Utorak 15. oktobar 2019. Blic broj 8139 www.blic.rs
POP&Kultura Dejan Mijač
Valja imati na umu da ambis nema dna
Da sam mlađi i u snazi, verovatno bih se bunio, jer vređaju mnoge stvari, vređaju elementarnu inteligenciju - kaže proslavljeni reditelj Dejan Mijač. Tatjana Nježić
Čime su vas tako osvojile te dve knjige?
Ovo je vreme u kome dominira banalnost, te tako zvaničnu elitu ne čine ljudi zato što vrede nego zato što ne vrede. To što nas okružuje je uvreda za elementarnu inteligenciju
foto: nmanja jovanović
Vedro i toplo rano oktobarsko popodne. Susret sa velikim rediteljem Dejanom Mijačem na Obilićevom vencu. I dok je teklo traženje odgovarajućeg stola, potom naručivanje kafe, napominje kako čovek biva u dilemi šta znači danas govoriti za medije, ima li uopšte smisla a opet, najgore je kad se zaćuti, pristane, odustane. Uz poneki duhoviti, crnohumorni komentar koji se tiče svakodnevice, na početku razgovora ushićeno govori o knjigama profesora Predraga Bajčetića (1934 - 2018) koje je upravo iščitavao. - Krajem leta izašle su dve knjige Predraga Bajčetića, cenjenog profesora FDU, velikog erudite, dragog mi prijatelja, koji nažalost fizički više nije među nama. Ukupno bi trebalo da ih bude objavljeno osam. Ove dve koje su izašle, od kojih jedna ima 600, a druga 350 strana, lepo su opremljene. Možda ne onako kako je on zamišljao, ali, znajući kakav je perfekcionista bio, da je bilo po njegovom, ko zna kada bi izašle. On je uvek hteo da se nešto još bolje uradi i doradi. A s druge strane, svedok sam i da se ovoga puta jako žurio. Kao da je osećao da neće dočekati da ih vidi.
- Prva je zbirka eseja od kojih su neki povremeno ranije objavljivani. Ne bave se jednom, centralnom temom. Ti eseji su neverovatni. Pisani u rasponu od 25 godina, a odišu snažnom svežinom mišljenja. Teme nisu dnevno aktuelne, već one koje su zapravo uvek prisutne, da tako kažem, u zoni kulture. I u užem i u širem smislu. Kad čovek čita te eseje, prosto se zapita, pa i zažali, zašto se on nije bavio literaturom. Pisao romane, na
primer. Bio je besprekoran stilista, a to je dolazilo pre svega iz ogromnog zahteva koji je postavio prema sebi. A druga knjiga? - U drugoj knjizi se bavi teatarskim temama. Njega kao pedagoga glume zanima, naravno, gluma. Ta knjiga je uvod u razmatranja o temi i pitanjima glume. Bavi se istorijom glume na evropskom tlu, preispituje korene te
2 POP&Kultura
Mijač umetnosti. Zapanjuje njegova ogromna erudicija. Ukratko rečeno, nešto tako brilijantno može da dođe samo iz osvojene zaostavštine koju tek retki i odabrani dotaknu i osvetle. Debljina knjiga ne treba da obeshrabri čitaoca, jer tu nema ni hiljaditi deo milimetra praznog. Nadam se da će u dogledno vreme izaći iz štampe i ostalih šest, koje sada napisane i sređene čekaju da budu objavljene.
Znači li to da ste pratili aktuelna dešavanja? - To što je bilo dešavanja u Beogradu, bolje da ih nije ni bilo. Ako pristanemo da je glavno dešavanje - otvaranje trga. Onog što ga je narod vrlo precizno nazvao - kod konja. Jedan deo građanstva pljuje po trgu, a drugi to liže i uveličava, slavi kao neku pobedu. Šta ja tu da kažem. Gledao sam kako se kocke slažu i čitao komentare na to. I pratio kako su radovi na trgu prerasli u špansku seriju. A stepenice kojima ja silazim i neki put uzlazim na Obilićev venac su se već polomile na nekolko mesta, što valjda govori o kvalitetu izrade. Iskreno, to mi je jako žao. Princip ‘drži vodu dok majstori odu’, ako je to uopšte princip, nikada nije doneo ništa dobro. Niti može. Neki kažu da je priča o Trgu zapravo naša slika? - Slika i prilika. Kamen, džombe.... Uostalom, što bismo mi išli po ravnom, bolje po džombastom. Uzbudljivije je. Paziš da se ne prevrneš da ne posrneš. Ako stvar ipak krene po dobru, ko zna, možda ćemo tako naučiti da gledamo najbližu stvarnost oko sebe u krugu od dva metra. I da dok idemo mislimo da imamo cilj kuda idemo. Politički trenutak iz vaše perspektive? - Ne pratim zvanične medije, naročito preskačem te trenutke u njihovoj obradi. Srećom, imam internet. Obaveštavam se na drugi način. Na primer? - Zapazio sam nekoliko interesantnih blogera. Uostalom, moram reći, dosadilo mi je više da slušam i čitam ove što pljuju vlast. To je kao pljuvanje uz vetar. Pljuvačka im se vraća u lice. Šta bi trebalo raditi? - Godine su te koje su, zdravlje mi je takvo kakvo je. Ukratko, čovek sam koji više zapravo ne radi ništa, a to niti hoću, niti mogu, niti treba ikome da preporučim. Ako me pitate da li se treba buniti - treba. Da sam mlađi i u snazi, verovatno bi se bunio. Jer? - Jer vređaju mnoge stvari. Ovako sam jednostavno oguglao. Moja mašta se završava na pitanju biti ili ne biti od prvog do prvog. To je moj opseg. Na ivici i marici osnovnih troškova. Evo, vidim sad su izmislili nekakav dodatak na račun za struju. Izmisle tako nešto, pa uzimaju novac paušalno. Ovog puta su kaznili svako domaćinstvo, mislim, sa 180 dinara mesečno. To je opšti mali strujni udar. Nisu podigli cenu kilovata nego pod nekakvim izgovorom razrezali paušalno. Uzeli koliko im
I danas mislim da, ako posle gledanja predstave neko nešto u svom načinu mišljenja pomeri, makar za milimetar - predstava je vredela
treba. Tako oni svake godine, na ovaj ili onaj način, uzmu koliko im treba. To ima tendenciju da traje bezgranično. U tom smislu su vrlo zahtevni i strogi prema građanstvu. Naravno da ne vode računa o ljudima koji treba sve to da plaćaju a koji, u najvećem broju, mnogo manje zarađuju nego što treba da plaćaju. U jednom od ranijih intervju ste mi rekli da nam je realnost ogrezla u banalnosti i u tabloidnom načinu mišljenja, a danas? - Danas je, rekao bih, gore nego onda kada smo razgovarali. Tabloidi divljaju. I kao dominantan medijski model i kao još dominantniji način mišljenja. Kako rekosmo, pretaču ništa do koješta, a to nikako ne može da vuče nabolje. Samo nagore i lošije od toga. Pri tome valja imati na umu da ambis nema dna. A banalnost je energija koja uvek ide ruku pod ruku sa gomilom zla. Obezvređuje i život i čoveka. Ovo je vreme u kome dominira banalnost, te tako zvaničnu elitu ne čine ljudi zato što vrede nego zato što ne vrede. To što nas okružuje je uvreda za elementarnu inteligenciju. Rijaliti nisu samo kojekakve “zadruge”, to su pre svega tzv. visoki političari i njihovi niski analitičari. Svojevremeno ste kazali da vi u životu niste vreme određivali po kalendaru, praznicima, novim godinama, nego po pozorišnim sezonama i premijerama, a čemu ste zapravo težili? - Dobroj predstavi. I danas mislim da, ako posle gledanja predstave neko nešto u svom načinu mišljenja pomeri, makar za milimetar - predstava je vredela. A jeste, tačno je čitav život vreme sam merio po pozorišnim sezonama a ne po kalendaru. Kad pogledate zbivanja u pozorištu danas, recimo, rediteljsku scenu. - Ima talenata, divnih momaka i devojaka koji se bave pozorišnom režijom i meni je milo da to gledam, da ponekad i razgovaram sa tim novim stvaraocima. Neki su baš mladi, neki su već uveliko etablirani, neki svojim delom već pripadaju istoriji pozorišta... Svako od njih svojim načinom i rukopisom doprinosi povoljnoj slici o srpskom pozorištu danas.
