteruju u autobuse i razvoze po trgovima da izigravaju majmune, da slušaju nebuloze jednog obeznanjenog uma, pod pretnjom otkaza ili za sendvič.
Vaš junak je, kako piše, sagledavao vlastiti život ne onako kako se uistinu dešavao, već onako kako je on zamišljao da je trebalo da bude... I našao se na dnu provalije. Ko (ne) može ili ko (ne)mora biti odgovoran za vlastiti kukavičluk? - Kukavičluk je - ako se sećate “Majstora i Margarite” - najveći greh. I u sopstvenom životu, i u životu zajednice, jer toleriše i dopušta zlo. Nije alternativa kukavičluku bezumna hrabrost, već konstantna pobuna u odnosu na sopstvene strahove. A tu su lično i društveno izukrštani.
Napisali ste: “Jedne aprilske noći 2016. i formalno je ukinuta država“. Kako je slučaj Savamala i formalno ukinuo državu? - Neki, i posle tri godine, nepoznati ljudi sa fantomkama, srušili su privatne objekte u beogradskoj četvrti Savamala u aprilu 2016. godine. Pet meseci nakon rušenja, gradske vlasti dozvolile su preduzeću “Beograd na vodi” da na mestu porušenih objekata izgradi parking. Potrebno je zaista biti kompletni idiot pa verovati da je to kriminalno delo izvršeno bez dozvole sa najvišeg mesta u Srbiji. A to je malo više od Malog.
Sve što Vladan nema, što nije postigao, samo je ono što sebi nije dozvolio. Koliko su ljudi toga svesni? Šta je to zbog čega ljudi sebi ne dozvole, na primer, ono što ih iznutra vuče, a dozvole ono što im je spolja nametnuto? - Pomenuti kukavičluk zaodenut u komociju. U fizici je to plastično jasno - sila inercije vuče i potrebna je jača sila da bismo se oduprli inerciji i pokrenuli u nekom drugom pravcu. Potrebno je uložiti napor u svaki razvoj, potrebno je rizikovati, preuzeti odgovornost za sopstvene postupke, suprotstaviti se... Što se ne može usvojiti i razviti teorijski, već gledanjem i upijanjem, i to je nešto što se u razvijenim civilizacijama dobija rođenjem. Šta naša deca mogu da nauče gledajući u roditelje? Da po-
Kažete: “Strašne sile obrušile su se na Beograd, ne opsedaju ga spolja već iznutra“... Dakle? - Dakle, sve ovo o čemu smo govorili - sprega korumpirane i neznalačke vlasti sa kriminalom direktno razara svako državotvorno tkivo, uz podanike koji sve tolerišu zbog straha da će izgubiti i ono malo parče hleba koje im je ostalo. Ovo je strašna beda, a beda je jer smo se igrali rata, jer smo ulagali u teritorije koje nam ne pripadaju, umesto u ljude, znanje i projekte. Beda je jer se novac u koferima iznosio iz zemlje, dok se nama projektovala igra lopova i žandara. Beda je jer je sve rasprodato uz veliki reket, dato u pogrešne ruke, pa je “privatizacija” rezultirala totalnim uništenjem i privrede i poljoprivrede. Jer neznalice vode svaki pa i najmanji segment ovog društva. Rezultat je od neopranih ulica i smeća na sve strane, do jedne jezive, ali jezivo ružne serije suvenira koja na “Euro Petrolovoj” pumpi sačekuje strance posle mađarske granice, a koju bi čovek platio da ne gleda. A plaćeno je nekom partijskom podobniku i očiglednom netalentu da to ruglo osmisli. To je sitnica, ali nama je od sitnica do krupnica sve isto tako razoreno i uništeno.
Na zločinima, mržnji, bežanju od istine, favorizovanju prostaštva i lopovluka, uspeha preko noći, straha, na konstantnom izluđivanju, čemu mediji daju svoj lavovski doprinos... ne može se izgraditi nacionalni i društveni identitet
Vaš roman „Adresa“ je, između ostalog, vrlo aktuelan i angažovan. Primerice, na jednom mestu kažete: “U to vreme niču privatni univerziteti, mnoge od njih vode pripadnici tajnih službi. Dele se počasni doktorati i lažne diplome, okupljaju se belosvetski hohštapleri“, dodajete da im prilaze i neke osobe od integriteta, a zarad sinekure... Kuda to vodi? - Evo, upravo sam rekao; ne da vodi, već je dovelo do egzodusa kakav se ne pamti ni pod Turcima.