Princip ‘drži vodu dok majstori odu’, ako je to uopšte princip, nikada nije doneo ništa dobro, niti može
foto: profimedia.rs
Šta je Dejan Mijač radio letos osim što je, između ostalog, čitao knjige Predraga Bajčetića? - Spavao i trpeo vrućinu jer nije mrdnuo iz Beograda.
Omiljena arija Marije Antoanete, koja ju je koštala glave, ponovo odjekuje u Versaju
POP&Kultura 3
Pozorište Trominutna pesma o Ričardu Lavljem Srcu postala je rojalistička himna. Revolucionarna vlada ubrzo ju je zabranila
Poslednji put kada su zvuci arije “O, Ričarde! O kralju moj!” odzvanjali Kraljevskom operom u Versaju, bilo je to za Luja XVI i Mariju Antoanetu neposredno pre nego što su odvučeni u Pariz i kasnije pogubljeni od ruku pobunjenih podanika. Prošle nedelje opet su pevani u pozlaćenoj Operi posle 230 godina tišine. Zoja Panić Komad iz opere “Ričard Lavlje Srce” Belgijanca Andrea Gretrija, jednog od omiljenih kompozitora tragične kraljice, poslednji put je izveden u operskoj dvorani pri Versajskoj palati oktobra 1789, na velikoj svečanosti održanoj tokom Francuske revolucije. Kraljevska garda je održala prijem za dobrodošlicu flandrijskog puka koji je trebalo da pojača zaštitu kraljevske porodice protiv revolucionara. Revolucionarni novinar ŽanPol Mara opisao je banket kao kontrare-
Komična opera nije nijednom u potpunosti izvedena na sceni Versajske opere, sve do prošle sedmice
volucionarnu orgiju. Tako besramno razbacivanje luksuzom tri meseca nakon pada Bastilje zapalilo je gladne stanovnike Pariza koji su par dana kasnije umarširali u Versaj i silom odveli monarhe u prestonicu. - Ta proslava je izazvala skandal u revolucionarnom Parizu – rekao je Loren Bruner, direktor Versajskog teatra za AFP. - Kružile su glasine da su rojalisti gazili revolucionarnu trobojnu rozetu, a gnev je dodatno potpirila i lažna vest da
su vojnici kidali plavo-belo-crvene kokarde i zamenili ih čisto belim, simbolom dinastije Burbon. Tri dana pošto su se lažne vesti proširile, žene Pariza su odmarširale u Versaj. Dan kasnije palata je bila prazna – kaže Bruner. Dokazi o orgijama ili skrnavljenju državnih simbola nikada nisu pronađeni, ali bio je to poslednji događaj održan u Operi tokom francuske monarhije. Kraljevska porodica je prebačena u palatu Tiljerije u Parizu gde je živela u kućnom pritvoru. Nakon neuspešnog
pokušaja bekstva, kratkim postupkom osuđeni su za izdaju i pogubljeni na giljotini: Luj XVI u januaru, a Marija Antoaneta u oktobru 1793. Trominutna pesma o Ričardu Lavljem Srcu, engleskom kralju koji je uzet za taoca nakon povratka iz Krstaškog rata, postala je rojalistička himna. Revolucionarna vlada ubrzo ju je zabranila. No i pre pada monarhije komična opera nije nijednom u potpunosti izvedena na sceni Versajske opere, sve do prošle sedmice. Raskošno ukrašena Opera, nalik bombonjeri, građena je od 1763. do 1770. u vreme vladavine Luja XV. U potpunosti urađena od drveta, sa dekoracijom koja imitira mermer i savršenom akustikom, dvorana sa 712 sedišta u vreme otvaranja bila je najveće pozorište u Evropi. Planirano je da prostorija bude korišćena i kao balska dvorana i dvorana za prijeme. Osnova je bila ovalnog plana, sa mogućnošću da se orkestarska rupa podigne do nivoa auditorijuma i tako udvostruči površina scene. Za jednu noć bilo je potrebno utrošiti 10.000 sveća pa je korišćenje pozorišta iziskivalo velika sredstva. Prvi put Versajska opera otvorena je za publiku 16. maja 1770. u čast braka između 14-godišnje Marije Antoanete i prestolonaslednika Luj-Ogista, budućeg Luja XVI, unuka aktuelnog kralja Luja XV. Na repertoaru je bila opera “Persej” Žan-Batista Lilija. Dvorana je korišćena manje od 20 puta pre nego što će kraljevska porodica biti prognana iz Versaja. Pošto se sve do restauracije 2009. pozorište veoma retko koristilo, danas podseća na vremensku kapsulu uz 18. veka, sa savršeno očuvanom mašinerijom iz tog vremena. Za korišćenje mehanike koja je tada bila revolucionarna, sada su potrebni i snaga i pamet. Šest nivoa izad scene Karlos Kasado ručno podiže i spušta scenografiju. On je jedan od poslednjih mašinaca u Francuskoj koji to ume da radi. - Sve je kao tokom prvih dana pozorišta. Morate da pravite brze pokrete i da imate dobar osećaj, jer sve treba da prati muziku. Pri tom je prilično fizički zahtevno – priznao je Kasado za AFP. Iako je “Ričard Lavlje Srce” priča iz srednjeg veka, američki reditelj Maršal Pinkoski je novu produkciju, izvedenu prošle nedelje, smestio u 18. vek u vreme slave Versaja. - Naročito je emotivno što radimo baš ovde u Versaju. Atmosfera vam se uvuče duboko pod kožu – rekla je kostimograf Kamij Asaf. Ona je dizajnirala kostime gledajući slike Vatoa, Fragonara i Bušea kako bi uhvatila “specifičnu gracioznost” toga vremena. Nakon opere o Ričardu Lavljem Srcu, sledeća produkcija u Kraljevskoj operi biće još jedan naklon bogatoj istoriji Versajske palate: “Duhovi Versaja”, opera prvi put izvedena u Metropoplitenu u Njujorku pre skoro 40 godina. U njoj Bomarše, autor “Figarove ženidbe”, pokušava da promeni tok istorije tako da Marija Antoaneta zadrži glavu na ramenima i izbegne Madam Giljotinu.
4 POP&Kultura
Razgovor Fama da od dobre knjige ne može ispasti dobar film i dalje je pritajena kletva
foto: goran srdanov
Slobodan Šijan, Maja Uzelac, Stefan Arsenijević i Milutin Petrović u razgovoru o književnosti na filmu
“Scenario je arhitektonski plan za izgradnju solitera, a književnost je ulje na platnu”. Ovim rečima reditelja Milutina Petrovića možemo sažeti poruku tribine “Good luck with that (ili Književnost na filmu)” održane u Kulturnom centru Beograda na kojoj su, sem Petrovića, učestvovali reditelji Stefan Arsenijević i Slobodan Šijan uz moderiranje Maje Uzelac. Miona Kovačević
Milutin Petrović je potom dao još jedan, slikovitiji primer razlike između scenarija i književnosti. - Rečenica “Stajao je na ulici, odlomio se zid od kuće i pao na njega, ali baš tako da ga prozor nije ubio već je prošao kroz njega” u književnosti ne znači ništa, a u filmu je to ikonična slika koju niko ko je video Bastera Kitona nije zaboravio. I obrnuto. “Sonjička ga je stezala za ruku dok je on znao da je njena ljubav veća od svega što je ikada mogao da zamisli”... ježi ti se koža kad čitaš Dostojevskog, ali na filmu taj kadar nema značaj - neki idu ulicom u dronjcima i pričaju na ruskom. Moraš da pripremiš scenario tako da to potencijalno bude dobar film - objasnio je Petrović. Iako je, kako smo saznali od Slobodana Šijana, po zvaničnim podacima preko osamdeset procenata filmova zasnovano na nekoj vrsti pisanog predloška (roman, priča, novinski tekst, feljton) fama da
od dobre knjige ne može ispasti dobar film i dalje je pritajena kletva s kojom se filmski stvaraoci suočavaju.
Ako je sve u scenariju, zašto snimati film?
Milutin Petrović je istakao da su njegova tri omiljena filma upravo ekranizacije pisane reči.
- “Konan Varvarin” Džona Milijusa je po stripu koji je nastao po, kako se smatra, treš literaturi, “Samson i Dalila” Sesila B. Demila je, ni manje - ni više, rađen po Starom zavetu, a “Doktor Živago” Dejvida Lina nastao je po romanu nobelovca Borisa Pasternaka - naveo je Petrović dodavši da je čitao samo stripove o Konanu,
Film bez uspeha, a knjiga hit Možda dobra literatura ne vodi odličnim filmovima, ali nerealizovani scenario vodi odličnoj literaturi, konstatovao je Stefan Arsenijević i naveo slučaj slovenačkog kolege. - Reditelj Goran Vojnović je imao scenario o mladom košarkašu poreklom iz Bosne za koji nikako nije mogao da dobije novac. Od tog scenarija je napravio roman “Čefurji, raus” (Južnjaci, marš) i to je postao najuspešniji slovenački roman, preveden na mnogo jezika, dobitnik Prešernove nagrade. Vojnović je posle toga počeo da se bavi književnošću. Snimio je na kraju i film koji nije baš imao velikog uspeha, a u međuvremenu je napisao tri romana i potpuna je literarna zvezda u Evropi - rekao je Arsenijević.
a da ni Stari zavet ni Pasternakov roman nije uspeo da pročita do kraja. Maja Uzelac konstatovala je da čitanje knjiga, nakon odgledanih ekranizacija, nije baš lako “jer smo se već vezali za slike koje smo videli, te da to što čitamo sada više kao da nije dovoljno, kao da ne dobacuje do naših očekivanja”. Stefan Arsenijević potvrdio je to na ličnom primeru. On upravo završava film po motivima epske pesme “Banović Strahinja” koja je prethodno ekranizovana 1981. u režiji Vatroslava Mimice. - Shvatio sam da kada ljudi pričaju o pesmi “Banović Strahinja” vrlo često, u stvari, pričaju o filmu. Kao, to im je omiljena pesma i bogzna kako, a onda, kada počnu da pričaju o omiljenim detaljima, zapravo navode scene iz filma kojih nema u pesmi. Pitam se da li se ikada zaista vratimo ponovo knjigama koje su filmovane ili ljudi, čak i oni koji su čitali te literarne predloške,
POP&Kultura 5
Festival
na kraju usvoje dramatizaciju koja je uvek obrada i mora na neki način da izneveri original jer ne može baš da prati književno delo od A do Š - rekao je Stefan navevši “Trejnspoting” kao svoj primer dobre ekranizacije književnog dela. Slobodan Šijan je rekao da je veoma zanimljivo to što iako je preko 80 odsto filmova snimljeno po nekom pisanom predlošku, ni posle više od 100 godina postojanja filma scenario nije uspeo da se izbori da bude literarni uzorak koji ima svoj život. On je kao primer naveo “fenomenalnu rečenicu” reditelja Nikolasa Reja: “Ako je sve u scenariju, zašto onda snimati film?”. - Zato što postoji jedan ogroman korak između scenarija i filma; to je jedna provalija koju popunjava reditelj. Kada loši scenariji ne bi bili predlošci za dobre filmove, ne bi postojao američki film koji se uglavnom bazira na lošim scenarijima. Svaki scenario može da se popravlja beskonačno. Nisam sreo čoveka koji je rekao “ovo je savršen scenario, na njemu ne treba više ni slovo da se promeni”. Ali, kada se film jednom napravi, ljudi ne mogu da razdvoje film od scenarija. Ako film ne valja, niko više ne pominje genijalni scenario koji je postojao pre - tvrdi Šijan. Sagovornici su se osvrnuli i na savremenu pojavu zvanu doktor za scenario (script doctor) i, premda je Arsenijević napomenuo da povratna informacija može dobro da dođe autorima koji tek počinju, svi su se složili da to nije najsrećnije rešenje. - Svaki scenario danas prođe 18 faza razvoja, to je takvo mrcvarenje da ja ne mogu da zamislim bilo koji veliki film, ne samo holivudski nego i autorski, recimo Godarov, da bi uspeo da prođe tu muku. Šta bi doktori za scenario rekli za “Do poslednjeg daha”? Sigurno bi mu objasnili da to može bolje - naveo je Petrović.