Negde pred kraj pišete „Vladan sluti da se otvara prolaz i za njega i za grad“. Otvara li se? - Vladan će morati sam da pronađe put iz svog zakočenog života, u čemu će mu pomoći jedna žena. Što se grada tiče, njega su tokom 7.000 godina postojanja naseljavali Tračani, Dačani, Kelti, Rimljani, Sloveni, Vizantijci, Bugari, Mađari, Turci, Austrijanci, Jugosloveni i Srbi... Gradovi nadžive loše stanovnike i otvoreni su za nove ljude.
6 POP&Kultura
Galerija
Karikature Bete Vukanović ljutile ministre, generale i umetnike Beta Vukanović (1872-1972) bila je ugledna nemačka slikarka Babet Bahmajer, koja je udajom za Ristu Vukanovića 1898. postala “naša” predstavnica impresionizma, suosnivač “Lade”, najstarijeg umetničkog udruženja u Srbiji i prve slikarske škole koja je potom prerasla u današnju Akademiju likovnih umetnosti.
Foto: noć muzeja/porodica veljković
Miona Kovačević
Beta je ušla u impresionizam relativno kasno, tek posle I svetskog rata, slikom “Letnji dan” (1919), kada otvara svoju paletu i potez. Do tada su joj bliži bili klasicizam i akademizam
Za Katarinu Veljković, koja će u Noći muzeja otvoriti svoju kuću u Birčaninovoj 21 i izložiti Betine karikature iz porodične kolekcije, Beta je bila “oštra osoba”, dok na poleđini portreta Katarininog dede Joce, koji je slikala Beta lično, rukopisom šestogodišnjeg modela piše: “Ona koja me je čvoknula po glavi”. - Beta Vukanović je bila čest posetilac ove kuće i kuće u Krunskoj, gde je stanovao Voja, brat moga dede. Voja joj je stavio na raspolaganje atelje u Krunskoj i otkupio od Bete i Riste 23 slike i 55 karikatura mada, prema nekim podacima, izgleda da ih je bilo i više – kaže za “Blic” Katarina Veljković Begbede. Na četvrtoj izložbi “Lade” 1910. Beograd je prvi put imao prilike da vidi umetničku karikaturu, a među crtežima je bilo šezdesetak iz Betinih pera i četke. Nesumnjivo je da je ona bila utemeljivač karikature u srpskoj istoriji umetnosti. - Na karikature je stavljala političa-
Katarina Veljković će u Noći muzeja otvoriti svoju kuću u Birčaninovoj 21 i izložiti Betine karikature iz porodične kolekcije
re i društvo. Na “Valceru” je predstavila veliku, brkatu ženu sa onižim muškarcem. Ministra finansija Lazu Pačua prikazala je na ogromnom džaku punom para, a književnika i dramaturga Ivu Vojnovića kao “Gospođu sa suncokretom” – opisuje Katarina Veljković neke od karikatura koje je Beta, inače, proda-
vala zainteresovanim kupcima. Prve karikature je napravila još u osnovnoj školi, crtajući učiteljicu. Bila je kažnjena zbog toga, ali nije odustala, verujući da ne čini ništa loše crtajući smešne portrete za koje je smatrala da nikoga ne vređaju, već da su samo duhoviti.
Delila sudbinu srpskog naroda Beta Vukanović je, priča se, prva u gradu vozila bicikl, nosila pantalone i mešala malter. Sa suprugom Ristom, koga je upoznala u minhenskom ateljeu, gde su se i venčali, po dolasku u Srbiju nasleđuje prvu školu slikanja od Kirila Kutlika, koju su pohađali Kosta Miličević, Bora Stevanović, Dragomir Glišić, Natalija Cvetković, Milena Pavlović Barili... Hrabro je sa Ristom podnosila sve nedaće srpskog naroda koje su mu stvarali “njeni” Nemci. Kada je 1915. nemačka granata udarila u njihov dom na Dorćolu, pridružili su se srpskoj vojsci u povlačenju prema Grčkoj. Rista je oboleo od tifusa, Beta je, uz njega, lečila i brojne druge ranjenike. Preminuo je 1918. i sahranjen je na vojničkom groblju u Tijeu. Beta se više nikad nije vratila u srušenu kuću u Kapetan Mišinoj. Stanovala je u Domu učenica i imala atelje u potkrovlju Kolarčeve zadužbine. Slikala je i crtala do kraja života. Preminula je 1972. u 101. godini. Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu. Kritičari je smatraju začetnikom umetničke kulture u Srbiji.