Ko sme da ekranizuje Andrića?
Maja Uzelac je navela kako su profesori na FDU generacije studenata učili da je bolje praviti filmove po lošoj književnosti nego po dobroj “jer se žanrovska literatura dobro slika, radnja se dobro pretače u slike, a ovi što mnogo razmišljaju, to što je apstraktno, s tim nema šta da se radi na filmu”. Stefan Arsenijević je na to konstatovao da se sada (on je na doktorskim studijama) priča malo promenila i da se smatra da gledaoci danas dovoljno razumeju suštinu filma, te da bi i neka avangardnija i bolja književnost mogla biti prenesena na
Tolstojeva venčanica Slobodan Šijan podelio je sa publikom jednu anegdotu: - Nedavno sam pročitao divan esej Dušana Matića “Anina balska haljina”. Matić piše da je, kada je bio mladi nadrealista, čitao dnevnike Tolstojeve žene. Ona pominje kako joj je Tolstoj tražio da mu nađe neke francuske časopise sa venčanicama jer treba da opiše bal Ane Karenjine. I Matić kaže, eto, to vam je ta velika realistička književnost! On opisuje venčanice iz francuskih žurnala, a vi mi pričate o realizmu!
sti. Tu postoji nega nekih velikih ambicija da se ispriča ne znam kakva ambiciozna priča o kolibi i ljudima u dronjcima. Da bi to uspelo, mora da se ide u sasvim drugom, bunjuelovskom pravcu, kao što su uradili u Latinskoj Americi. Kod nas to baš nije toliko uspelo osim u crnom talasu, ali postoje ti veliki romani kod nas i sad se misli da će od njih biti velika filmska dela. Stvar je u tome kako su ti romani napisani, a za to svaki reditelj nalazi neki svoj stil da ispriča svoju priču - ocenio je Šijan. Milutin Petrović trenutno radi na filmu i seriji “Nečista krv” po delima Bore Stankovića koje je adaptirao pokojni Voja Nanović. - Voja je napravio čudo i neverovatan filmski scenario. Ostavio je Boru, ali ga je savršeno sažvakao. Voja je, inače, govorio da je više filmova uništeno pretencioznošću nego aljkavošću. Mislim da se u prvom delu te misli nalazi problem sa velikom književnošću. Kada se filmadžija uhvati nekog teškog književnog dela, on postane pretenciozan i hoće da uradi nešto što nema veze sa filmom, a film je nešto sasvim drugo i sasvim konkretno. Film ima sve prednosti mladog čoveka, a književnost sve prednosti starijeg čoveka. Najlepše je naći nešto na sredini - poručio je Petrović.
Nema pravila
veliko platno, ne samo ona koja je linearna i isključivo vođena zapletom. - Mislim da su i film i publika napredovali i ne slažem se s tim da treba praviti filmove samo po lošoj književnosti. Međutim, kod nas je Andrić večiti kamen spoticanja, stalno se pitamo ko će više napraviti Andrića a da funkcioniše. Kada ga čitaš, on deluje kao nešto što je stvoreno za veliki film, ali preovladava mišljenje da niko u tome ne uspeva - istakao je Arsenijević. Slobodan Šijan otkrio je da je kao mlađi mrzeo naše ambiciozne pokušaje da se snimi film po Andriću ili Selimoviću. - Ja sam tako ispljuvao “Derviš i smrt” i Pogačićeva “Anikina vremena”. Inače Pogačića volim, mislim da je on začetnik našeg savremenog filma, ali ne s tim ambicioznim filmovima po književno-
Slobodan Šijan je istakao da će teško nastati dobar film ako reditelj nije na neki način uključen i u nastajanje, razradu i oblikovanje njegovog scenarija. - Mislim da je rediteljev posao da i sa scenaristom radi kao sa glumcima i ostalim autorima da bi taj scenario koji će se realizovati dobio oblik koji njemu odgovara, da može najbolje da uradi to što želi - napomenuo je. Na konstataciju Maje Uzelac da svoje omiljene pisce poput Selina ili Hamsuna ne može da zamisli na velikom platnu, Šijan je odgovorio da je to zato što se radi o nečemu drugom: ne o njihovom delu, već o interpretaciji priče, teme ili samog stila, te da su književni i filmski stil dve različite stvari. - Ti moraš da uzmeš to i da raskupusaš, da napraviš za film - nadovezao se Milutin Petrović i nastavio: - Tu je problem velike i male literature; teže je usuditi se, suočiti se sa takvim veličinama. Dejvid Lin je bio dovoljno uobraženi Englez da kaže: “Kakav Pasternak, kakva Nobelova nagrada”. Klint Istvud je rekao: “Nema pravila. Mi, jednostavno, nemamo pojma”. To je suština. Za ovih 120 godina postojanja filma u Holivudu, oni i dalje ništa ne znaju.
Pozorišni Kustendorf pod sloganom “Društvo spektakla” ČETVRTI POZORIŠNI KUSTENDORF reditelja Emira Kusturice održaće se 25. i 26. oktobra na Mećavniku, uz podršku kompanije NIS, u organizaciji “Rasta Internacionala”. Pod sloganom „Društvo spektakla“ festival će pokušati da odgonetne mesto i ulogu pozorišne umetnosti u aktuelnom društvu u kojoj je spektakl u osnovi sve-
Budućnost na delu Kompanija NIS je četvrtu godinu zaredom generalni sponzor Pozorišnog Kustendorfa. Pružanje podrške projektima iz oblasti kulture, nauke i obrazovanja, sa posebnim akcentom na razvoj mladih talenata, jedan je od strateških ciljeva kompanije NIS, koji se realizuju pod sloganom „Budućnost na delu“.
ga i predstavlja ne samo osnovni element razonode već i samo srce nestvarnosti ovog društva, odnosno vladajući oblik života. Zadržavajući internacionalni karakter, u studentskom takmičarskom programu naći će se četiri predstave koje se nadmeću za nagradu „Zlatni list“, dve iz Srbije i po jedna iz Rusije i Poljske. Akademija umetnosti u Novom Sadu predstaviće se predstavom „Kiseonik“ Ivana Viripajeva, Filmska akademija iz Lođa, Poljska, izvešće komad „Cena života“, dobitnice Pulicerove nagrade, Martine Majok, Državna pozorišna akademija iz Jaroslavlja, Rusija, odigraće „Čehov.nekst“ dok će se Fakultet dramskih umetnosti iz Beograda predstaviti sa komadom „Džordž Kasplan“ Frederika Sontaga. Selekcija festivala kao i prethodnih godina poverena je nagrađivanom reditelju Milanu Neškoviću koji iza sebe ima više uspešnih predstava na scenama najeminentnijih pozorišta u Srbiji i šire. - Selekcija je bazirana na odnosu pojedinca i društva i problemima sveprisutnog nedostatka empatije. Sve predstave se bave osobama koje se nisu snašle u društvu pojedinaca i tragaju za sobom i svojim identitetom, kao uostalom i pozorište - rekao je selektor festivala Milan Nešković o kriterijumima za takmičarski program. U okviru revijalnog programa, gostovaće renomirana srpska pozorišta, Jugoslovensko dramsko pozorište sa nagrađivanom predstavom „Zašto je poludeo gospodin R.“ i Beogradsko dramsko pozorište sa predstavom „Moje dete“. Drugog dana reditelj i osnivač „Pozorišnog Kustendorfa“ Emir Kusturica moderiraće debatu sa istaknutim umetnicima na ovogodišnju temu „Pozorište u društvu spektakla“.