POP&Kultura 7
Koncert Bend “Mortal kombat”
Ako nas ne kapiraš, zaobiđi nas! Foto: Z. Ilić
Neven Džodan
Na njenim zrelijim karikaturama vidi se “slikarkina moć zapažanja, siguran crtež, osećanje za sklad boja, uočavanje osobenosti pojedine ličnosti, a bilo je i blage žaoke bez koje i nema karikature. A zbog te nezlonamerne žaoke ljutili su se i neki ministri, generali, umetnici, viđene žene...”, napisala je muzejska savetnica Vera Ristić i biograf Bete Vukanović. Vlasnici dve najveće kolekcije karikatura Bete Vukanović bili su kralj Petar I i porodica Veljković. Sudbina kolekcije kralja Petra do danas je nepoznata, a deo kolekcije Veljković javnost će još jednom moći da vidi u Noći muzeja 18. maja od 16 h do ponoći. Voja Veljković bio je, inače, osnivač prvog privatnog muzeja evropske umetnosti na Balkanu, izložbenog paviljona u dvorištu kuće u Birčaninovoj na površini do 255 kvadrata, sa staklenim krovom i centralnim grejanjem, specijalnim uređajem za vešanje slika i postoljima za odlive skupltura najpoznatijih antičkih i renesansnih majstora. U muzeju se nalazilo 250 slika i 21 odlivak renesansnih skulptura. Vojin glavni muzejski savetnik i kustos bila je upravo Beta Vukanović. - Beta je ušla u impresionizam relativno kasno, tek posle I svetskog rata, slikom “Letnji dan” (1919), kada otvara svoju paletu i potez. Do tada su joj bliži bili klasicizam i akademizam, tako da su i slike koje je birala za Voju odražavale taj njen ukus. Išla je na sigurno, što je šteta, nisam mogla da verujem da nije više bila okrenuta impresionizmu i modernijim pravcima. Imamo jednu razglednicu na kojoj Voja piše kako hoće da kupi “Devojčicu za klavirom” od Renoara, a Beta mu odgovara da je to skupo i da će ona da napravi kopiju. I jeste napravila, ali je mene to jako nerviralo, pa sam je prodala – otkriva nam sagovornica. Kolekcija iz muzeja njenog dede strica danas je uglavnom izgubljena. - Sećam se Bete iz vremena malo pre II svetskog rata, bila sam baš mala, ali pamtim jednu vrlo oštru osobu. Ka-
snije, za vreme okupacije, dolazila je u naš muzej, skidala i razmeštala neke slike, sad, da li zato što joj raspored nije odgovarao ili da bi se neka sklonila i sačuvala, to ne znam, ali je se sećam na merdevinama jer je muzej bio vrlo visok i na svim zidovima su bile slike u više redova – navodi Katarina. Gospođa Veljković ističe da je Beta u svoje vreme bila u nemilosti i da se o njoj nije pisalo. - Izlazile su neke monografije o našim impresionistima i u njima nisu bili ni Beta ni Rista, ne znam zašto – konstatuje Katarina, i potom nastavlja: - U to vreme su među umetnicima postojale dve podeljene grupe: na jednoj strani su bili Beta, Rista, Paja Jovanović i Marko Murat, a na drugoj Nadežda Petrović sa svojom grupom. Moguće je da su to bile i politički različite grupe. Zatim navodi anegdotu da je Voja Veljković bez Betinog znanja kupio dve-tri Nadeždine slike. - Imam jedno Nadeždino pismo u kojem ona iz Pariza traži da joj Voja pošalje novac da bi završila neke radove, “inače će se baciti u Senu”. Takav je njen karakter bio. Porodica Veljković se 1945. našla na Titovom spisku “trule buržoazije” koju je trebalo uništiti, pa im je u ime naroda oduzeto sve što su imali. Veruje da se upravo zbog toga i njihov odnos sa Betom promenio. - Posle rata, sa novim režimom, svi umetnici se okreću tamo gde je novac i mi Betu više nismo videli. Da li zato što se bojala, jer mi smo bili loše konotirani, ili zbog nečeg drugog, tek više je nismo videli. Nije ona bila jedina... Doduše, napisala je jednom jedno pismo, odmah na početku novog režima, kada smo potraživali da se slike iz našeg prenesu u Narodni muzej, a opština Savski venac nije dozvoljavala. Postoji jedan nacrt Betinog pisma koji je napisala sa mojim stricem, gde je navela koliko je kolekcija važna i da treba da se da muzeju, ali od toga nije bilo ništa – zaključuje gospođa Veljković.
Beogradski bend “Mortal kombat” je za 18. maj najavio jubilarni 10. Antievrovizijski koncert u Hali sportova “Ranko Žeravica”, a pošto je na ovim njihovim već tradicionalnim koncertima publika često ostajala bez karata, ovo će biti njihov najveći nastup do sada. - Svake godine progresivno rastemo, pa samim tim organizujemo koncerte u sve većim prostorima. Doduše, svaki put smo povećavali prostor za po par stotina mesta, a ove godine smo napravili iskorak za nekoliko hiljada mesta više od prethodne godine. Međutim, sudeći po tome kako ide pretprodaja karata, izgleda da će nam Hala sportova biti knap! Možda će čak biti i mala, ali neću da baksuziram. Prvi put smo opušteni pred ovakav koncert i ne sekiramo se ni najmanje - kaže za “Pop & kulturu” frontmen Miloš Kričković Kriki. Kako biste opisali prvih deset godina postojanja? Počeli ste bez ikakvih ambicija i kada ste shvatili da je sve mnogo ozbiljnije?
Danas vaši fanovi tetoviraju logo benda... - Sam početak je za nas bio dosta bezazlen. Nismo imali ama baš nikakva očekivanja. Trudili smo se, nije da nismo, pored truda su se neke kockice složile same od sebe, faktor sreće je takođe odradio svoje, ali svakako nismo mogli ni da sanjamo da ćemo deset godina kasnije svirati u jednoj Hali sportova koja prima oko 5.000 ljudi, i to u samostalnoj režiji! Mislim da smo tek nedavno postali svesni odgovornosti. Ljudi tetoviraju logo našeg benda, tekstove pesama itd. Moramo da se trudimo da ih ne razočaramo… Imali smo situaciju da su neki naši članovi napustili bend upravo zbog nagle popularnosti. Jednostavno nisu želeli da učestvuju na tom ozbiljnijem nivou, već im je više prijalo rekreativno bavljenje muzikom, i razumem ih u potpunosti! Što više bend raste, rastu obaveze i problemi. Koliko ima istine u stihovima „Počela je ponovo sezona nova letnjih festivala, sliva se lova iz gradova, ponuda bendova je mala, jedan odbio je Bajaga, odbio i Brega... Odbila je ’Dubioza’, odbio i ’Sars’, nisu znali koga će, pa pozvali su nas“? - Mnogi festivali i dan-danas sastavljaju svoj program ziceraški. Dovode hedlajnere isključivo zbog dugog staža, iako je mnogima današnja popularnost diskutabilna, ali pošto festivali prepisuju jedni od drugih, takvi bendovi opstaju svih ovih decenija, dok mlađi retko kada dobiju šansu. Nekada ih takvi izvođači jednostavno ispale, pa su onda organizatori prinuđeni da probaju nešto novo, a mi smo, recimo, to nešto novo… Ne aludiram na bendove iz teksta koji si citirao, čisto da se ogradim, oni se pominju jer se jednostavno rimuju (smeh). Vaše pesme nose poruke upakovane u humor i sarkazam, jeste li imali nekada dilemu hoćete li biti shvaćeni na pravi način? - Nažalost, često smo pogrešno shvaćeni. Nedavno
smo objavili video-reklamu za novi album u kojoj smo najavili da će ceo album biti otpevan pomoću omraženog auto-tjun efekta, čak smo doveli i poznate domaće trepere da pohvale tu našu odluku… Ogroman broj ljudi nije ukapiralo očiglednu šalu, dobijali smo čak i pretnje od nekih hard-kor fanova. (smeh) Onda, imali smo situacije u kojima su bacali na nas drvlje i kamenje jer su pojedinci preozbiljno i bukvalno shvatali neke naše tekstove. Na primer, bio je takav slučaj zbog pesme “Wife beater” u kojoj