Minijature
Duša od kamena Piše: Vladimir D. Janković KAŽU OBIČNO DA se samo budala dva (ili više) puta spotiče o isti kamen. Nepravedno je to prema kamenu. Treba i kamen(a) pitati šta misli o tom čoveku što se o njega više puta spotakao. Kamen verovatno misli da je taj čovek nežan i veran, da je to, takoreći, duša od čoveka. Ako primeti da ga taj, njegov čovek zaobilazi, kamen će se zabrinuti: ne zbog sebe i za sebe, nego za čoveka. Kamenu će teško pasti sama pomisao na to da je njegov čovek prestao ne da bude njegov, nego da bude svoj. U prevaziđenoj ranjivosti poznatog čoveka, kamen će prepoznati svoj vlastiti neuspeh; osećanje da je podbacio obuzeće njegovu mudru, kamenu dušu. Može se desiti da i čovek, izdaleka, oseti patnju kamenovu. I da onda dođe, da se saplete, reda radi. U kamenovom biću to će izazvati
još dublju tugu. Sećaće se davnih dana, kad se njegov čovek o njega saplitao spontano, ne primećujući ga, idući nekud svojim poslovima. Prizivaće dane kad je njegov čovek mislio o drugim stvarima, a ne o njemu. Mučiće ga pomisao na to da je postao višak, jer je primećen. Posebno će ga povrediti sažaljenje čovekovo, ako čovek bude dovoljno nesmotren da dozvoli sažaljenju da mu dotakne srce. Da li bi kamen voleo da ga njegov čovek iskopa iz zemlje i odnese ga svojoj kući? Ne bi. Tek da ga odnese kući, čovek se o njega nikad više ne bi spotakao. Kamen razmišlja o svom čoveku i priziva ga. Moli životinjice da smekšaju okolnu travu, da čoveku, ako opet naiđe tuda, spoticanje lakše padne. Čovek čuje to, i pomisli: pa ovo je duša od kamena.
6 POP&Kultura
In memoriam
foto: profimedia.rs
Za lik lovca na kriminalce Maksa Čerija, u Tarantinovom “Džeki Braun”, bio je nominovan za Oskara
Ostali smo bez jednog džentlmena Robert Forster, glumac bogate filmografije, preminuo je u petak u Los Anđelesu u 79. godini, istog dana kada je premijerno prikazan njegov poslednji film “El Camino: A Breaking Bad Movie”, rađen prema seriji “Čista hemija”. Miona Kovačević Kako je Forsterov publicista izjavio za “Holivud riporter”, glumac je preminuo nakon kraće bitke sa rakom mozga u svom domu u Los Anđelesu, okružen porodicom. Epizodna uloga koju je imao pred kraj serije “Čista hemija”, lik Eda Galbrajta, prodavca usisivača koji daje ljudima nove identitete i pomaže im da napuste Albukerki, donela mu je i angažman na filmu “El Camino”, koji već obasipaju hvalospevima. Verovatno bi uživao u činjenici da je imao novu premijeru pred publikom na dan smrti. U karijeri sa preko 100 uloga, najpoznatije je ostvario u filmovima “Džeki Braun”, “Potomci”, “Bulevar zvezda” i serijama “Tvin Piks” i “Do poslednjeg čoveka”. Za lik lovca na kriminalce Maksa Čerija, u Tarantinovom ostvarenju “Džeki Braun”, bio je nominovan za Oskara. Rođen u gradu Ročesteru, u državi Njujork, Forster je bukvalno nabasao na glumu na lokalnom univerzitetu gde je studirao pravo. - Hteo sam da budem pravnik, ali su mi se planovi promenili na četvrtoj godini. Pratio sam devojku do auditorijuma pokušavajući da smislim kako da joj priđem i šta da joj kažem. U toku su bile audicije. Ona je već bila u predstavi. Pomislio sam: “Eto, tako ću da je upoznam” - izjavio je jednom prilikom. Forster je prošao audiciju i dobio ulogu u mjuziklu “Bye Bye Birdie” a koleginica Džun mu je postala supruga. U braku koji je trajao od 1966. do 1975. dobili su tri ćerke. Iz prethodne veze Robert je imao sina.
S vremenom naučiš da uzmeš bilo koji posao koji ti se nudi i napraviš najbolje što možeš od onoga što imaš, govorio je Forster
Producent Deril Zanuk iz studija “Foks” primetio ga je na Brodveju 1965. i stavio ga pod ugovor. Debitovao je na filmu dve godine kasnije u “Odsjajima u zlatnom oku” Džona Hjustona, gde su glavne uloge igrali Marlon Brando i Elizabet Tejlor. Potom je dobio glavnu rolu u čikaškom klasiku “Srednje hladno” Haskela Vekslera i detektivskoj seriji “Banjon”. Bio je to rani vrhunac i početak, kako će kasnije reći, “27 godina dugog sunovrata”. Radio je bez prestanka tokom sedamdesetih i osamdesetih u mahom nepamtljivim filmovima B kategorije.