glavni akter, pijani Balkanac, bije svoju ženu. Optuživali su nas da smo mizoginisti zbog toga. Neki ljudi valjda idu pod pretpostavkom da se mi stavljamo na stranu svakog aktera iz naših pesama, a to, naravno, nije slučaj! Neke naše pesme su autobiografske, a neke nisu. Neke naše pesme imaju pozitivan stav o nečemu, neke negativan, a neke neutralan! Nažalost, ova vrsta umetnosti je takva da će mnogi pogrešno protumačiti poruku. Recimo, u pesmi “Devedesete” i tekst i spot kroz humor opisuju sve ono negativno što se događalo tih godina, ali su se opet pojavili likovi koji su razumeli tu priču kao nekakvo veličanje tog mračnog perioda. Mi nikome nećemo objašnjavati poentu nekog vica, ako sam ne možeš da ga ukapiraš, onda ovo nije bend za tebe. Zaobiđi nas! Na novom albumu imate i pesme koje iskaču iz tog šablona, jedna od njih je „Slobodan“. Koliko ima slobode u savremenom društvu? - Neki su rekli da je u pesmi “Slobodan” opisano zapravo jako skromno viđenje slobode, ja se ne slažem sa tim. Smatram da je izuzetno teško danas ne podleći konformizmu. Svi te teraju da odabereš neku stranu, da se priključiš nekoj struji, ako si neutralan, tj. samo svoj, onda te i jedni i drugi osuđuju, logikom: “ako nisi s nama, onda si njihov”. Individualizam se danas skupo plaća i stvara ti puno neprijatelja.
Nismo mogli ni da sanjamo da ćemo deset godina kasnije svirati u jednoj hali sportova
Utorak 28. novembar 2018. Blic broj 7469 www.blic.rs
POP&Kultura Scena iz “Kose”: Mira Peić, Dragan Nikolić, Branko Milićević, Seka Sablić, Jugoslav Vlahović...
Film
Premijera “Nebeske teme” Pola veka beogradske predstave „Kosa“
Ovako se osvajala sloboda Predstava „Kosa“ je bila korak ka slobodi, kaže Jugoslav Vlahović, danas renomirani likovni umetnik, karikaturista, ilustrator, koji je igrao u kultnoj Ateljeovoj predstavi čija je premijera bila 19. maja pre 50 godina
Tatjana Nježić Za „Kosu“ u ateljeu 212, premijerno izvedenu 1969, glavni krivci su Mira Trailović i Zoran Ratković, koji su je 1968. gledali na Brodveju. Nije im trebalo mnogo da postignu potrebne dogovore i potom povere Bori Ćosiću da je prevede i adaptira. Ukratko, rad na tadašnjoj beogradskoj „Kosi“ potrajao je blizu osam meseci, a ansambl
je okupljao pedesetak učesnika. Dragan Nikolić je igrao glavnog hipika Džordža Bergera, a Miša Janketić glavnog junaka Kloda Bukovskog. Branko Milićević Kockica je, sticajem okolnosti, igrao gotovo sve glavne muške uloge. Isprva kao izvođač songova umesto Miše Janketića, kasnije je bio i Klod Bukovski – zamenjivao je Dragana Nikolića dok je ovaj bio
❯
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Miona Kovačević Email: kultura@ringier.rs
Voja Brajović o Milošu Paramentiću
MAKS
I stiže tog dana, neki kažu da je bio lep i topao... mene je zaledio, vest da nas je napustio Miloš Paramentić, naš Maks. Oborio si me, druže, uplakao, priznajem. U ovom trenutku, dok se ove reči slivaju u nečije uši, radim ono do čega si ti u životu toliko držao, ono što si toliko voleo. Snimam. Za tebe je to bolje opravdanje što nisam došao od lekarskog uverenja. Film je bio tvoja ljubav, tvoja strast. Kao ležerno, izgarao si vulkanski! Bilo da si rukovodio festivalima, bavio se produkcijama, organizacijama, scenarijima. Da, puno