- Imao sam četvoro dece. Nisam birao poslove – rekao je prošle godine u intervjuu. - Svaki put kada bih pao, mislio sam da još mogu to da tolerišem, a onda bih pao niže, pa još niže. Pri kraju nisam imao agenta, menadžera, advokata, nikoga. Uzimao sam sve što bi mi došlo pod ruku – priznao je. Na mapu ga je vratila uloga u Tarantinovom filmu “Džeki Braun” 1997. Forster je tada već imao 56 godina. Reditelj je napisao lik Maksa Čerija imajući upravo Forstera na umu. Robert je pre toga prošao neuspešno na audiciji za “Ulične pse”, ali Kventin je obećao sebi da ga neće zaboraviti. Kada je dobio scenario za “Džeki Braun”, rekao je Tarantinu da misli kako mu neće dozvoliti da ga angažuje, na šta je Kventin uzvratio: “Ja uzimam koga god želim”. - Tada sam shvatio da ću dobiti drugu šansu. Kventin mi je povratio karijeru i poslednjih 14 godina bile su fenomenalne – istakao je Forster. Njegova uloga, uz takođe pomalo zaboravljenu koleginicu Pam Grir, postala je jedna od dirljivijih priča o velikim holivudskim kambekovima, a Forsteru je donela prvu i jedinu nominaciju za Oskara. Izgubio je od Robina Vilijamsa (“Dobri Vil Hanting”). Posle “Džeki Braun” radio je na daleko višem nivou nego tokom sunovrata i pojavljivao se u filmovima “Potomci”, “Pad Olimpa”, “Bulevar zvezda”... Krajem godine gledaćemo ga i u novoj seriji “Amazing Stories” u produkciji Stivena Spilberga. No, čak i u danima najveće krize, sebe je smatrao srećnim. - S vremenom naučiš da uzmeš bilo koji posao koji ti se nudi i napraviš najbolje što možeš od onoga što imaš. Svaki glumac koji to shvati ima mnogo bolji finiš od onog koji ne može da podnese da snimi film koji je manje plaćen ili gori od prethodnog. Sve je u stavu – izjavio je 2011. U međuvremenu je imao još jedan brak, a poslednjih 16 godina živeo je sa glumicom Deniz Grejson. “Danas smo ostali bez jednog džentlmena. Jednog iskrenog, dobrog, poštenog čoveka. Jednog divnog oca i veličanstvenog glumca. Sećam se svih doručaka koje smo imali. Svih priča. Svih nežnih reči. Sve podrške. Angažovanje Roberta Forstera u filmu ‘Džeki Braun’ jedna je od najboljih odluka koje sam doneo u životu. I te kako ćeš mi nedostajati, prijatelju”, napisao je Kventin Tarantino u izjavi povodom Forsterove smrti. Aron Pol i Brajan Krenston, Robertovi partneri iz serije “Čista hemija”, takođe su se oglasili ovim tužnim povodom. Krenston je rekao da ga je veoma rastužila vest o odlasku “divnog čoveka” i “besprekornog glumca”. “Upoznao sam ga pre 40 godina na filmu ‘Aligator’, a onda smo se opet sreli na ‘Čistoj hemiji’. Nikada nisam zaboravio koliko je bio divan i darežljiv prema jednom klincu koji je tek počinjao u Holivudu”, napisao je Krenston na Tviteru. “Srce mi je slomljeno. Imao sam privilegiju da upoznam ovog divnog čoveka i da radim uz njega. Pravi gospodin koji je voleo da glumi. Volim te, prijatelju. Hvala što si ti vleo mene. Jesi i uvek ćeš biti legenda”, napisao je Aron Pol. Forster je 2016. otkrio kako mu je Dejvid Linč ponudio da igra šerifa u originalnom “Tvin Piksu” 1990. ali je glumac bio vezan za snimanje pilot epizode i nije mogao da prihvati. Od tog pilota nije nastala serija, a “Tvin Piks” je stekao kultni status. Linč ga je 2001. angažovao u “Bulevaru zvezda”. Deceniju i po kasnije opet ga je pozvao za novu sezonu “Tvin Piksa”. Forster nije ni pitao koja je uloga, prihvatio je oberučke. Igrao je Frenklina Trumana, šerifa Tvin Piksa i brata šerifa Harija Trumana, koga je u prvoj sezoni igrao Majkl Ontkin. “Osećam se toliko srećnim što sam imao priliku da poznajem Roberta i sarađujem sa njim. Bio je divan glumac i divno ljudsko biće”, rekao je Linč.
POP&Kultura 7
Sećanje Velika scena Beogradskog dramskog ponela ime „Olivera i Rade Marković“
Diva plemenitog kova Pozorište je ljubav. Pesma je zadovoljstvo. Filmu, a naročito televiziji dugujem popularnost, a pozorištu svoje najbolje uloge - reči su naše velike glumice Olivere Marković. Tatjana Nježić
Olivera Marković će ostati zauvek u sećanju i kao čuvena Megi u “Mački na usijanom limenom krovu” u Beogradskom dramskom pozorištu
U akademskom pozorištu Oliveru i Radeta proglašavaju prvim tumačima Stanislavskog na ovim prostorima
foto: arhiv bdp
Svojim talentom, ulogama, nadahnućem snažno je obeležila ovdašnji umetnički život, bila gradivni element ovdašnje kulture, i između ostalog, bila je i ostala suštinski gradivni element onog najboljeg u nastanku, formiranju i životu Beogradskog dramskog pozorišta. Od 8. oktobra velika scena tog teatra, koja se do tada zvala „Rade Marković“, ponela je obnovljeno ime – „Olivera i Rade Marković“. Bili su doajeni glumišta, maestralan umetnički par, jedno vreme i u braku. Scena ih je, umetnički, ponovo spojila. A događaju je prisustvovao njihov sin, a naš veliki reditelj Goran Marković Osvrt na biografiju Olivere Marković te je večeri dao Savo Radović, o njoj su nadahnuto govorili Renata Ulmanski i Vlasta Velisavljević, te Jagoš Marković koji je kazao: „Olivera Marković je bila glumica svetskog, najvećeg formata. Diva najplemenitijeg kova, spoj etike i estetike koji se retko rađa i još ređe opstaje u vremenu. Poštovana gospođo Olivera i poštovani gospodine Rade, hvala vam što još postojite i što ćete uvek postojati. Vi dokazujete da pozorišna umetnost nije efemerna!“ A potom pozvao publiku rekavši: “Dobro došli na Veliku scenu Olivera i Rade Marković“. Na sceni je, potom, odigrana beogradska premijera predstave „Ko se boji Virdžinije Vulf“ E. Olbija, u režiji Lenke Udovički.
sna vamp, druge zborana starica, jednom tragična kraljica, pa uspijuša iz naroda, luckasta ruska grofica, a odmah zatim brižna mati… teško je nabrojati sve Oliverine uloge, a u svakoj je bila drugačija. (…) Kad se osvrnemo na sve te ličnosti koje su živele na našim scenama, vidimo da Olivera Marković nije samo glumica – ona je čitav jedan veliki, glumački ansambl”. Kao Olivera Đorđević rođena je maja 1925. godine u Beogradu. Otac Velizar, za koga je govorila da je bio emotivan i duhovit i da je od njega nasledila duh, službom je neko vreme boravio u Senjskom rudniku, i ona je tamo 1930. recitovala pesmu koju je, kako je govorila, zapamtila za ceo život... ”Sanjala sam san čudesni/baš kao da je bila java/oko mene sve drveće/a nag rani ptica plava./Ta mi pti-
Iako nije moguće u par novinskih pasusa obuhvatiti ni delić svega onog što je uradila, što je bila i jeste Olivera Marković, pomenimo nekolicinu momenata. Na preskoke... Kada je 1997. dobila najveće glumačko priznanje „Dobričin prsten“, Vida Ognjenović je zabeležila: “Nije li se Olivera Marković rodila s ‘Dobričinim prstenom’ na ruci, kao Baš-čelik s košuljicom na plećima. I što više mislim o tome, sve mi je jasnije da jeste. Kako bi drugačije uspela na sceni da pomiri tolike glumačke suprotnosti. Jedne večeri je zano-
foto: nebojša raus
“Igraš muški”
ca trešnje bere/ I u moje krilo baca/ al’ mi žao samo bilo/što se sve to u snu zbilo.” Godine 1934. osniva “pozorišnu trupu” u kojoj je glumica, reditelj, autor, upravnik…. Feliks Pašić u monografiji beleži kako joj roditelji govore: “Igraš muški, Olivera”. Porodica se 1939. seli u Beograd. U vreme okupacije zanesena je pozorištem. Sa grupom gimnazijalaca – među kojima je i Rade Marković – na “Kolarcu” spremaju predstave. Sa njima radi i dr Erih Hecl, pozorišni i operski reditelj. Za Radeta se udaje 1945, godinu potom rađa sina Gorana. U to vreme kao izuzetnu glumicu angažuju je u filmu “U planinama Jugoslavije”, koji se snimao u Opatiji. U nekom trenutku reditelj Mihail Rom primetivši da se nešto dešava upita da nije bolesna. Ne, bila je trudna. I između filma i deteta izabrala dete. U akademskom pozorištu nju i Radeta proglašavaju prvim tumačima Stanislavskog na ovim prostorima. Nižu se uloge, 1948. upisuje se na Pozorišnu akademiju. Prva generacija te visoke škole, klasa profesora Mate Miloševića. Godinu potom Dobrica Ćosić gotovo čitavu klasu dovodi u Beogradsko dramsko. Po rečima Radeta Markovića, “u pozorištu su nas smatrali budalastim društvom, pomalo su nas se bojali, a onda su nas prigrlili”. A oni su svojom glumom činili čuda, stvarali istoriju pozorišta… Nižu se blistave uloge i predstave “Slamni šešir”, “Legenda o Ljiljanu”, Marijana Margetić kod Krleže, Ma-
ša kod Čehova, “Ukroćena goropad”, “Plači, voljena zemljo”, “Karolina Rječka”, “Dobri čovek iz Sečuana”… Tih godina, tačnije 1953. snima prvu radio-dramu “Versajski emprompti” (r. Minja Dedić), a 1954. prvi film “Sumnjivo lice” u režiji Soje Jovanović. Stanislav Vinaver 1955. beleži: ”Ja dolazim u Beogradsko dramsko na iste komade zato da je vidim kako se sve raskošnije rascvetava u istoj ulozi”. Godinu potom, između ostalog, Eliza Dulitl u “Pigmalionu”, Kozima u “Husarima”, zauvek čuvena Megi u “Mački na usijanom limenom krovu”… Igra i u Jugoslovenskom dramskom, Ateljeu 212, Narodnom pozorištu Beograd u koje će kasnije i preći. Imala je, poznato je, i izuzetne vokalne sposobnosti, a prvu ploču snimila je 1959 (“Ja sam sve romanse najpre prevela sa ruskog, pa prepevala”).
Partija pasijansa
Sa Radetom Markovićem, Mićom Tomićem, Vojom Mirićem… početkom 1961. osniva “Beogradsku dramsku družinu” kako bi snažnije izrazili savremenu umetnost. U Sali heroja na Filološkom fakultetu igraju “Devojku sa naslovne strane” Puriše Đorđevića, a ona pozom na MESS-u biva nagrađena za tu rolu. Naredne godine razvodi se od Radeta, igra glavnu ulogu u filmu Žorža Skrigina “Velika turneja”, Anžej Vajda je bira za “Ledi Magbet Mcenskog okruga”… “Večernje novosti” aprila 1964. pišu da će naredne se-
zone Olivera Marković u nacionalnom teatru igrati u Milerovoj drami “Posle pada”. U razgovorima za medije, kao što je nekad pominjala da joj je sin Goran, kao mališan, toliko proboravio u pozorištu i da mu je, primerice, Ljuba Tadić kupio omiljene mu čizme, sada, na pitanje novinara šta očekuje od sina, odgovara: ”Očekujem da će biti dobar i pošten čovek”. U “Dugi” na pitanje koja čovekova osobina za nju ima najveći značaj, kaže: “Iskrenost i dostojanstvo”. Slede brojne role u svim medijima, brak sa glumcem Dušanom Bulajićem, inače bratom Veljka Bulajića, snimanja, putovanja, pohvale… “Koštana”, “Majka Hrabrost”, “Gospođa ministarka”, “Ribarske svađe”, “Galeb”, “Smrt trgovačkog putnika”… “Život liči na partiju pasijansa”, kaže 1977. dodajući: ”Ako se želje ne ostvare danas, možda će sutra”. Nižu se i uloge na ekranu, u filmu svoga sina zaigraće prvi put 1979, u “Nacionalnoj klasi”. Potom i u drugim. Kada je 1983. dobila prestižnu Sedmojulsku nagradu, kazala je: “Imam želju da napišem scenario o životu Žanke Stokić”. A kad već više nije bila među nama, njen sin, naš veliki reditelj Goran Marković je otkrio da je sa drveta skinula umrlicu Žanke Stokić i čuvala je čitav život. Nagradu “Velika Žanka” nikad nije dobila, ali jeste mnoge druge. Feliks Pašić beleži da je 1985 - 35 godina na sceni, trideset filmova, podeset televizijskih i više od sto pozorišnih uloga. Dve godine potom dobija “Slavicu” (danas nagrada “Pavle Vuisić”) za doprinos razvoju filmske umetnosti, i “Dobričin prsten”. Sledeće godine snima četiri filma (“Balkan ekspres”, “Zaboravljeni”, “Put za jug”, “Braća po materi”), na pitanje o ulogama odgovara: “Svakoj od uloga dala sam neki pečat svoje prirode, ali su sve strahovito različite”. Do 2005, koliko je bila profesionalno aktivna, iznova igra širok spektar likova, a kada je o malom i velikom ekranu reč, po IMDB ukupno ima 174 uloge. Jovan Ćirilov beleži: ”Olivera Marković je rasna glumica našeg vremena. Čak i kad glumi žene sa tuđeg tla. (…) Za nju nema posebnih sredstava za dramu u užem smislu, a posebnih za komediju. Sve je to za nju gluma u najširem smislu, priča o smislu ljudskog postojanja”.
Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Miona Kovačević Email: kultura@ringier.rs
Izložba Američki fotograf Rob Vudkoks
Ima nečeg tako magičnog u pokretu Izložba poznatog modnog i umetničkog fotografa Roba Vudkoksa biće otvorena 7. novembra u Narodnom muzeju u Beogradu. Miona Kovačević
Kakve vas priče posebno inspirišu? - Volim da istražujem povezanost među ljudima - kako uzajamno delujemo jedni na druge, utičemo na tuđe realnosti. Verujem da svako vidi svet na sebi svojstven, jedinstven način i čak i onda kada je to ekstremno drugačije ne znači da je lažno ili nerealno. Koristim nadrealni pristup jer verujem da ako nešto možemo da zamislimo ili izmaštamo, onda je to stvarno. Ovaj svet je više od onoga što vidimo golim okom. Onog trenutka kada sam to shvatio, postao sam slobodniji da istražujem izvan zacrtanih očekivanja svoje porodice, kolega ili društva. Vaše fotografije, u tom nadrealnom pristupu, podsećaju na slikare Dalija ili Magrita... Ko je najviše uticao na vas? - Zanimljivo je da ste pome-
Šta vas je privuklo svetu baleta i igrača? - Oduvek me je privlačila igra. Kao tinejdžer sam uživao da gledam opere i balete. Ima nečeg tako magičnog u pokretu i pozorišnom performansu što briše sve jezičke barijere. Kada gledam komad sa dobrom koreografijom preplave me silna osećanja i to me inspiriše da stvaram svoje vizije. Sa igračima je neverovatno raditi jer oni kombinuju pozu sa
Ovaj svet je više od onoga što vidimo golim okom. Onog trenutka kada sam to shvatio, postao sam slobodniji da istražujem
emocijom i stvaraju najimpresivnije slike. S kojim trupama ste do sada radili? - Sa igračima iz “Sirk de soleja”, iz kompanija “El Ej dens”, “Džofri” i “Parsons”, sa Njujorškom plesnom kompanijom i igračima mjuzikla “Kralj lavova” u Madridu... Većina mojih timova igrača se spontano okupi dok putuje i to je obično kombinacija neke kompanije i nezavisnih igrača koji se spoje na stvaranju moje vizije. Kako je došlo do saradnje sa Beogradskim festivalom igre? - Imao sam sreću da sa mnom kontaktira jedan od organizatora, videli su moje radove na internetu i hteli da me uključe u svoju viziju ovogodišnje teme “Čista senzacija”. Naravno da sam pristao i uzbuđen sam što sam deo toga. Recite nam nešto o fotografijama koje su deo kampanje? - Biće to 20 slika mojih konceptualnih i radova vezanih za igru. Nadam se da će, kada ih pogledaju, gledaoci biti zapanjeni i ohrabreni da razmisle o životu na jedan dublji način. Povezanost među ljudima i raznovrsnost svake vrste meni su na prvom mestu. Važno je da stalno podsećamo jedni druge da živimo zajedno na ovoj planeti i da je naš uspeh direktno povezan sa svima oko nas. Vaše fotogafije sa igračima deluju neverovatno. Koliko toga je stvarno, a koliko je rezultat specijalnih efekata? - Sve svoje fotografije snimam na lokaciji. Neke su sasvim realne, druge su mešavina delimično razvijenih struktura i dodatih struktura u postprodukciji. Volim kada neka moja slika podstakne razgovor i raspiri maštu ljudi. Ne bih baš da otkrivam detaljno svoj način rada tako da ljudi sami stvore svoju priču i ideju. Na radionicama koje držim objašnjavam taj proces detaljnije svojim studneitma.
foto: Rob Vudkoks
Recite nam nešto o svojim počecima, kako ste odlučili da budete fotograf? - Prvo sam počeo da stvaram umetnost preko crteža i slika. Još od detinjstva sam imao bujnu maštu. Onda sam u srednjoj školi i na ekskurzijama krenuo da koristim jednokratne fotoaparate i shvatio da veoma uživam u hvatanju ljudskih momenata. Moja ljubav za ličnim pričama pomešala se sa maštom i sa 19 godina potpuno sam se posvetio fotografiji. Nekako sam odmah zaronio u to, znao sam da želim sve da probam što se fotografije tiče, a onda sam polako razvijao stil koji je danas moj zaštitni znak. Trebalo mi je deset godina za to.
nuli njih dvojicu jer su mi oni, Dali i Magrit, najveća inspiracija. Volim još i Fridu Kalo, Dijega Riveru, Pabla Pikasa, Fransiska Goju, Dijega Velaskeza i Leonoru Karington. Što se kolega tiče, obožavam radove Ričarda Avedona, Tima Vokera, Eni Libovic, Euhenija Rekuenka, Gregorija Krudsona i još nekih modnih i nadrealnih fotografa.
foto: privatna arhiva
Usvojen kao šestomesečna beba, Vudkoks (28) je odrastao u Hjustonu i Detroitu, danas živi između Njujorka, Los Anđelesa i Meksiko Sitija, a domaćoj publici će se predstaviti kao autor promotivnih postera 17. Beogradskog festivala igre (BFI) “Čista senzacija” (Pure Sensation). U razgovoru za “Pop&kulturu” pričao je o svojim počecima, inspiraciji, saradnji sa BFI i tome zašto nije fotograf svako ko ume da slika smartfonom.
Publici će se predstaviti kao autor promotivnih postera 17. Beogradskog festivala igre (BFI) “Čista senzacija”
U današnjem društvu opsednutom Instagramom u kojem svaki vlasnik pametnog telefona može biti i “fotograf”, koliko je teško privući pažnju, izdvojiti se iz gomile i ne biti shvaćen zdravo za gotovo? - Svako može da napravi fotografiju, ali da biste imali nadahnutu viziju ili stvorili fotografsko delo koje se razlikuje, morate da radite na učenju zanata sa svim njegovim ograničenjima i mogućnostima. Čvrsto verujem da nije stvar u alatu već u umu. Da biste mogli da kombinujete svoje tehničko znanje sa ubedljivim idejama morate da vežbate i morate da kopate po svojoj duši. Možda jedan ajfon može da napravi prelepe slike ali meni je važniji sadržaj te slike. Ako se usredsredite na deljenje sopstvene istine, a ne na praćenje trendova, veće su šanse da ćete razviti originalne ideje i biti primećeni u gomili. Zašto vam je mašta toliko važna? - Mašta znači da niste ograničeni realnošću i da možete da vi-
dite malo dalje, ispred sebe. Ona može biti sigurno bekstvo od surovih iskustava ili negativnih aspekata u svetu. Mislim da je to važno sredstvo za predviđanje bolje budućnosti. Svet je oduvek bio u nekom kovitlacu i verovatno će tako i biti uvek, ali volim da verujem da može da bude bolje a to nije moguće bez mašte. Budući da ste i predavač, koja je najvažnija lekcija ili savet za mlade? - Svim mladim ljudima poručujem da se fokusiraju na to da slede ono što žele da rade. Ne slušajte sile spolja koje pokušavaju da vas ukalupe u društvo. Možete biti deo ovog sveta i istovremeno biti drugačiji. Zapravo, najuspešniji ljudi stigli su tamo tako što su terali po svom. Stremljenje ka onom što volite može biti najteže putovanje vašeg života, ali i ono najvažnije. Ništa ne može da se poredi sa onim kada ste do kraja verni sebi; to vam omogućava da budete i svoja najbolja verzija u komunikaciji sa drugim ljudima.