razdraganosti i smeha pratilo je tvoje krupne i teške kapi znoja. Film je bio tvoj život, a ti si voleo da i tvoj život bude film. Ko bi ga znao kako je tako velika i topla duša kakva je tvoja, i sve znanje i sve umeće tvog bića stalo u uloge koje si voleo da igraš. I domaćina, i muža, i oca, i dede, i druga i preferansiste... A ti si u sve te uloge istinski verovao i tako ih i igrao. A mi smo voleli i volimo i dalje Maksa kakav je bio, tog Maksa koji je tako istinski voleo to što igra. Rasplakao si me, druže, i to ti neću zaboraviti... Čeka me kadar, klapa samo što nije pala. Ja odoh da odigram, a Milici uvaljujem da ti ovo pročita. Odoh da odigram za nas. I za film, naravno. U stvari, za film, pre svega. U suprotnom, ti meni ne bi zaboravio. A samo da znaš, kad je o tebi reč, o svemu što si umeo, znao, uradio - nema mesta zaboravu. (Komemoracija Milošu Paramentiću, uglednom filmskom posleniku i publicisti, održana je 8. maja u Jugoslovenskoj kinoteci, a govorili su Radoslav Zelenović, Milan Špiček, Gorica Mojović dok je Milica Mihajlović pročitala tekst/obraćanje Voje Brajovića)
Divljanov rođendan uz suze i poneki osmeh Neven Džodan Četiri godine od kako nas je napustio Vlada Divljan, njegove kolege i prijatelji nisu dozvoljavali da lik i delo ovog velikog muzičara i gospodina padne u zaborav, čemu smo inače kao narod vrlo skloni. Taj 10. maj sad između ostalog pamtimo i po Vladinom rođendanu, koji je prošle godine obeležen veličanstvenim koncertom u krcatom Sava centru, na kome su muzičari sa svih strana bivše Jugoslavije na vrlo originalan način podsetili na Divljanovu muzičku zaostavštinu. Istog datuma ove godine Sava centar je ponovo otvorio svoja vrata, a kroz njih su u redovima nagrnuli svi oni koji razumeju veličinu i važnost nekadašnjeg novotalasnog Beograda i njegovog izdanka Vlade Divljana, koji je kao dobri duh svojim osmehom otvarao sva vrata i svuda bio više nego poželjan gost. U pitanju je bila premijera filma “Nebeska tema” reditelja Mladena Matičevića, koji je upravo u taj kontekst smestio priču o Divljanu, njegovoj muzici i njegovoj ličnosti. Pošto već duže vreme nismo imali dobar muzički film, pa još o ovakvom muzičaru za kojim još sve suze nisu presušile, očekivanja su bila velika, a svi su bili sigurni samo u jedno - da će to biti izuzetno emotivan događaj. Film je zamišljen tako da se dešava u jednom danu, od jutra do večeri, i to upravo na dan Vladinog rođendana. Jedna priča vodi gledaoce kroz radio-emisiju gde voditelji ugošćuju Divljanove kolege, prijatelje i poznanike, a ono što je svakako upečatljivije jeste priča van prostorija radija. Tako nas prva scena vodi u Zagreb, u stan Maksa Juričiča, Vladinog najbližeg saradnika iz poslednjeg perioda, koji izlazi na terasu stana i u čast rođendana svog prijatelja počinje da svira i peva iz sveg glasa.
Premijeri u Sava centru prisustvovali skoro svi akteri filma: Vladina supruga Dina sa sinovima Pavlom i Stevanom, Gile, Koja, Svetozar Cvetković, Bajaga, Goranka Matić, Aleksandar Šandorov, Zdenko Kolar, Moma Rajin, Mladen Juričić Maks, Boris Bunjac, Svetlana Đolović, Siniša Škarica, Slobodan Konjović, Dubravka Marković, članovi bendova Minilinija, Ljetno Kino Big Band...
Zatim se vraćamo u Beograd, gde Svetozar Cvetković priča o najranijem detinjstvu i druženju sa Vladom, a na priču se nadovezuje Zdenko Kolar, Divljanov muzički saborac koji je odmah pridobio publiku opisujući prvi susret kada su njih dvojica držeći se za ruke išli do prodavnice da kupe žvake. Srđan Šaper je prošao kroz školske dane sa Vladom, a zatim je usledio prilično kratak osvrt na period “VIS Idola”, ali čitajući iz offa očigledno unapred pripremljen tekst, nije delovao potpuno ubedljivo, spontano i emotivno kako je moglo da bude. Mnogo je, recimo, ubedljiviji Aleksandar Šandorov, kasniji Divljanov saradnik, sa živom pričom o putovanjima dvojice hedonista koji su imali običaj da odu negde u najbolji restoran i uživaju vrhunskim specijalitetima, a onda bi ostatak puta jedva krpili kraj sa krajem. Pored nekih opštih mesta koja nisu mogla da izostanu, Srđan Gojković Gile podsetio je da Vlada u mladosti nije bio ništa drugačiji od ostatka društva tih osamdesetih godina. “Bio je neumeren u mnogim stvarima, u nekima je čak umeo da preteruje više nego mi ostali”. Darko Rundek je priznao šta je zaista mislio o “Idolima” kada ih je prvi put čuo, nazivajući ih fićfirićima, što je izmamilo osmehe u sali, ali ubrzo je objasnio i zašto je o Divljanu promenio mišljenje, iako je samo jednom podelio binu s njim. Film inače obiluje muzikom i svakom pruža mogućnost da evocira svoje uspomene bilo uz furioznu “Plastiku”, koju u filmu izvode Koja, Bojana Vunturišević i Nemanja Aćimović, ili uz epohalnu “Rusiju”, koju je otpevao Bajaga (uz pomoć Žike Milenkovića). Slagalicu o Vladinom životu upotpunjuju i isečci sa negovih nastupa i gostovanja u televizijskim emisijama, a ovde bi sada trebalo mnogi da pocrvene i da spuste poglede jer
su iz poslednje decenije Divljanove karijere korišćeni samo snimci iz gostovanja u televizijskim emisijama u Hrvatskoj. Vlada izgleda nije bio dovoljno interesantan gost da se uklopi u današnje emisije kojima smo u Srbiji bombardovani. Pa je, eto, taj simbol Beograda, anegdote iz svog života i karijere pričao u inostranstvu jer je neko procenio da nas to ne bi interesovalo, odnosno da rejting takve emisije ne bi probio “sve rekorde gledanosti”. Ipak, kroz sve to je Vlada prolazio sa osmehom na licu. Kao što nije gubio pozitivan duh ni kada je otišao iz Srbije u Australiju i krenuo od početka, pa pri ponovnom povratku u beznađe sa gitarom u ruci, da bi se se 1999. sa suprugom Dinom i bebom preselio u Beč, a sigurno da nijednu od tih odluka nije doneo lako... Posebno emotivan naboj ima sama završnica filma u kojoj se pojavljuju njegova supruga i sinovi Stevan i Pavle. Pogotovo kada na samom kraju kada njegov sin peva “Odnesi me”. Tada su već zasuzile oči svima u sali i film je morao da se završi. Ova svečana premijera bila je posebna jer su se na kraju poklonili autori i skoro svi učesnici u filmu. Oko 30 ljudi koji su uneli deo sebe u ovaj mozaik o Vladi Divljanu jedva se naguralo na binu i svi su dobili zaslužene aplauze, najglasnije naravno Dina, Pavle i Stevan. Ipak, jedan detalj koji bi Vladi sigurno izmamio osmeh jeste kada je prozvan da se pokloni Momčilo, a Bajaga je odmah vešto istupio na bini iako je prozvan Momčilo Rajin, pa je posle kada je zaista prozvan Bajaga, sa njim zajedno istupio i Moma Rajin. Ova scena se desila spontano i svima je na trenutak izmamila osmeh, kao što bi to i Vlada Divljan gledao odnekud sa smeškom.